Uvod U Fil. Kozlovski.docx

1. П. Козловски, ФИЛОЗОФИЈА КАО ТЕОРИЈА ЦЕЛОКУПНЕ СТВАРНОСТИ Филозофија је покушај да се изгради теорија о целокупној стварности. Целокупну стварност чине садржаји који су зависни од човека и који су предмет практичне филозофије и садржаји независни од човека који су предмет теоријске филозофије. Дакле, практична и теоријска филозофија су основни делови филозофије. У овој студији, Козловски износи уводне напомене о питањема која су обрађивана у есејима у вези са филозофијом човека и историје, социјалном филозофијом, филозофијом културе, етиком, теоријом сазнања, филозофијом природе и метафизиком. Указује на проблем почетка и прве филозофије, од Аристотела који је за прву филозофију сматро метафизику, преко Хегела који сматра логику, а Тома Аквински теологију као прву филозофију. У постмодерном мишљењу централно мето заузимају филозофија културе и естетичке теорије. Козловски истиче да филозофски ставови могу бити веома дивергентни, будући да у филозофији не постоји никаква мета-теорија која би у расправама могла бити искоришћена као критеријум за исправност неке теорије.

2. О. Марквард, ФИЛОЗОФСКА АНТРОПОЛОГИЈА Филозофска антропологија је она филозофија која се бави човеком. Међутим, Одо Марквард истиче да се готово свака филозофија бави човеком и на питање зашто је онда потребна посебна филозофска дисциплина - филозофска антропологија - он даје објашњења у оквиру три одељка. Први се односи на модерност филозофске антропологије, други одељак носи назив Човек с ове стране утопије, а трећи одељак односи се на антропологију и интердисциплинарност.

У I одељку, Марквард истиче да је филозофија стара, потиче из антике, док је филозофска антропологија млада, а и настала је тек у модерном свету. Марквард даје хронолошки развој антропологије, истичући важне године:  На крају XVI века само у немачкој школској лирератури постоји посебан назив за филозофску антропологију која се дефинише као doctrina humanae naturae (учење о хуманој природи човека).  До првог продора фиолзофске антропологије дошло је тек у XVIII веку.  Имануел Кант одржао је предавање које се односило на антропологију у прагматичном смислу. Своја предавања о антропологији Кант започиње 1772. год. када је настао и његов критички програм и наслов дела Критика чистог ума. Човеков свет живота јесте предмет интересовања филозофске антропологије која према Канту кроз спознају о свету трага за спознајом човека. Филозофска антропологија представља филозофију човековог света живота. Она је настала у Немачкој као плод немачке школске филзофије. Истовремено када и антропологија, у Француској и Енглеској је уместо антропологије настајала њој сродна дисциплина- моралистика. Филозофска антропологија за спознајом човека трага кроз спознају света образованих људи, а моралистика кроз спознају света обичних људи. У Немачкој, моралистика се јавља знатно касније, тек у XVIII веку. Марквард закључује да је филозофска антропологија потребна како би се обухватио целокупан проблем човековог света живота. У II одељку, Марквард истиче да филозофска антропологија као и моралистика није једина филозофија која се односи на човеков свет живота. Још једна филозофија човековог света живота јесте историја филозофије. Она људски свет живота дефинише као историје, а њу саму као поље напретка. Филозофија историје је настојала да реализује један револуционарни програм - утопију. Она је постала филозофија апсолутних очекивања. Тиме се створила потреба за једном трезвеном филозофијом човека, тзв. филозофском антропологијом, коју осим мотива света живота карактерише и скептички мотив разочарања и отрежњења. Филозофска антропологија је вид борбе против утопистичких очекивања. Марквард указује на два основна стуба посткантовске фиозофије која су настала из мотива разочарања и отрежњења. Први је природнофилозофска антропологија романтичарског периода која је била одговор на разочарање настало поводом француске револуције, која се заснивала на апсолутном очекивању да се реализује утопија о добром свету живота ослобођеног од зла. Други стуб се односи на настанак нове филозофске антропологије, која настаје крајем XIX века и почетком XX века, као резултат разочарања Првим светским ратом, а као одговор на оптимистичку идеју о напредовању историје. Њен утемељивач је Макс Шелер. Према Шелеру, човека не одређује емпатички напредак историје него природа. Касније филозофска антропологија још више су наглашавале човекову немоћ. У III одељку, Марквард истиче да је наука у човеку, данас могућа само као интердисциплинарно истраживање. Антропологија није институционализована као научна дисциплина, као општа наука о човеку, већ се реализује као интерд. истраживање. Та интерд. јесте плод интерд. пројеката, заједничких истраживања. Марквард закључује да је фил.ант. при испитивању човека одређена мотивима сетаи разочараности и она је као таква common sense = здрав разум хуманистичких наука.

