Sociologija Kulture-igra Kao Temelj Kulture

AKADEMIJA LEPIH UMETNOSTI

SOCIOLOGIJA KULTURE IGRA KAO TEMELJ KULTURE

Student: Biljana Petković 126/07

Profesor: Dr.Drago Kovacević

BEOGRAD 2009.

IGRA-TEMELJ KULTURE U vidjenju igre kao temelja kulture, kao vrednosti koja se vezuje za ljudski aktivizam, nezaobilazan je dinamizam rivalstva. Ako su rivali izrazito nejednakih vrednosti, dovedena je u pitanje dramatika igre i njena objektivna neočekivanost. U igrama takmicenja, kao da je u jednom zbivanju, sadrzano čitavo čovekovo neizvesno pregnuće. U metaforičnom smislu, igre takmičenja ne dodiruju samo parcijalna zbivanja svakodnevlja, već se tiču čovekovog sizifovskog napora da prekorači sopstvene granice i dostignuto, pa i da stigne do sebe nepoznatog. Kao i u svakom činu samoprepoznavanja najneposrednije se doživljava iznenađivanje sebe samog. U igrama na sreću-vlada moćno "možda", a često i uzaludna ambicioznost. Uz rizik i slučaj, ove igre mozemo protumačiti kao vid otpora postvrenoj i emotivno ohlađenoj stvarnosti, u kojoj su mnoge bitke izgubljene. Iz takvog socijalnog konteksta, nije teško predpostaviti, da iz osećaja socijalne defavorizovanosti i društvene bezperspektivnosti, postoji želja suočavanja sa usudom. To bi, međutim, bila samo jedna strana medalje. Druga bi se odnosila na motivaciju homo metafisicusa, koji ne pristaje na determinizam svakodnevnog realiteta. „Čovek je ono sto skriva”, zapisao je Andre Malro. Ako je to čovek ostaje da se upitamo: da li maska otkriva skriveno ili postaje nova skrivalica? U najplića tumačenja igre ubrajaju se ona koja igru vide kao bekstvo od rađa, kao njegovu nepomirljivu suprotnost. - Ako je igra doista bekstvo od rada, ona ostaje u području pseudoegzistencije i u takvoj igri toliko je neprirodne svetlosti, grča i nespontanosti da ona opstaje daleko od čovekove slobode, životne raznovrsnosti i kreativne samopotvrde. Prerušena, degradirana, bez životnog stila, ovakva igra nespojiva je s onim što bi slobodni ljudi mogli da vole i prihvate. Savremeni čovek, ophrvan rutinskim obrascem egzistencije, nije naročito sklon neočekivanim mogućnostima igre, iako je ona najvitalnija distanca i otklon od sveta blefa, manipulativne simulacije i opsene lažne ozbiljnosti - ističe prof. dr Božović. Igra otkriva svoje moći samo onda kada prekoračuje nekreativnu stvarnost. Da bi postala slobodan vid bivstvovanja, da bi iskazala oslobađanje ljudskog bića od represivnih i teskobnih granica, igru valja doživeti kao snagu odupiranja cenzurisanom svetu, kao prestup. Sloboda duha je osnovna pretpostavka za prepuštanje čarima i otvorenosti igre koja dodiruje realnost, ali i čoveka kao fantastično biće, naročito ako on hoće da se iskaže u svojoj samostalnosti i slobodnoj samopotvrdi. - Moderna društva postala su odveć neosetljiva za beskonačni domen igre. Realnost savremenosti našla se daleko od istinske želje za spontanošću ljudske igre čije je mesto u onom intimnom prostoru u kojem čovek realizuje svoj san o sopstvenoj celovitosti i slobodi DECIJE IGRE K.Gros je verovao da igra objasnjava znacenje detinjstva,a F.Bojtendajk da detinjstvo objašnjava značenje igre. To su suprostavljena stanovišta dvojice uticajnih teoretičara igre. Njihove ″pozicije″ formulisao je pouzdani tumač dečje igre D.B.Eljkoljin. Njemu je bliže ovo drugo stanovište. U delu „A Philosophy of Play” (Filozofija igre) Luter Galik (Gulick) je u aktivnosti igranja video obrazac slobode i samoodlučivanja. Od izuzetne vrednosti je to što je njen

