Panagiotidu.docx

Kognitivni pristup inter-tekstualnosti: Slučaj semantičkih intertekstualnih okvira MARIA-EIRINI PANAGIOTIDU Radovi iz lingvistike 17 (2011.) 1. Uvod Pojam intertekstualnosti privlači pažnju velikog broja teoretičara još od šezdesetih godina 20. veka kada mu je Kristeva dala naziv. Pojam je postao popularan kod književnih teoretičara kao što su Bart, Ženet, Rifater i Blum, i iako je proizašao iz tradicije post-strukturalizma, njegovi koreni se mogu pronaći u Baktinovim (1981) shvatanjima heteroglosije i dialogizma. Za Kristevu (1980: 36) svaki tekst je zapravo ‘permutacija tekstova, intertekstualnost u prostoru datog teksta’, u kome ‘se nekoliko iskaza, preuzetih iz drugih tekstova, susreću i neutralizuju jedni druge’; tekstovi se, dakle, posmatraju kroz ‘nedostatak bilo koje vrste nezavisnog značenja’ (Alen 2000: i). Još jedan bitan parametar u njenoj teoriji je njena društvena dimenzija jer ona tvrdi da se tekst analiziran procedurom intertekstualnosti može smatrati permutacijom tekstova kroz istoriju i društvo. Bart, koji pripada istim književnim krugovima kao i Kristeva, prihvata ovaj pojam i napada ideju stabilnog značenja. U svom poznatom delu ‘Smrt autora’ (1977.) on predlaže da tekstovi ne vode poreklo od svojih autora, već od mnoštva glasova, od drugih iskaza i drugih tekstova. Moderni autor samo skuplja i priređuje ono što je već pročitano ili rečeno u raznim drugim tekstovima – koji ni sami nisu originalni. Ipak, strukturalisti kao što su Ženet i Rifater daju mnogo veću važnost auktorijalnoj nameri i naglašavaju da jedino reference koje je autor iskoristio u tu svrhu mogu da se smatraju intertekstualnim. Ove reference su jasno i precizno obeležene i mogu se prepoznati i shvatiti od strane čitaoca. Prema Fisteru (1991), Ženet je u sklopu strukturalizma ponudio najsistematičniji pristup intertekstualnosti. Zaista, u svojoj trilogiji, koja uključuje dela kao što su Arhitekst (1992), Palimpsesti (1997a) i Paratekstovi (1997b), on je redefinisao termini ponudio određeni broj pod-kategorijakako bi ih što detaljnije opisao. Intertekstualnost više nije post-strukturalni concept, već postaje ‘povezanost koegzistiranja između dva teksta ili između više tekstova’ i ‘suštinska prisutnost jednog teksta unutar drugog’, čime se, dakle, gubi semiotička priroda koju je Kristeva pripisala pojmu (Ženet 1997a: 1-2). Šta više, Rifater (na primer 1984, 1994) je takođe predložio i određeni broj termina kako bi se obeležili različiti aspekti pojma. Kaler (1976), na granici između književne kritike i lingvistike, kombinuje analizu intertekstualnosti sa pretpostavkom, koncetrišući se uglavnom na odlike onog drugog. Pa ipak, uopšteno govoreći, intertekstualnost je do danas ostala uglavnom neistražena oblast od strane lingvista koji teže tome da je adaptiraju upotrebi u svojim oblastima interesovanja i otklone je iz svog književnog konteksta. Na primer, u de Bograndovom (1984) delu o tekstualnoj lingvistici, intertekstualnost je opisana kao jedan od standarda tekstualnosti koji uključuje ‘načine na koje produkcija i recepcija teksta zavisi od učesnikovog poznavanja drugih tekstova’ (de Bogrand & Dresler 1981: 183). U isto vreme, ona je takođe inkorporirana u polje analize diskursa (na primer, Ferklou 1992a, 1992b, 1995). Njenim afinitetima prema književnosti uglavnom se bavi Birch (1986, 1989), i u svojim delima on upotrebljava termin u analizi pesama Edvina Tumbua, iz Singapura, mada to čini bez ikakvog teorijskog okvira koji bi omogućio neku širu primenu. Od novijih istraživanja, u sklopu kognitivne poetike tu je Semino (2002) koji koristeći teoriju tekstualnih svetova istražuje intertekstualnu povezanost Gospođe Mida Kerol En Dafi (1999) i Ovidovu reformulaciju Kralja Mide iz Metamofoza. Pa ipak, i njen rad se fokusira na primenu teorije tekstualnih svetova više nego na samu intertekstualnost. Cilj ovog rada jeste da skorašnje pomake u oblasti kognitivne lingvistike i kognitivne poetike primeni kako bi se dobio pregled, iz perspektive kognitivnih nauka, toga na koji način čitaoci konstruišu intertekstualnu konekciju i kako ova konstrukcija može uticati na čitalački doživljaj. 2. Dosadašnji pristup

