Radomir Putnik - Poslednji Trenuci Kraljice Drage I Kralja Aleksandra

Radomir Putnik

POSLEDWI TRENUCI KRAQA ALEKSANDRA I KRAQICE DRAGE

152

Radomir Putnik

Radomir Putnik, kwi`evnik i dramaturg, ro|en je 1946. godine u Oyacima. Studirao je na Filolo{kom fakultetu i Akademiji za pozori{te, film, radio i televiziju u Beogradu. Urednik je u Umetni~kom programu Televizije Beograd. Bio je direktor Drame Narodnog pozori{ta u Beogradu, pozori{ni kriti~ar “Politike” i glavni urednik ~asopisa “Scena”. Objavio je vi{e kwiga pesama, kwigu pripovedaka, kao i dve kwige dramatur{kih ogleda i prikaza: ^itaju}i iznova i Pribli`avawe pozori{tu. Pozori{ni komadi prikazivani su mu u pozori{tima u Beogradu, Somboru, Zaje~aru, Zenici i Vr{cu, a desetak radio drama na programima radio stanica pre|a{we Jugoslavije. Napisao je televizijsku seriju Kraj dinastije Obrenovi}.

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

Radomir PUTNIK

POSLEDWI TRENUCI KRAQA ALEKSANDRA I KRAQICE DRAGE

LICA:

ALEKSANDAR OBRENOVI], kraq Srbije DRAGA OBRENOVI], wegova supruga

Doga|a se u no}i izme|u 28. i 29. maja 1903. godine, od 2 ~asa i 40 minuta do 3 ~asa i 50 minuta.

153

154

Radomir Putnik

Sobi~ak u Starom dvoru; to je, u stvari, sada mala prostorija pretvorena u odaju za garderobu kraqice Drage. Jedan prozor, zakovan, gleda na dvori{te dvora. No} je. Pro{lo je vi{e od jednog ~asa iza pono}i. ^uje se galama, mete`, pucwevi iz pu{aka. U tami naziremo dve qudske prilike, ~vrsto zagrqene, odevene u bele spava}ice. Graja za trenutak utihne. DRAGA:

Oni odlaze... Sa{a, ~uje{ li, oni odlaze!

ALEKSANDAR: Ne}e oti}i, {eri... DRAGA:

Ali, ne ~uju se vi{e! Mili, mi smo spaseni!

ALEKSANDAR: Do}i }e ponovo. DRAGA:

Da samo znam ko se drznuo...

ALEKSANDAR: Upozoravali su me, a ja nisam slu{ao... DRAGA:

Ali, ko se usudio na svoga kraqa? Ko? Ko?

ALEKSANDAR: Oficiri. Jedino oni imaju oru`je i qude. Niko drugi. Draga se odvoji od Aleksandra, gleda kroz prozor. DRAGA:

Uniforme, Sa{a, qudi u uniformama. (Pauza) Moj dever, pukovnik Aleksandar Ma{in...

ALEKSANDAR: Penzionisani pukovnik bez prava no{ewa uniforme... [eri, eto ko se digao na nas... Oficiri moga oca... Qudi koje je papa odlikovao i zadu`io... Papa je umro. Dve i po godine ga nema, a wegovi oficiri di`u ruku na srpskog kraqa. Svog kraqa. DRAGA:

I onaj Gen~i}!

ALEKSANDAR: Taj prevejani lupe`. [op! Uvek elegantan, a izgleda kao kakav Tatarin. Za{to `ene luduju za wim? Draga, za{to sve beogradske gospo|e padaju pred Gen~i}em? [ta nalaze u tom biv{em policajcu? DRAGA:

On je bio ministar policije.

ALEKSANDAR: Papa je i wega stvorio. Ma{in, Gen~i}... [eri, mora da je s wima i Atanackovi}... i onaj Avakumovi}... Qudi koje smo pozivali na dvor... I wih i wihove gospo|e.

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

DRAGA:

155

Gospo|e? Koje su o meni govorile najstra{nije stvari? Mili Sa{a, mi smo pogre{ili... Mi smo dobri i popustqivi...

ALEKSANDAR: Bili. Bili smo dobri i popustqivi. DRAGA:

Od sutra, Sa{a, ve} od sutra se mewamo...

ALEKSANDAR: Mi nemamo sutra, {eri... Nama ostaje jo{ malo vremena... Mi imamo jo{ samo nekoliko minuta... DRAGA:

Ne misli{ ozbiqno, Sa{a?

ALEKSANDAR: @ao mi je, prepelice moja... Oni ne}e odustati. Ja sam lomio Gen~i}a dva dana, pri~ao sam ti, da prihvati na{u veridbu, pretio sam mu i ve{awem na Terazijama, pa nije popustio. On je bandoglavi [op. On je papin ~ovek od poverewa. Taj ne}e odustati. Oni ne}e odustati. DRAGA:

A general Laza? Na{ lepi Laza?

ALEKSANDAR: Da je mogao da nas odbrani, on bi to ve} u~inio. Umoran sam, {eri, toliko umoran od svakodnevnog trvewa s nesposobnim ministrima, od pa{kvila koje stalno sti`u, umoran od tvoje bra}e, od svega... DRAGA:

Sa{a, lane moj, ti si se tako otu|io od mene... Zato ti je te{ko... Ja sam tu da delim s tobom sve nevoqe, da ponesem teret i da ti olak{am muku... Sa{a, bolan, ne tu|i se... Kada smo mogli sve ono najte`e da podnesemo dele}i brige, mo}i }emo i od sutra da okrenemo list!

