Seminarski Radi Kritika коначна.docx

Универзитет у Нишу Филозофски факултет Департман за српску и компаративну књижевност

Семинарски рад из Српске књижевности 20.века – критика и драма КРИТИЧАРСКИ РАД ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

Ментор:

Студент:

Доц. др Јелена Јовановић

Јована Јанковић, 2340

Ниш, 2019. године

Критичарски рад Исидоре Секулић

Исидора Секулић је прва велика жена српске књижевности и један од најзначајнијих и најособенијих наших писаца у 20. веку. (ДЕРЕТИЋ, 2011, 1010.) Писала је прозу, есеје и критике. Матош јој је рекао да је писала мушки, што је тада сматрано велики комплиментом. Њен свет чине књиге, књижевност, култура уопште, њено образовање је хуманистичко у смислу у којем се оно тумачи у Средњој Европи у земљама посебно под утицајем немачке традиције, оно обухвата латинску антику и европску културу од ренесансе до нашег времена. (ДЕРЕТИЋ, 2011, 1012.) Пише потпуно у духу модерне књижевности, путује у стране државе и упознаје далеке земље и народе, полемише са Јованом Скерлићем, коме ће упркос сукоба мишљења написати некролог пун туге и емоција због преране смрти. Сматрана је и националистом и космополитом, била је изузетно цењена у културним и интелектуалним круговима. Постала је дописни члан Српске краљевске академије наука и уметности на свој 48. рођендан. Исидора Секулић није књижевни критичар у оном правом смислу те речи, односно она се није бавила оцењивањем већ тумачењем књижевних дела и писаца. Када је писала критике и о критици она се увек ослањала на есејистичку форму. И сам Јован Деретић истиче да је есеј основна форма њеног дела и да тој форми тежи и у другим жанровима којима се бавила. (ДЕРЕТИЋ, 1014.стр) Она у свет критике улази са текстом о роману Дошљаци Милутина Ускоковића и то 1910. године. Након тога пише велики број есеја, критичарских књига, чланака и осврта на одређене појаве како у српској тако и у светској књижевности. У мору њених радова издвајају се текстови Проблем критике и критичарских талената, Критика из дана у дан, О критици и ономе што јој претходи и Београдски стил који се сматрају најзначајнијим и најрепрезетативнијим Исидориним делима у области науке о књижевности. Читајући ове текстове можемо уочити да она нема изграђен критичарски метод јер она на критику гледа као на део уметности, одваја анализу односно тумачење од интерпретације књижевног дела. Такође пише о идеалном критичару, али себе не убраја у то друштво, она тражи повод да покаже своје знање и да подели своја запажања и размишљања и то ради врло успешно.

Проблем критике и критичарских талената Овим метакритичким текстом Исидора Секулић даје увид у нешто што би могло бити сматрано њеним критичарским методом. Овде се она највише бави односом дела и критике. На самом почетку повлачи границу између књижевних дела и књижевне критике јер сматра да су то две независне и самосталне категорије. „Критика, аутентична, то је самостална грана књижевности. Као што неко дело може надживети своју критику, тако нека критика може надживети дело које јој је служило као повод.“ (СЕКУЛИЋ, 2002а, 6.) Овде она уводи два веома значајна појма – аутентична критика и повод, значјна како за њену поетику тако и за критику као грану науке о књижевности. Без аутентичности нема значаја. Само значајна критика или значајно књижевно дело могу да трају и та трајност критике не зависи од аутентичног или неаутентичног књижевног дела јер је оно само повод за стварање потуно новог и самосталног текста. Много је случајева где је самостална критика надживела неко књижевно дело односно свој повод за настајање. Нама је близак пример Вука Стефановића Караџића и његових критичарских рецензија на романе тада најплоднијег српског писца Милована Видаковића. Вукови текстови су данас значајни за српску науку о књижевности макар у погледу историје и сматрају се вредним односно аутентичним текстовима, док је књижевни опус Видаковића потпуно непознат нашим генерацијама јер је то само „сахрањени повод“(СЕКУЛИЋ, 84.) за настанак првих критика на српском народном језику. „Аутентични критичари су ретки. Јер је редак комбинован рад уметника и научника; ретка је и велика култура коју аутентични критичар мора имати;(...) Критичар мора бити светска, европска фигура.“ (СЕКУЛИЋ, 2002а, 6.) Често се у метакритичке текстове уноси идеалан профил или критичара, или читаоца или понекад и самог писца, Исидора Секулић пише о оном ретком и савршеном критичару. Он је широко образована личност, која увек изнова учи и тражи нове ствари за учење, поред потребног познавања науке има изузетног стваралачког талента. Он је заиста образовани уметник или надарени научник.

