Upravljanje

Upravljanje 232. Smisao upravljanja Sve

što je organizovano, što je živo, mora da poseduje neki nivo organizovanosti – reda. Svaki organizovan sistem trpi delovanje entropije, opšte tendencije ka dezorganizaciji. Svetom uglavnom dominira nered, haos. Najveći deo svoga života svaki čovek i socijetalne zajednice provode u nastojanju da uspostave u postojećem haosu red i organizaciju. Razvoj civilizacije se ogleda kroz uspone i padove uspostavljene organizovanosti, institucija i reda. Da

bi se red što duže održao uprkos delovanju entropije sistem mora da koristi negentropiju, tendenciju koja ima za cilj da uspori ili umanji delovanje entropije. Nastojanje da se sistem odupre raspadanju, dezorganizaciji i entropiji predstavlja rad. Koncept

negativne povratne sprege kao upravljačkog mehanizma zamenio je princip pozitivne povratne sprege, tj. umesto održanja stabilnosti cilj postaju promene u socijetetu. Vrednosni aspekti nekog sistema su zamenjni sa efikasnošću i rezultatima funkcionisanja sistema. Odustaje se od teorije konstantnog evolutivnog napretka, a pod uticajem postmoderne, sve manje su važne „velike priče“, a sve bitnije „male“. 212. Rad i opstanak sistema Sve

što je organizovano, što je živo, mora da poseduje neki nivo organizovanosti – reda. Red je neophodan da bi mogao da se obavi neki rad. Međutim, svaki organizovan sistem trpi delovanje entropije, opšte tendencije ka dezorganizaciji. Da bi sistemi opstali, a to uključuje ljude i njihova društva, mora da postoje organizacije, sistemi sposobni da obavljaju neki rad. Rad je svaka aktivnost koja omogućava da sistem opsaje, da egzistira u vremenu i prostoru.

Ljudski

rad se ispoljava u nastojanju da se stvori organizacija, da se u prirodi prepoznaju delovi struktura koje mogu biti upotrebljene kao izvori negentropije, da se pronađe ili stvori organizacija koja će moći da realizuje određen proces, da se zadovolje određene ljudske potrebe, da se obavi neki dati rad. Za

rad je neophodno trošenje energije. Trošenje energije doprinosi očuvanju sistema ali sa druge strane omogućava realizaciju entropije. Cela dinamika egzistencije se realizuje u stalnom nastojanju entropije da poveća nered, a koncenrisane energije, materije i informacija da taj nered suzbije ili bar umanji brzinu njegovog širenja. Smatra

se da se entropija može savladati ukoliko čovek uspe da ovlada svim potrebnim aspektima znanja. Haos je posledica nedovoljno savladanog znanja o prirodi stvari. 55. Haos i red Nastojanja

da se iznadju načini da se postignu unapred odredjeni ciljevi, da se smisao života i rada odredi kao nastojanje da se realizuju neki unapred zamišljeni, poželjni dogadjaji, karakteristika je ljudskih i naučnih napora do samog kraja prethodnog milenijuma. Celina smisla čovekovog života jeste postizanje i realizacija u realnom vremenu i prostoru (u sadašnjosti) postavljenih ciljeva. Haos,

nered, dezorganizacija je u osnovi svakog reda. Samo iz haosa može da nastane red. Haos, kao uslov iz koga nastaje red se ne ukida potpuno i nepovratno uspostavljanjem reda, već je to privremeno stanje. Uspostavljeni red, pre svega zbog delovanja entropije, kad tad se pretvara u nered. Red

i haos su uzajamno vezani, medjutim ta veza nije stalna. Kao što je red izvor nekog haosa, tako je i haos izvor nekog reda. Upravljanje je stoga korišćenje haosa da se uspostavi red, a ne poništavanje tog haosa. 46. Entropija i negentropija

