Upravljanje I Razvoj

1.POJAM UPRAVLJANJA Upravljanje istrazivanjem I razvojem u epohi naucno-tehnickog progresa sastoji se u definisanju I medjusobnom povezivanju sledecih pojimova:upravljanje , razvoj, israzivanje I nucno-tehnicki progres.Upravljanje IR predstavlja najvazniji podskup celokupnog upravljanja poslovnim sistemima, jer je to nuznost opstanka u promenljivom okruzenju.Pojam upravljanja kako u opstem tako I u smislu istrazivanja I razvoja sadrzi osnovni cilj:kako I cime upseno I kontinuirano voditi nove obrazovne osobe,nosioce razvojnih mogucnosti,kako voditi unutrasnje procese,promene organizacije koja uci, teziti stalnoj inovaciji procesa uz odrzavanje stabilne strukture u dinamicnom okruzenju. Stabilna organizacija je organizacija koja je uspesna kak na untrasnjoj integraciji, tako I na spoljasnoj integraciji sa dinamicnim trzistem.Odnos spojasnjeg I unutrasnjeg marketinga predstavlja meru uspesnosti organizacije: Da bi jedna organizacija efektivno I efikasno funkcionisala , ona mora da identifikuje I obavlja menadzment brojnim povezanim aktivnostima.Aktivnost koja koristi resurse I kojom se obavlja menadzment da bi se transforimali ulazni elementi u izlazne, smatra se procesom.Cesto izlasni element jednog procesa direktno cni ulazni element sledeceg procesa. 2.POJAM RAZVOJA Razvoj podrazumeva promenu polozaja sistema (preduzeca) u prostoru I vremenu,koja ga dovodi u bolje stanje, sto predstavlja jedan od osnovnih ekonomskih ciljeva svakog poslovnog I organizacionog sistema.Razvoj podrazumeva promene u preduzecu koje donose poboljsanje buduceg funkconisanj, izmenu strukture buduce proizvodnje I poslovanja uopste.U praksi se cesto ne pravi razlika izmedju razvoja I rasta, vec se cesto izrazavaju samo povecanjem vrednosti ostvarene proizvodnje.Medjutim, povecanje vrednosti ostvarene proizvodnje prikazuje rast.Razvoj je kompleksniji od rasta I on bi obuhvatio pored povecanja vrednosti proizvodnje, poboljsanje proizvodne tehnike, tehnologije I poboljsanje upravljanja u svim oblastima poslovanja,poboljsanje proizvodnog programa itd. Rast obuhvata kvantitativno povecanje obima poslovanja, tj. kvantitativne promene koje ne predvidjaju bitnije izmene postojecih tehnicko-tehnoloskih I drugih osnova poslovnih sistema.Kod rasta je akcenat na kvantitativnim , a kod razvoja na kvalitativnim promenama.Pojam razvoj obicno se vezuje za sisteme koji imaju sposobnost da evoluiraju tokom vremena, prelazeci tako u sve vise nivoe I stanja.Razvoj se moze definisati kao integralan I kontinualan proces transformacije sistema iz postojeceg stanja u novo stanje vise efikasnosti.To je proces stalnih promena,celovitog I neprekitdnog prilagodjavanja.Razvoj podrazumeva pored kvantitativnog povecanja obima poslovanja I kvalitativno prosirivanje, poboljsanje I inoviranje postojece proizvodnje I poslovanja uopste, tj. kvalitativne promene koje se obezbedjuju uvodjenjem novih poslovnih aktivnosti.

3.POJAM NAUCNO-TEHNICKOG PROGRESA Osnovna razlika izmedju coveka idrugih zivih bica je njegova svesna stvaralacka sposobnost izrazena u vidu naucnog I umetnickog stvaralastva.Dar stvaranja coveku daje jedinstvenu moc svesnog menjanja kako spoljnjeg tako I unutrasnjeg sveta.Promene u naucnim saznanjima dovode do radikalnih,revolucionalnih promena u nacinu proizvodnje cime se odredjuju periodi u raz oju covecanstva.Po Tofleru, dosadasnja istorija covecanstva se deli na tri perioda: 1.neolitski period (poljoprivredno drustvo od oko 10.000 god.p.n.e do kraja 18 veka); 2. industrijski period ( od kraja 18.veka do polovine 20.veka od parne masine I inustrijske revolucije, do pojava privih kompijutera); 3. informaticki period (naucno-tehnoloska revolucija, od polovine 20.veka,od pojave privih automatizovanih fabrika.Endi Lo u svojoj knjizi”Otvorena svest” govoreci o poslovanju u 21.veku izdvaja jos jedno razdoblje u kojem vec zivimo, a to je period kreativne sadasnjosti.Kako se nalazimo u samom prelazu iz faze informacionokomunikacione u fazu kreativne danasnjice neophodno je sitace svojstva koja taj proces prate.To su pre svega informaciono-komunikaciona revolucija sveta (globalana komunikaciona mreza Internet)I globalna ekonomija znjana-“mrezna ekonomija”,koja je takodje globalizovana I uspostavlja nove principe,pravila.Medjutim, u okviru ovih perioda stvaranja, ne treba zaboraviti cikluse velikih I manjih ratova kao periode razarana, stvaranja I propadanja pojedinih civilizacija I kultura. 4.DEFINISANJE NAUCNO-TEHNICKOG PROGRESA Osnovna poluga razvoja drustva svakako pripada razvoju I primeni nauke a kako je njen uticaj danas nezaobilazan I ocigledan, onda se govori o naucno-tehnickom progresu.Nova epoha u razvoju civilizacije nazvana je naucno-tehnickom revolucijom.Bitna obelezja naucno-tehnicke revolucije ogledaju se u tome, sto funkciju coveka zamenjuju automatika I robotika, a intelektualno-istrazivacki rad se nalazi pod znacajnom podrskom kompjutera I kibernetike.Zbog toga se pojmovno identifikuje sa informatickom revolucijom.Od brojnih definicija naucno-tehnickog progresa izdvaja se definicija koju je dao M.Mesaric.:”Naucno-tehnicki progres je unapredjenje postojece I stvaranje nove tehnologije,usavrsavanje postojecih I stvaranje novih proizvoda I unapredjenje organizacije I upravljanja.”To je pre svega, trajan proces usavrsavanja metoda I formi organizacije rada u materijalnom procesu proizvodnje,kao I sve naucno tehnicke inovacije koje uticu na progresivno menjanje strukture materijalne proizvodnje sa ciljem povecanja produktivnosti rada.Vrlo cesto se gtehnicki progres poistovecuje sa pojmom “razvitak tehnike” tj.”nova tehnika”.Tehnicki progres ima znatno siri smisao I sdrzinu, nego pojam “nova tehnika”.On u sebi sadrzi ne samo pojam “nova tehnika”kao glavni pravac ili proces stvaranja I uvodjenja savremenih sredstava za proizvodnju u vidu: novih visoko produktivnih masina,ekonomicnih materijala,I progresivnih vrsta energije, sa ciljem dobijanja novih ili poboljsanih proizvoda ili usluga kao I : novih tehnoloskih procesa I metoda I savremene forme organizacije I upravljanja proizvodnjom. Naucnotehnicki progres ne obuhvata samo rehnicku stran usavrsavnja tehnike I organizacije rada I proizvodnje, vec se ujedno javlja I kao element kvantitativnih I kvlitativnih promena rada.

5.FAZE NAUCNO-TEHNICKOG PROGRESA Naucno-tehnicki progres u najrasprostanjenoj podeli ima tri komponente kao sukcesivne faze u procesu njegovog javljanja tj.: 1) pronalazenje (inovacija); 2) prva aplikacija pronalaska (inovacija); 3) sirenje pronalaska (imitacija,difuzija); Pored ove postoji veci broj detaljnih podela naucno-tehnickog progresa pojedine faze.Jedna od njih je podela na sledecih sest faza: 1) bazicna naucna istrazivanja; 2) primenjena istrazivanja; 3) pronalazastvo; 4) razvoj (eksperimentalno-razvojna istrazivanja); 5) prva primena pronalaska (inovacija); 6) difuzija.Svaku fazu progresa realizuju pojedinci,odnosno organizacije, doprinoseci na taj nacin pospesivanju naucnotehnoloskog razvoja I jacanju rpivredjivanja u celini.Organizacija, odnosno pojedinac koji nosi prvu fazu tehnickog progresa naziva se pronalazacem, tj. inovatorom (inovator je osoba ili preduzece koje je prvo uvelo novi proizvod, imitator je osoba ili preduzece koje je uvelo neki izum posle njegove prve aplikacije).Brzina razvoja naucno-tehnickog progresa zavisi od toga u kojoj se meri angazje nauka, znanje, sposobnost ljudi.Odatle proizilazi zahtev, da je nuzno uspostavljati cvrstu spregu izmedju naucno-tehnickog progresa I obrazovanog sistema. Intenzivan razvoj visokih tehnologija zahteva reformisanje obrazvonog sistema kako bi se obezbedili kadrovi sposobni za inovacionunaucno-istrazivacku strategiju razvoja. 6.ZNACAJ NAUCNO-ISTRAZIVACKOG RADA Znacaj savremene nauke jasno se ogleda u vezi sanjenim celokupnim delovanjem na drustvo.Naucno-istrazivacki rad pocinje inputima.Inputi naucno istrazivacke delatnosti ( kadar, sredstva,transfer tehnologije I naucne informacije) u procesu invencije stvaraju ideje, teorije,otkrica patente,metode I informacije, iz cega proizilaze novi proizvodi,procesi, usavrsavanja, unapredjenja koji spadaju u proces inovacije.Proces inovacije moze se nastaviti procesom difuzije koji obuhvata prenos znanja izmedju preduzeca;prenos tehnologije izmedju grana I medjunarodna difuzija.Medjutim sam proces inovacije utice na privredni razvoj (rast produktivnosti,smanjenje troskova, podizanje kvaliteta proizvoda I procesa , povecanje akumulacije).Privredni razvoj utice na samo drustvo I njegov prosperitet (rast zivotnog standarda,nova znanja,nove potrebe, kultura zivljenja).Drustveni prosperitet povezan je I poboljsava druge inpute naucno istrazivacke delatnosti. 7.DEFINISANJE,PODELA I MODELI NAUCNO-ISTRAZIVACKOG RADA Najznacajnija komponenta nauke je istrazivanje.Veliki znacaj procesa istrazivanja zahteva posebno sagledavanje prirode.Istrazivanje predstavlja primenu ljudske inteligencije I iskustva u organizovanom I sistematizovanom naucnom resavanju pojedinih problema.Istrazivanje najcesce podrazumeva: 1) sistemsku primenu covekovog razuma na proucavanju problema cije resenje nije do tada bilo poznato; 2) plansko traganje ili kriticko ispitivanje radi otkrivanja novog znanja, sa ciljem da to znanje bude korisno. Istrazivanje je proces kojim se dolazi do nekog novog znjana o svetu oko nas I/ili mogucnoscu resenja poroblema kojeg smo uocili.Naucno istrazivanje se razlikuje od ostalih istraizvanja po tome sto je problemm kojim se bavi u domenu

