Nauka Protiv Razuma

NAUKA PROTIV RAZUMA (odlomak iz knjige "Nevidljiva ruka", RalphEpperson) .... No, u poslednje vreme, posebno u drugoj polovini XX veka, razvila se još jedna nova teorija, koja je suparnica teoriji evolucije. Veoma je važno shvatiti ovu novu teoriju i posledice koje ona ima na evoluciju i nauku u celini. Ove dve suparničke teorije mogle bi se definisati na sledeći način: 1. Organska evolucija: teorija da su sva živa bića nastala putem materijalnog, prirodnog evolutivnog procesa iz jednog izvora koji je sam nastao iz mrtvog, beživotnog sveta. Smitsonian institut iz Vašingtona je evoluciju definisao na ovaj način: „Evolucija je koncept po kojem se vrste menjaju tokom vremena. Tokom miliona godina, male promene se gomilaju i postaju velike razlike: neke vrste nestaju a druge izumiru. Stupnjevi promena se veoma razlikuju, a pravci promena su nepredvidivi."8 Suprotstavljena teorija definiše se kao: 2. Kreacionizam: teorija po kojoj su sve osnovne životinjske i biljne vrste nastale delovanjem Tvorca koji je u tome primenjivao posebne procese koji danas više nisu na delu. Zapažate da su obe teorije samo i jedino to: teorije. Nijedna se ne može dokazati u savremenim naučnim laboratorijama. Obe pokušavaju da objasne Zemlju i njene stanovnike pomoću raznih činjenica koje postoje na svetu. Kreacionisti tvrde da postoje dva naučna zakona koja pobijaju evoluciju. Ti zakoni zovu se zakoni termodinamike (termodinamika je nauka koja se bavi kretanjem, odnosno razmenom toplote.) Evo tih zakona: 1.Prvi zakon termodinamike: Ukupna količina energije ostaje konstantna. Energija se nigde u Univerzumu ne stvara, ona se samo menja. (Prelazi iz jednog oblika u drugi). 2. Drugi zakon termodinamike: Energija se menja kroz opadanje. Energija postaje teže dostupna za dalji rad. Jedan od vodećih kreacionista u svetu, doktor Henri Moris (Henry Morris), tvrdi da „Drugi zakon pokazuje da je negde morao postojati početak, jer, drugačije bi svet bio već mrtav. Prvi zakon pokazuje da Univerzum nije mogao da nastane sam od sebe, pošto nijedan od procesa ništa ne stvara."9 Doktor Moris nastavlja: „Istinski zakon promene, međutim, jeste zakon opadanja a ne zakon rasta, promena 'nadole' a ne promena 'naviše'. Stoga su zakoni termodinamike oštro suprotstavljeni filosofiji evolucije."10 Obe ove teorije posmatraju Univerzum i zatim pokušavaju da objasne njegovo poreklo. One su potpuno oprečne. Evolucija teoretiše kako je na Zemlji život stvoren kroz seriju postupnih procesa u kojima su prvo nastali niži oblici života iz kojih su kasnije evoluirali viši oblici života. Po drugoj teoriji, kreacionističkoj, sav životinjski kao i ljudski svet stvoren je gotovo u istom trenutku. Ni jedna od ovih teorija ne može se dokazati u laboratorji, niti se proces koji one zastupaju sada odigrava. Evolucionisti objašnjavaju da je prauzrok života slučaj, dok kreacionisti tvrde da je to delo Tvorca. Možda će neki od argumenata kreacionista pomoći onima koji nikada nisu razmatrali ove teorije uporedo. Postoji najmanje devet jakih argumenata protiv teorije evolucije. 1. SLUČAJ. Evolucionisti teoretišu kako su najprostiji oblici života nastali stvaranjem aminokiselina koje su se kasnije poredale u lanac i tako obrazovale protein (belenčevinu), i to- sve igrom slučaja. Najjednostavniji protein sastoji se od lanca koji ima otprilike 100 aminokiselina. Međutim, život neće nastati bilo kakvim redosledom tih aminokiselina. Jedan jedini redosled daje život- sve ostale kombinacije to nisu u stanju. Šansa da se 100 aminokiselina slučajno poredaju u optimalni raspored koji daje život, iznosi 1: 100000000000000000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000000000000000000000000000000000000000000 (broj ima 158 nula) Astrofizičari pretpostavljaju da u Univerzumu ne postoji više od 1080 infinitezimalnih (beskrajno malih) „čestica" (broj 1 sa 80 nula) a da starost Univerzuma iznosi 1018 sekundi (30 milijardi godina). Pod pretpostavkom da svaka čestica može da učestvuje u hiljadu milijardi (1012) različitih događaja svake sekunde (ovo je, naravno, nemoguće visoka brojka), onda je najveći mogući broj događaja koji su se odigrali u celom Univerzumu tokom celokupnog postojanja samo 1080 x 1018x 1012, odnosno 10110 (broji sa 110 nula).