ALEKSANDAR: Nema sutra. DRAGA:

Posla}emo Nikolu u inostranstvo... Pa neka idu s milim Bogom i on i ona wegova [vabica, [vajcarkiwa, {ta li je! Nikodija u ni{ki garnizon, Nikodije je dobar... On ima tako dobru du{u...

ALEKSANDAR: Pravi{ planove, Draga, za koga? DRAGA:

Za nas, Sa{a, za nas i na{e najbli`e. Oni su na{i mili... Mi nemamo nikoga bli`eg, ne zaboravi... ^ovek vredi onoliko koliko mo`e da u~ini. Vide}e{. Promeni}emo na{e `ivote, promeni}emo Srbiju... Samo da pre`ivimo. Da izdr`imo isku{ewe. (Pauza)

156

Radomir Putnik

ALEKSANDAR: Kako je sve ovo po~elo, {eri, i kada... Znam da je dockan, da nam preostaje jo{ nekoliko minuta `ivota, ali moram da otkrijem ne samo kako, ve} i za{to su se okrenuli protiv nas. DRAGA:

Du{mani, na{i du{mani.

ALEKSANDAR: Nisu vaqda svi protiv nas? Za{to vojska protiv svoga kraqa? DRAGA:

Mrski du{mani, eto ko je. Sto puta sam te upozoravala, Mar{i}anin ti je govorio, ali ti nisi verovao. Ti si dobar, Sa{a, dobar za ovu zemqu koja te nije zaslu`ila.

ALEKSANDAR: Gde sam pogre{io? Gde propustio da u~inim ono {to je trebalo? DRAGA:

A gde je pogre{io knez Mihailo? Wega su zlotvori ubili, na dana{wi dan, gospode Bo`e, pre koliko godina?

ALEKSANDAR: Trideset pet. DRAGA:

U Ko{utwaku, dok je bio u {etwi...

ALEKSANDAR: Mihaila su ubili kara|or|evi}evci. DRAGA:

[ta misli{, ko je podigao ove na nas? Zasigurno to nisu uradila moja bra}a. Neko drugi je to u~inio. Govorila sam ti, Sa{a, da pripazi{ na prijateqe Kara|or|evi}a. A ti? Vi{e si gledao {ta ~ine u Crnoj Gori. Nisu tebi du{mani Petrovi}i, nego Kara|or|evi}i. Eno, Petar `ivi u @enevi, daje intervjue `urnalistima, preti da }e do}i u Srbiju. Wegovi sinovi su u Rusiji, carevi kadeti. Na{ kum, imperator, wih je prihvatio, prigrlio... A nas nije hteo da primi, ne samo u Petrogradu, nego ni u Livadiji, dok su on i carica bili na odmoru... Na{ kum, Sa{a... Sve je to tvoja maman udesila, preko spletaka, preko svojih tetaka i sestri~ina, i uspela je da nas odgurne od Rusije. Badava sam ja pregovarala sa Mansurovim...

ALEKSANDAR: Mansurova ne spomiwi! On je sve radio na svoju ruku! Dobio sam izve{taje o tom ruskom agentu i znam da je tebi obe}ao kule i gradove. Ono {to tebi obe}a Mansurov, wemu odrekne grof Lamsdorf. Mi smo bili naivni, Draga, kao deca, kada smo verovali Mansurovu. Sa ^arikovom sam barem znao na ~emu smo. On nije ni{ta obe}avao.

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

DRAGA:

157

Sve je to maman udesila. Koliko je samo pisama poslala u Rusiju!? Kad bih znala! I kome?

ALEKSANDAR: To vi{e nije va`no. DRAGA:

Meni jeste! Ja znam dobro – a ti to ne zna{ – koliko se maman trudila da nas ocrni na ruskom dvoru.

ALEKSANDAR: To je pro{lo, {eri... DRAGA:

Znam ja vi{e nego {to ti misli{, lane moj... Znam da si se izmirio s kraqicom Natalijom.

ALEKSANDAR: Kako, to zna{? DRAGA:

A {ta se mo`e sakriti od `ene, ako ho}e da sazna istinu. A ja sam uvek htela da znam {ta rade na{i protivnici.

ALEKSANDAR: Maman nije bila na{ protivnik. DRAGA:

Na{! Bila je samo moj! Mene je htela da uni{ti, Sa{a. Ja sam joj bila ne{to kao slu{kiwa. Dru`benica. Dvorska dama kraqice koja je prognana. U stvari, wena `rtva. Ti ne zna{, {eri, kako je mene kraqica Natalija {ikanirala. Du{u mi je ubijala. Ona, ona – kraqica! Ona, vlahiwa, vlajna, }erka vla{kog pukovnika!

ALEKSANDAR: Govori{ o mojoj majci, Draga! DRAGA:

Jeste mili, o maman. Ali, ona je tebi bila majka samo kada je to woj odgovaralo. Kada je trebalo da se bori protiv kraqa Milana. Da li te je ona vaspitavala? Ko je brinuo o tebi? (Pauza)

ALEKSANDAR: Doki}. DRAGA:

Gospodin Doki}. Fini gospodin Doki}. A gde je bila maman tada?