zakona logike I zdravog razuma.Principe naucno-istrazivackog rada postavio je Dekart u XVI veku I oni su I dans aktuelni, a to su: 1) princip evidencije (tacno je samo ono sto se moze dokazati), 2) princip analize ( svaki problem treba rasclaniti na sastvne delove da bi se doslo do parcijalnih resenja) 3) princip sinteze (delove treba povezati u vece celine uocavanjem zavisnosti medju njima, sve dok se ne oguvhati ceo sistem-problem I dok se ne nadju resenja) 4) princip kontrlole (preispitivati ceo postupak radi utvrdjivanja svih relevantnih faktora I pronalazanje najboljih resenja). Prema usvojenoj klasifikaciji istrazivacko-razvojne aktivnosti se dele u tri kategorije: 1)Fundamentalna (osnovna) istrazivanja definisu se kao istrazivanja sa ciljem sticanja novog znanja I razumevanja univerzuma.Ova istrazivanja mogu se podeliti na slobodna I usmerena. a)Slobodna fundamentalna istrazivanja su prvenstveno izvor novih znanja I pretpsotavki efikasnog odvijanja svih vrsta naucnog istrazivanja.b)Usmerena fundamentalna istraizvanja imaju za cilj prosirenje znanja u strogo ogranicenoj naucnoj oblasti. 2) Primenjena istrazivanja su takodje kreativan nacin dolazenja do novih znanja, ali su usmerena ka sticanju koristi primenom saznanja tj. usmerena su u pravcu zadovoljenja konkretnih potreba.U sklopu primenjenih istrazivanja treba pomenuti I karakter pronalazastva.Pronalazastvo je usmereno na odredjeni proizvod,ili postupak a rezultat toga je izum. 3) Eksperimentalno razvojna istrazivanja su ona vrsta istrazivanja koja se izvode sa ciljem stvaranja novih proizvoda,procesa, sistema, usluga.Ona su locirana u preduzecima I na njihovo finansiranje odlazi 75% ukupnih troskova. 8.INDIKATORI NAUCNO-ISTRAZIVACKOG RADA Indikatori koji odredjuju stepen razvijenosti naucno-istrazivacke aktivnosti drustva su: 1.Istrazivacki koeficijent-visina I struktura ulaganja u naucno-istrazivacki rad – Opste prihvacena ocena odnosa drustva prema naucnom I tehnoloskom razvoju jedne zemlje je visina (procenat) izdvajanja iz bruto nacionalnog dohodka za naucno istrazivacki rad.Nemacka investira 607US$/ stanovniku,Francuska 509US$/stanovniku, Spanija 137US$/stanovniku itd.Cesto se iznosi I pokazatelj:iznos finansijskih sredstava po glavi stanovnika zemlje, odnosno I po istraizvacu, koji investira u istrazivanje.Izvori finansiranja naucnog I tehnickg razvoja u evropskim zemljama zasnovani su na tri sektora: drzavnom budzetu, poslovnom sektoru I donacijama.Jedan vid finansiranja je osnovno finansiranje same institucije sto podrazumeva rezijske troskove,deo istrazivacke opreme,infrastrukturnu opremu itd.Institucionalno finansiranje predstavlja globalno I dugorocno sprovodjenje politike u oblasti nauke I tehnologije. 2. Broj istrazivaca odnosno velicina I struktura istrazivacke populacije – Ovo je vazan indikator koji odredjuje stepen razvijenosti istrazivacke populacije, a meri se njenim ucescem na 10.000 stanovnika ili na 1000 zaposlenih, tj.strukturnom raspodelom: brjom istrazivaca na fakultetima, istrazivackim institutima I privrednim organizacijama. Interesantno je pomenuti da na primer od 155.000 istrazivaca I indzenjera istrazivaca, koliko ih ima u Francuskoj, 82.000 je angazovano na univerzitetima I istrazivackim javnim ustanovama.U Nemackj ima oko 230.000 ljudi koji pripada istraizvackom kadru

dok je ukupan broj zaposlenih u istrazivackom kadru manji od 500.000 ljudi.Ukupna analiza pokazuje da u nasoj zemji najveci broj istrazivaca nalazi se na fakultetima (55%); u drzavnim- samostalnim institutima (40%) I samo 5% u privredi. 3. Stanje naucno istrazivacke infrastrukture – podrazumeva u eksplicitnom obliku uspostavljanje sledecih informaticko-komunikacionih faktora: 1) Savremenu labaratorijsku orpmeu I materijale za eksperimentalna istrazivanja; 2) Savremenu inormaticko- komunikacionu opremu, opremljenu aplikativnim sfotverima I bazama podataka; 3) Ssvremenu biblioteku kao izvor naucnih informacija; 4) Intenzivnu medjunarodnu razmenu kadrova, njihovo usavrsavanje uz insistiranje na zajednickom radu na projektima medjunarodne zajednice.Smagtra se da ce se za uspeh privredje u 21.veku bazirati na “tri I”: informacijama;idejama I inteligenciji. 4.Stanje intelektualnog kapitala – novostrovrene vrednosti naucno-istrazivackog rada Jedan od nacina ocene naucne I tehnoloske moci jedne zemlje je broj registrovanih domacih I stranih patenata u zemlji.U 2001.godini na evropskom kontinentu zabelezen je rekordan porast novih patenata,prvenstveno iz porucja informacionih I telekomunikacionih tehnologija.. Najvise zahteva dolazi iz ovog podruzja cak 54% od svih podnetih zahteva.Inovacije u informacionim tehnologijama su najbrojnije , 10.800 zahteva, sledi ih medicina sa 10.200 zahteva, pa elektronika sa 7.600 zahteva.Teznja razvijenih zemalja je da zadrze tehnolosku prednost u odnosu na druge zemlje, da zadrze monopol raspolaganja naukom I tehnologijom. 9.DEFINISANJE I ZNACAJ INTELEKTUALNOG KAPITALA Ono sto su za period prve I druge industrijske revolucije bili finansijski kapital I manuelni rad, za 21.vek predstavlja intelektualni kapital, ciji je model razvoja “znanje”. Intelektualni kapital je “Nesto sto se ne moze materijalno odrediti, ali vas moze uciniti bogatim”.On se moze takodje definisati I kao:Organizaciona sposobnost neke nacije,vlade ili u praksi nekog drustvenog organizma – da stice I koristi informacije, da proveri okruzenje, indetifikuje nove pretnje I izazove, kao I da na kreativan nacin odgovori na nove izazove.”.Pojam “Intelektualni kapital” koristi se kao sinonim za neopipljivu imovinu (neopipljive faktore poslovanja) kompanije , koja znacajno utice na uspeh poslovanja, ali nije eksplicitno izrazena u bilansima (eventualno pod nazivom goodwill – ugled).Intelektualni kapital cine: zaposleni; organizacija I njihova sposobnost stvaranja vrednosti koju valorizuje trziste.Intelektualni kapital se izracunava tako sto se od ukupnog prihoda kompanije oduzima sve ono sto predstavlja input (materijal, energija, sirovine itd.)osim izdvajanja za zaposlene.Izdaci za zaposlene ne predstavljaju trosak,nego investiciju..Za izracunvanje kako fizicki/finansijski kapital I humani kapital stvaraju vrednost, oni se pojedinacno stavljaju u odnos prema ostvarenoj dodatoj vrednosti, cime se dobija indikator efikasnosti.Sabiranjem indikatora (efikasnosti fizickog / finansijskog kapitala I efikasnost humanog kapitala) dobija se koeficijent intelektualnog dodavanja vrednosti, tj. pokazatelj ukupne uspesnosti, koji odrazava intelektualnu sposobnost bilo koje organizacije.

10.KLASIFIKACIJA INTELEKTUALNOG KAPITALA Intelektualni kapital koristi se kao sinonim za neopipljivu imovinu orgnaizacije koja znacajno uticen ana uspeh polsovanja, koja nije eksplicitno izrazena u bilansima stanja I uspeha (eventualni pod nazivom goodwill – ugled).Intelektualni kapital postoji od davnina I oznacava da je izvor tog kapitala intelekt,tj. znanje u razlicitim oblicima, koje se javlja u dva pojavna oblika:1.Materijalnom obliku – u obliku planova,nacrta, patenata, licenci, baza podataka,kompijuterskih programa itd. 2. Nematerijalnom obliku – koji je u glavama zaposlenih, kao sto su znanje , vizije,sposobnost delovanja I resavanja odredjenih problema itd.Iz finansijske perspektive intelektualni kapital se definise kao vazan deo trzisne vrednsoti pored finansijskog kapitala.Intelektualni kapital se deli na ljudski kapital (koga cine sledece komponente: kompetencije,odnosi I vrednosti) I strukturni kapital koga cine kapital kupca I organizacioni kapital.Kapital kupca ili potrosacki kapital cine sledece komponente: potencijali,odnosi I baze podataka. Organizacioni kapital cine kapital inovacija I kapital procesa.Kapital inovacija obuhvata procese, kulturu I rukovodjenje. 11.LJUDSKI KAPITAL Lljudski kapital cine zaposleni sa celokupnim individulanim I kolektivnim znanjem: sposobnostima,vestinama,stavovima, mogucnostima, ponasanjem, iskustvom I emocijama.Osnovne komponente ljudskog kapitala su: kompetencije, odnosi I vrednosti. 1.Kompetencije – oznacavaju strucnu sposobnost zaposlenih, da u datim okolnostima znaju sta, kako I kada da se uradi.Osim strucne, vazna je I tzv. socijalna kompetencija, koja se odnosi na uspesnost rada sa drugim ljudima npr. nacin ophodjenja I komuniciranja, timski rad, uklapanje u kolektiv,a vazna je I komercijalna kompetencija koja oznacava sposobnost zaposlenih da svoje akcije usmeravaju ka stvaranju vrednosti. 2.Odnosi – koji vladaju u organizaciji medju zaposlenima predstavljaju socioloski uticaj na ekonomsku kategoriju saradnje,koja ima krajnji cilj stvaranje vrednosti.Sto uspesnije zaposleni izgradjuju efektivne I efikasne odnose sa kolegama, klijentima, partnerima I drugim strucnjacima, organizacija ce bolje poslovati, jer kolektivno znanje je visestruko vece od individualnog znanja. 3.Vrednosti-ljudskog kapitala su uslovljene postojecim individualnim I kolektivni vrednosnim sistemima pripadajacueg drustva.Medjutim mogu se izdvojiti I u okviru samog poslovnog sistema orgnaizacije, a posledica su rasprostranjenog I opste prihvacenog kolektivnog sistema vrednosti u smislu pozeljnog ponasanja nasuprot nepozeljnom. 12.STRUKTURALNI KAPITAL Strukturalni kapital podrazumeva sve nematerijalne faktore koji ostaju u organizaciji kada zaposleni dou kuci,a u procesu rada bitno doprinose poslovnom uspehu.Razlikuju se dve vrste strukturalnog kapitala: organizacioni I potroskacki kaptial.

1.Organizacioni kapital cine:nacin rada,upravljacki podsisitemi, nacrti, sredstva kontrolisanja, razvoj baze podataka, komunikacija, ophodjenje prema zaposlenima, intelektualna imovina itd. Osnovne komponente organizacionog kapitala su: 1.Inovacioni strukturalni kapital – predstavlja sposobnost organizacije da kontinuriano redefinise ponudu proizvoda ili usluga prihvatajuci zahteve trzista.To je sposobnost inoviranja, menjanja strukture itd. 2.Procesni strukturni kapital – predstavlja kvalitet poslovnih procesa, tehnoloskih procesa,rad na kvalitetu itd. I sve sa ciljem povecanja efikasnosti tehnologije procesa.3.Kultura – organizacije predstavlja sistem kojeg cine: zajednicke vrednosti organizacije, sistem normi I stavova, misljenje I ponasanja. 4.Rukovodjenje – je u tesnoj vezi sa kulturom organizacije I pri tome se razlikuju tri aspekta: a)kultura koju menadzment zeli sprovesti u organizaciji; b)stvarna kultrua (postojeci vrednosni sistem); c) kultura koju vide klijenti,partneri I investitori; 2. Potrosacki kapital ili kapital kupca – ima ogroman znacaj zbog toga sto je potrosac pocetak I zavrsetak lanca stvaranja vrednosti.Potrosacki kapital cine potencijalni I relacioni kapital (izgradjeni odnosi sa iteresnim partnerima).Kljucni deo strukturnog kapitala sastoji se od odnosa sa potrosacima, baze podataka o potrosacima, a u nekim slucajevima prosiruje se I na odnose sa dobavljacima I partnerima.Imidz, ugled, I brend su obelezja relacionog kapitala. 13.KOMPONENTE ZNANJA Osnovni pojmovi koji se pojavljuju u procesu generisanja znanja su: podaci, informacije, znanje I mudrost. 1.Podaci – su cinjenice kojima se opisuje objektivno stanje sistema , dogadjaja ili predmeta,I te cinjenice sluze korisnicima da se njihovom obradom I analizom utvrde izvesne informacije.Prema nacinu zapisa postoje sledece vrste podataka: a) numericke/ alfabetske/alfanumericke, b)analogne/digitalne; c) formatirane/neformatirane; d) kodirane/nekodirane grupe podataka. 2.Informacija-(od lat.informare=formirati stav) otklanaj svojim znacenjem odredjen stepen neodredjenosti o nekoj pojavi problemu ili objektu.Svaka informacija ima svoju kvantitativnu I kvalitativnu komponentu.a)Kvantitativna komponenta informacije se odredjuje verovatnocom nastanka nekog dogadjaja I to sto je verovatnoca bliska nuli tj. manja, informacija je vise na ceni I obratno.b)Kvalitativna komponenta invormacije se odredjuje sintaksom, semantikom I pragmatikom.Sintaksa se odnosi na strukturu, pravila kojih se mora pridrzavati.Semantika se odnosi na ekonomicnost, jasnocu I korektnost.. Pragmatika se odnosi na pravovremenost informacije.To je vremenska komponenta kvaliteta informacije. 3.Znanje – su sintetizovane informacije koje imaju vrednost I u interakciji su sa ljudskim kapitalom.Znanje se izrazava kao kompetentnost,a kompetentnost predstavlja volumen delovanja I sastoji se od pet medjusobno zavisnih elemenata:eksplicitno znanje, vestine, iskustvo,vrednosti I drusvena mreza odnosa.Znanje moze biti: 1)Eksplicitno znanje (izricito) – to je ono znanje koje je moguce ponoviti, ili mu je moguce dati neki formalni oblik.2)Implicitno (tacit) individualno (precutno) znanje – tj. tacitno znanje, jeste ono znaje koje je neizreceno iskustveno I prakticno. 4.Mudrost – je akumulirano ljudsko znanje koje je podvrgnuto proceni iskustva,moralnih stavova I strucnih saznanja I odgovara na pitanje:sta je najbolje raditi?

