Kks, Seroloski Testovi.docx

Visoka medicinska škola strukovnih studija ,,Milutin Milanković”, Beograd

Seminarski rad Predmet: Hirurgija sa ortopedijom

TEMA:

DIJAGNOSTIKA U HIRURGIJI, LABORATORIJSKA DIJAGNOSTIKA: KKS, BIOHEMIJS, SEROLOŠKI TESTOVI

Predavač:

Student:

Prof. Dr Predrag Bojović

Lidija Rudić

Beograd, 2018.god.

2

SADRŽAJ 1. UVOD .................................................................................................................................... 4 2. MERE PREDOSTROŽNOSTI ........................................................................................... 5 3. SESTRINSKA INTERVENCIJA - UZIMANJE UZORKA URINA .............................. 8 4. LABORATORIJSKE ANALIZE-KKS ........................................................................... 10 5. SEROLOŠKE ANALIZE .................................................................................................. 15 6. LITERATURA ................................................................................................................... 18

3

1. UVOD

Cilj svake laboratorijske analize je dobijanje tačnog i pouzdanog nalaza koji će pokazati da li su u fiziološkim funkcijama i procesima nastupile promene. Kada je reč o laboratorijskom ispitivanju krvi, ono podrazumeva dve vrste analiza: one koje su usmerene na ispitivanje vrste, broja, odnosa i izgleda ćelijskih elemenata krvi (krvna slika, hematološki parametri) i druge, kojima se proverava biohemijski sastav krvi i na osnovu toga ustanovljava rad ili stanje pojedinih organa i tkiva Kompletna krvna slika se radi zbog procene opšteg zdravstvenog stanja i otkrivanja raznovrsnih poremećaja poput anemija, infekcija, stanja uhranjenosti organizma i izloženosti otrovnim materijama. KKS uključuje broj eritrocita, leukocita i trombocita, eritrocitne konstante (MCV, MCH, MCHC, RDW), trombocitne konstante (MPV, PDW), diferencijalnu krvnu sliku (podvrste leukocita: neutrofili, eozinofili, bazofili, monociti, limfociti), hemoglobin i hematocrit

4

2. MERE PREDOSTROŽNOSTI

Medicinska sestra mora da poštuje protokol pripreme bolesnika za uzimanje krvi, zavisno od vrste laboratorijske analize koju treba sprovesti. Priprema bolesnika za uzimanje krvi je različita zavisno od vrste analize. Pri uzimanju i slanju krvi moraju biti poštovana pravila kako tehnička greška ne bi uticala na ispravnost dobijenih nalaza. Za većinu biohemijskih analiza koristi se serum venske krvi ili kapilarna krv. Određene analize (sedimentacija, fibrinogen, krvna slika, faktori koagulacije...) zahtevaju uzimanje krvi sa antikoagulacionim sredstvom (heparin, EDTA, Na citrici 3,8%). Ako se koristi antikoagulans, treba proveriti njegovu ispravnost i tačno ga dozirati. Krv se uzorkuje uz potovanje principa aseptičnog rada i uz poštovanje mera lične zaštite osoblja. Krv za analizu NIKADA ne uzimati iz vene u koju je uključena infuzija bilo kog rastvora. Za uzimanje krvi koriste se vakumizirane sterilne epruvete ili evakuete za jednokratnu upotrebu. Preporučuje se upotreba vacutainer epruveta kad god je to moguće. Krv se uzima pomoću sterilnih igala za jednokratnu upotrebu. Kada se krv uzima ujutru našte, potrebno je uveče obavestiti pacijenta da ne doručkuje pre uzimanja uzorka krvi ( npr.određivanja nivoa šećera u krvi, lipidni status ...). Po potrebi krv se može uzeti i više puta u toku dana, bez obzira na to da li je pacijent jeo ili ne. Izvršiti identifikaciju pacijenta kroz kontakt sa pacijentom ( ukoliko je moguće) i proverom medicinske dokumentacije i informisati ga o proceduri. Epruveta mora biti čitko obeležena i mora sadržati: ime i prezime pacijenta, datum uzimanja krvi, naziv odeljenja i klinike. Uput za laboratoriju mora biti čitko popunjen sa svim ličnim podacima pacijenta, nazivom klinike/odeljenja, vremenom uzimanja materijala. Obavezno naglasiti na koju vrstu analiza se šalje uzorak.

