Pomaganje.doc

SEMINARSKI RAD TEMA POMAGANJE PREDMET KRIVIČNO PRAVO

Profeosor:

Student:

Seminarski rad

SADRŽAJ 1. UVOD........................................................................................................................2 2. POJAM KRIVIČNOG DELA....................................................................................3 2.1 Opšti elementi krivičnog dela..............................................................................5 2.1.1 Radnja...................................................................................................................5 2.1.2 Predviđenost u zakonu..........................................................................................5 2.1.3 Protivpravnost.......................................................................................................6 2.1.4 Krivica...................................................................................................................7 2.2 Pojam međunarodnog krivičnog dela...................................................................7 3. MEĐUNARODNI KRIMINAL...............................................................................10 4. SAUČEŠNIŠTVO U MEĐUNARODNOM KRIVIČNOM PRAVU.....................12 4.1 Oblici krivice saučesnika...................................................................................13 5. ZAKLJUČAK..........................................................................................................15 LITERATURA.............................................................................................................16

2

1. UVOD O pojmu i sadržini međunarodnog krivičnog prava u teoriji ne postoji jedinstveno shvatanje. Najstarije je shvatanje nastalo u XIX veku koje smatra da se pod ovim pojmom podrazumeva skup pravila o prostornom važenju nacionalnog krivičnog zakonodavstva ili skup pravila o primeni nacionalnog krivičnog zakona s obzirom na mesto izvršenja krivičnog dela ili s obzirom na državljanstvo njegovog učinioca. Nešto je šire shvatanje ove grane prava koje pored navedene sadržine obuhvata i pravila o pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima1. Kršenjem pravila međunarodnog humanitarnog prava za vreme rata ili oružanog sukoba dolazi do izvršenja međunarodnih krivičnih dela (zločina) za čije je učinioce, u prvom redu, nadležan međunarodni krivični sud (vojni ili civilni,stalni ili ad hoc). U procesu izvršenja međunarodnih zločina je moguće ispoljavanje više faza (stadijuma). Pored toga, radi se o takvim krivičnim delima koja su retko rezultat preduzimanja radnje samo jednog lica. Naprotiv, ovde se u velikom broju slučajeva javlja saučesništvo kao oblik kolektivnog učešća više lica u izvršenju jednog ili više međunarodnih krivičnih dela. Iako je u savremenom krivičnom pravu prihvaćen sistem subjektivne krivične odgovornosti za učinjeno krivično delo, ipak mnogi relevantni međunarodno pravni akti kao i krivični zakoni, posebno oni doneti u poslednje vreme predviđaju odstupanja, dakle izuzetke od ovog sistema. Saučesništvo2 kao oblik kolektivnog izvršenja krivičnog dela predstavlja jedan od najsloženijih instituta opšteg dela krivičnog prava. No, to nije samo krivičnopravni, već je i kriminalistički, kriminološki, kriminalnopolitički, ali istovremeno i filozofski i sociološki problem o kome je dosta pisano u domaćoj i inostranoj literaturi. Saučesništvo predstavlja ne samo poseban oblik izvršenja krivičnog dela, već i poseban oblik kriminaliteta ‒ kolektivni kriminalitet koji je znatno opasniji od solitarnog (pojedinačnog) kriminaliteta. Kolektivni kriminalitet predstavlja, zapravo, kumulaciju kriminalne energije, odnosno zločinačke volje zbog svesne i voljne združenosti više lica u ostvarivanju krivičnog dela. U teoriji krivičnog prava je nesporno da delo izvršeno od strane više lica menja karakter društvene opasnosti izvršene radnje budući da saučesništvo produbljuje težinu krivičnog dela pri određenim uslovima. Prema istom shvatanju saučesništvo nije protivpravno samo po sebi, već se određuje protivpravnošću glavne radnje kojom se ostvaruje krivično delo. 1 2

izdavanje krivaca, važenje presuda inostranih sudova i dr. concursus plurium ad delictum

