Filosofija2

1. Može li se filozofija odrediti kao ljubav prema mudrosti? - Prema tumačenju prvih filozofa shvaćena je tako. - Mudrost (SOPHIA) pojmovno sadrži 2 momenta: 1. Istinito 2. Dobro - Jedinstvo istinitog i dobrog je najveća vrednost filozofije pa je prema tome filozofija ljubav prema najvišoj vrednosti. - Filozofija želi da zna šta je dobro i šta je istinito. - Želi da nađe svoju Trnoružicu i sazna kakva je ona. Svaka filozofija konstituiše svoju Trnoružicu te sasvim dobro zna njenu prirodu. To je ironija filozofije poznata još od Sokrata (svaka filozofija traži ono dobro i ono istinito i unapred zna hoće li ga naći). - Filozofija nije sveznajuća, ali od početka zna ono najviše što sledi iz najvišeg zadatka filozofije. - Filozofija demistifikuje; zahteva da se sve dovede u pitanje. Filozofija je dvolična 1. Filozof konstituiše istinito i dobro u jedinstvo i u skladu s tim uređuje svoj svet 2. Filozofska atituda: navođenje misaonog sagovornika prema "vrhuncu" koji može dosegnuti svako misaono biće. 2. Odnos filozofije prema mitu, religiji, umetnosti i ideologiji - Filozofija se ne moze nasumice odvojiti od istorije umetnosti i religije. Mit: - U osnovi mita nalaze se instinkti mudrosti. Mitološko mišljenje, na neki način, predstavlja vrstu filozofiranja. - Forma mita ne odgovara filozofiji, jer se njime filozofija ne unapređuje. Religija: - U pogledu sadržine srodna je sa filozofijom - Kod hrišćana, religija i filozofija jasnije su razdvojene (za razliku od starog doba). - Kako razlikovati religiju od filozofije? Teolozi ignorišu filozofiju da ne bi bili uznemiravani u svojim proizvoljnim mudrovanjima. - Filozofija je bila vezana za grčko mnogoboštvo; po osamostaljivanju, suprotstavila se narodnoj religiji dok u njoj nije spoznala sebe. - Ksenofan je napadao religiju pa se smatra da je on odgovoran za nastajanje prvih ateista. Umetnost: - Slična je religiji i filozofiji time što pripada apsolutnoj sferi duha. - Forma čulnog opažanja bitna je stavka umetnosti. - Kod Grka, umetnost je predstavljala najvišu formu u kojoj je narod zamišljao svoje bogove. - Umetnici su, u suštini, bili tvorci bogova, jer su dali predstavu o životu i delima božanstava narodu. - Oblast koja nadmašuje carstvo umetnosti je religija. - Treća forma apsolutnog duha je filozofija. Ideologija: - "Ideologija je sistem ujedinjenih ideja koje deluju na svest pojedinaca" - Ideologija je sistem ideja samo ako se odnosi na sistem društvenih odnosa. - Od najranijeg života čovek je učen da "prihvati" određene ustaljene norme što predstavlja podređivanje određenoj ideologiji. 3. Priroda svakodnevnog mišljenja - Svaki čovek rođenjem ulazi u svet koji postoji nezavisno od njega i mora da nauči da se u njemu održi. - Svakodnevni život je heterogen i ima samo jedno središte - pojedinca u kome se te heterogene sfere objedinjuju. - Svakodnevno mišljenje i osećanje su antropološki primarni - realizuju saznanje i delanje čoveka zajednički i istovremeno - nerazdvojno jedno od drugog. - Umetnička ili naučna usmerenost su takođe prirodne ali su antropološki sekundarne. Prosečni čovek jedinstvo ličnosti realizuje u svakodnevnom životu, jer za većinu ljudi svakodnevni život jeste život. U njemu se mora dokazati "Da li je čovek jezgro ili ljuštura?" (Gete) a) Pragmatički karakter iskustva - Svakodnevno mišljenje treba da rešava svakodnevne zadatke. Otuda njegov pragmatički karakter. Ne znači da su misaoni procesi pripreme za praktične ciljeve. - Opažanje ide zajedno sa osećanjima, ali osećanjima u pojedinačnom opažanju može pripasti usmeravajuća uloga (ljubav čoveka čini slepim, kao i gnev). - Zavisno od doba i društvenih slojeva menja se, ne samo sadržaj znanja, već i njihov obim. Obaveznost svakodnevnih znanja je relativna, ali od svakog se zahteva određeni minimum. Izvan

toga, stepen znanja se menja zavisno od mesta koje se zauzima u podeli rada (npr. žene su morale da stiču druga znanja, a ne ona koja su sticali muškarci). b) Nosioci svakodnevnog znanja - Nosioci su sami ljudi (odrasle generacije). U većini društava je zadatak roditelja da znanje prenesu sledećoj generaciji. - U prirodnom društvu to su oni koji su zahvaljujući godinama stekli iskustvo, u strogo religioznim zajednicama, sveštenici imaju tu ulogu. - Škola je institucionalizovani posrednik znanja, sa pojavom buržoazije, štampa je preuzela deo te funkcije, a danas su to sva sredstva masovne komunikacije. - Povećanje svakodnevnog znanja se vrši iz dva izvora: 1. Iz novih društvenih iskustava i 2. iz sfere znanja rodnih objektivacija koje su se spustile u svakodnevni život, uneta u njega pretvorena u svakidašnja. - Naučne informacije koje su se spustile u svakodnevno znanje ne služe isključivo kao odskočna daska praktičnog znanja već mogu služiti samo za zadovoljenje interesa i radoznalosti (koji su začetak teorijskog stava u svakodnevnom mišljenju) c) Istina svakodnevnog znanja - Znati nesto u svakodnevnom zivotu znaci usvajati postojece iskustvo misljenja, i ugradjivanje sopstvenog iskustva u njega, cime se covek osposobljava za svakodnevne heterogene tipove delanja. - Svakodnevno znanje je uvek samo misljenje (doxa), rekao je Platon, a nikad filozofsko tj. naucno znanje (epistheme). - Shodno tome, svakodnevna istina je stalno doksa, cak iako se stalno pokazuje kao istinita, a naucna istina epistema cak iako nju sutradan zameni istina viseg stupnja. - Doksa je znanje za koje su poznavanja i zahtevi dati u sadrzajima sveta svakodnevnog znanja i normi, ocigledna. Epistema pocinje tamo gde se moze dovesti u pitanje cak i sadrzaj znanja zatecenog kao gotovog. d) Teorijska usmerenost u svakodnevici - Svakodnevno znanje, sa svojim antropoloskim i ontoloskim osobinama i svojim sadrzajem cini osnovu visih rodnih objektivacija. - Kontemplacija je prvobitno ljudsko ponasanje. javlja se tamo gde odnos prema prirodi nije pragmaticki, gde se priroda ne koristi, ne pobedjuje ali i gde ne izaziva strah. - Opisivanje osobina je pragmaticka intencija. Opisuju se osobine neke stvari da bi se znalo kako i kada je treba upotrebiti i kako na nju reagovati. - Priprema za cilj, prethodno sticanje znanja, teznja ka sigurnosti mogu i u svakidasnjici izazvati pojavu pre-prakse usmerene na pragmatiku, oblik eksperimenta koji je danas veoma cest. - Anticipirajuce misljenje koje unapred ne sadrzi nikakvu nameru za ostvarenje nazivamo sanjarenja (ima pozitivnu ulogu u odredjenoj meri). - Doksa se ne uklapa u poredak homogene slike sveta, ipak na nivou svakodnevnog misljenja javlja se potreba za jedinstvenom slikom sveta, za sintezom.. - Ove potrebe i nacini misljenja stvaraju na pocetku samo delimicne sinteze u obliku raznih mitova, koji predstavljaju religiozne i umetnicke nacine ponasanja koji jos uvek nisu udaljeni od svakodnevnog misljenja. - Velike sinteze ne sprecavaju svakodnevno misljenje da iz dana u dan stvara svoje delimicne e. One su delimicno primitivno mitoloskog karaktera, a delimicno sintetizovana uopstavanja svakodnevnih ava, tzv. "narodna mudrost", "seljacka filozofija". 4. Filozofija i nauka - Sustinski odnos filozofije i nauke menjao se kroz istoriju. Razvojem covekove delatnosti (narocito proizvodnje), javlja se potreba za specificnim sistematizacijama znanja. Istorijski gledano, ta potreba se realizovala kao proces diferencijacija posebnih nauka iz filozofije. Vec u Aristotelovo vreme pocinje da se govori o botanici, fizici, retorici, filologiji. Sa XIX vekom, proces izdvajanja nauka je u dobroj meri zavrsen (matematika, hemija, biologija, psihologija...) - Ogist Kont u delu "Kurs pozitivne filozofije" klasifikuje nauke: matematika, fizika, hemija, biologija i sociologija. Filozofije nema u ovoj klasifikaciji. Time je jedinstvo filozofije i nauke postalo problematicno. - Filozofija prestaje da bude najopstija nauka (nauka nad naukama). Postalo je jasno da je iluzorno ocekivati da se filozofija odredi pomocu nauke. Istovremeno, predmet filozofskog misljenja ne moze