uticaj mnogo veći nego uticaj drugih aktivnosti. Pridajući poseban značaj igri dece, koja se ostvaruje izvan autoriteta institucija, Galik istice da ova igra nudi izuzetnu priliku za kultivisanje onih vrednosti koje se razvijaju u susretu sa drugima, u uslovima aktivnog prisustva slobode, bez rigidno nametnutih obrazaca ponašanja. To je i razlog što se takva igra javlja kao ”velika etička laboratorija„. I više od toga, ona se svojom slobodno usvojenom navikom da se neizostavno poštuju pravila, pojavljuje i kao važna pretpostavka za usvajanje demokratskih načela. U težnji za slobodom i slobodnim odlučivanjem u igri bi trebalo prepoznati tragove strasnog i pristrasnog subjekta-čoveka kao vatrenog zaljubljenika u vlastitu slobodu. Razvoj pomoću igre Džozef Li (Joseph Lee) je situirao u studiji „Play in Education” (Igra u obrazovanju). Tamo se igra identifikuje kao aspekt opšteg razvoja pomoću akcije. U prirodi dečije igre, on otkriva krajnju ”ozbiljnost„. On nipošto ne prihvata koncepcije o njenom sekundarnom značenju. Ističe da se njen smisao ne moze iscrpeti u funkciji puke relaksacije. Zato nije ni čudno što naglašava da „igra deteta” , uglavnom, nije igra u smislu u kome odrasli upotrebljavaju tu reč. Ma koliko igra uspostavlja model iluzije, ona opstaje u sferi realnosti kao njena vitalna i kreativna realizacija individualnih želja i kulturnih obrazaca. Delujući samo po sebi ono uspostavlja nepredvidivu igrovnu aktivnost kao enigmatsku pojavnost koja učestvuje u ″otkopčavanju″ ličnosti, u njenom radosnom oslobađanju. S.R. Slavson je u delu ″Rekreacija i celovita ličnost″ igru video kao sredstvo pomoću kojega dete u svojoj mašti može da upozna realnost. Po mišljenju ovog autora dete svodi svet koji ga okružuje do prostih tipova koje može da razume i da njima vlada. Smatra se da bi međuzavisnost igre i učenja mogla pametno da se iskoristi. Ukoliko bi se obrazovni proces iskazao kao stvaralački proces i slobodna igra, izbegle bi se one nekreativne situacije, tipične za staru školu koje blokiraju stvaralački aktivizam i kreativnu samopotvrdu. Tada bi se proces obrazovanja pojavio kao važna pretpostavka za stimulisanje razvojnih mogućnosti, svega što je latentno, potisnuto, uspavano a što bi trebalo osloboditi kao stvaralački potencijal. Psihoanaliza uz sve nedostatke odavno je bila prisutna u tumačenju dečijeg sveta. U njoj se igra koristi kao dijagnostička metoda i kao terapeutsko sredstvo. Smatra se da terapija igrom uspeva da ″otkoči″ licnost i da utiče na prevladavanje unutrašnjih konflikata. ČOVEK I ROBOT U spisu ″Na putu ka planetarnom misljenju″ Kostas Aksilos dokazuje da je igru sveta izazvala planetarna tehnika. Aksilus piše ″tehnika obavlja posao nekadašnjih mitoloških likova″. Rečeno je da su tehničke igre prisutne u svim oblicima postojanja od materijalne proizvodnje do misli. I pored toga što tehnika nastoji ″preuzeti brigu za sve što jeste″ čovek je još daleko od toga da se uklopi u ″igru sveta″ jer nije postao ″građanin sveta″. Već je zapaženo da se sve to komplikuje zato što smisliti igru ne može dosadašnje mišljenje jer je ono u sebi sadržavalo ne samo apstraktna i nerastumačiva saznanja, već je prizvan i deus ex machina. To mišljenje nije stizalo ni do slobodnog čoveka, ni do planetarne tehnike, čiji je svet, u stvari, identičan sa svetom tehničke igre ili svetske igre.

