Anarho-sindikalizam Protiv Reformizma

Bit reformistiÄ​kog uÄ​enja je u tome što ono odbacuje revoluciju kao put do konaÄ​nog socijalistiÄ​kog cilja i proletersku stvar ostavlja unutar postojećeg burožaskog horizonta. S druge strane, anarho sindikalistiÄ​ko odstupanje od revolucionarnog marxizma nastaje kao reakcija na vladavinu takozvane leviÄ​arske radikalne buržoazije i kao izraz slabosti socijalistiÄ​kih partijskih rukovodstava koja skreću u parlamentarni oportunizam i sitno izborno taktizerstvo. Na anarhistiÄ​koj tradiciji Bakunjina (i drugih anarhofilozofa) u socijalistiÄ​kim pokretima mora se odbaciti politiÄ​ki organizovana borba proletarijata i strategija i taktika se mora prebaciti na sindikat kao autonomnom, pravom i istinskom središtu radikalne revolucije. Zato se i naziva REVOLUCIONARNI SINDIKALIZAM. Trenutna vlast u Srbiji štiti interese finansijske oligarhije i zakoni im služe da opravdaju pljaÄ​kanje radnika. Ni jedan zakon se ne donosi u interesu radnika već nakradenih privatnika. ÄŒak se ni postojeći zakoni o zaštiti na radu ne primenjuju. Za radnike nijedna vlast ne mari. Tako još i ovi reformisti odvraćaju radniÄ​ku klasu od borbe protiv kapitalistiÄ​kog poretka pa zato i dolazi do podela u pokretima. Mora se objasniti ko zaista radi u interesu radnika a ko će se borbom za ljudska prava samo uvući u vlast i zadovoljiti se sopstvenom karijerom. Ne verujmo reformistima jer prave kompromise sa vlastima i jer se ne bore za ukidanje institucija koje nas ugnjetavaju i pljaÄ​kaju. PolitiÄ​ka borba će samo omogućiti pojedincima da predju od lidera pokreta u vlast, dok mi, anarhisti, ne želimo kompromis sa vlašÄ‡u već njeno ukidanje. Svaka vlast omogućava pojedincima da budu privilegovani i da ugrabe za sebe profit koji su stvorili radnici svojim radom. NE ŽELIMO DRŽAVNU VEĆ APSOLUTNO SLOBODNU DRUŠTVENU ORGANIZACIJU. Sva budućnost socijalizma se nalazi u autonomnom razvoju radniÄ​kih sindikata. Da bi se to postiglo radnici se moraju otkaÄ​iti od svakog rukovodstva koje nije unutrašnje i iskljuÄ​iti intelektualce iz svih funkcija, osim onih koje imaju tek pomoćni karakter. Zato se osnovno pravilo rukovodjenja radniÄ​kom revolucijom sastoji u tome da ono ostane iskljuÄ​ivo proletersko. Osnovna greška radnika u prethodnom periodu jeste prihvatanje da partija rukovodi njihovom klasnom borbom. NIKAKVA VLAST SPOLJA! Radnici mogu i sami medju sobom da izaberu upravljaÄ​e! PolitiÄ​ke partije, pa makar bile i marksistiÄ​ke, i bez obzira koliko su revolucionarne, moraju da funkcionišu kao buržoaske i da se prilagodjavaju i prave kompromise sa ljudima koji su ugrabili privilegije. Bilo kakvo priznanje parlamentarne igre znaÄ​i u stvari priznavanje države ili barem mirenje sa njenim postojanjem, a to je u suprotnosti sa apsolutnom slobodom koju propagiraju revolucionarni anarho-sindikalisti. Da rezimiram prethodno izlaganje: Revolucionarni anarho-sindikalizam ne priznaje ni nužnost radniÄ​ke partije (jer obezbedjuje pojedincima privilegije

