Jana Krstić, Estetika 2, Verzija 2.docx

Универзитет у Нишу Филозофски факултет Департман за филозофију

Историја естетике 2

Проблем дефинисања естетичких појмова у филозофији Лудвига Витгенштајна

Ментор: Душан Миленковић

Ниш, Јун 2017.

Студент: Јана Крстић 461

Витгенштајнова анализа естетичких појмова Витгенштајнова филозофија се најчешће дели на два периода, ранији и каснији, због многих диференцијација измђеу његове раније и његове касније филозофије. Једна од најважнијих појава у његовој каснијој филозофији је тзв. нови метод у сазнавању и истраживању значења појмова.1 Нажалост, Витгенштајн нигде није експлицитно објаснио тај метод, једини начин да дођемо до њега је проучавањем различитих списа које нам је оставио. Строл је овај метод дефинисао коз две претпоставке2: 1. Филозофски проблеми се јављају у облику јако замршених и сложених претпоставки, теза и принципа, те је немогуће поједноставити их и пронаћи им просто решење. Због тога, метод којим би се користили мора бити осетљив на сву ту сложеност проблема, па зато, мора да се састоји од унакрсно повезаног низа коментара, примедби и сентенци, који с различитих тачки гледишта излажу читав скуп претпоставки и теза које леже у основи неког филозофског проблема. 2. Друга претпоставка је да филозофија има два облика, један се може назвати „традиционалном филозофијом“, а други облик је облик који Витгенштајн предлаже за „нову филозофију“. Традиционална филозофија је, за Витгенштајна, концептуална делатност која на спекулативан начин долази до ненаучних, нечињеничких и неемпиријских ставова о природи света. Витгенштајн ово види као проблем, али као решење не проналази нови начин теоретисања, већ објашњавање замењује описивањем. Зашто је све ово важно? Управо овом, новом, методом се Витгенштајн служи у проучавање естетике. Заправо, чудно је то што на многим местима у својим делима наглашава велику важност естетичке димензије у животу, а ипак је о тој теми написао тако мало3. На лето 1938. године, Витгенштајн је држао предавања о естетици малој групи студената на Кембриџу, од којих имамо сачуване белешке његових студената. Иако нису 1

Строл, Е. Аналитичка филозофија у двадесетом веку, Дерета, Београд, 2005, стр. 50-51, 162

2

Исто, стр. 166

3

„Wittgenstein's Aesthetics“, https://plato.stanford.edu/entries/wittgenstein-aesthetics/ , приступ: 14.06.17.

1

његовом руком написане, можемо их сматрати валидним извориштем за склапање слике о његовом поимању естетичких појмова. Своју анализу естетичких појмова Витгенштајн започиње критиком претходника у истраживању истих. Да бисмо разумели овај део његовог становишта, морамо се осврнути на његову познату тврдњу да, у принципу, не постоје филозофски проблеми, већ је читава филозофија само последица погрешног разумевања језика4. Када желимо да сазнамо значење неке речи, не треба да се удубљујемо у наше сопство, или у њу саму, већ је потребно окренути се ка примени те речи кроз живот. За анализу естетичких појмова, Витгенштајн се окреће самом детињству, тј. разматрању начина на који смо научили и почели да употребљавамо неки појам5. Овај метод Витгенштајн предлаже и за истраживање значења појмова у другим дисциплинама, не само у естетици, и он постоје још једна од одлика каснијег Витгенштајна. За разлику од ранијег, каснији Витгенштајн речи не пореди са сликом света, већ са кутијом алата – оне само служе да би саставиле неко значење. Добар пример за објашњавање ове „кутије с алатом“ наводи Џон Серл у једном од својих предавања о Витгенштајну: рецимо, појам „игра“ би могао да се дефинише тако што бисмо тражили нешто заједничко свему што се тако назива, али Витгенштајн каже да, уколико погледамо мало боље, ова реч ће се користити у толико различитим приликама, да је немогуће пронаћи неку есенцијалну одлику. „Коцкарске игре“, „игре лоптом“ и „друштвене игре“ немају ништа заједничко6. Исто тако, уколико се нађемо у неком непознатом племену, чији језик не познајемо, морали бисмо да истражујемо гестикулацију, осмехе и још неке екстралингвистичке аспекте комуникације који прате појмове „лепо“ или „фино“, да бисмо сазнали како гласи њихова реч за те појмове7. На основу ових, примитивних (код племена или код деце) употреба естетичких појмова, Витгенштајн

4

„Wittgenstein: Philosophical discussion in Cambridge - Part 1“, https://youtu.be/r0cN_bpLrxk , приступ: 14.06.17.