2

se odrediti nezavisno od posebnih nauka. Aristotel je rano spoznao da druga, prakticna znanja jesu nuznija od filozofije ali time nisu vrednija od nje. - Filozofija je u najdubljoj sustini kriticko postavljanje pitanja o stvarnosti i coveku. Od nje se stoga ne ocekuju gotove, konacne istine. Ona zivi tako sto preispituje svoja polazista, stalno dovodi u pitanje svoj predmet i resenja, pa se upravo tu dokazuje njena naucnost i mudrost. - Odnos nauke i filozofije ne moze da se resava u racionalnom smislu, resava se traganjem za specificnim karakterom filozofskog pristupa stvarnosti. 5. Odlike filozofskog misljenja - Filozofija svoj predmet izgradjuje u istrazivanu opsteg ili prvih principa sveta, znanja i delovanja. Uvek se pitala o opstem i sustinskom u stvarnosti, pre svega o odnosu coveka i sveta u celini i to u celini ispoljavanja tog odnosa. - Najveci broj filozofa odredjuje filozofiju kao ucenje o bicu (bivstvu, bitku), podrazumevajuci pod tim sustinu ili osnovu svega sto postoji. Ona tako nuzno, poput mita ili religije, tezi osvajanju opsteg. - Bitni je unutrasnji momenat filozofskog misljenja kriticnost prema postojecem. Ta odlika dolazi iz veceg interesa filozofije za pitanje nego za gotov odgovor. - Filozofija pocinje stavom da se ne moze doci do apsolutnog znanja. Tako ona zivi od vlastite nesigurnosti i to je njena bitna prednost jer se istina sigurno gubi kada se predstavlja kao konacna. - U kritickoj funkciji, filozofija podvrgava preispitivanju svaki momenat drustva, istorije, misljenja i to uvek sa gledista humanisticke izmene sveta. Ova funkcija razvijala se od Sokrata, preko humanizma do savremenih filozofa. Glavna svrha kritike je da se ljudi ne izgube u idejama i nacinu ophodjenja koje im drustvo pruza savremenom organizacijom (ljudi treba da uvide povezanost sopstvene egzistencije i opsteg interesa drustva). - Na kriticku se nadovezuje i utopijska funkcija filozofije. Misljenje mora negde poceti, u filozofiji ono pocinje od onog Tu, Ovde, Jeste. Stvarni zivot je ono zapocinjujuce. - Istinski se duboka filozofija uvek javlja kao kriticko samorazumevanje svoga vremena. -Bloh filozofsko misljenje definise sledecim recima: " Traziti, promicati, usavrsavati. Jer, i na svrsetku filozofije vazi nacelo: S jos nije P - nijedan subjekat nema jos adekvatan predikat." 6. Sistematika filozofije - Osnovno pitanje novije filozofije je pitanje o odnosu misljenja prema svetu. Ovim se pitanjem sazima celina filozofske problematike. Medjutim, kod pojedinih filozofa je dominirala jedna ili samo neke strane ovog slozenog odnosa, razloga sistematicnosti u procesu obrazovanja, filozofska problematika se rasclanila na vise razlicitih filozofskih pitanja. - Ontolosko pitanje obuhvata problem bica i nacin njegovog pojavljivanja. Filozofija je i zapoceta pitanjem sta je prauzrok, arhe svega sto postoji (Tales - voda, Anaksimen - vazduh, Anaksimandar apejron, Heraklit - vatra, Empedokle - vatra, voda, zemlja i vazduh, Demokrit i Epikur - atomi...). Tu spada i problem kretanja (Sa Heraklitovim stavom "panta rei" zapocinje dijalektika, a na ucenju Elejaca o Jednom zasniva se metafizika kao opsta metoda tumacenja stvarnosti). Filozofi su razlicito odgovarali i na pitanje da li je stvarnost i njena osnova jedinstvena ili ne. Monisti (Heraklit, Spinoza, marksisti) nalaze da je svet jedinstven, dualisti (Aristotel, Dekart) misle da je bivstvo dvostruko, a pluralisti (Anaksagora, Lajbnic) da je osnova sveta mnostvena. Vazno filozofsko resenje je i odgovor na pitanje kakav je odnos medju pojavama u stvarnosti. Osnovni odgovori se koncentrisu oko strogog determinizma (pojave u stvarnosti su strogo odredjene, uslovljene) i indeterminizma (poricanje bilo kakve uslovljenosti). - Gnoseolosko pitanje obuhvata niz problema poput izvora i granice saznanja i sta je to znanje. Ova pitanja postavljaju vec prvi filozofi, ali u sklopu ontoloskih resenja. Kao samostalna, javljaju se sa sofistima (Sokrat, Platon, Aristotel). Pitanja saznanja i metoda saznanja celovitije se postavljaju tek u novovekovnoj filozofiji (Bekon, Lok, Dekart), ali se u osnovi resavaju na razlicite nacine. Lok polazi od culnog saznanja kao osnovnog izvora saznanja, Dekart i Spinoza nalaze da je misljenje jedino izvesno, ono u sta se ne moze sumnjati. Na pitanje da li je moguce objektivno znanje o stvarnosti, agnosticizam porice tu mogucnost, skepticizam sumnja u to, a dogmatizam nalazi da je moguce ili cak da je vec dostignuto. - Aksiolosko pitanje predstavlja istrazivanje vrednosti covekovog celokupnog odnosa prema svetu vrednosti saznanja, covekovog prakticnog i moralnog zivota i vrednosti umetnickog stvaralastva. Predmetno prosirenje filozofije na pitanje coveka, drustvo, drustvenih institucija i odnosa, stvaralastvo, potvrdjuje isstorijsku uslovljenost i delotvornost filozofije.