3

Seminarski rad 2. POJAM KRIVIČNOG DELA U starijoj srpskoj teoriji krivičnog prava nije se previše pridavalo značaja pitanjima opšteg pojma krivičnog dela, niti uopšte sistemu opšteg dela krivičnog prava. Tek početkom dvadesetog veka raste interes za određivanjem opšteg pojma krivičnog dela. Naročito sa pojavom ideje o tome da se krivično delo shvati samo u objektivnom smislu, oživele su rasprave o tom važnom pitanju. Polazeći od toga da je krivično delo pre svega delo čoveka kao fizička pojava u realnosti, formalni elementi oko kojih je postojala saglasnost da ih treba uneti u opšti pojam krivičnog dela bili su protivpravnost i određenost u zakonu. Postojala je i saglasnost oko toga da kao obavezni elemenat treba uneti i jedan subjektivni elemenat, a to je krivica (vinost) koja se u srpskoj teoriji, prema vladajućem shvatanju, shvatala kao psihički odnos učinioca prema delu. Ipak, čisto objektivno shvatanje T. Živanovića, iako kritikovano, nije bilo potpuno napušteno. Mada je malo onih koji su ga u teorijskim radovima eksplicitno zastupali, čini se da ga je značajan deo sudske prakse prihvatao. Tome je u prilog išlo i zakonsko razdvajanje krivičnog dela (koje je moglo biti shvaćeno u objektivnom smislu) i krivične odgovornosti (koja je obuhvatala uračunljivost i umišljaj i nehat kao oblike krivice). U stvari, to je predstavljalo simplifikaciju koja je odgovarala sudskoj praksi, koja je za osuđujuću presudu i izricanje kazne zahtevala da se utvrdi postojanje krivičnog neprava (koje se shvatalo kao krivično delo u objektivnom smislu) i krivice (koja se shvatala kao krivična odgovornost), što je imalo uporišta i u pozitivno-pravnom rešenju koje je za krivičnu odgovornost zahtevalo postojanje uračunljivosti i umišljaja, odnosno nehata. Protivpravnost se obično shvatala kao protivnost nekoj pravnoj normi, odnosno kršenje nekog pravnog propisa ljudskom radnjom. Da bi neko delo bilo krivično delo mora biti protivpravno. Međutim, mesto protivpravnosti i njen odnos sa predviđenošću u zakonu nije bilo jasno određeno. Većina autora je zastupala stav da je osnovna razlika između ova dva elementa u tome što je pojam protivpravnosti širi od predviđenosti u zakonu. Protivpravnost se nije svodila na osnove isključenja protivpravnosti, mada se uviđala i isticala činjenica da ima dela koja su u zakonu predviđena kao krivično delo a da nisu protivpravna. Bilo je i mišljenja da pored društvene opasnosti i određenosti u zakonu, protivpravnosti nema mesta u opštem pojmu krivičnog dela.3 Krivica se uglavnom shvatala kao određeni psihički odnos učinioca prema svom delu. Krivica čini subjektivnu stranu krivičnog dela koja se ispoljava kroz umišljaj i nehat kao njene oblike. Takav način određivanja pojma krivice polazio je od stare psihološke teorije krivice. Dugo vremena, normativne teorije krivice nisu naišle na skoro nikakav odjek u srpskoj teoriji krivičnog prava. Smatralo se da svođenje krivice na socijalno-etički prekor koji se zbog učinjenog dela upućuje učiniocu krivičnog dela, predstavlja jednu potpuno nepreciznu, pa čak i za primenu, opasnu 3

http://wp2008.ius.bg.ac.rs/kriminoloskasekcija/files/2014/09/Kaznena-reakcija-u-Srbiji.pdf

4

kategoriju. Što se tiče mešovite, psihološko-normativne teorije, bilo je nekoliko njenih zastupnika u srpskoj teoriji. Uobičajeno je tvrđenje dа krivičnоprаvni pојаm rаdnjе vrši tri znаčајnе funkciје. Nајprе, оn prеdstаvlја rоdni pојаm (genus proximum) unutаr kојеg sе krivičnо dеlо оd drugih rаdnji i dеlа rаzlikuје (differentia specifica) nа оsnоvu еlеmеnаtа zаkоnskе prеdviđеnоsti, prоtivprаvnоsti i krivicе. U tоm smislu sе u оvоmе prеpоznаје оsnоvnа funkciја rаdnjе, pоznаtа i kао funkciја dеfinisаnjа. 4 Krivičnо dеlо је dеlо čоvеkа – zаkоnоm prеdviđеnо, prоtivprаvnо i skrivlјеnо. Krivičnо dеlо је dеlо kоје је zаkоnоm prеdviđеnо kао krivičnо dеlо, kоје је prоtivprаvnо i kоје је skrivlјеnо. То је dеfiniciја krivičnоg dеlа iz čl. 14 st. 1 KZ, kоја prеmа dаnаs dоminаntnоm shvаtаnju u krivičnоprаvnој dоktrini pоčivа nа tri оsnоvnа еlеmеntа strukturе: zаkоnskim оbеlеžјimа dеlа, njеgоvој prоtivprаvnоsti i nа kоncu krivici. Dа bi јеdnо pоnаšаnjе čоvеkа bilо kаžnjivо, оnо mоrа dаklе dа ispuni оdrеđеnе prеtpоstаvkе, kоје prеdstаvlјајu аtributе rаdnjе.5 Elementi krivičnog dela, iako se mogu razmatrati zasebno, tesno su međusobno povezani tako da predstavljaju jednu celinu. Kao što kaže Roxin, deliktna radnja je uvek nedeljivo jedinstvo, a elementi pojma krivičnog dela izražavaju samo različite momente događaja koji vrednovani sa različitih aspekata postaju krivičnopravno značajni. Ne može se prihvatiti njihovo suprotstavljanje u smislu podela na formalne i materijalne, normativne i realne, subjektivne i objektivne elemente. Te podele su relativne i govore samo o tome koji aspekt je kod nekog elementa dominirajući. Nema osnova ni za oštro suprotstavljanje između tzv. realističkog i normativnog shvatanja pojma krivičnog dela. Krivično delo je i povreda norme, ali i realni fenomen. Bez normativnog, krivično delo se ne bi razlikovalo od drugih ponašanja. Bez realnog, ono ne bi moglo ni da postoji. Pitanje redosleda pojedinih elemenata u opštem pojmu krivičnog dela jeste jedno od ključnih pitanja njihovog međusobnog odnosa. Ono nije samo teorijskog karaktera. Četiri obavezna elementa u pojmu krivičnog dela istovremeno predstavljaju i četiri stepena, ili nivoa kroz koje se mora proći da bi se moglo konstatovati da je učinjeno krivično delo. Prilikom primene krivičnog prava uvek se počinje sa radnjom a završava sa krivicom. Ne samo da je to shvatanje vladajuće u inostranoj krivičnopravnoj teoriji, nego ono polazi i od prirode i sadržaja pojedinih konstitutivnih elemenata opšteg pojma krivičnog dela. Teško je, stoga, objasniti činjenicu da je ranija krivičnopravna teorija u Srbiji potpuno ignorisala ovo pitanje.