Polazna tačka za razgovor o tome kako čitaoci kreiraju intertekstualne konekcije dok čitaju književne tekstove odnosi se na način na koji oni pozicioniraju i prilagođavaju svoje kognitivne instrumente u toku čitalačkog iskustva tako što usvajaju određeni kognitivni stav. Ova ideja je popularna u kognitivnoj lingvistici i psiholingvistici, i primenjuje se u velikom broju teorija, kao što su Teorija deiktičke promene (TDP) (na primer, Segal 1995, Stokvel 2002). Prilagođavanje zapravo pomaže aktivaciju znanja povezanih sa svakom situacijom i normama koje su povezane sa pojedinačnim žanrovima. Kada je u pitanju književno čitanje, moj argument je da su čitaoci sposobni da usvoje određeni tip kognitivnog položaja koji im omogućava da se povežu sa ovim žanrom i njegovim podžanrovima. Ovaj tip položaja se naziva književni položaj, pošto je usko povezan sa iskustvom čitanja književnih tekstova. Književni položaj se odnosi na kognitivno ‘pozicioniranje’ pojedinca koje se događa kada on počne čitati, omogućavajući mu da prepozna informaciju specifičnu za žanr i da je poveže tekst sa svojim iskustvom i opštim znanjem. Ovo poslednje uključuje intertekstualno znanje pojedinca, koje, kada je aktivirano, biva kombinovano sa tekstualnim elementima što pokreće kreiranje intertekstualnih okvira. Pojam ‘intertekstualnih okvira’ je prvobitno iskoristio Eko (1979: 21) kako bi opisao potencijalne književne ‘topoi’ odnosno obrasce narativa koji su deo intertekstualnog znanja pojedinca. U dosadašnjim pristupima temi intertekstualna informacija može biti kombinovana, i takva dela kao izvor znanja koje čitaoci konsultuju kada čitaju književni tekst. Koristeći književni tekst kao polaznu tačku, čitaoci mogu aktivirati intertekstualno znanje na osnovu identifikacije pojedinačnih elemenata teksta. Ovo je povezano sa Emotovim (1997) delom na temu razumevanja narativa, u kome ona ispituje kako čitaoci spajaju znanje usko vezano za tekst i opšte znanje kako bi razumeli događaje opisane u književnom tekstu. 2.1 Intertekstualni okviri i njihove odlike Postoje tri tipa intertekstualnih okvira: semantički, tematski/topikalni, i stilistički. Semantički intertekstualni okviri se primećuju identifikacijom specifičnih leksičkih jedinica kao što su glagoli i imenice u književnim delima. Konstrukcija topikalnih intertekstualnih okvira, s druge strane, bazira se na identifikaciji višestrukih semantičkih okvira. Ovaj tip okvira predstavlja kompleksniju strukturu koja može davati šire i detaljnije informacije, kao što su mesto radnje, događaji i likovi u specifičnim tekstovima. Stilistički intertekstualni okviri aktiviraju se kada čitalac identifikuje primere formulaičnih fraza ili žanrovske sličnosti između književnih tekstova. U ovom radu, pružiću prikaz toga kako se intertekstualni okviri formiraju i vrše uticaj na proces čitanja. Osnovne karakteristike intertekstualnih okvira su njihova bi-dimenzionalnost i tekstura. Bidimenzionalnost se odnosi na činjenicu da su okviri po svojoj prirodi sačinjeni kako od tekstualnih elemenata, tako i od intertekstualnog znanja. Intertekstualno znanje je u velikoj meri idiosinkratično zbog činjenice da ono nadgrađuje znanje koje pojedinač kao čitalac već ima. Ovo znanje je mnogo teže objasniti kako je specijaliziranije od opšteg znanja i zavisi primarno od pojedinca, njegovog/njenog nivoa obrazovanja, ličnog ukusa, i od toga da li je osoba imala neku vrstu edukacije na polju književnog čitanja. Sa druge strane, tekst je statični entitet, konstanta kojoj svi pojedinci imaju jednak pristup. Elementi teksta ostaju isti bez obzira na to ko im prilazi. Njegovo postojanje je preduslov za pojavljivanje intertekstualnih okvira pošto se oni ne mogu pojaviti bez tekstualnih okidača. Ipak, ono što se menja u slučaju intertekstualnosti je da će različite reči ili fraze privlačiti pažnju različitih čitalaca i delati kao okidači za različite vrste intertekstualnog znanja. Zbog toga, može se pretpostaviti, bez obrira na njegovu važnost, tekst dobija sekundarnu ulogu, a pojedinac primarnu poziciju. Upravo je predznanje pojedinca ono što određuje moguće intertekstualne povezanosti. Još jedna odlika intertekstualnih okvira je njihova tekstura. Putem teksture određuju se svojstva okvira i mogući efekti koje oni imaju na proces čitanja. Suprotno bi-dimenzionalnosti, tekstura može biti posmatrana kao KONTINUUM sa četiri kriterijuma koji opisuju kvalitete okvira. Prvi kriterijum, tekstualnost, odnosi se na to da li je aktivacija intertekstualnog znanja posledica elementa teksta koji čitalac može tačno odrediti, ili posledica šireg efekta koji je tekst na njega imao. U tom smislu