3

- Pitanje coveka izdvaja se kao posebno filozofsko pitanje, mada je pomenuto u prethodna tri. Odgovori su razliciti, od Sokratovog odredjenja coveka kao bica koje saznaje, Aristotelovog da je zoon politikon, Franklinovog da je covek "zivotinja koja pravi orudja" do Marksovog odredjenja da je covek genericka sustina. 7. Filozofija i njena istorija - Istorija filozofije nastoji da problematizuje sva filozofska resenja, potvrdjuje da se filozofsko misljenje razvija kao kontinuitet. Filozofija se razvijala kao kriticki dijalog sa svojim filozofskim pretpostavkama. - Nova filozofska stanovista nastaju na osnovu toga sto na manje ili vise jasan nacin zauzimaju odnos prema misaonoj tradiciji, ne samo filozofskom nasledju nego i mitu, religiji, umetnosti, nauci. - Potreba da se shvati proslost u filozofiji je intenzivna. Ona se potvrdjuje svojom istorijom, za razliku od nauke. - Odnos filozofije i njene istorije je nuzan i visedimenzionalan. Istorija filozofije je svedocanstvo o naporu coveka da misaono ovlada svetom. - Sve velike filozofije i filozofi iskazali su izuzetan smisao za integraciju i savladavanje misaonog nasledja. Vec anticka filozofija pokazuje taj odnos prema misaonom nasledju, jer Platonova filozofija je istovremeno afirmisanje Sokrata, Zenona, Pitagore. Aristotelova filozofija je prva je celovitija istorija filozofije. Hegel je sustinu filozofije odredio upravo kao istoriju filozofije - postavljanje problema, njihovo resenje i preispitivanje tih resenja. 9. Polis i agora - rodno mesto grcke filozofije - Veze izmedju nastanka polisa i radjanja filozofije bile su toliko tesne da se na svom pocetku racionalna misao ukazuje kao zavisna od drustvenih i mentalnih struktura grckog grada. Cinjenica je da se u Grckoj razum najpre razvio na politickoj ravni. Opadanje mita pocinje onda kada mudraci prvi put raspravljaju o ljudskom poretku, i pokusavaju da ga definisu, priblize ljudskoj inteligenciji. Tako se izvan religije razvila misao sa svojim recnikom, pojmovima, nacelom i teorijama. Ova misao je obelezila mentalitet antickog coveka. Za Grka je covek bio isto sto i gradjanin, misljenje je bila privilegija slobodnih ljudi koji koriste svoj razum i gradjanska prava. - Sistem polisa podrazumeva nadmoc govora nad drugim sredstvima vlasti. Govor je politicko orudje od koga ce Grci napraviti bozanstvo. Politicka vestina se sastojala u upotrebi jezika; - Druga odlika polisa je potpuna javnost data najznacajnijim pojavama drustvenog zivota. Ovaj dvostruki proces demokratizacije, imao je posledice od bitnog znacaja na intelektualnom planu. - Mentalne tehnike su, postavsi elementi zajednicke kulture, izlozeni kritici i kontroverzi. Pismo je postalo osnovni element grckog obrazovanja i vaspitanja (paideia). - Jedinstvo polisa zasniva se na slicnosti ljudi koji cine neku zajednicu (philia). Uprkos svemu sto ih razdvaja u drustvenom zivotu, na politickom planu gradjani same sebe shvataju kao zamenljive jedinice u sistemu u kojem je ravnoteza zakon a jednakost norma. - Kratos, arche ne nalaze se vise na vrhu drustvene lestvice, vec u centru, u sredini ljudske grupe. Agora, koja predstavlja ostvarenje ovog shvatanja prostora je srediste zajednickog prostora. Svi koji u njega ulaze, odredjuju se kao jednaki (isoi). Ovakav prostor suprotstavlja se verski obojenom prostoru Akropolja. - Filozofija se otpocetka nasla u dvosmislenom polozaju. Bila je istovremeno bliska inicijacijama misterija i kontroverzama agore. 10. Poceci filozofiranja u Grckoj - Pocetkom VI veka u jonskom Miletu ljudi poput Talesa, Anaksimandra, Anaksimena uvode nov nacin razmisljanja o prirodi uzimajuci je za predmet jednog sistematicnog i nezavisnog izucavanja. - Jonski "fizicari", fizicari (ili filozofi) prirode nastojali su da objasne svet i shvate prirodu. - Istorija ne zna mnogo o Talesu, Poznat je kao prvi filozof. Njegovo zanimanje bilo je astrolog. Ziveo je osobenjacki, prvi izmerio visinu Keopsove piramide. Po njemu, prvobitni element iz koga je sve nastalo je - voda. Odbacuje politeizam i uvodi pojam Uma koji animira svet uz pomoc demona. Um i voda su, dakle, jedno. Anaksimen svojstvo beskonacnosti pripisuje vazduhu - razredjen, postaje vatra; kada se zgusne pretvara se u vetar, zatim oblak, vodu i na kraju u kamen Anaksimandar, predvodnik miletske skoleu VI veku smatrao je da je prvobitni element apeiron, neogranicena materija. Prvi uvodi pojam principa arhe. Za njega, nijedan element ne moze imati prevlast nad drugim, sve ima zajednicko poreklo. Apeiron je posebna stvarnost. Anaksimandar je zacetnik metafizike i prvi uvodi pojam krivice u filozofiju, narocito je vazan jer je ostavio pisani trag za sobom.

4

11. Sokrat - Nije napisao nista pa o njemu saznajemo iz Platonovih dijaloga, Aristofanovih komedija... Dosta je putovao, bavio se pitanjem morala i politike. U 70-oj godini optuzen je da kvari omladinu i osudjen na smrt Postavljajuci sugestivna pitanja, navodio je sagovornika da misli da je dosao do nekog resenja. Posle razgovora, sagovornik bi mislio onako kako je Sokrat zeleo. Njegova krivica je sto se zamerio sujetnim ljudima. - Srusio je grcku obicajnost; ucio je mlade da razgovaraju; uvodio nova (demonska) bozanstva; tvrdio da cuje unutrasnji glas koji mu govori sta da NE uradi - dejmonion. - Svojim glavnim zanimanjem smatrao je to da odgoji sebe i druge za ozbiljno preispitivanje, bio je uveren da je sama spoznaja dobra dovoljna da se dobro cini i time dodje do srece. Rekao je da svaki covek postupa onako kako misli da je dobro. Ako cini lose, to je zato sto nema pravi uvid u to. To je ujedno i glavna razlika izmedju Sokrata i Sofista: Sofisti su tvrdili izvornost htenja a Sokrat je mislio da je HTETI nesto i SMATRATI nesto dobrim isto. - Trazio je fizis i nasao je u POJMU. Cilj odredjenja pojma je definicija. Pojam treba da vazi za sve, a nalazi se u zajednickom misljenju. - Sokratova filozofija je dijaloska. Objasnio je Atinjanima da je uvid u vlastito neznanje pocetak sveg znanja (Scio me nihil scire). 12. Platon (IV vek pre nove ere) - Ucenje o idejama - Pravo ime Platona bilo je Aristokle. Bio je Sokratov ucenik; pre toga pisao je tragedije. - Osnovao je filozofsku skolu u Atini, gde su se skupljali najveci umovi Grcke (Diogen, Aristotel). Skola je radila sve do VI veka nove ere. - Skoro sva njegova dela su ocuvana (36 dijaloga, 12 pisama). - Po Platonu, arhe je ideja (savrseni oblik stvari) - Mi culima ne opazamo stvari, vec samo slike, a istina je sa druge strane (metafizika). U tome se ogleda njegovo ucenje o idejama. On se pita mozemo li doci do ideje a da ostanemo ono sto jesmo? - Platon kaze da se filozof oslobadja okova da bi dosao do stvarnih stvari, ali se mora adaptirati, sto znaci da se moramo promeniti kada spoznajemo najvisu ideju. - paideia (preobrazaj; oblikovanje coveka) po Platonu predstavlja vaspitanje u odnosu na sustinu stvari, potpuno promenjen nacin egzistencije. 13. Aristotelova metafizika razvoja - Merila za zivot: 1. Prva filozofija - metafizika 2. Druga filozofija - fizika 3. Treca filozofija - matematika - Najpoznatije delo "Metafizika", predstavlja kritiku Platonove filozofije. On mu zamera nedostatak pokretaca; sta je stvorilo ideju? Ona sama ne moze da bude pokretac. Aristotel prihvata ideos, ali se pita gde se on nalazi. - Metafizika je nauka o prvim nacelima i uzrocima 1. materijalno 2. formalno 3. eficijalno (radno) 4. finalno (ciljno) - Aristotelova filozofija dala je samo dva uzroka: Sve u vidljivom svetu nastaje iz 5 elemenata (vatra, voda, zemlja, vazduh i eter) Sva ziva bica poseduju dve komponente 1. dinamis (potencijal) - mogucnost za sta je i 2. energeja (realitet) - ono sto bice stvori od sebe. Pretvaranje dinamisa u energeju je mogucnost da se dosegne idealni oblik. Dakle, dinamis je ideja, idealni oblik. Sta pokrece dinamis? - Logos. Sta pokrece logos? - Sve sto postoji se krece (kvalitet i kvantitet, stvaranje i nestajanje, promena mesta). Jedno bice pokrece drugo. Sta je PRVI POKRETAC? On mora biti nepokretan, ali kako nepokretno pokrece nesto? Mora biti na kraju, sto znaci da je nesto i radni i ciljni uzrok. Nepokretni pokretac stoji na kraju i sve tezi njemu. Nepokretni pokretac je u nama. - Theos - bog. Mi tezimo bozanskom. Bogolikost nas pokrece. Prvi pokretac se vezuje za celokupni fizis. Misljenje misljenja postoji samo radi misljenja. Ono nas pokrece. 14. Aristotelova etika ljudske izvrsnosti i mere