i guši slobodu), ni potrebu parlamentarne politike (nema pregovora sa eksploatatorskom klasom), ni metodu politiÄ​ke borbe uopšte (politiÄ​ka borba može samo da nas zamajava, nijedan buržuj neće da se odrekne na miran naÄ​in profita koji uzima od radnika). Zato se mora primenjivati iskljuÄ​ivo autonomna radniÄ​ka akcija koja će se sprovoditi kroz anarhosindikate. Od nasilnih akcija do generalnog štrajka. Ne zaboravite da se radnici eksploatišu vekovima i da zato nema mirnog naÄ​ina kao rešenja. Miran naÄ​in je oduvek propagiran a radnici su i dalje u teškom položaju. DOKLE? Bez obzira što mnogi imaju porodice (naravno da niko nije obavezan, svako može da izabere naÄ​in borbe, akcije su raznovrsne) mora se objasniti da ovo zamajavanje i prihvatanje da Vodje(?!) izbore nešto za radnike nije nikud dovelo i da je jedino rešenje NASILJE. Nasilje je osnovno i jedino zaista revolucionarno sredstvo borbe radniÄ​ke klase. Bogataši će zasigurno samo tako predati bogatstva koja su oteli za sebe. A slaće na nas i policiju i tajnu službu i možda i vojsku, pa moramo da se branimo na sve naÄ​ine. MORAMO PONOVO NAPRAVITI 5.OKTOBAR GDE SE NEĆE STATI SAMO NA SKUPŠTINI! Naravno, nasilje je samo uvod u revoluciju a nije svrha samo sebi. Nismo banditi. Proletersko nasilje je opravdano jer nije nasilje pojedinaca koji grabe za sebe već nasilje celog društva (federacije anarho-sindikata). Narod ima pravo da prekine - i silom - ugnjetavanje i eksploatisanje od strane bogatih. ÄŒak šta više i nije moguće drugaÄ​ije nego silom jer će bogati štititi svoje interese (uz ili bez pomoći države). Tokom vekova, dokazano je da miran naÄ​in borbe zadržao radnike u eksploatisanom položaju. Ne pravdajte se: Ja imam porodicu! Pa baš zato i treba da kreneš u napade na bogate! Zar zaista želiš da ti dete crkava od gladi iako radi dva posla dnevno? Da ima pojaÄ​anu kiselinu i Ä​ir na želucu? Mnogi bi bili zdravi da smo ranije izvršili revoluciju tj. preraspodelu društvenog bogatstva, zar ne? Da li bi bilo gladnih, bolesnih, prostitucije, zatvora, da smo se izborili da budemo svi socijalno ravnopravni? Sprovedimo pravdu u ekonomiji! Budimo konaÄ​no srećni! Izborimo se za socijalnu ravnopravnost! Svi smo ljudska bića - nisu to samo bogati! Niko nema pravo da uzima profit koji su radnici ostvarili! Ostvarimo naša prava i živimo dostojno ljudskih bića! Citiram Žorža Sorela: Proletersko nasilje menja izgled svih sukoba u toku kojih ga se posmatra; jer ono negira organizovanu snagu buržoazije i teži ukidanju države koja Ä​ini njeno središnje jezgro. U takvim uslovima nema više nikakvog sredstva da se razmišlja o prvobitnim ljudskim pravima; zato su naši parlamentarni socijalisti, koji su deca bogatih i koji ništa ne znaju izvan ideologije države, posve obezglavljeni kada se suoÄ​e sa proleterskim nasiljem; oni na njega ne mogu primeniti opšta mesta kojima se obiÄ​no služe kada govore o sili i sa strepnjom gledaju pokrete koji bi mogli

dovesti do rušenja institucija od kojih žive... Što se tiÄ​e generalnog štrajka i on je veoma moćno oružje u rukama radnika ali nikada ne dovodi do željenog cilja već samo do kompromisa u kome se ispunjava samo deo radniÄ​kih zahteva dok ceo sistem ostaje netaknut tj. nepravedna preraspodela društvenog bogatstva i dalje sprovodi eksploataciju i ljudi i dalje pate. Zato je generalni štrajk bitan samo kao poglavlje u socijalnoj revoluciji. Anarho-sindikalisti moraju krenuti sa objašnjavanjem svojih ciljeva radnicima kao i sa objašnjavanjem metoda za postizanje istih. Osnovna razlika je da postojeći liderski sindikati traže samo povećanje plata i pobošljanje radnih uslova, dok anarho-sindikati ne staju sa tim već idu mnogo dalje - do uklanjanja uzroka koji dovode radnika do neravnopravnog položaja u kome uvek iznova pati tj. mora se ukloniti socijalna neravnopravnost. Anarho-sindikalizam je prvi, praktiÄ​ni korak u ostvarenju anarhistiÄ​kog naÄ​ina organizovanja ljudi. Nasilne akcije-štrajkovi-revolucija, kao i stvaranje komuna i radniÄ​kih udruženja tj. federacija istih u kojima će sredstva za proizvodnju preći u suvlasništvo ovih federacija, su u stvari koraci u ostvarenju socijalne ravnopravnosti ljudi. OSTVARIMO APSOLUTNU SLOBODU! OSTVARIMO ANARHIZAM!