ALEKSANDAR: Papa ju je proterao iz Srbije. DRAGA:

Pa ni ti nisi bio u Srbiji. I ti si bio s wom. I u Pruskoj, kada je bio onaj skandal s Bizmarkom! Ti si, mili moj, bio tako nesre}an... Kod oba roditeqa, ti si rastao bez ijednog. Mene je to tako potreslo, kada sam te videla u Bijaricu, kada si do{ao da poseti{ maman, videla sam mladog ~oveka s tu`nim o~ima.

ALEKSANDAR: Ja sam kratkovid, Draga.

158

DRAGA:

Radomir Putnik

Tvoje su o~i tako tu`no gledale. U wima se videla i boja mora i tuga usamqenog ~oveka. Tvoji nespretni pokreti, tvoj boja`qivi glas kada si mi se obra}ao, u meni su probudili ne{to {to sam mislila da je zauvek sahraweno. Mislila sam da je sre}a ne{to {to mi ne pripada. Mislila sam da }e se moj `ivot sastojati samo iz obaveza prema bra}i i sestrama. Ja sam wima pisala svakoga dana, slala novac koji sam dobijala kao platu. Moj je `ivot bio monoton, sasvim siv, bez tra~ka svetlosti. Kraqica Natalija je zahtevala da joj budem na raspolagawu kad god joj se prohte. Ja nisam pripadala sebi, nikada nisam imala vi{e od pola sata vremena za svoje potrebe. Tvoja maman je bila surova prema meni. Ne `alim se, lane moj, samo ti govorim kako je zaista bilo. I onda si se pojavio ti. Tako boja`qiv, tako smeran, tako zastra{en od svega. Od `ivota koji ti je nametnut. I ti si se u Bijaricu ose}ao kao u kavezu. Maman te je vodila u posete, skoro svakog dana. Te dosadne razgovore ti si podnosio s mukom. Ti si bio tako dobro, tako milo dete. Mladi} od koga se mnogo tra`i, a ni{ta mu se ne daje. Od tebe se o~ekivalo da uskoro ponese{ kraqevske obaveze, a za to nisi bio pripremqen. Ja sam videla da kraqica Natalija planira da preko tebe ona vlada Srbijom. Oh, kako sam dobro upoznala wenu narav, wene namere! Ja sam se onda upla{ila za tebe. Kako }e{ mo}i da joj se suprotstavi{? Jer, ti si tako dobar, ima{ tako meko srce, lane moj! I zato, kada si mi pri{ao, kada si mucao govore}i mi ne`ne re~i, u zanosu, ja sam ose}ala kao da se u mojoj du{i ru{e neke ograde, neke prepreke, kao da pred mojim o~ima svi}e! (Pauza) Zavolela sam te ne`nom qubavqu, tvoju dobrotu i tvoju nesre}u. Tvoju ~istu du{u. Mislila sam da }u kri{om mo}i da ti pru`im podr{ku. Da izdr`i{ teret koji ti je namenila sudbina. Ja sam bila zadovoqna mestom u tvom srcu, Sa{a, vi{e mi nije trebalo. @enama je dovoqno da znaju da su voqene, mili moj, samo toliko im je potrebno. @ene ne tra`e vi{e. (Pauza) A ti si bio tako ne`an, strpqiv i pa`qiv da se moje zale|eno srce polako topilo i najzad klonulo pred silinom tvoje qubavi.

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

159

ALEKSANDAR: Grlice moja, to su bili najsre}niji trenuci u mome `ivotu. DRAGA:

Mi smo skrivali na{u qubav. Morali smo da pred maman igramo igru skrivalice. Morali smo da krademo od drugih svaki trenutak samo}e, svaki zagrqaj... Ja sam prvi put u `ivotu bila sre}na tada, s tobom, u Bijaricu... Prvi put sam osetila {ta zna~i voleti nekoga i prepustiti mu se do kraja... Ne razmi{qati ni{ta i bezgrani~no pripadati nekome. Tebi! Samo tebi!

ALEKSANDAR: Misli{ da maman nije znala ni{ta o nama? DRAGA:

Isprva nije. A posle jeste. Zar se od `ene mo`e ne{to sakriti? I to jo{ od majke koja je nadzirala svaki tvoj korak. Kraqica Natalija je lukava, Sa{a, jedna od najlukavijih osoba koje znam. I kada je shvatila da se mi volimo, kada je videla da si se ti potpuno preobrazio, ona me je odmah pozvala... Ne volim da se setim tog razgovora... (Zapla~e)

ALEKSANDAR: Ne pla~i, rajska tico moja. Znam kako ti je bilo te{ko. DRAGA:

Ne zna{ ti, {eri, {ta je maman tra`ila od mene...

ALEKSANDAR: Da me napusti{? DRAGA:

Ne... Te{ko mi je i da ti ka`em.

ALEKSANDAR: Pa {ta je mogla drugo da tra`i? DRAGA:

Tra`ila je da odredim cenu... Kao da sam prostitutka...

ALEKSANDAR: Nije mogu}e! DRAGA:

Jeste, mili moj! I te kako jeste, i danas mi zvoni u glavi.