Svaki

sistem koji je organizovan trpi delovanje entropije, opšte tendencije ka dezorganizaciji. Dezorganizacija neumitno dovodi do raspadanja i smrti sistema. Zbog entropije nijedan sistem nije večan, već stalno teži haosu. Da

bi se red što duže održao uprkos delovanju entropije sistem mora da koristi negentropiju, odnosno negativnu entropiju. Negentropija je tendencija koja treba da uspori ili umanji delovanje entropije. Delovanje entropije i negentropije su uslov za funkcionisanje sistema. 45. Entropija i ljudski rad Dinamika

ljudske egzistencije se ogleda u stalnom nastojanju entropije da poveća nered, a koncentrisane energije, materije i informacija da taj nered suzbije ili barem smanji brzinu njegovog širenja. Ljudska

delatnost, ljudski rad, ljudsko stvaralaštvo se ispoljava u nastojanju:

1.

da se u prirodi prepoznaju delovi struktura koje mogu biti upotrebljene kao izvori negentropije

2.

da se pronadje ili stvori organizacija koja će omogućiti da se ostvaruje, realizuje odredjen proces, da se zadovolje odredjene ljudske potrebe, da se obavi neki rad. Čovek

doprinosi stvaranju reda, ali i nereda. Može li se nadvladati tendencija ka razgrađivanju ukoliko čovek bude uspeo da ovlada svim aspektima potrebnog znanja? Da li se iz haosa stvara red? Da li su stvoreni red i organizacija večni? Harmonija i ravnoteža. 220. Red kao poželjna stvarnost Greši

se kada se pod upravljanjem podrazumeva proces koji je između sadašnjeg i budućeg. Pri uspostavljanju tog odnosa, zaboravlja se da je buduće samo pretpostavka koja se “konstruiše” i realizuje u sadašnjosti. Takođe, ne

smemo zaboraviti ni prošlo – jer je sadašnje zapravo „prošlo“ i „buduće“ emanirano u sadašnjem momentu u kome se stvari dešavaju. U

prošlosti stvari su se desile – danas možemo samo da nagadjamo na osnovu onoga što nam je ostalo iz prošlosti kako je to bilo. U budućnosti stvari će se tek desiti – oni koji upravljaju mogu imati želje i pretpostavke o budućem ali se budućnost ne može odrediti. Upravljanje

nije uspostavljanje odnosa izmedju sadašnjeg i nekog budućeg , već je postavljanje medjusobnog odnosa pojava u sadašnjosti. Upravljanje nije i ništa drugo do upoređivanja u sadašnjosti dva sloja realnosti. Budućnost

samo predstavlja neki daleki horizont kome težimo a do kojeg nikad ne stižemo. Vizija budućnosti nam služi kao mera stvari, kao orijentir, kao želja koja se isključivo realizuje u sadašnjosti. 112. Kopernikanski obrt u shvatanju upravljanja Tokom

razvoja čovečanstva dominirala su dva paradigmatska pristupa razvoju socijeteta vezana za smisao i svrhu života i za upravljanje društvom. Ovi različiti pristupi ogledali su se i kroz koncepciju vremena, tj. kroz različite ciljeve upravljanja socijetetom a to su harmonizacija i ravnoteža: 1. Ciklični pristup - ciklično shvatanje razvoja. On postulira da se sve društvene pojave ciklično kreću prateći u stvari sliku koju daje priroda promenom svojih godišnjih doba. Ciklično kretanje se povezivalo sa rođenjem, rastom i smrću svakog čoveka. Sve ono što su ljudi videli ih je vezivalo za ciklično kretanje. 2. Evolutivni pristup - shvatanje da je razvoj ljudskog socijeteta istina postepen ali stalan i da je uvek usmeren ka napretku, višoj fazi razvoja. Ovaj pristup ima osnove u vizijama čoveka o svom napretku i u ideji da se „nije živelo uzalud“.

3. Pristup haosa i reda - početkom novog milenijuma nastaje treća paradigma koja se odnosi na shvatanje da odnosi haosa i reda leže u osnovu socijetalnog stanja, što znači da se stanje haosa ne pojavljuje samo kao nepoželjna tendencija već da je i ono deo nastajanja reda.