2.1 Opšti elementi krivičnog dela

4

http://www.ius.bg.ac.rs/crimenjournal/articles/Crimen_001-2012/Crimen_001-2012_5.Igor %20Vukovi%C4%87,%20Krivi%C4%8Dnopravni%20pojam%20i%20funkcije%20radnje.pdf 5 Stojanović, 2000: 90

5

Seminarski rad 2.1.1 Radnja Radnja se može ispoljiti u vrlo različitim oblicima: počev od jednog prostog telesnog pokreta, pa do vrlo složenih događaja i procesa. Neki od njih sadrže samo minimum volje koji se manifestuje u nekom telesnom pokretu, dok drugi podrazumevaju složeno ponašanje subjekta koje u sebi obuhvata različite aspekte ostvarivanja njegove ličnosti i koje je usmereno na ostvarivanje određenog cilja. Svi ti oblici radnje moraju se obuhvatiti jednim pojmom radnje. Pojam radnje ne sme da sadrži ono što je sadržano u drugim elementima u pojmu krivičnog dela. Iako se stav o tome da se radnja nalazi izvan elementa predviđenosti u zakonu u nemačkoj dogmatici kritikuje i sve češće zastupa shvatanje koje odbacuje potrebu unošenja radnje u pojam krivičnog dela, on je ipak opravdan. Radnja u pojmu krivičnog dela ima trostruku funkciju, odnosno ima ulogu osnovnog, povezujućeg i razgraničavajućeg elementa u tom pojmu. Od te tri funkcije, naročito sa praktičnog aspekta posmatrajući, najvažnija je razgraničavajuća funkcija. Funkciju razgraničenja između radnji koje potencijalno mogu biti radnja krivičnog dela i onih koje to ne mogu biti, uspešno obavljaju kako stara naturalistička i kauzalna teorija radnje (koja je u sudskoj praksi u Srbiji i dalje vladajuća), tako i neke novije teorije (finalna, personalna, socijalna). To može i socijalno-personalna teorija radnje. Iako se personalno i socijalno shvatanje pojma radnje, u nemačkoj krivičnopravnoj teoriji oštro suprostavljaju jedno drugom, opravdano je da se prihvati jedna kompromisna, mešovita teorija koja bi obuhvatila socijalnu i personalnu komponentu. S obzirom na to da ljudska radnja, osim u vrlo retkim slučajevima ispunjava uslove da (potencijalno) bude radnja krivičnog dela, u nemačkoj teoriji je prošireno shvatanje da radnju ne treba unositi kao obavezan elemenat u pojam krivičnog dela, pa se zbog toga u novije vreme usvaja trostepena struktura krivičnog dela. Naprotiv, u našem se krivičnom pravu i dalje pridaje veliki značaj radnji krivičnog dela, pa se i radnja unosi kao prvi elemenat. Iz toga proizlazi i četvorostepena struktura krivičnog dela. 2.1.2 Predviđenost u zakonu Da bi neka radnja bila krivično delo, ona mora biti u zakonu predviđena kao krivično delo. Taj element pojma krivičnog dela znatno sužava krug radnji koje se mogu smatrati krivičnim delom. Predviđenost u zakonu neke radnje, odnosno ljudskog ponašanja kao krivičnog dela u stvari znači ostvarenje bitnih elemenata zakonskog opisa nekog krivičnog dela. Otuda se elemenat predviđenosti u zakonu pre svega vezuje za pojam bića krivičnog dela. Predviđenost u zakonu osim ostvarenosti bitnih elemenata bića krivičnog dela (kako objektivnih, tako i subjektivnih) obuhvata i uslove kažnjivosti. Ostvarenost elemenata bića krivičnog dela i uslova kažnjivosti (zakonskog opisa krivičnog dela) omogućava da se pređe u fazu utvrđivanja protivpravnosti, a na kraju i postojanja krivice.