ALEKSANDAR: [ta ti je rekla? DRAGA:

“Vi ste, gospo|o Draga, iskusna `ena i razumete se u te stvari. Mome Sa{i }e biti od koristi da ga nau~ite svemu {to mu{karac treba da zna. Zbog toga ne branim da provodite no}i s wim. A {to se ti~e va{ih drugih obaveza, wih }emo smawiti. Nadam se da nemate nekih drugih pretenzija prema mome Sa{i. Spremna sam da radi sticawa odre|enih iskustava potrebnih mome sinu, vama pove}am platu.” Bo`e moj, Sa{a, kako sam se tada

160

Radomir Putnik

ose}ala! Kako me je ponizila! Ujela me je za srce. Po~ela sam da pla~em. Bila sam nemo}na. Nisam znala {ta da radim. Otr~ala sam u svoju sobu i jecala... Mislila sam da je najboqe da umrem. Da popijem otrov! Odlu~ila sam da to u~inim iste no}i. Trebalo je da ti sa maman ode{ na neku ve~eru, a ja za izlazak nisam bila planirana. @elela sam da u vili ne bude nikoga. Da u samo}i zavr{im svoj nesre}an `ivot. ALEKSANDAR: O ~emu ti pri~a{, Draga? DRAGA:

Pripremila sam otrov. Htela sam da ga popijem kada vi odete. Pre toga htela sam da napi{em pisma bra}i, da ne nose qagu na imenu. Napisala sam svoju posledwu voqu, rasporedila ono {to sam godinama {tedela, da bi moje sestrice bile bar donekle obezbe|ene... ^ekala sam da ~ujem ko~iju koja odlazi, da bih zaspala zauvek, oja|ena i poni`ena.

ALEKSANDAR: [ta se onda dogodilo? DRAGA:

A onda si ti iznenada u{ao. Rekao si da je maman otkazala ve~eru zbog migrene i da se povukla u svoje odaje. Bio si tako ne`an.

ALEKSANDAR: Se}am se da si plakala. Nisam znao {ta treba da radim, da li da te ostavim samu ili da ostanem. DRAGA:

Predlo`io si da igramo {ah... ili karte. Nisam mogla da te oteram, bio si tako bespomo}an...

ALEKSANDAR: Te no}i smo vodili qubav... DRAGA:

To je bila qubavna no} `ene spremne na smrt. U qubavi sam se predala smrti i htela jo{ jednom da s tobom do`ivim lepotu...

ALEKSANDAR: Da sam ja to znao... DRAGA:

[ta bi mogao da u~ini{? Mu{karac je nemo}an pred `enskim naumom. A ja, ja sam te no}i verovala da te qubim posledwi put u `ivotu. Ni do ~ega mi vi{e nije bilo stalo. Ja sam zaista mislila da je te no}i kraj svega... A kada je do{lo jutro, odlu~ila sam da nameru odlo`im do ve~eri. I stvarno sam htela da te ve~eri prekratim muke... Plakala sam celo pre podne, znaju}i da ti moju smrt ne}e{ preboleti. Ali, znala sam da si ti kraq Srbije i da ne mo`e{ da se `eni{ sa mnom... Ko

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

161

sam bila ja? Nesre}na udovica, `ena bez za{tite na koju svako mo`e da pqune... Udovica koju je mu` poni`avao, a koja nije imala kome ni da se po`ali... @alila sam tebe, lane moj, `alila tvoju mladost koja }e se sresti sa nesre}om... I tada je stiglo pismo iz Srbije koje je promenilo moju odluku. ALEKSANDAR: Kakvo pismo? DRAGA:

Pisala mi je Hristina da je \ina du{evno obolela. Da moram da preuzmem brigu o woj. Eto, zato sam promenila odluku.

ALEKSANDAR: Sirotice moja! DRAGA:

Hristina je tra`ila da joj po{aqem novac. Lekovi su skupi, pisala je, doktori mnogo tra`e. Ona i wen Pera dali su {to su imali. Tada sam shvatila da je moja obaveza velika. Da se o \ini moram ja brinuti. Stegla sam zube, zaustavila suze. Gotovo je s pla~em. Eto, mili moj, za dva dana ja sam pro`ivela paklene muke, poni`ewa i najve}u sre}u s tobom.

ALEKSANDAR: A maman? DRAGA:

O, maman me je zvala iste ve~eri. Ulazim u wenu sobu. Ona me gleda s visine. Ohola, gorda, ponosna. Sedi na stolici, uspravno, s cini~nim pogledom. “Kako je to ~udno, gospo|o Draga, da kada ja imam migrenu da je imate i vi!” ]utala sam. [ta sam mogla da joj ka`em. U sebi sam jecala, ali nisam htela da vidi moje suze, jer bi se radovala mome bolu. “Pa, mislim da ste imali dovoqno vremena da razmislite o onome {to sam vam predlo`ila ju~e.” Opet sam }utala. Mislila sam na moju jadnu \inu, na wenu bolest. Ako je ja ne budem pazila, mora}e u ludnicu. A ja znam kako je u ludnici, i moj pokojni mu` je bio tamo na le~ewu. Nisam smela da dopustim da \ina zavr{i svoj mladi `ivot u patwi, me|u strahotama. Zato sam }utala. “Vidim da prihvatate predlog. Lepo. Zadovoqna sam s vama. A {ta velite za platu?” ]utim. Mislila sam na lekove bez kojih je moja sestrica mrtva. Mislila sam na slu`avku koju moram da na|em da se brine o \ini. Mislila sam na bra}u koja gladuju u Beogradu, a jo{ su deca. Ja sam im, u stvari, kao majka. Nikola je, dodu{e, ve} bio na pekarskom zanatu, ali Nikodije je mali. Daqe }utim. “No, recite ne{to!