3. М. Хајтгер, ФИЛОЗОФСКА ПЕДАГОГИЈА Педагогија се данас више не назива педагогијом већ науком о васпитању. Ово се најпре догодило у Бечу. Назив ранијег Института за педагогију министарство је променило у Институт за науку о васпитању. Од самог свог настанка, педагогија је требало да помогне младима у овладавању животним проблемима, да се оспособе за будућност. Овај програм је из класичног доба педагогије. Још у антици било је неслагања око одређења педагогије између Сократа и софиста. Софисти су сматрали да педагогија човеку треба да помогне да дође до благостања и угледа, док је Сократ био скептичан према таквом схватању педагогије. Сматрао је да се нпр. пре питања о стицању врлине мора разјаснити шта је то врлина. Од класичног доба антике па све до данас, није се дошло до коначног одговора шта је то педагогија. Хербарт је један од првих који је утемељио педагогију као самосталну науку. Покушао је да је утемељи на практичној филозофији тј. на етици и психологији. Те науке показују сврху васпитања, а педагогија се бави начином и методама васпитања. Да би се ставила у службу друштвено-политичких циљева, било је нужно да педагогија промени свој однос према себи. Заправо, она се више не бави питањима о врлини или какво треба да буде човеково понашање, какав треба да буде људски живот, већ је усмерена на политику и владавину. Сада се бави питањем као се може сигурно и брзо доћи до пожељног друштвеног стања. То је захтевало вршење емпиријских истраживања. Хајнрих Рот је у том смислу тражио реалистички прилаз педагогији. Инвестирање у педагогију оправдано је само ако је она корисна за друштво. Тако је почела изградња педагошких институција (дечјих обданишта, школа...) Када је реч о искључивању филозофије из педагогије значајна су два имена филозофа који су сматрали да филзофија нема никаквог значаја за педагогију. То су Вилхелм Дилтај и Жан Пол Сартр. Дилтај је педагогију свог времена дискриминисао као аномалију научног живота. Сматрао је да је педагогија заточеник метафизике која се базира на захтеву да сви педагошки циљеви буду изведени из једне дефиниције, дефиниције циља људског бића која би била обавезујућа. Дилтај је сматрао да је то немогуће, јер филозфија није у стању да одреди један такав обавезујући циљ, те да није у стању да докучи и искаже смисао живота. Према Сартру човек мора да се схвати као субјекат чија је слобода потпуно неограничена -и његовој егзистенцији не сме претходити никаква есенција. Филозофија човеку не може послужити као орјентир. Човек је одређен својом слободом и нема унапред формирану слику о томе шта људско биће треба да буде. Сартров егзистенцијализам је атеизам. Човек као Божје створење, начињен је по слици Божјој и баш та идеја о унапред осмишљеном плану - шта човек треба да буде - противи се Сартровом схватању слободе. Сартрова позиција се узима као пример филозофије у којој је педагогија изгубила сваки смисао, пошто се бави апсолутном слободом, а она не може бити повезана ни са каквим треба. Данас је педагогија постала делатност која одговара на проблеме времена и оспособљава се да их решава, престала је да се бави расправом о одређењу човека и његовом задатку. Марјан Хајтгер, аутор ове студије, истиче и погрешно схваћену корисност науке о васпитању. Васпитање које не рефлектује вредности и које је искључило филозофску димензију води безобзирности. Истиче да је наука изгубила свој значај за образовање, а тиме и свој педагошки смисао. Хајтгер наглашава да педагогија не сме одустати од образовања и не сме из себе да искључи питање о његовом смислу. Питање о смислу узказује на његово филозофску димензију. Сазнање истине је задатак сваког образовања и зато је филозофија за педагогију незаобилазна. Васпитање мора да буде и формирање савести и свако образовање треба да се одвија под тим условом.

4. Х. Либе, ФИЛОЗОФИЈА ИСТОРИЈЕ Либе објашњава филозофију историје кроз три одељка. Први одељак односи се на теорију сазнања историјских наука, други на филозофију историје као осавремењавање смисла историјске културе и трећи одељак односи се на филозофију историје као критику историцизма. Када говори о теорији сазнања историјских наука, ограничава се на објашњавање онога о чему говоримо када кажемо да се то може објаснити само историјски. Датости на које мислимо када кажемо да се могу објаснити само историсјки, јесу датости које се не уклапају у функционисање система унутар којих их срећемо. Њих покушавамо да објаснимо посебном методом коју називамо историјским објашњењем. Историсјко објашњење везано је за тим историје из које потиче идентификована дисфунционалност. На пример, у историји технике постоје прагови који су се и данас задржали код типа аутомобила, тзв. фолксвагенове бубе. Међутим, они данас не врше никакву функцију. Аутомобил је потпуно стабилан и без тих прагова. Прагови се објашљавају као реликт (остатак) прошлости. Заправо, аутомобил је настао из кочије, за коју су прагови били неопходни. Слично се понаша и палеонтологија када нам задње екстремитете морских сисара објашњава историјски, где је елемент који је данас реликт имао важну функцију. Либе истиче да се у историји све објашњава накнадно, и ништа се унапре не може предвидети. Битно функција филозофије историје јесте осавремењавање смисла историјске културе. На пример, међу техничким музејим омиљени су музеји сатова. То интересовање за сатове симболички предстаља занимање за оним што је за нама. Исто то важи и за старе филмове као и за сајмове аутомобила, где једнаку пажњу задобијају и стари и најновији аутомобили. Либе сматра да се ниједна култура није толико бавила прошлошћу као данашња. То је заправо експанзија историјске свести, а функција историјске свести јесте осавремењивање прошлости. Либе дотиче и питање тзв. повремењавања утопије, (како је то назвао Рајнхарт Козелек), у оквиру III одељка - филозофија историје као критика историцизма. Истиче да критика света у коме живимо из перспективе представе о неком бољем свету није ништа ново, то је опште место. Све до времена ренесансе утопија је имала своје место и представљала је слику неког бољег света, који је далеко од онога у коме живимо. Али на планети није остао нити један непознати предео за који би се везала представа о бољем свету, бољем од реалног света у коме живимо тако да се узгубила та могућност. Темпорализација утопије је очекивање остварења утопије која се односи на идеално место, заменила утопијом о будућем времену јер се претпоставља да ће се садашње стање у друштво с временом мењати у повољном смеру. Заправо, човек покушава да морално и политички валоризује будућност и притом очекује да ће утопија остварити те пожељне резлтате. Одатле проистичу културолошке и идеолошко-политичке консеквенце.