Bilo koji događaj sa verovatnoćom manjom od 10110, ne može se odigrati. „Njegova verovatnoća postaje nula, bar u nama poznatom Univerzumu." Dakle, gore navedeni primer od 100 sastojaka (100 amino-kiselina formiranih u lanac koji daje najprostiji oblik života) ima verovatnoću koja je jednaka nuli. To se nikada nije moglo dogoditi slučajno.11 Ogromna cifra l158 (1 koji sledi 158 nula) može se uporediti po svojoj veličini sa predviđanjima današnjih naučnika da u svemiru postoji samo l22 (1 koji slede 22 nule) zvezda u Univerzumu. Ako Haos ne može da proizvede Red u tako minijaturnim razmerama, kako se može očekivati da nasumice proizvede sav poredak koji naučnici pronalaze u Univerzumu? Edvard Konklin (Edward Conklin), biolog, izjavio je: „Verovatnoća da je život nastao slučajem može se uporediti s verovatnoćom da če rezultat eksplozije u štampariji biti uredno i po redosledu složeno prošireno izdanje rečnika koji se u njoj štampa." Pitanjem da li je Haos mogao da proizvede Red bavila su se dvojica veoma uglednih engleskih naučnika. Oni su proučavali mogućnost da je život nastao slučajem. Ta dvojica naučnika, profesor ser Fred Hojl (sir Fred Hoyle) i profesor Čandra Vikramasinge (Chandra Wickramasinghe) su, nezavisno jedan od drugoga, došli do zaključka da „je mogućnost da je život nastao slučajem toliko krajnje minimalna da je to apsurdno." Obojica su izračunali da je šansa da se život na Zemlji pojavio nekom slučajnom iskrom – matematički izražena–1:1040 000 (broj 1 iza kojeg slede 40 000 nula. Taj broj bi zauzeo 13 stranica kucanih nula, sa 55 redova na svakoj stranici i 60 nula u svakom redu.) Došli su do zaključka da je razumno tvrditi „kako su najvažniji aspekti fizike, na kojima život počiva, u svakom slučaju plod namere. Ne postoji ni jedan drugi način na koji bismo mogli da shvatimo... život, osim kao Stvaranje na kosmičkom nivou. Shvatamo da je jedini logičan odgovor da je život posledica Stvaranja, a ne slučajnog komešanja." Članak koji je doneo njihove zaključke u londonskom „Dejli ekspresu" od 14. avgusta 1981. nosi naslov: „Bog MORA da postoji". Drugim rečima, život nastao iz slučaja, ni slučajno! 2. DOKAZI U VIDU FOSILA. „Arizona dejli star" od 17. avgusta 1981. donosi sliku nedavno uginule krave koja se raspada u pustinji. Slika otkriva da od životinje nije ostalo ništa osim veoma izbledelih kostiju. Nije bilo kože, dlake, unutrašnjih organa koji su od životinje preostali. Oni su razneseni od strane drugih životinja, bakterija i usled dejstva prirodnih elemenata. Ova slika životinje od koje će uskoro ostati samo veoma oštećene kosti skeleta neminovno nameće jedno zanimljivo pitanje: kako nastaje fosil? Što životinja duže leži mrtva, manje tkiva ostaje da se fosilizuje. Pa ipak, naučnici pričaju svetu da je potrebno milion godina da bi se dobila potrebna količina prašine, blata ili nanosa koja će prekriti životinju. Ali fosili su pronalaženi gotovo netaknuti, sve do kože i nabora na njima (na primer, kod fosilnih ostataka crva). Crv fosilizovan do najmanjih prevoja na telu implicira da je prvo došlo do iznenadnog taloženja blata koje ga je pokrilo a zatim i do hemijskih promena koje su očvrsle životinjicu toliko da je njeno telo izdržalo ogroman pritisak velike količine nanosa iznad nje. Školjke su pronalažene sa očuvanim mišićima, što opet implicira da je prvo došlo do iznenadnog taloženja naplavina iznad njih, a zatim i do brzog hemijskog procesa koji je od mišića unutar školjke načinio čvrst fosil. Treba pretpostaviti da bi- u slučaju da se proces odvijao sporo- mišići unutar školjke istrulili. Problem sporog taloženja prašine koja pokriva uginuli organizam a izaziva proces fosilizacije nije jedino pitanje koje dovodi evolucioniste u nedoumicu. Isti problem javlja se i kod fosilizacije životinja koje žive u vodi. Jedan naučnik je izjavio: „Kada riba ugine, njene kosti se raspadnu za manje od nedelje. Naučnik je rekao da je prisustvo potpuno očuvanih fosila riba dokaz katastrofe koja se dogodila iznenada i zatrpala kosti ribe na datom mestu."12 Pitanje stvaranja fosila predstavlja problem