Drejn Istorija Skripta.doc

ПЕРИОД ПРАОТАЦА На почетку старозаветног „Вјерују“ (Понз 26, 5-10) стоји: „отац мој беше сиромах Сирин“ (према Септуагинти) или „лутајући Арамејац“ (према јеврејском тексту), и даље „и сиђе у Мисир с мало чељади, и би онде дошљак, па поста народ велик и силан и обилан на броју“. Затим се укратко опева угњетавање од стране Египћана, излазак из Египта и улазак у обећану земљу. Није јасно зашто се Јевреји називају Арамејцима, с обзиром да су Арамејци постали значајни тек од 11. в. преХ, када су основали мало царство на тлу Сирије. Током 3. миленијума преХ бројни лутајући номади су се селили из арабијске пустиње на територије великих цивилизација са центром у Месопотамији. Крајем тог периода, у сам Вавилон, са центром у Марију, доселила се таква једна група, коју су Месопотамци назвали „Амуру“. Они вероватно имају везе са нацијом Аморејаца која се спомиње у Старом завету, а многи научници верују да ти народи нису преци само Арамејаца и Хананаца, већ и Израиља. Старозаветна Heils geschichte почиње са Аврамом. Прича полази од његовог оца Таре, у граду Уру (Персијски залив). Из неког разлога, породица се сели 900 km северозападно, у Харан (северна Сирија). Разлог може бити у вези са тим што су ова два имала значајна светилишта Сина, бога месеца, а сама Библија каже да они изворно нису били верници Јахвеа (ИНав 24, 2). Може бити и да је породица била физички угрожена, с обзиром да се на два места (Пост 15, 7; Иса 29, 22) каже да је Аврам „спашен“ из Ура (тј. користи се исти глагол као за излазак из Египта). Септуагинта, пак, именује Тарин град као Ур Халдејски, што би било знатно ближе Харану. У прилог овоме иде чињеница да, када се тражи жена Исаку, слуге иду у земљу Аврамовог рођења, за коју се испоставља да је област око Харана. Аврам и Сара се не заустављају у Харану, већ иду на други крај Месопотамије, у Палестину, путујући још 720 km. Тамо су живели номадски. У временима нарочите оскудице, били су принуђени да се селе чак до Египта. Патријарси су највероватније били историјске личности, али немамо основа да тврдимо да су се догађаји десили баш онако како то излаже Библија. Документи из Марија говоре нам да су многа племена на тим просторима живела номадски, у извесној симбиози са неномадским становништвом, да су се понекад привремено насељавали у градовима, чак постајали пољопривредници, али да никако нису дозвољавали да се над њима успостави централизована политичка управа; све ово можемо уочити у причи о праоцима у Књизи постања. Правни документи откривени у Нузију, објашњавају нам неке поступке одређених библијских личности из доба патријараха (нпр. жена даје мужу робињу ако не може да има дете, човек усваја роба ако нема наследника, итд). Овде се може убројати, такође, полигамни брак, као и бракови између блиских рођака (што је, касније, Левитским законом забрањено). Проблем у вези са документима из Марија и Нузија јесте време њиховог настанка (1500-1400. преХ). Али, ни то није толики проблем, ако узмемо у обзир да су ови обичаји постојали и развијали се, у оквиру једне исте цивилизације, још дуго пошто су записани. Имена која налазимо у причи Књиге постања такође су пронађена у многим документима из тог периода, као имена личности или градова, нпр. Тара, Нахор, Аврам, Исак, Јаков, Левије, Исмаил... У причи постоје разни анахронизми, попут Филистејаца, Халдејаца, припитомљених камила, али они, као елементи који су унети касније приликом записивања приче, не нарушавају општу мисао.