6

Danas je u srpskoj teoriji preovladalo shvatanje da predviđenost u zakonu obuhvata i subjektivne elemente, i to ne samo one posebne kao što su namera i pobuda što je i ranije priznavano, nego i umišljaj i nehat koji su istovremeno i oblici krivice. Time se i bez prihvatanja finalističkog shvatanja opšteg pojma krivičnog dela ipak otišlo korak dalje od neoklasičnog pojma i to u pravcu subjektivizacije bića krivičnog dela i normativizacije krivice. Međutim, koji elementi umišljaja i nehata pripadaju nepravu a koji krivici, danas je sporno. Razjašnjenje tog pitanja ostavljeno je i zavisi od daljeg razvoja krivičnopravne dogmatike. Zakonodavac je izbegao da se izjasni po ovom pitanju. Dok se iz odredbe KZ za postojanje krivice (član 22) zahteva umišljaj (odnosno nehat), na osnovu sistematskog i teleološkog tumačenja KZ može se zaključiti da su elementi umišljaja i nehata sadržani i u samom nepravu, odnosno biću krivičnog dela. Uopšteno rečeno, radi se o odnosu vrednovanja (umišljajna, odnosno nehatna krivica) i vrednovanog (umišljajno ili nehatno nepravo). 2.1.3 Protivpravnost Određenost ljudskog ponašanja u krivičnom zakonu kao krivičnog dela, po pravilu, znači i njegovu protivpravnost. Ukoliko neko ponašanje sadrži sve elemente propisane u zakonskom opisu bića krivičnog dela, samim tim je ono i protivpravno. Protivpravnosti u krivičnom pravu nema bez predviđenosti dela u zakonu kao krivičnog dela. Samo one radnje koje su obuhvaćene bićem krivičnog dela, mogu biti krivično nepravo. Razlog za unošenje protivpravnosti kao konstitutivnog elementa u opšti pojam krivičnog dela jesu osnovi isključenja protivpravnosti, pa bi se elemenat protivpravnosti u tom pojmu mogao odrediti u negativnom smislu kao odsustvo osnova koji isključuje protivpravnost. Postoje ponašanja koja ostvaruju sve bitne elemente nekog krivičnog dela a nisu protivpravna, ali nije moguće obrnuto: nema protivpravnosti u krivičnom pravu bez ostvarenosti bitnih elemenata bića nekog krivičnog dela. Ako neko ponašanje ispunjava sva obeležja bića krivičnog dela, ono će biti protivpravno ukoliko ne postoji nijedan osnov isključenja protivpravnosti. Pitanje protivpravnosti se u tom slučaju svodi na negativnu konstataciju da ne postoje osnovi koji isključuju protivpravnost. Prilikom primene prava, ta se konstatacija pretpostavlja, a samo u slučaju ukoliko određene okolnosti ukazuju na postojanje nekog od osnova koji isključuje protivpravnost, on se mora utvrđivati. Postoje situacije kada su ispunjena sva zakonom propisana obeležja nekog krivičnog dela, ali ono ne postoji jer mu nedostaje protivpravnost, tj. postoji neki od osnova isključenja protivpravnosti. KZ i izričito sadrži odredbu u tom smislu (član 14. stav 2). 2.1.4 Krivica

7

Seminarski rad Pripisati određeno delo nekome u krivicu istovremeno znači i to da mu se pripisuje odgovornost za to delo. Krivičnopravno je odgovoran onaj učinilac koji je izvršio radnju koja je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i koja mu se može pripisati u krivicu. S obzirom na to da je za postojanje odgovornosti u krivičnom pravu neophodno ostvarenje svih konstitutivnih elemenata krivič- nog dela, uključujući i krivicu, nameće se pitanje odnosa pojma krivične odgovornosti i pojma krivice. Raspravljanje ovog pitanja ima i određenu tradiciju u srpskoj nauci krivičnog prava. Postojala su dva shvatanja krivične odgovornosti. Jedno, objektivno-subjektivno, polazilo je od toga da krivična odgovornost obuhvata kako objektivne elemente krivičnog dela, tako i krivicu kao subjektivni elemenat, dok je drugo subjektivno shvatanje ovaj pojam, u stvari, izjednačavalo sa krivicom shvaćenoj u smislu psihološke teorije. To drugo shvatanje, krivičnu odgovornost koristi kao genusni pojam koji označava oblike krivice (umišljaj i nehat) i uračunljivost. Međutim, pojam krivične odgovornosti, ako se shvati isključivo subjektivno, suvišan je u krivičnopravnoj dogmatici i dovodi do konfuzije u sistemu opšteg dela. Krivica je element u opštem pojmu krivičnog dela, a odgovornost je pre svega konstatacija, tj. sud o tome da neko ispunjava uslove za krivičnopravnu odgovornost. Krivična odgovornost je posledica vršenja krivičnog dela, kao što je građanskopravna odgovornost posledica vršenja građanskopravnog delikta. Krivično delo je osnov krivične odgovornosti. Krivična odgovornost je termin koji ukazuje na to da je neko učinio krivično delo i da je za njega odgovoran. Ono suštinsko se rešava na nivou postojanja konstitutivnih elemenata krivičnog dela. Prema Krivičnom zakoniku, krivica postoji ako je učinilac bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

2.2 Pojam međunarodnog krivičnog dela Opšti deo međunarodnog krivičnog prava predstavlja sistem pravnih propisa kojima se određuju pojam i elementi međunarodnog krivičnog dela, osnovi krivične odgovornosti i sistem krivičnih sankcija za njihove učinioce kao i uslovi za utvrđivanje krivične odgovornosti i kažnjivosti. Ovi propisi svoj izvor nalaze u: 1) međunarodno pravnim aktima (aktima međunarodne zajednice koji su doneti u okviru međunarodnih univerzalnih ili regionalnih organizacija kao i ugovorima između pojedinih zemalja sa krivično pravnom problematikom) i 2) nacionalnom krivičnom zakonodavstvu (međunarodna krivična dela čija se obeležja bića sastoje u kršenju propisa međunarodnog prava). Iz ovako određenog pojma opšteg dela međunarodnog krivičnog prava proizilazi da su tri njegova osnovna pojma ili instituta:

8

1) međunarodno krivično delo (opšte i posebno biće, stadijumi u izvršenju dela, oblici isključenja krivičnog dela), 2) krivična odgovornost (uračunljivost, vinost, oblici isključenja vinosti) i 3) krivične sankcije (kazne i druge krivično pravne mere).6 Prvi osnovni pojam opšteg dela međunarodnog krivičnog prava jeste međunarodno krivično delo. Bez ovog dela, njegovog izvršenja ili pokušaja uopšte se i ne postavlja pitanje postojanja ove najmlađe grane kaznenog prava niti organi krivičnog pravosuđa pristupaju utvrđivanju krivične odgovornosti nekog lica u sudskom postupku niti izvršenju krivičnih sankcija. Postoji više vrsta međunarodnih krivičnih dela. Uobičajena je podela na međunarodna krivična dela u užem smislu (prava ili čista) i međunarodna krivična dela u širem smislu (neprava ili mešovita). 7 Inače ova je podela prvi put usvojena na 14. Kongresu Međunarodnog udruženja za krivično pravu koji je održan 1989. godine u Beču. Elemenat inostranosti na različite načine može da bude povezan sa krivičnim delom pa tako “krivično delo sa elementom inostranosti” postoji u sledećim slučajevima8: 1) ako je stranac izvršio krivično delo u određenoj državi, 2) ako je u određenoj državi krivično delo izvršio domaći državljanin na štetu stranca ili stranog dobra, 3) ako bilo koje lice izvrši krivično delo na štetu strane države, 4) ako je krivično delo izvršio domaći državljanin u inostranstvu, 5) ako se u određenoj državi se sudi strancu za delo koje je izvršio u inostranstvu, 6) ako je krivično delo izvršeno na teritoriji više država, 7) ako je krivično delo izvršeno na teritoriji koja je izvan suvereniteta bilo koje države, 8) ako je krivično delo izvršeno od strane lica koje uživa diplomatski imunitet – imunitet iz međunarodno pravnih razloga, 9) ako se radi o krivičnom delu koje je ranije već presuđeno u inostranstvu, 10) ako se radi o krivičnom delu za koje se vodi krivični postupak u inostranstvu, 11) ako jedna država pruža drugoj državi određenu međunarodno pravnu pomoć, 12) ako jedna država traži od druge države izručenje (ekstradiciju) nekog lica koje u njoj uživa pravo azila, 6

Stojanović, 2002: 31 Stojanović, 2000: 33 8 Jovašević, 2006: 244-245 7

9

Seminarski rad 13) ako se radi o krivičnom delu koje je predviđeno odredbama međunarodnog prava (u ovom smislu se pojam krivičnog dela sa elementom inostranosti i međunarodnog krivičnog dela poklapaju u potpunosti), 14) ako se radi o krivičnom delu kod koga je od značaja ranija osuđivanost učinioca u inostranstvu, 15) ako se radi o krivičnom delu koje je izvršilo neko lice kao pripadnik stranih oružanih snaga sa specijalnim posebnim statusom, 16) ako je predviđena nadležnost međunarodnih sudskih organa u rešavanju sudskih predmeta i postupcima u vezi sa njima, 17) ako se radi o krivičnom predmetu na kome treba posredno ili neposredno primeniti strano krivično pravo.

10

3. MEĐUNARODNI KRIMINAL Kriminal je konstantan i dinamičan vid ugrožavanja bezbednosti pojedinca, društva, države i međunarodne zajednice. Prateći promene društvenog stanja i društvenih odnosa, vremenom je menjao svoje oblike, sadržaj, nosioce i intenzitet destruktivnosti. Težeći ka što većoj izvesnosti ostvarenja svojih ciljeva i uspešnom izbegavanju krivične odgovornosti, zločinci su stalno iznalazili nove metode izvršenja krivičnih dela. Pored primene naučnotehnoloških dostignuća, savremen modus operandi sve više karakteriše stupanje u različite oblike „partnerstva“. Stvaranjem kriminalnih grupa, udruženja i organizacija koncentrišu se znanja i veštine i udružuju energija i napori ka realizovanju istovetnih kriminalnih namera. To je, između ostalog, doprinelo razvoju organizovanog kriminala. Posledica toga je da je organizovani kriminal jedan od najozbiljnijih i najrasprostranjenijih bezbednosnih pretnji modernom čovečanstvu. Gotovo nijedna zemlja na planeti, bilo bogata bilo siromašna, nije „imuna na ovu bolest“. Međutim, njegovom razvoju dodatno pogoduje „klima siromašnih zemalja“, naročito ukoliko su u procesu društvenoekonomske tranzicije: „osiromašenje država i slabljenje socijalnih programa doveli su do kriminalizacije društva u zemljama tranzicije, i to ne samo širih društvenih slojeva, već i partijskih i političkih struktura, pravosudnih i organa državne uprave. Organizovani kriminal je, posle agrikulturnog, industrijskog i uslužnog, postao ’četvrti sektor svetske privrede’ čiji godišnji bruto prihod predstavlja 20% vrednosti globalne trgovine“9. Otuda je ovaj problem uveliko prisutan i na geoprostoru Balkana, ali i u susednim državama, sada već članicama Evropske unije. Problem koji je posebno izražen u savremenom tretiranju organizovanog kriminala jeste nepostojanje njegove univerzalne određenosti (definisanosti). Slobodno se može reći da definicija organizovanog kriminala ima koliko i stručnjaka kojima je on predmet interesovanja. Načelno, sva određenja organizovanog kriminala mogu da se podele u dve grupe: doktrinarna (naučna, teorijska) i normativna (pravna, institucionalna). Zvaničnici Evropske unije su 1994. angažovali izvesne veštake koji su tokom svojih diskusija doneli strateški plan suprotstavljanja organizovanom kriminalu. U njemu je, između ostalog, sadržana i lista od jedanaest karakteristika organizovanog kriminala i organizovanih kriminalnih grupa. Svrha te liste indikatora bila je da se policijama zemalja-članica olakša da, u granicama svojih nadležnosti, identifikuju organizovani kriminal, odnosno organizovane kriminalne grupe. Identifikacija bi bila uspešna ukoliko bi u konkretnom slučaju bilo prepoznato najmanje šest od navedenih jedanaest karakteristika, s tim što bi bilo obavezno prisustvo tri karakteristike koje su 9