5

- Aristotel je razvijao realisticki pogled na svet. Odgovore na pitanje sta je najvisi cilj i dobro on trazi u iskustvu i procenjivanju. - Po principu slaganja svih (consensus omnium), to je SRECA. Zbog razlicitih vidjenja srece, pokusava da nadje objektivni kriterijum. - Ljudska sreca je u umnoj delatnosti - delatnosti prema vrlini. - Moze li se za coveka koji postupa dobro, reci da uziva u svom postupanju? Aristotel misli da moze:"Zivot ljudi koji cine ispravno sam je po sebi uzivanje." - Utvrdjivanje karakteristike vrline kojom ona istice svoju vrednost. Postoji opasnost od dve krajnosti: preteranog i nedovoljnog. Karakteristika te vrline je sredina. - Aristotel je bio kritikovan da je apologet "proste prosecnosti", medjutim on sam odredjuje svoju "sredinu" kao pravu meru ciji je koren u prirodi, a na razumu je da tu meru otkrije. 15. Platonovo i Aristotelovo ucenje o umetnosti Platon: - Jedan od metoda kojim Platon definise umetnost jeste utvrdjivanje njenog porekla. U sali, on ga objasnjava mitom o Prometeju, oznacavajuci time ono sto covek inteligencijom dodaje prirodi da bi u njoj opstao. - U to vreme, Homerove pesme bile su ideal. Platon je cesto usmeravao svoje analize ka toj zamisli Homeru kao pesniku, ucitelju, umetniku i naucniku istovremeno. Kasnije govori da su pesnici neumetnici, jer drugi ljudi bolje govore o njihovim delima nego oni sami. Kad nesto sastavljaju, to cine po prirodi, a ne po mudrosti. Hteo je da cenzurise Homera. - Ako su pesnici i slikari podrazavaoci, onda su i filozofi imitatori, jer samo filozofsko uspinjanje ka mudrosti zahteva podrazavanje tj. ucestvovanje u stvarnom bicu. Aristotel: - Mnogo toga pozajmio je od Platona. "Poetiku" je zapoceo principom po kome je umetnost poezije i muzike sa podelom na ep, tragediju, komediju i liriku i sviranje na liri i flauti vrste podrazavanja. U "Politici" rasporavlja o upotrebi muzike i drugih umetnosti u vaspitne svrhe - bas kao i Platon. - Naucna analiza je ipak cisto njegova. Poreklo nije od Prometeja vec od ljudske ruke. Zanatska vestina (tehne), pocinje kao sposobnost ruke da se podrazava onaj koji je dao ruku. Za Aristotela, umetnost dolazi iz skromnog inventivnog podrazavanja obicaja majke prirode. "Umetnost je ljudsko stvaranje po slici bozanskog stvaranja, jer umetnost se takmici sa prirodnim procesima, a bog je prvi pokretac prirode." - Umetnosti je pristupao kao biolog (umetnost je uoblicena energija; ne zbir umetnickih predmeta koji mrtvo leze u muzeju). Umetnost je, ipak, manje savrsen sistem od filozofije, kaze Aristotel. Umetnost dostize svoju svrhu ako pruza zadovoljstvo, a zadovoljstva se razlikuju po vrsti umetnosti i ukusu i uzrastu publike. Ali, nijedno dobro koje pruza podrazavalacka umetnost ne moze samo po sebi biti svrha. Najuglednije umetnosti, po Aristotelu su etika i politika (Platonova kraljevska umetnost kralja - filozofa). 43. renesansa - umetnicko, humanisticko i prirodno-naucno preovladavanje duha srednjevekovlja - Preporod cisto teoretskog duha je pravi smisao naucne renesanse, i u tome je srodnost renesanse sa grckim misljenjem. Znanje stare filozofije zeljno je prihvaceno. - Istorija filozofije renesanse je uglavnom postepeno izgradjivanje naucnog pogleda na svet iz humanistickog obnavljanja grcke nauke. Deli se na dva razdoblja: 1. humanisticko i 2. naucno - Prihvatanje grcke filozofije je vodilo stvarnoj suprotnosti prema sholastici. Za humanizam je karakteristican hladan odnos prema metafizici u cemu se ogleda veza sa rimskom popularnom filozofijom. - Vreme svetskog carsta je proslo, Rim i Pariz prestaju da budu centri zapadne kulture, Rim gubi prevlast nad crkvenim zivotom. Literarni zivot cveta. - Klasicni opis raspolozenja renesanse je prvi monolog u Geteovom "Faustu".

6

44. Rodno mesto savremene filozofije: Dekart i Paskal - Razvoj savremene filozofije pocinje u Francuskoj. Jednim od zacetnika smatra se Rene Dekart. Otkrio je analiticku geometriju u kojoj primenjuje koordinatni pocetak. Ziveo je u XVII veku, burnim zivotom, pa su njegove knjige kratke. Najvaznije su: "Meditacija prve filozofije", "Rec o metodi", "Strasti duse". Njegova filozofija ima mnogo slabih tacaka, ali je revolucionarna (napisana je na francuskom, sve dotadasnje bile su na latinskom jeziku). Ima isti cilj kao Bekon - da otkrije novi temelj nauka, da ucini filozofiju egzaktnom naukom i nadje nuzni pocetak nauke. Vrsi radikalnu skepsu, odbacuje sve postojece nauke da bi se nasao temelj. Sumnja u nauku i filozofiju, u postojanje stvari na svetu, uopste ("Otkud znamo sta je stvarnost? Mozda je ovo sve san."), u Boga ("Mozda nas Bog obmanjuje?"). "Samo u sumnju ne moze da se sumnja!" - Ako sumnjam, ja mislim. Mislim dakle postojim - Cogito ergo sum. Nemoguce je iz misli dokazati telo, pa kaze da je Bog spojio telo i dusu. Takvo resenje je "Deus ex machina" Zasto se pojavio problem tela i duse u njegovoj filozofiji? - Ako sumnja u postojanje poljasnjeg sveta, sumnja i u telu, a tako odvaja telo od duse. Dekart je zapoceo racionalizam (i objasnjavao ga razumom). - Blez Paskal je vesnik snaznih otpora racionalistickom shvatanju sveta i coveka. Osnovni smisao ljudskog postojanja, po njemu je, da covek pronadje licne vrednosti zivota, okrene se sam sebi i osmisli vlastiti zivot. Najbitniji problem covekovog postojanja je konacnost njegovog zivota. Paskal se ne pita sta je covek, vec sta sam ja. Odgovor na Dekartovo pitanje daje nauka, na Paskalovo pitanje se ne odgovara racionalnim istrazivanjima osnovnih karakteristika ljudskog roda. - Covek je "trska koja misli", i uzvisenija je od svemira jer zna za svoju bespomocnost pred njim. - Sukob racionalizma i iracionalizma, razgoreo se zestoko i kasnije, izmedju Hegela i Kjerkegora i obnovio u svim bitnim crtama Paskalovu pobunu protiv kartezijanskog racionalizma. 45. Apsolutizacija ideje napretka - Moderna ideja napretka zasluzila je naziv moderne jer se opriala principu vere kao uslovu napretka. Nikla je u sasvim drugacijoj intelektualnoj atmosferi gde se poverenje poklanjalo razumu. - Filozofija gradjanstva u XVIII veku prihvata ideju progresa kao napredovanja u saznanju. Revolt protiv civilizacije javio se u spisima Volterovog savremenika Zan Zaka Rusoa, koji je bio pesimista sto se tice civilizacije, a optimista sto se tice ljudske prirode. - Misao o razvoju kao napretku dobila je, na vrhuncu nemacke klasicne filozofije, nov smisao. Hegel kaze da je sloboda krajnji cilj istorije. Posao je od uverenja da um vlada svetom, stavise, za Hegela je um "sam po sebi dovoljna pretpostavka i apsolutno krajnja svrha". - Sen Simon je kljuc napretka video u razvoju nauke i industrije. 47. Kantovo ucenje o izvorima, mocima i granicama saznavanja - Emanuel Kant rodjen je u XVIII veku u Kenisbergu gde je proveo citav zivot. Bio je neobican covek, imao je tipican nacin zivota, sve je moralo biti tacno isplanirano. Njegova filozofija pocinje kritikom saznavalackih moci a predstavlja sintezu rezultata empirizma i racionalizma. - Kantova cuvena tri pitanja koja utemeljuju njegovu kriticku filozofiju polaze od toga da covek raspolaze sa tri dusevne moci: 1. Teoretska (sta mogu da znam?) 2. Prakticna (sta mogu da cinim?) i 3. Moc sudjenja (cemu mogu da se nadam?). Na osnovu toga, Kant predlaze novu podelu filozofije: teorija saznanja, etika, estetika. - Saznajna delatnost je sinteticke prirode - sjedinjavarazlicitosti. Kritika uma treba da istrazi koji su to posebni oblici sinteze na svakom stupnju saznanja i u cemu se sastoji njihova opstost i nuznost. razum je sposobnost da ono sto opazamo zamislimo u jedinstvu, razum je sposobnost stvaranja pojmova. Kantova kritika stare i izgradnja nove filozofije rezultirali su novim shvatanjem coveka kao delatnosti. U njegovoj filozofiji na istaknut nacin subjektu je odredjena uloga stvaraoca predmeta saznanja. 49. Fihte