ИЗЛАЗАК ИЗ ЕГИПТА Јосифа, једног од Јаковљевих синова, браћа су из љубоморе продала да буде роб у Египту. Међутим, он се тамо уздигао до веома високог положаја фараоновог помоћника. Уочи наступајуће глади, постављен је да надгледа прикупљање залиха, а када је глад наступила, био је задужен за њихову расподелу, нарочито номадским племенима. По храну долазе и Јосифова браћа из Ханана. После низа догађаја, Јосиф им открива свој идентитет, и они доводе оца и читав његов дом (= племе) у Египат, где се настањују. Међутим, следећи фараон је Јевреје, који су се у међувремену намножили, видео као претњу и опасност по Египћане, стога их је претворио у робове, који су имали градити градове Питом и Рамесу. Рушевине ова два града су нађене и идентификоване. Северни Египат (у ком су Јевреји живели) је извесно време, до 1560. године, био под влашћу Хикса. Могуће је да је „фараон“ чији је Јосиф био високодостојник, заправо, био Хикс. То би објаснило чињеницу да је један неегипћанин доспео до тако високог положаја. У причи о Мојсију помињу се два фараона – један угњетач, у време ког је Мојсије побегао из Египта, и други за чије време се десио излазак из Египта. У науци, у оптицају су три узастопна фараона – Сети I , Рамзес II и Мернептах. Тешко да би Рамзес II, који је у историји познат као владар чврсте руке, дозволио бекство радне снаге. Недостатак, пак, друге претпоставке, јесте то што се на Мернептаховој стели (око 1220. преХ) Јевреји већ помињу као палестински полуномади, док Библија каже да су лутали 40 година пре уласка у Ханан (иначе, ово је први ванбиблијски помен Јевреја као народа). Ипак, највероватније је да је фараон угњетач Рамзес II (који је, иначе, градио Рамесу као своју престоницу, док је најлепша грађевина у Питому изграђена такође за време Рамзеса II), а други фараон Мернептах. Што се тиче времена када се излазак десио, данас је најприхваћеније мишљење да је у питању време између 1280-1240. преХ. Библијски извештај о изласку је литургизиран и теологизиран. Неки подаци које Библија даје су неодрживи ако би били гледани као факти. На пример, број од 600 000 јеврејских ратника, подразумева 2-3 милиона Јевреја. Том броју људи би требало месец дана да пређу преко Црвеног мора, у колони дужој од 160 km. Пут којим су Јевреји ишли ка Ханану није тачно утврђен.

УЛАЗАК У ХАНАН У 2. миленијуму, у Египту је постојало мноштво међусобно неповезаних градова-држава, који су већином били вазали Египта. Иначе је Ханан увек био на стратешки веома важној позицији. Ту су пролазили путеви од Египта ка Месопотамији и Сирији. Крајем 12. века, моћ Египта слаби, што због династијских размирица, што због напада од стране „народа са мора“. „Народи са мора“ су дошли у макар два таласа, у 13. и 12. веку. У другом таласу се истичу Филистејци, заједно са народима који се не помињу у Библији – Тјекер, Шекелеш, Денјен и Вешнеш. Ови народи су, изгледа, дошли са Крита. Иначе, могуће је да су се неки од „народа с мора“ касније утопили у јеврејску нацију. Три су теорије о начину на који су Јевреји освојили Ханан најзаступљеније: 1) Оружаном борбом. Брзим ишчитавањем Књиге Исуса Навина стиче се утисак да су Јевреји веома брзо освојили Ханан. Међутим, у овој књизи се говори о заузећу само неколицине градова, и на крају јасно стоји да је велики део земље остао неосвојен. Ипак, многи научници верују да је највећу улогу у освајању Ханана одиграла војска Исуса Навина. Археологија (Гарстанг) је почетком 20. века открила да су зидови Јерихона, најстаријег града у тој области за који се зна где је био, ничице попадали. Међутим, каснија истраживања исте хумке показала су да је промашен један слој, тако да се то што је нађено, заправо, десило читав миленијум пре јеврејског нашествија. Међутим, на многим другим локалитетима виде се у 13. веку разарања, после којих следи далеко примитивнија култура од пређашње. Како год, ово се може приписати и другим народима (нпр. Филистејцима), или чак међусобним ратовима градова-држава, што је могао бити један од фактора слабљења египатске моћи. Такође, јевреји нису могли бити нарочито војно јаки. Још је један податак из Књиге Исуса Навина од кључне важности: војним походима је освојено само брдовито земљиште у средишњем делу Ханана. 2) Мирним уклапањем. Неки научници сматрају да је већи део земље био „освојен“ поступним уклапањем у хананско друштво. Као номади, поступно су продирали у структуру власти у брдским градовима, као значајан чинилац популације. Ову теорију нарочито је развио Алт. Археологија иде у прилог овоме, јер има трагова повремених битака и разарања, више него о муњевитим освајањима. Сам Стари завет говори да су неки градови „освојени“ без освајања, попут Сихема. У писмима хананских и сиријских владара фараону Ехнатону, постоје извештаји о нападима од народа под именом „шасу“ и „хабиру“ (етимолошки слично називу Јевреји), који су некада били робови, а у то време су маргинална класа хананског друштва. И поред свега овога, ова теорија има веома мало присталица, а ни библијски извештај јој не иде у прилог, јер се из саме Библије овако нешто готово не може ни наслутити. 