Marković, 2002: 56

11

Seminarski rad navedene pod rednim brojevima 1, 5 i 11. Reč je o sledećim karakteristikama – indikatorima organizovanog kriminala: 1) učestvovanje više od dvoje ljudi u vršenju krivičnih dela; 2) svako ima određenu ulogu u vršenju krivičnih dela; 3) kriminalno delovanje u dužem ili neodređenom periodu; 4) korišćenje nekih oblika discipline ili kontrole u okviru kriminalnog udruženja; 5) pripadnici grupe su osumnjičeni za teža krivična dela; 6) delovanje na međunarodnom nivou; 7) korišćenje nasilja ili drugih sredstava zastrašivanja (unutar grupa, između grupa i nasilje van grupe – prema žrtvama); 8) korišćenje trgovinskih struktura ili struktura sličnih poslovnim; 9) umešanost u pranje novca; 10) uticanje na politiku, medije, javnu upravu, pravosudne organe ili privredu i 11) težnja za profitom ili moći. I pored ovakvih kriterijuma, samo je šest od petnaest država moglo da obezbedi kvantitativne podatke o organizovanom kriminalu, odnosno kriminalnim grupama.

12

4. SAUČEŠNIŠTVO U MEĐUNARODNOM KRIVIČNOM PRAVU U prouzrokovanju krivičnopravno relevantne posledice u smislu promene ili stanja u spoljnom svetu preduzimanjem radnje činjenja ili nečinjenja može da učestvuje jedno ili više lica10. Kada u izvršenju krivičnog dela učestvuje samo jedno lice – izvršilac, tada postoji jedinstveno krivično delo (solitarni kriminalitet). A kada u izvršenju krivičnog dela učestvuje dva ili više lica lica, tada postoji saučesništvo (kolektivni kriminalitet). Lica koja svojim delatnostima, sa jednom ili sa više radnji, u isto ili različito vreme, na istom ili različitim mestima ostvaruju krivično delo, nazivaju se saučesnici. Dakle, saučesništvo je oblik učešća, participacije više lica u ostvarenju posledice krivičnog dela ili to je sticaj više lica u istom krivičnom delu. Sva ova lica daju svoj doprinos izvršenju krivičnog dela, doprinos koji se, zapravo, sastoji u sauzrokovanju posledice. To je sticaj više lica u ostvarenju jednog krivičnog dela11. U pravnoj teoriji postoje slična pojmovna određena saučesništva. Tako je saučesništvo voljno učešće u radnji izvršenja krivičnog dela započetog ili završenog pod strane drugog lica ili je to pak zajedničko činjenje i sprorazumno skrivljeno sudelovanje više lica u izvršenju jednog kažnjivog dela, tako da svako od tih lica preduzme radnju krivičnog dela ili neku drugu radnju u okviru i u vreme izvršenja krivičnog dela. Pod saučesništvom se podrazumeva učešće više lica u izvršenju krivičnog dela ili se tu podrazumevaju slučajevi zajedničkog ostvarenja krivičnog dela od strane dva ili više lica uz istovremeno postojanje svesti o zajedničkom delovanju.12 Institut saučesništva se zasniva na restriktivnom shvatanju pojma izvršilaštva. Prema ovom shvatanju, izvršilac je lice koje preduzima radnju izvršenja, delatnost koja je zakonom određena kao elemenat bića krivičnog dela. Pored restriktivnog, postoji i ekstenzivno shvatanje pojma izvršilaštva prema kome je jedinstveni izvršilac lice koje preduzima bilo koju radnju kojom doprinosi ostvarenju krivičnog dela. To znači da ekstenzivno shvatanje izvršilaštva, zapravo, negira saučesništvo jer ne razlikuje izvršioca i saučesnika budući da svi oni zajedno, udruženo svojim delatnostima doprinose ukupnom rezultatu krivičnog dela. Za postojanje saučesništva je, pored učešća dva ili više lica, potrebno da postoje dva elementa, uslova, spone ili tačke vezivanja. To su:13 1) objektivni i 2) subjektivni elementi.