162

Radomir Putnik

Imate jezik!” Meni se magli pred o~ima. Vidim kako ohola sedi na stolici i zajedqivo me posmatra. Likuje. U meni se rodio prkos. Tada sam je odjednom videla kao `enu kojoj je uskra}ena qubav... Qubav mu{karca. Ti, mili moj Sa{a, ne mo`e{ da pojmi{ kako mi `ene brzo shvatamo jedna drugu. Ja sam u trenutku razumela wenu qubomoru, wenu zavist. Ona je bila qubomorna na mene! Jer sam bila lepa, mla|a od we, a wen sin me je zavoleo! Vi{e si `eleo da bude{ sa mnom nego s wom! U meni se rodio ponos, `enski ponos! I hrabrost. I lukavost! To se desilo u sekundi, mili moj Sa{a, u jednom treptaju oka. Sve sam shvatila i odlu~ila da joj uzvratim: “Veli~anstvo, tra`im duplo!” Ostala je nema. Prvi put sam videla da je iznena|ena, zate~ena. U sebi sam likovala. Sada je ona }utala. Shvatila je da je pobe|ena. Toga trenutka bile smo, ona i ja, i najqu}i neprijateqi i rasr|ene `ene, ali jedna sre}na i voqena, a druga nevoqena, nesre}na, prognana, a sada i bez sina. A bez qubavi prava `ena ne mo`e da `ivi. Poklonila sam se i tra`ila da mi dopusti da se udaqim. Ona je samo pro{aputala “Idite”. Ja sam oti{la u sobu i jo{ jednom, u trenutku, setila se svega. Znala sam da sam je pobedila. Znala sam da si moj, da vi{e nisi u wenoj vlasti. Da si se oslobodio wenih spletaka. Ali, bilo mi je jasno da me ~eka wena te{ka osveta. ALEKSANDAR: Kako ja o tome ni{ta nisam znao? DRAGA:

Zar jo{ da te optere}ujem takvim stvarima, lane moj? Ne, tu bitku sam sama morala da dobijem. Onda si ti otputovao i za mene su nastali u`asni dani. Ona je smi{qala za mene nova i nova poni`ewa. Na{la je nekog starog grofa, Francuza ili Portugalca, i tra`ila da se udam za wega.

ALEKSANDAR: Ja o tome sada prvi put ~ujem. DRAGA:

Nije tada bilo za kazivawe. Odbila sam. Tada sam joj rekla da je napu{tam. Bila je quta, ali nisam odustala. Znala sam da me ~eka{ i da }e{ me za{tititi. Do{la sam u Beograd, pobrinula se o \ini. Tada si me ti na{ao.

ALEKSANDAR: Za{to mi to ranije nisi rekla? DRAGA:

Znam kako si osetqiv.

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

163

ALEKSANDAR: Nikada joj ne}u oprostiti {to te je poni`avala. I onaj wen drugi greh. DRAGA:

Koji drugi?

ALEKSANDAR: [to je napustila pravoslavnu veru i pre{la u katolike. DRAGA:

Svaka `ena je bez qubavi izgubqena, mili moj.

ALEKSANDAR: Mi smo se izmirili, to je istina. Ali, nisam joj oprosti. DRAGA:

Ne mo`e ona tebi da oprosti {to si bio dobar prema kraqu Milanu. [to si ga vratio u Srbiju i postavio na ~elo vojske.

ALEKSANDAR: Papa je bio nesre}an ~ovek. Deo krivice le`i na maman. DRAGA:

Papa je, mo`da, bio nesre}an. Ali, bio je zao i nasilan. Ti o wemu zna{ samo ono {to su ti kazivali. A nisu ti govorili sve.

ALEKSANDAR: Znam, Draga, da je bio kockar. Da je no}ima bludni~io po Parizu i Be~u, da je prokartao silan novac. DRAGA:

A kakav je bio prema `enama? Prema meni!

ALEKSANDAR: Prema tebi? DRAGA:

To ne zna{. Ni o tome ti nisam nikad govorila.

ALEKSANDAR: Za{to? DRAGA:

Nisam htela da budem izme|u oca i sina, pa sam }utala.

ALEKSANDAR: Kakav je bio prema tebi? DRAGA:

Boqe da ne ka`em ni{ta.

ALEKSANDAR: Reci mi, mora{ mi re}i! DRAGA:

Da li si se ikad pitao za{to je kraq Milan bio protiv tvoje `enidbe sa mnom?

ALEKSANDAR: Zato {to je hteo da me o`eni nekom princezom i time oja~a polo`aj Srbije. DRAGA:

Dobro, lane moj... Neka bude tako.

ALEKSANDAR: Zna~i, postoji ne{to drugo? DRAGA:

To si ti rekao. Neka bude tako. ]uta}u. Boqe je da ne zna{.

164

Radomir Putnik

ALEKSANDAR: Govori! Sve mora{ da mi ka`e{! DRAGA:

Vi{e nije va`no.

ALEKSANDAR: Zna~i, postoji neka tajna! Govori, Draga, mora{ mi re}i! DRAGA:

Sada smo va`ni samo ti i ja.

ALEKSANDAR: Ne sme{ da sakriva{ istinu od mene! Barem sada! DRAGA:

Pa dobro. Nikada nikome nisam to ispri~ala. Ti zna{, {eri, da je moj otac Panta bio okru`ni na~elnik u [apcu. Ja sam ve} bila zavr{ila u~ewe u Cermankinom institutu i vratila se u [abac. Tada je stigla vest da }e do}i kraq Milan. Razume se da je moj tata trebalo da do~eka i ugosti kraqa. Mi smo imali lepu ku}u. Tata je dao da se uredi, ukrasio je lepim }ilimovima i cve}em. Ja sam li~no izabrala najlep{e bukete cve}a za sobu gde }e kraq da spava. Mama i tata su dugo razmi{qali o tome ko }e da poslu`uje kraqa. I onda su odlu~ili da to budem ja. Bila sam {kolovana, znala sam francuski, ako me wegovo veli~anstvo ne{to pita, ume}u da odgovorim. Za ve~erom, zaista, ja sam poslu`ivala kraqa Milana i sve je bilo bez propusta. Kraq i gosti vodili su razgovore o politi~kim stvarima, a ja sam strepela i crvenela kad god bi me kraq pogledao. Mili Sa{a, imala sam samo sedamnaest godina, a on je bio kraq!