7

- Johan Fihte bio je Kantov pomocnik. Napisao je "kritiku svakog uma", a zatim otisao u Jenu gde dolazi u sukob sa vladom. Kasnije pocinje politicku karijeru. Nije zavrsio nijedno od vaznijih dela izuzev "Osnovi celokupne nauke o nauci". Posebno je bitna njegova filozofija: dogmatizam i idealizam. - Ne koristi rec "filozofija" vec se sluzi izrazom "ucenje o nauci". Treba naci sta je temelj svake nauke (slicno Dekartu). Fihte kaze "ja moram da postojim, ali ne moram da mislim". Dakle, nauka je u subjektu, u postojanju. Moramo da priznamo drugog da bismo priznali sebe, ali sta ako nas ne priznaju; prakticka filozofija je osnova teorijske filozofije; covekkoji nije slobodan ne moze da se bavi filozofijom ( osnova svake filozofije je sloboda). 50. Seling - Bio je student bogoslovije. U 21. godini postao je redovni profesor. Prolazi kroz period transcendentalnog idealizma i filozofije otkrovenja. Zasniva filozofiju na apsolutu, sto je njegov naziv za boga. (Aristotelov nepokretni pokretac) ali to nije nista izvan vidljivog bica. Tri pristupa: 1. preko subjekta (izucavanjem sebe mozemo da dodjemo do apsoluta) 2. izucavanjem prirode do apsoluta 3. neposredni put, preko filozofije umetnosti do apsoluta. Kakav apsolut mora da bude potpun, apsolut je u potpunom identitetu sa samim sobom, on je vecan; vecnost ne trpi vremenske kategorije. 51. Hegelov sistem apsolutnog idealizma (panlogizma) - Izradio je celovit idealisticki sistem koji se obicno odredjuje kao apsolutni idealizam ili panlogizam. Ovaj idealizam sadrzi zahtev uma da se u nasem znanju otkrije dijalektika stvari i to kao usvojena, a ne tek zadata. Hegelova filozofija je obelezena naporom da svet shvati kao jedinstvo, povezanost, razvoj. - U osnovi Hegelovog sistema nalazi se apsolutna ideja, pojam. Apsolutno je duh i to je bitna definicija apsoluta: "subjekt, odredjenije zamisljen, jeste duh. Pojavljuje se ukoliko se sustinski odnosi prema nekom predmetu koji biva: utoliko je on svest. Otuda je ucenje o svesti fenomenologija duha". Bio je uveren da filozofija tek sa Dekartovim "cogito ergo sum" stupa na cvrsto tlo. - Hegel razlikuje svet za zdrav razum i svet za filozofiju. Razum uzima stvari kao mirujuce, identicne, konacne. Pri dubljem posmatranju, taj svet biva narusen, razdvojen - to je svet totalne nesmirenosti ili "najboljeg reda". Zadatak filozofije je da misljenjem totaliteta iznova supostavlja jedinstvo razdvojenog sveta. 52. Hegelov prikaz razvoja samoispoljavanja ideje - Osnovni stupnjevi Hegelovog sistema su ideja, priroda i duh. Kretanje znanja je saznavanje sebe u drugome. Priroda je otudjena ideja, ideja sama po sebi. Na pocetku prirodnog razvoja su prostor i vreme, a na kraju covek. "Kao sto nema kretanja bez materije, nema ni materije bez kretanja". Priroda se razvija u prostoru, a duh u vremenu. Duh je predmet filozofije duha.Prvi stupanj razvoja duha je subjektivni duh, drugi je objektivni duh, a treci i najvisi je apsolutni duh. Subjektivni duh je priroda, svest, um i proucavaju ga antropologija, feomenologija i psihologija. Objektivni duh je sveobuhvatni zivotni sklop koji se individuumu namece, postoji kao pravo ili istorija a zavrsava se stupnjem razvoja porodice, gradjanskog drustva i na kraju drzave. Najvisi stupanj dostize apsolutna ideja u stupnju apsolutnog duha ili znanja. Apsolutni duh se vraca sebi u umetnosti, religiji i doseze kraj u filozofiji kao najvisem znanju. Apsolutno znanje zavrsava se u filozofiji. Krajnji rezultat Hegelove filozofije je neocekivan i iznenadjujuci kraj nemacke klasicne filozofije. Nasuprot prosvetiteljstvu, pa i Kantu, Hegel ne suprotstavlja religiju i filozofiju vec ih povezuje. Adorno je rekao da je Hegel ostao tradicionalni filozof jer je stao na stranu kraja i jedinstva. 53. Hegelovo ucenje o istorijskom kretanju - Razumevanje istorije probija se kao najplodnije podrucje Hegelove filozofije. Pokazao je razumevanje drustva, posebno ekonomske sfere. Razvoj istorije dovodio je u vezu sa ljudskim radom. Uocio je dve sustinske osobine rada: stvaranje orudja, sve vecu slozenost podele rada i njihovu medjusobnu vezu.