Она у даљем тексту пише управо о таквим ствараоцима, који су стварали на границама науке о књижевности и саме књижевности, издваја Сент-Бева, Џонатана Сфита и Џорџа Бернанда Шоа. Посматра и ону аналитичку и стваралачку страну ових личности и на њиховим примерима показује колико је синтеза науке и уметности важна за вредна и самостална књижевна дела. Сент-Бева види као критичара који је толико успешан због своје књижевне прошлости, док су Свифт и Шо од критике дошли до лепе књижевности. (СЕКУЛИЋ, 2002а, 7.) „Занимљиво

је

још

напоменути

да

при

тако

сложеним

и

мучним

индивидуализацијама талента доста страда и плаћа фигура човека у писцу.“ (СЕКУЛИЋ, 2002.а, 12.) На крају она закључује да је такав пут, који захтева много учења, рада и талента пут који сигурно води до успеха али да оставља последице на саму душу писца и да он често није човек са добром душом. Такви књижевници и критичари имају јако тежак карактер, њихов суд је оштар, али су за Секулићеву ипак симпатични у тој својој окрутности. Не можемо да не приметимо сличности са нашим великим Јованом Скерлићем јер није тајна да га је она изузетно поштовала. У свом тексту О критици и ономе што јој претходи она као примере добрих и аутентичних критичара наводи Јована Скерлића и Павла Поповића.

О критици и ономе што јој претходи „У књижевности једног народа се јавља добра критика онда, када су бар за цело столеће или кроз више столећа читаве екипе радника наносиле материјал; када има читавих наслага монографија, биографија, есејистичких радова сваке врсте и свију степена“ (СЕКУЛИЋ, 2002.б, 313.) Исидора истиче да је за добру критику неопходно много рада и времена како би се успоставио добар систем. Тај добар систем, по узору на велику француску критику, јесте добро разумевање историје, односно добра комуникација између прошлости и садашњости. Сматра да младе књижевности немају критичаре у правом смислу те речи,

већ су они или есејисти или монографичари. Доказ за ту тврдњу налази у чињеници да је критика грана науке о књижевности која долази последња. Да би се створила добра и потпуна критика потребно је добро познавање контекста у ком дело настаје али и дистанца самог дела и критике. Есеј је за њу само лично мишљење, утисак који је текст оставио на појединца, док критика треба да укаже на утицај текста на читаво друштво и да сагледа како се у које време неко дело читало и тумачило. „Пример г. Поповића и покојног Скерлића, тих снажно практичких промотора у области критичких напора – тај пример ванредно доказује како је неминовно нужно положити велику грађу од врсте дефинитиних састојака, да би на то дошла критика којој је после суђен континуитет“ (СЕКУЛИЋ, 2002.б, 315.) Она Поповића и Скерлића истиче као праве узоре јер су били свесни своје улоге у том моменту у српској науци о књижевности. Они су дали све оно што је било потребно и данас баш као што је предвидела, Скерлић се цени као зачетник неких великих метода које претходе данашњој књижевној критици . Она српској науци о књижевности замера одсуство огледа у оквирима усмене традиције, јер ту види велико богатство и много различитих слојева који су на неки начин учествовали у формирању онога што се ствара у садашњости. Упркос таквом пропусту Исидора најављује ново време које доноси модерне критичке текстове, огледе, есеје и монографије који ће сигурно усмерити критичаре на критику у правом смислу те речи, на критику коју ми данас познајемо. „Поети раде оглед, и наставници раде оглед, а између тога двога има још цела скала писаца у оба правца. Нисмо дакле вероватно далеко ни од критике која ће поћи с клицом континуитета у себи“ (СЕКУЛИЋ, 2002.б, 317.)