5



POTREBNA OPREMA

Rukavice za jednokratnu upotrebu tupferi vate sa dezinfekcionim sredstvom ( 70% alkohol) stalak sa potrebnim epruvetama- zavisno od vrste analize za koju se uzima uzorak krvi adapter vacutainer igle Esmarhova poveska kompresa ili papirna vata bubrežnjak ( za odlaganje upotrebljenog materijala) 

POSTUPAK UZIMANJA UZORKA VENSKE KRVI

Nakon pripreme pribora, popunjavanja uputa, pripreme medicinske sestre ( oprati ruke i navući rukavice), identifikacije pacijenta ( kome se objasni cilj intervencije), pristupa se uzimanju krvi za analizu. Preporučuje se uzimanje krvi pomoću vacutainer sistema, ali ukoliko to nije moguće ( slaba vena) krv se može uzeti špricem i iglom ili baby sistemom. Pre uboda izvršiti procenu koja je vena najpogodnija za punkciju, dobro je palpirati, nakon toga izvršiti dezinfekciju mesta uboda i pažljivo punktirati. Kroz iglu adaptera može se na isti ubod uzeti krv u više epruveta zavisno od vrste analiza koje se zahtevaju. Ukoliko se krv uzima pomoću šprica, pre ubacivanja krvi u epruvetu promeniti iglu i krv ne ubacivati krv pod pritiskom ( pustiti da se krv sliva niz zid epruvete) i na silu, zbog moguće hemolize. Nakon uzimanja uzorka krvi zbrinuti pacijenta i reći mu da pritisne mesto uboda par minuta u cilju zaustavljanja krvarenja. Raspremiti upotrebljeni materijal i propisno ukloniti upotrebljene igle. Poslati uzorak krvi uz propisno popunjen uput u laboratoriju. 

POSTUPAK UZIMANJA UZORKA KAPILARNE KRVI

Kapilarna krv se dobija ubodom:

6

vrha domalog prsta leve ruke – palmarna strane distalne falange III i IV-tog prsta, jagodice uva, stopala – lateralna ili medijalna plantarna površina stopala ( kod novorođenčadi i male dece). Ubodno mesto se prebriše se 70% alkoholom, sačeka se da se osuši i izvrši ubod lancetom na dubini od 2.5 mm. Krv se uzima u mikrotube ili cevčice ( za određivanje krvne slike, glikemije i dr.) 

POSTUPAK UZIMANJA UZORKA ARTERIJSKE KRVI

Za određivanje acido-bazne ravnoteže (gasne analize) krv se uzima punkcijom arterija ili arteriola. Najčešće se koristi analiza krvi arteriola iz ušne resice. Jagodica uva se namaže antireumatskom mašću i sačeka 5 – 8 minuta da vrh uva pocrveni i nakon toga se lancetom napravi ubod, prebriše čistim tuferom i uzme krv pomoću kapilarne cevčice. Voditi računa da nema mehurića vazduha i da se što pre cevčica stavi u aparat za očitavanje rezultata. Ukoliko to nije moguće, preko cevčice se prelazi magnetom da ne bi došlo do sedimentacije i koagulacije. Cevčica je uvek heparinizirana. Ovaj metod se primenjuje češće u odnosu na uzorkovanje arterijske krvi, jer je komforniji za pacijenta, manje boli i kraće traje.1 Arterijska krv se dobija punkcijom: radijalne arterije – najčešće, brahijalne ili femoralne arterije. Način izvođenja funkcije:

Pripremiti heparinizovan špric od 1 ili 2 ml. 