za evolucioniste, ali ne i za kreacioniste, koji veruju u opšti potop koji je jedini mogao da iznenadno i brzo nataloži ogromne količine mulja na mrtve životinje, kako na zemlji, tako i u moru. Nije ovo, međutim, jedini problem s kojim se susreću evolucionisti. Njihova teorija zahteva ogroman broj prelaznih oblika živih bića koja bi se mogla povezati u jedan niz da bi se dokazala samo jedna sekvenca evolutivnog procesa. „Ali fosilni ostaci pokazuju temeljitu razliku koja postoji između reptilskih životinja i sisara- bez ikakvih dokaza o prelaznim oblicima."13 Evolucionisti teoretišu da će fosilni ostaci- što naučnici budu kopali dublje u zemlju- pokazati potpuni razvoj od nižih oblika života ka višim oblicima. Kreacionisti zastupaju teoriju da će fosilni ostaci otkriti iznenadnu pojavu života, kako viših tako

i nižih oblika, i to u najnižem sloju, i da se neće pronaći dokaz o menjanju prostih životnih oblika u složene kako se bude kretalo naviše po slojevima strana. To je u skladu sa verovanjem kreacionista da je život nastao istovremeno u svim svojim oblicima. Prvi provereni fosil živog organizma pronađen je u sloju stena iz kambrijskog perioda14, za koji se pretpostavlja da je star nekih 500 000 000 (pet stotina miliona) godina. Nikakvi fosili nisu pronađeni u dva sloja koja leže ispod. Međutim, u sloju iz kambrijskog perioda pronađene su milijarde fosila i svi su bili veoma složene građe. Niko do sada nije pronašao ni jedan fosil koji bi dokazivao razvoj života iz jednoćelijskog organizma. Upravo u skladu sa onim što tvrde kreacionisti. Pogledajmo šta kaže jedan ugledni udžbenik. Stensfildova Nauka evolucije, koju je 1977. izdala kuća „Makmilan", o sloju iz Kambrije saopštava sledeće: „Tokom kambrijskog perioda, iznenada su se pojavili predstavnici gotovo svih glavnih životinjskih vrsta koje danas poznajemo. Kao da se podigla neka gigantska zavesa i otkrila svet koji obiluje životom fantastične raznolikosti."15 Kreacionisti su na dnevni red stavili još jedan problem koji predstavlja muku za evolucioniste. Oni dovode u pitanje zaključke evolucionista da se najstariji fosili uvek nalaze u najstarijim stenama. Jedan kreacionist je napisao: „Fosilni dokazi da je život evoluirao od prostijih ka složenim oblicima tokom geoloških perioda počiva na geološkoj starosti pojedinih stena u kojima su pronađeni ti fosili. Stenama se geološka starost određuje na osnovu fosilnog sastava koji sadrže. Fosili se jedan za drugim redaju na osnovu njihovih pretpostavljenih evolutivnih veza. Tako se glavni dokaz evolucije zasniva na pretpostavci evolucije".16 Drugim rečima, razlog zbog kojeg se neke stene smatraju starim jeste to što su fosili u njima stari. Razlog zbog kojeg neke fosile smatraju starim je taj što su stene koje ih sadrže stare. Ovo se zove circulus vitiosus (začarani krug, odnosno kružni zaključak). Sledeča nelogičnost na koju naizlazimo baveći se fosilima je da „nikada nije pronađen potpuni geološki redosled slojeva, ni na jednom jedinom mestu na zemaljskoj kugli... štaviše... uopšte nije neuobičajeno da se geološki slojevi pronalaze potpuno izvan pretpostavljenog reda, pa se tako, recimo, „stari" slojevi sasvim udobno odmaraju ležeći preko „novih" slojeva."17 (Geološki redosled slojeva je presek koji pokazuje slojeve različitih doba naslagane jedne iznad drugog, pri čemu se stariji slojevi nalaze na dnu a novi na vrhu. Slojevi su poređani od najstarijeg ka najmlađem. Ovaj proces je, pretpostavlja se, trajao milijardama godina.) U nizu problema sa kojima se evolucionisti sreću, javlja se i ovaj: „Sada je poznato da su složenije biljke postojale u kambrijskom periodu, koji je na evolucionom kalendaru nekih 200 miliona godina pre nego što su, prema toj teoriji, evoluirali i najprostiji oblici suvozemnih biljaka."18 „Postoje brojni lokaliteti širom sveta gde su tobože stariji i jednostavniji fosili nataloženi tako da su vertikalno iznad slojeva koji sadrže „mlađe" i kompleksnije fosile."19 Ali, jedna od najčudnijih protivrečnosti u celoj stvari sa fosilima izašla je na svetlost dana kada je na nekim ostrvima u