Tetovirane-duse-sem.docx

Филозофски факултет у Нишу Департман за Србистику

Метафоричност и метонимичност у драми ''Тетовиране душе'' Горана Стефановског (семинарски рад из Савремене македонске драме)

ментор: Доц. др Данијела Костадиновић

Ниш, 2015.

студент: Биљана Гашевић, 1643

1

Ж ИВОТ И ДЕЛО ГОРАНА СТЕФАНОВСКОГ

Г о р а н С т е ф а н о в с к и , м а к е д о н с к и д р а м а т ур г и д р а м с к и п и с а ц , р о ђ е н ј е 2 7 . а п р и л а 1 9 5 2 . г о д и н е у Б и т о љ у. Њ е г о в а м а ј к а , Н а д а С т е ф а н о в с к и , б и л а ј е г л ум и ц а , а о т а ц , М и р к о С т е ф а н о в с к и , р е д и т е љ и г л ум а ц . Да је глумица Нада Стефановски поступила по одлуци Уметничког савета, данас не бисмо знали за писца који је током свог рада написао бројне драме и добио мноштво награда и тиме заузео значајно место у македонској књижевности. Наиме, Слободан Унковски, близак пријатељ овог писца, својевремено је изјавио: „Горан Стефановски је рођен насупрот одлуци Уметничког савета (битољског позоришта) да у сезони 1951/1952 глумица Нада Стефановска не сме да се порађа због одржавања и спремања новог репертоара“. Завршио је Филолошки факултет у Скопљу, на одсеку за енглески језик и књижевност, а магистрирао на Драмској академији у Београду. Једно време је радио у драмској редакцији телевизије „Скопље“. Од 1986. године ради као професор драматургије на Драмској академији у Скопљу. Писао је редовно за телевизију и радио чиме је придобио ширу публику док за драмска дела добија сва признања и рану славу. Стефановски је васпитан у контексту европске драматургије, али је сачувао свој национални глас. Веран је македонским темама. Своје прво дело, „Јане Задрогаз“, објавио је 1974. године. У њ е м у с е бавио митским темама македонског етноса. За драму „Дивље месо“ (1978), која говори о раслојавању македонске породице после Другог светског рата, добио је награду за најбољу драму јубиларног 25. Стеријиног позорја и тиме постао први Македонац који је добио то признање. Затим следи 1981. године драма „Лет у месту“, а 1982. год. познати комад „Hi -Fi“ у коме не одступа од македонских митова. У драми „Дупло дно“ сједињује сва три времена – прошло, садашње и буд уће. Н а п и с а о ј е ј о ш 1 8 п о з н а т и х д р а м а и тв драма, као што су: „Црна дупка“, „Кула вавилонска“, „Зодијак“, „Ex Yu“ итд. Горан Стефановски је носилац трећег таласа македонских драмских писаца, који још нема следбеника његове универзалности.