57. Harmonija u socijetetu Najuspešnija

i najdugotrajnija društva u istoriji čovečanstva su matricu socijetalne reprodukcije zasnivale na konceptu harmonije. Harmonija počiva na organskoj matrici socijetalne reprodukcije. Ona polazi od toga da su ciljevi društva mir, ravnopravnost, spori rast, a sve se to iskazuje kroz harmonične društvene odnose među ljudima, socijalnim grupama i institucijama društva. Cilj

upravljanja je održavanje postojećeg stanja i njegovo sporo menjanje i prilagođavanje eventualnim novonastalim potrebama. Odnos

prema nauci – ovakvo društvo ne negira naučna saznanja i tehnološke inovacije, ali se njima odnosi sa stanovišta koliko doprinose stabilnosti društva i njegovom miru, a ne sa stanovišta promena koje mogu da izazovu. Nauka se koristi za jačanje elemenata matrice socijetalne reprodukcije. Harmonija

- ne favorizuju se individualizam, konkurencija i sukobi ni na makro ni na mikro nivou. Pristojnost, blagost i poštovanje zasnovano na tradiciji se favorizuje. Borba

protiv dezorganizacije je briga celine društva, smatra se da je ona posledica ljudskog nemara i neetičkog delanja. Harmonija je rezultat kolektivnog čina svih članova društva, svakog u svom domenu života i rada. Ne upravlja se na osnovu unapred određenih ciljeva, niti na osnovu delatnosti pojedinih ljudi ili grupa ljudi. Entropija ne postoji ni kao koncept.

Ovakav

model organizovanja je bio poznat u velikim civilizacijama u Staroj Grčkoj, Kini i Indiji. Danas je to ideal privatnog i porodičnog života. 34. Dinamička ravnoteža Ravnoteža

je dinamička pojava koja podrazumeva da delovanje različitih sila medjusobnim dejstvom i uravnoteženjem dovode do privremene ravnoteže. Kretanje,

promene, dinamičnost odnosa, nepredvidivost su osnova ovog pristupa. Svaki socijetet je nestabilan i podložan entropiji. Organizovanost koja se uvek iskazuje kroz dinamička stanja može da opstaje samo ukoliko dolazi do stalnog uravnotežavanja svih sila koje deluju, kako onih koje ojačavaju organizovanost tako i onih koje je slabe. 70. Inicijalni uslovi Opšte

je mesto da se budućnost određuje prošlošću, da onaj koji zna prošlost može da odredi kakva će biti budućnost. To je netačno jer ne postoji mogućnost određivanja inicijalnih uslova. Teorije upravljanja su dugo počivale na istraživanju prošlosti, što je poduprto stavom enciklopedista da na jednom mestu treba okupiti svo znanje jer će se tako moći predviđati budućnost. Budućnost

ne može da se projektuje na osnovu prošlosti jer se prošlost ne može opisati na dovoljno precizan način. Da bi se budućnost mogla odrediti sa dovoljno velikom verovatnoćom realizacije, neophodno je odrediti na tačan, precizan i potpun način inicijalne uslove od kojih se polazi. Inicijalni

uslovi se odredjuju kao potpun i sveobuhvatan opis svih dogadjaja, elemenata i procesa koji su se odvijali u nekom odredjenom momentu u prošlosti. Oni su toliko brojni da ih je nemoguće nabrojiti. Inicijalni uslovi zavise od sačuvanih izvora koji, sa jedne strane, nisu potpuno pristupačni, a sa druge, oni se moraju posmatrati u okviru vrednosnog sistema vremena u kome su nastali, što je nemoguće jer ih mi samo možemo videti naočarima sadašnjosti.