možemo govoriti o slučajevima jake tekstualnosti, kada je intertekstualna veza rezultat identifikacije jednog ili više specifičnih elemenata teksta; i slaboj tekstualnosti, kada čitaoci nisi u mogućnosti da odrede specifične tekstualne detalje kao aktivatore intertekstualnog znanja vezane za taj specifični tekst, ali su i dalje u mogućnosti da formiraju intertekstualnu vezu na osnovu onoga što možemo nazvati opštom teksturom samog teksta. Drugi kriterijum u vezi sa strukturom je specifičnost. Suprotno od tekstualnosti, specifičnost se odnosi na REZULTAT aktivacionog procesa, odnosno na to da li je generisano predznanje usko povezano sa specifičnim književnim tekstom sa kojim se čitalac prethodno susreo, ili na to da li čitalac nije u mogućnosti da identifikuje takav tekst i u stanju je tek da prepozna tekst. U prvom slučaju možemo govoriti o preciznoj specifičnosti, u odnosu na nepreciznu specifičnost kada je čitalac samo u stanju da prepozna. Rezonantnost se odnosi na efekat koji aktivacija intertekstualnog predznanja ima na čitaoca. Preciznije, ona određuje da li će efekat biti TRAJAN ili TRENUTNI, odnosno, da li će nova intertekstualna veza imati trajni efekat na proces čitanja ili će izbledeti i biti zapostavljena brzo po svom formiranju. Rezonantnost je svojstvo tekstura koje ima veoma bitne implikacije za iskustvo čitanja kao i na čitalački angažman po pitanju teksta. Poslednje svojstvo teksture je njegova granularnost. Granularnost se odnosi na kvantitet i detalje predznanja koje je aktivirano. Čitaoci mogu biti sposobni da se prisete vrlo specifičnih elemenata iz prethodnih tekstova, kao što su pojavljivanje reči ili fraza, i da ih povežu sa trenutnim tekstom. U ovom slučaju granularnost može biti opisana kao visoka. Ipak, druga mogućnost je da će oni biti sposobni da lociraju neke neprecizne sličnosti koje su periferalno povezane sa tekstom ili rečima odnosno frazama koje su aktivirale intertekstualno znanje, time određujući stepen granularnosti niskim. Kada je u pitanju tekstualni aspekt, možemo primetiti da prva dva kriterijuma, odnosno tekstualnost i specifičnost, imaju tekst kao glavni izvor. Drugim rečima, oni proizilaze iz teksta. I tekst i tekstualne pojave (koje mogu biti više ili manje izražene) su njihov centralni problem. S druge strane, rezonantnost i granularnost primarno zavise od čitaoca, pošto su svojstva generisana od strane čitalačkog iskustva. Pojedinačni čitaoci svojim ličnim iskustvima regulišu količinu intertekstualnog znanja koje će biti povezano sa tekstualnom pojavom i sa tim da li će efekat aktivacije biti Trajan ili ne. Tekstualnost i specifičnost proizilaze iz interakcije između tekstualnih elemenata i čitalačkog iskustva, a elementi teksta su neizostavni deo. Rezonantnost i granularnost baziraju se gotovo potpuno na kognitivnim mehanizmima čitaoca, kao i mrežama asocijacija, i deluju nepovezano sa tekstom koji ih je aktivirao. Dakle, ova binarna kompozicija ilustruje dvodimenzionalni aspekt informacije uskladištene u domenu intertekstualnog. Na kraju, pomenula sam gore da intertekstualna tekstura mora biti posmatrana kao continuum sa gore navedenim kriterijumima koji određuju njen kvalitet. Fina intertekstualna tekstura i slaba intertekstualna tekstura su dva ekstrema na osi. Prvu karakteriše jaka tekstualnost i izražena specifičnost s jedne strane, i sa druge trajna rezonantnost i visok stepen granularnosti. Drugu, slabu tekstualnost i neizražena specifičnost, trenutna rezonantnost i nizak stepen granularnosti. Kakos u ovo ekstremi spektruma, kvalitet pojedinačnih slučajeva nalazi se među ovim granicama. Naredna ilustracija (skica 1) pokazuje činioce fine i slabe intertekstualne teksture.

Skica 1: Fina i slaba intertekstualna tekstura 2.2. Teorija LKKM i semantičkih intertekstualnih okvira Sada ću posvetiti pažnju intertekstualnim okvirima, odnosno okvirima formiranim identifikacijom jedne leksičke jedinice. Kako bih objasnila proces njihovog stvaranja osvrnuću se na Evansovu teoriju (2006, 2007, 2009) leksičkih koncepata i kognitivnih modela – novinu u istraživanjima u jednoj od grana kognitivne semantike. Evansov podržava enciklopedijsko viđenje jezika (na primer Langaker 2008) što odbacuje jasnu razliku između semantike i pragmatike. Po toj teoriji takođe leksičke jedinice nalaze se u konvencionalnim putanjama koje daju pristup domenu lingvističkog i extra-lingvističkog znanja, što ukazuje na ideju o semantičkom potencijalu reči (na primer u Bezujdenhutu 2002, Evansu 2009). Glavni teoretski konstrukti teorije LKKM su LEKSIČKI KONCEPTI i KOGNITIVNI MODELI. I jedni i drugi biće centralni u mom pristupu semntičkim intertekstualnim okvirima pošto omogućavaju prikaz semantičkih jedinica kao i konceptualnog sadržaja koji reči mogu imati. Kognitivni modeli odnose se na koherentan sadržaj znanja bilo koje vrste (o stvarima ili događajima), kao i na potencijal za simulacije koji se u ovim sadržajima može javiti. Mogu biti kategorisani kao primarni i sekundarni kognitivni modeli, i to tako da prvi stoji za model kome se pristupa DIREKTNO kroz leksički concept dok se drugom pristupa direktno kroz primarne kognitivne modele, i dakle, INDIREKTNO kroz leksičke koncepte. Evans (2006) nudi sledeći primer kao ilustraciju za osnovne principe ove teorije. Leksički koncept [FRANCUSKA] nudi pristup potencijalno velikom broju saznajnih struktura podeljenih u primarne i sekundarne kognitivne modele. Primarni kognitivni modeli mogu uključiti između ostalih: GEOGRAFSKU KOPNENU MASU, NACIONALNU DRŽAVU, i TURISTIČKU DESTINACIJU. U isto vreme, ovi modeli mogu potencijalno sadržati i veliki broj saznajnih struktura, dakle sekundarnih kognitivnih modela. Na primer, primarni kognitivni model NACIONALNA DRŽAVA može pružiti pristup sekundarnim modelima koji uključuju NACIONALNI SPORT, POLITIČKI SISTEM i KUHINJU. Evans primećuje da ljudi mogu biti upoznati sa činjenicom da je francuzi učestvuju u sportovima kao što su ragbi, fudbal i atletika, i da oni učestvuju u takmičenjima kao što su FIFA Svetski kup, Olimpijske igre, ili Svetsko prvenstvo u ragbiju. Šta više, ljudi možda imaju i mnogo detaljnije znanje po pitanju društvenih i ekonomskih uslova relevantnih za ove sportove kao i pravila i prakse koje se kod njih primenjuju. Sve ove informacije dostupne su nam kroz veliki broj izvora, a znanje povezano sa