1

2

ТЕТОВИРАНЕ ДУШЕ

Драма Тетовиране душе доживела је премијеру у Драмском театру у Скопљу 1986. године, а потом на сцени театра ''Звездара'' у Београду. Горан Стефановски не мистификује наслове својих драма, нити крије њихову основну идеју. Један од ретких наших, па и светских писаца, „који је уз сваку своју драму написао краћи предговор“,1 што је случај и са драмом Тетовиране душе. Стефановски је за своје дело рекао следеће: „Тетовиране душе су комад о јадним људима који се у свом безглавом бекству од слободе тетовирају било чиме: национализмом, вулгарно схваћеним марксизмом, сексом, дрогом и рокенролом.“. Његове 24 сцене у драми су „24 пораза и ритуалних губљења равнотеже“, како сам аутор тврди. Ова драма донела је Стефановском бројна признања. Проглашена је за најбољу драму по избору југословенске критике и СИЗ-а за културу града Београда. „Оне су најбоље дело Горана Стефановског“, рекао је Владимир Стаменковић, додајући да је она и преломни тренутак у раду македонског драматичара, у коме он, мада се не окреће сасвим од регионалног, „ступа у сферу унирерзалног, општељудског, заузима критичку дистанцу и према етносу коме припада и према читавом човечанству, историји и данашњој цивилизацији“. Иако се радња овог комада дешава далеко од Балканског полуострва, у САД, Стефановски не напушта македонске теме – радња се дешава међу македонском емиграцијом, у тренутку када Војдан, тридесетогодишњи етнолог, долази у САД да би проучио шта се дешава са Македонцима далеко од отаџбине. Он је пун неиспуњених формулара у ташни и готових формулација у глави, уверен да ће лако изаћи на крај са својим суграђанима у далеком свету.2 Драмска радња у Тетовираним душама се одиграва осамдесетих година прошлог века. Време остаје непромењено од почетка до краја. То је драма која стоји између комедије и трагедије, односно драма „која конфликте не доводи до тачке врења“. 3 Тетовиране душе су драма Војдановог освешћивања – све његове представе о свету и Македонцима више неће важити. Ниједна личност коју он тамо упознаје не може да се подведе под готове формуле нити да се пронађе истина о њима. Ликови су подељени у две групе: једна страна је загледана у неку фантастичну будућност, а друга се труди да стигне негде, нешто да промени.4 Драма је ишарана богатим дијалозима, језик је метафоричан и метонимичан. Унесен је језик са улице, испреплетен са много ироније. Приказујући и објашњавајући их, покушаћемо да дочарамо својеврсну генијалност Горана Стефановског. Јован Ћирилов, Постскриптум једном поговору у: Тетовиране душе и друге раме, Горан Стефановски, Народна књига, Београд, 1987. , стр. 217. 2 Исто, стр. 218. 3 Постмодернистичките стапици во драмите на Горан Стефановски, Александра Димитрова, ечасопис Блесок, поглавље 4.2.2. 4 Исто, поглавље 4.2.3. 1

2

3

ЦИГЛА ПО ЦИГЛА , РУШИ СЕ ЧИТАВ ЗИД В ОЈДАНОВИХ ИЛУЗИЈА

Млади етнолог, Војдан Ивановски, долази у Америку да напише магистарски рад на тему „Утицај миграционих процеса на психо-физичку конституцију наше емиграције у Сједињеним државама“. Ипак, његови мотиви нису сасвим научни већ и лични – кренуо је у потрагу за својим оцем. Људе које ће Војдан упознати не уклапају се у шаблоне о којима је учио, мада он наступа сигурно: „Већ имам јасну слику... О нашим људима овде. Имам тачну представу који су и какви су.“5 Убрзо ће увидети да није баш тако. Први зид о који удара своју надмену главу била је Алтана. Војданов отац је печалбар, а он одлази баш тамо где је он живео да своје истраживање спроведе са људима који су познавали његовог оца. Описујући оца, Војдан као да описује Богарта из старих филмова, штавише, цела слика је скуп метафора и симбола: Америке, Шевролета, Мерлин Монро, кока-коле. А уствари, његов отац је радио најгоре послове, оне које нико други осим емиграната није хтео. Војданова представа о оцу: „Целог сам детињства сањао Америку. Замишљао сам оца као крупног мушкарца, црне косе, зализане брилијантином, детективски шешир, одело широких рамена и панталоне са манжетнама, црно-беле ципеле, каранфил у реверу, колт под пазухом, вози се у шевролету, држи за руку Мерлин Монро, слушају џез са радија, пију кока-колу, насмејани, насмејани“.6 Његове илузије руши Алтана откривајући му да је његов отац штавио коже и да су људи због мириса заобилазили кожару на километре, јер је заударало. Тиме она једноставно, у једном потезу, једним убодом игле горке стварности, распршује мехур од сапунице у којем су лебделе Војданове наивне, дечачке сањарије. Први коме Војдан нуди упитник је Кољо, носталгични старац, још једна енигматска личност овог чудног кружока, који све време тражи најјефтинију компанију да се врати у родну Македонију, а говори о свима њима као о „неидентификованим летећим људима“. То је био један од првих радних наслова за ову драму,7 опет дат кроз једну метафоричну слику. Видевши Војдана, Кољо говори: „Чим поверујем да смо у старом крају само царевиће оставили, појави се неки овакав сом. Имају и наши неки динар, али га погрешно деле. Купе коња, лепог, снажног, и уместо да дају још коју пару за седло, ставе му самар.“ 8 Иако сања о вољеној отаџбини и идеализује је, ово је био кратак излет у стварност, оштра замерка реалности. Раздражен, једном приликом Војдан ће му рећи: „Ако толико умирете за старим крајем, па вратите се већ једном. Да је био неко други са толико изгореном душом, досад би препливао Атлантски океан. Ви само читате редове летења!“9, али ни то неће покренути овог старца. Он је себе добро описао