144. Neizvesnost Svakim

danom postaje sve jasnije da slika stabilnog i harmoničnog sveta ne postoji, i sve više se veruje stavu da je svet mesto neizvesnosti. Centralno pitanje prestaje da bude kako obezbediti da sistemi i organizacije postignu trajnu i nepromenljivu stabilnost. Cilj

upravljanja je danas kako u velikom broju medjusobnih komunikacija i veza koje postoje medju elementima, ljudima, sistemima i organizacijama obezbediti onu vrstu dinamičke ravnoteže koja će obezbedjivati najbolju moguću funkcionalnost datog sistema u nekom vremenu. Svet

je mesto neizvesnosti. Funkcionalnost je privremena. Upravlja se u uslovima nestabilnosti, neizvesnosti, stalnih promena, stalnim nastojanjima da se obezbedi dinamička stabilnost. Upravljanje danas postaje nastojanje da se “upravlja” neizvesnošću, pre svega haosom iskazanim u lokalnim okvirima. 275. Zašto i kako? Nagli prodor istraživanja procesa upravljanja u dvadesetom veku vezan je za (1) ekspanziju novih znanja pre svega u prirodnim naukama i (2) rast broja i složenosti društvenih veza i odnosa. Pošto su na ta pitanja davani veoma različiti odgovori, koji nikada nisu bili konačni, ili zadovoljavali socijalne uslove, većina tih pitanja je i dan danas ostala. Do

kraja 19. veka, ljudi su se bavili metafizičkim, „zašto“ pitanjima. Od kraja 19. veka nauka se sve više interesovala za “kako” nego “zašto” tj. za čovekovu egzistenciju. Time se nisu zaboravila metafizička pitanja, več se pažnja i energija usmerila pre svega na funkcionalnost i efikasnost. Tek

kada se veliki deo ljudske znatiželje ali i racionalnih aktivnosti od metafizičkih nastojanja okrenuo ka nastojanjima da se promeni postojeće, upravljanje kao aktivnost i naučna disciplina je postalo moguće.

Suština

drušvenih nauka je vezana za razumevanje društvenih pojava i nastojanje da se to razumevanje iskoristi za racionalnu socijetalnu svrhu. Saznanja i iskustva iz prošlosti mogu da nam pomognu, ali nisu svemoguća. Težimo iznalaženju novih autentičnih rešenja primenljivih u našoj sadašnjosti. 258. Upravljanje – pogled u budućnost Nastankom

novih IT stvaraju se uslovi da se red i poredak pa samim time i haos dožive i emaniraju na nov način. Upravljanje od nastojanja da se postigne što bolja i stabilnija organizacija polako biva zamenjeno stavom da je upravljanje pre svega način nalaženja i korišćenja informacija kojima će se omogućiti stabilan i organizovan život sistema i institucija, što podrazumeva stalnu dinamiku, stalno prilagodjavanje, stalno ispravljanje i doterivanje delovanja sistema kojim se upravlja.

Cilj

upravljanja je sve više iznalaženje stalnih faktora (informacija) koji će omogućavati u nezamislivoj dinamici, uzročnosti i složenosti socijetalnilh elemenata, stalno dograđivanje, ispravljanje i preciziranje kretanja sistema u prostoru stanja. Haos se više ne posmata kao negativna sila već se sa haosom računa kao sa neumitnim faktorom procesa upravljanja. 122. Matrica razvoja Svaka matrica razvoja ili matica socijalne reprodukcije je sastavljena od: (1) strukture matrice (2) dinamičke interakcije elemenata strukture (3) dinamike matice u vremenu koju karakteriše ireverzibilnost matrice društvene reprodukcije

Matrica društvene reprodukcije se menja, razvija i prilagođava promenama u društvu, promenama ciljeva, ali i spoznajama prirode i društva. Samim tim, ona je proizvod ljudske delatnosti kojom čovek omeđuje sopstvene mogućnosti delovanja i time uvodi relativno ograničen broj elemenata pomoću kojih objašnjava, razume, vrednosno opisuje, uređuje i upravlja sopstvenim društvom. 168. Organiski i mehanički tip organizacije 169. Organski tip organizacije 125. Mehanički tip organizacije definicija

organizacije – pod organizacijom se podrazumeva nekakvo ustrojstvo koje omogućava kretanje i dinamiku društva u prostoru stanja.

