Protiv Zatvora

Protiv zatvora 'Prison is a weapon used by the state to crash individuals who step out of line' - Michael Collins-former Mayday 2000 Prisoner 'Zatvor je oružje koje država koristi da bi slomila osobe koje su se usudile da pređu crtu' Michael Collins Zatvori postoje od davnina, baš kao i vlast čoveka nad čovekom. Izmislili su ih beskrupulozni pojedinci, koji su otimačinom stekli novac od tuđeg rada, a zatim taj isti novac pozajmljivali tim istim ljudima kojima su i oteli. Pošto pošteni radnici, zbog male nadoknade za svoj rad, oduvek rade po ceo dan za koricu hleba, očigledno je da moraju kad tad da uzajme novac. Radeći i radeći za koricu hleba, nikada nisu dobijali dovoljno veliku nadoknadu da bi mogli da vrate dug. Tako ljudi i dan danas padaju u dužničko ropstvo i doživotno crnče za svog gospodara a mnogi i završe u privatnim zatvorima u koje ih stavljaju zelenaši koji se nadaju da će tako dobiti novac. Kasnije je Država, koja je donela zakone kojima štiti tu otimačinu imovine od strane beskrupuloznih idiota, kažnjavala i slala u zatvor sve koji su uzeli novac od zelenaša. Oduvek je Država štitila bogate lopove jer su oni oduvek i predstavljali tu zločinačku organizaciju. Umesto lopova, sada je još veći lopov - Država, odrađivala prljav posao tj. eksploatacija je institucionalizovana, pretvorena u bezličnost, pa ljudi teže shvataju gde treba da usmere svoj gnev. Od robovlasništva, preko feudalizma pa do kapitalizma i komunizma, Država tj. bogataši su eksploatisali siromašne ljude. Kroz istoriju vidimo da je Država, kakva god da je, oduvek iskorišćavala obične ljude (a bogati nas koriste za svrgavanje protivnika sa vlasti - tako da je svaka revolucija bila autoritarna tj. prevarantska i zato se ništa nije promenilo za siromašne). Ko je bio buntovan, oduvek je završavao u zatvoru. Vlastodršci su oduvek smatrali da će izolacijom takvih ljudi ukloniti svoj problem. Naravno nikada u tome nisu uspeli jer problem nije u pojedincima već u Državi koja svojim represivnim sistemom i nepravednom preraspodelom bogatstva neminovno stvara nove borce za slobodu. Od Spartaka pa do današnjih anarhista. Da skrenem pažnju na to da se ukidanjem zatvora takođe, kao i u slučaju Države i ostalih njenih organa, stvara velika ušteda novca koji bi mogao da ode na prehranjivanje siromašnih. Samo u SAD-u se potroši 600 miliona dolara na izgradnji jednog zatvora (ili je to godišnji trošak po zatvoru - ne mogu da se setim). Razumljivo je i da će se ukidanjem Države i preraspodelom bogatstva nestati i zločini zbog koristoljublja, ili će bar biti veoma retki i društvo će moći da izađe na kraj sa tim. Da bismo došli do toga, moramo prvo da objasnimo što više o anarhizmu, a to je na primer i činjenica da će zatvori postojati sve dok bude postojala i ekonomska neravnopravnost i dominacija privilegovanih ljudi. Pozivam sve ljude kojima je u interesu, a to su pre svega siromašni, da povratimo sve ono što su nam bogati oteli i da uništimo njihove tvorevine - ZATVORE! Inače Država eksploatiše zatvorenike i uz pomoć kapitalista tj. oni zajedno sklapaju ugovore o ekonomskoj eksploataciji zatvorenika. Privilegovane firme dobijaju privilegiju (putem korupcije) da zatvorska uprava prinudi zatvorenike da prave proizvode koje naruči kapitalista uz mnogo manju nadoknadu za rad nego što bi morali da plate radnu snagu van zatvora. Tako zatvorski sistem, između ostalog, podstiče korupciju, širi privilegije i ovako privilegovane klase eksploatatora, proširuje mogućnost eksploatacije koja fizički i psihički ubija zatvorenike, itd. Tako ljudi koji se nisu pomirili sa tim da treba da pristanu da budu eksploatisani, pa su rešili da napadnu Državu i