ALEKSANDAR: Knez, a ne kraq. DRAGA:

Knez, dobro, sad to nije va`no. Bila sam uzbu|ena, neprestano da donesem i iznesem, da budem na oku mome Panti, da sve bude kako vaqa. Posle ve~ere, spremila sam sto. I onda me je kraq Milan pitao ko sam, i razna druga pitawa. Nisam se upla{ila, samo sam bila jako uzbu|ena. U na{oj gostiwskoj sobi bio je name{ten krevet za kraqa. Mama je odabrala najlep{e ~ar{ave i najmek{i jastuk. Bilo je upaqeno deset sve}a, da kraq {to boqe vidi. I kada su gosti oti{li po{to ih je kraq otpustio, ostali smo u ku}i samo mama, tata, kraq i ja. Stra`ari su bili u dvori{tu, a a|utant je bio s kraqem u sobi da mu pomogne. Mama i tata su oti{li na po~inak, a ja sam ostala u kuhiwi da pospremim. Tada je do{ao a|utant i rekao da me zove kraq. Pomislila sam da mu treba ~a{a vode, ili tako ne{to. Kada sam u{la,

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

165

tvoj papa je stajao go do pojasa i pu{io. U{la sam i stala, pogledala u lice i spustila pogled. U wegovim o~ima sam videla ne{to {to me je upla{ilo. Onako crn, s jakim brkovima, gledao me je plamte}im pogledom. Ja sam stajala i }utala. A }utao je i on. Stra{no sam se upla{ila. On mi je pri{ao. Rukom mi je podigao glavu. Gledao me je u o~i i sme{io se. Noge su mi se odsekle. Onda je podigao drugu ruku i pokazao cigaretu. “Oprostite, gospodaru”, rekla sam, “sada }u doneti pepeqaru.” A on se samo sme{kao. Ne gledaju}i, bacio je cigaretu kroz prozor. Privukao me je sebi i `estoko poqubio. Ja sam pretrnula. “Ne”, {aputala sam, “ne ~inite to gospodaru!” A on me je zgrabio ja~e i ponovo po~eo qubiti. Posledwom snagom ja sam se otrgla i istr~ala iz sobe. Drhtala sam. Nisam imala vazduha. Istr~ala sam u dvori{te i naletela pravo na a|utanta. Skoro sam ga sru{ila. Pobegla sam iz dvori{ta i tr~ala ulicom kao luda. Oti{la sam kod na{ih kumova gde je spavala Hristina. Oni su me primili i ja sam se {}u}urila uz Hristinu. Ujutru je kraq otputovao, a ja se nisam pojavila. Eto, {eri, sada zna{ {ta je hteo papa da uradi sa mnom i za{to je bio protiv mene. Za{to je izbegavao da do|e u dru{tvo gde sam ja. ALEKSANDAR: Za{to mi nisi nikada o tome pri~ala? DRAGA:

Neke stvari se ne mogu re}i. Nikada i nikome. Za{to da ti ka`em, da stanem izme|u dvojice kraqeva? Da posva|am oca i sina? Ne, to je bila tajna sve do sada. Kada je kraq Milan umro, meni je pao kamen sa srca. Ja sam wemu odavno oprostila. Bog je milostiv i pomogao je tvome ocu da posledwe dane provede u miru i pokajawu. Zar ja da mu onda ne oprostim? Naneo nam je mnogo zla, ali ti i ja, {eri, nismo osvetoqubivi.

ALEKSANDAR: Papa je bio silovit... DRAGA:

Ne, ne, on je bio surov.

ALEKSANDAR: Kraq mora da bude i surov, grlice moja... Ja nisam takav, na`alost... Da jesam, ne bismo sada strepeli. (Iznenada se, za kratko, za~uje galama u blizini.)

166

DRAGA:

Radomir Putnik

Koliko puta sam ti govorila da prihvati{ upozorewa, pa ne vredi. Ti si verovao svima, i na{im zlotvorima!

ALEKSANDAR: Gre{io sam, Draga, jer sam ~ovek. Svaki ~ovek gre{i. Samo je Bog bezgre{an. Bog nam nije dao decu, i zato su se na nas digli oficiri. DRAGA:

Da li samo zbog toga?

ALEKSANDAR: Ima tu jo{... Dobio sam od Gen~i}a listu tvojih qubavnika. DRAGA:

Od tog uobra`enog divqaka!

ALEKSANDAR: Tvrdio je da si imala dvanaestoricu. DRAGA:

To je la`!

ALEKSANDAR: Mo`da je to la`. Nije problem u tome. Narod svojoj kraqici mo`e da oprosti sve osim jednog. Ona mora da rodi! To je du`nost kraqice! Da rodi prestolonaslednika da se dinastija ne ugasi. To nisu mogli da ti oproste. DRAGA:

Nisam nerotkiwa! Nisam nerotkiwa, {eri!