Organizacija označava sistem koji je izvan ravnotežnog stanja (ravnomerne raspodele energije aka smrti sistema) – samo takav sistem ima mogućnost trošenja energije, a samim tim i kretanja i ostvarivanja promena. Čovek, a samim tim i društvene tvorevine, ne mogu da opstanu u stanju mirovanja. Samo dinamika i kretanje, koji su rezultat opstajanja, karakterišu čoveka i njegovo društvo. U osnovi svih matica društvene reprodukcije ljudskih društava se nalaze dva bazična obrasca organizacije. Prvi je organski, a drugi je mehanički. Organski tip organizacije Organski tip organizacije je običajan, najrasprostranjeniji i može se reći najprirodniji tip organizacije. U osnovi, on predstavlja socijetalnu kopiju prirode. Kao što u prirodi postoji povezanost i međuzavisnost, tako i organski tip društvene organizacije karakteriše opšta povezanost i uzajamnost društvenih stuktura i elemenata.

Organski tip organizacije je prevashodno okrenut održanju i funkcionisanju postojeće matrice socijetalne reprodukcije datog društva. Kada i dođe do promena, one su relativno spore i koriste mehanizam povratne sprege – organski tip organizacije se bazira na homeostazi kao osnovnom mehanizmu regulacije. Opštost i usmerenost na sadašnjost i prošlost su osnovni kriterijumi vrednovanja. U savremenom sistemu se sve više pojavljuju elementi organske organizacije. To je pre svega posledica sve veće međusobne povezanosti na globalnom nivou, usložavanja međusobne povezanosti elementa socijeteta, povećanja broja stanovnika, usložavanja društvenih i komunikacionih veza, količina informacija. Mehanički tip organizacije Mehanički tip organizacije je dijametralno suprotan organskom tipu organizacije i on pre svega počiva na virtualnosti. Virtualno označava ono što postoji u umu, što je proizvod imaginacije. Virtualnost je posledica sposobnosti da izmišlja i kreira rešenja do kojih nije došao preslikavanjem prirode. Najbolji primer za to je mitologija – Atina, boginja mudroti i sumraka je nastala tako što je iskočila iz glave Zevsa – ona nije nastala organskom aktivnošću – rađanjem, već mehaničkim rešenjem – kao rezultat misaone aktivnosti Zevsa. Mehanički tip organizacije je relativno autonoman. On je nastajao i razvijao se na osnovu inovacije, na osnovu sposobnosti ljudi da iznađu rešenje koja nisu analogna prirodi. Ljudi su uvek, bez obzira na tip organizacije, svoje prisustvo iskazivali u inovacijama. U organskom tipu organizacije radi se o inovacijama koje imaju za cilj održavnja socijeteta u postojećem stanju – organska matrica koristi negativnu povratnu spregu. U mehaničkom tipu organizacije inovacije su usmerene ka permanentnim promenama uz prisustvo mehanizama održavanja u granicama koje su nužne da se društvo ne bi raspalo – ova matrica počiva na pozitivnoj povratnoj sprezi. Čovek je u mehaničkom tipu organizacije svestan da svojim umećem i kreativnm delatnošću može da stvara nove uslove svoga življenja. On se ne plaši novih rešenja, ili bar ne sprečava njihovo nastajanje. Stoga se, u upravljanju promenama, ne okreće isključivo iskustvima iz prošlosti. U ovaj tip društva spada većina novekovnih evropskih društva od 17. veka, kada je došlo do naglog tehnološkog razvoja, pa sve do danas.

171. Osnovne karakteristike dva tipa socijeteta Organska i mehanička matrica socijetalna reprodukcije se razlikuju po prostoru gde su nastale. Mediteranska

matrica socijetalne reprodukcije – postojbina organske matrice socijetalne reprodukcije Atlantska matrica socijalne reprodukcije – postojbina mehaničke matrice socijalne reprodukcije 123. Matrice socijalne reprodukcije 42. Elementi za razlikovanje organske i mehaničke matrice Razlike između organske i mehaničke matrice socijetalnog razvoja se mogu posmatrati kao razlike kada se radi o odnosu prema: (1) drugim ljudima (2) prostoru (3) vremenu (4) kritici (5) svrsi života (6) pokretačkim silama u društvu (7) političkom životu (8) ekonomskim procesima (9) demokratiji (10)jedinstvu i podeli vlasti 96. Karakteristike organske matrice socijetalne reprodukcije