kognitivnim modelima je ne-lingvističke prirode pošto je dobijemo putem interakcije sa pojedincima u svetu koji ih okružuje. Sada ću se vratiti na pojam semantičkih intertekstualnih okvira i demonstrirati kako teorija LKKM može biti upotrebljena u analizi intertekstualnih veza. Glavna karakteristika semantičkih intertekstualnih okvira je da li je kognitivnim modelima koji iniciraju kreiranje veza pristupljeno direktno ili indirektno. Semantički intertekstualni okviri mogu biti aktivirani kada je veza uspostavljena između dvaju leksičkih koncepata i kognitivnih modela ili DIREKTNOM ili INDIREKTNOM PRISTUPNOM RUTOM. U prvom slučaju, postoji direktna veza između dva leksička koncepta i kognitivnog modela. Suprotno tome, kada kognitivnom modelu nije direktno pristupljeno preko leksičkog koncepta, onda govorimo o indirektnoj pristupnoj ruti. Tip pristupne rute koja je praćena zavisi isključivo od odnosa između leksičkog koncepta u književnom tekstu i onog koji evociran od strane čitaoca. Preciznije, rute direktnog pristupa su u funkciji kada je intertekstualni okvir formiran identifikacijom jedne iste leksičke jedinice u izvoru i pristupljenom tekstu. Pod „izvornim tekstom“ podrazumevam onaj tekst koji se trenutno čita, a pod „pristupljenim tekstom“ onaj tekst koji se čitaocu javlja i koji je inkorporiran u semantički intertekstualni okvir. Ova široka kategorija uključuje leksičke jedinice otvorene klase, iako ja verujem da postoji i specijalan set jedinica za koje je više verovatno da aktiviraju formiranje intertekstualnih veza. To su mitološke figure i književni entiteti zbog svoje jake kulturološke zvučnosti/rezonantnosti i asocijacija koje su pojedinci formirali u procesu čitanja književnih tekstova. Rute indirektnog pristupa su dostupne kada je sekundarnom kognitivnom modelu pristupljeno usled čega dolazi do stvaranja intertekstualnih veza. Ovo je slučaj kada je par plezionima identifikovan u izvornom i pristupljenom tekstu (Kruz 1986). U ovom trenutku želela bih da detaljno objasnim kako direktna i indirektna ruta pristupanja funkcioniše i daje pristup semantičkim intertekstualnim okvirima. 2.2.1. Ruta direktnog pristupa U ovoj oblasti fokusiraću se na rute direktnog pristupa i ilustrovati kako intertekstualna veza može biti stvorena na osnovu identifikacije istih leksičkih jedinica i kognitivne sinonimije (primer Kruz 1986). Pesma „Tigrovi tetke Dženifer“ (1951) Adrien Rič iskorišćena je kao izvorni tekst. Tigrovi tetke Dženifer Tigrovi Tetke Dženifer propinju se preko platna, Svetlo žuti stanovnici sveta zelenila. Oni se ne boje muškaraca ispod drveta; Oni koračaju uglađenom sigurnošću viteza. Prsti Tetke Dženifer lepršaju kroz njenu vunu Teško im je povući i iglu od slonovače. Masivni teret Tečine burme Sedi tromo na ruci Tetke Dženifer. Kada Tetka bude bila mrtva, njene užasnute ruke ležaće Još uvek okovane prstenom iskušenja kojima je bila poražena. Tigrovi u tapiseriji koju je napravila Propinjaće se i dalje, ponosni i nezaplašeni. Adrien Rič (1951) Ovde se koncentrišem na leksičku jedinicu tigrovi, koja se može naći i u naslovu pesme, prvom stihu, a koja je okidač za intertekstualnu vezu. Primenjujući teoriju LKKM, može se primetiti da leksički koncept [TIGAR] pruža ulaz u najmanje sledeće kognitivne modele (skica 2):