Горан Стефановски, Тетовиране душе и друге драме, Народна књига, Београд, 1987., стр. 162. Исто, стр. 162. 7 Исто, стр. 218. 8 Исто, стр. 164. 9 Исто, стр. 179. 5 6

3

кроз само једну реченицу: „Зна мрав који је кренуо на хаџилук да никада неће стићу у Јерусалем, али је срећан што је бар на светом путу.“10 Војдан упознаје и Ружу, са којом такође долази у конфликт. Само њено име метафора је за лепоту и чистоту, али она је пуна контрадикторности, нестабилности, сумњи, привидне наивности и необавештености (никада није била у Македонији, не зна како је тамо, да ли је лепо као што говоре „сви“ – Алтана и Кољо, не зна шта су калкулатори и да ли их продају у супермаркету у којем ради и сл.). Кроз кратку расправу са Војданом о свом носу, она заправо метафором исказује незадовољство својим животом. Она каже да је ружан („нос“), Војдан каже да није ружан, а она онда каже: „Али није ни леп.“; затим је Војдан пита: „А какав треба да буде?“, и она одговара: „Другачији... Не овакав.“11 Војдан ће на крају код ње покушати да последњи пут потражи практичну примену својих, озбиљно пољуљаних шаблона, али када му она исприча своју животну причу (говори му да је девица, али да се удавала неколико пута, да је родила дете без руку и ногу и напустила га, имала љубавнике, била проститутка), схвата да правила којима је до тада робовао – више не важе. Заведена холивудским трендовима, одлази на операцију носа, па та њена поставка у тексту звучи подједнако и као комична и као патетична. Једино што Војдан онда уме да јој каже је да је њен „бизарни живот у домену статистичке грешке.“ На самом крају драме, пита је да му буде жена, на шта она каже: „Не знам каква ћу бити када скинем завоје.“, а он одговара, сада већ потпуно огољен, „истетовиран“ и уморан: „Ја сам скинуо своје. Види какав сам ја.“12

4

ВОЈДАН И СТРЕЗО

Можда најмистичнији лик је Стрезо, човек од 60 година, за кога се не зна да ли је побегао из луднице или није, а за кога ни Војдан, а ни читаоци до краја неће разумети да ли је он Војданов отац или не. Њих двојица срећу се по први пут у 17. сцени. Стрезо говори како су Цезар и Моцарт били Македонци, а и сам Бог. Како је све то и научно доказано. Ово је прави метафорички приказ и данашњих Македонаца, који се свим силама боре да докажу своју националност, изграде лични национални идентитет, али на потпуно погрешан начин. Каже: „Био је неки који је хтео да буде рудар, али се бојао дубина. А неки је хтео да буде пилот, али се бојао висина. Бунтовник још увек није револуционар. Што нису направили царство, цео би их свет признао. Републику праве!“13 Алтана говори да је Војданов отац био светац, да су га сви волели, „Био је јак, а ни мрава није згазио. Није имао мрље на савести. Чист као суза... Савршен у сваком погледу.“14, док му Цибра у корену сасеца и најмањи трачак наде да је то Исто, стр. 157. Исто, стр. 160. 12 Исто, стр. 198. 13 Исто, стр. 184. 14 Исто, стр. 187. 10 11