- odnos prema drugim ljudima – pojedinac nije dominantan element društva. Dominantnu ulogu imaju društvene grupe odnos

prema prostoru – shvatanje prostora je pre jednodimenzionalno nego višedimenzionalno. Ljudi teže da ostanu u svom poznatom prostoru i nisu skloni menjanju mesta boravka shvatanje vremena – jednodimenzionalno shvatanje vremena – događaji, po svom odvijanju se pre svega ciklični, sve se stalno vrti u krug, ne postoji neka posebna potreba da se dešavanja stavljaju u vremenski sled ili međusoban odnos. Odnos prema vremenu je nemaran. odnos

prema kritici – kritika, kao osnova za promenu dela društvene strukture postaje prihvatljiva tek kad je podrži neki kolektivitet. Teži se održavanju postojećeg sistema, na svaku promenu se gleda sa velikom skepsom svrha

života – svrha života je pre svega duhovne prirode – ostvarivanje visokog moralnog, društvenog ili kolektivnog ideala je razlog postojanja pojedinca. Pojedinac se ne iskazuje kao individua, cilj je kolektivitet pokretačke

sile – kolektivističkog su karaktera, pokrivaju celinu sistema – pleme, pripadnici feudalca, države ili nacije, velike socijalne drupe kao što su klase i narodi, velike institucija kao demokratija. politika

– posmatra se kao zla kob – pošto individualizma, ona se skazuje kroz sukob velikih društvenih grupa, pa samim tima ima velike psledice za onu grupu koja je izgubila. Sabornost je dominantni oblik političkog organizovanja – nešto kao harizmatska vlast kod Vebera ekonomski

procesi – rad i proizvodnja nisu posebne vrline, tretiraju se kao nešto što obezbeđuje sredstva za funkcionisanje društva demokratija

– demokratija se posmatra kao vladavina naroda. Smatra se da je osnova svakog društva narod kao skup građana koji žive u istoj državi, govore istim jezikom, imaju zajedničku istoriju i kulturu.

124. Mehanička matrica socijetalnog razvoja 96. Karakteristike mehaničke matrice socijetalne reprodukcije odnos

prema drugim ljudima – individualizam je osnovno važeće opredeljenje. Razlike u pojedinim društima postoje, ali je individua, kako u politici, tako i u kulturi, ekonomiji i verovanjima izvor društvenog razvoja poimanje

prostora – višedimenzionalno. Postoji prostorna perspektiva kako u svakodnevici, tako i u naučnim i umetničkim pretpostavkama. Postoji sagledavanje i lokalnog i globalnog poimanje

vremena – višedimenzionalno. Pojedinac ima veliki broj društvenih uloga i svaka od tih uloga se realizuje u posebnom vremenu i prostoru. Pošto neke od tih uloga nisu međusobno povezane, niti koherentne, onda se ispoljavaju kao multivarijantnost vremena i prostora. odnos

prema kritici – kritika je postupak za otkrivanje i zamenu nefunkcionalnih, neproduktivnih i neprihvatljivih delova sistema. Pozitivna povratna sprega. svrha

života – obezbeđivanje promena. Sve je okrenuto ka budućnosti, koja se ne shvata kao daleki ciljevi, već kao ono što se može uraditi u jednoj generaciji. politika

– nema visoko mesto. Shvata se kao vrsta delatnosti.

demokratija

– predstavnička demokratija, shvata se kao prihvatanje unapred utvrđenih propisa i procedura koje su obavezujuće za sve. 33. Dimenzije matrica socijetalne reprodukcije U svakom društvu deluje specifična matrica društvene reprodukcije koja je u svojoj osnovi bazirana na jednom od dva osnovna tipa – organskoj ili mehaničkoj matrici društvene reprodukcije.