10

Jovašević, 2012: 198-201 Stojanović, 2000: 226 12 Babić, Marković, 2008: 325 13 Lazarević, Vučković, Vučković, 2004: 87 11

13

Seminarski rad Objektivni element (uslov) znači da svaki saučesnik preduzima bilo koju delatnost kojom na bilo koji način, u bilo kojoj meri doprinosi ostvarenju posledice krivičnog dela. Delatnosti koje preduzimaju saučesnici mogu biti iste ili različite, mogu biti preduzete istovremeno ili sukcesivno (u fazama), na istom ili na različitim mestima, ali moraju da vode istom rezultatu ‒ prouzrokovanju posledice krivičnog dela. Najčešće se ove delatnosti sastoje u činjenju, aktivnoj radnji. Samo izuzetno nečinjenjem se može ostvariti saučesnički doprinos u izvršenju krivičnog dela (crimena silenti). S. Frank smatra da je zajedničko činjenje saučesnika moguće i nečinjenjem. Nečinjenje je u tom slučaju posledica zajedničke odluke pretpostavivši da je postojala dužnost na zajedničko činjenje. Posledica krivičnog dela mora biti rezultat zajedničke delatnosti svih saučesnika, što znači da između ostvarene posledice krivičnog dela i preduzetih radnji svakog saučesnika postoji uzročna veza. Saučesništvo je institut opšteg dela krivičnog prava fakultativnog karaktera. To znači da u procesu ostvarenja krivičnog dela može, ali ne mora obavezno da učestvuje više lica. Izuzetak od ovog pravila postoji u slučaju nužnog saizvršilaštva gde krivičnog dela uopšte nema, ako zakonom određenu radnju izvršenja nisu preduzela najmanje dva ili više lica. Podstrekavanje i pomaganje predstavljaju saučesništvo u užem smislu, dok saučesništvo u širem smislu obuhvata: saizvršilaštvo, podstrekavanje i pomaganje. Najčešće se uz izvršilaštvo javlja samo jedan, a izuzetno više oblika saučesništva. Budući da se saučesništvo može javiti u više oblika, to je potrebno odrediti njihov međusobni odnos u vezi sa sticajem. Tako su mogući idealni i realni sticaj podstrekavanja i pomaganja ako jedno lice sa jednom (idealni sticaj) ili sa više radnji (realni sticaj) stvara odluku za izvršenje više krivičnih dela (podstrekavanje) ili ako pomaže u izvršenju više krivičnih dela (pomaganje). Takođe je moguć i sticaj različitih oblika saučesništva ako se na različite načine učestvuje u izvršenju više krivičnih dela. Ako se pak radi o produženom krivičnom delu sa različitim oblicima učestvovanja u pojedinim delima, onda se uzima u obzir najteži oblik saučesništva za pravnu kvalifikaciju dela. Međutim, ne može da postoji sticaj između pojedinih oblika saučesništva u izvršenju istog krivičnog dela, već se odgovornost saučesnika utvrđuje prema najtežem obliku učešća u ostvarenom delu. Tako saizvršilaštvo apsorbuje podstrekavavnje i pomaganje, a podstrekavanje apsorbuje pomaganje.

4.1 Oblici krivice saučesnika Saizvršilac je odgovoran za izvršeno krivično delo u granicama svog umišljaja ili nehata, a podstrekač i pomagač u granicama njihovog umišljaja. To znači da su kod saizvršioca moguće oba oblika krivice, kako umišljaj, tako i nehat, dok podstrekač i pomagač mogu da odgovaraju samo za umišljajno preduzete radnje podstrekavanja ili pomaganja. Saizvršilac odgovara u granicama svog umišljaja ili nehata, te ne odgovara za ono što je ostvario drugi saizvršilac, tako da je moguće da u istom delu 14

jedan saizvršilac postupa s umišljajem, a drugi iz nehata, isto kao što i podstrekač i pomagač odgovaraju u granicama svog umišljaja, a ono što nije bilo obuhvaćeno njihovim umišljajem predstavlja eksces izvršioca za koji oni ne odgovaraju, a tu su moguće tri situacije: 1) kvalitativni eksces, 2) kvantitativni eksces i 3) negativni kvantitativni eksces. Odgovornost saučesnika, pa i samo saučesništvo, postoji nezavisno od toga da li postoji odgovornost izvršioca, ali za razliku od principalne teorije saučesništva, prema kojoj je irelevantno da li je izvršilac preduzeo bilo šta i gde svako potpuno samostalno odgovara za svoje radnje, akcesorna teorija koja je prihvaćena i kod nas, zahteva da je izvršilac izvršio krivično delo, odnosno da je preduzeo radnje koje ulaze u kriminalnu zonu – dovršeno delo, kažnjiv pokušaj ili kažnjive pripremne radnje. Nije neophodno da je i sam izvršilac odgovoran, kao što to zahteva teorija ekstremne akcesornosti, već je dovoljno da je izvršilac ostvario krivično delo, tako što su ispunjeni svi njegovi objektivni elementi, tako da kod nas po pravilu nema potrebe za konstruisanjem tzv. posrednog izvršioca, mada to u nekim slučajevima nije isključeno. Lični odnosi, svojstva i okolnosti usled kojih zakon dozvoljava oslobođenje od kazne, ili koje utiču na odmeravanje kazne, mogu se uzeti u obzir samo onom izvršiocu, saizvršiocu, podstrekaču ili pomagaču kod koga takvi odnosi, svojstva i okolnosti postoje. To znači da su takvi faktori (lični odnosi, svojstva i okolnosti) potpuno individualizirani i važe samo za lica na koja se odnose, a ne odnose se i na bilo koje druge učesnike u nastanku krivičnog dela. Ukoliko su neki lični odnosi, svojstva ili okolnosti bitni element krivičnog dela, tj. njegovo bitno obeležje, ne moraju postojati kod podstrekača ili pomagača. Podstrekaču ili pomagaču koji nema takvo lično svojstvo, kazna se može ublažiti.

