Jaspers - Opsirnije.doc

ЈАСПЕРС

1. Шта је философија? Спорно је шта је философија и колико она вреди. Оно што се појављује под именом философије пружа примере за лако противречне судове. За човека који верује у науку, најгоре је што философија нема резултате од опште важности, нешто што се може знати а тиме и поседовати. У философији је увек у питању целина бића која се тиче човека као човека, а научна знања тичу се појединих предмета. Али захтев да философија буде свакоме приступачна мора се прихватити јер и најзаплетенији путеви философије којим иду стручњаци у философији имају свој смисао само ако продру у људску природу. Јасперс даље каже да философско мишљење мора у свако доба бити изворно, сваки човек мора сам да га изврши. Доказ да човек изворно философира су деца и душевни болесници. Јасперс још каже да је философија човеку неопходна, и да је зато присутна у јавности и од ње се неможе побећи а да је питање од значаја то да ли је постајемо свесни или не, да ли је она добра или лоша, збркана или јасна. У ствари Јасперс наводи леп пример ”морања философирања”: Ко одбацује философију, и сам се приклања једној философији иако тога није свестан. Јасперс истиче да је суштина философије тргање за истином а не поседовање исте. Њена питања су каже битнија од њених одговора а сваки одговор се претвара у питања. Философија значи – бити на путу. То ”бити на путу” судбина је човека у времену али она пружа савршенство ако буде откривена и остварена у бићу, тј. ако је човек буде свестан и пројектује је собом. У томе лежи смисао философирања. Дакле свака философија сама себе дефинише својим остварењем. Проналажење Бога је пример сваког суштинског философирања: због тога што је Бог недокучив а човек стреми ка Њему. Философија не даје, она може само да пробуди. Човек у тренутку када њоме дође до стварности, он заиста постаје човеком. 2. Извори философије Историја философије као методичног мишљења започела је пре две и по хиљаде година, а њена историја као митског мишљења много раније. Али почетак је нешто друго него извор. Почетак је историјски а извор је врело из кога долази подстрек за философирање. То изворно је каже Јасперс многоструко: из чуђења произилази питање и сазнање, из сумње у оно што се сазнало критичко испитивање, из човекове потресености питање о самом себи. Старост, болест, смрт не могу се укинути. Све што је постало поуздано у савладаној природи, само је нешто посебно у оквиру тоталне непоузданости. Али насупрот целокупној непоузданости света, ипак постоји оно што је веродостојно, основа на којој све почива: завичај, родитељи, браћа, сестре, пријатељи, језик, вера итд. Од ситуација попут смрти, случаја, кривице и непоузданости света, што све представља страдање, човек тражи да се спасе. Философија то не може да му пружи. Спасење му нуде велике универзалне религије света. Он се уједињује у заједницу не би ли преко узајамне помоћи стекао сигурност. Средство међу људима је комуникација. Али данас се 1

све више људи састаје да би се потом разбежали, по речима Јасперса. Али ”ја” не могу бити сигуран у постојање истине ако сам сам, јер ја постојим само када сам са другима, а сам сам ништа. Само се у комуникацији остварује свака истина, само у њој ја јесам ја. Бог се показује само индиректно, и не без љубави човека према човеку. То се од самог почетка и показује у томе што свака философија тежи себе да саопшти, а у тој сврси лежи смисао свих сврха: уочити биће, осветлити љубав, постићи мир. 3. Свеобухватно Јасперс нам износи једну од најтежих философских мисли која је и једна од основних мисли, а то је питање: Шта јесте? Одговор је по Јасперсу чудновато вишеструк. Велики је број погледа на свет: материјализам, спиритуализам, хилозоизам... али шта је заправо тачно? Ниједно од ових становишта до сада није доказано као тачно. Он каже да ”Ја” не може бити објекат, јер је Ја које себе мисли опет претпоставка сваког процеса у којем нешто постаје објекат. Тај основни налаз назива се расцеп између субјекта и објекта. Очигледно је да то биће не може бити ни субјект ни објект, него мора бити ”свеобухватно”. Свеобухватно остаје мутно за човекову свест. Али то што је човек постао свестан расцепа субјекта и објекта даје му слободу у философирању. 4. Мисао о Богу Пошто је Бог свет створио ни из чега, свет се не може усавршавати. После губитка свега долазимо до једног закључка: Бог јесте. Како да докажемо да Бог постоји? Јасперс каже ако не можемо доказати ни да Бог постоји ни да Бог не постоји. Али и када би Бога доказали, Он би био само једна од ствари у свету. Зато Бог и није предмет знања. Он није предмет чулног искуства. Он је невидљив, Он се не може сагледати, у њега се само може веровати. Веровати у Бога, значи живети на основу нечега што ни на који начин не живи у свету. Јасперс даље тврди да су слобода и Бог нераздељиви, јер када је човек истински он сам, онда је сигуран да то није захваљујући себи. Највећа слобода зна да бити слободан у односу на свет, значи бити најдубље повезан са трансценденцијом. Бог за мене јесте уколико ја у слободи стварно постајем ја сам. 5. Безусловни захтев Љубав као темељ жеље усмерене ка истинској стварности. Ја желим да јесте оно што волим. А оно што истински јесте не могу да сагледам ако то не волим. 6. Човек Шта је човек? Питање је да ли се човек уопште може схватити докраја на основу онога што се о њему може знати. Ми не можемо одгорити шта је човек, каже Јасперс, неким знањем о њему, већ то само можемо да доживимо на извору нашег мишљења и делања. Човек је више од онога што је кадар да зна о себи. Људи никада нису сами себи довољни. Човек увек тежи да превазиђе самог себе. У томе више напредује уколико му је дубља свест о Богу. 2