5. П. Козловски, СОЦИЈАЛНА И КУЛТУРНА ФИЛОЗОФИЈА Дух и вредност једног друштва упознајемо кроз културу тог друштва. Зато је теорија културе централни предмет социјалне филозофије. Социокултурна филозофија, социјални свет, једним делом посматра и објашњава, али га другим делом облкикује, доловањем на остварење његовог смисла. Социјална филозофија интергише етику и аналитичку страну социјалносвета. Бави се објактивном реалношћу, њеним социјалним смислом и етичко-културолошким вредностима. Улогу социјалне и културне филозофији Козловски објашњава кроз пример уједињене Европи. Најпре објашњава појам дрштва који је настао од старонемачке речи sal (= простор). Друштво је простор који обухвата све социјалне интеракције и односе. Идентитет једног друштва не постоји без политичког центра моћи. Друштво постаје држава када је способно да сложно доноси одлуке и да се политички уједини када је у питању заједничка територија. Као велику институцију, друштво подразумева и цркву. Друштво се дели на привреду, науку и уметност. Култура друштва јесте уређеност живота. Она се односи на обичаје, навике, етику. Еврпоска унија, створена 1992. год. на путу је да постане једно друштво једна држава. Свако друштво условљено је кроз спољашње, физичко-географске факторе (насељеност, богатства), кроз економско-техничке факторе (привреда, инфраструктура) и кроз факторе духовне природе као што су култура, право, традиција. Стога се пред сваку теорију и филозофију друштва и пред Европском унијом поставља питање у каквом су односу реални и идеални фактори. На ово дају одговор 4 форме теорија о друштву. Према економским теоријама (пре свега марксизам) власнички и производни односи тј. економска база у потпуности условљавају културни фактор - културу, право и религију. Такво утемељеење друштва објашњава се старозаветним учењем о Божјим савезу или кроз уговор о узајамном уједињењу. Социолошке теорије настанак и развој друштва објашњавају тежњом живих бића да се размножавају и да остваре своје генетичке потенцијале. Функционалистичке теорије баве се сврхама и циљевима друштва. Уједињење Европе потврђује економску теорију друштва. Привредно уједињење довело је до културног и политичког уједињења. Теорија о уговору је теорија која се односи на индивидуе које га склапају а насупрот томе у процесу настанка Европске уније уговоре су склапале поједине државе. Социобиолошка теорија мало може допринети објашњењу уједињења Европе. Идеја о Европском уједињењу почива на вери у уједињење европске културе. Европско уједињење значи уједно културно, политичко и привредно уједињење. Мора да се оствари и политички и као духовна и културна заједница. Козловски објашњава и појам мултикултуралног друштва. Истиче да је поље на којем треба да се развија мултикултурално друштво свет, а не нација. Светско друштво је мултикултурално, а субкултуре би биле националне културе. Једна од тих националних култура биће и култура Европске уније, која ће представљати синтезу култура европских нација.

6. К. Хартман, ФИЛОЗОФИЈА ПОЛИТИКЕ

Филозофија политике покрива међуљудске односе који одговарају људској природи и чије је остварење постављено као задатак. Аристотел је политику као филозфску дисциплину схватао као целину, а етику као њен део. Политичко је оно што човеку припада по природи, али то не значи да је оно стална датост која се не мења. Политичко је оно што је на пољу човекове праксе варијабилно и што подлеже вредносној процени. У различитим политичким уређењима политичка уверења се темеље на различитим историјским аргументима. На пример, конфучијанизам располаже другачијим историјским аргументима, него западна демократија. Политичка филозофија се стварношћу бави из нормативног аспекта. Нпр. како једна држава треба бити уређена и како треба уредити однос између државе и њених становника. У класичној антици поента политичког живота ставља се на праведност код Платона, а код Аристотела на добар живот који је могућ само у држави. Велики модел класичне антике је Аристотелов. Орјентисан је на добар живот и човекову срећу. Појединац постиже добар живот када достигне врлину, а људска заједница само онда када носи политички карактер, тј. када је уређена као аутархија, када се брине о врлини својих грађана. Срећа поједница и државе су исто. Када је реч о нововековној филозофији политике, сматра се да је појединац приоритетан у односу на државу, а не обрнуто. Држава има важење кроз уговор. Теорија државног уговора бави се објашњењем настанка државе под претпоставком приоритета појединца у односу на њу. Предмет интересовања су: функције државе, остварење и одржање мира, правне сигурности... Што се тиче модерне, она је проширила поље политичке филзофије. У њој се развила социологија која је у центар интересовања на пољу политике поставила власт и начин владања и потиснула је нормативна питања. Данас су на првом месту тенденције које се тичу критике постојећег стања, институција, парламентарне демократије... Неке од критика јесу критика представничког система, тип економистичке критике... У политици данас влада веома слободно схватање државе. У вези са политичком филозофијом постоји много алтернативних схватања државе. Свака поједина политичка филозофија данас захтева објашњење и одбрану

7. Х. Хофман, ФИЛОЗОФИЈА ПРАВА

Сваки правни поредак је одређен извесним моралним вредностима и ниједан систем правила који има претензију да представља правни систем не сме се одрећи те своје базе. У том смислу права наука је нераскидиво повезана са филозофијом права. Правна наука треба да постигне то да се оствари кохерентна и континуирана интерпретација закона и да она буде аргументовано образложена. Овако схваћена правна наука, која је названа догматиком има сличности са теологијом. На ову паралелу је указивао Лајбниц. Државно право мора бранити захтев за праведност права. Тамо где не може да се утврди шта је праведно, закон мора да пропише шта је праведно и шта треба да буде. Основне, актуелне теме филозофије права су: човеково достојанство и слобода, једнакост, социјална правда, сувереност народа, подела власти. Савремена филозфија права се развија на основама правне традиције и историје. Кант је филозофију права одредио као дисциплину која поставља питање о томе шта је праведно, а шта неправедно. Ова антитеза кодира читаву филозофију права и правну догматику. У употреби су се развила два појма права. Један коцепт права повезује право с праведношћу и доводи га у нерскидиву везу са морлом - то је концепт о праведном праву. Други, правнопозитивистички концепт пориче нужност повезивања права са моралом. По овој теорији у појам права улази и неправедно право. Државно организована неправда припада правном систему дотичне државе и условљава опадање вредности морала. Тај проблем двоструке дефиниције појма права наслеђен је из кантовске филозофије права. Филозофија права има улогу у проширивању хоризоната старе правне догматкике и указивање на могућности које се пружају ван ње.