8

- Covek je kod Hegela proizvod samog sebe, svoje sopstvene delatnosti kroz istoriju. Njegova filozofija tezi da otkrije opstu zakonitost razvitka istorije. Nekoliko specificnih momenata Hegelove filozofije istorije bitno je za svako dublje tumacenje istorije: ideja neklasicnog razvitka, pojam zivota, rada i interesa, parabola o slugi i gospodaru, pravac istorije ka razvoju svesti o slobodi. - Istorija za Hegela nije podrucje srece, vec slozeno delovanje orudja svetskog duha. Priznaje moc partikularnih interesa i ciljeva jer se oni ne obaziru na granice prava i moraliteta. Stvarni zivot ljudi moze se javiti u obliku samostalnih umnih individua ali i u obliku gospodara i sluge. Rad sluge obrazuje i formira predmetnost. Rad sluge je, po Hegelu, negativan, jer ispunjava tudju pozudu. Gospodar je sa stvarima povezan samo putem rada sluge. Sluga je za gospodara bitan samo u svojoj nesamostalnosti i nebitnosti. Medjutim, kod Hegela postoji mogucnost da sluga dozivi potpunu slobodu u krajnjoj neslobodi jer, dozivljavanjem istine ciste negativnosti, potisnuta istina preokrece se u istinitu samostalnost. - Istoriju covecanstva Hegel prikazuje kao kretanje duha u vremenu ka slobodi. Tvrdi da je apsolutna volja sadrzana u zahtevu "hteti biti slobodan" - "slobodna volja je ono po cemu covek postaje covek, dakle osnovni princip duha". 56. Marksovo ucenje o otudjenju - Marks je coveka postavio kao coveka, a njegov odnos prema svetu kao ljudski odnos. Ukupni zivot treba da bude ispoljavanje stvarnih mogucnosti coveka. - Otudjenje je proizvod konkretnoistorijskih okolonsti - rezultat datih drustvenih odnosa, a ne nuzno svojstvo coveka. "Covek je zoon politikon, ali ne samo drustvena zivotinja, vec zivotinja koja se samo u drustvu moze osamiti". Analizirao je siroku lepezu otudjenja od rada. Osnovni oblik otudjenja je otudjenje proizvoda od proizvodjaca. Ostvarenje rada javlja se kao otudjenje. Radnik stavlja svoj zivot u predmet, ali predmet ne pripada njemu, vec egzistira izvan njega, nezavisno, tudje i postaje samostalna, cak neprijateljska sila nasuprot njemu. Neposredna i vidljiva posledica otudjenja proizvoda od proizvodjaca je otudjenje coveka od coveka. Ako proizvod ne pripada radniku, pripada nekom drugom coveku izvan radnika. Ako je njegova delatnost za njega mucenje, nekom drugom predstavlja uzitak. Zbog toga se Marksu gradjansko drustvo prikazuje kao skup kapitalista i radnika. Privatno vlasnistvo nas je ucinilo glupim i jednostranim. Tu je rec o otudjenju svih cula, o razvijanju samo "cula posedovanja" jer smatramo da je neki predmet nas, tek kada ga posedujemo, konzumiramo ili upotrebljavamo. 57. Osnove Sopenhauerove pesimisticke etike. - Artur Sopenhauer se na terenu etike potpuno suprotstavio Kantu i izgradio iracionalisticko ucenje o poreklu i osnovama morala, pesimisticko glediste na vrednost coveka i zivota uopste. - Polazi od toga da je nasoj svesti neposredno dostupna predstava o svetu, a ne predmetni svet sam. Iz toga se izvodi njegova izjava "svet je moja predstava". Posavsi od te teze, zapao je u apsurdnu tvrdnju da nema razlike izmedju sna i jave, da je svet samo san. - Sustinsko u coveku je - volja, a ne intelekt, jer intelekt je samo sluga koji za volju radi. Ako je sustina, bice sveta i zivota - volja, onda je i njihova vrednost negativna. Nas svet je najgori od svih svetova, a da je za dlaku gori, ne bi ni postojao. - Svako htenje potice iz potrebe, dakle iz nedostatka, dakle iz patnje. Konacno zadovoljenje je prividno. Na jednu ispunjenu zelju, dolazi deset neispunjenih. Zadovoljstvo i pozitivna emocionalna stanja su retki i neizraziti - "bol, brigu i strah mi osecamo, dok bezbolnost, bezbrigu i bezbednost ne osecamo". Tri najveca dobra zivota su mladost, zdravlje i sloboda, ali ih ne cenimo dok ih ne izgubimo. - Postoji jedan istinski zakon za ljudsku volju, a to je zakon motivacije (jedna radnja moze nastupiti samo ako postoje dovoljni motivi za nju). - Svi osnovni pokretaci mogu se svesti na tri: 1. egoizam (htenje sopstvenog dobra) 2. zloba (htenje tudjeg zla) i 3. sazaljenje (htenje tudjeg dobra). Svi pojedinacni motivi u zivotu mogu uticati na coveka samo izazivajuci jednu od ovih pobuda. - Ljubav, vrline, pravicnost ne mogu biti najvisi oblik moralnosti, jer u svim vrlinama volja onoga ko dela stoji na stanovistu potvrdjivanaj volje za zivotom, makar i u drugim ljudima. Ako je zivot sustinsko zlo, onda je najvredniji zivotni stav i zivotna mudrost - negacija volje. Najvisi imperativ Sopenhauerove etike je zahtev za samoponistenjem volje.

9

- Treba savladati i negirati volju za zivotom, ali ne putem samoubistva, vec putem askeze. Sopenhauerov ideal, asketa se uzdrzava od akta radjanja, suzbija polni nagon. Cednost je osnovno svojstvo askete. Ziveo je sa pudlicom . 58. Kjerkegorova individualisticka pobuna protiv metafizike - Problem slobode licnosti se poceo razvijati drugacije, suprotno Hegelu. Sustina pojedinca nije objektivni poredak drustva, vec pojedinac i njegova licna sloboda. Po Kjerkegoru, Hegelu je nedostajao smisao za individualno ljudsko. Hegelova filozofija je filozofija apsoluta u kojoj je razvoj zavrsen, apsoluta u kome je pojedinac samo orudje lukavog svetskog uma. - Kjerkegorov napad na Hegelovom sistemu usmeren je prema panlogickom sistemu zbog cinjenice da je Hegel iskljucio pojedinca iz sistema. Njegova filozofija je zasnovana na objektivnoj refleksiji koja preobraca subjekt u nesto slucajno i nebitno. Pojedinacna egzistencija postaje beskrajno nevazna. - Individua je za Kjerkegora apsolutna stvarnost. Ova filozofija pociva na teznji da se apstrahujemo od sebe. Partikularno, izdvojeno ljudsko bice jedina je realnost za Kjerkegora; istorija je, po njemu, popriste trauma i neslobode (za razliku od Hegela). - Kjerkegor je trazio nacine da covek ne izgubi svoju dusu u svetu masovnog obezlicavanja, ali je bio usamljen u svojim naporima. 59. Niceova pobuna protiv tradicionalne metafizike i morala - Nice je propadanje gradjanskog sveta ucinio osnovom svoje filozofije, koja predstavlja bunt protiv hegelovske teze o umnosti postojece stvarnosti, protiv "sistematske filozofije" koja hoce da bude sinteza istorijskog progresa, protiv racionalizma u filozofiji. - Nihilizam je ime kojim se oznacava stanje propadanja svih vrednosti (pasivni nihilizam) i zahtev za prevrednovanjem svih vrednosti (aktivni nihilizam). Nihilizam kao stanje evropske kulture je posledica ovog racionalizma koji izjednacava ljudsku prirodu s razumom. Aktivni nihilizam polazi od saznanja da je "bog mrtav", da su osnovne vrednosti (moral, religija, pravo...) izgubile vrednost za coveka. Osnovni cilj aktivnog nihilizma je ponovno vracanje zivotnih sila, nov zivot harmonicnog jedinstva uma i volje. Aktivnom nihilizmu "cilj nije covecanstvo nego natcovek". Natcovek je onaj koji u opstim rusevinama zivotu kaze "da". - Nihilisticka deviza "bog je mrtav" otvara coveku beskrajne mogucnosti za ispoljavanje licnih energija i samoodredjivanje. "Volja za moc" kao teznja za samorealizacijomproistice iz saznanja da stvarnost van coveka nema nikakvog smisla. Po Niceu, moralne vrline su opasne kao i poroci jer one gospodare nad covekom kao zakon i autoritet. Moralnim vrlinama covek je izokrenuo odnos ciljeva i sredstava zivota - umesto da je cilj zivota trazio u porastu licnih stvaralackih snaga, on se podvrgao nametnutim zivotnim uslovima i dopustio da represivne sile gospodare nad njim. 61. Hajdegerova fundamentalna ontologija - Nije skandal u filozofiji sto postojanje stvari po sebi ne moze biti dokazano, vec sto se takav dokaz trazio. Smisao sveta je rezultat delatnosti nase projektivne (ontoloske) svesti. Ona je izvor smisla svega pojavnog. Zadatak fenomenologije (kao ontologije, teorije o bicu bivstvujuceg) je da bude teorija razumevajuceg saznanja (onog saznanja koje je karakteristicno za procese transcendencije) - Fenomen je intencioni objekt. Fenomen kao objekt intecnione svesti je projekcija egzistencijalnih ljudskih mogucnosti. Fundamentalna ontologija kojom Hajdeger zeli da prevazidje klasicnu metafiziku nema za zadatak da pruzi bilo kakvo znanje o coveku. Ona samo zeli da bude teorija koja omogucava razumevanje procesa kojim se do bica dolazi. - Osnova metafizickih pitanja nije covek kao subjekt racionalnog saznanja, vec transcendentalna imaginacija kao izvor svesti o beskonacnom bivstvovanju u svetu. Bice nije cinjenica, ne moze se izraziti rodovnim oznakama. Bice je uvek "moje, vlastito". - Svest kojom se covek otvara prema svojim autenticnim mogucnostima Hajdeger naziva egzistencijalnom svescu. Bice nije entitet, ne moze se definisati. Svaka egzistencija ima posebno razumevanje smisla bica. Egzistencija je oznaka za bivstvovanje koje je postalo otvoreno prema vlastitim mogucnostima.