ALEKSANDAR: Za tri godine braka, nisi rodila. DRAGA:

Zato {to smo `rtvovali na{u sre}u ranije! Zato {to sam i{la doktoru Koleu u Pariz, kada sam zanela s tobom u Bijaricu! Tada nismo smeli da rodimo dete!

ALEKSANDAR: Sve to sada nema smisla. Mo`da si i{la zato, a mo`da zbog neke druge stvari. DRAGA:

Ti meni ne veruje{, Sa{a!

ALEKSANDAR: Vi{e nije va`no {ta ti ja verujem. Ja ti verujem, Draga, ali dobio sam pre dve godine jedan izve{taj. Iz @eneve. Petar Kara|or|evi} je poslao svoje agente u Pariz da ispitaju doktora Kolea od ~ega te je le~io. DRAGA:

Kako da ga ispitaju? A Hipokratova zakletva?

ALEKSANDAR: Kesa dukata ima ve}u snagu od Hipokratove zakletve. U tom izve{taju stoji da te je doktor Kole le~io od upale jajnika. Nema govora o prekidu trudno}e.

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

DRAGA:

167

Ti veruje{ pismu Petra Kara|or|evi}a?

ALEKSANDAR: Pismo sam dobio od moga agenta. A on je lukavstvom do{ao do Koleovog pisma Kara|or|evi}u. DRAGA:

Ti me optu`uje{, da sam te lagala?

ALEKSANDAR: Ne optu`ujem te, Draga. Samo ho}u da ti objasnim da je na{ brak bio osu|en na propast kada nisi mogla da rodi{. Samo to. Tu vi{e nije va`na na{a qubav, {ta ti i ja ose}amo jedno prema drugome, tu vi{e nisu va`ne dvorske spletke i ogovarawa. Tu vi{e nije va`an Gen~i}ev spisak dvanaestorice. Ni{ta nije va`no osim ~iwenice da }emo ostati bez deteta. A kraq bez potomstva, kraq bez loze, osu|en je na smrt. DRAGA:

A ja? [ta sam ja mogla da radim, kad mi Bog nije dao da rodim?

ALEKSANDAR: Da li ti je stalo do mene, ili do prestola Srbije? DRAGA:

Samo do tebe, {eri.

ALEKSANDAR: Znam. Ali drugi u to nisu verovali. Zato sam od tebe tra`io `rtvu, da se rastanemo. Ili rastanak od tebe, ili zajedni~ka smrt. DRAGA:

Radije smrt u tvome naru~ju, nego `ivot bez tebe!

ALEKSANDAR: Mora{ da razume{, prepelice moja, da te ja volim. Bez tebe ni meni nema `ivota. Ali, da si pristala na privremeni rastanak, da si prihvatila da na neko vreme ode{ iz Srbije, ja bih dobio dete s nekom princezom i osigurao opstanak dinastije. DRAGA:

Pa, Sa{a, ja sam na tu `rtvu pristala.

ALEKSANDAR: Ali si tvrdila pazar, Draga. Odugovla~ila si. Onda si tra`ila toliku otpremninu, koju vlada ne bi mogla da usvoji. Zna~i, nisi imala poverewa u mene. Nisi verovala da }u ostati samo tvoj. Da }e{ se kasnije vratiti u Srbiju. DRAGA:

Mili Sa{a, ja sam samo `ena. Ja razmi{qam kao `ena i normalno je da te ne dam! Zar bi ti meni ostao veran, kada bi u posteqi oseti dra`i neke devojke?

ALEKSANDAR: Ja tebe volim, Draga.

168

DRAGA:

Radomir Putnik

Ali mi ne veruje{ od trenutka kada sam izgubila dete. Poverovao si u spletke. ^ak si i ti mislio da sam vezivala jastuk preko stomaka!

ALEKSANDAR: Nikada u to nisam poverovao. Ali sam shvatio da }e dinastija da se ugasi sa mnom kao posledwim Obrenovi}em. A ja nemam pravo, kao vladar, da uni{tim svoju lozu. Postoje trenuci kada se moramo prikloniti vi{im interesima. Interes Srbije, interes dinastije i zahtev naroda tra`ili su od mene da se ti i ja rastanemo. Da mi druga `ena rodi sina. Ti to nisi `elela da prihvati{. DRAGA:

Nisam! I nikada ne}u prihvatiti! Ako pristanem, ja }u te zauvek izgubiti. Boqe u smrt s tobom, nego `ivot bez tebe!

ALEKSANDAR: Smrt dolazi po nas, Draga, za nekoliko minuta! DRAGA:

Neka do|e! Ja se ne pla{im!

ALEKSANDAR: Vidi{, Draga, ti si mi u ovom sudwem ~asu ispri~ala i ono {to se ne govori. Hvala ti na toj iskrenosti. Ne{to sam znao, a ne{to nisam. DRAGA:

[ta si znao?

ALEKSANDAR: Sve. DRAGA:

A {ta onda nisi?

ALEKSANDAR: Nisam znao da }e{ i u ovom ~asu biti lukava. Da }e{ istinu govoriti na svoj na~in, onako kako tebi odgovara. DRAGA:

Zna~i, lagala sam?

ALEKSANDAR: Ne. Samo si pone{to pre}utala. Ili ubla`ila. DRAGA:

Sudi mi, Sa{a. Ti si gospodar moga `ivota.

ALEKSANDAR: Nisam sudija. Ja sam ti mu`. I volim te takvu kakva si. Bog }e nam suditi za ono {to smo ~inili. DRAGA:

Gde sam te slagala?