3) Социјалном револуцијом. Ова теорија потенцира етичко-социјалну предност релативно нове Јеврејске религије и политике. Мојсијев Бог је лични Бог који се занима за човека. Савез са Јахвеом подразумева социјалну једнакост, што је револуционарна идеја у историји овог дела земаљске кугле. Најпријемчивији, свакако, били су сељаци. Примери за овакав начин уклапања били би Равина породица из Јерихона, или Гаваоњани. Ако би ова теорија била тачна, онда су већину каснијег Израила чинили људи не-израилског, тј. хананског порекла. С једне стране, постоји известан континуитет између хананске и Израилове културе, чак и религије и религијских култова, поступака и других елемената (што видимо и у самој Библији). С друге стране, археологија не налази постојање трагова неке револуције, а сама Библија ни најмање не говори о тако нечему.

ПЕРИОД СУДИЈА За разлику од Књиге Исуса Навина, Књига о судијама оставља утисак постепеног освајања Ханана, још дуго после смрти Исуса Навина. Период судија обухвата 12. век пре Христа. Историјске околности ишле су на руку Јеврејима. Египћани и Хетити су били ослабили, а Асирци још нису били спремни да се прошире на Ханан. Међутим, у самом Ханану, Јевреји су контролисали само неколико области. Постојале су две географске групације хананских градова-држава – северно и јужно од Сихема. Јевреји нису могли у потпуности прогнати хананске владаре чак ни тамо где су успели да успоставе извесну превласт. Такође, ту су и други народи који су покушавали да заузму део територије. Јеврејска титула судије слична је службеничким титулама из тог периода у Марију, Елби и Угариту. Старозаветне судије су као нека противтежа околним моћним царевима. Они су се природно истицали мудрошћу, храброшћу и другим врлинама погодним за функцију коју су обављали. Оно што их међусобно суштински повезује јесте посвећеност вери у Јахвеа. Иначе, приређивач често истиче анархичност тог периода („У то време не беше цара у Израиљу, и сваки чињаше што му беше драго“). Али ипак, када је било потребе, племена су била спремна да се удруже (нпр. у причи о злочину становника Гаваје). Од дванаест судија, шесторица се подробно описују, а само један (Готонило) је са југа. То је, вероватно, последица тога што је књига записана на северу. Поука је слична каснијој пророчкој, а излаже се схематски. Јевреји су верни Богу, и тада напредују. Чим напусте Јахвеа, непријатељи их побеђују. Тада се враћају Јахвеу, који их избавља преко одређеног судије. Што се тиче историчности књиге, у њу се може сумњати већ на основу постојања поменутог обрасца, као и на основу личног карактера приче о судијама. Они су локални хероји. (Штавише, Самсонови окршаји са Филистејцима су сасвим личне природе). Ипак, слика живота коју нам пружа књига поклапа се са оним што знамо о начину живота у то време. Најисторичнија прича је о Девори и Вараку, а Деворина песма се сматра најстаријим старозаветним текстом. Матин Нот је као начин на који су племена била организована у доба судија предложио модел амфиктионије. Амфиктионије су били савези у Грчкој и Италији. Најистакнутија амфиктионија била је везана за Аполонов храм у Делфима. „Амфиктионија“ значи „живети у околини“. Амфиктионије су били савези шест или дванаест племена окупљених око једног религијског центра. Број племена био је повезан са месечним чредама по питању опслуживања светилишта. Скупови делегата су одржавани једном годишње, у религијском центру, у виду религијско-административне церемоније. Ова претпоставка има доста недостатака, мада начин функционисања Јевреја у предмонархијско доба у Ханану има сличности са амфиктионијама. Прво, амфиктионије су и просторно и временски удаљене од Израиља у 12. веку. Спецификум вере у Јахвеа је да се он не може везати за једно место (мада је то, у извесној мери, учињено касније, изградњом јерусалимског Храма). С обзиром на то, у Књизи о Судијама помињу се три верска центра – Сихем, Ветиљ и Силом. Ипак, ту је други објекат као центар савеза са Јахвеом – Ковчег савеза. Што се тиче броја племена, иако се у Старом завету инсистира на 12 племена, ни сам библијски извештај често није доследан том броју, као ни именима племена (нпр. временом нестаје Симеоново племе, вероватно се утапајући у Јудино; затим, постоји извештај о племену Махера, Манасијиног сина, итд.). Иако постоје извештаји о окупљању свих (или једног дела) племена у религијском центру од стране судија, из Књиге о Судијама не може се закључити да је то функционисало као у амфиктионијама.