Opipati puls arterije, proceniti mesto gde je puls najprominentniji.



Dezinfikovati mesto uboda.

 Kažiprst i srednji prst nedominantne ruke držati na arteriji, a dominantnom uglom ubosti pod pravim uglom. 

Nakon uboda krv pod pritiskom ulazi u špric. Potrebno je uzeti 1-2 ml krvi.

 Nakon toga izvući iglu, na mesto uboda staviti tupfer i napraviti kompresiju u trajanju od 10 minuta, kako ne bi došlo do pojave hematoma.  Laganim pokretima promućkati sadržaj krvi u špricu i pažljivo izbaciti mehuriće vazduha.  Krv se šalje odmah u laboratoriju ( najbolje rashlađena na ledu). 1

Terzić, N.(2006): Zdravstvena nega u hirurgiji, Lazarevac. 7



Posmatrati ubodno mesto i kasnije zbog rizika od pojave hematoma.



Raspremiti upotrebljeni materijal.

3. SESTRINSKA INTERVENCIJA - UZIMANJE UZORKA URINA CILJ: Pravilnim postupkom uzimanja uzorka urina doprineti tačnosti nalaza. UZIMANJE URINA ZA OPŠTI PREGLED Opštim pregledom mokraće određuju se: količina, izgled, boja, miris, pH i specifična težina, sediment. Za opšti pregled urina uzima se prvi jutarnji urin ( 50-100ml) u hemijski čiste ili sterilne bočice. Informisati pacijenta o načinu, tj. tehnici uzimanja urina. Pacijentu naglasiti da je neophodno obaviti higijenu anogenitalne regije pre uzimanja uzorka urina. Ukoliko uzorak uzima medicinska sestra – tehničar postupak je isti. Ukoliko je potrebno uzeti uzorak urina pacijentu sa kateterom, kateter se predhodno klemuje najmanje dva sata. Nakon toga se dekonektuje kateter od kese i urin direktno uzima curenjem iz katetera ( neispravno je uzeti urin ispuštanjem iz kese za urin). Bočica mora biti obeležena imenom i prezimenom pacijenta, datumom i vremenom uzimanja uzorka. Bočicu prati kompletno popunjen uput, koji pored ličnih podataka pacijenta, sadrži i vrstu analizu na koju se uzorak šalje. Uzeti materijal otpremiti što pre u laboratoriju.

SAKUPLJANJE UZORKA URINA ZA ANALIZE ( biohemijske, hormonske) CILJ: Pravilnim postupkom sakupljanja i uzorkovanja urina doprineti tačnosti nalaza. MERE PREDOSTROŽNOSTI Informisati pacijenta o tehnici sakupljanja urina i neophodnosti pridržavanja uputstva. Započeti sakupljanje 24 časovnog urina u određeno vreme ( najčešće u 8 sati izjutra). Ako se sakuplja urin za mikroalbuminuriju urin se sakuplja od 22-08 sati ujutru. 8

Pre sakupljanja urina proveriti da li pacijent mora da prestane sa uzimanjem nekih lekova ( koji mogu uticati na validnost nalaza). Za neke analize u posude za sakupljanje se stavlja 10% HCL kao konzervans. Posude za sakupljanje urina moraju se obeležiti imenom i prezimenom pacijenta, datumom sakupljanja urina i odeljenjem /klinikom. Urin mora stajati na prohladnom i tamnom mestu. Pacijent sa sakupljanjem urina mora započeti ujutru nakon što izmokri prvu jutarnju mokraću, koja se baca. Zatim mokri u posudu celog dana i tokom noći zaključno sa prvom jutarnjom mokraćom narednog dana. Pošto se menzurom izmeri celokupna količina izmokrene mokraće, od celokupne količine urina ( koji je predhodno promućkan), odlije se uzorak u bočicu za urin. Na uput koji je popunjen sa podacima o pacijentu upisuje se ukupna količina urina u toku 24 h i vrsta analize na koju se šalje uzorak.