Skica 2: Primarni i sekundarni kognitivni modeli za [TIGAR] Formiranje intertekstualnih veza je moguće ukoliko je određenom kognitivnom modelu, koji ja nazivam KNJIŽEVNI ENTITET, direktno pristupljeno putem leksičkog koncepta. Ovaj model uključuje i znanje koje pojedinačni čitalac ima o pojavama iste leksičke jedinice u drugim književnim tekstovima. Onog momenta kada je ovome pristupljeno, intertekstualna veza između dva teksta je kreirana i semantički intertekstualni okvir formiran. Okvir prenosi informacije koje dolaze iz aktiviranog teksta kao i one koje sa kojima je čitalac u interakciji u datom trenutku. Na primer, kognitivni model KNJIŽEVNI ENTITET može pružiti pristup znanju koje se tiče Blejkove pesme “Tigar” (1794), gradeći tako intertekstualnu vezu na osnovu identifikacije iste leksičke jedinice prisutne u obe pesme. Aktivacija modela je olakšana ukoliko je usvojena književna pozicija od strane čitalaca, jer to omogućava njihovom intertekstualnom znanju da bude u pripravnosti. Šta više, direktne rute pristupa omogućene su u slučajevima kognitivne sinonimije (primer Kruz 1986, Kroft & Kruz 2004). Kruz (1986: 88) definiše kognitivnu sinonimiju kao: X je kognitivni sinonim Y ako su (i) X i Y sintaktički identični, i (ii) ukoliko bilo koja gramatički deklarativna rečenica S sadrži X i ima jednake uslove istinitosti kao druga rečenica S1, koja je identična rečenici S osim što je X zamenjen sa Y. Na primer, par kognitivnih sinonima kao što su pijanino i klavir1 daju iste istinitosne uslove u On jako dobro svira pijanino i On jako dobro svira klavir s obzirom na to da obe rečenice daju isto značenje. Razlika između kognitivnih sinonima je u njihovom EKSPRESIVNOM ZNAČENJU, koje je Kruz (1986: 284) povezao sa stilom, odnosno, “jezičkim karakteristikama koji označavaju različite odnose između učesnika u jezičkoj razmeni”. Kako se kognitivni sinonimi razlikuju najviše u svom ekspresivnom aspektu dok se slažu u propozicionom značenju, leksički koncepti jedinica za prenos značenja će obezbediti pristup veoma sličnim, ako ne istim, kognitivnim modelima. Shodno tome, vrlo je verovatno da će se intertekstualne veze javiti na osnovu identifikacije leksičkih jedinica koje su kognitivni sinonimi. Ovaj tip veze još uvek nije zastupljen u Evansovoj teoriji. Zbog toga ću u diskusiji prikazati kako kognitivni sinonimi mogu biti opisani unutar teorije LKKM i kako oni mogu biti korišćeni kada se govori o intertekstualnosti. Preciznije, Evans (2009: 205) ukazuje na posebne lokacije “u konceptualnom sistemu sa koji je specifični leksički koncep povezan” koje se nazivaju zona asocijacije. Ja tvrdim da je u slučaju kognitivnih sinonima da se najveći broj zona asocijacija leksičkih koncepata poklapa. Rezultat je da oni onda i dele kognitvne modele. Govoriću o primeni teorije LKKM na semantičke intertekstualne okvie na osnovu pesme Luize Bogan “Vrane” (1923). Vrane Žena koja je ostarila I zna da želja mora umreti, Ipak se okreće ljubavi ponovo, Čuje plač vrana. 1

Autorka rada koristi engleski par fiddle i violin. Reč violin u srpskom nema sinomim.

Ona je davno očvrsla stabljika, Korov koji nijedna kosa ne kosi. Radost njenom srcu biće Plač vrana, Koje klize nebom istim glasom Iznad jalovih i plodnih polja, Jednako u proleće i kada je tu samo gorka Zima koja žari u poljima. Luiz Bogan (1923) Fokus pesme je žena koja ne prihvata činjenicu da stari i koja pokušava da povrati svoju mladost okrećući se ljubavi. Ipak, rezultat njene aktivnosti je da čuje ‘plač vrana’, koji je metafora za smrt. U ovom kontekstu, leksička jedinica vrane može aktivirati semantički intertekstualni okvir i intertekstualnu vezu kroz rutu direktnog pristupa. Ovo će se desiti ukoliko je čitalac upoznat sa kognitivnim sinonimom leksičke jedinice, odnosno reči gavran, i ukoliko poveže ovu pesmu sa pesmom Edgara Alana Poa “Gavran” (1845). Intertekstualna veza biće bazirana na činjenici da su leksičke jedinice vrana i gavran kognitivni sinonimi. One, dakle, imaju isti istinitosni uslov i razlika u ekspresivnom značenju je neznatna. Usled kognitivne sinonimije, ove dve leksičke jedinice dele veći deo svojih asocijativnih zona, i time kognitivne modele. Dakle, kada čitalac naiđe na jedinicu za prenos značenja vrana i poveže je sa leksičkom jedinicom gavran, on ili one će verovatno aktivirati kognitivni model KNJIŽEVNOG ENTITETA i konstruisati intertekstualnu vezu. Ovo je ilustrovano u skici 3 koja sledi:

Skica 3: Aktivacija kognitivnih modela za kognitivne sinonima vrana i gavran Isprekidana dupla strelica predstavlja kognitivnu sinonimiju jedinica i činjenicu da se obe mogu u datom kontekstu koristiti gotovo bez promene značenja. Može se još primetiti i da one dele kognitivne modele. U ovom slučaju, aktivacija kognitivnog modela KNJIŽEVNI ENTITET oslanja se na identifikaciju kognitivne sinonimije uspostavljanjem veze za Poovom pesmom. Intertekstualna veza, ipak, ostaje uspostavljena usled prisustva dovoljnog broja drugih zajedničkih tekstualnih elemenata u pesmama, i aktivacija kognitivnih sinonima nije sama po sebi dovoljno da održi vezu. Ko-tekst, dakle, igra krucijalnu ulogu u ovom modelu. Poov rad je pun referenci koje se odnose na smrt, i na kraju, gavran zapravo i postaje njen vesnik (Adams 1972). Smrt je takođe dominantna ideja u pesmama Bogan i reference ka njoj su i direktne (umreti), i metaforičke upotrebom simbola smrti kao što su kosa ili pokositi. Starica je takođe opisana kao davno očvrsla stabljika, gde očvrsla može biti povezano i sa ukočenošću mrtvog tela. Dalje, veza između ove dve pesme je ojačana slikom ponašanja vrana. U prva dva stiha, žena može čuti njihov plač, dok Poova persona neprestano čuje gavrana koji krešti Nikada više.