Kretanje i događanja u svakom društvu ponaosob naučnici mogu pratiti samo ako društvo uspeju da postave kao nekakav sistem – zbog toga, sabijanje znanja, krakteristika u određenu dimenziju matrice socijetalne reprodukcije predstavlja logičan i efikasan put razumevanja i upravljanja društvenim karakteristikama i procesima. Te dimenzije su: (1) filozofska (2) religijska (3) objektivna (4) sistemska (5) ciljna (6) dimenzija haosa Da bi dobijene informacije koje se emituju na osnovu ovih dimenzija bile jasnije, mogu se napraviti različiti klasteri tj. skupine organizovanih informacija. To su: (a) načini shvatanja društva (b) odnos prema čoveku (c) korišćene naučne metode (d) metode upravljanja

222. Religijska dimenzija matrice socijetalnog razvoja način

shvatanja društva – religijsko poimanje sveta se pogleda u traženju sila van čoveka, društva i prirode stvaraoca. Razumevanje društva se iskazuje u pokušaju da se razume božansko. Čovek može samo da se prilagodi tim unapred datim pravilima. Mera prilagođenosti jer mera uspešnosti ili neuspeha ostavarenja pojedinca i društva

odnos

prema čoveku – čovek određuje svoju sudbinu prihvatanjem i primenom religijskih normi. On se na taj način povinuje božanskim silama koje imaju širi uvid u celinu društva i ljudskih potreba naučni

metod – naučnost počiva na čitanju, razumevanju i primeni svetih tekstova. Sva dejstva moraju biti u skladu sa religijskim postavkama. metode

upravljanja – upravljački ciljevi se ogledaju u nastojanju da se odrede ciljevi koji će biti bogougodni. Poštovanje crkve i njenih predstavnika, podređivanje crkvenim zahtevima i kanonima. Celinu svoje ličnosti čovek usmerava na sopstveno ostvarenje kao religijske ličnosti. 49. Filozofska dimenzija matrice socijetalnog razvoja način

shvatanja društva – centralna tema je čovek i njegovo mesto u društvu

način

shvatanja čoveka - antropomorfizam je ključna karakteristika – uvek postoji nastojanje da se spozna razlog i svrhaa postojanja čoveka, njegov nastanak, vrednosti koje ga pokreću, odnos prema drugim ljudima, kao i prema prirodi. naučni metod - stvaraju se sistemi znanja zasnovani na logičnosti i unutrašnjoj konzistentnosti, koji su i paradigmatski. Cilj stvorenih paradigmi nije samo spoznaja već i nastojanje da se poboljša individualni i društveni život. 

metode

upravljanja – cilj upravljanja je da se izbegne haos, da se uredi svet, da se uvede određeni poredak, postigne ravnoteža i na taj način stvori mogućnost upravljanja. Upravljanje, postizanje ciljeva, se određuje kao racionalna delatnost kojoj prethodi racionalno određenje ciljeva u skladu sa vrednosnim sistemom i filozofskim pretpostavkama. U slučaju kada više nije moguće koristiti određenu filozofsku paradigmu, jer ona više nije delotvorna, stvara se nova.

147. Objektivna dimenzija matrice socijetalnog razvoja način

shvatanja društva – polazi od stava da je društvo deo prirode, da je njome omeđen i određen.

odnos prema čoveku – priroda je determinisana sopsvenim zakonima na koje ne deluje ljudska volja, a čoveku kao delu prirode preostaje sa spozna zakone prirode i da se, poznavajući ih, koristi njima u sopstvene svrhe. Te svrhe, međutim, ne mogu izaći izvan onoga što priroda određuje. 

naučni metod - u prirodi deluju determinističke relacije a nauka ih proučava i formuliše zakone. Ti zakoni nisu podložni promeni na osnovu ljudske volje ili čovekovih vrednosti. Priroda je savršena i objektivna a socijetet je nesavršen i njega ne regulišu deterministički zakoni. Ciljevi saznanja se definišu kao nastojanje otkrivanja empirijskog, objektivnog potrvđivanja zakona koji ostaju nezavisno od vremena, mesta i čoveka. 

ciljevi upravljanja - ciljevi upravljanja se odredjuju prema onim zakonomernostima koje se otkrivaju u prirodi. Prirodni zakoni su najviši stadijum znanja i prvenstveni cilj nauke je da ih što više otkrije. Tako utvrđeni zakoni se primenjuju u korist čoveka i društva, ali bez mogućnosti da se modifikuju i prilagode društvenim ili ljudskim ciljevima. 