5

Витгенштајн, Л. Предавања и разговори о естетици, психологији и религиозном веровању, Клио, Београд,

2008, стр. 9 6

„John Searle on Ludwig Wittgenstein (1987)“, https://youtu.be/EQHiGrCNwJI , приступ: 26.06.17.

7

Витгенштајн, Л. Предавања и разговори о естетици, психологији и религиозном веровању, Клио, Београд,

2008, стр. 9

2

закључује да ми најпре ове појмове користимо као узвике. Уместо „Ово је љупко“, једноставно се осмехнемо и кажемо „Ах!“8. Међутим, касније, када процењујемо неко уметничко дело, ми скоро уопште не користимо ову реч, већ Витгенштајн примећује да су речи које се користе у естетичким судовима ближе речима „тачно“ или „исправно“, него речи „љупко“9. Реч „љупко“ се у естетским судовима јавља такође у функцији узвика, не само код „примитивних употреба“. Можемо приметити да је ова Витгенштајнова теза веома проблематична – велики број филозофа се никако неће сложити са тезом да је појам „љупко“ само неко врста синонима за узвик, а управо то следи из Витгенштајнове тезе. Рецимо, Хегел је наглашавао да је „љупко“ само једна од естетских категорија, које свакако имају широк дијапазион (узвишено, трагично...). Естетски судови за Витгенштајна јесу они судови који следе неку врсту правилности у процени, они који се позивају на правилности у уметничком делу. Као примере он наводи „исправно читање песме“, „исправно свирање тонова“... Чини се да из Витгенштајнових ставова следи да љупкост није карактеристика неког уметничког дела, већ је љупкост узвик тј. осећај из којег не следи разумевање неког уметничког дела. Када неко услед слушања музике узвикне „Ах!“, то је једнако махању репа једног пса док слуша музику, јер се може узвикивати и онда када слушамо песму на неком страном језику и не разумемо речи, али нам се допада10. Дакле, могуће је узвикивати подједнако онда када разумемо и онда када не разумемо – узвик је индиферентан у односу на наше разумевање и неразумевање неког дела. Ову тезу Витгенштајн појачава анализом „процењивача“: то да је неко добар процењивач (добар и поуздан у процени) неког уметничког дела не показује се у узвицима које употребљава, већ у начину на који селектује правилности унутар уметничког дела, те процењује јесу ли исправне11. Ипак, ово је само један показатељ, Витгенштајн свакако сматра да је дефинисање самог процењивања немогуће12.

8

Исто, стр. 10

9

Исто, стр. 10

10

Исто, стр. 13

11

Исто, стр. 14

12

Исто, стр. 14

3

Витгенштајн овде долази до његове, горе описане, методе. Изразе естетског просуђивања не покушава да дефинише као такве, већ говори о њима као о речима које можемо само описивати, и то са великом опрезношћу. Да бисмо описали ове изразе, или да бисмо описали оно што називамо однегованим укусом, морамо да опишемо културу, зато што се културне норме мењају временом, па се самим тим мењају и правила о лепоти неког уметничког дела, која, као што смо већ истакли, директно утичу на суд13. На својим предавањима Витгенштајн се питао и о самом појму естетике, шта је то што се подразумева када се каже „естетика“14. За њега је смешно казати да је естетика наука која нам каже шта је лепо, између осталог и зато што у том случају не можемо да одредимо границу предмета њеног истраживања. Витгенштајн примећује да постоји разлика између свакодневног коришћења неких естетичких појмова и коришћења истих онда када они реферирају на неко уметничко дело. Како он каже, постоје два царства изражавања задовољства15. Премда је иста реч „задовољство“ у питању онда када изражавамо задовољство поводом дирљивог начина изражавања туге неке особе и онда када изражавамо задовољство поводом укуса сладоледа од ваниле, а поред тога то није хомоним, већ једна иста реч са истим значењем, ради се о два различита царства конотација тих појмова. Питање је да ли би се било које од ова два „задовољства“ могло дефинисати као естетско, али поента ових Витгенштајнових примера је да покаже да се једна иста реч, са истим значењем, може заправо користити у два различита значења. Овде се, заправо, ради о оној „кутији с алатом“ коју смо већ помињали. Овде се Витгенштајн дотиче још једног естетичког проблема: проблема дефинисања, како је он назива, „естетске реакције“ – појмова незадовољства и нелагоде. „Да ли је оно што називамо изразом незадовољства нешто попут израза нелагодности плус знање о узроку те нелагодности и захтев да се тај узрок уклони?“16 Ако кажемо да су врата од собе

13

Исто, стр. 17

14

Исто, стр. 19

15

Исто, стр. 19

16

Исто, стр. 22

4

постављена прениско, те нам то изазива нелагоду, па зато желимо да врата буду постављена више, да ли то значи да знамо узрок наше нелагоде и начин да се он уклони (узрок, а не нелагодност)? Витгенштајн овакву формулацију сматра погрешном. Овако формулисан проблем претпоставља да се у души одвијају две ствари: нелагодност и познавање узрока. Међутим, „познавање узрока“ се користи у потпуно другачијим ситуацијама – кад кажемо „знам узрок“ изгледа као да смо анализирали осећаје, па онда некаквим процесом дошли до одређеног сазнања. За Витгенштајна, естетске нелагодности немају узрок, оне имају „зашто?“17 – израз нелагодности има израз критике.