14.RAZVOJ ZNANJA “TOCAK UCENJA” I INTELIGENCIJE Znanje se prenosi interakcijom izmedju implicitnog I eksplicitnog oblika znanja kroz cetri procesa:socijalizacije, eksternalizacije, kombinacije I internalizacije.Znanje je moguce predati inteligentnim masinama, ali mudrost ostaje vlasnistvo coveka.Put ka mudrosti prolazi kroz proces ucenja tj. kroz “tocak ucenja” koji je kao ciklus uocen kod divljih zivotinja u rpirodi I sastoji se iz cetri dela: reflekcije (promisljenja I osecanja), povezivanja (trazenja veza I hipoteza), odlucivanja (izbora akcije) I cinjenja.Mudrost je akomulirano ljudsko znanje, a osnovu mudrosti cine tri tipa inteligencije:1) Racionalna (sposobost racionalnog resavanja zadataka I moze se zameniti vestackom-kompijutersko inteligencijom) 2) Emocionalna ( svesnost svojih I tudjih emocija); 3) Duhovna inteligencija (ili sustinska inteligencija kojom pristupamo problemu resavanja smisla I zivotnih vrednosti I ona predstavlja temelj za delovanje racionalne I emocionalne inteligencije. 15.STRATEGIJE ZNANJA –KA INOVATIVNOSTI ORGANIZACIJE Sa strateskog aspekta znanje se posmatra kao kljuc za pomeranje moci u buducnosti, tj. kao sredstvo za ostvarivanje drustvenih I ekonomskih rezultata.Pri tome je strateski imperativ steci, razviti I koristiti znanje.Stoga je od posebnog znacaja stratesko razumevanje podele znanja na: sustinsko, napredno I inovativno znanje.Sustinsko znanje je minimum nivoa I volumena znanja potrebnog za “ucesce u igri ucenja” – razvoja.Ona ne omogucava trajniju konkurentsku prednost, ali omogucava prisustvo u grani.Napredno znanje omogucava vitalnost u odnosima sa konkurencijom.Inovativno znanje je ono sto omogucava preduzecu da vodi u svojoj grani I da menja pravila igre dominirajuci nad konkurentima.Interes preduzeca se ogleda u sticanju, razvoju I primeni znanja.Postoje cetri genericke strategije upravljanja znanjem, a to su:1)Strategija ojacavanja – koja pocinje od postojeceg znanja I fokusira se na transfer toga znanja sirom organizacije , povecavajuci efikasnost operacija I smanjujuci rizik.2)Strategija ekspanzije – proizilazi iz postojeceg domena znanja preduzeca I ima za cilj kreiranje znanja oslanjajuci se na postojece podatke,informacije I znanja.3)Strategija pribavljanja - je eksterno orijentisana strategija uspostavljena sa ciljem da se stvori novi domen znanja transferom novog znanja iz eksternih izvora.Transferom novog znanja od partnera stvaraju se pretpostavke za buduce inovacije.4)Inicijativna strategija – zahteva stvaranje timova sa zadatkom stvaranja novog domena znanja, kada ne postoji osnova u postojecem znanju.Ova strategija moze imati dvojak uticaj na strategijske ciljeve: prvo moze da doprinese stvaranju inovacija u polju efektivnosti, a drugo da se poslovni procesi vode na novi nacin da se poboljsa njihova efikasnost. 16.DISCIPLINA ORGANIZACIJE KOJE UCE (“PETA DISCIPLINA”) Disciplina predstavlja teoriju I tehniku koje se moraju prouciti I kojima se mora ovladati da bi se sprovele u praksi, ona je razvojni put za sticanje odredjenih vestina.Pet disciplina ucenja su nesto specificno u odnosu na druge discipline.”Pet disciplina” predstavlja:

1.Licno ovladavanje – koja predstavlja kljucni temelj organizacije koja uci.Ova disciplina predstavlja neprestanu posvecenost pojedinca za pojasnjavanjem I produbljivanjem licne vizije,za usmeravanjem licne energije, cime se stice sposobnost celovitijeg sagledavanja stvarnosti.Licno ovladavanje je disciplina licnog rasta I razvoja koja pored sposobnosti ostvarivanja zeljenih ciljeva, zahteva duhovni razvoj I kreativni pristup licnom zivotu. 2.Mentalni modeli – su duboko usadjene pretpostavke, slike koje uticu na nase razumevanje sveta I na to kako delujemo,tj. nesvesni efekat koje ostvaruju na nase ponasanje.To su zapravo nasi sudovi, predrasude,koje ometaju realno sagledavanje stvarnosti.Stoga je neophodno licne I zajednicke mentalne modele kompanije izneti na povrsinu kako bi mogli njihovim istrazivanjem I preispitivanjem omoguciti njihovu primenu sa relanom situacijom. 3. Zajednicka vizija – je sposobnost da se izgradi, usvoji I zadrzi zajednicka slika buducnosti koju zelimo da ostvarimo.Kada postoji prava vizija, ljudi se isticu I uce,ne zato sto im je receno nego zato sto oni zele.Bez zajednicke vizije nemoguce je imati organizaciju koja uci. 4.Timsko ucenje – treba shvatiti kao sinergiju.Uspostavljanjem timskog ucenja ne samo sto se sinergetski uvecava inteligencija tima, ostvaruju bolji rezultati, vec se pojedinci usavrsavaju brze nego inace.Ako timovi ne mogu da uce, ni organizacija nece moci da uci. 5.Sistemsko razmisljanje (peta disciplina) – integrise sve discipline u formu teorije I prakse.Sistemskom razmisljanju su takodje potrebne discipline gradjenja zajednicke vizije, timskog ucenja I sposobnost da se shvati I ostvari potencijal.Sustina ovih pet disciplina je kolektivno ucenje. 17.DISCIPLINE UCENJA Svaka od pet disciplina ucenja odvija se u tri razlicita nivoa – faze: 1.Postupci (ono sto radite) – su aktivnosti na koje oni koji primenjuju disciplinu fokusiraju svoje vreme I energiju.Postupci su najocigledniji aspekt bilo koje discipline. Oni takodje predstavljaju primarni fokus pojedinca ili grupe kada pocnu da slede disciplinu. 2.Principi (ideje vodilje I uvidi)- Od jednake vaznosti za bilo koju disciplinu su dubinski principi koji predstavljaju teoriju koja stoji iza postupaka.Principi koji stoje iza bilo koje discipline jednako su vazni I za pocetnika I za majstora.Pocetniku pomazu da shvati obrazlozenje discipline I smisao postupaka, a za majstora oni su tacke koje pomazu u neprekidnom preciscavanju postupaka discipline I njihovom objasnjavanju drugima. 3.Sustine (stanje onih sa visokim nivoom ovladavanja vestinom unutar discipline) – Sustine disciplina su stanje koje prirodno dozivljavaju pojedinci I grupe koje raspolazu visokim nivoom ovladavanja disciplinama.Iako ih je tesko opisati recima, one su od vitalne vaznosti za potpuno razumevanje svrhe discipline.Ukratko:Postupci su aktivnosti koje sprovode grupe.Grupe moraju razumeti principe.A sustine su stanja koja se kolektivno iskustveno dozivljavaju.

18.ZAKONI PETE DISCIPLINE Na osnovu strukturnog modela sagledavanja Piter Sengi je izdvojio nekoliko oblika sistemskog ponasanja koje je nazvao zakonima pete discipline, a to su: 1.Danasnji problemi poticu od jucerasnjih resenja – naime, pronalazeci resenje trenutnog problema, to resenje moze se odraziti I postati problem u resavanju drugog. 2.Sto jace prionete sistem vam se jace odupire – Kada odredjeni proizvod pocne da gubi atraktivnost na trzistu, te kompanije tada pocinju da pojacavaju marketing, ulazu vise u reklamiranje I obaraju cenu tog proizvoda.Ova metoda moze privremeno vratiti kupce, mada sva ta veca reklama odvalci novac kompaniji I prekida mogucnost nadoknade ulozenog. 3.Ponasanje se prvo poboljsa pa onda pogorsa – To se moze predstaviti primerom: Pusac koji prestaje da pusi, deblja se pa ponovo pocinje da pusi da bi se oslobodio stresa. 4.Lak izlazak obicno vodi povratku unutra – Primenjivanjem poznatih resenja na odredjenim problemima I drzeci se onoga sto najbolje znamo,moze dovesti do neresavanja tog problema I da taj probem I dalje postoji. 5.Lek moze biti gori od bolesti – Ponekad lako ili poznato resenje nije samo neefikasno, ponekad se moze steci zavisnost od njega I moze biti opasno,I stvoriti potrebu za jos resenja. 6.Brze je sporije – Svi sistemi nose u sebi optimalne stope rasta.Optimalana stopa rasta je mnogo manja od najbrzeg moguceg rasta, ali kada je rast preteran, sam sistem ce traziti kompenzaciju putem usporavanja sto moze izazvati rizk opstanka organizacije. 7.Uzrok I posledica nisu blisko povezani u vremenu I prostoru – Ako uocimo problem u proizvodnji, mislimo da je uzrok u priozvodnji,ako ne ide prodaja forsiramo prodaju itd. ne razmisljajuci da je uzrok mozda negde drugde u organizaciji. 8.Male promene mogu proizvesti velike rezultate, ali oblasti najvece ravnoteze su cesto najmanje ocigledne – Najbolji primer za promenu u ravnotezi je plocica za podesavanje kormila na brodu.Ona olaksava okretanje kormila na brodu, a time olaksava okretanje broda. 9.Mozete dobiti svoj kolac I pojesti ga , ali ne odjednom – Ponekad naslozenije dileme kada se sagledaju sa sistemskog gledista nisu dileme, vec samo “varke snimaka”. 10.Deljenje slona na dve polovine ne stvara dva mala slona – Sistemi imaju integritet, tj. medjusobnu povezanost I uticaj.Njihov karakter zavisi od celine.Problem mora da se sagleda u celosti a ne sagledavati deo koji je uzrok problema. 19.”FIDBEK” KONCEPT PETE DISCIPLINE Krug ili petlja uzrocno-posledicnih veza nazivamo fidbekom,odnosno procesom fidbeka. Razumevanje jednostavnog koncepta povratne veze-fidbeka koji pokazuje kako akcije ojacava ili se suprotstavljaju jedna drugoj.Postoji pozitivan I negativan fidbek.Pozitivan fidbek oznacava podrsku, dok negativni lose vesti. Fidbek u svakom slucaju oznacava protok uticaja.Perspektiva fidbeka predlaze koncept po kme svi dele odgovornost za probleme koje je stvorio sistem.To znaci da svi mogu dati jednak doprinos u uravnotezenju sistema. Postoje dva razlicita tipa procesa fidbeka:ojacavanje I uravnotezenje. Ojacavajuci procesi fidbeka su masine rasta.On takodje moze stvoriti