bogate, opet putem represije završe u zatvoru, gde im se protiv njihove volje nameće disciplina, eksploatisanje, itd. Tako kapitalisti u zatvorima prepoznaju jeftinu radnu snagu koja im omogućava lakše i brže bogaćenje, kao i uvek - uz pomoć Države. Mislim da je logična posledica ovakve situacije, da bogati apeluju kod političkih partija da u Parlamentu pooštre zatvorske kazne, ne bi li povećali broj zatvorenika tj. broj jevtine radne snage.To je sada učinjeno u Srbiji. Ministar pravde je dao predlog Parlamentu da se povećaju zatvorske kazne u Srbiji, i to je usvojeno, tako da kada je neko ubijen, maksimalna kazna je 40 godina (SRPSKOG ZATVORA) umesto ranijih 20. Iz ovoga se sasvim jasno vidi da bogate treba ekonomski uništiti i uzeti natrag ono što su nam ukrali – PROFIT OD NAŠEG RADA. Na žalost, sve dok se ne desi anarhistička revolucija u kojoj će svi bogati nestati, moramo da se zadovoljimo pojedinačnim borbama sa njima. Svako mora da shvati: ILI ONI ILI MI! Klasa eksploatatora i klasa eksploatisanih ne mogu da pregovaraju niti mogu da se pomire! Nema srednjeg rešenja. Koriste policiju, koriste DB, sudstvo, zatvore...ali im ništa neće pomoći. Nepravedan sistem sam rađa uvek nove i nove buntovnike, i samo je pitanje časa kada će se pojaviti novi borac za pravdu. Pravdu u kojoj će svi živeti normalno a ne samo pojedinci. Ovo su neki od razloga zašto se anarhisti bore protiv postojanja zatvora. Nikako reforma već UKIDANJE ZATVORA. Što se tiče situacije u Srbiji, zatvori su ovde najgori posle turskih, bugarskih i albanskih. Ima oko 5200 zatvorenika u 28 zatvora (nova informacija: 2007.godine je bilo 8500 zatvorenika, od toga 1800 u pritvoru a ostalo u zatvoru). Od toga su 3 za zatvorenike koji su osuđeni na više od godinu dana (Sremska Mitrovica, Požarevac, Niš), jedna bolnica, jedan ženski zatvor, jedan maloletnički, 4 otvorenog tipa (Sombor, Padinska Skela, Šabac, Ćuprija) a ostalo su okružni zatvori za ljude koji su dobili manje od godinu dana. Uprava tj. Država ih eksploatiše na imanjima i u radionicama koje pripadaju zatvoru, dajući im kao nadoknadu 20-60% od zarade koja sledi za isti takav posao napolju. U stvari, dobijaju 30% od toga pošto 70% ostaje kao depozit koji se daje pri izlasku iz zatvora. To znači da ako neko radi kao metalostrugar u zatvoru, uprava može da mu isplati 20% od 80 Eura (kolika je prosečna zarada izvan ovih ustanova), što iznosi 15 Eura, i kada se tome doda da primaju 30 a ne 100%, to znači da dobijaju samo 4 Eura za ceo mesec rada. Strašno. O zaštiti na radu da ne govorim... Totalitarni režim koji vlada unutra ubija čovekovu ličnost. Privilegovani se još više osile tokom boravka tamo jer preko čuvara okreću lovu tj. prodaju drogu. Kristijan Golubović se hvalio kako iz zatvora u Grčkoj okreće 15000 Eura mesečno a upravnik mu je obezbedio sav hotelski luxuz unutra (naravno, za novac). Ostali doživljavaju sve vrste ponižavanja, što proističe iz VLASTI koja vlada unutar tih zidina (formalnih i neformalnih). Tu su i drugi faktori kao što su zidovi i rešetke, disciplina, odvojenost od žena (što je izrazito neprirodno), prenatrpanost ljudima, exploatisan položaj ljudi... Često doživljavaju torturu od strane zatvorskog osoblja (takozvane 'pajser brigade'skupi se više čuvara i isprebijaju nekog zatvorenika nakon čega ovaj zaglavi nekoliko meseci u bolnicu) a i od drugih, organizovanih i privilegovanih zatvorenika, ako se nisu prilagodili zatvorskom kodeksu. Kodex nalaže sledeća pravila ponašanja: zabranjena je saradnja sa osobljem, davanje obaveštenja ma koje vrste, zalaganje na poslu, priznavanje krivice, kajanje za učinjeno delo... a posebno se poštuje osoba koja je hrabra, nemilosrdna i koja 'istrajava u mukama'. U

