Vrste Carina

VRSTE CARINA

Carine i carinski sistem svake države, pa i Srbije, imaju veliki značaj pri otvorenoj međunarodnoj robnoj razmeni, koja se sa pravom očekuje za našu zemlju, posle ukidanja ekonomskih sankcija UN prema našoj državi. Iz tih razloga, a posebno iz razloga bržeg uključivanja naše privrede u međunarodne robne tokove, bitno je da carina i carinski sistem naše zemlje, budu savremeni sa nizom usvojenih međunarodnih rešenja koje imaju razvijene države. Vođenje zaštitne carinske politike i njena konkretizacija u Carinskoj tarifi svake zemlje je vrlo osetljivo pitanje i ljudi koji vode carinsku politiku moraju biti posebno obazrivi pri konkretizaciji zaštitne carinske politike u carinskim tarifama. Ta obazrivost bi se ogledala, pre svega. u tome da zacrtana carinska politika u carinskim tarifama ne sme da bude ni suviše visoka - da sprečava uvoz roba, putem zacrtanih visokih carinskih stopa, kao ni obrnuto, da carinske stope budu suviše niske i da se suviše liberalizuje uvoz, ne vodeći računa pri tome o razvoju domaće proizvodnje. Rešenja treba tražiti kroz jedan srednji pristup, da carine budu u pogledu svoga nivoa realno odmerene, tj. da ne budu ni preterano visoke, ni preterano niske, tj. da budu tako postavljene da omogućavaju razumnu konkurenciju i razuman uvoz inostrani roba. Carine naše zemlje, ne smeju biti barijera otvorenim robnim razmenama sa inostranstvom, niti uvozu, jer se radi i o zavisno uvoznoj privredi (pa se ni izvoz ne može ostvariti bez neophodnog uvoza, posebno reprodukcionog materijala i sirovina, što će omogućiti proizvodnju roba za izvoz), već naprotiv, one moraju biti u funkciji takvih robnih razmena. S druge strane, carine ne mogu biti zabrana uvozu iz inostranstva, jer autarhična i zatvorena privreda jedne države, pa čak i onih razvijenijih država, nije poželjna 1 ekonomski opravdana. Stoga carina, u svakom carinskom sistemu, pogotovu kod mladih privreda u razvoju, mora da omogući i razuman uvoz, ali da i instrumenti carina i instituti carinskog sistema omoguće i pospeše izvozne tokove privreda u tranziciji i razvoju. To se, uostalom, sa pravom, očekuje i od naših carina i carinskog sistema Srbije. Carine možemo podjeliti prema pet (5) kriterija : 

s obzirom na pravac kretanja 1. uvozne 2. izvozne 3. tranzitne



s obzirom na cilj uvođenja 1. financijske (fiskalne) → glavni cilj je prikupiti sredstva za podmirenje javnih rashoda. 2. ekonomske (zaštitne) → cilj je zaštiti domaće gospodarstvo, domaće proizvođače.

3. represivne (returzivne) → one su protumjera na štetnu mjere neke druge države. 

s obzirom na način određivanja carinske obveze 1. vrijednosne (ad valorem) → obveza se utvrđuje u postotku od vrijednosti robe. 2. specifične → obveza se utvrđuje po mjernim jedinicama.



s obzirom na način uvođenja carine 1. ugovorne → u dogovoru sa nekom zemljom (npr. bilateralni dogovor o uvođenju smanjenje carinske stope na određeni proizvod iz druge zemlje). 2. autonomne → država uvodi carine po svojoj vlastitoj odluci.



s obzirom na visinu opterećenja 1. preferencijalne → kad se koristi niža stopa od opće. 2. diferencijalne → kad se primjenjuje najviša stopa.