10

62. Jaspersovo tumacenje egzistencije - Filozofija po Jaspersu pocinje saznavanjem granica nauke. Njegova kritika nauke ne znaci i negiranje njenog znacaja, naucno saznanje ne moze da bude - celokupno saznanje. Da bi razgranicio odnos nauke i filozofije, Jaspers razlikuje tri modaliteta stvarnosti: objekt-bice, ja-bice i bice-po-sebi. Samo prvi moze biti predmet naucnog saznanja. Taj deo stvarnosti Jaspers naziva predmetni svet. Objekti u svetu se mogu znati, ali svet kao celina ne. - Egzistencija je covekova mogucnost da ne bude ono sto jeste. Izrazava se u covekovoj slobodi prema sebi i prema svetu koji ga kao prirodno-drustvena sredina okruzuje. Egzistencija je moguca smo u dodiru sa transcendencijom (procesom u kojem se uspostavljaodnos izmedju egz. i smisla celine stvarnosti). - Ono sto ujedinjuje svet i egz. je um (oblik samosvesti, oblik saznanja egzistencijalnih ljudskih mogucnosti). Um je svest o istini koja se odnosi na celinu bica. Covek odredjen u Jaspersovoj filozofiji prevazilazi svoju usamljenost samo odnosom prema bogu. Bog kao simbol je drugo ime za demitologizovanu religiju. Jaspers je bio ostar kriticar religije kao institucije i sistema opstih dogmi. Prava vera je ona snaga licnosti koja iznova i iznova kaze "da" uz najdubljeg izvora svoje egz. koja trazi i nalazi ono sto ostaje da se voli usred opstih rusevina. Granicne situacije (smrt, borba, greh) bude u pojedincu zelju da kroz stradanje nadje put do vere. 63. Specificnost Sartrove filozofije egzistencije - U misaonom razvoju Zana Pola Sartra postoje tri perioda. I pocinje '30-ih fenomenoloskim studijama o ob licima covekovog dozivljavanja sveta i odnosa prema svetu. II '40-ih gradi filozofiju egzistencije - egzistencijalizam III '50-ih prevazilazi egzistencijalizam i u razumevanju dijalektickog uma istorije trazi nove horizonte slobode. - Da bi se shvatila ljudska istorija i smisao sveta koji u istoriji nastaje, potrebna je teorija koja ce znanje o svetu i coveku crpsti iz razumevanja nacina na koji taj ljudski svet nastaje. - Filozofija ne mora da polazi ni od subjekta ni od objekta, morapoci od fenomenalnog sveta (od svesti kao oblika bivstvovanja u svetu). Svet fenomena je nerazdvojivo jedinstvo svesti i uma. Ljudski svet postoji nezavisno od nase svesti alinjegov smisao je rezultat delatnosti nase svesti. Ljudska realnost, smisleni svet je rezultat odnosa bica za sebe i bica po sebi (termini koji zamenjuju metafizicke pojmove subjekt i objekt) - Odnos izmedju bica za sebe i bica po sebi je konflikt (konflikt je izvorno znacenje bica za "drugo") Drugo je uslov mog objektivnog postojanja i kao takav svaka granica moje slobode. Izvor nepredvidivih zivotnih situacija. Sloboda je osnovna karakteristika coveka. On se slucajno radja i slucajno umire, sve izmedju je sloboda za sve puniji smisao zivota i sve vecu utemeljenost naseg bivstvovanja. - Svest o slobodi je istovremeno izvor svesti o apsurdnosti slobode. Sloboda nije istorijski cilj koji treba ostvariti. Covek je, po Sartrovom egzistencijalizmu, apsolutno slobodan i potpuno odgovoran za svet u kojem zivi. Nema slucajnosti u ljudskom egzistiranju, nema nevinih zrtava, nema izvinjenja. 64. Pozitivizam - osnovne regule - Pozitivna filozofija (pozitivizam) vodi poreklo od Konta i traje sve do danas. To je odredjeno filozofsko stanoviste koje se tice ljudskog znanja. Predstavlja skup regula i kriterijuma vrednovanja ljudske spoznaje. Pozitivisticke regule prave razliku izmedju filozofskih i naucnih sporova koje je vredno voditi i onih koji nemaju sansi da budu reseni, te nisu vredni paznje. - Fenomenoloska regula nema realne granice izmedju sustine i pojave. Pozitivizam zahteva da se ta razgranicavanja odstrane kao pogresna. Primeri bica koje su pozitivisti osudjivali kao neosnovane primese izvan celine moguceg iskustva su materija, duh... - Nominalisticka regula je restrikcija pretpostavke da bi bilo kakvom znanju formulisanom opstim terminima bilo sta odgovaralo osim pojedinacnih konkretnih predmeta. - Fenomenolosko i nominalisticko shvatanje znanja ima drugu konsekvenciju koju formulisemo na trecem mestu:

11

- Regula koja osporava saznajne vrednosti vrednosnih sudova i normativnih iskaza - U iskustvu ipak nisu sadrzani kvaliteti dogadjanjam stvari ili ljudskih ponasanja (lep, dobar, plemenit...) Stav da je ljudski zivot nezamenljiva vrednost nemoguce je dokazati, moze biti samo prihvacen ili odbacen. - Vera u principijelno jedinstvo naucnog metoda - uverenje da su nacini osvajanja vrednosnih znanja u principu isti na svim podrucjima iskustva. - Pozitivizam je, u svojoj istoriji, sadrzao ostre polemike protiv metafizickih spekulacija svih vrsta (protiv refleksije koja svoje rezultate ne moze u potpunosti da osloni na empirijske cinjenice). Usmerava svoju kritiku na religijske interpretacije sveta i pokusava da posmatracko stanoviste postavi nezavisno od metafizickih pretpostavki. 65. Strukturalizam, polaziste, metod, etape - Strukturalizam se javio kao novi filozofski pokret, pocetkom '60-ih godina proslog veka, kada se deo mlade francuske inteligencije udaljio od generacije Sartra i Merlo-Pontija. Nasuprot Sartrovom egzistencijalizmu koji je u srediste stavljao coveka kao subjekt, ova generacije je otvoreno govorila o kraju (filozofije) coveka. Na mesto Boga ne stavljaju coveka, nego anonimno misljenje, saznanje bez subjekta, teorijski bez identiteta. To je glavna konstanta strukturalizma koja je ostala nepromenjena i u njegovoj danasnjoj fazi (od '68. naovamo). - U prvoj fazi (predfilozofskoj) razvoja, strukturalizam se javio kao novi naucni metod u posebnim naucnim disciplinama - lingvistici, poetici, psihoanalizi, kibernetici... - U drugoj etapi prelazi u izgradnju kompaktnih teorijskih sklopova koji bi trebalo da popune metodoloske i teorijske praznine prvog razdoblja (Razdoblje zrelog strukturalizma). Obelezje toj fazi daju Levi-Strosova Mitologika, Fukoova Arheologija znanja, citanje Marksovog "Kapitala". - Poststrukturalizam pokusava da otkloni vecinu teorijskih deficita klasicnog strukturalizma. Izvrsen je prelom koji opravdava da se o njemu govori kao o poststrukturalizmu. Glavno obelezje tog preloma je prelazak sa proucavanja strukture na proucavanje procesa koji proizvode "strukture" kao svoj efekat. 66. Bloh - filozofija utopije i nade - Njegova filozofija je uticajna iako ne mnogo rasprostranjena. 1. Odakle pocinje misljenje? Mora poceti negde, iz temelja. Kretanje pocinje "tu" i "sada", u postojecoj stvarnosti, ali u filozofskom misljenju mora se poceti od "nemanja", od praznine. 2. Osnovni predmet razmisljanja je ono "jos ne". Stav o tome da nedefinitivno ima primat u misljenju nad definitivnim. Postojece se pokazuje kao pojavljujuce koje je nastalo iz nekog pocetka. Blohova optimisticka usmerenost misljenja nije bez rezervi (mracna istorijska iskustva). 3. Stupnjevi bitka - Bloha je zaokupljala materijalna raspodela realnosti (stupnjevi bitka). Polazeci od raznih teorijskih pretpostavki (Platon, Aristotel, Spinoza, Hegel), Bloh uverava da je taj stav opravdan. 4. Utopijska stvarnost - drugacija stvarnost, ne ideal. To je objektivna mogucnost realnosti, ne bekstvo u irealnost. Pretpostavljanje objektivne mogucnosti realnog i borba za ostvarenje istih. 5. Putovanje - osnovne lozinke putovanja su front, novum, materija. Front je vreme u kom zivimo i delujemo prema buducnosti (pocevsi od "jos ne"), materija je osnova mogucnosti, novum je nesto sto jos nije bilo, ali cemu se tezi. 67. A. Heler - radikalne potrebe, demokratija, svakodnevica - Radikalna filozofija formulice radikalnu utopiju, pobornik je neprotivrecne realizacije univerzalnih vrednosti radikalne utopije. Radikalne potrebe se smatraju glavnim pokretackim snagama, one su protest protiv destruktivnih posledica stavljanja univerzalnih vrednosti u funkciju kapitala. Radikalne potrebe: da se ostvari jedinstveno covecanstvo kao stvarnost, a ne kao ideja. Ostvarenje zajednice jedinstva razlicitih formi zivota, uklanjanje gladi, jaza izmedju visoke i masovne kulture. Radikalne potrebe su odredjene kao refkelsija o individualnom i kolektivnom nezadovoljstvu sa stanovista univerzalnih vrednosti. - Radikalna etika je demokratska, afirmise resavanje moralnih konflikata preko racionalne komunikacije, antifundamentalisticka je, protivi se tradicionalnim sistemima konkretnih normi za regulaciju moralnog ponasanja, jer ne ostavljaju prostora za individualni moralni izbor.