230. Sistemska dimenzija matrice socijetalnog razvoja način

shvatanja društva - sistemski pristup je pokušaj integracije ljudskog subjektiviteta i objektivnosti prirode.

način

shvatanja čoveka - On pokušava da čoveka i prirodu stavi u položaj partnera. Čovek nije iznad prirode, niti je njoj podređen. naučni

metod - cilj nauke je stvaranje znanja radi upravljanja procesima i njihovom usmeravanju ka željenim ili unapred datim ciljevima.

ciljevi

upravljanja – sistematski pristup polazi od toga da je čoveku svojstveno da upravlja, da usmerava svoju delatnost ka željenim ciljevima. Ti ciljevi moraju da se uklapaju u okvire koje nameću priroda i društvo. Sve je u stalnom kretanju, svi elementi svakog sistema deluju jedni na drugi, a u isto vreme i okruženje deluje na sistem. Ta stalna komunikacija uslovljava stalne promene, zbog kojih čovek mora stalno da upravlja procesima i sistemima. 9. Ciljna dimenzija matrice socijetalnog razvoja način

shvatanja društva – ciljni pristup polazi od toga da postoje haotični uslovi koji su nastali u društvu usled velikog porasta broja elemenata, veza, informacija i odnosa. Uređenost društva se može postići, pre svega, određivanjem ciljeva sistema i njihovom težnjom da se ti ciljevi postignu. U meri u kojoj su ti ciljevi određeni i u kojoj se nastoji da se oni postignu, u toj meri postoji organizovanost društva. način

shvatanja čoveka – čovek je taj koji je u okviru sistema stvorio i odredio ciljeve. On je taj koji svojom delatnošću pokušava da te ciljeve i postigne. Stohastičnost društva mu to i omogućava. naučni

metod - čovek u svom delovanju treba da smanji neizvesnost i poremećaje koji se javljaju u sistemu i okruženju, kao i entropiju. ciljevi

upravljanja - cilj i svrha upravljanja je da se umanje delovanja poremećajnih dejstava sa kojima je čovek suočen u haotičnom svetu. Ciljni pristup polazi od stava da je svet sastavljen od procesa koji se samo privremeno mogu urediti, ali da je njihovo prirodno stanje neuređenost. Smatra da se da je kosmos pre bio uređeniji nego danas. To znači da su svi napori koji se rade na stvaranju reda ili održavanju organizacije lokalnog karaktera. Posledice povećanja uređenosti u jednom delu imaju uvek za posledicu povećanja nesređenosti u drugim delovima kosmosa, sistema ili okruženja. 32. Dimenzija haosa matrica socijetalne reprodukcije

način

shvatanja društva – inovativnost koju donosi ovaj pristup jeste da povećanje ili održavanje organizovanosti u jednom delu društva uvek ima za posledicu povećanje neorganizovanosti i nereda u drugim delovima sistema ili u okruženju. To znači da, kao ni u kosmosu, ni u društvu ne može da se postigne nivo maksimalne organizovanosti, stanje u kome bi organizacija bila jednaka 1. način

shvatanja čoveka – društvo i priroda su u haotičnom stanju, a čovek mora da spozna tačke čudnih atraktora koje će pomoći da se privrmeno uredi onaj deo kosmosa za koji je zainteresovan. naučni metod – čovek bira ciljeve i shodno njima uređuje haotično stanje koje ga okružuje. Neuredjenost u kosmosu može lokalno da se naruši u korist organizovanosti. ciljevi

upravljanja – upravljanje se svodi na upravljanje haosom. Taj proces se nikada ne završava, ni pojedinačno, ni lokalno, niti globalno.