Na kraju, veza između tekstova održava i činjenica da i Bogan (zima koja žari u poljima) i Po (decembar) sugerišu zimsko vreme, što opet donosi nove slike smrti. 2.2.2. Ruta indirektnog pristupa Gore je spomenuto da intertekstualne veze mogu biti formirane putem indirektnih ruta pristupa ka sekundarnim kognitivnim modelima. Diskutovaću o njihovom kreiranju koristeći još jedan Kruzov termin (1986: 285) koji opisuje leksičke odnose, odnosno plezionimiju. Plezionimi “daju drugačije istinitosne uslove: dve rečenice koje se razlikuju jedinu u pogledu plezionima u paralelnim sintaktičkim pozicijama nisu uzajamno uključive”, što ih čini i znatno drugačijim u odnosu na kognitivne sinonime (Kruz 1986: 285). Oni takođe “određuju vrlo slične koncepte i u isto vreme ispoljavaju male razlike u značenju tako da ne mogu biti smatrane identičnim u pogledu značenja” (Storjohan 2009:2140). Iz tog razloga, Kruz (Kroft & Kruz 2004) takođe koriste i termin delimični sinonimi kao alternative. Zanimljivo svojstvo plezionima jeste da oni postepeno blede u ne-sinonimiju. Ova vrsta veze među parovima plezionima – još zvana i kongruentna veza od strane Kruza (1986: 86) – može biti hiponimija, kompatibilnost ili inkompatibilnost. Na primer, superordinata životinja može sadržati, između ostalog, inkompatibilne reči kao što su mačka, pas, lav, slon i mravojed. U odnosu na pojam asocijativnih zona, plezionimi bi trebalo da dele određeni broj kognitivnih modela. Ipak, kako se ova vrsta odnosa može desiti samo među određenim brojem leksičkih jedinica, postojaće gradacija u broju zajedničkih kognitivnih modela od par do nijednog. Na primer, leksička jedinica konj deli mnoge više kognitivnih modela sa jedinicom poni nego slon, kao što se može videti u skici 4 dole:

Skica 4: Delimični profil kognitivnog modela za [KONJ], [PONI] i [SLON] U ovim delimičnim predstavljanjima može se videti da [KONJ] i [PONI] dele kognitivne modele BILJOJED i KOPITAR, i tako imaju i slične asocijativne zone, u odnosu na [SLON]. Ovo olakšava kreiranje veze između prva dva, dok je veza između slona i ponija opstruirana nedostatkom zajedničkih asocijativnih zona.

U intertekstualnosti, pojedinci mogu formirati semantički intertekstualni okvir na osnovu identifikacije para plezionima, kao što su usmrtiti i ubiti. Postojanje zajedničkih kognitivnih modela i asocijativnih zona je preduslov pošto je čitaocima potrebno da uspostave vezu na osnovu nekog zajedničkog svojstva. Uzevši u obzir kongruentne odnose, što više semantičkih svojstava dve leksičke jedinice dele, to je više verovatno da će biti dovedene u vezu. Pošto postoji gradacija u stepenu plezionimije, kompatibilne leksičke jedinice i jedinice povezane odnosom hiponimije, imaju veće šanse nego jedinice koje nisu kompatibilne. Gradacija između ne-sinonima i sinonima i njihov odnos prema kreiranju semantičkih intertekstualnih okvira posredstvom direktnih ili indirektnih ruta, predstavljen je na skici 5.

Skica 5: Gradacija ne-sinonima i sinonima i rute pristupa Ne-sinonimija (odsustvo sinonimije) jedva može proizvesti minimalni semantički intertekstualni okvir, ali kako odnosi između plezionima ulaze u igru, ruta indirektnog pristupa može biti ostvarena u manjoj meri nekompatibilnim leksičkim jedinicama, i u većoj hiponimima. Na kraju, rute direktnog pristupa dostupne su u slučajevima kognitivne sinonimije i identifikacije iste jedinice prenosa. Može se reći da što bliže idemo ka identifikaciji iste leksičke jedinice, sve je jednostavnije konstruisati semantički intertekstualni okvir. Pre davanja zaključka u ovoj oblasti, predstaviću primer toga kako kod plezionima veza može indirektno aktivirati semantičke intertekstualne okvire. Opet ću upotrebiti već citiranu pesmu Luize Bogan, i fokusirati se na 11. 7-10 (“Radost njenom srcu biće / Plač vrana, / Koje klize nebom istim glasom / Iznad jalovih [...]”). Već je bilo reči o tome da jedinica prenosa vrane pruža pristup leksičkom konceptu [VRANA], koja pruža pristup primarnom kognitivnom modelu PTICA. Ipak, ova leksička jedinica može takođe pružiti i osnovu za uspostavljanje semantičkog intertekstualnog okvira putem rute indirektnog pristupa. U ovom slučaju, okvir će biti konstruisan kao rezultat identifikacije para plezionima koji mogu isplivati na površinu kada se pristupi modelu PTICA. Ovaj model sadrži znanje koje se tiče prirode vrana, i preciznije, da su one članovi porodice ptica. Dalje, veza se može konstruisati na osnovu superordinate ptica kojoj je pristupljeno putem kognitivnog modela ptica. Intertekstualni semantički okvir biće aktiviran ukoliko čitalac aktivira sekundarni kognitivni model KNJIŽEVNOG ENTITETA kome se pristupa preko primarnog modela PTICA. Skica 6: Parcijalni kognitivni model za [VRANA]