ubrzano opadanje,obrazac opadanja u kome male cestice uvecavaju samo sebe do sve vecih I vecih,kao sto je slucaj sa opadanjem bankovih vrednosti u slucaju finansijske panike.Uravnotezavajuci fidbek operise uvek kada je u pitanju ponasanje u pravcu ispunjenja cilja.Ako se cilj krece brzinom 60km na cas onda ce uravnotezavajuci fidbek naterati da I vi ubrzate do 60, ali ne I vise.Ako je cilj nepokretan onda ce ovaj fidbek delovati onako kako deluju kocnice automobila.Ako se nalazimo u sistemu ojacavajuceg fidbeka, moze nam pomoci da uocimo kako male akcije mogu narasti do ogromnih posledica, bilo na bolje ili na gore.Ako se nalazimo u sistemu uravnotezavajuceg fidbeka, mi smo u sistemu koji trazi stabilnost. 20.GENERICKE STRUKTURE – ARHETIPOVI PETE DISCIPLINE Istrazivaci su identifikovali deset generickih struktura – sistemskih arhetipova pete descipline: Arhetip I – Uravnotezavajuci proces sa zastojem – Osoba, grupa ili organizacija koja deluje u pravcu nekog cilja, prilagodjavajuci svoje ponasanje kao odgovor na povratnu vezu , u zastoju.Ako nisu svesni zastoja, preduzimaju vise korektivnih akcija. Arhetip II – Ogranicenja rasta – Ojacavajuci proces je skup u pokretu kojim se proizvodi zeljeni rezultat.On stvara spiralu uspeha,ali I nenameravane usputne efekte koji na kraju suporavaju uspeh.Fazu rasta prouzrokovao je prpoces ojacavajuceg fidbeka. Arhetip III – Prebacivanje tereta – Problem koji lezi u dubini stvara simptome koji traze paznju.Ljudima je tesko da se okrenu takvom problemu,jer je on tesko vidljiv ili je suocavanje sa njim skupo.I tako ljudi prebacuju teret svog problema na druga laksa resenja koja prividno izgledaju efikasna. Arhetip IV – Prebacivanje tereta na onog koji intervenise – U oblasti u kojoj su prebacivanja tereta tako uobicajene, posebno treba obratiti paznju kada oni koji intervenisu spolja pokusavaju da rese problem.Intervencija pokusava da popravi ocigledne simptome problema,a tako ljudi unutar sitema nikada ne nauce kako da sami izadju na kraj s tim. Arhetip V – Erodirajuci ciljevi – Kratkorocno resenje ukljucuje opadanje dugorocnog sustinskog cilja a simptom je sledeci:U redu ako vam ucinak malo padne, samo dok ne prodje kriza!Princip upravljanja je drzati se vizije. Arhetip VI – Eskalacija – Kod konkurentskih organizacija , kad god jedna strana napreduje , druga je vise ugrozena, sto navodi da deluje agresivnije kako bi ponovo uspostavila svoju prednost.Kada bi protivnik usporio,mogli bismo prestati da bijemo bitku,I uradimo neke druge stvari. Arhetip VII – “Uspeh uspesnima” – Dve aktivnosti se nadmecu za ogranicenu podrsku li resurse.Uspesnija postaje on aktivnost koja dobija vecu podrsku,iscrpljujuci time drugu. Treba potraziti krajnji cilj za izbalansirano postizanje oba izbora. Arhetip VIII – Tragedija zajednickih resursa – Pojedinci koriste zajednicke resurse,u pocetku su nagradjeni za to,ali na kraju dobijaju sve manje.Upravljanje zajednickim resursima putem edukovanja svih ili stvaranja vidova samoregulacije. Arhetip IX – Neuspela resenja – Resenje koje je kratkorocno efikasno ima nepredvidive dugorocne posledice koje mogu zahtevati jos vecu upotrebu istog resenja.Treba se orijentisati na dugorocne perspektive

Arhetip X – Rast I nedovoljno investiranje – Kada rast se priblizava granici koja se moze promeniti u buducnosti,firma ili pojedinac moraju investirati u dodatni kapacitet, ali ta investicija mora biti agresivna I dovoljno brza da bi preduhitrila smanjenje rasta. 21.PRILAGODJAVANJE LJUDSKIH RESURSA NOVIM TEHNOLOGIJAMA I INOVACIJAMA Investicije u znanje,inovacije I prilagodjavanje znanja su prvi put shvacene kao modeli ekonomskog rasta krajem osamdesetih godina.U drustvima sa neresenim naucnoistrazivacko-obrazovnim procesom , upravljanje I rad se svodi na prilagodjavanje ljudskih resursa novim tehnologijama I inovacijama u kojem se konkretno posmatra obucenost radnika tokom koriscenja tehnologije.Pri tome postoje tri osnovna slucaja: Prvi slucaj – kada se obuka kadrova izvrsi pre uvodjenja nove tehnologije I dobro obuceni kadar koristi sve mogucnosti koje ta tehnologija pruza, tako da su neiskoriscene mogucnosti te tehnologije svedene na minimum. Drugi slucaj – kada se obuka vrsi tokom koriscenja nove tehnologije, u tom slucaju dok se radnici potpuno osposobe da maksimalno koriste novu tehnologiju ona vec zastari, pa uvodjenjem nove tehnologije obuka krece ispocetka.Treci slucaj – najgori slucaj je kada se kadar nedovoljno obuci za upravljanje nekom tehnologijom I do trenutka njene zmene novom tehnologijom. Idealni slucaj je kada je kadar potpuno pripremljen za prihvatanje nove tehnologije.Tri vestine koje moraju krasiti uspesnog rukovodioca buducnosti-sadasnjosti su: 1)Rukovodjenje izvan kompanije 2)Pronalazenje potrebne informacije 3)Ugraditi ucenje u poslovni sistem.Ucenje mora da bude kontinuirano.Moramo da prihvatimo cinjenicu da je znanje onih koji pet godina ne ucestvuju u procesu ucenja – zastarelo.Efikasan rukovodilac mora da uci I neprestano da obnavlja svoje znanje. 22.INVENTIVNOST I INOVATIVNOST Invencija znaci otkrice, naucno ili tehnicko.Inventivni proces ne sledi logiku razmatranja poznatih cinjenica I vezuje se za misljenje izdvojeno iz konteksta poznatih stvari.Zato se invencija cesto vezuje za proces krativnog I kriickog misljenja tj. inteligencije pojedinaca.Kriticko I kreativno misljenje se mogu definisati kao tip misljenja I kvalitet procesa razmisljanja.Pod kreativnim misljenjem se podrazumeva kreiranje I/ili obrada ideja,procesa I predmeta, a kriticko misljenje je njihova evaluacija.Osnovni uslov za razvoj kreativnog I kriticnog misljenja su sloboda I dozivotno ucenje.Pod ucenjem u krativnom smilu se podrazumeva sticanje znanja iz oblasti u kojoj se radi,saznanje putem sopstvenog otkrica itd.Inovacija je prva primena starih ili novih ideja, odnosno otkrica I u vidu novog proizvoda ili procesa.U tehnoloskom smislu tehnoloska inovacija je prva primena nauke I tehnologije u novom smeru sa komercijalnim uspehom.Tehnoloske inovacije ukljucuju skup naucnih, tehnoloskih, finansijskih,komercijalnih I drugih aktivnosti.Ono sto je bitno je da se inovacija odnosi na koriscenje novog znanja za ponudu novih proizvoda Ili usluga koji imaju bolju vrednost.Moderniji proces inovacije je tzv.model “inovativnog susreta” koji se odvija u sveukupnom okruzenju:tehnicko – tehnoloskom, socijalnom , kulturnom,ekonomskom itd.

23.IZVORI INOVACIONOG RPOCESA (P.DRUCKER ,1985) Promena je ta koja omogucava da se ostvari nesto novo I nesto razlicito.Sistemska inovacija sastoji se od traganja za promenama.Postoje sedam izvora inovacionog procesa. Prva cetri izvora inovativnih mogucnosti nalaze se u okviru samo preduzeca,privredne grane ili javne usgtanove.Oni su uocljivi ljudima iz istih sektora proizvodnje ili usluga.U osnovi su samo simptomi ,naznake I indikatori promena. Ta cetri izvora su: 1)Neocekivano (neocekivani uspeh, neocekivani promasaj I neocekivani spoljni dogadjaj); 2)Nepodudranosti ekonomske realnosti izmedju stvarnosti kakva je trenutno I stvarnosti koja bi mogla da bude, tu spadaju: a) nepodudarnost izmedu ekonomskih realnosti jedne privredne delatnosti; b)nepodudarnosti izmedju relanosti jedne privredne delatnosti I pretpostavki o njoj; c)nepodudarnost izmedju napora jedne privredne delatnosti I vrednosti I ocekvianja njihovih musterija;d)interna nepodudarnost u okviru ritma I logike samog procesa; 3)Inovacija zasnovana na potrebi nekog rpocesa; 4)Promene u strukturi privrede ili trzista, koje svakog iznenade.Druga tri izvora inovativnih mogucnosti obuhvataju promene van preduzeca, tj. van privredne grane a to su: 1)Demografska kretanja – promene; 2)Promene u opazanjima, raspolozenjima I znacenjima; 3)Nova saznanja, naucna I nenaucna. 24.NEOCEKIVANO Neocekivano obuhvata:neocekivani uspeh,neocekivani promasaj I neocekivani spoljni dogadjaj.1)Neocekivani uspeh – je skoro potpuno zanemaren, jos gore, menadzment pokazuje tendenciju njegovog aktivnog negiranje, odbijanja.Osnovni razlog sto menadzment tesko prihvata neocekivani uspeh jeste u tome sto preovladjuje prirodno uverenje da “normalno” I da “vecno” traje samo ono sto je vec trajalo u praksi jedno duze vreme.Sve ostalo sto se “protivi normalnom zakonu” odbacuje se kao nezdravo I nenormalno.Neocekivani uspeh je zaista mogucnost,ali on postavlja neke zahteve.Pre svega zahtev da on bude ozbiljno uzet u razmatranje.;2)Neocekivani promasaj – Za razliku od uspeha,promasaji se ne mogu zanemariti I odbaciti.Ali se I oni mogu videti kao simptomi mogucnosti.Veliki broj promasaja su greske,nesposobnosti izvrsenja projekta.Ukoliko nesto ipak omane,takav promasaj cesto nagovestava vaznu promenu, a s njom I znacajnu mogucnost.Suoceni sa neocekivanim promasajem, rukovodioci moraju izaci napolje , da pogledaju okolo I osluskuju.Promasaj se uvek mora uzeti kao simptom neke nove inovacijske mogucnosti I kao takav ozbiljno razmotriti. 3)Neocekivani spoljni dogadjaji – oni koji nisu registrovani u setu informacija I podataka kojima raspolaze menadzment, takodje su veom avazni.Ponekad su cak I znacajniji od “internih”.Uslov za uspeh u iskoriscavanju neocekivanog spoljnog dogadjaja je, da te aktivnosti moraju da vode ljudi sa znanjem I iskustvom.On moze biti mogucnost za promenu I njegovo iskoriscenje pogodnije je za vodece kompanije.

25.NEPODUDARNOSTI Nepodudarnost je neslaganje izmedju onoga sto jeste I onoga sto bi trebalo da bude ili onoga sto jeste I onoga sto svak pretpostavlja da jeste.Ona naglasava postojanje neke vazne greske, a greska je izazov za inovaciju.Postoje nekoliko vrsta nepodudarnosti: 1)Nepodudarnosti ekonomske realnosti – javljaju se kada traznja nekog proizvoda ili usluga naglo raste.Tada bi trebalo da se desi I naglo poboljsanje ekonomskih preformansi, a u relanosti se ipak to ne desava.Obicno su te nepodudarnosti makrofenomeni, koji se desavaju u okviru citave industrijske grane Ili citavog sektora usluga.Nepodudarnost izmedju ekonomskih relanosti jeste poziv za akciju. 2)Nepodudarnosti izmedju relanosti I pretpostavke o njoj – jvlja se kada ljudi jedne proizvodne ili usluzne delatnosti pogresno opazaju realnost proizvodne ili usluzne delatnosti,zbog cega prave pogresne pretpostavke o njoj,a njihovi napori se usmeravaju u pogresnom pravcu.Oni ce se koncetrisati na oblast gde rezultati I ne mogu postojati.Ova nepodudarnost zahteva “herojsku” inovaciju. 3)Nepodudarnost izmedju opazenih I stvarnih vrednosti I ocekvianja klijenata – ova nepodudarnost je najcesca.Proizvodjaci I dobavljaci skoro uvek pogresno zamisljaju sta kupac stvarno kupuje.Oni moraju da pretpostave da je ono sto predstavlja “vrednost” za proizvodjaca I dobavljaca, isto tako jednaka “vrednost” I za potrosaca.Da bi se uspelo u bilo kom poslu,mora se verovati u taj posao I uzimagti ga ozbiljno. 4)Nepodudarnosti u okviru ritma ili logike procesa – nije sasvim suptilna stvar.Svrha postojanja nekog proizvoda ili usluge je da zadovolji potrebe potorosaca.Ukoliko se taj aksio zaista prihvati, I po njemu postupi,koriscenje nepodudarnosti kao mogucnosti za inovaciju postaje dosta laka I visoko efikasna.Ovaj tip nepodudarnosti je obicno na raspolaganju jedino ljudima koji se nalaze u okviru datog sektora proizvodnje ili usluga, to nije nesto sto bi neko spolja mogao da primeti. 26.POTREBA PROCESA Potreba kao izvor inovativne mogucnosti je veoma specificna,nazvana je “potrebom procesa”.Ona je konkretna I postoji u okviru procesa poslovnih aktivnosti,proizvodnje I usluga.Neke inovacije,zasnovane na potrebama procesa, iskoriscavaju nepodudarnosti, druge iskoriscavaju demografske statistike.Potreba procesa ne pocinje dogadjajem u okruzenju,ona pocinje sa poslom koji treba da se uradi.Ona je usmerena na radni zadatak I usavrsava proces koji vec postoji.U inovacijama zasnovanim na potrebi procesa, svako u organizaciji uvek zna da ta potreba postoji.Ipak, o njoj niko nista ne zna.Medjutim, kada se inovacija pojavi, odmah je prihvacena kao “ocigledna” I brzo postaje standard – model.Postoje medjutim neka vazna ogranicenja I upozorenja , tj.: 1)Potreba da se mora razumeti – Nije dovoljno da se potreba oseti, jer tako nije moguce definisati specifikacije trazenog resenja, vec je neophodno da se potreba razume. 2)Ponekad mozemo cak potpuno da shvatamo proces I njegovu potrebu, pa da ipak nemamo znanja potrebna za izvrsenje zadatka ili posla. 3)Resenje mora da odgovara nacinu na koji ljudi rade svoj posao I hoce da ga rade. Mogucnost potrebe procesa treba da bude testirana I u odnosu na tri pomenuta ogranicenja , tj.:1)Da li zaista razumemo sta je potrebno? 2) Da li raspolazemo