15

Seminarski rad 5. ZAKLJUČAK Krivično delo možemo pre svega, posmatrati kao pojavu u društvu. Još u pretklasnom društvu pojedinci su vršili dela koja su bila protivna interesima zajednica i zajednica je protiv takvih delatnosti pojedinaca reagovala represivnim merama. Posle deobe društva na klase pojedinci su vršili dela koja su nekad bila protivna interesima cele zajednice, a nekad samo interesima vladajuće klase, tako da je vladajuća klasa reagovala represivnim merama ne samo zbog onih dela koja su predstavljala opasnost isključivo za vladajuću klasu. Pojava opasnih dela za društvo, odnosno, za određenu klasu, ponavlja se sve do današnjih dana, i to bez obzira o kakvom se državnom ili društvenom uređenju radi. Struktura opšteg pojma krivičnog dela u značajnoj meri određuje i fizionomiju čitavog krivičnog prava. Saučesništvo predstavlja važan institut opšteg dela krivičnog prava. To znači da u prouzrokovanju krivičnopravno relevantne posledice u smislu promene ili stanja u spoljnom svetu preduzimanjem radnje činjenja ili nečinjenja može da učestvuje jedno ili više lica. Lica koja svojim delatnostima, sa jednom ili sa više radnji, u isto ili različito vreme, na istom ili različitim mestima ostvaruju krivično delo, nazivaju se saučesnici. To znači da je saučesništvo oblik učešća, participacije više lica u ostvarenju posledice krivičnog dela ili to je sticaj više lica u istom krivičnom delu. Sva ova lica daju svoj doprinis izvršenju krivičnog dela, doprinos koji se zapravo sastoji u sauzrokovanju posledice. To je sticaj više lica u ostvarenju jednog krivičnog dela. No, pored toga, saučesništvo predstavlja ne samo poseban oblik izvršenja krivičnog dela, već i poseban oblik kriminaliteta ‒ kolektivni ili organizovani kriminalitet koji je znatno opasniji od solitarnog (pojedinačnog) kriminaliteta. Ovaj kriminalitet predstavlja, zapravo, kumulaciju kriminalne energije, odnosno zločinačke volje zbog svesne i voljne združenosti više lica u ostvarivanju krivičnog dela. Logično je da krivično delo izvršeno od strane više lica menja karakter društvene opasnosti izvršene radnje budući da saučesništvo produbljuje težinu krivičnog dela pri određenim uslovima. U pravnoj teoriji, ali i u uporednom krivičnom zakonodavstvu, na različite načine se određuju pojam i oblici saučesništva, kao i način, granice i osnovi krivične odgovornosti i kažnjavanja saučesnika. Pri tome je od značaja da se radi o svesno i voljno preduzetoj saučesniškoj radnji (umišljaj) kojom se u bilo kojoj meri, na bilo koji način doprinosi ostvarenju posledice krivičnog dela, bilo kao uzrok (saizvršilaštvo i podstrekavanje) ili kao uslov (pomaganje).

16

LITERATURA 1. Babić, M., Marković, I. (2008): Krivično pravo, Opšti dio, Pravni fakultet, Banja Luka 2. Jovašević, D. (2006): Leksikon krivičnog prava, Službeni glasnik, Beograd 3. Cetinić, M. (2006): Pogled na nužnu odbranu u evrokontinentalnom i anglosaksonskom sistemu krivičnog prava, Anali pravnog fakulteta, Beograd 4. Jovašević, D. (2002): Komentar Krivičnog zakona SR Jugoslavije, Službeni glasnik, Beograd 5. Lazarević, Lj., Vučković, B., Vučković, V. (2004): Komentar Krivičnog zakonika Crne Gore, Cetinje 6. Maljković, M. (2011): Alternative kazni zatvora, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd 7. Srzentić, N., Stajić, A. i Lazarević, Lj. (1980): Krivično pravo - opšti deo, Savremena administracija, Beograd 8. Stojanović, Z.(2006): Komentar Krivičnog zakonika, Beograd 9. Stojanović, Z. (2006): Međunarodno krivično pravo, Beograd 10. Stojanović, Z. (2000): Krivično pravo, Opšti deo, Službeni glasnik, Beograd

17