ДЕФТЕРОНОМИСТИ Дефтерономистику историју, по претпоставци Мартина Нота, чине оне књиге које јеврејски канон сврстава у раније пророке: Понз, ИНав, Суд, 1 и 2 Сам, 1 и 2 Цар. Један од разлога за овакву јеврејску класификацију јесте иста основна порука ових, ранијих, и каснијих пророка (у хришћанском канону: пророчких књига): од односа са Јахвеом зависи све. Дефтерономистичка прича је коначно уобличена у време непосредно после пада Јерусалима 586. године. Понз је попут увода у овај корпус. Прошлост је за дефтерономисту шанса да се извуче поука за будућност, али и да се пружи нада. Зато причу завршава пуштањем Јоахина из ропства. Овакво схватање историје изложене у наведених 7 књига у великој мери расветљује причу која се у њима излаже. МОНАРХИЈА, ПОДЕЉЕНО ЦАРСТВО И РОПСТВО Требало је да Бог буде једини прави „монарх“ Израиља. Та свест је владала у време судија, али је наставила да постоји и касније, кроз антимонархистичку струју. И саме судије су тога свесне. На пример, Гедеону се нуди доживотна власт, што он одбија. Гедеонов син Авимелех успео је да завлада Сихемом, али је то кратко трајало. Три су основна разлога за појаву монархије. Постојала је велика опасност од осталих народа, нарочито од супарника у освајању територије – Филистејаца. [Детаљније о односу између Јевреја и Филистејаца: Дрејн 103-105.] Број становника се повећавао. Прелазак из бронзаног у рано гвоздено доба (1200-1000. г. преХ) значио је потребу увожења гвожђа, и самим тим његове дистрибуције, коју је требало организовати; свакако, постојала је потреба за равномерном расподелом и других ресурса. Два су извештаја о настанку монархије, које су касније дефтерономисти уклопили и прилично добро „испеглали“ – монархистички и антимонархистички. Према монархистичком извештају, Самуило помазује Саула за цара; по антимонархистичком, Бог и Самуило се не слажу са проглашавањем цара, јер то значи одбацивање Бога као јединог правог „монарха“, док народ безочно инсистира на томе. Ова дијалектика се провлачи, мање-више, кроз читаву дефтерономистичку историју. Саул је више нека врста доживотног судије него цар. Међутим, главна новина коју је Саул увео била је његова лична војска као монарха. То је било неопходно, јер је његов потез приликом сазивања племена у борбу за ослобађање Јависа Галадовог био само привремено решење. То је, вероватно, значило увођење пореза, мада о томе нема експлицитног извештаја у Библији. Своју владавину Саул је завршио трагично, одбачен од Бога и људи, извршивши самоубиство у бици код Гелвује. Давид је веома важна личност у Библији и, уопште, јеврејској свести. Од три цара јединственог царства, о њему се у Библији говори далеко највише. Од њега и на основу његове владавине јавља се царски месијанизам, који је одржавао наду у народу и у најтежим тренуцима, нарочито код јужних племена. (Има места на којима се Давид назива Божијим сином, али не у смислу у ком су ту титулу носили египатски владари у то време, већ више метафорично.) О Давидовом доласку на Саулов двор постоје два извештаја, који се спајају у причи о победи над Голијатом. По једном, Давид је дошао као свирач и штитоноша, по другом је донео храну браћи која су била у бици. Давид временом постаје све популарнији, због успеха у биткама. То у Саулу изазива завист, која временом прераста у мржњу, док је Давид у народу све популарнији. Коначно, Давид је побегао од Саула на југ земље. Тамо је склопио неку врсту савеза са

Филистејцима. Због војних успеха, постаје омиљен међу јужним племенима, која га и проглашавају за свог вођу. Коначно, Давид је осећао огромну потребу за коначним уједињењем северних и јужних племена која је постојала. Стога успева да приволи и северна племена да му положе заклетву верности. Освајање Јерусалима, до тада јевусејског града, и одабир њега као престонице, био је изузетно паметан потез. Други кључан потез било је доношење Ковчега савеза у Јерусалим, што је имало верски, али и државни значај. Давид је организовао истинску монархију, са свим њеним предностима и манама. У прилог томе ишла је слабост Египта и Асирије у том периоду. Такође, освојио је много нове