blizini Novog Zelanda pronađen gušter tuatara, i to živ, posle tvrdnji da je ta vrsta tobože odavno izumrla. Pošto naučnici nisu pronašli ni jedan fosilni ostatak ovog guštera mlađi od 135 miliona godina, pretpostavili su da je ta vrsta guštera izumrla. Drugim recima, ta životinja je živela pre 135 miliona godina, ali od tada pa sve do našeg doba nije, jer nisu pronađeni nikakvi fosilni ostaci tog guštera u naslagama stena za koje se pretpostavlja da su stare do 135 miliona godina. Pronalazak živih guštera zaista ih je zbunio. Gde su fosilni ostaci guštera u poslednjih 135 miliona godina? Ne pitajte evolucioniste. Samo kreacionisti imaju odgovor: pretpostavke koje se prave prilikom određivanja starosti fosila potpuno su pogrešne.20 Takve anomalije su relativno česte i događaju se širom sveta. Na primer, jedan naučnik bio je potpuno zbunjen kada je ispitivao fosilne ostatke u Grend kenjonu. Pronašao je naslagu stena koje su sadržale izvesnu vrstu fosila. Iznad tog sloja bio je debeo sloj jalovine bez fosilnih ostataka, što je nagoveštavalo da je ta životinjska vrsta izumrla. Međutim, u sloju iznad jalovine ponovo su se našli isti fosilni ostaci. „Teorija evolucije ne dozvoljava vraćanje unazad, nikakvo obnavljanje vrsta koje su jednom izumrle."21 Mnogi ugledni naučnici zapazili su nemogućnost evolutivne teorije da pomoću fosilnih ostataka dokaže da je život evoluirao iz prostih u složene životne oblike. Dejvid Raup (David Raup), iz čuvenog čikaškog Fild muzeja, izjavio je sledeće o fosilima: „Mi smo danas oko 120 godina od Darvinovog vremena i znanja o fosilima su se veoma proširila. Ironično je, međutim, da imamo manje primera evolutivnih prelaza nego što smo ih imali u Darvinovo vreme. Pod ovim podrazumevam da neki klasični primeri Darvinovih promena u domenu fosila, kao što je, na primer, evolucija konja u Severnoj Americi, moraju da se odbace ili modifikuju, što je rezultat detaljnijih informacija koje sada posedujemo."22

Uprkos svim ovim problemima, evolucionisti nastavljaju da se drže fosila kao dokaza koji pokazuju valjanost njihove teorije. Možda razlog za to leži u veoma zanimljivoj činjenici da „više od polovine svetskih geologa radi direktno za naftne kompanije a da podrška mnogim geolozima na Akademiji i u vlasti dolazi od naftaša."23 3. MUTACIJE. „Arizona dejli star" od 4. aprila 1981. donosi sliku dvoglave zmije. Tekst ispod slike kaže da je profesor zoologije sa Ari zona stejt univerziteta izjavio kako zmija „ne bi dugo preživela u divlji ni."24 Ta zmija je bila mutacija i imala bi teškoće da preživi u surovim uslovima prirodnog okruženja. Evolucionisti tvrde da su mutacije mene koje izazivaju promene vrsta, pa ipak naučnici znaju da 99 odsto mutacija proizvodi inferiorna stvorenja, kao što je pomenuta dvoglava zmija, koja „ne bi predugo živela u divljini". Da je ovo sa mutacijama tačno, onda bi se medu fosilnim ostacima našlo i bar nešto od tih 99 odsto neuspešnih mutacija, pored onih uspešnih, koje se nalaze u velikim količinama. Do sada medu fosilima nije pronađen ni jedan ostatak sa mutacijama. 4. VREME. Prema teoriji evolucije prošli su milioni, ako ne i milijarde godina, dok čovek i različite životinje nisu evoluirale u više ob like života. Izvesne vrste su izumrle pre nego što su druge vrste, uključu jući tu i čoveka, evoluirale. Tokom jedne rasprave između evolucionista i kreacionista u Tusonu (Arizona), jedan evolucionista, profesor univerziteta u Arizoni, tvrdio je da bi, čak i kada bi se pronašli fosilni ostaci čoveka i dinosaurusa na jednom mestu, to ozbiljno oslabilo teoriju evolucije, ali je ipak ne bi uništilo. On je objasnio da je to stoga što su, prema teoriji evolucije, dinosaurusi živeli na Zemlji 60 miliona godina pre pojave čoveka. Jedan od gledalaca koji je prisustvovao debati uključio se u razgovor i ukazao na to da upravo takav fosilni dokaz postoji na reci Peloksi, u blizini Glen Rouza (Teksas), južno od Fort Vorta. Velika poplava koja se dogodila 1900. godine sprala je naslagu mulja i otkrila krečnjački sloj koji se nalazio ispod njega. Ovaj sloj krečnjaka, za koji