9

4. LABORATORIJSKE ANALIZE-KKS Cilj laboratorijske analize krvne slike jeste dobijanje tačnog i pouzdanog nalaza koji će pokazati da li ima bilo kakvih fizioloških promena u organizmu.

Kada je reč o laboratorijskom ispitivanju krvi, ono podrazumeva dve vrste analiza: one koje su usmerene na ispitivanje vrste, broja, odnosa i izgleda ćelijskih elemenata krvi (krvna slika, hematološki parametri) i druge, kojima se proverava biohemijski sastav krvi i na osnovu toga ustanovljava rad ili stanje pojedinih organa i tkiva.

Bez obzira na to da li se bojite igle ili vađenja krvi, odlazak u laboratorij ipak je neophodan pri gotovo svakoj dijagnostici bolesti. Analize krvi jasno ukazuju na to da li je organizam zdrav, da li postoje upalni procesi, neka bolest, anemija, infekcija, stanja uhranjenosti organizma i izloženosti otrovnim materijama i slično. Hct – udeo krvnih stanica ili hematokrit u ukupnom volumenu krvi;

MCV – srednji volumen eritrocita; MCHC – srednja koncentracija hemoglobina u eritrocitima; Normalna koncentracija – 110-180 g/I Snižena koncentracija ukazuje na anemiju. Povećana koncentracija je u stanjima hemokoncentracije organizma i kod policitemija.2 

Hematokrit

Hematokrit (HCT) predstavlja volumen eritrocita u jedinici pune krvi. Normalne vrednosti su za žene 0.356 - 0.470 l/l i kod muškaraca 0.41 - 0.53 l/l. Kod akutnog krvarenja hematokrit može da bude normalan, a u fazi oporavka se smanjuje. Kod anemije usled nedostatka gvožđa hematokrit je smanjen, jer eritrociti imaju manju zapreminu iako sam broj eritrocita ne mora da bude smanjen. Hematokrit je smanjen u trudnoći, a smanjuje se i sa godinama života. Takođe je smanjen kod anemija, leukemija, povećane funkcije štitaste žlezde (hipertireoze), ciroze jetre, opekotina i infekcija. Povećane vrednosti hematokrita se viđaju kod dehidratacije i šoka.

2

Terzić, N.(20006): Zdravstvena nega u hirurgiji, Lazarevac, 2006. 10



Trombociti

Trombociti su ćelije koje učestvuju u koagulaciji (zgrušavanju) krvi Normalne vrednosti – 140-450 x 109/l Višak trombocita izaziva pojačano zgrušavanje krvi i može da dovede do stvaranja krvnog ugruška u kardiovaskularnom sistemu. Manjak trombocita (trombocitopenija) izaziva sklonost krvarenju, trombociti su sniženi kod hemioterapija, malignih oboljenja, hepatitisa i slično.



Eritrocitne konstante

Eritrociti (RBC), crvena krvna zrnca, su najzastupljenije ćelije a uloga im je da transportuju kiseonik vezan za hemoglobin iz pluća do drugih tkiva. Normalne vrednosti su od 3,86 x 1012/l do 5,08 x 1012/l za ženu i od 4,34 x 1012/l do 5,72 x 1012/l za muškarce). Snižene vrednosti su najčešće znak anemije ili gubitka krvi usled krvarenja. Povišene vrednosti mogu biti povećane u stanjima hemokoncentracije organizma, kod policitemija, ali i kod zdravih ljudi. Eritrocitne konstante se izračunavaju iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina I hematokrita i daju informaciju o kvalitetu eritrocita. MCV (mean cell volume) – veličina eritrocita – normalne vrednosti su od 81 – 99 fl; 

Leukociti

Leukociti ili bela krvna zrnca, stvaraju se ukoštanoj sržii štite organizam od infekcija. Učestvuju u imunom odgovoru. Postoji pet različitih vrsta belih krvnih zrnaca i sve one su deo odbrane organizma protiv najezde infektivnih i drugih štetnih materija. Normalne vrednosti – 3.9 – 10×109/l Povećan broj leukocita u organizmu znači neku bakterijsku infekciju. Smanjen broj leukocita označava virusno oboljenje, kod primene nekih lekova, kemoterapije, leukocitoza, u stresnim situacijama… 