територије. Ипак, дефтерономисти истичу и Давидове слабости (нпр. грех са Уријиницом), што упућује на Давидову (ипак) зависност од савеза са Јахвеом. Соломон је на власт дошао путем дворских интрига и на основу војне моћи. Он је завладао, просто, као најмоћнија личност унутар већ добро развијене владајуће класе. Ово је био период више учвршћивања него освајања. Војску коју је наследио од оца учинио је веома снажном и бројном. Са околним народима је водио политику склапања савеза: трговао је са Феникијом, Арабијом, Сиријом Киликијом, оженио се египатском принцезом, затим је склопио савез са Тирским царем Хирамом (веома важно за градњу Храма), итд. Соломон је много градио. Међу најважније његове грађевине спада његова сопствена палата, затим палата за египатску принцезу коју је ожанио. Али, свакако, Соломонов најважнији грађевински подухват био је јерусалимски Храм. Поред верског значаја, храм је значио и обезбеђивање религијског легитимитета монархије и царске идеологије, као и у околним државама тог времена. Осим тога, и архитектонски гледано Храм је био веома сличан Валовим храмовима у тадашњој Палестини које је археологија открила. Уосталом, храм су градиле феничанске занатлије. Иако је, раније, Саулу и Давиду то било најстроже забрањено (штавише, Саула је због тога Бог одбацио), Соломон је на себе узимао неке од најважнијих религијских функција, нпр. приношење жртава и благосиљање народа, што опет има паралелу у праксама околних народа. Коначно, Соломон се одметнуо од савеза са Јахвеом, уводећи страна божанства у храм. После Соломона, на власт је требало да дође његов син Ровоам. Међутим, он успева да завлада само јужним племенима. Северна племена су желела повратак на стари идеал друштвене организације. Они за цара бирају Јеровоама. Та ће слика владати све до пада оба царства: на југу се кроз Давидову династију чува месијанска нада, а известан антимонархизам на северу се осликава немогућношћу да се успостави династија и непрестаним превратима на власти. Већ Јеровоам има чак три престонице (Сихем, Фануил и Терсу) и организује два нова религијска центра (у Дану и у Ветиљу), што показује делимичан повратак на старо. (Према дефтерономистима, главни проблем Јеровоамове реформе био је формални синкретизам са околним религијама, који се осликавао у постављању кипова златних телади у нове храмове, иако је, заправо, требало да они представљају Јахвеову моћ). Али, ни пре Ровоама и Јеровоама племена нису, заправо, никада уједињена у потпуности (осим, можда, под Давидом). Подељена племена ратују са околним силама, као и међусобно, при чему склапају савезе са другим државама, понекад чак међусобно (мада ове савезе дефтерономисти региструју као неблагословене од Бога). Пад северног царства. Две најнапредније владавине у јеврејској историји биле су владавине Јеровоама II на северу и Озије на југу. Они су проширили територије скоро до опсега уједињеног Соломоновог царства. Озија је реорганизовао војску, пољопривреду, руднике бакра, трговину... Јеровоам је у Самарији (нова северна престоница коју је изгради Амрије) подигао сјајне грађевине. Међусобно су живели у миру и сарађивали. Људи су се обогатили. Постали су, уједно, веома религиозни, али

само формално. Изобличитељ социјалне неправде и религијског формализма у овом периоду је пророк Амос (нешто касније и пророк Осија). После смрти Јеровоама II, на северу долази до социјалног и политичког хаоса. Уједно, доласком на власт Тиглат Паласара III почео је успон Асирије. Он је водио освајачку политику, а становништво освојених крајева је расељавао. Први извештај о асирском нападу на Израиљ јесте из времена Менајимове владе. Он је плаћао данак Асирији. После њега долази кратак период у ком се покушало ослободити од асирске власти. Цар Осија се предао Асирцима, видећи да је царство на издисају, али је убрзо, када је Тиглат Паласара наследио Салманасар V, и он покушао да се ослободи од Асираца, обраћајући се за помоћ египатском фараону, који је, пак, био преслаб да му помогне. Самарију је коначно освојио Салманасаров наследник Саргон II, 721. године преХ. Језекија (716-687) је јужни цар, директни