8. П. Козловски, ФИЛОЗОФИЈА ПРИВРЕДЕ И ПРИВРЕДНА ЕТИКА Филозофија и економија настале су на тлу Грчке. Оба појма приписују се Питагори. Питагора и припадници његове школе били су први заступници рационалног вођења живота, а то је значило вођење умног и економичног облика живота. И теологија указује на то да постоји једна универзална економија бића. Oikonomia у теологији раног хришћанства значи поделу среће људима од стране Бога и традицију која је за ту причу везана. У теологији и филозофији хришћанских отаца икономија је друга реч за историјску теологију, која се представља кроз историјско предање. Зато се онај део учења о Светој Тројици који се темељи на деловању Сина и Светог Духа, онако како их предстаља Св. писмо, назива економским, то је заправо економско учење о Светој Тројици. У модерној науци о привреди спољашња економија материјалних производа потиснула је унутрашњу економију филозофије и Божанску економију теологије. Постојање марксистичке филозофије привреде, представља доказ тврдње да сама економија није довољна за конституисање човековог односа према свету. Марксизам није само теорија привреде већ има претензије да буде и теорија целокупне стварности, цела једна филозофија. Иако је био погрешна филозофија, марксизам је развио потпуну слику света и тако привукао и раднике и интелектуалце. Теорија привреде и економија развијене су у теорију о целокупној стварности. Козловски истиче да се под привредном филозофијом подразумевају три обласи: привредна онтологија, привредна култура и привредна етика. Привредна онтологија се пита које области бића припадају привреди и шта је суштина човековог индивидуално избора. Привредна култура обухвата узајамни однос између култоролошке уређености живота и значаја свакодневног живота у једном друштву, као и привредну уређеност. Превредна етика је нормативно уређење живота у привреде и предмет је нормативног дела етичке економије. Поред науке и културе, привреда је трећа основна област у култури. Сваку од ових области карактерише интенционални однос према свету. Један од најбитнијих задатака човековог духовног живота јесте заузимање одговарајућег става према привреди, науци и култури. У предузетништву мора да се постиже повезивање корисности, тј. ефикасности етике и естетике. Економска вредност неког добра није назависна од његове етичке, естетичке и културне вредности. Вернер Зомбарт је тврдио да у целом марксизму нема ни мрвице етике. Човек је одређен својом економском ситуацијом. Према Лењину етичке одлуке и слобода човеку нису потребне. Привредна етика појединцу не сме постављати захтеве које он не може да испуни, а изневерила би свој задатак када би била само економска страна етике. Етика не сме да буде само утемељење морала из интереса. Етички закони увек се разликују по својој тежњи ка савршенству и потпуности.

9. К. Х. Борер, ФИЛОЗОФИЈА УМЕТНОСТИ ИЛИ ЕСТЕТИЧКА ТЕОРИЈА Историја естетике може се описати као историја самоослобођења од теолошкометафизичког и идеалистичко-историсјка-филозофског туторства. Стање данашње естетике може се просуђивати из аспекта степена успешности испуњење тог задатка. У овој студији, Борер објашњава које се потешкоће јављају при универзалистичкој аргументацији у случају етике. За објашњење, дао је приказ који се своди на три различита теоријска сценарија. Први сценарио односи се на разлику између песничког и филозофског поимања. Рефлексија филозофије била је наклоњена елегији као жанру крајем XVIII века. Растанци и јадиковке напуштених изражавали су ненадокнадиве губитке човека, времена и идеала. Однос између грчке (античке) и модерне културе, показао је да је грчки идеал опеван кроз елегију супротстављен модерној рефлексији о добитку. У филозофској поезији Фридриха Шилера јадиковка је централна тема. Она је описао однос губитка и утопистичких очекивања од будућности. Топос растанка је код Шилера тако генерализован да је остао велики уметнички пројекат. Има га у почетној строфи Дон Карлоса. И код Гетеа, у ремек делу Торквато Тасо, јавља се топос растанка, кроз сећање као основну форму дела. Према Хегелу, једна универзалистичка теорија уметности може да се развије на примеру Антигоне и цара Едипа, али само ако разуем грчку трагедију која је дефинисана опозицијом слободе и нужде. Гетеов облик излагања у Торквату Тасу, који је базиран на сећање са атмосфером меланхолије, представља распад историјско филозофско утопистичког мотива. Према томе, песништво је постало први опонент филозофије историје. У другом сценарију, Борер расправља о разлици између естетичке теорије Фридриха Шлегела и Шелингове филозофије уметности. Шелингова филозофија умјетности важи за раноромантичарски покушај да се уметности остигура позиција на највешем степену духовне хијерархије. Шелинг сматра да је највиши акт ума- естетички акт- у ком ум обухвата све и сматра да су истина и добро побратимљени у лепоти. Као и песник, и филозоф мора имати естетски снагу. Без смисла за естетско, човек не може бити бога духом. Митологију је доживљавао као митологију има, а лепоту је дефинисао као говор апсолутног. Шелинг наглашава да он у филозофији умјетности не конструише уметност као уметнот, већ универзум у облику уметности. Шлегел је естетику редуковао на одређену предметну област. Лепо по Шлегелу мора да се осамостали и треба га разликовати од истинитог и моралног и заувек треба заборавити братимљење лепо са истином и добрим. Шлегел о модерној поезији говори као о апсолутној фантазији. Шлегел је кроз етику развио појмове по којима је естетичку теорију могуће разликовати од филозофије уметности. Трећи сценарио. Борер дотиче и Бодлерову теорему естетичке модерне. Према Бодлеру модерност је ишчезавање, пролазност што чини једну половину уметности, а другу половину чини вечно и непроменљиво. Свака слика носи одећу свог времена. У модерној се тежило да се достигне она скривена лепота коју је поседовала антика.