odgovarajucim znanjima na nivou razvoja tehnologije? 3)Da li resenje odgovara ili potvrdjuje moralne I druge vrednosti potencijalnih korisnika? 27.PROMENA U STRUKTURI PRIVREDE ILI TRZISTA Privredne I trzisne strukture ponekad ostaju nerpomenjene godinama I izgledaju potpuno stabilne.U stvarnosti privredne I trzisne strukture su dosta krte I lomljive.Mogu se odrediti cetiri veoma vidljiva indikatora predstojece promene u privrednoj strukturi: 1)Brzi rast odredjene grane privrede – Ukoliko neka privredna grana raste znatno brze od privrede u celini,moze se predvideti sa velikom verovatnocom,da ce se njena struktura drasticno menjati,najkasnije u fazi kada ona ostvari dvostruko veci obim.Postojece prakse su jos uvek veoma uspesne,pa niko ne trazi da ih bez potreba menja,ali na kraju one uvek postanu zastarele. 2)Udvosgtrucavanje obima poslovanja jedne privredne grane – U vreme kada jedna grana koja brzo raste , udvostruci obim poslovanja,postaje neodgovarajuci nacin na koji ona opaza I opsluzuje trziste.To narocito vazi za nacine na koje tradicionalni lideri odredjuju I segmentiraju trziste,koje vise ne odrazava stvarnost,nego proslost. 3)Promena u privrednoj strukturi usled konvergencija tehnologije – Jedan drugi razvoj, koji ce predvidljivo dovesti do iznenadnih promena u privrednoj strukturi, jeste konvergenicja tehnologija, koje su do tada smatrane kao potpuno odvojene.Naime povezivanjem dveju vrsta tehnologija mogu dovesti do promena u privrednoj strukturi. 4)Brza promena nacina na koji jedna privredna grana obavlja posao – Jedna privredna delatnost je zrela za bitne strukturne promene, ukoliko se brzo menja nacin na koji ona obavlja posao. 28.DEMOGRAFSKA KRETANJA Demografska kretanja su definisana kao promene u stanovnistvu,njegovom obimu, starosnoj strukturi,sastavu,zaposlenosti,obrazovnom statusu I dohotku.Ona imaju najakse predvidljive posledice.Demografska kretanja imaju veliki uticaj na to, sta ce ubuduce biti kupovano, od koga I u kojim kolicinama.Americki tinejdzeri kupuju mnogo pari jeftine obuce godisnje zbog mode,a ne zbog trajnosti,ali su njihovi novacnici “ograniceni”. Isti ljudi za nekoliko godina kasnije kupovace samo nekoliko pari obuce,nego kada su imali 17 god. – ali ce ih kupovati zbog udobnosti I trajnosti.Ljudi u prvim penzijskim godinama cine glavno trziste putovanja I odmorima.Deset godina kasnije ti isti ljudi bice glavni klijenti starackih domova I skupe medicinske nege.Poslovni ljudi, ekonomisti uvek su bili svesni kriticne vaznosti populacinoih trendova I da posebnu paznju treba obracati na demografska kretanja.Osnovna pretpostavka za nase vreme mora biti da je stanovnistvo u svetu nestabilno I podlozno iznanadnim I ostrim promenama.To je prvi faktor koji mora biti analiziran od strane biznismena.Analiza demografskih promena pocinje posmatranjem podataka o stanovnistvu.Sam broj stanovnika je najmanje znacajan podatak, starosna struktura, na primer, je daleko vaznija.Segmentacija o dostignutom stepenu znanja moze da bude jednako vazna npr. prodaja enciklopedija ili putovanje na odmor.Za one koje istinski hoce da izadju na teren da gledaju I slusaju , promenjena demografska struktura je istovremeno visoko produktivna I visoko pouzdana inovativna mogucnost.

29.PROMENE U OPAZANJU Neocekivani uspeh ili neocekivani promasaj cesto je indikator promena u opazanju I znacenju.Kada se dogodi promena u opazanju,cinjenice se ne menjaju.Menja se njihovo znacenje.To znacenje se menja, od vidjenja sebe.Svi uspesni inovatori na bilo kom polju teze da budu sto blize polju na kojem vrse inovacije.Jedna stvar koja ih drzi po strani jeste njihova svest o mogucnostima.Medjutim, nema niceg opasnijeg nego prerano krenuti u iskoriscavanje promena u opazanju.Na prvom mestu,mnogo onoga sto izgleda kao promena u opazanju, ispostavi se da su u stvari modne novosti, kratkog veka.One prodju za godinu ili dve dana.Medjutim, nije uvek jasna razlika izmedju prolazne mode I prave promene.Osim toga skoro je nemoguce predvideti kakve ce biti posledice takve promene u opazanju. 30.NOVO ZNANJE Inovacija zasnovana na znanju razlikuje se od svih drugih inovacija,po svojim osnovnim akrakteristikama:vremenskom rasponu,stopi slucajnosti I predvidljivosti I izazovima koje postavlja preduzetnicama jer je teska za upravljanje.Inovacija zasnovana na znanju ima najduze vreme realizacije od svih inovacija.Drugi vremenski raspon je izmedju pojave novog znanja I pocetka njegove primenljivosti na tehnologiju.Zatim postoji jos jedan dugi period pre nego sto se nova tehnologija preobrati u proizvodne procese na trzistu. Druga karakteristika inovacija zasnovana na znanju jeste da one nikada nisu zasnovane na jednom faktoru, nego na konvergenciji vise razicitih vrsta znanja,medju kojima ima I onih koja nisu naucna ili tehnicka.Inovacija zasnovana na znanju ima svoje specificne zahteve.Ti zahtevi se razlikuju od svih ostalih zahteva.Naime, inovacija zasnovana na znanju zahteva pazljivu analizu svih neophodnih faktora bilo samog znanja ,bilo socijalnih, ekonomskih ili perceptivnih faktora.Analiza mora da utvrdi koji faktori jos nedostaju.Drugi zahtev je jasna koncetracija paznje na stratesku poziciju.Sama cinjenica da inovacija privlaci mnoge ljude I izaziva uzbudjenje,znaci da inovator mora da bude u pravu vec prvi put.Najzad, inovator baziran na znanju, a posebno onaj cija je inovacija zasnovana na naucnom ili tehnickom znanju, treba da uci I praktikuje preduzetnicki menadzment.Da bi bila uspesna inovacija na znanju mora da bude “zrela”,jer sama inovacija donosi promenu I ona ima za cilj stvaranje potrebe I zelje. 31.STRATEGIJA RAZVOJA PREDUZECA U istrazivanju novih pristupa upravljanju razvojem preduzeca izdvajaju se dva strateska pravca razvoja preduzeca:portfolio I kompetitivna strategija.I)Portfoliio strategija se odnosi na izbof podrucja biznisa u kojima firma namerava da posluje u buducnosti.Ovu strategiju karakterisu cetiri osnovne komponente: 1)Vektor geografskog rasta – koji oznacava obim I pravac buduceg poslovanja sastoji se od cetiri kompnente: a)Penetracija trzista – predstavlja pravac rasta preduzeca kroz njegovo povecanje ucesca na postojecem trzistu; b)Razvoj trzista je takav pravac kod koga se istrazuju nova trzista za postojecim proizvodima.;c)Razvoj proizvoda jeste pravac u kome se novi proizvodi plasiraju na istom trzistu;d)Diverzifikacija je kada se ide na nove proizvode I nova

trzista. 2)Konkurentska prednost – koju preduzece moze da ostvari pre svega preko novih proizvoda I novih tehnologija.3)Sinergija – koju preduzece treba da trazi unutar svojih poslovnih podrucja;4)Fleksibilnost – koja se moze postici na dva nacina:kroz diverzifikaciju geografskog prostora na kome deluje I delovanje firme bazira na resursima I kapacitetima.II)Komparativna strategija – obuhvata utvrdjivanje posebnih pristupa ili puteva koje ce preduzece da koristi da bi uspesno poslovalo.Danas se smatra da postoje cetri glavne strategije koje preduzece koristi radi postizanja svojih ciljeva” 1)Strategija maksimalnog ucesca na trzistu; 2)Sstrategija rasta preduceca ( radi ocuvanja svog buduceg rasta);3)Strategija diferencijacije trzista (radi stvaranja imidza proizvoda); 4)Strategija diferencijacije proizvoda (kojom se vrsi diferencijacija ucinka sopstvenih proizvoda u odnosu na konkurentske). 32.STRATEGIJA ISTRAZIVANJA I RAZVOJA Strategija istrazivanja I razvoja predstavlja jedna aspekt tehnoloske strategije I znacajna je komponenta procesa upravljanja istrazivanjem I razvojem (IR) I strategijom preduzeca. Tehnoloska strategija je siri pojam od IR strategije, jer obuhvata I sticanje I eksploataciju tehnologije razlicitim sredstvima.Najcesca I opste prihvacena podela strategije IR je na: 1)Ofanzivne strategije – svrha ove strategije je da se postigne vodeca uloga na trzistu I u obalsti uvodjenja novih proizvoda Karakterise je visok rizik I visoke potencijalne zarade. IR ofanzivnog inovatora treba da obavljaju sposobni pojedinci.2)Defanzivne strategije – Defanzivni inovator se ne zeli upustati u velike rizike koje sa sobom nosi teznja da bude prvi na trzistu. Cilj ove strategije je biti pratilac, a ne vodja.Najznacajniji razlog za prihvatanje ove strategije proizilazi iz shvatanja da je manje rizicno ostati pratilac,ili iz saznanja da se ne poseduje dovoljno sposobosti za stvaranje originalne inovacije. 3)Imitatorska strategija – ovu strategiju sprovode preduzeca koja zele da prate igru velikih vodja I tako opstanu na trzistu.Treba praviti razliku izmedju dve vrste imitatora. Prvi su obicno zainteresovani da proizvode identicnu kopiju tudjih proizvoda.Drugi su kreativni imitatori koji konkurisu putem poboljsanja dizajna.Ovi imitatori svoj uspeh grade na niskim troskovima proizvodnje,poboljsanjem dizajna,ustupanjem vlastitih inoacija.4)Aplikativni inzinjering – Inovatori cesto nisu u mogucnosti da zadovolje razlicite segmente trzista I koriste aplikativni inzinjering.Naime oni se prilagodjavaju odredjenim delovima trzista.Postoje varijante ove strategije koje mogu zahtevati znatan napor.Jedna je strategija medjuprostora – gde preduzece trazi prazninu ili medjuprostor na trzistu. Druga strategija je strategija otpadnistva koja se moze koristiti u slucaju kada lideri na trzistu nerado primenjuju novootkrivenu tehnologiju.5)Zavisna strategija – ova strategija podrazumeva prihvatanje u osnovi pratece ili podredjene uloge u odnosu na neko jako preduzece.Zavisno preduzece ne prati promene bilo kakve vrste sve dok se ne dobije zahteve od korisnika.Sve ove strategije su niz mogucnosti, a cest slucaj je pojednostavljenje klasifikacije na :ofanzivne I defanzivne strategije.