Vanja Sutlić je u ogledu ″metafizika-igra sveta-povesno mišljenje″ došao do zaključka da ″ni misao, ni stvaralaštvo, ni činjenje iako su izgubili granice ne svode se bez ostatka na tehniku, pružajući joj s jedne strane stalni otpor koji ona stalno prevladava, s druge strane, i kroz samu tehniku, prevladajući je u rizike i udaljavanju od fragmentarnosti tehničkog projekta s osloncem na neiscrpnost igre sveta koja dalje igra″. Kuda vodi ovakav razvoj tehnike ? To je jedno od najvažnijih pitanja. Navike koje reguliše sat i kalendar mogu ugroziti snagu samog čovekovog impulsa i dovesti do njegove otupelosti. Opasnosti od homogenizacije načina života iste su kao i opasnosti koje su dovele u pitanje vrednosti individualnih razlika i smisao za kreativnu samopotvrdu. Lisen mogućnosti aktivne selekcije i moći razlikovanja savremenik se pasivno odnosi prema agresivnom svetu tehnike. Tehnička moć, kao svetska igra, koja blokira svako transcendiranje izvan postojećeg, neočekivanog po snazi dominacije i pragmatizma, uz goleme razlike, podseća na drevne rituale i na arhaične konstante u igri. U delu ″Ljudska upotreba ljudskih bića″ koja je prevedena na naš jezik pod naslovom ″Kibernetika i društvo″ Viner piše: ″Velika slabost mašine-slabost koja nas je spasla da dosad ne potpadnemo pod njenu dominaciju-leži u tome što ona još ne može da uzme u obzir ogroman opseg verovatnoće koji karakteriše ljudske situacije″. Realizacija igre na koordinati čovek-tehnika, za sada, ima neizbežnu posledicu: čovek je izgubio. AUTONOMIJA IGRE U središte koncepcije igre, u enciklopediji obrazovanja Džon Djui stavlja aktivnost. Djui tvrdi da organizam, koje je neaktivan nije u normalnom stanju. Akcija postaje neižbezan pratilac igre, pokretač interne snage, ali i izazov svetu realnosti koji svojim grubim uslovom razara ili blokira spontanost. Tako igra u stvari ne oslobađa samo potisnutu čovekovu ″energetiku″, ne prekida samo uspavljujuću dosadu, beskrvno sanjarenje i bezličnu ravnodušnost, već i više od toga, nameće dinamiku celoj oblasti realnog sveta. Bez kreacije, maštovitosti i neposrednosti nema ništa od igre. Mnogi teoretičari otkrili su razonodu u igri kao egzistencijalni fenomen. Teorije razonode kao kompenzacije za unesrećenu egzistenciju i bekstvo od života, ma koliko se činile spasonosnim u psihološkim istraživanjima, teško mogu biti prihvaćene sa promišljenog antropološkog stanovišta, koje sve aspekte čovekove egzistencije vidi kao celinu, kao jedinstvo života. Ideja koja apsolutizuje vrednosti teškog i mukotrpnog rada, odricanja od zadovoljstva, onemoguila je utemeljenje igre kao vrednosti slobode. Aktivna napregnutost koja bi bila prisutna u igri, sve prepreke koje bi se morale savladati, sve one novostvorene i neočekivane mogunosti koje nadmašuju ono što je već bilo, nameću potrebu uspostavljanja odnosa između igre, kao izdvojene, specifične aktivnosti i celine života.

KULTURA TAKMIČENJA

U svakom čoveku, u svakom trenu, takmičenje otkriva suštinu igre. Takmičenje je prevashodno u vezi sa igrom i kulturom, ali seže mnogo dalje i šire od kulture i igre. Ono obuhvata gotovo sve forme i neminovnosti života, gotovo sve do granice između života i smrti. Takmičenje možemo videti i kao transformaciju ljudske akcije preko koje se ostvaruje čovekovo neodoljivo nastojanje da se otkriju nadmoćne i neočekivane mogućnosti. U ritualnosti takmičenja i u duhu rivalstva dolazi do izražaja čovekova radna i aktivistička priroda. On je svoj vlastiti suparnik. To nije nikakvo moralno pravilo, nego stvarna činjenica, jer što čovek više nastoji da se takmiči sa drugim ljudima i pobedi, to je manje u stanju da potpuno ostvari i iskoristi svoje mogućnosti. On će iz igre izaći sa /po/bedom, koja je unapred obezvređena. Granice iznad igre ne okončavaju se u rezultatu, u njenom kraju, već u samom igraču. Težnja da se postigne optimalni rezultatski ishod i nepogrešivost čina igre, manjeviše svode se na isto. Ako su nepogrešivost i rekord sijamski blizanci, onda se nameće pitanje o pravu na grešku. Nastojanje da se ostvari apsolutna i nepogrešiva savršenostkamen su spoticanja i u sportu i u svakoj delatnosti u kojoj čovek pokušava da se menja i da menja. Ljudska greška je, u stvari, ne pristajanje na prevagu mehaničke reakcije i sterilne definitnosti igre. Koliko je ugrožena vrednost igre-takmičenja, vidljivo je po tome što gotovo niko više ne govori o nesputanoj kreativnosti i čaroliji fantazije njenih protagonist. KULTURA PRERUŠAVANJA ″Čovek je onaj što se skriva″, zapisao je Andre Malro. Čovek je maska istine. A u maski je sadržan stav bića i postojanja. Da li se iza maske skriva čovekov dvojnik? ″Ako je čovek jedino biće koje ne želi da bude to što jeste″ kako tvrdi Alber Kami, onda se maska javlja kao san iz jave. Od pamtiveka, njeno slobodno ispoljavanje kao stvarno – nestvarna mogunost podrazumeva čovekovo samotumačenje i samoispoljavanje. Ako bi maska nastajala izvan ultraobjektivnosti, nasuprot racionalno organizovanom svetu, koji je u velikoj meri doveo u pitanje čovekovu slobodu, onda se gotovo dramatično nameće pitanje da li maska skriva ili otkriva to što je već skriveno. Ona dolazi kao otrežnjenje.