Bit reformistiÄkog uÄenja je u tome što ono odbacuje revoluciju kao put do konaÄnog socijalistiÄkog cilja i proletersku stvar ostavlja unutar postojećeg burožaskog horizonta. S druge strane, anarho sindikalistiÄko odstupanje od revolucionarnog marxizma nastaje kao reakcija na vladavinu takozvane leviÄarske radikalne buržoazije i kao izraz slabosti socijalistiÄkih partijskih rukovodstava koja skreću u parlamentarni oportunizam i sitno izborno taktizerstvo. Na anarhistiÄkoj tradiciji Bakunjina (i drugih anarhofilozofa) u socijalistiÄkim pokretima mora se odbaciti politiÄki organizovana borba proletarijata i strategija i taktika se mora prebaciti na sindikat kao autonomnom, pravom i istinskom središtu radikalne revolucije. Zato se i naziva REVOLUCIONARNI SINDIKALIZAM. Trenutna vlast u Srbiji štiti interese finansijske oligarhije i zakoni im služe da opravdaju pljaÄkanje radnika. Ni jedan zakon se ne donosi u interesu radnika već nakradenih privatnika. ÄŒak se ni postojeći zakoni o zaštiti na radu ne primenjuju. Za radnike nijedna vlast ne mari. Tako još i ovi reformisti odvraćaju radniÄku klasu od borbe protiv kapitalistiÄkog poretka pa zato i dolazi do podela u pokretima. Mora se objasniti ko zaista radi u interesu radnika a ko će se borbom za ljudska prava samo uvući u vlast i zadovoljiti se sopstvenom karijerom. Ne verujmo reformistima jer prave kompromise sa vlastima i jer se ne bore za ukidanje institucija koje nas ugnjetavaju i pljaÄkaju. PolitiÄka borba će samo omogućiti pojedincima da predju od lidera pokreta u vlast, dok mi, anarhisti, ne želimo kompromis sa vlašÄ‡u već njeno ukidanje. Svaka vlast omogućava pojedincima da budu privilegovani i da ugrabe za sebe profit koji su stvorili radnici svojim radom. NE ŽELIMO DRŽAVNU VEĆ APSOLUTNO SLOBODNU DRUŠTVENU ORGANIZACIJU. Sva budućnost socijalizma se nalazi u autonomnom razvoju radniÄkih sindikata. Da bi se to postiglo radnici se moraju otkaÄiti od svakog rukovodstva koje nije unutrašnje i iskljuÄiti intelektualce iz svih funkcija, osim onih koje imaju tek pomoćni karakter. Zato se osnovno pravilo rukovodjenja radniÄkom revolucijom sastoji u tome da ono ostane iskljuÄivo proletersko. Osnovna greška radnika u prethodnom periodu jeste prihvatanje da partija rukovodi njihovom klasnom borbom. NIKAKVA VLAST SPOLJA! Radnici mogu i sami medju sobom da izaberu upravljaÄe! PolitiÄke partije, pa makar bile i marksistiÄke, i bez obzira koliko su revolucionarne, moraju da funkcionišu kao buržoaske i da se prilagodjavaju i prave kompromise sa ljudima koji su ugrabili privilegije. Bilo kakvo priznanje parlamentarne igre znaÄi u stvari priznavanje države ili barem mirenje sa njenim postojanjem, a to je u suprotnosti sa apsolutnom slobodom koju propagiraju revolucionarni anarho-sindikalisti. Da rezimiram prethodno izlaganje: Revolucionarni anarho-sindikalizam ne priznaje ni nužnost radniÄke partije (jer obezbedjuje pojedincima privilegije
i guši slobodu), ni potrebu parlamentarne politike (nema pregovora sa eksploatatorskom klasom), ni metodu politiÄke borbe uopšte (politiÄka borba može samo da nas zamajava, nijedan buržuj neće da se odrekne na miran naÄin profita koji uzima od radnika). Zato se mora primenjivati iskljuÄivo autonomna radniÄka akcija koja će se sprovoditi kroz anarhosindikate. Od nasilnih akcija do generalnog štrajka. Ne zaboravite da se radnici eksploatišu vekovima i da zato nema mirnog naÄina kao rešenja. Miran naÄin je oduvek propagiran a radnici su i dalje u teškom položaju. DOKLE? Bez obzira što mnogi imaju porodice (naravno da niko nije