Ovaj kognitivni model sadrži znanje koje čitalac može imati u pogledu drugih pojavljivanja superordinate u književnom tekstu. Takva pojavljivanja mogu se naći, na primer, u pesmi “Drugi dolazak” (1919) V. B. Jejtsa: ‘[...] dok svuda okolo / Proleću senke gnevnih pustinjskih PTICA“ (ll. 1617). Dakle, aktivacija okvira je rezultat indirektne rute pristupa; kognitivni model KNJIŽEVNI ENTITET nije aktiviran direktno leksičkim konceptom [VRANA], već se aktivacija oslanja na pojavljivanje primarnog modela. Na kraju, u ovom slučaju takođe, sadržaj pesme autorke Bogan igra krucijalnu ulogu u konstrukciji veze. U obema pesmama ptice dobijaju zlosutni i preteći kvalitet, i na sličan način su opisane. Ove sličnosti mogu pomoći kreiranje semantičkog intertekstualnog okvira. U toku čitanja, pojedinci su svesni ko-teksta, koji nepobitno utiče na njihovu interpretaciju, kao i na konstrukciju intertekstualnih veza. Ukoliko postoji uska veza između sadržaja i nastajućeg semantičkog intertekstualnog okvira, efekti ovog drugog na samo iskustvo čitanja su pojačani kako čitalac može dopuniti sliku drugim izvorom. Na primer, preteća priroda pustinjskih prica zajedno sa mračnom atmosferom proizvedenom u „Drugom dolasku“ može biti primenjena opet na pesmu autorke Bogan čime se učvršćuje simbolizam vrane i dodaje još jedna perspektiva njenoj interpretaciji. 2.3. Semantički intertekstualni okviri i dvostruka aktivacija značenja reči Objašnjeno je da semantički intertekstualni okviri omogućavaju pristup intertekstualnosti i kreiranju intertekstualnih veza na nivou povezivanja reči. Važan doprinos ovom modelu vezan je za aktivaciju dva nivoa značenja reči i podržava stav jednog broja teoretičara književnosti. Preciznije, Rifater (1980: 637-638) koristi termin silepsis kako bi opisao proces kojim se reč „razume na dva načina u isto vreme, kao značenje i kao značaj“ ili pak „ kao značenje u kontekstu i intertekstualno značenje“. Šta više, Peri (1978) slično je komentarisao da aluzije bliže određuju svojstva konotacije, koja su prećutno određena, uprkos činjenici da ona ostaju neizražena. Markeri aluzija imaju barem dva referenta, „koji daju ne-aludirajuće značenje, unutar mogućeg sveta književnog teksta“, i aludirajuće, „na jedan ili više tekstova van konteksta“, ili pak predstavljaju eho prethodnog dela teksta (Peri 1978: 295). Stoga, postojanje dva nivoa značenje predloženo je kao aluzija na Rifaterovo kontekstualno i intertekstualno značenje. Na sličan način, Lenon (2004) kao da pretpostavlja postojanje dva nivoa kada govori o „in praesentia“ i „in absentia“ jedinice jezika koje utiču na stvaranje fenomena aluzije. Dva nivoa značenja mogu biti objašnjena primenom ovog modela simultanom aktivacijom dva kognitivna modela. Na primer, u pesmi autorke Bogan, [VRANA] može aktivirati dva kognitivna modela, PTICA i KNJIŽEVNI

ENTITET. Na ovaj način, čitalac će imati pristup izvorima znanja koji dozvoljavaju bukvalno tumačenje leksičke jedinice kao životinje, ali takođe i proširenje van ovog konteksta na intertekstualno tumačenje. Skica 7: Dvostruka aktivacija dva primarna kognitivna modela za [VRANA]