наследник Ахаза за време чије владавине је пала Самарија. У ово време, Саргон II био је заокупљен проблемима на северу и истоку Асирије. Са друге стране, Филистејци су ушли у савез са Египтом притив Асирије, покушавши да приволе и Јуду. Међутим, Језекија није пристао, послушавши савет пророка Исаије, који је говорио да је Асирија далеко од слома. Убрзо затим, Асирирци су разбили Египат и Филистејце. Међутим, најважније што је Језекија учинио била је верска реформа, коју су подстакли нарочито пророци Исаија и Михеј. Владајуће стање био је религијски синкретизам са хананским култовима. Али, Језекијина реформа није имала само верски, већ и политички значај. Не само да је очистио јерусалимски Храм од свих трагова страног богослужења, већ је укинуо сва остала светошта у земљи, тиме понављајући Соломонов потез централизације. Такође, на реформу је позвао и преостале Јевреје у разореном северном царству, чији долазак на југ би могао да значи подривање асирске моћи, која је већ постала претња и за јужно царство. Поред свега овога, извршио је и реформу војске, припремајући се за стицање потпуне независности од Асираца. Прилика се пружила смрћу Саргона II. У савез против Асирије ушли су Јевреји, Вавилоњани, Египћани и Филистејци. Наравно, Саргонов наследник Сенахирим је одмах реаговао. Покорио је Египат. После освојеног доброг дела Јудине територије, Асирци су напали Јерусалим, али нису успели да га освоје. Заправо, није најјасније шта се овде догодило. У владавини и потезима Језекијиних наследника Манасије и Амона, који су религију вратили у стање пре Језекијине реформе, види се утицај Асирије. Јосија (640-609) је Језекијин праунук, и нови државни и верски реформатор. Асирија је ослабила: Египћани су повратили самосталност, Лидија и Медија су почеле да нападају са истока, а Скити са севера. Такође, дошло је до унутрашњих сукоба између Асурбанипала и његовог брата. Ту је била и нова велика сила – Вавилон. Јосија је постао владар још као дечак. Иако није успео да стекне потпуну независност од Асирије, успео је да прошири територију. Имао је извесну власт над Филистејцима. Његова верска реформа била је темељнија од Језекијине, чак се проширила и на територије некадашњег северног царства. Између осталог, уништио је светилиште које је Јеровоам установио у Ветиљу, као и многе локалне жртвенике и тамошње свештенике. Када су радници ушли у Храм да га реновирају, нађења је „Књига закона“. Ово је централни моменат Јосијине реформе. Ова књига је, највероватније, била Књига поновљених закона. Велелепном церенжмонијом обновљен је савез народа са Јахвеом. У међувремену, Вавилон је освојио готово читаву Асирију. Египћани су, видећи сада опасност у Вавилону, склопили савез са Асирцима. Јосија је, из непознатих разлога, покушао да спречи Египћане да помогну асирској војсци, када је и погинуо, у бици код Мегида. Јуда кратко бива под влашћу Египта. Египћани су на власт у Јуди довели Јоакима. После коначног пораза Асирије, и једног пораза Египта, од стране Вавилона, Јоаким се заклео на верност асирском цару Навуходоносору. Када је Египат

дефинитивно поражен, Јоаким је покушао да се побуни, али неуспешно. Навуходоносор је опсео Јерусалим. За време опсаде Јоаким је умро. Наследио га је син Јоахин, коме Навуходоносор није веровао, па га је одвео у Вавилон, заједно са многим угледним грађанима, успут опленивши храм. Овим догађајем наступа вавилонско ропство. Извршене су три депортације Јевреја: 597, 587. и 582. године преХ. Догађаје у вези са почетком ропства активно је пропратио пророк Јеремија. Навуходоносор је за новог цара Јуде поставио Седекију. Упркос саветима Јеремије, Седекија се придружио египатском устанку против Вавилона. Када је Навуходоносор 586. коначно освојио Јерусалим, Седекијина породица је побијена, а он је ослепљен и одведен у Вавилон. Разорен је Храм. За управника над Јудом постављен је дворски службеник Гедалија. Њега је убрзо убио извесни Исмаил, припадник јеврејске аристократије, побегавши затим код Амонаца. Један број Јевреја, по предању, побегао је у Египат, одвевши Јеремију са собом. Вавилонско ропство трајало је 40 година.