obavezan, svako može da izabere naÄin borbe, akcije su raznovrsne) mora se objasniti da ovo zamajavanje i prihvatanje da Vodje(?!) izbore nešto za radnike nije nikud dovelo i da je jedino rešenje NASILJE. Nasilje je osnovno i jedino zaista revolucionarno sredstvo borbe radniÄke klase. Bogataši će zasigurno samo tako predati bogatstva koja su oteli za sebe. A slaće na nas i policiju i tajnu službu i možda i vojsku, pa moramo da se branimo na sve naÄine. MORAMO PONOVO NAPRAVITI 5.OKTOBAR GDE SE NEĆE STATI SAMO NA SKUPŠTINI! Naravno, nasilje je samo uvod u revoluciju a nije svrha samo sebi. Nismo banditi. Proletersko nasilje je opravdano jer nije nasilje pojedinaca koji grabe za sebe već nasilje celog društva (federacije anarho-sindikata). Narod ima pravo da prekine - i silom - ugnjetavanje i eksploatisanje od strane bogatih. ÄŒak šta više i nije moguće drugaÄije nego silom jer će bogati štititi svoje interese (uz ili bez pomoći države). Tokom vekova, dokazano je da miran naÄin borbe zadržao radnike u eksploatisanom položaju. Ne pravdajte se: Ja imam porodicu! Pa baš zato i treba da kreneš u napade na bogate! Zar zaista želiš da ti dete crkava od gladi iako radi dva posla dnevno? Da ima pojaÄanu kiselinu i Äir na želucu? Mnogi bi bili zdravi da smo ranije izvršili revoluciju tj. preraspodelu društvenog bogatstva, zar ne? Da li bi bilo gladnih, bolesnih, prostitucije, zatvora, da smo se izborili da budemo svi socijalno ravnopravni? Sprovedimo pravdu u ekonomiji! Budimo konaÄno srećni! Izborimo se za socijalnu ravnopravnost! Svi smo ljudska bića - nisu to samo bogati! Niko nema pravo da uzima profit koji su radnici ostvarili! Ostvarimo naša prava i živimo dostojno ljudskih bića! Citiram Žorža Sorela: Proletersko nasilje menja izgled svih sukoba u toku kojih ga se posmatra; jer ono negira organizovanu snagu buržoazije i teži ukidanju države koja Äini njeno središnje jezgro. U takvim uslovima nema više nikakvog sredstva da se razmišlja o prvobitnim ljudskim pravima; zato su naši parlamentarni socijalisti, koji su deca bogatih i koji ništa ne znaju izvan ideologije države, posve obezglavljeni kada se suoÄe sa proleterskim nasiljem; oni na njega ne mogu primeniti opšta mesta kojima se obiÄno služe kada govore o sili i sa strepnjom gledaju pokrete koji bi mogli
dovesti do rušenja institucija od kojih žive... Što se tiÄe generalnog štrajka i on je veoma moćno oružje u rukama radnika ali nikada ne dovodi do željenog cilja već samo do kompromisa u kome se ispunjava samo deo radniÄkih zahteva dok ceo sistem ostaje netaknut tj. nepravedna preraspodela društvenog bogatstva i dalje sprovodi eksploataciju i ljudi i dalje pate. Zato je generalni štrajk bitan samo kao poglavlje u socijalnoj revoluciji. Anarho-sindikalisti moraju krenuti sa objašnjavanjem svojih ciljeva radnicima kao i sa objašnjavanjem metoda za postizanje istih. Osnovna razlika je da postojeći liderski sindikati traže samo povećanje plata i pobošljanje radnih uslova, dok anarho-sindikati ne staju sa tim već idu mnogo dalje - do uklanjanja uzroka koji dovode radnika do neravnopravnog položaja u kome uvek iznova pati tj. mora se ukloniti socijalna neravnopravnost. Anarho-sindikalizam je prvi, praktiÄni korak u ostvarenju anarhistiÄkog naÄina organizovanja ljudi. Nasilne akcije-štrajkovi-revolucija, kao i stvaranje komuna i radniÄkih udruženja tj. federacija istih u kojima će sredstva za proizvodnju preći u suvlasništvo ovih federacija, su u stvari koraci u ostvarenju socijalne ravnopravnosti ljudi. OSTVARIMO APSOLUTNU SLOBODU! OSTVARIMO ANARHIZAM!