CARINSKI POSTUPCI U novom carinskom sistemu za razliku od dosadašnjeg sistema predviđena je kategorija carinskih postupaka, odnosno svako carinsko dozvoljeno postupanje i upotreba robe, gde učesnici u postupku stiču prava i obaveze u vezi sa robom predstavljaju carinske postupke. Carinski postupak je definisan kao pojam kao i njegove vrste, ali radi daljeg objašnjavanja vrste postupka ćemo sada nabrojati: · stavljanje robe u slobodan promet; · tranzit (spoljni i unutrašnji); · carinsko skladištenje; · aktivno oplemenjivanje; · prerada pod carinskom kontrolom; · privremeni uvoz; · pasivno oplemenjivanje; · izvoz; · privremeni izvoz. Radi sprovođenja ovih postupaka, za svaki postupak, osim stavljanja robe u slobodan promet, potrebno je odobrenje nadležnog carinskog organa , što znači da deklarant radi sprovođenja postupaka , mora podneti zahtev carinarnici za dobijanje odobrenja za njegovo sprovođenje.

STAVLjANjE ROBE U SLOBODAN PROMET Da bi se roba stavila u carinski postupak moraju biti ispunjeni određeni uslovi koji su bili poznati i u dosadašnjem važećem zakonu, odnosno da roba mora da bude obuhvaćena deklaracijom koju podnosi deklarant i da uz nju moraju biti priložene isprave za sprovođenje ovog postupka. Ovde treba naglasiti da se prvi put u Carinskom zakonu predviđa mogućnost i korišćenja drugačijih isprava, osim deklaracija, kao što su knjigovodstveni zapisi, finansijska i materijalna evidencija koja se mora voditi na način naložen od strane carinskog organa. Prvi put, ali ne odmah od početka 2004. godine, već kasnije, koristiće se elektronske deklaracije, odnosno podaci iz deklaracija pripremljeni prema određenim standardima . Oni će se razmenjivati elektronskim putem između deklaranata i carinskih organa, uz sprovođenje svih faza postupaka predviđenih za prijem deklaracije. Osim po svom obliku i medijumu, predviđena je mogućnost podnošenja deklaracija na različite načine, u različito vreme i sa različitom sadržinom i to: · prethodna deklaracija; · redovna deklaracija; · nepotpuna deklaracija; · naknadna deklaracija; · rekapitulativna deklaracija. Imajući u vidu osnovnu tendeciju iz novog Carinskog zakona, da se poštenim trgovcima omogući brzo, lako i efikasno sprovođenje carinskog postupka, uz najkraće zadržavanje robe pod carinskom kontrolom, ove deklaracije praktično predstavljaju povlasticu koja omogućuje sprovođenje postupka na napred naveden način i koje će veoma pažljivo biti odobravana. Prethodna deklaracija je deklaracija koja je podneta carinskom organu pre prispeća robe sa svim potrebnim podacima i svim potrebnim priloženim ispravama, s tim što se mogu izvršiti samo potrebne kontrole usklađenosti podataka kao i logičke kontrole putem računara. Ova deklaracija se ne može primiti, jer nije ispunjen jedan od glavnih uslova, a to je prisutnost robe, međutim predstavlja veliko ubrzanje postupka, jer se po prispeću robe ne moraju vršiti radnje koje su već izvršene. Nepotpuna deklaracija je deklaracija koja ne sadrži sve podatke o robi, potrebne za sprovođenje carinskog postupka, ali sadrži sve elemente potrebne za utvrđivanje carinskog duga i primenu spoljnotrgovinskih propisa koji se odnose na uvoz robe (npr. deklarant nije pribavio odgovarajuće uverenje o poreklu). Ova deklaracija se može primiti, s tim što je deklarant dužan da naknadno pribavi uverenje o poreklu i kao takvo ga naznači u deklaraciji. Nakon određenog roka, a na osnovu odobrenja carinarnice podnosi se dopunska deklaracija sa svim potrebnim podacima uz koju se prilaže nedostajuće uverenje. Ako roba ocarinjena na osnovu knjigovodstvenih zapisa ili finansijske, ili druge dokumentacije, a radi se o uvozu iste vrste robe od strane istog uvoznika, odnosno korisnika, nakon određenog perioda, podnosi se rekapitulativna deklaracija, kojom se obuhvataju sprovedena carinjenja u prethodnom periodu. Kada je u pitanju pregled robe i dokumentacije došlo je do najvećih izmena u novom Carinskom zakonu. Carinskom organu je data mogućnost da odluči da li će vršiti pregled