4

истина и онемогућава му да идеализује оца: „Ђаво. Неодговоран, лењ, зајебант. Није се трезнио... Палио је за собом. Црни ветар. Пришт.“15 Војдан је био растрзан између жеља и стварности, није знао коме да верује. У претпоследњој, 23. сцени, Војдан и Стрезо поново разговарају и Стрезо нас и даље држи у недоумици. Каже Војдану: „Мени није тешко да будем твој отац. Ја могу бити све што се од мене тражи: отац, брат, херувим, месар... Бићу и мртав. Исто ми дође.“. А онда га Војдан пита: „Јеси ли ти имао сина Војдана?“, и он одговара: „Да. Али он никада неће доћи да ме види. Никада. Никада.“. Војдану као да постаје мало јасније, али га онда пита: „А ја? Ко сам ја?“, на шта му Стрезо одговара: „Кад порастеш, каш'ће ти се само. Ко би нама људима ухватио крај!“16 Војдан као да та питања не поставља само Стрезу, већ и самом себи. То је вечито питање и срж потраге за личним (па и националним) идентитетом. Једино ако проучимо прошлост и ко смо били можемо доћи до тога ко смо сада.

5

ВОЈДАН И ЦИБРА

Конфликт између Цибре и Војдана један је од најинтересантнијих творевина Горана Стефановског. То је спроведено кроз бројне реплике, које ишаране бројним и богатим метафорама боје драму на необичан начин. С једне стране је човек интелектуалац (Војдан), а са друге млад човек са улице (Цибра). Иако наизглед конфронтирани, ова два лика стићи ће до истог на крају драме.17 О томе колико су различити, а опет, толико слични, док седе у бару Војдан каже: „Кад те гледам, сумњам да постојим. Ти ме не разумеш па и сам себе више не разумем.“18, а онда каже: „Ми смо различити, али то је нешто због чега те ја волим... Ти си човек који репетира познате формуле, испробане митове, кријеш се у њима као у рукавици, тамо ти је топло.“. Затим за себе каже, желећи да подвуче још дебљу црту између њих и направи снажнији контраст: „Ја сам интелектуалац. Космополит.“. Ту већ долази до кулминације њиховог сукоба, отровне стрелице летеле су из оба смера: Цибра: „Не волиш ти ни куче ни маче. Ти си туриста на сафарију. Мало интелектуалац, мало дркаџија. Мало херој, мало издајица. Мало леви, мало десни.“ Војдан: „А ти? Ти си типичан примерак регрута индустријског пролетаријата! Из града – кутије за сардине... Сањаш каријеру народног трибуна. Експлоатисан си. Ни о чему не одлучујеш. Ни на шта не утичеш... Сасвим си ми јасан. Сасвим предвидљив.“19 Остатак Цибриног излагања јасно нам показује шта заправо представља слика дата кроз метафору: „Просеј песак од злата, искали гвожће у челик, развиј месо у мишић! Подигни главу, скупи веђе, намршти се! Стави тачку! Нема Исто, стр. 189. Горан Стефановски, Тетовиране душе и друге драме, Народна књига, Београд, 1987., стр. 196. 17 Постмодернистичките стапици во драмите на Горан Стефановски, Александра Димитрова, ечасопис Блесок, поглавље 4.2.3. 18 Горан Стефановски, Тетовиране душе и друге драме, Народна књига, Београд, 1987., стр. 175. 19 Исто, стр. 176. 15 16

5

слабости, ћутања, страха! Стави тачку! Буди најбољи или ништа. Постани астронаут! Направи атомску бомбу!“.20 То је његов доживљај света и схватање како треба опстати, преживети. Њихови сукоби заступљени су на свим пољима. Чак и у политичким темама, односно на плану погледа исељеника на родну Македонију; Цибра говори Војдану: „Ја сам очекивао јунака на белом коњу, а дошао је миш.“. Иза етикете оригиналног производа крила се имитација. Ова реплика јасно показује ауторову умешност и креацију да представи ликове који најболнија сазнања дочекују стојички, са иронијом у очима. Овом метафором Стефановски још једном руши митове и укорењене стереотипе попут „неустрашивих јунака“, „чедних девојака“, „измучених исељеника“ и слично, да нема апсолутне истине, доречене историје.21 Од првог тренутка Цибра безмало сваком својом реченицом коју изговори руши темеље на којима стоји Војданова надменост. Човек од овога света, најбољи дипломац уличне школе, саркастично пита Војдана: „Господин се бави истином?“, на шта Војдан узвраћа питањем: „Како да живим ако је не знам?“ и на први поглед реални Цибра одговара: „Измисли је!“. Издвојен, овај дијалог је у ствари мала поетика Горана Стефановског у самом језгру драме Тетовиране душе.