Неки проблеми у вези са наведеним описима естетичких појмова Проматрајући белешке са Витгенштајнових предавања, можемо јасно видети његову методу на делу. Најпре, његова описивања и закључци су толико опрезно изведени, да се на тренутке чине недореченим, јер се Витгенштајн у својој опрезности често суздржавао од суда. Јасно се види да Витгенштајн није имао намеру да постави неку естетичку теорију, он се бавио само језичким описима и дистинкцијама између одређених појмова које је сматрао естетички релевантним. Не можемо да знамо колико је дубоко он залазио у естетичку проблематику, с обзиром на то да су белешке његових ученика све што имамо и на основу чега покушавамо да реконструишемо његове мисли о естетици. Исто тако, примећујемо да Витгенштајн овде пружа једну методу за посматрање и спознавање естетичких појмова, која се може применити и ван естетике. Ипак, овде примећујем два главна проблема: проблем тривијализације (на који му и Расел указује18) и проблем редукционизма. Не може да се не примети да Витгенштајн на многим местима тривијализује и упрошћава неке филозофске проблеме. То се види код описивања појма „љупко“. Иако се труди да опрезно прати своју методу, многи филозофи би потврдили да је код појма „љупко“ прекршио прву претпоставку методе (описану на

17

Исто, стр. 23

18

„Wittgenstein: Philosophical discussion in Cambridge - Part 1“, https://youtu.be/r0cN_bpLrxk , приступ: 26.06.17.

5

првој страни овог рада) и комплексност појма љупког је изгубио у тривијализацији и упрошћавању њега самог и ограничавањем љупкости на узвик. Ипак, проблем редукционизма је далеко већи. Свођењем естетичких проблема на проблем језика Витгенштајн је изгубио увид у комплексност многих естетичких проблема, те самим тим опет прекршио прву претпоставку своје методе. Међутим, овај проблем је решив уколико прихватимо неке ставове и претпоставке Витгенштајнове филозофије. С обзиром на то да је читава филозофија, па самим тим и естетика, само производ неразумевања језика, јасно је зашто Витгенштајн естетичке проблеме решава само на основу језика. Наравно, његов став је далеко комплекснији. Најпре, он би нам казао да не постоји нешто такво као што је „есенција“ неке речи. Једна реч, сама за себе, не може се никако посматрати ван језичке структуре. Дефиниција једног појма не може се одредити тако што ћемо за ствари или појаве које називамо тим појмом пронаћи нешто заједничко, једну њихову есенцију, или једну идеју како је Платон сматрао, већ је свака реч „породица“, тј. скуп конотација која она може мењати у зависности од употребе у датој реченици – алат19. Овим својим ставом Витгенштајн има јаку одбрану, под претпоставком да смо га прихватили. Самим тим, ми прихватамо и његов редукционизам као нужност у анализи појмова, јер, ако је тачно да појмови немају есенцију, већ само значење које зависи од значења које се у реченици употребљава, ми никако друкчије не можемо анализирати појмове, већ само кроз њихову употребу! Баш зато, овај проблем редукционизма трансцендира однос естетике и језика и обухвата читаву Витгенштајнову филозофију, па налазимо огроман корпус радова и књига које се баве овим јако важним проблемом.

19

„John Searle on Ludwig Wittgenstein (1987)“, https://youtu.be/EQHiGrCNwJI , приступ: 26.06.17.

6

Литература 1. Витгенштајн, Лудвиг, Предавања и разговори о естетици, психологији и религиозном веровању, Клио, Београд, 2008. 2. Строл, Ејврум, Аналитичка филозофија у двадесетом веку, Дерета, Београд, 2005. 3. „Wittgenstein's Aesthetics“, https://plato.stanford.edu/entries/wittgenstein-aesthetics/, приступ: 15.06.17. 4. „Wittgenstein:

Philosophical

discussion

in

Cambridge

-

Part

1“,

https://youtu.be/r0cN_bpLrxk , приступ: 15.06.17. 5. „John Searle on Ludwig Wittgenstein (1987)“, https://youtu.be/EQHiGrCNwJI , приступ: 26.06.17.

7