10. Р. Шефлер, ФИЛОЗОФИЈА РЕЛИГИЈЕ И ЊЕН ЗАДАТАК ОРИЈЕНТИРА Процес који се назива секуларизација, одавно је обележје европског културног подручја, а почео је да обухвата и друге културне кругове. Задатке које је испуњавало религиозно предање, попут питања о настанку човека, о разлици између добра и зла, већ су у антици преузеле на себе филозофија и наука које себе нису више доживљавале као религију. Остали задаци које су испуњавале религиозне институције, попут бриге о болеснима, помоћ уметности и науци, постали су задаци које испуњавају друштво и држава и дефинисани су као религијски неутрални. Савремено право које оличава парламент, данас више не важи као средство примене божанских закона. Морал који је дуго одржавао везе са религијиом постао је предмет рационалног дискурса у којем подједнако учествују и атеисти и верници. Постоје тврдње да свака поједина религија прозиводи сопствену форму секуларизације, попут грчке филозофије, римског права, итд. Религија се упркос чињеници да је Европа постала световна, добро одржала. Шафлер, аутор ове студије, поставља питање шта је то што човека, који је део световне европске културе, наводи на то да се бар у битним тренуцима живота моли Богу. Заправо, религија је та која упркос процесу секуларизације у животу човка испуњава функције које ниједна друга институција није у стању да испуни. Функција коју религија сама од себе очекује јесте изношење истине, важне за човеково спасење. Спасење зависи од тога да ли је човек спознао истину онога што му саопштава религија. Шафлер разматра и питање религије и културе. Још је Кант у својој антропологији тврдио да различитости међу народима, повлаче разлике у моралу, а нарочито у релифијама које су заступљење у различитим друштвима. Управо разлика између морала и религија различитих друштава одсликава различите историје ралигиозних предања, њихов дух. Ако религиозно учење треба да се инкултурира у једну културу она мора садржати оне религиозне назоре који су и раније одређивали дату културу. Пример је утицај орјенталних религиозних елемената на гручко-римски свет. Шафлер доводи у везу религију и феноменолошку методу. Истиче да филозофија религије данас, на питање о суштини религије, не треба да одговара нуђењем предмета, него анализом структуре религиозног акта. На пример, боје које се виде, оригинално су дате само у акту виђење у одосу на говор су секундарне. Ако се то примени на религиозни акт, и његов оригинални предмет следи да Бог може да се искуси кроз акте обожавања и поштовања. Ако Бога неко у том смислу никада није спознао он не може ни уз помоћ филозофије да оформи појам Бога. Шафлер упућује на повезаност језика и феноменологије. Религиозни предмет оригинално може бити изражен само релизиозним језиком.

11. О. Хефе, ФИЛОЗОФСКА ЕТИКА

Од етике се данас много очекује. Савремена друштва налазе се пред сасвим новом врстом проблема, а филозофска етика треба да помогне у решавњу тих проблема. То подразумева добро познавање потешкоћа које се јављају пред науком и питањем заштите околине. Етика има водећу улогу, јер треба да постави појам морала и принципе. (Већ око појма морала и принципа, постоје несугласице између енглеске и немачке филозофије.) Етика још од Аристотела има задатак да морално процењује да игра улогу мудрости и разоритости. Аутор ове студије сумњу у вредност морала преставља у три степена. Први степен је морално-политичка сумња која се тиче могућности моралног разрешавања актуелних проблема, други степен је тежња ка повратку на старе моралне принципе који су били поражени новим, а трећи степен сумње односи се на сумњу у саму основу етике. Аутор истиче Николаса Лумана као најеминентнијег заступника тезе о одустајању од морала, који је за њу добио Хегелову награду. Луман је тезу о начелном одустајању од морала утемељио на својствима сваременог друштва и та теза има модернистичко теоријско значење. Луман сматра да је моралистичка перспектива одавно потиснута од стране западног привредног света. Она одузима сваку функцију моралу, будући да морал није више у стању да интегрише целукупно друштво. Луман тражи емпиријски употребљив појам морала. Дефинисао је морал као посебну врсту комуникације. У студији су истакнута два типа морала: персонални који се односи на одлуке и убеђења једне особе и институционални који се односи на друштвене творевине у оквиру којег посебно место заузима тзв. политички морал (морал правног и државног поретка).