Hemoglobin

Hemoglobin predstavlja sastojak crvenih krvnih zrnaca. On prenosi kiseonik iz pluća u tkiva i ugljen dioksid iz tkiva nazad u pluća. Svakim udahom krv u plućima dobija kiseonik i zahvaljujući upravo hemoglobinu distribuira ga do svih tkiva i organa CH (mean cell hemoglobin) – prosečna količina hemoglobina u eritrocitu – normalne vrendosti su od 29-32.9 pg;

11

MCHC (mean cell hemoglobin concentration) – prosečna koncentracija hemoglobina u eritrocitu – normalne vrednosti su od 310 – 350 g/l; RDW (red cell distribution width) – raspodela eritrocita po volumenu – normalne vrednosti su od 11,5-16,5 % 

Sedimentacija eritrocita

Sedimentacija ne ulazi direktno u kontrolu krvne slike, ali se preporučuje i uglavnom obavlja pri hematološkim analizama jer ukazuje na moguće postojanje bolesti i prati se pri svim oboljenjima. Ova vrednost predstavlja brzinu kojom se eritrociti talože na dno uspravno postavljene epruvete. Normalna brzina sedimentacije eritrocita isključuje postojanje bolesti, dok je ubrzana indikator za dalja ispitivanja. Normalne vrednosti – 2-12 mm/h Sedimentacija je ubrzana kod upala, razaranja ćelija, trovanja, u trudnoći i posle porođaja, kod TBC, reumatskih bolesti… Usporena je kod novorođenčadi, policitemije, kongestivne srčane insuficijencije, alergijskih stanja, pojedinih vrsta anemija… 

Biohemijski parametri krvi

Izgled seruma – normalan: bistar i svetložut;

Može biti slabolipemičan (slabozamućen), lipemičan (zamućen) i mlečno lipemičan (jako zamućen), što ukazuje na povećanu masnoću u krvi. Često do ovakvih rezultata dolazi jer se pacijent ne pridržava pravila da 12 sati pre davanja krvi ne uzima hranu. Serum može biti i crven zbog hemolize i ikteričan usled povećanih vrednosti bilirubina. Glukoza – normalne vrednosti od 3,5-6,1 mmol/l Povišene vrednosti se javljaju kod dijabetičara, a snižene kod hipoglikemije različitih uzroka.



Stanje bubrega

Urea – normalne vrednosti od 1,7-8,3 mmol/l Kreatinin – normalne vrednosti za muškarce od 62-106; a za žene od 44-80 umol/l

12

Povišene vrednosti se javljaju kod bubrežnih oboljenja. Povećana urea, a normalan kreatinin može da bude i rezultat ishrane bogate proteinima. Povišene vrednosti kreatinina mogu biti i posledica veće fizičke aktivnosti ili uzimanja steroida. Smanjene vrednosti se javljaju kod trudnica i žena uopšte. 

Elektroliti

Natrijum – normalan: 139-154 mmol/l Snižene vrednosti kod bubrežnih bolesnika

Kalijum – normalan: 3,8-5,3 mmol/l Povišene vrednosti kod bubrežnih bolesnika.



Stanje zglobova

Mokraćna kiselina – normalne vrednosti za muškarce od 200-420; a za žene 140-340 umol/L

Povišene vrednosti se javljaju kod gihta (taloženja kristala mokraćne kiseline u zglobovima);

Snižena koncentracija nema dijagnostički značaj.