ХРОНИЧАР Хроничареву историју чине 1 и 2 Днев, Јез и Нем. Настала је нешто после вавилонског ропства, можда око 400. године преХ. Хроничар је више теолог него историчар. Користио се дефтерономистичким списима, али неком другом верзијом која се данас није сачувала. Давид је центар читаве приче. О њему, као и о Соломону, говори се идеализовано. Потенцира се једно светилиште. Што се тиче периода после Соломона, прати се историја само јужног царства. Књиге Јездре и Немије се не интередују толико за Давидов царски дом, али иду линијом етничког чистунства и потребе за једним светилиштем. ЈЕЗДРА И НЕМИЈА После Навуходоносора (умро 562.) уследио је низ слабих владара. Вавилонско царство је ослабило, и на сцену ступа нова сила – Персијско царство, са својим царем Киром, који 539. стиче власт над Вавилоном, без потребе за применом силе. Кир је признао верску слободу свим народима у свом царству, што је био велики преокрет у месопотамској политици. Штавише, помагао је расељеницима да се врате на своја огњишта и да обнове своје храмове и култове. Текст документа којим је ово дозвољено Јеврејима сачуван је у Књизи Јездриној. Међутим, многи Јевреји нису хтели да се врате, осетивши лагоднији живот у Вавилону, како извештава и Јосиф Флавије у Јудејским старинама. Међутим, Персијанци су, штавише, инсистирали на повратку Јевреја у Палестину. Прва група повратника дошла је са Сасавасаром, новопостављеним управником Јуде. Одмах је започето обнављање Храма. Следећа група дошла је са Јоахиновим унуком Зоровавељем и првосвештеником Исусом. Јоахин је вероватно наследио Сасавасара, чиме су, на неки начин, персијанци у Јуди вратили на власт Давидову династију, покушавајући да приволе Јевреје да се врате у своју земљу. Што се тиче Храма, постоје назнаке да су и за време вавилонског ропства неки Јевреји са простора северног царства долазили да богослуже на месту разрушеног Храма. У сваком случају, Самарјани су понудили помоћ обнови Храма. У складу са својим националноверским чистунством, Зоровавељ их је одбио. Стога су Самарјани се потрудили да оклеветају Јевреје код Персијанаца да спремају заверу, и успели су да одложе изградњу Храма неких десетак година. Нови цар Дарије I обновио је Киров едикт о обнови Храма, и Храм је коначно завршен око 515. године преХ. Али, праву обнову живота у Јуди извршили су Јездра и Немија. Не зна се тачна хронологија њиховог деловања. У сваком случају, Јездра је вршио верску, а Немија политичку реформу. Немија је 445. постао управник Јуде, са задатком да обнови Јерусалим (тј. првенствено зидине). Код повраћеника главни проблем био је хаос у свештеничким круговима и по питању богослужења, као и етничко (самим тим и религијско) мешање са осталим народима. Немија је као највећу опасност видео полујевреје Самарјане. Јездра, пак, је донео „Књигу Мојсијевог Закона“, највероватније Тору у данашњем облику. Њу су Персијанци званично признали за јудејски државни закон. Обновљен је савез са Јахвеом. Раскинути су мешовити бракови, што је било неопходно да би се сачувао етнички и религијски идентитет. У Старом завету постоји и опозиција овој Јездриној политици: Књига о Рути, Књига о Јони и Трито-Исаија.