6

КЛОДИЈА

Клодија, жена која покушава да саму себе убеди да је Американка, па се зато гнуша сваког патриотизма и сваке везе са Македонијом. „Овде не знају да ли смо из Југославије, Чехословачке, Чехословије или Југословачке. Бити припадник малог народа исто је што и пловити сплавом по бурном мору, док се свет на луксузном броду сунча, пије џин тоник и не осећа таласе. Ја сам напустила сплав. Прешла сам на брод. Немам грижу савести. Сви то раде“.22 Она је сама слика лажног сјаја; јасном метафором дочарава илузорну перспективу какву Македонци имају о Америци и о печалбарима. Али даље каже, померајући тачку фокализације на домовину и људе који тамо живе: „Други чекају да забијете македонску заставу у карту света. Увек су привлачни барјактари с главом у торби. Хтела сам да вас запитам како изгледа та карта света у коју ћете забости заставу. Да ли је то конкретно или метафорично?“.23 Љута је што је Цибра обећао њеном оцу да ће бити сахрањен у Македонији после ослобођења и то наплатио. Договор је био да Клодијин отац после смрти буде стављен у фрижидер за дубоко замрзавање и да га после ослобођења отаџбине Цибра сахрани у родном месту. То је био начин да Цибра на превару извуче одређену своту новца. Исто, стр.177. Постмодернистичките стапици во драмите на Горан Стефановски, Александра Димитрова, ечасопис Блесок, поглавље 4.3. 22 Горан Стефановски, Тетовиране душе и друге драме, Народна књига, Београд, 1987., стр. 173. 23 Исто, стр. 172. 20 21

6

У наредној сцени, у постељи, Клодија се отвара Цибри, каже да има продавницу антиквитета: „Лагала сам да сам модерна. Ја се бавим старудијама.“24 Признаје му своје заблуде. Свесна је да, иако је на броду, њено место није на палуби већ негде код мотора. И Цибра онда признаје узалудност свог задатка: он је камионџија, који путује континентом покушавајући да скупи људе, али не успева – „Тражим моје људе. Нема их. Завукли се негде...“ и онда говори потпуно отворено и искрено: „Нисмо важни никоме, зато што нисмо важни себи.“25 Она, бежећи од свог порекла, покушавајући да постане Американка и раскрсти са прошлошћу, на крају завршава као сам наратор о прошлости – тетовирач, буквално речено.26

7

ТЕТОВИРАЧ, ДЕТЕ

Два лика која се најмање појављују у драми, а највеће метафоре са собом носе. Тетовирач - мистични, мрачни, неименовани човек је као неки џелат, хладни професионалац. Кроз њега као да се на тренутак појавио и сам аутор, говорећи: „Сви смо ми тетовирани. Ко сексом, ко дрогом, ко рокенролом.“27 Тетоваже су као лични печат, неизбрисиви траг који на нама оставља искуство које стичемо у животу, и лепо и ружно, и болно. На томе лежи и основна емпиријска теорија, по којој смо сви рођени чисти, као неисписане таблице, „tabule rase“, а својим искуствима и делима у животу остављамо траг. Даље тетовирач каже: „Они што мисле да су чисти, они су тетовирани испод коже. Њима је најтеже.“28. Оно што носимо у себи, што је скривено од очију, а оцртава се на души – то је урезано дубоко у нас; то колико год се трудили, не можемо да прикријемо, сакријемо, не можемо да од тога побегнемо. Када Војдан, мирећи се коначно са судбином и сазнањем да ни он није безгрешан и савршен, пожели да се из свега ипак уздигне и представи као победник, пре свега пред самим собом, каже: „Шта је вечност у односу на пет минута бола?“ па јаукне, тетовирач одговара: „Нека боли! И треба да боли!“, као да му каже да живот не може, а да не заболи и не постоји рана која није никада пекла. Цибра на грудима има истетовиране границе своје домовине. Идеал за којим стреме сви исељеници; носи са собом бреме свог исељеничког живота, тетоважу домовине као свој лични крст. А Војдан... Он сам објашњава све показујући Стрезу своју тетоважу: „Види шта су ми урадили. Истетовирали ми флашу кока-коле са сламчицом. Према заслугама. Не могу да вичем „смрт или слобода“. Могу „смрт или забава“.“29 Горан Стефановски, Тетовиране душе и друге драме, Народна књига, Београд, 1987., стр. 180. Исто, стр. 181. 26 Постмодернистичките стапици во драмите на Горан Стефановски, Александра Димитрова, ечасопис Блесок, поглавље 5.2. 27 Горан Стефановски, Тетовиране душе и друге драме, Народна књига, Београд, 1987., стр. 194. 28 Исто. 29 Исто, стр. 196. 24 25