12. Р. Лев, ЕТИКА И ПРИРОДНЕ НАУКЕ

Од 19. века од раздвајања науке на духовни и природне, влада мишљење да етика, као наука која се бави свешћу припада области духовних наука и најближа је филозофији. Постоји интеракција између природних и духовних наука, као што је етика. Још Декарт је говорио о усмерености морала на науку. Социологија је област која посредује између природних наука. Она је захтевала да се обезбеде научна објашњења моралних закона, да се развије нова етика која би могла да се примени на политичке, социјалне и еколошке проблеме. По питању односа природне науке и етике издвајају се три правца. Рајнхард Лев као први правац истиче фулгурационализам. Према присталицама овог правца људско морално опхођење преставља нови степен у еволуцији који је објашњив путем природне науке кроз фулгурацију. Реч је о сједињавању субсистема у један нови интегрални систем који поседује нову карактеристику- морал. Други правац је биологизам. Према заступницима овог правца, форме социјалног понашања животиња и људи се по свом моралном садржају уопште не разликују. Али човек има могућност да спозна биолошко утемељење свог морала. Смислено је само оно што се одвија у складу са еволуцијом, тако д овде морал губи карактер апсолутне обавезности. Трећи правац јесте социобиологија. Према њему, у процесу еволуције све настаје природним путем па и морал, и социјални односи и етика. Не постоји ништа што би се морално назвати стварном моралном обавезом. Зато морал треба заменити техником понашања. Из аспекта етике, једини одговарајући критеријум за социобиологију јесу гени. Свако такозвано морално деловање и мишљење морају се посматрати из аспекта селекције и груписања сличких гена. За моралну врсту понашања одговоран је ген за алтруизам. Леб расправља о делу Ханса Мора Природа и морал, критикујући Морову претпоставку да је знање увек боље од незнања. У том случају морала би се добрим прогласити истраживања др Менгела који је проучавао колико се тачно фенола може убризгати у човеково срце пре него што он умре. Лов закључује да научнички етос не значи једино освајање Нобелове награде, већ да у својој суштини има васпитни задатак - помоћ у васпитавању других и у образовању себе самог. Тај задатак је обавеза сваког од

13. Ф. фон Кучера, ТЕОРИЈА НАУКЕ И ЛОГИКА

Још од Аристотела, логика и теорија сазнања важе за најсолидније филозофске дисциплине. Реч логика данас се готово искључивокористи у смислу формалне логике. Традиционално, од Аристотела, она обухвата учење о појму, учење о суду, учење о закључку. Логику је као филозогску дисциплину утемељио Аристотел. Тек половином 19. века кроз радове Џорџа Була, отпочео је нови развој логике у односу на Аристотела. За првог оснивача модерне логике узима се Готлиб Греге. Модерна логика развија комплетан логички језик, има сопствени алфабет, грамтику и егзактна семантикча правила интерпретирања. Логика је данас значајна не само у матемеатици и информатици, већ и у лингвистици. Логика и данас у филозофији игра улогу органона, оног неопходног помоћног средтва при анализама. Теорија науке је филозофска дисциплина која се бави научном спознајом, тачније спознајом емпиријских наука. Њен предмет су емпиријске теорије. најбитније теме теорије науке су изградња појмова у емпиријским наукама, изградња појмова природних наука, формулација критеријума научног објашњења.

14. Х. Шнеделбах, ТЕОРИЈА РАЦИОНАЛНОСТИ

Хегелова фиозофија сматра се највишом тачком западног рационализма. Ум је апсолутан. Након Хегела, однсосно немачког идеализма долази егзистенцијалистичка мисао, натурализам и објективизам. Свима је заједничко да не поричу постојањее ума, али ум више није суштина него појава. Дакле ум је после Хегела потиснут из средишта филозофије јер се више не схвата као центар света и као човекова суштина. Егзистенцијалистичка традиција од Кјеркегора до Хајдегера тврди да је за човека суштинска пука егзистенција у виду могућности избора и одлучивања и потврђује децентрализацију ума. Традиционална филозофија ума могућа је само у облику филозофске теорије рационалности. Теорија рационалности није искључиво филозофска, јер ум или рационалст представља и научну тему, она то постаје само ако је рефлексивна теорија рационалности. Философкси карактер теорије рационалности мери се филозофском рефлексијом. Реч рефлексија је пре свега метафора преузета из оптике где означава ломљење и одбијање зрака светлости о неки рефлектујући предмет. Сликовито, рефлексија је преусмеравање пажње на предмете на саму свест. Оно што одређује рефлексију јесте само- што значи самоодношење, самореференцијалност свести и спознаје. Рефлексија је карактер филозофксе теорије рационалности и филозофи који се баве умом морају се рефлексивно односити према себи самима. Шнеделбах истиче да филозоф из сфере емпиријског може да користи само оно што се може мисаоно прерадити. Зато први корак филозофске рационалности лежи у темељној презентацији и интерпретацији свега оног што је као рационално истраживано у филозофјској традицији и оног са чиме се сусрећемо уопште у животу. Теорија рационалности није систем, већ филозофски програм.

15. Д. Х. Мелор, АНАЛИТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА И ЛИЧНОСТ (ЈАСТВО)

Свака добра филозофије је и аналитичка. Аналитика је пре питање технике него доктрине. Она се појављује код Платона, Аристотела, Томе Аквинског, Лајбница, Хјума и Мила исто толико као и код модерних аналитичких филозофа. Савремена аналитичка филозофија се издваја по чињеници, да поред тога што користи аналитичке технике, тежи и да их развије и процени. Те технике служе као средство филозофске спознаје. Резултати аналитике могу се применити на ванфилозофске области. Она је допринела проналаску компјутера, доприноси решавању проблема аборстуса кроз анализу појма живота и хуманости. Анализа је битна када покушавамо да аргументовано наведемо људе извесних религиозних или анти-религиозних ставова, да промене те ставове. Дакле, аналитичка филозофија служи друштву кроз разрешавање појмова, побољшавајући способност разумевања. Хују Мејлор указује и на појам личности. Мејлор скреће пажњу на сазнање појединца у првом лицу, субјективно сазнање. Знање објективним чини његов карактер, да се оно односи на сопствено искуство неке личности. наглашава да сазнање у првом лицу јесте стварно сазнање а не пуко мишљење. Износи свој пример: Ја, Хју Мејлор, живим у Кембриџу. Иако се та чињеница односи искључиво на њега, она је ипак чињеница, а не пука ствар мишљења. Зато сазнање у првом лицу није субјективно само у том смислу да се одности на субјекат, него и у смислу да се чињенице, на које се та сазнања односе, такође односе на субјекат. Многострукост манифестације наше спознаје првог лица, не доказује да ми живимо у различитим световима, а ни да је наше знање само ствар мишљења. Свака разлика наших истинитих уверења првог лица јесте последица постојања различитих објективно постојећих људи који имају различита објективна искуства.