predate dokumentacije ili izvršiti fizički pregled robe. Ovde će doći do primene mehanizma selektivnog pregleda, to jest na osnovu određenih kriterijuma koji će biti razvijeni vršiće se izbor (selekcija) carinskih deklaracija, kod kojih će biti vršen ili pregled priložene dokumentacije, ili fizički pregled robe ili jedno i drugo. Pošiljke koje nisu pregledane ili i pregledane pošiljke mogu biti predmet naknadne kontrole. Predmet naknadne kontrole su robne, knjigovodstvene, finansijske i druge isprave, s tim što se može izvršiti i ponovni pregled robe. Za razliku od roka od 2 godine za naknadnu kontrolu predviđenu u dosadašnjem Carinskom zakonu u novom zakonu je predviđen rok od 5 godina i to od momenta prihvatanja deklaracije. Novi Carinski zakon takođe predviđa institut jedinstvene carinske stope kao mere pojednostavljenja postupka, odnosno ako se roba svrstava u više tarifnih oznaka, a svrstavanje robe i obrada deklaracije može prouzrokovati troškove nesrazmerene obračunatoj carini, može se dozvoliti da se cela pošiljka carini i dažbine obračunaju na osnovu svrstavanja u tarifnu oznaku one robe čija je stopa carine najviša. Roba stavljena u slobodan promet, nakon plaćanja svih propisanih dažbina stiče status domaće robe. Sa robom stavljenom u slobodan promet može se slobodno raspolagati, osim ako za nju nije plaćena carina, ili je plaćena po povoljnijoj stopi, pa se onda nalazi pod carinskim nadzorom sve dok ne prestanu uslovi zbog kojih je priznata neka povlastica, odnosno kada se izveze, uništi, ili kad carinski organ dozvoli njenu upotrebu u druge svrhe, a ne u one svrhe zbog kojih je određena neka povlastica, u kom slučaju se moraju platiti sve propisane dažbine. POSEBNI POSTUPCI Novi Carinski zakon potpuno drugačije postavlja određena postupanja sa robom, koja su do sada smatrana i kao faze carinskog nadzora ili kao različiti spoljnotrgovinski poslovi u okviru postupka carinjenja. U novom Carinskom zakonu predviđeni., posebni carinski postupci koji carinski organ odobrava pod propisanim uslovima i koji se moraju završiti na propisani način pre započinjanja novog carinskog postupka kao posebni postupci novi Carinski zakon predviđa sledeće postupke: · tranzit; · carinsko skladištenje; · aktivno oplemenjivanje; · pasivno oplemenjivanje; · prerada pod carinskom kontrolom; · privremeni uvoz. U daljem izlaganju biće obrađen svaki od posebnih postupaka. Njihova zajednička karakteristika je da su to carinski dozvoljeni postupci, a ne vrste carinjenja ili faze carinskog nadzora, kako je bilo predviđeno u dosadašnjem zakonodavstvu. Posebno treba imati u vidu, kao zajednički uslov za ove postupke da se oni mogu voditi samo na osnovu odobrenja carinskog organa , koje mora da sadrži uslove propisane za njegovu primenu. Vlada može propisati uslove za sprovođenje ovih postupaka. Lice kome je odobreno sprovođenje neko od ovih postupaka, koje zakon poznaje kao nosioca odobrenja, dužno je da se pridržava uslova iz dobijenog odobrenja i da položi

