СТАРИ ИСТОК 1. Географски и хронолошки оквири Старог истока Област коју називамо Стари исток обухватала је Малу Азију, Левант (Сирија, Либан, Израел, Палестина и Јордан), Египат, обале Арабијског полуострва, Месопотамију и Иранску висораван. Језгро старог истока чинио је плодни полумесец. Као доња хронолошка граница може се узети појава првих седелачких заједница (око 10.000. п.н.е.) али и настанак сложених урбаних друштава (3100. п.н.е.). Период између 10.000. и 3100. обележиле су промене у друштвено-економском и политичком животу: настанак седелачких заједница, усавршавање пољопривредних техника, развој занатства, металургије и трговине. Током ових процеса (названих неолитска револуција) створени су услови за настанак сложених политичких творевина: поглаварстава, градова-држава и централизованих држава. Крајем IV миленијума овакве творевине посведочене су на читавом простору Старог истока. Другу половину IV миленијума п.н.е. на Старом истоку обележио је изум писма. Између 3200. и 3000. године п.н.е. писана сведочанства попримају доследан смисао и постају важан чинилац функционисања државе. Почетак историјске епохе (3100.) на простору Старог истока одређен је настанком политичких творевина и употребом писма у функционисању ових заједница. Савремен је почетку бронзаног доба у археолошкој периодизацији прошлости. Хронологија држава Старог истока утемељена је на писаним и материјалним изворима. У њима се време није рачунало у односу на одређен датум којим је започињала ера, већ су се године бележиле: у односу на важне појаве и догађаје који су се у њима одиграли, према годинама владавина династа или према епонимним магистратима (што је карактеристично за Асирију). Хронолошка одређења сачувана у писаним изворима доносе датуме релативне хронологије. Захваљујући трговачким и политичким везама међу народима, уз помоћ синхронизма у односу на хронологију Египта и култура Месопотамије, установљени су хронолошки оквири и других регија. Египатске листе краљева (Палермски камен, Торински папирус, Листа из Абдиоса, Листа из Карнака, Манетонова Историја Египта), Сумерска листа краљева и асирске Лиму хронике и други извори омогућавају да се реконструише след владавина династичког Египта и држава Месопотамије. Осим листа краљева, на територији Месопотамије вођени су и пописи година, тј. њихово именовање. Ова имена су се користила за датовање докумената и тако је настајала фиксна релативна хронолигија једне области. У Асирији се сваке године бирао лиму чиновник чије је име давано години. Лиму хронике су имале исту улогу као и пописи имена година. Апсолутна хронолигија свих староисточних држава за датуме пре 1000. године п.н.е. је спорна и непрецизна. Многи догађаји и периоди могу се датовати само у оквирима следа догађаја или хронолошке секвенце (релативна хронолигија). Овакво датовање најчешће настаје као резултат археолошких истраживања. Анализа пресека
слојева (стратиграфија) на локалитету даје хронолошке одреднице јер је материјал у најдубљем слоју старији него онај ближи површини. Хронолошке секвенце са једног пореде се налазима добијеним на другим локалитетима и уочене закономерности омогућавају да се образују хронолошке секвенце културних фаза или периода. Археологија користи и друге методе. Радиоугљеникова метода (метода С14): С14 је један од изотопа угљеника. Његова концентрација у живим бићима је константна, а после угинућа организма проценат изотопа се смањује. Пошто је брзина распада позната а број изотопа мерљив може се одредити колико времена је прошло од угинућа организма. Дендрохронологија се заснива на мерењу и анализи годишњих прстенова раста на пресеку стабла. Ова метода се користи за датовање и праћење климатских услова током последњих 10.000 година. Готово сви апсолутни датуми историјске епохе Старог истока добијени су на основу астрономских посматрања поменутих у писаним изворима Египћана, Хетита и становника Месопотамије. Већина астрономских феномена понавља се у циклусима. Често су довољно кратки па је могуће одредити два или више датума за појаву поменуту у тексту. Неслагања око тачности астрономских података, непрецизне дужине владавине владара, непотпуне листе владара (лиму, пописи имена година) и недовољан број синхронизама произвели су различите схеме датовања који се у науци дефинишу као висока, средња и ниска хронологија. Почев од периода Акада (2334.) хронологија држава Месопотамије реконструисана је на основу сачуваних листа владара, имена година, хроника, натписа, синхронизама и археолошких метода датовања. Хронолошки оквири за период Сумера (3100-2330.) заснивају се на релативном хронолошком следу. Захваљујући поменима помрачења сунца и месеца из VIII и VI века пре н.е. успостављено је датовање владавина асирских монарха од око 1000. и готово свих нововавилонских и персијских краљева. Крајем владавине I династије Вавилона, средином II миленијума, на простору Месопотамије почела су да се врше посматрања Венере и бележење правилности. Понављање интервала Венериног циклуса омогучило је датовање владавина једног броја владара I вавилонске династије. Међу њима датована је и владавина Хамурабија (1792-1750.), што је пресудно за уобличавање хронологије Старог истока у II миленијуму. За Египат је могуће реконструисати хронолошки след (заснован на династијама) захваљујући сачуваним листама краљева (Палермски камен, Торински папирус, Листа из Абдиоса, Листа из Карнака, Манетонова Историја Египта) и астрономским подацима. Попут хронолологије Месопотамије, и апсолутни датуми за стари Египат установљени су на основу астрономских података сачуваних у писаним изворима. Током династичког периода почетак године везивао се за уздизање Сиријуса и почетак поплава (крај јула). Египатска година делила се на 12 месеци од по 30 дана, а четири
месеца чинила су једну сезону. Збиру од 360 дана додавало се још пет светих дана у којима су рођени богови. Податке писаних извора употпуњује археолошки материјал који је од изузетне важности не само за успостављање релативне већ и за извођење апсолутне хронологије. Хронологија других регија Старог истока, пре свега Мале Азије и Леванта, у великој мери зависи од синхронизације са египатским или месопотамским датумима. Наравно, и ови датуми су подложни променама, а што се дубље сеже у прошлост хронолошка одступања постају све израженија – пре I миленијума ниједан датум апсолутне хронологије није известан.