Masnoće u krvi

Holesterol – Preporučen < 5,2; Visok > 6,2 mmol/l

HDL holesterol (dobar) – Preporučen > 1,54; Nizak < 1,0 mmol/l

Dijagnostički značaj imaju snižene vrednosti HDL holesterola. U tom slučaju postoji povećan rizik nastanka kardiovaskularnih oboljenja. Što su veće vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol „čisti“ krvne sudove. LDL holesterol (loš) – Preporučen < 2,6; Visok > 4,1 mmol/l Povišene vrednosti obično su povezane sa nepravilnom ishranom i stresom. Tada se povećava rizik 13

nastanka kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze. Trigliceridi- Preporučen < 1,7; Visok > 2,3 mmol/l

Povišene vrednosti najčešće su znak nepoštovanja pravila da se ne uzima hrana 12 sati pre vađenja krvi. Snižene vrednosti nemaju dijagnostički značaj.



Stanje jetre

ALT – normalna vrednost od 8-41 IJ/I Povišene vrednosti ukazuju na akutno oštećenje jetre, najčešće izazvano terapijom antibioticima, unosom gaziranih pića i slično AST – normalna vrednost od 7-38 IJ/I Povišene vrednosti ukazuju na značajno oštećenje jetre ili neka druga oboljenja (na primer neka mišićna oboljenja); Gama GT – normalna vrednost za muškarce od 8-40; a za žene od 5-35IJ/I Povišene vrednosti se najčešće javljaju kod alkoholičara i znak suoštećenja jetre. Bilirubin ukupni – Normalane vrednosti od 1,1-18,8 umol/l Povišene vrednosti se javljaju kod oštećenja jetre i opstrukcije žučnih kanala. Snižene vrednosti nemaju dijagnostički značaj. 

Kosti

Alkalna fosfataza -normalna vrednost za odrasle 0-270; deca do 810 IJ/I Jedan od oblika alkalne fosfataze učestvuje u izgradnji kostiju. Povišene vrednosti mogu da ukazuju na povećanu razgradnju kostiju i na mogući razvoj osteoporoze. Kod dece u razvoju vrednost ovog parametra je povišena. 

Pankreas

S-alfa amilaza -normalna: 28-100 IJ/I

14

U-alfa amilaza – normalna: – 0-450 IJ/I Povišen nivo ukazuje na poremećaj u funkciji pankreasa



Koštana srž

Gvožđe – normalno za muškarce od 10,6-28,3; za žene 6,6-26,0 umol/l

Zajedno sa hemoglobinom, eritrocitima i parametrima koji određuju morfologiju eritrocita (MCV, MCH i MCHC) pruža uvid u stanje koštane srži. Određivanje samo gvožđa nema nikakvog značaja za postavljanje dijagnoze anemije. 

Ostali parametri krvi

Fibrinogen – normalan: 2-4 g/l To je nespecifičan parametar. Povećan je kod aktunih i hroničnih oboljenja, maligniteta, velikog broja bolesti, raznih upala itd. Snižene vrednosti nemaju dijagnostički značaj. Proteini – normalni: 66-87 g/l Snižene vrednosti su znak oštećena sintetske funkcije jetre, osim u trudnoći kada se snižene vrednosti često javljaju. Povišene vrednosti mogu da ukazuju na probleme s didfunkcijom bubrega. (PT) – Protombinsko vreme – normalna: < 1,3 INR PT se određuje pacijentima pre operacije kao i kod pacijenata koji su na antikoagulantnoj terapiji kada su očekivane vrednosti od 2,0-4,5 INR

5. SEROLOŠKE ANALIZE Ovim analizama se dokazuje prisustvo u krvi antitela na različite bakterije, mikoplazme, hlamidije, viruse i parazite. Utvrđuje se koncentracija specifičnih antitela određene klase imunoglobulina (IgM, IgG, IgA), na osnovu kojih se može steći uvid u fazu infekcije (akutna, hronična), stepen aktivnosti infekcije na lokalnom nivou, odnosno imunološki status (stečeni imunitet posle preležane infekcije). 