svakom slučaju, ovakav sistem se stvara jer osuđenici imaju mnoštvo problema unutar izolacije (ne zaboravite da je to čisto muško društvo) tj. na ovaj način zatvorenički društveni sistem kontroliše ponašanje pojedinca. Naravno, ne slažem se da je to dobro, ali je činjenica da je tako. To pokazuje da treba razvijati anarhističku svest i unutar zatvora. Znači, na ovakvom sistemu vrednovanja se grade međusobni odnosi između tih nesrećnih ljudi, zatim odnosi sa osobljem, kao i raspodela materijalnih dobara i privilegija. Strašno ali istinito. Što se tiče neformalnih vlasti tj. grupa, one nastaju na zemljačkoj, prijateljskoj i interesnoj osnovi, a stvaraju se jer se zatvorenici u izolaciji osećaju odbačenim, poniženim a i stroga disciplina ih ubija. Tako neformalni sistem omogućava suprotstavljanje ostatku sveta i stvaranje samopoštovanja tj. smanjuje osećaj frustriranosti. Kao i u ostalim Državama, uslovi boravka u srpskim zatvorima se takođe mogu najkraće opisati kao boravak u nezdravom i opasnom životnom okruženju. Zatvori su prenatrpani, u njima vladaju loši higijenski i sanitarni uslovi, a medicinska pomoć je nedovoljna i nekvalitetna. Zatvorenici su izloženi psihičkom i fizičkom nasilju od strane stražara i drugog osoblja, drže ih u samicama, zabranjuje im se kontakt sa porodicom, pravo na dopisivanje, itd. Postoji diskriminacija u tretmanu zatvorenika (privilegovane svinje!), kao sto sam naveo: bogati i siromašni, odani upravniku i ostali, politički podobni i nepodobni, pripadnici određene nacionalne ili verske zajednice, itd. Grejanje jedva da postoji, hrana je užasna a lekova nema još više nego u apotekama po gradu. Očigledno je da se svi ovi problemi namerno nameću zatvorenicima, jer je Država ubeđena da treba da im se oteža život unutra (sve je to u skladu sa državnim represivnim sistemom tj. sa 'prevaspitavanjem'). Zato je bitno napomenuti da na zatvor ne utiče samo ekonomsko stanje Države, već i politički momenti, predrasude koje prema zatvorenicima gaji društvo (tj. oni koji su to usadili ljudima u glavu) i čitav niz drugih neekonomskih faktora. Politički uticaj se ispoljava kada Država vrši uticaj na zatvorsko osoblje da što više torturiše političke osuđenike i pritvorenike. Takvi zatvorenici su najčešće žrtve torture. Mogu napomenuti da u zatvorima u Srbiji ima oko 230 Albanaca a od toga je oko 120 osudjeno na političkoj osnovi, po članu 125 - za terorizam, i po članu 136 - udruživanje radi neprijateljske delatnosti. Najšira javnost je često indiferentna prema zatvorenicima i gledaju ih kao grešnike koji treba da ispaštaju zbog svog ponašanja tj. zato što nisu kao svi ostali pristali da trpe i ćute - o ljudima koji ne prihvataju različitosti treba posebno pisati. Tako je Država ubedila ljude da zatvorenici, zbog usuda da pređu crtu, treba da vrate dug društvu svojom patnjom i teškim radom između 4 zida. Na taj način je Država uspela da svojoj osudi doda i moralnu osudu javnosti prema takvim ljudima, pa se time i pravda surovo ponašanje prema njima. Ova moralna osuda inače traje duže od sudske i velika je teškoća za zatvorenike kada izađu iz zatvora. Zato ljude treba uvek podsećati da treba da shvate da su i zatvorenici ljudska bića, koja nisu ništa drugo nego žrtve Države i njenog nepravednog, represivnog društva. Posledica toga da ljudi veruju u opravdanost zatvora i indeferentnost prema torturi unutar njih, jeste činjenica da se ta tortura kad tad proširi i van zidina zatvora. Kada se Država osili, torturu doživljavaju i ljudi na ulici. Treba pomenuti i lekare i drugo zdravstveno osoblje, jer oni ne pružaju pomoć zatvorenicima, a čak i kada to urade, medicinska dokumentacija nestane na volšeban način - podaci o ožiljcima, ranama, rendgenski snimci polomljenih kostiju... Zato je tortura u zatvorima teško dokaziva. Tako lekari učestvuju tj. podstiču zatvorsko osoblje na nasilje nad zatvorenicima, koriste svoje znanje kako bi pomogli ispitivanju zatvorenika i pritvorenika, a koje bi moglo da ima štetne psihičke i fizičke posledice po njihovo zdravlje. Sto se tiče samice, po nepravednom pravu zločinačke Države Srbije, zatvorenici mogu biti zadržani

u njima do 6 meseci godišnje. To je užasno dugo vreme a i prostorija je veoma mala, bez svetlosti i vlažna tako da organizam pojedinca/ke biva namerno uništavan radi smanjenja dužine njegovog/njenog života... Koje je rešenje za ove probleme? Jedino rešenje jeste UKIDANJE ZATVORA. To je međutim moguće samo izgradnjom anarhističkog društva jer u njemu nema ekonomske neravnopravnosti među ljudima.