odgovarajuće obezbeđenje za plaćanje carinskog duga, koji bi mogao nastati u vezi sa robom stavljenom u neki od ovih postupaka. Carinskog zakona, može započeti samo ako se okonča prethodno dozvoljeni carinski postupak. To znači npr. da se postupak prerade pod carinskim nadzorom može započeti samo ako se okonča postupak carinskog skladištenja. Postupak se smatra okončanim kad se odobri novi carinski dozvoljeni postupak za robu koja je bila predmet prethodnog postupka ili koja je dobijena preradom, odnosno oplemenjivanjem, i kada se podnošenjem nove isprave razduži deklaracija, podneta za prethodni postupak. TRANZIT Carinski zakon definiše tranzit kao kretanje robe pod carinskim nadzorom ili carinskom kontrolom između dva mesta unutar carinskog područja i to strane robe koja nije nacionalizovana i domaće robe namenjene izvozu. Postupak tranzita počinje prijavljivanjem robe ulaznoj graničnoj carinarnici ili carinarnici gde je roba prethodno prijavljena, a završava se predajom robe i propisanih isprava odredišnoj carinarnici. Deklarant koji je podneo tranzitnu deklaraciju odgovoran je za predaju robe odredišnoj carinarnici u nepromenjenom stanju i dužan je da položi obezbeđenje za plaćanje carinskog duga, koji može biti pojedinačno (za jedan carinski postupak) ili generalno (za više tranzitnih postupaka) uz odobrenje direktora. Obezbeđenje se ne polaže u slučaju prevoza robe poštom, u vazdušnom ili železničkom saobraćaju i prevozom cevovodom ili dalekovodom. Domaća roba nakon izvoznog carinjenja se pod carinskim nadzorom i carinskom kontrolom zajedno sa propisanim ispravama upućuje izvoznoj carinarnici radi izvoza u inostranstvo. Domaća roba se može uputiti pod carinskim nadzorom između dva mesta na domaćoj teritoriji preko stranog područja u okviru tranzitnog postupka. CARINSKO SKLADIŠTENjE Carinsko skladištenje je poseban carinski dozvoljeni postupak, radi smeštaja robe u carinsko skladište. Carinski organ odobrava smeštaj robe u carinsko skladište nakon čega se podnosi deklaracija za smeštaj robe. Za razliku od dosadašnjeg zakonodavstva, novi Carinski zakon propisuje dve vrste carinskih skladišta – javna i privatna. Javno carinsko skladište je skladište u kome držalac carinskog skladišta pruža usluge skladištenja za svoju ili tuđu robu, dok je privatno carinsko skladište skladište u kome držalac skladišta može da drži samo svoju robu. Pri tome, zakon pravi razliku između držaoca skladišta i korisnika skladišta, s time što je korisnik skladišta lice koje je dužno da stavi robu u postupak carinskog skladištenja ili lice na kome su preneta ta prava. Držalac carinskog skladišta je dužan da vodi evidenciju o robi smeštenoj u carinsko skladište i odgovoran je za ispunjavanje svih uslova propisanih Carinskim zakonom i drugim propisima. Za razliku od dosadašnjeg propisa, novi Carinski zakon dozvoljava da se u carinskom

skladištu, sem skladištenja i čuvanja robe sprovodi postupak aktivnog oplemenjivanja ili postupak prerade pod carinskim nadzorom u skladu sa uslovima propisanim za ove postupke. Da bi neki od ovih postupaka započeo, prethodno se mora okončati postupak carinskog skladištenja bez obzira što roba ostaje u carinskom skladištu.