se pretpostavlja da je star 120 miliona godina, doneo nam je jedno zapanjujuće otkriće. U krečnjaku su nađeni otisci ljudskih stopala! Pošto se prema teoriji evolucije čovek pojavio na Zemlji pre otprilike milion godina, pojavljuje se neobjašnjiva razlika od 119 miliona godina, ukoliko je, bar približno tačno, ustanovljena starost krečnjaka. No, to nije sve. Iznenađenje je tek usledilo kada su u blizini otisaka ljudskih stopala pronađeni i otisci nogu dinosaurusa! Teoretski, dinosaurusi su izumrli pre otprilike 60 miliona godina. To znači, bar prema teoriji evolucije, da je nemoguće da su čovek i dinosaurusi na Zemlji živeli u isto vreme. Gledalac je zamolio profesora da pruži svoje tumačenje ovog otkrića, da odgovori jesu li čovek i dinosaurus obitavali na Zemlji u isto vreme. Zatim, da objasni kako je moguće da je stena stara 120 miliona godina, otisci dinosaurusa 60 miliona, a otisci čoveka milion godina? Naučnik je hitro ponudio objašnjenje. Zastupao je stanovište da je stena jednom bila meka, pre otprilike 60 miliona godina. Dinosaurus se kretao kroz blato i tako ostavio iza sebe dokaz o svom postojanju, otiske u mekoj steni. Zatim se blato stvrdlo, pa se nekih 59 miliona godina kasnije ponovo razmekšalo. Čovek se kretao kroz blato i tako je i on ostavio svoje otiske. A onda je, iz nekih neobjašnjivih razloga, stena ponovo postala čvrsta, pa su se tako otisci dinosaurusa i čoveka našli jedan pored drugog. Na pitanje kako je moguće da otisci dinosaurusa nisu usled erozije nestali kada se krečnjak ponovo razmekšao onog dana kada je čovek ostavio svoje otiske, naučnik je priznao da nema odgovor. Odgovora nije bilo ni na pitanje kojim je to načinom stena mogla da se razmekša, zatim da se stvrdne, pa ponovo razmekša i onda opet stvrdne. Naučnik nije bio voljan da prizna da su fosilizovani otisci dinosaurusa i čoveka „ozbiljno oslabili teoriju evolucije iako je nisu uništili", mada je tom tvrdnjom započeo svoju debatu. On je pokušao da iskrivi činjenice kako bi objasnio svoju teoriju, umesto da je pokušao da teoriju prilagodi činjenicama. Jedino što je mogao, pritešnjen činjenicama, bilo je da porekne činjenice! Jedan drugi naučnik, koji je 1955. bio učesnik prilikom istraživanja mesta na kojem su pronađeni pomenuti otisci, izjavio je da bi, da su u krečnjaku pronađeni samo otisci ljudskih stopala, morao da donese zaključak da pripadaju čoveku. Ali, pošto su pronađeni pored stopala dinosaurusa, onda ne može biti siguran. Da bi se stvar na debati za profesora još više iskomplikovala naučnom metodom određivanja starosti pomoću ugljenikovog izotopa utvrđeno je da su biljni ostaci u tom sloju krečnjaka stari između 38 000 i 39 000 godina, što je nešto „malo" manje od navodne starosti stene od 120 miliona godina. Na istom nalazištu iskrsao je još jedan nerešiv problem za evolucioniste. Pronađeni su otisci ljudskih stopala i ispod sloja koji sadrži otiske dinosaurusa! Sve ove činjenice idu potpuno u prilog kreacionističkoj teoriji, po kojoj su čovek i dinosaurus živeli u isto vreme a ne udaljeni milionima godina jedan od drugog, i to da su živeli zajedno pre nekoliko

hiljada godina. Na taj način lako su objašnjivi nalazi u krečnjačkoj steni na reci Poloksi u Teksasu. 5. SLED. Prastara dilema ,,šta je prvo nastalo, kokoška ili jaje" pravo je pitanje za debatu evolucionista i kreacionista. Svet je pun primera životinja i biljaka koje su morale da se pojave na sceni u apsolutno istom trenutku u prošlosti. Na primer, pčele i cveće morali su nastati u istom trenutku, jer jedno bez drugog ne bi mogli da prežive. Sledeći problem koji imaju evolucionisti jeste pitanje kada su nastale životinje-grabljivci a kada one kojima se grabljivci hrane. U našem, okruženju postoji prirodna ravnoteža životinjske populacije, zato što se jedna životinjska vrsta održava u brojčanoj ravnoteži zahvaljujući drugoj životinjskoj vrsti, svom neprijatelju, grabljivcu. Ukoliko se populacija lovljene životinje naglo poveća, naglo će se povećati i populacija životinjelovca. I obratno, ukoliko se populacija žrtve smanji, smanjiće se i brojnost