16. Х. М. Емрих, ФИЛОЗОФСКА ПСИХОЛОГИЈА: ЈЕДИНСТВО ЛИЧНОСТИ КАО ГРАНИЧНИ ПОЈАМ

Аутор упућује на свест као резултат комплексног интерактивног унутрашњег процеса преиспитивања. Модерни психоаналитичари говоре о централном ја и о другим субсистемима ја. Ти субсистеме кроз унутрашње приспитивање могу да одоведу до настанка одлуке. Емрих истиче мишљење неуропсихолога Газанига, да је људски мозак организован модуларно тј. мозак се састоји од функционалних ентитета који су међусобно релативно независни и који раде паралелно. Свесно, вербало ја, не региструје те модулрне активности које могу да теку паралелно са нашим свесним мислима. Често се питамо одакле нам долази нека мисао која се нагло појавила у нашој свести. Емрих говори и о подељеним личностима, тј. психотичном цепању личности. Дела Достојевског и данас јесу један од најважнијих извора псиопатологије. Као пример подељене личности Емрих наводи лик из Достојевсковог Двојника. Код цепања личности које се среће у шизофренији централни феномен представља подела ја. Јединствено ја се услед наступања болести, као што је обољење осећања сопствене вредност, цепа на два дела а резултат је шизоферна психоза. Функција мозга, нервног система и чулних органа углавном ради на елиминацији, чувајући нас од преоптерећености безначајним подацима, а психоделија функционише тако што слаби механизам селекције. У вези са појмом личност Емрих истиче мишљење Роберта Шпимена. Према њему бити личност је у великој мери апстрактан појам, јер не постоји ништа на шта бисмо могли показати да бисмо дефинисали своју личност. Личност није неко ово овде, личност се дефинише из себе саме. Са друге стране за личност је нераздвојно повезана спознаја о егзистенцији других личности. Свако примећује да постоје друга бића која су такође личности, и да та бића постоје на исти начин као и субјекат који их примећује. Личности су центри једног вредносног и значењског света

17. Р. Лев, ФИЛОЗОФИЈА ПРИРОДЕ

Питање природе спада у прва филозофска питања. Проучавање природе почело је са Талесом, Анаксимандром, затим Платоном, Аристотелом... За разлику од класичне филозофије природе која је била теорија о природним ствариа и о оном какве оне стварно јесу, у нововековној филозофији природе теоријска димензија подређена је практичним човековим интересима (овладавање природом, савлађивање болести). Лев говори о односу између природне науке и филозофије природе. У вези са филозофијом природе живот је за човека толико саморазумљив, да он целу прирду доживљава као живу. Хилозоизам грчке филозфије природе је теорија по којој је све постојеће живо. У науци неживо је саморазумљиво, а живо је својство живог система који располаже метаболизмом. У вези са природном науком онтогенетска и психолошка објашњења процеса живљења, нарочито рада мозга, довела су до тога да се човек од саморазумљивости живота окрене материји, природним законима и смрти. Живот као телеолошко испуњење, као душа представља ван научно схватање живота. Лев истиче две традиције у филозофији природе. Једна традиција почиње са Платоном. Њени заступници су Декарт, Кант, Хајзенберг. Ова традиција започела је Платоновим Тимајем, у коме су филозофски развијени последњи темељи оног природног. Њен заступник данас је Карл Фирдрих фон Вајцкер. Друга традиција почела је са Аристотелом. Њени представници су Тома Аквински, Гете, Шелинг, Хегел, Бергсон... Настала је из Аристотелове физике. Као полазну тачку истраживања природе увела је кретање у његовом изворном смислу настанка и пролазности. Задатак филозофије природе јесте да отвори питања бића и суштине природних ствари, да се усмери на тражење принципа који ће помоћи да се боље разумеју природа и телеологија живих бића.

18. Х. Крингс, О СМИСЛУ МЕТАФИЗИКЕ: О РАЗЛИЦИ ИЗМЕЂУ УЗРОКА И УСЛОВА

Аутор истиче да је његов приступ да говори о смислу метафизике, без обзира да ли она стварно постоји или је само могућа. Сваки говор о метафизици треба да обрати пажњу на извор метафизике који си налази у слободи. Крингс упућује да метафизика није нешто што објективно постоји или не постоји, као неки стари рукопис, она је начин на који ум одлучује о себи самом. Основа метафизике налази се у акту слободе. Крингс овде мисли на слободу човека, а не о апсолутном или апстрактоном појму слободе. Указује на значење израза транскатегоријално, као везу која није дата, већ је настала кроз акт умске систематизације, а открива се увидом ума. На пример, када се за човека каже да живи у свом сопственом свету, суштина тог изрза открива се кроз моћ просуђивања, актом фантазије. Крингс указује на опште танскатероријалне појмове које је метафизика развила и усвојила у току своје историје попут Платоновог појма идеја, Аристотеловог појма енергија, схоластичког појма есенција, Спинозиног појма субстанција, Лајбницовог појма монада. Структуру метафизичког мишљења објаснио је кроз разлику између узрока и услова. На пример болест. Узрок извесне болести јесте инфекција, али вирус само под одређеним условима може да узрокује обољење. Метафизика се бави условима, не узроцима. Не одговара на питање како се нешто десило, него како је могуће да се нешто десило. Њен циљ је утемељење. Крингс наглашава да метафизику карактерише целокупно царство услова. Пошто никада нису дати сви услови, ум мора да их замисли. Метафизика подразумева и физику, јер се њен задатак састоји да богатство и разноликост природе доведе у везу која је за човека разумљива. Ум може изградити свој однос према природи само на основу транскатегоријалног и умског јединства природе.