7

Дете, на први поглед је само то – дете. Јавља се свега пар пута. Прво хоће да буде помоћник Цибри, диви му се. Набраја му које све називе пушака зна, на први поглед једноставно и дечије, наивно, али он са собом носи такође бреме исељеништва и адаптације новој земљи у којој живи. У последњој сцени јавља се као гласник, наратор и указивач на стварност, скоро па резонер: „Свет се ваља у финој досади. Међу мртвим каузама. Чува еколошку средину. Модеран је. Нас, као демодиране, још увек деру. (показујући на Цибру) Штавили су му кожу на грудима. По границама отаџбине.“30 Свет је, дакле, суров, немилосрдан, мора му се човек прилагодити, живети по правилима тог новог света чији су сада део, а домовину коју су физички оставили иза себе, а онда је за собом вукли у мислима и души – морају оставити тамо где је. И на крају каже: „Идем. Чуваћу последњи метак за себе. Ако некоме дође из дупета у главу – узимам га за помоћника.“31, јасно им свима стављајући до знања да је он већ тим путем кренуо.

5

ЗАКЉУЧАК

Горан Стефанофски, подједнако је успешан и у писању прозе, догађаје приказује са много неочекиваних преплитања и конфликата и са искључиво упечатљивим ликовима. Ипак, његов избор да се изражава у драмској форми и креативност доказују да је он аутор који своју вештину несебично уме да подели са младим генерацијама. Фасцинантан је начин на који та ангажованост и чврсто подигнут прст против друштвених аномалија и представу човека кроз време, Стефановски зна да је спакује у интересантно драмско рухо, украшено са много метафора, метонимија и иронија. Свака његова драма је рентгенски снимак македонског менталитета, комплексности и просечности човека двадесетог века.32 Тетовиране душе су последња драма Горана Стефановског из модернистичке групе његових драма. Сам наслов у себи носи метафору тетовирања, крста који сви носимо на души, бремена своје историје и њеног сукоба са садашношћу. Војдан, главни лик из драме, који би могао да има сличне муке као и аутор, мучи се са стварношћу, мучи свесном намером да сазна свој етнос и да га презентује дугима. А то је и стална мука Горана Стефановског откако је почео да пише.

Горан Стефановски, Тетовиране душе и друге драме, Народна књига, Београд, 1987., стр. 197. Исто. 32 Постмодернистичките стапици во драмите на Горан Стефановски, Александра Димитрова, ечасопис Блесок, поглавље 6. 30 31

8

ЛИТЕРАТУРА: 1. Јован Ћирилов, Постскриптум једном поговору, из збирке Тетовиране душе и друге драме, Горан Стефановски, Народна књига, Београд, 1987. 2. Александра Димитрова, Постмодернистичките стапици во драмите на Горан Стефановски, е-часопис Блесок 3. https://sr.wikipedia.org/sr-Емпиризам 4. Тања Поповић, Речник књижевних термина, Логос арт, Београд, 2007.

9