njenog grabljivca. Ovaj sistem izlazi iz svoje ravnoteže jedino u slučaju kada se u okruženje umeša čovek. Uzmimo za primer slučaj zečeva li Australiji. Ove životinje nisu postojale na najmanjem kontinentu sve dok ih nisu doneli ljudi, da bi im služili za sportski lov i zabave. Međutim, pošto zečevi u Australiji nisu imali svog prirodnog neprijatelja-grabljivca i kako se veoma brzo množe, njihov broj je toliko porastao da je doveo u opasnost opstanak ostalih životinja koje se hrane istom hranom kao zečevi. Brzo stvorena zečja populacija opustošila je izvore prirodne hrane, i ravnoteža je bila narušena. Sličan je problem sa oposumom u Oregonu. Ovu životinju, koja na severu, gde se Oregon nalazi, nije odomaćena, doneli su za vreme Drugog svetskog rata graditelji brodova s juga koji su radili na severu. Kada je rat završen, graditelji brodova su se vratili na jug, a nekoliko oposuma koje su držali kao kućne ljubimce, pustili su na slobodu na severu. Oposumi su se brzo razmnožavali, nemajući prirodnog neprijatelja (grabljivca) pa su gotovo preplavili severozapad SAD, do tačke kada su počeli da ugrožavaju opstanak ostalih životinjskih vrsta čiju su hranu jeli. (Neki lokalni šaljivdžija je rekao da je najveći neprijatelj oposuma ševrolet-model 55! Iako je šala, nije daleko od istine, jer najviše tih životinjica nastrada dok noću pretrčava auto-put u potrazi za hranom). Oposum je postao pravi problem za ljude koji žive na severozapadu. Ovi primeri dovode do konstatacije koju evolucionisti teško mogu da ospore: lovljena životinja koja je hrana za svog grabljivca i njen lovac morali su da „evoluiraju" u isto vreme, jer da je drugačije svet bi bio prenaseljen lovljenim životinjama, ukoliko su one „evoluirale" prve, odnosno ogromnom količinom fosila-grabljivaca, u slučaju da su oni „evoluirali" pre životinja kojima se hrane. Iskustva ljudi koji su veštački preneli neku životinju u okruženje gde nema njenog prirodnog neprijatelja dokazuju da su grabljivac i njegov plen morali da „evoluiraju" u isto vreme. Postojanje takve ravnoteže u prirodi dovodi do neminovnog zaključka da iza nje mora stojati Tvorac. 6. KARIKA KOJA NEDOSTAJE. Jedna od oblasti koja je najotvorenija za pitanja kreacionista evolucionistima jeste problem takozvane „izgubljene karike", odnosno veze koja nedostaje između čoveka i čovekolikih bića (tobožnjih čovekovih predaka). Jedan letimičan pregled onoga što su nam nudili kao „izgubljene karike", odnosno „prave ljude" na prelazu između životinja i ljudi, pokazaće svu slabost argumenata evolucionista. a) Zinjantropuski čovek. Fosilni ostaci ovog ranog „čoveka" bili su otkriveni u naslagama koje su navodno stare milion i sedam stotina pedeset hiljada godina. Kada su, međutim, pomoću metode ugljenikovog izotopa, obavljene provere starosti materijala iz te naslage, ustanovljeno je da je materijal star otprilike 10 000 godina. b) Čovek iz Nebraske. Ova takozvana karika bila je predmet čuvenog sudskog spora „Skoups" u Tenesiju, kada su vodeći naučnici po kušavali da dokažu da je čovek evoluirao iz nižih životinjskih oblika. Fosilni dokaz o čoveku iz Nebraske sastojao se od jednog jedinog zuba za koji se tvrdilo da je pripadao praistorijskom čoveku koji je, navodno, živeo pre milion godina. Naučnici su iskoristili ovaj zub da bi pomoću njega rekonstruisali kako je izgledalo telo čoveka iz Nebraske, njegova kosa, pa čak i njegova porodica.25 Kada je, međutim, na istom nalazištu iskopano još fosila, otkriveno je da su ostaci tobožnjeg čoveka iz Nebraske, u stvari, ostaci obične svinje. c) Čovek iz Piltdauna. Ovaj „čovek" je navodno bio star pola miliona godina, a rekonstruisan je na osnovu komada vilice koja je ot krivena 1912. Fosilizovana vilica smatrana je autentičnom sve do 1953, kada je otkriveno da je to, u stvari, deo vilice običnog savršenog majmu na. To parče vilice je patinirano da bi izgledalo starije, a zatim zakopano. Drugim rečima, bila je to namerna prevara.26 d) Neandertalski čovek. Ova karika smatrana je vezom između majmuna i ljudi, ali je kasnije otkriveno da je to, ipak, samo i jedino čovek.