12

- Principi demokratske politike: 1. Delaj kao da licna sloboda svakog gradjanina i nezavisnost svake nacije zavisi od tvoje akcije. 2. Delaj u skladu sa politickim pravilima 3. Pretpostavi da su svi muskarci i sve zene sposobni za donosenje politickih odluka 4. Priznaj sve ljudske potrebe ukoliko njihovo zadovoljenje nije u koliziji sa maksimumom slobode, pravde i racionalne jednakosti. 5. Podrzavaj one klase koje podnose najvecu patnju. - Nosioci radikalnihj potreba su novi pokreti levicarske orijentacije (proleterska klasa). - Pokretacke snage revolucije svakodnevnog zivota su one radikalne potrebe koje proizlaze iz nezadovoljstva svakodnevnim zivotom u okvirima modernog drustva. 68. Razliciti oblici filozofskog citanja Frojda - U filozofskoj tradiciji mogu se odrediti sledeci diskusioni frontovi koji su za predmet analize imali Frojdovu psihoanalizu. 1. Pozitivisticko pretvaranje psihoanalize u teoriju znanja, i s tim u vezi naucno objasnjenje Frojda koje se legitimise prirodnonaucnim obrazovanjem psihoanalitickih pojmova. Pozitivisticka recepcija je ponudila pojmovnu reviziju koja je imala ulogu u oslobadjanju psihoanalize od filozofije. 2. Egzistencijalisticka kritika Frojda (negativna recepcija). Od pocetka je obogacena specificnim modelom tumacenja psihoanalize, s prezirom je smestena u podrucje prirodnih nauka. Za Jaspersa, psihoanaliza je bila skandal, Sartr je bio tolerantniji, iako je priznao da je imao odbojnost prema psihoanalizi. 3. Marksisticka stilizacija psihoanalize, politicka obrada Frojdovog ucenja. Tek su neortodoksni psihoanaliticari pokusali da uspostave sintezu izmedju Marksa i Frojda, ostali tokovi marksisticke recepcije Frojda nikad nisu formirali stabilni interpretacioni model. 4. Hermeneuticko aktualizovanje Frojda sa kojim se psihoanaliza uoblicava u svojevrsnu strategiju razumevanja i teoriju tumacenja. Cesto se uzima kao dokaz da je Frojd konacno postao privilegovani predmet filozofske tradicije. 5. (Post)strukturalisticko citanje Frojda koje eksplicitno zagovara raspad univerzalistickog modela govornih formacija (lingvisticki obrt u psihoanalizi). Suprotni stilovi interpretacije, koji se cesto iskljucuju, povezuje uverenje da je stvarnost strukturisana kao jezik. Frojd je srusio formaciju o samosvesnom subjektu. U poststrukturalizmu, filozofija se pretvara u lingvistiku, a psihoanaliza u opstu teoriju o znakovima i nesvesnom. 69. Tumacenje moderne i postmoderne ( po Helerovoj i Feheru) - Moderno doba (modernity), proizvod jezapadnoevropske civilizacije, star oko 200 godina. Modernost je nestabilna koegzistencija tri razlicita trenda koji su cesto u koliziji, retko u harmoniji. To su logika industrijalizacije, kapitalizma i demokratije. Cesto se pojam modernosti naziva jednostavno Zapad. Iako Zapad definise istovremeno pojavljivanje i delovanje triju logika, drugo sustinsko svojstvo Zapada je njegov koherentni univerzalisuci projekat (u izvnornom obliku nerazdvojiv od vrhovne vrednosti slobode svih, zatim dopunjen tendencijom Zapada ka univerzalizaciji kapitalizma i industrijalizacije). Kolonizacija je bila glavni test na kome je zapadni projekat spektakulatno pao. Nacizam delom pripada Zapadu i modernosti, io je verzija modernosti kojoj je nedostajala unutrasnja kohezija (privlacna sila) da bi opstala. Sadrzao je dve logike modernosti, ekspanzivni industrijalizam (vodjen interesom, neosetljiv za ljudska stradanja) i kapitalizam (sa istim prezirom prema eksploatisanima). S obzirom na to da je logika demokratije iskljucena iz nacizma, on predstavlja derivat Zapada, a ne njegov sastavni deo. - Specificna obelezja modernog drustva - Drustveni faktori uslovljavaju odredjene funkcije, ne predodredjenost rodjenjem. Moderno drustvo je nezadovoljno, koreni nezadovoljstva su u povezanosti sa otudjenom i neotudjenom strukturom potreba (uvek zelimo vise i vise, sto rezultira nezadovoljstvom sto ne mozemo da zadovoljimo svoje prohteve). - Postmoderna (po Liotardu) se pojavljuje kao rezultat "velikog pokreta - de-legitimizacije", evropske moderne za koji je Niceova filozofija rani i centralni dokument. 70. Legitimacijska kriza savremene filozofije

13

- Razvoj nauke i njena primenljivost pocela je filozofiju da dovodi u poziciju da trazi priznanje i vaznost u svojoj naucnosti. "Za krizu filozofije nisu resenje ni pozitivno naucna znanja ni neposredno pragmaticno politicko delovanje" (Heler). Mora se traziti odgovor na pitanje "kako treba misliti, kako delovati" i ona ga moze dati suvereno, vlastitim jezikom. - Legitimacijska kriza intezivira se s pojavom pozitivizma, koji je "slomio kicmu" filozofiji time sto je porekao ideju racionalne utopije i trebanja. Opsta situacija razbijenosti zivota pokazuje da postoji objektivna potreba za filozofijom, a filozofija nije tu cinjenicu jos dovela do svesti. Zadatak filozofije u danasnjem vremenu nije lak. Cini se da u vremenima represivne tolerancije nema razloga da filozofija deluje "prosvetiteljski" (npr. dovikivanje ljudima da misle svojom glavom). Agnes Heler instistira na zadatku defetisizacije sveta i razumevanja sveta.

14