UVOZ Privremeni uvoz kao carinski dozvoljeni postupak se potpuno odvojeno reguliše od aktivnog oplemenjivanja i treba ga razlikovati tako što se radi o carinski odobrenom postupku u okviru koga se strana roba koristi u zemlji uz obavezu ponovnog izvoza u neizmenjenom stanju, osim zbog uobičajenog smanjenja vrednosti zbog njene upotrebe. Na robu koja se privremeno uvozi ne plaća se carina ili se plaća po sniženoj stopi i na nju se ne primenjuju mere komercijalne politike (spoljnotrgovinska ograničenja), osim ako posebnim propisima nije drugačije regulisano. Kao i kod ostalih posebnih postupaka, privremeni uvoz se može obaviti samo na osnovu podnetog zahteva i dobijenog odobrenja od strane carinskog organa, s tim što se privremeni uvoz može odobriti samo ako je moguće utvrditi istovetnost uvezene robe. Novi Carinski zakon ne propisuje rok za privremeni uvoz, već ostavlja carinskom organu da u odobrenju sam utvrdi ovaj rok, polazeći od ugovorenih uslova i ispunjavanja svrhe privremenog uvoza. Za razliku od dosadašnjeg obračunavanja carinskih dažbina, u novom Carinskom zakonu je propisano, da se uvozne dažbine plaćaju u visini od 3% od iznosa uvoznih dažbina koje bi se platile da je roba stavljena u slobodan promet, i to od dana prihvatanja deklaracije za privremeni uvoz za svaki mesec dokle taj privremeni uvoz traje. Ako se privremeno uvezena roba stavi u slobodan promet, a plaćen je ukupan iznos uvoznih dažbina smatraće se da je izmiren carinski dug, a u slučaju da nije naplaćen ukupan iznos, carinski organ naplaćuje razliku do ukupnog iznosa. Kao i kod aktivnog oplemenjivanja, Carinski zakon propisuje, da ako privremeno uvezena roba stavi u slobodan promet, nosilac odobrenja je dužan da plati kompezatornu kamatu na iznos utvrđen carinskog duga i to od momenta prihvatanja deklaracije za privremeni uvoz do stavljanja robe u slobodan promet. IZVOZ Kao glavna novina u novom Carinskom zakonu, predviđeno je davanje odobrenja od strane carinskog organa za iznošenje robe iz carinskog područja. Ovo znači da se domaća roba stavlja u postupak izvoza nakon izdatog odobrenja, s tim što ovaj postupak ne važi za pasivno oplemenjivanje ili tranzit domaće robe od jednog mesta na domaćem području do drugog mesta na domaćem području preko strane teritorije. Takođe je i novina da se izvozna deklaracija može podneti carinskom organu ne samo prema mestu gde se roba nalazi ili pakuje, već i prema sedištu ili prebivalištu izvoznika. Stavljanje robe u postupak izvoza stvara obavezu izvozniku da robu izveze iz carinskog

područja u stanju u kakvom je bila u momentu prihvatanja izvozne deklaracije. SLOBODNE ZONE Novim Carinskim zakonom je takođe predviđeno da se osnivanje slobodnih zona, upravljanje u njima i obavljanje privrednih aktivnosti u slobodnim zonama utvrđuje posebnim zakonom. Carinskim zakonom se samo precizira koje su dozvoljene aktivnosti sa stranom robom koja se smešta u slobodnu zonu. Ove aktivnosti su: stavljanje u slobodan promet robe prethodno smeštene u slobodnu zonu, njeno podvrgavanje uobičajnom rukovanju, aktivno oplemenjivanje, proizvodnja pod carinskom kontrolom, ustupanje u korist države i uništenje pod carinskom kontrolom. Carinski zakon takođe predviđa da carinski organ može, imajući u vidu konkretne okolnosti vezane za određenu slobodnu zonu, da prilagodi mere carinske kontrole i carinskog nadzora ovim okolnostima. Do eventualnog donošenja novog Zakona o slobodnim zonama, treba imati u vidu odredbe važećeg zakona koji reguliše ovu materiju. PONOVNI IZVOZ, UNIŠTENjE I USTUPANjE ROBE Strana roba u skladu sa odredbama novog Carinskog zakona, može se ponovo izvesti u carinsko područje (npr. posle carinskog skladištenja, aktivnog oplemenjivanja i privremenog uvoza), uništiti ili ustupiti u korist države. Ponovni izvoz i uništenje strane robe mogu se sprovesti samo na osnovu odobrenja carinskog organa, pri čemu ne mogu nastati nikakvi troškovi na teret države. Otpad i ostaci nastali uništenjem robe stavljaju se u carinski dozvoljeno postupanje u skladu sa carinskim propisima.