19. Ј. Шплет, ТЕОЛОГИЈА И МЕТАФИЗИКА

Име метафизика датира из давне прошлости. Још је Андроник са Родоса, одговарајуће Аристотелове списе скупио под насловом физика. Општу суштину, Аристотел је тражио у бићу као таквом, тако да је филозофија значила постављање питања о свему што јесте, и питања шта је то што јесте. Утолико је метафизика- онтологија (учење о бићу и бивствујућем). Шплет указује на термин принцип. Принцип је оно по чему нешто јесте то што јесте. За Грке први принцип свега постојећег било је божанско биће, зато је метафизика заправо онотологија односно прва филозофија, уједно и теологија. Дакле, реч теологија пре свега означава филозофски напор и потиче из филозофије. Платон је први који је употребио реч теологија, мислићи на песнички начин говора о богу, који филозофија треба да превазиђе. Временом, реч теологија добила је значење опште црквене десциплине. Шплет објашњава питање метафизичке аргументације. Филозфија је та која тврди. Она не изражава само став појединца или друштва, већ заступа неки став и за тај став важи захтев да буде истинит. Потавља се двострука тврдња- ја нешто говорим, тврдим и такође тврдим да је тврдња истинита. Филозофија тврди да се у свакој аргументацијиј ради о истини као одређеној врдности. Филозофија је догађање истине. Онај ко филозофира мора са своје стране да одговори на захтев о истинитости и мора бити спреман да своје тврдње провери. Мерило, инстанца провере је светлост, тј. сама истина. Покушај убеђивања могућ је тек под претпоставком могућности избора и оправдања. Свако убеђивање губи се тамо где нема могућности избора. Када говори о светлу истине, Шплет истиче да сама светлост није видљива, она видљивим чини оно што осветљава, наиме- ствари и њихове односе. Не појављује се истина; у истини се појављује оно што јесте. Заправо метафора о светлости потиче још из давнина и указује на узвишеност значења, објашњавање истине која се сама собом оправдава и која даје достојанство свему што из ње произилази. Шплет каже да филозофија не измишља, она спознаје оно што јесте. Метафизика има и димензију која је везана за будућност- метафизика као есхатологија.

20. В. М. Најдл, ХРИШЋАНСКА ФИЛОЗОФИЈА Аутор истиче важност грчке речи логос. Са речју логос први пут се сусрећемо у вези са речима физис и космос у раном периоду грчке мисли. Хераклит, који употребљава ове речи, у космосу види утемељење смисла свега постојећег. Логос се односио на сигурност вечног у себи пребивајућег космоса. Према хеленима космос није настао и зато је непролазан, самодовољан. У рано грчко доба човек је живео скрушен моћима космоса, природе и логоса, које су важиле као закони ствари. У доба софистичког просвећивања човек се окренуо себи самом. Намера софиста да се све подреди људској мери, променила је смисао појма истина. Истина која је као целина била одговорна само себи самој, сведена је на оно што користи човеку и тиме је изгубила суштину.. Сократ, Платон и Аристотел покушали су да одбране целину као целину, осећајући одговорност према космосу. Платон је схватио да је реч психе поред речи космос, физиз и логос постала оно што повезује космос, Бога и човека. Само помоћу њих је било могуће поново успоставити хармонију космос, Бога и човека, коју је софизам разорио. Најдл истиче појам схватања бића као прастару реч грчког порекла. Схватање бића је повезано са идејама које Платон интерпретира као суштаственоти из којих гради хијерархијско устројство космоса. Као највишу идеју Платон је поставио агатон која је за њега представљала приступачног бога. Платон је поставио теоцентризам на место софистичког антропоцентризма према чему је Бога а не човек мера свега постојећег. Бог, човек и природа уз помоћ феномена психе постали су дијалектичка целина. Схватање Бога у грчкој филозофији квалитативно се разликује од личностног схватања Бога јудејско-хришћанске вере. Грци су божанску природу Бога сагледавали кроз биће космоса који је за њих био крајња основа свега. Аристотел је филозофима који су сматрали да је свет створен или прозлазан приписивао атеизам. Платон је тврдио да се посебности појединца не може приписати никакав смисао. Учење о спасењу код Сократа и код Исуса Христа се доследно разликују. Сократ поручује да се не старају о њему већ о истини, а за Христово учење суштина је сама његова личност. Хирстос каже да је он пут, истина и живот и да без њега не можемо ништа постићи. Дакле, тежњу треба да усмеримо на схватање достојанства личности. Према хришћанској филозофији персоналност почива у Богу, у његовој реалности која надилази људску реалност, а Бог нема ни почетка, ни узурока. То је ново схватање смисла, где је персонално, као биће Бога, грчком духу страно. Најдл упућује на хијерархијски вредносну структуру онтика-онтологија-логика. Ако онтологија изгуби своју везу са онтиком и ако се повеже само са логиком, изгубиће свој садржај. Последица је теорија науке која занемарује свако метафизичко утемељење. Најдл дефинише да онтичко постојање природе треба да обухвата недодирљиву област творца и да истовремено омогући самоизградњу човеку кроз културу и цивилизацију. Персоналност и онтика се узајамно утемељују. Прихватање једном подразумева и прихватање другог.