Bakteriološke serološke analize

Ovim analizama utvrđuje se prisustvo antitela na bakterijske vrste: Helicobacter pylori , Borrelia burgdorferi, Listeria monocytogenes,Treponema pallidum, Mycoplasma pneumoniae, Chlamydia trachomatis i druge bakterije. 15



Serologija

Helicobacter pylori – ovom bakterijom, koja živi na sluzokoži želuca, zaraženo je bar 50% populacije, a procenat inficiranosti raste sa godinama života. Većina inficiranih ostaje bez kliničkih simptoma, dok se kod manjeg broja razvijaju dugotrajne stomačne tegobe praćene bolovima u želucu, mukom, otežanim varenjem, često sa pojavom čira i ostalih komplikacija koje prate ovo stanje. Ova infekcija ne prolazi spontano i uglavnom traje do kraja života. Umnožavanje ovih bakterija u želucu pokreće stvaranje specifičnih antitela koja se mogu dokazati u krvi obolelog. Na osnovu kliničkog, gastroskopskog i laboratorijskog nalaza ( izdisajni test,koncentracije antitela u krvi,detekcije antigena helikobakterija u stolici) kliničar propisuje odgovarajuću terapiju, koja je kompleksna, a sadrži i antibiotike koji deluju na uzročnika bolesti. Ovom terapijom se može efikasno iskoreniti helikobakter, a samim tim i otkloniti glavni faktor nastajanja upale želudačne sluzokože. Jedan od znakova uspešne terapije je i upadljiv pad koncentracije specifičnih antitela u krvi koji se javlja najmanje 6 nedelja posle sprovedene terapije. Borrelia burgdorferi je izazivač Lajmske bolesti. Prenosi se na čoveka ubodom zaraženog krpelja, koji pripada rodu Ixodes i najčešća je vektorski prenosna bolest na severnoj hemisferi. Inkubacioni period, od trenutka infekcije do pojave simptoma, obično je 1 do 2 nedelje, mada može biti i nekoliko dana do nekoliko meseci. Rane manifestacije infekcije uključuju groznicu, glavobolju, slabost, depresiju i karakterističan kožni osip- eritema migrans. Blagovremeno postavljanje dijagnoze i započinjanje lečenja antibioticima je od velikog značaja za pacijenta, s obzirom da zbog izostanka lečenja ili neadekvatne terapija dolazi do kasnih manifestacija Lajmske bolesti, u kojima su terapijske mogućnosti ograničene. Klinički, bolest prolazi kroz tri stadijuma, koji su praćeni pojavom odgovarajućih klasa imunoglobulina u krvi pacijenta: I stadijum je rana lokalizovana borelioza kada se javljaju eritema migrans, limfadenitis, limfangitis. Uglavnom su prisutna IgM antitela, dok su specifična IgG antitela detektibilna posle 2-3 nedelje od početka infekcije II stadijum je rana diseminovana borelioza: neuroborelioza, uveitis, horioretinitis, miozitis, intersticijalna pneumonija. Uglavnom su prisutna IgG i IgM antitela. III stadijum je hronična borelioza: mono i poliartritis, periferna neuropatija. Prisutna su IgG antitela, dok su IgM antitela odsutna. U dijagnostičkom smislu, pacijentu se savetuje da nakon dokazanih povišenih vrednosti antitela u serumu ELISA testom , obavezno uradi potvrdni Western blot test. Treponema pallidum - Netreponemalni ili nespecifični testovi (VDRL, RPR) detekuju IgM i IgG antitela na lipoidni materijal oslobođen iz oštećenih ćelija domaćina i iz treponema (uzročnika sifilisa). Koriste se u dijagnostici sifilisa ,a dobri su za praćenje efikasnosti lečenja i kao indikatori reinfekcije. Titar određen na dan početka terapije je titar od koga se određuje pad titra. Titar >= 32 se retko zardžava nakon adekvatnog lečenja. Njihov nedostatak su lažno pozitivni rezultati ( kod febrilnih stanja, trudnoće, autoimunskih oboljenja, hroničnih oboljenja jetre, starosti, maligniteta, narkomanije...) kao i lažna negativnost kod 20-25% u ranoj i u oko 30% u kasnoj fazi bolesti.