33.FORMULISANJE POLITIKE ISTRAZIVANJA I RAZVOJA Postupak definisanja politike IR sadrzi tri osnovne faze: 1)Analiza dosadasnjeg IR – koja ukljucuje ocenu dosadasnjeg postojeceg stanja I utvrdjivanje mogucnosti IR.Analizom je potrebno sagledati postojeci proizvodni program,kao I prednosti I slabosti postojece proizvodnog asortimana,postojecu strukturu preduzeca a posebno:stanje I karakteristike trzista,konkurentsku poziciju poslovanja I stanje tehnologija(sopstvenih,konkurentskih I buducih).2)Definisanje ciljeva IR – zeljena stanja koja bi trebalo realizacijom IR da se postignu. Ovi ciljevi bi trebalo da na osnovu prethodno utvrdjenih mogucnosti izraze buduca stanja koja bi preduzece moglo da ostvari.3)Utvrdjivanje pravca tj. programa IR – to su globalni pravci aktivnosti kojima se realizuju definisani ciljevi. Formulisanje politike IR pocinje dugorocnim predvidjanjem, a politika IR se definise koriscenjem raznih metoda:1)Tehnoloskog predvidjanja – ovo predvidjanje se vrsi od sezdesetih godina ovog veka I omogucava pouzdano predvidjanje pojedinih pronalazaka. Postoji stotinak metoda tehnoloskog predvidjenja, a neke su:brejnstorming,delfi metoda, metod konvergenicje I druge.2)Tehnolosko vrednovanje – je vazan faktor razvojne politike.To je tehnoloska procena sa stanovista drustvenih posledica uvodjenjem nove tehnologije.Kod tehnoloskog vrednovanja jedno od najznacajnijih oblasti je ekologija, tj. definisanje uticaja nove tehnologije na zivotnu stredinu.3)Sagledavanja perspektive – perspektive koje definisu razvojnu politiku preduzeca, predstavljaju scenario buducih dogadjaja,tj. viziju buducnosti kompanije ili buducnosti tehnologije.Najbolji nacin ove metode je model varijanti:pesimistickog I optimistickog scenaria. 34.PROCES PLANIRANJA RAZVOJA Planiranje razvoja predstavlja prvu I osnovnu fazu razvojne politike u procesu upravljanja razvojem preduzeca.Ono obuhvata sve one aktivnosti koje su potrebne za donosenje odluka o realizaciji postavljenih ciljeva,definisanje pravca strategije razvoja I odredjivanje potrebnih mera za realizaciju istih.Planiranje predstavlja odredjivanje zadatka koje preduzece treba da ostvari, a koji su proizisli Iz razvojne politike.Planiranje se najcesce definise kao jedan konrinualan proces usmeravanja svih napora I aktivnosti preduzeca u buducnosti.Plan razvoja je oblikovana buducnost,neka vrsta scenarija buduceg razvoja preduzeca.Planiranje razvoja je sagledavanje mogucih buducih stanja u kojima se preduzece moze naci I odredjivanje skupa aktivnosti, cijom bi se realizacijom doslo do zeljenog stanja.Proces planiranja se odvija u jednom kruznm toku:pocev od primarne faze preko utvrdjivanja odstupanja od planiranog.Plan predstavlja proizvod planiranog – dokument u kome su zapisane sve poslovne akcije koje se trebaju sprovesti. S obzirom na to da je razvoj predstavlja kontinuirani proces, moze se reci da kontinuitet planiranja razvoja predstavlja jednu od osnovnih karakteristika planiranja razvoja.Sustina ostvarivanja kontinuitete je u tome da se obezbedi kretanje u korak sa promenama u okruzenju.Sistem planiranja mora biti izlozen cestim revizijama,jer pod uticajem promenljivih faktora treba unositi adekvatne korekcije.

35.VRSTE PLANOVA RAZVOJA NA OSNOVU VREMENSKE DIMENZIJE Vremenska dimenzija plana predstavlja konkretno vremensko razdoblje I relativnu duzinu vremenskog razdoblja na koje se konkretan plan odnosi.Svaki plan se donosi na odredjeno vremensko razdoblje,koje se karakterise specificnim uslvima poslovanja, a od posebnog znacaja je I duzina tog vremenskog razdoblja.Planovi preduzeca se razvrstavaju u nekoliko vrsta:1)Dugorocni planovi – proces planiranja u preduzecu pocinje izradom dugorocnog plana na koji se kasnije nadovezuju odgovarajuci srednjorocni,tekuci I operativni planovi.Izrada dugorocnih planova je slozen posao, jer se planeri suocavaju sa izuzetno velikim stepenom neizvesnosti.Ovi planovi predstavljaju strateske planove za razvoj preduzeca koji se odnose na period preko pet godina. 2)Srednjorocni palnovi – se utvrdjuju za period od 1 do 5 godina I predstavljaju osnovne planove razvoja preduzeca.Ovi planovi se prave na osnovu dugorocnog plana.Oni su mnogo detaljniji I precizniji od dugorocnih jer sadrze konkretne mere za realizaciju ciljeve.3)Tekuci planovi – pripadaju grupi kratkorocih planova preduzeca.To su oni planovi koji se odnose na period od 1 godine I imaju naziv godisnji planovi.Oni su deo srednjorocnih planova I imaju za cilj da definisu nesetano odvijanje procesa poslovanja. Ovi planovi se izradjuju na dva nacina:1)Staticki – u statickom planu svaki planski zadatak iskazan je jednom brojkom koja izrazava njegovu ukupnu godisnju velicinu. 2) Dinamicki – u dinamickom planu , zadaci se izrazavaju rasclanjeno po pojedinim kracim vremenskim jedinicama u okviru godine.4)Operativni planovi – imaju za zadatak da razrade zadatke iz godisnjeg plana, pa se zato I smatraju kao njegovi delovi.U ove planove spadaju:polugodisnji,kvartalni,mesecni I nedeljni planovi. 36.VRSTE PLANOVA RAZVOJA NA OSNOVU FUNKCIONALNE DIMENZIJE Funkcionalna dimenzija plana predstavlja konkretne vrste elemenata reprodukcije u preduzecu, koje su obuhvacene izvesnim planom.Manifestuje se na dva nacina: elementima procesa reprodukcije koji se obuhvataju jednim konkretnim planom I stepenom detaljisanja elemenata reprodukcije.Prema elementima reprodukcije koje obuhvataju , funkcionalni planovi mogu biti:1)Funkcionalno (predmetno) integralni planovi – koji obuhvataju sve elemente procesa reprodukcije u preduzecu. 2)Funkcionalno (predmetno) parcijalni planovi – koji se odnose samo na pojedine elemente reprodukcije; Ulogu I ciljeve preduzeca najpotpunije moze da izrazi funkcionalno integralan plan.Sa stanovista stepena detaljisanja elemenata reprodukcije ,planovi mogu biti:1)Globalni planovi – tj. ukupni planovi koji pojedine elemente reprodukcije izrazavaju maksimalno sazeto,sa merljivim oblicima tih elemenata. 2)Detaljni planovi – tj. pojedinacni planovi, koji mogu pojedine elemente reprodukcije izrazavati sa stepenima detaljisanja. 37.VRSTE PLANOVA RAZVOJA NA OSNOVU PROSTORNE DIMENZIJE Prostorna dimenzija plana predstavlja obuhvacanje pojedinih organizacionih delova preduzeca izvesnim planom.Stoga planovi preduzeca mogu biti: 1)Prostorno integralni plan – ovaj plan obuhvata preduzece u celini.Plan preduzeca u celini treba da bude razradjen na pojedine organizacione delove preduzeca tj. na prostorno parcijalne planove

radi obezbedjenja sto efikasnijeg izvrsavanja.Moze se govoriti o razlicitim nivoima prostorno integralnog plana tj. o prostorno integralnom planu na nivou preduzeca u celini, svake pojedinacne fabrike ili pogona u njegovom sastavu, svakog proizvodnog odeljenja I sl.U tom slucaju plan jednog pogona ce biti prosgtorno parcijalan plan, u odnosu na plan preduzeca, ali istovremeno I prostorno integralan plan u odnosu na planove odeljenja u okviru tog pogona.2)Prostorno parcijalni plan – koji obuhvata samo neki organizacioni deo preduzeca. Do ovih planova se dolazi jednostavnom razradom prostorno integralnog plana.Medjutim, mora da postoji izvestan sklad izmedju prostorno parcijalnih I prostorno integralnih planova. 38.VRSTE PLANOVA RAZVOJA NA OSNOVU VELICINE PLANSKIH ZADATAKA Velicina planskih zadataka predstavlja planirani obim precizno definisanih elemenata reprodukcija u preduzecu, koji su obuhvaceni odgovarajucim planom.Velicina planskih zadataka je ona nepoznata dimenzija, koju u postupku planiranja zasnovanom na naucnim principima,treba utvrditi.Izdvajaju se neke karakteristike dimenzije plana:1)Velicina svih planskih zadataka moraju se sagledavati samo u medjusobnoj povezanosti I medjuzavisnosti, jer se samo tako mogu najadekvatnije utvrditi; 2)Velicina pojedinih elemenata procesa reprodukcije u preduzecu,doprinece ostvarivanju osnovnog cilja planiranja samo ako budu u datim uslovima privredjivanja optimalne ili bar priblizno optimalne; 3)Velicine pojedinih planskih zadataka treba da budu relane, tj. ostvarljive. Neostvarljivost velicina pojedinih planskih zadataka narusava jedinstvo plana I smanjuje mogucnost ostvarianja ciljeva.Naucni I sistemski pristup odredjivanja velicine planskih zadataka ima zadatak optimalizacije I minimalizacije greske u planiranju , pa samim tim I preciznost odredjivanja zadatka.S tog stanovista planovi mogu biti visestruko klasifikovani, kao na primer: 1)zasnovan na nauci; 2)nedovoljno zasnovani na nauci, pa samim tim 3)realni I 4)nedovoljno realni itd. 39.PROGRAM IR Znacajan aspekt upravljanja IR odnosi se na utvrdjivanje programa IR.Svrha programa IR je da se odredi potreban iznos ulaganja u IR I da se izvrsi balansiranje programa sa stanovista razlicitih dimenzija.Ne postoje tacno odrejdna pravila za odredjivanje potrebnog ulaganja u IR.Planiranje ulaganja je moguce vrsiti po pristupu: “ odozgo na dole” I “odozdo na gore”.U prvom slucaju prvo se odredjuje moguci iznos ulaganja, a zatim se vrsi ocenjivanje projekta koji treba da bude ukljucen u program IR.Na osnovu ocene odredjuje se iznos ulaganja.Po pristupu “odozdo na gore” nije unapred izricito odredjen iznos ulaganja, vec se na osnovu razmatranja pojedinih projekata utvrdjuje program IR.Moguce je koristiti kao pomocno sredstvo veliki broj metoda za odredjivanje potrebnog ulaganja, kao sto su:nastavljanje prosle prakse,procenat od prodaje,procenat od dobiti,izdvajanje konkurencije itd.Pored obima ulaganja bitno je utvrditi I struktru programa kojom se odredjuje ucesce pojedinih tipova projekata u programu.Pravila o strukturi programa su osnova za odlucivanje kako resurske raspodeliti na razlicite tipove projekata.Moguce je IR projekte klasifikovati u cetri grupe: 1)’Hleb I maslac” – su projekti koje karakterise velika verovatnoca tehnickog uspeha ali relativno mala