7. Свет Све оно што се у пракси сусреће, разјашњава се у научном сазнању, и као знање о реалности поново се ставља на располагање даљој пракси. Слике света стајале су на почетку људског сазнавања. Јасперс каже да не постоји никаква слика света, постоји само систематска наука. Упознавање свих праваца научног истраживања света је претпоствака философске свети о бићу. Тако скривени смисао научног сазнања света води нас ка крајњем истраживању, ка савршеном знању које може да проузрокује само истинско незнање. У оствареном незнању лежи незаменљиви извор свести о бићу. Биће света, по Јасперсу, није предмет сазнавања. Слобода у односу на биће види свет по себи, види свет онакав какав он јесте, а не као нешто крајње. У њему се находи оно што је вечно. Али вечно биће ми не сазнајемо директним знањем, него вером. Вером сазнајем да је Бог биће. Моје предавање њему је мој истински начин егзистенције. Мој живот као целина постоји у односу на Бога.

8. Вера и просвећеност Шта је просвећеност? Просвећеност је захтев човека да му мора постати очевидно оно што мисли, жели и чини. Он жели разумом да схвати и да му, по могућности, буде доказано оно што је истинито. Њу треба схватити као пут на коме човек долази до самога себе. Јасперс разликује истинску и лажну просвећеност. Заблуда лажне просвећености лежи у томе што она сматра да разум једино помоћу самог себе може да сазна истину и биће. Али разум је упућен на нешто друго. Као философија он је упућен на садржаје вере. 9. Историја човечанства Запитамо ли се – у чему је смисао историје, за онога ко верује у неки циљ историје, подразумева се не само да мисли на тај циљ него и да га плански остварује. Питање – у чему је смисао историје, не може се решити одговором који тај смисао исказује као неки циљ, јер сваки циљ се може превазићи. Јасперс предлаже да се не бавимо крајњим циљем историје, него оним циљем који би сам по себи био услов за остварење највећих могућности људског бића: а то је јединство човечанства. Услов тог јединства је таква политичка форма постојања, а не нека општа религија, са којом се сви могу сложити због тога што даје највеће шансе слободи за све. Оно што ми можемо бити, не смемо да свалимо на своје доба, саветује Јасперс, него осветљавајући своје доба, треба да покушамо да продремо тамо где можемо да живимо из дубине. 10. Независност човека који философира Философирати, по Јасперсу, значи борити се под свим условима за своју унутарњу независност. А шта је независност? Апсолутне независности нема. Где има слободе, тамо се она бори са неслободом, а са њеним потпуним савлађивањем, и сама слобода би била уништена, јер би сви отпори отпали. Због тога смо само онда независни 3

кад смо уплетени у свет. Бити независан у свету значи једно посебно држање према свету а не то што ћу напустити свет. Философирање израста из оне независности у свету која је идентична са апсолутном везаношћу за трансценденцију. Философирање је школа независности а не поседовање независности.

11. Философски начин живота У једном свету који постоји само као спољашњи поредак, који душу оставља празну, човек бива упућен на себе. Он тада на философски начин себи гради оно што му околина више не даје. Тада он поставља себи питања: Шта сам ја, шта пропуштам, шта треба да чиним? То значи на философски начин водити живот. Ако философирати значи учити се смрти, онда то умење да се умре чини баш услов правог живота. Учити се животу и умрети једно је те исто. Циљ философског начина живота не треба да се формулише као неко стање које би се могло достићи, а затим и остварити. Наша суштина је - бити на путу.

12. Историја философије Само у озбиљности савременог философирања може успети додир са вечном философијом, у њеној историјској појави. Иторијска појава је средство за повезивање у дубинама заједничке садашњости. Смисао историјског продирања јесу тренуци саглашавања са пореклом. Тако историја, пошто је пробудила, постаје огледало сопственог бића. Сматрати једну прошлу философију за своју, то је исто тако немогуће као поново створити неко старо уметничко дело, каже Јасперс. Смисао философирања је савременост. Ми имамо само једну стварност, и то ову овде и ову сада. Један тренутак може да значи све. Само прихватајући време, ми доспевамо тамо где се време брише.

4