Na skici 7, dupla aktivacija obeležena je linijom koja povezuje kognitivne modele. Dupla aktivacija je jako čest fenomen u vezi sa kreiranjem intertekstualnih veza pošto omogućava čitaocu da procesuira rečenicu na dva nivoa. 3. Tekstura U ovom poslednjoj oblasti, kratko ću komentarisati kako kreiranje semantičkih intertekstualnih okvira može uticati na iskustvo čitanja. Iz ovog razloga, vratiću se na Adrien Rič i “Tigrove tetke Dženifer”. Pojam teksture je prethodno uveden kako bi objasnio efekte konstrukcije intertekstualnih veza. Takođe je bilo naglašeno da bi ga trebalo gledati kao continuum koji ide od fine do slabe intertekstualne teksture. Moja analiza se fokusira uglavnom na fine intertekstualne teksture i na način na koji one mogu biti primenjene u diskusiji o semantičkim intertekstualnim okvirima stvorenim u pesmama Adrien Rič i Viljema Blejka. Kao što se može videti na skici 1, fina intertekstualnu teksturu karakteriše TRAJNA REZONANTNOST i VISOK STEPEN GRANULARNOSTI. Prvo svojstvo implicira da će okvir ostati aktiviran dok čitaoci nastavljaju čitanje pesme “Tigrovi tetke Dženifer”. Takođe je moguće da će čitaoci kada dođu do poslednjih stihova identifikovati leksičku jedinicu tigrovi još jednom kao deo semantičkog intertekstualnog okvira. Veze uspostavljene između ovih pesama biće ojačane, i time, njihov efekat na iskustvo čitanja biće pojačan. Drugo svojstvo, visoka granularnost, odnosi se na sposobnost čitalaca da prizovu elemente iz aktiviranog teksta, u ovom slučaju “Tigra”. Na primer, oni će se možda prisetiti pojedinih stihova, kao što su “Tigre, Tigre, svetli plame / u dubini šumske tame”2 (11. 1-2). Ovo svojstvo je krucijalno povezano sa pojmom lančane intertekstualnosti (Panagiotidu 2010). Lančana intertekstualnost odnosi se na proces pronalaženja identičnih i sličnih reči, fraza ili opisa u izvornoj i aktiviranoj pesmi. Ukoliko se čitaoci sete specifičnih pojavljivanja reči iz Blejkove pesme i identifikuju slične elemente u pesmi Rič, veoma

2

Prevod, Ivan Goran Kovačić.

efektno povezivanje tekstova će biti moguće. Na primer, imenica topaz asocira na semantičko polje svetlosti i tog kvaliteta, a isti kvalitet ima plam u stihu “Tigre, Tigre, svetli plame”, dok pridev svetli opet predstavlja zajednički element u dveju pesama. Šta više, intertekstualna povezanost je dalje održana pojavljivanjem imenske fraze sveta zelenila koji može biti povezan sa Blejkovim dubinama šumske tame. Opis tigrova koji Rič nudi, kako se propinju u šumi ponosni i nezaplašeni suočeni sa ljudskim bićima, može biti povezan sa atmosferom koja preovladava u Blejkovoj pesmi u kojoj je tigar neustrašiv, strašan i veličanstven. Fina intertekstualna tekstura trebalo bi takođe da ispuni kriterijume koje tekst zahteva. Jaka tekstualnost podrazumeva da bi čitaoci trebalo da ukažu na posebnu specifičnost elementa u pesmama Rič, kao što je leksička jedinica tigrovi, kao okidače za intertekstualne veze. Šta više, imajući na umu da je lančana intertekstualnost u funkciji, posebna svojstva mogu se pripisati i prepoznavanju jedinica prenosa kao što su svet zelenila, drvo, svetlo žuti, ne bojati se, propinjati se i viteški kao tačke pristupa za kreiranje ili ojačavanje intertekstualnih veza. Kako se ova posebna specifičnost odnosi na kvalitet aktiviranog znanja, čitaoci bi trebalo da ukažu na pojedinačni tekst, na primer Blejkovu pesmu “Tigar”, kao tekst kome je već pristupljeno. U tom smislu, posebna specifičnost može biti posmatrana kao preduslov za ispoljavanje efekta granularnosti. Sada bi trebalo napomenuti da ova dva kriterijuma mogu delovati trivijalno na prvi pogled, ipak, preliminarni dokazi studija koje sam sprovela indikuju da čitaoci nisu uvek u mogućnosti da ukažu na specifičnu jedinicu koja je okidač za intertekstualnu vezu, ili da identifikuju specifični tekst kao aktivirani tekst. Zapravo, oni nude impresionističke sugestije kao što su “tekst me je podsetio na Dikensa”. 4. Zaključak Svrha ovog rada je da uvede novi pristup intertekstualnosti i intertekstualnog čitanja koje će u obzir uzeti način na koji čitaoci konstruišu i procesuiraju veze između književnih tekstova. Uloga čitalaca u konstruisanju intertekstualnih veza bila je većim delom ignorisana od strane teoretičara delom zbog nedostatka desckriptivnih instrumenata koji bi omogućili pristup intertekstualnosti iz ugla čitaoca. Ovaj rad bazira se na skorašnjem razvoju na polju kognitivne lingvistike sa ciljem da pozicionira čitaoca u centar pristupa i fokusira se na kognitivne mehanizme koje čitalac upotrebljava u toku čitanja. Naglasak je uglavnom na semantičkom intertekstualnom okviru, koji se može posmatrati kao primer idiosinkratičnog i fleksibilnog načina spajanja dva teksta. Topikalni i stilistički okviri uvedeni su sa ciljem istraživanja sistematičnijih i struktuiranijih veza koje se baziraju na više leksičkih jedinica, tema koje se ponavljaju i citata. Prednost ovog radnog okvira je to što on dozvoljava struktuirani prilaz konceptima i otvara mogućnost za istraživanje intertekstualnosti empirijski tako što će se saznanja iz oblasti kognitivne lingvistike i kognitivne poetike primeniti. Koncept teksture takođe je uveden kako bi omogućio bolji uvid u uticaj intertekstualnih veza na čitaoce. Ovaj koncept ima važne implikacije kada je u pitanju empirijsko testiranje intertekstualnosti pošto on nudi platform za monitoring i evaluaciju načina na koje intertekstualne veze utiču na čitalačko iskustvo.