Čovek može samo da se pita zbog čega naučnici koji zastupaju teoriju evolucije tako brzo grabe svaku priliku koja se ukaže da povežu čoveka sa majmunom. Možda će na ovo pitanje odgovoriti sledeća izjava: „Razlog zbog čega- posle svih fosilnih ostataka koji su bili ispitani i sortirani od strane antropologa-evolucionista poslednjih stotinu godina- još uvek ne postoji saglasnost oko čovekovih evolucionih predaka jeste taj što čovek nije imao evolucionih predaka! Svi pravi dokazi navode na to da je čovek bio pravi čovek od samog početka."27 Možda zato u novije vreme evolucionisti menjaju teorije da je čovek evoluirao od majmuna. No, na žalost, oni se slepo drže svoje davno usvojene predrasude i kada formiraju nove teorije. Uzmimo, na primer, novu teoriju koju je postavio doktor Džefri Burn (Geoffrey Bourne), direktor regionalnog Jerks centra za proučavanje primata pri Ejmori univerzitetu. Doktor Burn je rođen u Australiji a školovao se na Oksfordu. Sada je jedan od vodećih američkih ćelijskih biologa i anatoma, a smatraju ga i vrhunskim stručnjakom u oblasti nauke o primatima. On je javno obznanio svoje verovanje da su „majmuni evolucioni potomci čoveka."28 Ovaj naučnik, dakle, želi da ljudi poveruju da su majmuni čovekovi praunuci! 7. MUŠKI I ŽENSKI POL. Očigledna činjenica da je toliko mnogo životinjskih vrsta evoluiralo u obliku mužjaka i ženke predstavlja još jednu tešku brigu za evolucioniste. Oba pola su apsolutno neophodna za nastavljanje životinjkih vrsta, tako da je potpuno imperativno da su one morale evoluirati u istom trenutku. To znači da je neka životinja, ukoliko se razvila u viši oblik života procesom evolucije, morala imati partnera potpuno iste vrste, ali suprotnog pola, koji je evoluirao tačno u isto vreme, jer u protivnom vrsta ne bi mogla da se razmnožava. 8. STAROST UNIVERZUMA. Evolucionisti tvrde da je Zemlja nastala pre otprilike 4,5 milijarde godina. Kreacionisti se suprotstavljaju veoma efektnim naučnim argumentima i smatraju da naša planeta ne može biti starija od 10 000 godina. Evo nekih argumenata koji govore u prilog mladosti Zemlje: a) Slabljenje magnetnog polja. Sateliti Nacionalnog aeronau tičkog i svemirskog udruženja, koji se nalaze u orbiti oko Zemlje, merili su jačinu njenog magnetskog polja i otkrili su da ona postepeno opada, odnosno da se troši. Jedan naučnik je pregledao rezultate ovih merenja i izneo svoj zaključak: „Kako magnetsko polje planete Zemlje opada određenim tempom, lako je izračunati da bi pre više od 10 000 godina magnetsko strujanje bilo toliko snažno da Zemljina struktura ne bi mogla da izdrži temperaturu koju takvo strujanje proizvodi. Zemlja ne može biti starija od 10 000 godina."29 b) Oticanje nafte. Smatra se da svake godine u okean prirod nim putem istekne 5 miliona tona nafte. Pretpostavlja se, isto tako, da ukupna količina naftnih zaliha na kopnu iznosi 100 milijardi tona, što znači da bi do sada celokupna nafta već 2 500 puta istekla u okean, pod pretpostavkom da je nastala pre 50 miliona godina. Znači da bi svakih 20 000 godina u okean istekla ukupna količina nafte koju poseduje planeta Zemlja.30 c)Helijum. Kada biljni i životinjski svet umire pa se posle toga raspada, u atmosferu se ispušta izvesna količina helijuma. Računajući, na osnovu radioaktivnog raspadanja, stopu priliva helijuma u atmosferu, starost Zemlje iznosi negde oko 10 000 godina čak i da uzmemo u obzir da se izvesna količina helijuma oslobodi iz atmosfere u otvoreni svemir.31 d)Rast populacije. Veoma česta tvrdnja u evolucionističkim teorijama je da je čovek evoluirao pre otprilike milion godina. Ti prvi ljudi su se množili, kako tvrdi teorija, do tačke na kojoj danas imamo četiri milijarde ljudi na Zemlji. „Ista ona populacijska statistika koja proriče tobožnje ozbiljne probleme u budućnosti daje nam indikacije o, u prošlosti prilično bliskom, nastanku čoveka... Inicijalna populacija od samo jednog ljudskog para, sa stopom rasta od 2 procenta godišnje, dosegla bi populaciju od 3,5 milijardi ljudi za samo 1075 godina... Prosečna stopa populacijskog rasta od samo pola procenta godišnje dovela bi do današnje veličine svetske populacije za samo 4 000 godina."32 e)Meteorska prašina na Zemlji. „Ne može se sasvim precizno izmeriti akumulacija meteorske prašine na površini Zemlje, međutim, današnji priliv ove svemirske prašine proizveo bi na Zemljinoj površini u toku milion godina sloj debljine od jedne osmine inča, odnosno u proteklih 5 milijardi godina sloj debljine 54 stope"33 f) Sažimanje Sunca. Godine 1980, dvojica naučnika otkrili su da „... Sunce svakih sto godina izgubi 0,1 posto od svog obima...".