komercijalna vrednost. 2)”Ostrige” – se odnose na naucna istrazivanja koja imaju nisku verovatnocu tehnickog uspeha I izuzetnu komercijalnu vrednost. 3)”Biseri” – predstavljaju projekte na kojima se gradi poslovni uspeh,I ovi projekti imaju veliku verovatnocu tehnickog uspeha I visoku komercijalnu vrednost. 4)”Beli slonovi” – to su poslovni projekti kod kojih se vrsi angazovanje na dugi rok,a koje karakterise mali potencijal. 40.ORGANIZACIJA IR ODELJENJA – ORGANIZACIJA U proizvodnim kompanijama posebno je izrazena potreba za posebnim sektorom koji ce se baviti IR radom.U ovm odeljenjima ,osnovna aktivnost se sastoju u razvoju I unapredjenju proizvodnje postojecih prozvoda, razvoju I unpredjenju novih tehnologija. Takodje se javlja I potreba za uvodjenjem I razvojem digitalnog-mreznog, komunikacionog sisitema u organizaciji,kao I za uvodjenje I razvoj procesa inovativne kulture deljenja znanja.U zavisnosti od velicine kompanije,definise se obim poslovnih aktivnosti u naucno-istracivackom radu.Male kompanije imaju male potrebe za IR radom, pa organizacija IR odeljenja u njima nije racionalna.U velikim kompanijama potrebe za IR, radom su veoma izrazene, zbog toa se u njim formiraju posebne IR organizacione jedinice koje u nekim slucajevima zaposljavaju veci broj ljudi.Ova odeljenja imaju razlicite nazive, kao na primer:1)Istrazivacko-razvojna jedinica (IRJ) – koja zaposljava oko 10 lica.;2)Istrazivacko razvojni centar (IRC) – koji zaposljava oko 100 lica; 3)Istrazivacko- razvojni institut (IRI) - koji zaposljava preko 100 lica I 4)Naucno- istrazivacke organizacije-instituti (NIO) - koje u nekim slucajevima zaposljavaju I preko 1000 lica.Samostalni naucno-istrazivacki instituti I fakulteti obavljaju istrazivacko- razvojne poslove za veci broj kompanije prema posebnim ugovorima.U ovim istrazivackim organizacijama se takodje obavljaju istrazivanja koje finansira drzava iz budzeta. 41.TEHNOLOSKI PARK I BIZNIS INDIKATORI U svetu se sve vise iskazuje zajednicki interes univerziteta, kompnija I samog grada gde se oni nalaze, za objedinjavanjem IR aktivnosti kako bise raspolozivi resursi adekvatnije koristitli.Ovaj zajednicki interes,tj. zajednicke IR aktivnosti nazivaju se tehnoloskim parkom.Ekspanzija osnivanja biznis inkubatora u svetu sa ciljem podrske u osnivaju malih I srednjih preduzeca sve vise ima inovativni,I naucni karakter.Grupa SPICE (spajs) definisala je koncept biznis inkubatora na sledeci nacin: 1)Naucno tehnoloski park – predstavlja kompleks objekata smestenih na definisanom delu zemljista sa namenom da podrzi istrazivacki rad iz oblasti znanja I tehnologije, kao I stvaranje razvojnih I proizvodnih kapaciteta.Tehnoloski park povezan je sa javnim istrazivackim I obrazovnim ustanovama.On je organizovan sa ciljem pruzanja podrske za transfer tehnologija, kao I za osnivanje I rst novih inovativnih preduzeca.2)Poslovni inkubatori ili inovativni centri – nude prostorije za iznajmljivanje, za zapocinjanje biznisa I izradu biznis planova,kao I distribuciju kancelarijskih usluga inovativnim preduzecima.Jedan takav centar ima za cilj promociju lokalnog I regionalnog privrednog razvoja, transfer tehnologija I inovacija,kao I kreiranje radnih mesta.Znacaj tehnoloskih parkova se

posebno ogleda u jihovom ucescu u ukupnom broju biznis inkubatora,ciji je broj sa oko 200 pocetkom devedesetih godina, popeo na preko 3000 kolika ih ima danas u svetu. 42.UPRAVLJANJE IR U zavisnosti od velicine kompanije zavisi I velicina IR odeljenja, od cega pak zavisi struktura I funkcionisanje menadzmenta u njemu. Kod manjih kompanija gde se radi o IR jedinici (desetak zaposlenih lica),obicno postoji sef odeljenja –upravnik koji je povezan sa menadzmentom na funkcionalnom nivou ili pomocnkom za razvoj na istom nivou. Kod vecih kompanija gde je IR odeljenje uspostavljeno na nivou IRC-a ili kompanijskog instituta u kome radi preko 100 istrazivaca, funkcionisanje takvog odeljenja je daleko sloznije.U takvim slucajevima javlja se potreba za uspostavljanjem odgovarajuceg lica za oblast IR menadzmenta na poslovnom nivou kompanije, a u nekim slucajevima I na korporativnom nivou.Uspesnost rukovodjenja I organizovanja zavisi zavisi od tri klase znanja a to su:1)Kompetentnost – tehnolosko,strucno-profesionalno I menadzersko znanje;2)Interna struktura – podrska znanju kroz organizaciju, procese I infrastrukturu I 3)Eksterna struktura – vrednost koju daju kupci na osnovu percepcija interaktivnih veza I odnosa.Unutrasnja organizacija IR zavisi od osnovnih funkcija kompanije.Uspesan lider istrazivacke organizacije treba da bude motorna snaga rada I motivacije svih istrazivaca. Lideri su ljudi sposobni da stvore viziju I motivisu druge.Moc pojedinca I grupa u organizaciji moze se zasnivati na:1)Moci pozicije (mesto u organizaciji I prava u statutu organizacije);2)Moci strucnosti (kada se uticaj izvodi iz znanja,pribavljenosti informacija I sposobnosti rezonovanja); 3) Moci kontrole izvora (sposobnost kontrole retkih izvora); 4)Politickoj moci (sposobnost da se ubudjuje, pregovara I stvara koalicija). Istrazivaci su po prirodi individualci koji poseduju sposobnosti I to: 1)Sposobnost u pogledu paznje I pamcenja; 2)Sposobnost u pogledu povezivanja ideja; 3)Sposobnost u pogledu rasudjivanja I 4)Sposobnost uma (sirina, dubina I brzina misljenja); Menadzeri IR pored niza tehnika rukovodjenja,koriste standardne tehnologije kao sto su:1)Tehnike I metodi planiranja:stratesko I biznis planiranje,portfolio menadzmenta itd. 2)Metodi I tehnike organizacionog dizajniranja:delegiranje autoriteta,tehnike koordinacije,upotreba timova idr.3)Upravljanje ljudskim resursima: selekcija I regrutacija ljudi,sistem nagradjivanja, obuka ljudi itd.;4)Vodjstvo zaposlenih:motivisanje,vodjenje ,resavanje konflikta itd. 5)Kontrola: centri odgovornosti u preduzecu,budzeti itd. 43.OCENA I SELEKCIJA IR PROJEKTA Oceniti verovatnocu tehnickog uspeha jako je slozen posao.Da bi projekat bio prihvatljiv potrebno je da je tehnicki izvodljiv.Pod tehnickim uspehom se obicno podrazumeva postizanje tehnickih performansi kakve se traze.Ukoliko se pojavi sumnja u pogledu realizacije,moraju se istrazivati oni aspekti kod kojih postoji najveca tehnicka nesigurnost.Proces ocene I selekcije IR projekta se sastoji od cetri posebne vrste odlucivanaj:1)Modelima preliminarne analize (kontrolne liste I modeli profila projekta) – kandidovani projekti se vrednuju na bazi znacajnih kriterijuma.Najednostavniji oblik formalne procene IR projekta predstavljaju kontrolne liste.Na bazi unapred identifikovanog spiska najznacajnijih faktora ili kriterijuma projekti se subjektivno

rangiraju.Modelima profila projekta vrsi se rangiranje projekta preko gradacije ocene.Prosek ili ukupna vrednost za svaki kriterijum se unosi u zbirni graf, tako da se dobija slikovit prikaz prednosti I nedostatka svakog projekta.2)U fazi ocene – obavljaju se mnogo rigoroznije analize.Najznacajniji modeli iz grupe modela za ocenu su: a)Model bodovanja – nastoji se resiti problem prepisivanja razlicitog znacaja koriscenjem pondera. b)Modelima rizika – se uzima u obzir da ni jedan faktor za ocenu projekta nije izvestan I da je moguc veliki broj kombinacija; c)Stablo odlucivanja – tu se uzima u obzir da mnoge aktivnosti u IR predstavljaju seriju ili sekvencu medjusobno povezanih objekata. d)Modeli bazirani na teoriji odlucivanja – temelje se na postavci da ce donosioci odluka izabrati onaj projekat koji ima najvecu ocekivanu vrednost. e) Modeli granice – kod ovog modela projekat je prihvatljiv ukoliko se nalazi u podrucju na granici linije maksimalnog rizika I linije minimalnog prinosa.3)Utvrdjivanje prioriteta – vrsi se pomocu indeksnog broja koji se dobija iz odnosa dve ili vise vrednosti.Razvijen je citav niz indeksa modela:prinos na investicije,olsenova formula, metod kvadratnog korena zivota, ansofova formula.Malo preduzeca ima dovoljno resursa da radi na svim idejama istovremeno. 4)Portfolio modeli – odrejduju najbolji nacini za alokaciju raspolozivh sredstava izmedu svih alternativnih projekata, ukljucujuci nove I tekuce portfolio objekte. 44.KONTROLA IR Kontrola IR je neodvojiva faza upravljanja IR aktivnostima I nalazi se na samom kraju svih aktivnosti sa ciljem nadzora ocene i poboljsanja aktivnosti.Kontrola IR aktivnosti se obavlja sa ciljem povecanja efikasnosti ukupnih napora I to u tri etape IR procesa:1)Pre pocetka IR aktivnosti – ova kontrlola ima za cilj da prati I usmerava tok istrazivacko – razvojnih aktivnosti,u zavisnosti od ostvarenih rezultata,da se dozvoli nastavak IR procesa na datom projektu.2)Pracenje u toku relaizacije IR aktivnosti – vrse se u toku trajanja tih aktivosti, na taj nacic sto se ocenjuju periodicni izvestaji o ostvarenim rezulatatima.3)Nadzor I ocena po zavrsetku IR aktivnosti – obavlja se radi jasnog sagledavanja rezultata IR aktivnosti, I poredjenja ostvarenih troskova sa planiranim.Za nadzor I pracenje rezultata rada na projektima, drzavni fondovi formiraju strucne odbore ili nacune komitente koji bi trebalo neprekidno da vrse kontrlolu projekta.Rukovodstvo kompanije mora da shvati da ne moze da se osloni samo na ljude iz svog okruzenja, vec je neophodno da kontrolu vrse I druga lica ili organizacije van okruzenja kompanije.Rad ovih strucnih komitenta jako puno kosta,ali daleko manje nego samo jedna greska u istrazivacko-razvojnom odeljenju kompanije. 45.OCENA EFIKASNOSTI IR PROGRAMA Ocena efikasnosti IR programa obavlja se u odnosu na dva aspekta: I)Vremenski aspekt – ima direktan uticaj na ekonomsku efiasnostjer skracivanje ili povecanje vremena realizacije projekta ima proporcionalan utica na finansijski aspekt IR programa..Stoga je vrlo vazno primeniti adekvatan tip organizacije IR aktivnosti kako bi vreme realizacije iste bilo minimalno.Skracenje vremena realicacije projekta povecava ekonomsku efikasnost projekta I smanjuje njegovu cenu kostanja I obratno. II) Trzisno-finansijski aspekt efikasnosti IR programa – predstavlja ekonomsku ocenu koristi odnosno, stete tzv. Cost-benefit analiza, koja se moze izvesti prmenom statickog I

dinamickog pristupa.1)Staticki pristup analize – obavlja se tako sto se posmatra reprezentativna goidna poslovanja I odredjuje se bilans poslovanja – stanja.U praksi se ova analiza redje primenjuje.2)Dinamicki pristup analize- uzima celokupni period ulaganja I eksploatacije IR programa-projekta I za ocenu se najcesce koriste metodi: a)Metod roka povracaja – ova vrsta medote vrsi se sa stanovista potrebnog vremena za povracaj investicije.Period povracaja predstavlja broj godina da se neto gotovinskim tokom nadoknade ulozene investicije.Obrazac je: I-vrednost investicije; PGt – vrednost priliva gotovine u godini t; OGt – vrednost odliva gotovine u godini t; p – period povracaja investicionog projekta; NGTt- neto gotovinski tok ( razlika izmedju sadasnje vrednosti priliva I sadasnje vrednosti odliva gotovine) u godini t. b)Metod sadasnje vrednosti – predstavlja osnovni metod iz grupe metoda I predstavlja razliku izmedju sadasnje vrednosti priliva I sadasnje vrednosti odliva gotovine. Obrasac je:

SVPt – vrednost priliva gotovine u godini t; SVOt – vrednost odliva gotovine u godini t; n- period eksploatacije gotovine u godini t; i – diskontna stopa; NGTt – neto gotovinski tok; a – diskontni faktor za diskontnu stopu i ; U slucaju kada su gotovinski tokovi konstantni u periodu n, njihova sadasnja vrednost se izracunvava pomocu formule : c)Metod interne stope prinosa – ovaj metod koristi se kao kriterijum za ocenu rentabilnosti projekta.Interna topa definise se kao ona diskontna stopa koja izjednacava sadasnju vrednost piliva gotovine sa sadasnjom vrednoscu odliva gotovine.Interna stopa prinosa (r) predstavlja nepoznatu u jednacini: Da bi postojala interna stopa prinosa(ISP), bar jedna vrednost neto gotovinskog toka mora biti negativna.Internu stopu prinosa moguce je izracunati koristeci formulu za linearnu interpolaciju: r1 – niza diskontna stopa u procentima, r2 – visa diskontna stopa u procentima; NSV1 – NSV pozitivna za diskontnu stopu r1; NSV2 – NSV negativna za visu diskontnu stopu r2; U izvesnim slucajevima po metodu NSV I metodu ISP isti investicioni projekti mogu biti razlicito vrednovani.U tom slucaju neophocno je sprovesti dopunsku analizu .To se posebno odnosi na slucaj kada su raspoloziva finansijska sredstva ogranicena I kada se projekti koji su medjusobno zavisni razlikuju po iznosu kapitlanog ulaganja, vremenskom rasporedu neto novcanih tokova ili po ekonomskom veku trajanja. 46.RIZIK – STALNI SAPUTNIK MENADZMENTA

Savremeno poslovanje koje se karakterise ubrzanim promenama u svim svojim segmentima,uslovljava konstantno predvidjanje tih promena radi pravilnog usmeravanja resursa.Visoka mogucnost greske je posledica snaznog Intenziteta promena,koje smanjuju verovatnocu izbora najbljeg resenja.Stoga su neophodna strateska I dugorocna razmisljanja.Imperativ uspeha predstavlja vestinu upravljanja rizikom koja ima osnovni cilj: maksimiziranje prilika I minimiziranje pretnji.Definicije rizika su razne I ukljucuju nedefinisanu, neizvesnu , negativnu pretnju ili priliku.Rizik je prirodna posledica neizvesnoti, zbog ljudske nemogucnosti potpunog utvrdjivanja I eleminisanja pojava pretnji (gubitka I pogreska) I prilika (dobitka I pogodka).Zivot namece stalni proces balansiranja pri donosenju odluka, koje nose rizik neizvesnih nagrada I potencijalnih gubitaka.”Termostat” izbalansiranog ponasanja nam kao model moze pomoci u procesu donosenja odluka.Model izbalanziranog ponasanja ukazuje na : postojanje sklonosti preuzimanja rizika (varira od jedne osobe do druge); sklonosti preuzimanja rizika na koji deluju potencijalne nagrade odnosno gubici; osecaj prema riziku na koji deluju prethodna iskustva o tome.Kvantifikacija rizika kroz odredjivanja verovatnoce pretnje I obima steta, segment je svakog pokusaja upravljanja rizikom.Kvalitetna kvantifikacija rizika se jedino moze dobiti primenom modela eksterne I interne metrike nezavisnih strucnjaka.Ovim bi se izbegle greske subjektivnih procena ucesnika. 47.STRATEGIJE UPRAVLJANJA RIZIKOM Pri definisanju strategije upravljanja rizikom enophodno je poznavati klasifikaciju strategija: 1)Strategija izbegavanja rizika – nastoji da se eliminise izvor pretnji I sve neizvesnoti primenom direktnih I indirektnih mera.Primenom direktnih mera dolazi do smanjivanja nedredjenosti.Te mere su:pojasnjavanje zahteva,definisanje ciljeva, prikupljanje informacija,poboljsanje komunikacije, povecanje znanja kroz obuku itd. Indirektne mere izbegavanja rizika uklucuju: promena namene I obima projekta; koriscenje proverene tehnologije,insistiranje na primeni proverenih pristpa id. 2)Strategija prenosenja rizika na druge – nastoji da se vlasnistvo nad rizikom I obaveze predju na trecu stranu.Za vecinu organizacija ova strategija je veoma atraktivna, pa se koristi kad god je moguce.Glavna namena ove strategije je da se ogranici finansijski rizik.Kod ove strategije neophodno je dobro proceniti odnos troskova I koristi. 3)Strategija ublazavanja rizika – nastoji da smanji intenzitet pretnji ispod prihvatljivog nivoa.Zato je neophodno unapred utvrditi sta se smatra prihvatljivim nivoom rizika, kako bi se mogla izmeriti efikasnost primenjenih mera.4)Strategija prihvatanja posledica rizika – U praksi najcesce koriscena mera za prihvatanje posledica rizika jeste planiranje za osiguranje kontinuiteta poslovanja.Preostali rizici su posledica primene mera za ublazavanje pretnji.U ovu grupu spadaju I minorni rizici, za koje se procenjuje da bi troskovi prevazisli eventualnu korst. Izbor odgovarajuce strategije vrsi se na osnovu tipa I prirode rizika,verovatnoce pojavljivanja,procene odnosa troskova I koristi itd.Preporucuje se da se prvo prouce strategije izbegavanja rizika.

48.PROCES UPRAVLJANJA RIZIKOM – STANDARD AS/NZS 4360:1999

U nedostatku odgovarajuceg medjunarodno standarda izdvaja se standard AS/NZS 4360:1999(australijski ili novozelandski standard) namenjen upravljanju rizikom. Njegovom upotrebom je moguce projektovati, sprovesti I unaprediti sistem upravljanja rizikm.Ovaj model primenljiv je za organizacije svih tipova I velicina,a moze se prilagoditi razlicitim geografskim I kulturnim uslovima.Standard definise proces upravljanja rizikom.Karakteristika standarda je da se naglasava utvrdjivanje kontekstaokvira unutar kojeg se odvijaju poslovne aktivnosti.Standard utvrdjuje kriterijume tako da se osnovni elementi upravljanja rizikom usmeravaju ka znacajnim problemima. Strateski kontekst definise odnos izmedju organizacije I sireg okruzenja unutar koga se aktivnost odvija.Ovaj kontekst takodje ukazuje na potrebu identifikovanja internih I eksternih interesnih partnera I razmatra njihove ciljeve.Organizacioni kontekst podrazuvmeva poznavanje politike I ciljeva orgnanizacije posebno razumevanje kljucnih karakteristika organizacije kao sto su :sposobnosti otpocinjanja projekta,ciljevi organizacije,strategije kojima se postize sira misija organizacije itd. 49.IDENTIFIKACIJA RIZIKA Identifikacija rizika predstavlja glavni element sistemskog metoda upravljanja rizikom, nakon cega sledi analiza I kontrola faktora rizika.Njihov cilj je poboljsanje verovatnoce postizanja ciljeva.Radi celovitog sagledavanja proces identifikacije rizika, neophodno je definisati upravljanje rizikom u funckiji razvoja preduzeca.Upravljanje rizikom u funkciji razvoja preduzeca podrazumeva skup metoda, koriscenih u procesu investiranja u cilju minimizacije gubitka.Uspesna I celovita identifikacija rizika u svim fazama obezbedjuje mogucnost upsesnog upravljanja rizikom uz primenu modeliranja.Cilj odredjivanja rizika je identifikacija pojmova koje potencijalno mogu uticati na uspeh projekta.Te pojave mogu uticati na troskove projekta,realizaciju itd.Rizici su bazirani na iskustvima sa drugim investicijama, kao I na faktorima koji eksterno uticu na investiciju.Za svaku investiciju, rizici se mogu grupisati po sledecim izvorima: 1)Izbor tehnologije – nepoznavanja u odredjenom stepenu tehnologije I metoda moze se javiti kao izbor rizika; 2)Eksterna pitanja – investicija moze uticati na okolinu na odredjeni nacin I moze biti predmet ispitivanja od strane javnosti; 3)Metode ugovaranja – izvesni faktori mogu diktirati investitoru izbor metoda u skladu sa nekim opstim kriterijumima. 4)Praksa nabavke – praksa nabavke materijala I opreme razvijena od organizacionog stepena ne mora dati optimalne rezultate; 5)Uslovi privredjivanja I zakonski propisi – uvek postoji rizik da se postojece odredbe promene u toku realizacije objekta. 50.ANALIZA I OCENA RIZIKA (EVALUACIJA RIZIKA) Evaluacija rizika se sastoji iz dve podfaze I to su analiza I ocena rizika.Analiza rizika se javlja u nekoliko formi,kao sto su:analiza sigurnosti, planiranje sigurnosti,osiguranje kvlaiteta, analiza prekoracenja plana itd.Svrha analize rizika je kvalifikacija rizika.Kada se rizici identifikuju ,svaki rizki se procenjuje u smislu troskova I vremena,s obzirom na moguci uticaj.Drugi korak u analizi je odredjivanje uticaja rizika.Za analizu rizika koriste se:1)Analize osetljivosti – pokazuje promenu vrednsoti kriterijuma efikasnosti sa promenama kljucin varijabli investicije.2)Analiza verovatnoce – vrsi se sa ciljem

utvrdjivanja verovatnoce pojavljivanja procenjenih vrednosti.3)Analiza vrednosti – ima poseban znaca kod ocenjivanja faktora rizika.Verovatnoce I posledice mogu biti definisane kao “vrednosti”, a rizik mozemo tretirati kao “negativnu vrednost koristi”. Individualnu vrednost rizika moguce je izraziti formulom: Ri – individualna vrednost rizika; Si – parametar gubitka; hi – ucestalost javljanja; a,b,… x – relevantni faktori. 51.TRETMAN RIZIKA KONTROLOM RIZIKA Tretman rizika kontrolom rizika podrazumeva strategiju prihvatanja rizika primenom odgovarajucih kontrolnih mera radi obnavljanja originalnih uslova ili preispitivanja uzroka radi primene strategije.Kontrlola rizika predstavlja zatvoreni proces , gde su sve operacije definisane skupom odredjenih parametara, koje se mogu svrstati u odredjene kategorije:1)Faktori rizika (dogadjaji ,verovatnoce,parametri gubitka); 2) Faktori realizacije investicije (vaznost raspolozivost, tehnologija idr.);3)Ekonomski faktori (trziste,finansije, troskovi itd.); 4)Strateski I politicki faktori.Metodi analize vrednosti u velikoj meri mogu pomoci pri ocenjivanju preduzetih mera.Prioriteti kod uvodjenja mera mogu biti odredjeni sledecim kriterijumima: 1)Vaznost (V),2)Mogucnost (M) I 3)Koristi (K). Indikatorom uspeha Fx, odrdjuje se prioritet za uvodjenje odredjenih mera po obrascu: Fx = V*M*K Na ovaj nacin treba proceniti razlicite faktore slicnim metodama.Tretman rizika podrazumeva njegovu analizu I ocenu njegove kvantifikacije I kvalifikacije.Takodje podrazumeva integrisanost sa sistemom upravljanja organizacije. 52.PREISPITIVANJE I STALNO UNAPREDJENJA Koncept stalnog unapredjenja je kljucna komponenta upravljanja istrazivanjem I razovjem,tj. razvojem znanja organizacije ili intelektualnim kapitalom.Sistemski pristup znaci brzo prevazilazenje nastalih problema,bez uklanjanja pravih uzroka.Preispitivanje od strane rukovodstva podrazumeva stalnu proveru sitema upravljanja intelektualnim kapitalom,nasuprot efiektima vidljivim na licu mesta.Tako se utvrdjuje da li su ti sistemu uspostavljeni I dali efikasno funkcionisu,u saglasnosti sa politikom,procedurama I progrmaima kompanije.Izvestaji vrhovne uprave su obaveza kojima ona javno, redovno obavestava svoje radnike I sluzbenike o stvarnom stanju sistema za upravljanje intelektualnim kapitalom,kao I merama za njihovo stalno poboljsanje.Vrednost za organizaciju stvara se interakcijom izmedju podvrsta intelektualnog kapitla.Zbog toga je bitno kontinuirano unapredjivanjti performansu svake pojedinacne kategorije intelektualnog kapitala, kao I nacine njihovog medjusobnog delovanja.Pristup deljenja znanja treba ugraditi u svakodnevne radne odnose primenom informaiconih tehnologija (internet,el.posta,alat za aradnju, video konferencije,web prezentacije itd.) kojim se menja kultura I stil organizovanja.