16

Treponemalni ili specifični testovi (TPHA) koriste se u dijagnostičke svrhe kao skrining testovi. Kod obolelih od sifilisa mogu ostati reaktivni godinama bez obzira na primenjenu terapiju. Titar antitela određen treponemalnim testovima ne korelira sa aktivnošću bolesti.3 Virusološke serološke analize Ovim analizama utvrđuje se prisustvo antitela na brojne viruse : Adenovirus, Coxsackie B , Rubella, Varicella- zoster, Epstein- Barr, Hepatitis A-E , HIV, Herpes tip 1 i 2, Cytomegalovirus, Influenza A i B... Coxsackie B - Virusi ove grupe su vrlo rasprostranjeni u zemljama sa umerenom klimom i prenose se fekalno-oralnim putem (umnožavaju se u digestivnom traktu čoveka) . Infekcije pokazuju sezonski karakter, sa pikom u leto i ranu jesen. Inkubacija je 6-14 dana (za to vreme se virus umnožava , a zatim se hematogeno širi). Antitela IgM klase (koja pokazuju svežu infekciju) se javljaju posle 7-10 dana. Smatra se da 75% odrasle populacije ima IgG antitela, kao znak preležane infekcije. Postoje virusi Coxsacki A (23 serotipa) i Coxsacki B (6 serotipova). Coxsacki B virusi obično uzrokuju asimptomatske ili relativno blage infekcije respiratornog ili gastrointestinalnog trakta (letnji grip) ali klinička slika može biti vrlo raznovrsna: faringitis (upala ždrela), konjuktivitis (upala sluzokože oka), pleurodinija (bolovi u predelu plućne maramice), mijalgija ( bolovi u mišićima) itd. Infekcije su teže kod novorođenčadi i dece. Retko, mogu izazvati miokarditis (upalu srčanog mišića), eksudativni perikarditis ( upalu srčane maramice) i meningitis (upalu moždanih opni). U našoj laboratoriji se rade testovi za detekciju antitela (IgM i IgG) u serumu ELISA metodom. Specifična terapija ne postoji , pa se obolelima savetuje odmaranje, podizanje imuniteta i simptomatska terapija. 

Parazitološke serološke analize

Ove analize omogućavaju dokazivanje prisustva antitela na Toxoplasma gondii, Echinococcus granulosus, Trihinella spiralis, Tenia solium, Toxocara canis i druge parazite. 

Mikološke serološke analize

Pomoću ovih analiza najčešće se dokazuje prisustvo antitela na glivice Candida albicans i Aspergillus fumigatus.

Tijanić, M. i saradnici.(2004): Zdravstvena nega i savremeno sestrinstvo, Naučna KMD, Beograd. 3

17

6. LITERATURA 1. Martinsen, T E.: PROCEDURE, Priručnik za sestre, prevod za Srbiju Udruženje medicinskih sestara i tehničara Srbije, Beograd, 2004. 2. Peško, P. i saradnici : Osnovi kliničke nutricije , DAS, Beograd, 2007. 3. Republička stručna komisija za tranfuziologiju Ministarstva zdravlja Republike Srbije: Nacionalni vodič – Postupak primene krvnih komponenti i transfuzijske reakcije, Beograd, novembar 2005. 4. Republička stručna komisija za bolničke infekcije, Radna grupa za higijenu ruku: Preporuke za higijenu ruku u zdravstvenim ustanovama, Beograd, 2007. 5. Radna grupa za astmu:Vodič kliničke prakse za dijagnostikovanje, lečenje i praćenje astme u dečjem uzrastu, Beograd 2002. 6. Tijanić, M. i saradnici.: Zdravstvena nega i savremeno sestrinstvo, Naučna KMD, Beograd 2004. 7. Terzić, N.: Zdravstvena nega u hirurgiji, Lazarevac, 2006.

18

19