Crte Ličnosti Političara, Esej, 461.docx

Црте личности једног политичара Мало је рећи да је текст Политика као позив Макса Вебера препун важних поенти. По својој садржини представља једну енциклопедију, али и историју савременог политичког уређења. Баш зато је овај текст толико важан, поготово с обзиром на то да ће му следеће године бити стогодишњица. На самом почетку текста можемо пронаћи ударне речи: „Државу, као и све политичке савезе који су јој у историји претходили, сачињава однос владања човека над човеком, заснован на средствима легитимног насиља. Држава може да постоји само ако се они којима се влада подчине ауторитету којим располажу владари“. Одмах након тога прави дистинкцију између три различите врсте наведених легитимитета тј. ауторитета. Први је ауторитет обичаја какав ћемо најчешће срести код традициналног владања. Он се ослања на неке прастаре, народне вредности и на навику људи да следују оно што традиција налаже. Други је ауторитет заснован на личном и изузетном дару појединца, тј. ауторитет заснован на харизми. Њега карактерише лична приврженост поданика владару, било да је он пророк, ратовођа, демагог или челник неке политичке партије. Трећа врста ауторитета је ауторитет који се намеће на основу легалитета, заснован на послушности коју представља извршење обавеза сходно установљеном статуту. Вебер одмах наглашава како ће се он бавити овом другом врстом ауторитета, ауторитетом заснованом на харизми. Зашто је он одабрао баш ову врсту ауторитета онда када прича о политици као професији? Приметићете да се модерно политичко уређење заснива баш на овој врсти ауторитета. У већини случајева, чак и данас, политички системи држава су уређени демократски, и то тако да народ бира свог владара на основу политичке каријере појединца и његове предизборне кампање – где се обе заснивају на ономе што би Вебер назвао харизмом владара. Међутим, упркос широком спектру густо написаних политичких предикција и верних дескрипција савремене политичке сцене, постоје две тачке овог есеја које бих истакла и које сматрам веома важним, а запостављеним, за савремену политичку теорију. Прва, она (без права) запостављенија тачка јесте питање о особинама владара. Друга, мање запостављена, али ипак недовољно истакнута, јесте питање о

1

конекцији између етике и политике. У даљем тексту ћу се посветити овом првом проблему. Кроз читав текст Вебер напомиње неке од особина владара, а у једном делу их и експлицитно наводи. Три одлучујуће особине чине једног политичара: 1. страст, 2. осећај одговорности и 3. добро процењивање. Чини се да Вебер ове три особине сматра нужним (али свакако не и довољним) условима за доброг политичара. Под страшћу, Вебер не мисли на страст ка некој професији, већ на, како он каже, оданост некој ствари. Ову особину можемо назвати и доследношћу, али свакако морамо и оставити простор политичару да буде недоследан1. То је вероватно последица треће особине, али делом и друге. Један политичар не сме осећати, како Вебер каже, таштину. Не сме се везивати за један став као што то раде научници и бити доследан до краја својим политичким уверењима, јер се може десити да се промене околности и да је у новим околностима потребно друкчије делати како би се постигао што бољи исход. Ако бисмо хтели блаже да се изразимо, можемо рећи да би политичар заправо требало да буде консеквенцијалиста, јер ће сваки свој поступак вредновати на основу исхода. Самим тим, он не би требало да буде деонтолог, с обзиром на то да ће бити потребна његова недоследност правилима у неким ситуацијама. У овом погледу, владаоци Макијевелија и Вебера се слажу. Зато је важно да политичар поседује одређену моћ предикције, како би предвидео исходе својих делања. Једна од водећих теорија у психологији личности данас је теорија Великих пет црта личности. Према овој теорији, свака личност поседује сваку од пет црта личности (или њену негацију), где се не скали мери количина те црте. Ове пет црте личности су: неуротицизам (генерална способност да се доживе негативна осећања), екстраверзија (односи се на друштвеност и социјабилност), отвореност (укључује интелектуалну радосзналост, естетску осетљивост, имагинативност, преференцију различитости, склоност недогматским ставовима и толеранцију двосмислености), сарадљивост (укључује одређену дозу алтруизма) и савесност (огледа се у индивидуалним разликама у процесима планирања, организације и извршавање 1

Или како би се рекло на српској политичкој сцени – прелетачевић.

2

задатака као аспекта самоконтроле). Како ове црте личности применити на Веберов текст? Што се тиче прве црте личности, јасно је да политичар не би требало да поседује црту неротицизма. И сам Вебер у тексту напомиње смиреност политичара као једну од његових врлина. Екстраверзија је такође јасна – потребно је поседовати је у оваквим делатностима. Чак и сам назив ауторирета који поседује овај наш владар – харизматични – говори о количини екстраверзије коју би један политичар требало да поседује. На крају крајева, пре ће једна екстравертна личност бити добар демагог, него што ће се тако показати интровертна личност. Што се тиче треће црте личности, на први поглед није јасно у којој мери ће бити потребна отвореност једном политичару. Међутим, ако је размотримо заједно са четвртом цртом, цртом сарадљивости, биће нам јасно зашто је отвореност потребна. Сарадљивост, или на енглеском agreeableness, се чини као црта личности која не треба једном политичару, поготово ако говоримо о вођи. Но, као што смо малочас напоменули, Вебер сматра да је одређена доза недоследности потребна једном политичару, тако да ће се у одређеним ситуацијама и он показати попустљивим. Из истог разлога се чини да му је потребна и поменута трећа црта личности, отвореност, како би до те сарадљивости уопште дошло. Ипак, прва нужна особина коју Вебер наводи јесте страст тј. оданост некој ствари. Самим тим, јасно је да политичар не сме бити претерано сарадљив, поготово када је реч о вођи. Ретко, ако икад, можемо видети сарадљиву особу како предводи неку групу. Политичар свакако не сме да преза од овакве одговорности. У једном делу текста и сам Вебер као предност овог позива наводи моћ. Она подразумева могућност доношења одлука које се одражавају на шире масе људи. Чини се да би овде већа доза сарадљивости сметала. Дакле, политичар треба да буде сарадљив али у јако малој дози. Његова несарадљивост мора бити далеко јача. Последња особина је јасно изречена код Вебера – савесност. Осећај одговорности је експлицитно наведена особина једног политичара. На крају, треба поставити питање: Да ли ове особине заиста чине доброг политичара, или само прилично незгодног човека? Ментор: ма Анђелија Милић Студент: Јана Крстић 461 3