Критика из дана у дан На само почетку овог текста она раздваја аутентичне критичаре од неаутентичних, мишљења је да су рецезенти, приказивачи и писци књижевних рубрика само виши ред читалаца. „Аутентична критика је, сем по изузетку, увек више интерпретација него пресуда; а неаутентична критика, сем по изузетку, увек више пресуда него интерпретација.“ (СЕКУЛИЋ, 2011, 268.) Критика из дана у дан или, како је још назива, критика од књиге до књиге, постоји због велике понуде и потражње на читалачком тржишту. Широку читалачку масу више занима пресуда или предлог него интерпретација. Исидора ипак признаје улогу нестваралачких дела, јер и она припадају књижевности. У даљем тексту уочава „нарав“ науке о књижевности, она чува и у себе уноси и мање вредна дела и личности, јер се тако добија потпунија слика одређеног времена или појаве. „Критика о којој је овде реч, критика из дана у дан, критика спољна, рефлексан, механичка, носи скоро увек карактеристику времена и карактеристику менталитета у некој књижевној републици, или у народу.“ (СЕКУЛИЋ, 2011, 270.) Оно што никако не опрашта оцењивачима је разлог њиховог читања, они читају из морања и сматра их пасивним читаоцима. Много је мана свакодневне критике, она је спољна и механичка, без метода и инструмената, критичари се чешће баве писцем него самим текстом, и многи од њих немају никаквог стваралачког талента нити потребног знања. Исидора не пише само о критици у српској науци о књижевности, она познаје и навике критичара који припадају великим књижевностима. Као највеће издваја Енглезе, Французе, Немце и Русе. Управо се из овог малог прегледа може видети њен космополитизам, њено интересовање за друге народе и свест о томе да се одређене појаве морају сагледати из више углова како би се добила потпуна слика. „У

свакодневној

критици

разних

народа

запазили

смо

једну

нарочито

карактеристичну црту: осионост навика. [...] Осионост и навика, то двоје се на први поглед

искључује. Навика као таква значи стање и једнолике поступке. Осионост треба да потиче из нагона или из воље. Па ипак је велики број оцењивача осион баш у сфери механике свога посла и у сфери својих навика“ (СЕКУЛИЋ, 2011, 271.) Управо ту настаје проблем. По мишљењу Исидоре Секулић, нагони тих неаутентичних критичара су погрешни и њихов механички рад је затрован незнањем и недостатком талента, а када се све то претвори у навику готово је не могуће прекинути „заразни и зачарани“ круг свакодневних критика. За крај она наводи један пример доброг и квалитетног оцењивачког рада, то је рад француског критичара Е. Жалу. Он је добар рецезент, јер његова знања и интересовања расту и мењају се из дана у дан. Жалу је критичар са талентом, искреном жељом за читањем, свој суд доноси на основу текста који чита, и баш зато што у тексту не трага за одређеним појавама он може квалитетно оценити једно дело. Овим примером Исидора показује да критика из дана у дан може бити добра и релевантна за науку о књижевности. Као што смо већ напоменули Исидора Секулић није оцењивач, она је интерпретатор. У својим есејима она често полази од неких проблема, или неких крупних питања из области уметности. Својим широким знањем, необичним асоцијацијама, фантастичним стилом долази до решења или закључка. Њене есеје одликује прегршт епитета и метафора, пише мотивисано и разумљиво. Деретић (2011) истиче да јој, ипак, недостаје јасно дефинисан систем који би њеним есејима дао чврстину и кохерентност, зато су њени краћи текстови успешнији од дужих.

Литература: Деретић, Јован, Историја српске књижевности, Београд, SEZAM BOOK, 2011. Секулић, Исидора, Светска књижевност.[Књ.2 ] / Исидора Секулић; (Приредили Зоран Глушчевић, Марица Јосимчевић), Нови Сад, Stylos-print, 2002.a Секулић, Исидора, Домаћа књижевност. 2 / Исидора Секулић; (Приредили Зоран Глушчевић и Марица Јосимчевић), Нови Сад, Stylos-print, 2002.б Секулић, Исидора, Исидора Секулић, (Приредила Слободанка Пековић); Нови Сад : Издавачки центар Матице српске, 2011.