Oni veruju da je ovo „skupljanje" trajan proces i da se odigrava istim tempom kao što je to bilo u prošlosti. Ukoliko je ovo tačno, onda je pre samo 100 000 godina Sunce bilo dva puta veće nego danas; a pre 20 miliona godina površina Sunca bi dodirivala Zemlju i ona bi bila usijana kao žeravica.34 g) Meteorska prašina na Mesecu. Naučnici koji su pripremali spuštanje američkog lunarnog modula na površinu Meseca smatrali su da je Mesec star otprilike 4,5 milijardi godina. Znali su da je na Mesec, koji se kretao svojom putanjom kroz svemir, padala meteorska prašina. Svojim metodama izračunali su koliko je prašine palo na Mesec tokom poslednjih 4,5 milijardi godina. Kako su smatrali da je Mesec veoma star, na njemu su očekivali veliku količinu prašine. Zaključili su da bi lunarni modul potonuo u prašinu kada bi se spustio na površinu Meseca. Zbog toga su na stajni trap modula postavili velika stopala u obliku diska, koja su modulu trebalo da obezbede da pod svojom težinom ne propadne u prašinu. Njihove teorije delimično je podržao i R. A. Litlton (R. A. Lyttleton) sa univerziteta u Kembridžu. Evo spekulacija gospodina Litltona: „Pošto na Mesecu nema atmosferskog omotača, njegova površina je izložena direktnom zračenju. Zbog toga, snažno ultraljubičasto i radioaktivno zračenje uništava naslage stena na površini i pretvara ih u prašinu. Godišnje se stvara sloj debljine od nekoliko hiljaditih delova inča. Ako se, recimo, svake godine formira sloj prašine debljine od 0,0004 inča, onda će se u roku od 10 000 godina obrazovati sloj debljine od 4 inča. U roku od 100 000 godina sloj će biti debljine 40 inča; za milion godina sloj debljine 3,3 stope; za milijardu godina, sloj debljine od 6,3 milje; a za 4,5 milijardi godina (koliko je Mesec, navodno, star) bio bi formiran sloj debljine od 28 milja." Međutim, kada se lunarni modul spustio na Mesec, astronauti su izmerili sloj prašine koji je bio dubok od „jedne osmine inča do 3 inča."35 Dakle, ako su proračuni profesora Litltona tačni, Mesec nije stariji od 10 000 godina, možda i malo manje, ali nikako ne može biti star 4,5 milijardi godina. 9. SIMBIOZA. Simbioza se definiše kao „zajednički suživot dva različita organizma koji imaju odnos uzajamne koristi." Postojanje nekoliko simbiotičkih odnosa u prirodi predstavlja pravi problem evolucionistima. Na primer, krokodil iz reke Nil dozvoljava maloj ptici, egipatskoj zviždavki, da mu ulazi u usta i čisti zube od štetnih bakterija. Kada zviždavka ne bi istrebila ove uljeze, krokodil bi bio ozbiljno ugrožen. A ti paraziti su jedina hrana ptice zviždavke. Drugim rečima, dve životinje su potrebne jedna drugoj, i to u isto vreme. U protivnom, ni jedna vrsta ne bi mogla da preživi. Simbioza se ne vezuje samo za životinjsko carstvo. Često se događa da se u simbiotskom zagrljaju nađu životinje i biljke, opet na obostranu korist. Takav je primer juka moljca36 i biljke juka. Moljac skuplja zrnca polena i polaže ih u čauru biljke juka, a zatim tu polaže i nekoliko svojih jaja; kada se iz jaja razviju larve, one se hrane samo semenom juke i na taj način preživljavaju i rastu; pošto biljci uvek ostane dovoljno semena za dalje oprašivanje, a bez moljca ne bi mogla da se opraši, to je ovaj odnos koristan i za biljku. Ni biljka ni životinja ne bi mogle da opstanu da nisu nastali tačno u isto vreme. Postojanje ovakvog plana zaista iščekuje Tvorca. No, i pored svih slabosti na polju evolucione nauke koja su očigledna, evolucionisti istrajavaju na svojim teorijama. Zbog čega je toliko značajno braniti teoriju evolucije, i pored svih dokaza protiv nje? Ima li ona neki cilj koji zahteva njenu odbranu? Nekolicina ljudi je pokušala da pruži odgovor na ovo pitanje. Džulijen Haksli, naučnik koga smo već citirali u ovom poglavlju, informiše nas o sledečem: Jasno je da je doktrina evolucije direktno suprotstavljena teoriji kreacije... Evolucija, ukoliko se dosledno prihvata, onemogućava verovanje u Bibliju."37 Autor knjige koja se bavi temom humanizma, Kler Čejmbers (Claire Chambers), rekla je ovo: „Pre nego što čovek bude porobljen, njegovo stanje svesti mora biti redukovano od duhovnog ka telesnom. On mora da nauči da o sebi misli kao vrsti životinje koja nema duhovnih potreba. Kada se čovek jednom oslobodi obaveza prema Bogu, otvoren je put njegovom potpunom potčinjavanju komunističkoj državi, koja će mu biti gospodar."38 Pisac H. L Menken, koji je prisustvovao čuvenom suđenju u slučaju Skoups, kada se isprobavalo pravo države da ograničava školske programe, izrekao je sledeće: „Postoji, izgleda, zavera koja se odvija medu naučnicima. Njen cilj je da se uništi religija i da se propagira nemoral da bi se na taj način čovečanstvo svelo na nivo životinje. Oni su zaklete i opake sluge

Belzebuba (đavola) koji 'žudi da osvoji svet'..."39