ALEKSANDAR: Nije vi{e va`no. DRAGA:

Meni jeste.

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

169

ALEKSANDAR: (Pauza) Nisi od maman tra`ila dvostruku platu. Tra`ila si petostruku. DRAGA:

Ja imam petoro bra}e i sestara. Na wih sam mislila. Samo na te siro~i}e.

ALEKSANDAR: Hristina je ve} bila udata. DRAGA:

Ali ti zna{ da se nikada nije slagala s mu`em. Zna{ koliko je Pera wu zlostavqao. @elela sam da joj omogu}im da ga se oslobodi, da ga napusti i da ima od ~ega da `ivi. Mislila sam na wih ali i na sebe. Kuda }u kada me se zasiti{? I kada me maman izbaci na ulicu!

ALEKSANDAR: To vi{e nije va`no. DRAGA:

Pa ti si mene proveravao!

ALEKSANDAR: Gen~i}ev spisak. DRAGA:

Opet taj spisak!

ALEKSANDAR: Znam napamet imena dvanaestorice qudi. DRAGA:

U to ne sumwam.

ALEKSANDAR: No} u [apcu. Nisi odmah istr~ala iz o~eve sobe. Nisi istr~ala. Polako si se iskrala posle jednog sata. Sve sam to znao jo{ pre na{eg poznanstva u Bijaricu. ^uo sam mnogo pri~a od oficira o papi i `enama. Jer, papini oficiri su mu naj~e{}e pravili dru{tvo. DRAGA:

Oni me mrze.

ALEKSANDAR: Mrze te jer si mrsila konce i u vojsci i bez tvog odobrewa niko nije mogao da bude unapre|en. Paradirala si me|u oficirima s lentom na grudima. “Puk kraqice Drage”. Kowi~ki puk je dobio tvoje ime. Kada je jo{ u Srbiji neki puk nosio ime `ene? Gramziva si, Draga, neumerena u `eqi za po~astima i priznawima svake vrste. Koliko si samo novca dobila za ven~awe? Narod te je darivao sva~im, }ilimovima, bo{~alucima, vezovima, novcem... Tebi je sve to bilo malo. Dve sobe u dvoru bile su pune poklona. Gramziva si, {eri, nezasita i pohlepna! DRAGA:

Zar mi ti prebacuje{?! Ti!

170

Radomir Putnik

ALEKSANDAR: Ja sam tvoj mu` i gospodar! DRAGA:

Da ja nisam zavela red u dvoru, tamo bi pau~ina prekrila zidove!

ALEKSANDAR: Znam da si naredila da se na{a fotografija oka~i svuda, u svaku kancelariju, mehanu, {kolu... Da se o prodaji slika starao ministar, a da ste novac delili. Osamdeset hiqada slika po trideset dinara – a prodavane su i po pedeset – to je ravno dva miliona i ~etiri stotine hiqada dinara. [ta si s tim novcem uradila, Draga?! Nezasita si! DRAGA:

Ti mi prebacuje{?! Ti?

ALEKSANDAR: Nikad da stane{. DRAGA:

Da nije bilo mene, ti ne bi znao ni viqu{ku da uzme{! Jedino si nau~io ~a{u s pivom da dr`i{ u ruci i ni{ta drugo! Ti si meku{ac! Kao kakav praktikant, a ne kraq! Drhtao si od straha pred jednim Gen~i}em, pla{io si se Pa{i}a, a mogao si pokretom ruke glave da im skine{!

ALEKSANDAR: Da sam ubio Gen~i}a, svi bi rekli da je to zbog spiska tvojih milosnika. A Pa{i}a da ubijem, nisu dale Austrija i Rusija. DRAGA:

Za{to si ih pitao?

ALEKSANDAR: Nisam ih pitao. Oni su mi slali poruke kada je bilo su|ewe za ivandawski atentat. Ni papa se nije usudio da se suprotstavi Austriji i Rusiji. DRAGA:

Da si ozbiqno shvatio upozorewe, ne bismo sada bili ovde u klopci. Nisi verovao ozbiqnim qudima, a verovao si pri~ama. I Gen~i}evom spisku!

ALEKSANDAR: Dvanaestorica qudi, od uglednih do propalica. Neki vi{e nisu `ivi. (Pauza) Svejedno. Ti si imala `ivot pun patwe i poni`ewa dok mene nisi srela. Ja ti ne sudim. Ja te volim takvu, gre{nu. DRAGA:

Izdr`a}u svako poni`ewe, ali ne mogu da `ivim bez tebe. Vi{e me poga|a {to veruje{ u spletke, nego mojim re~ima.

Posledwi trenuci kraqa Aleksandra i kraqice Drage

171

ALEKSANDAR: Nikad ti nije smetalo {to sam verovao u one ~udne pri~e o tebi. U wima si bila kao nekakvo ~udo od lepote i poro~nosti. Zato sam `eleo da te upoznam, da vidim tu stra{nu `enu o kojoj govori ceo Beograd. A onda sam upoznao jednu prelepu nesre}nu i usamqenu `enu koja ima raweno srce i du{u. Ne znam {ta `ene ose}aju, ali znam {ta sam ja osetio pred tobom. Nekakvo prosvetqewe. A onda, tvoja blagost i krotkost, dr`awe u dru{tvu, maniri svetske dame, sve to zajedno, samo me je uverilo da si kao `ena bez za{tite morala da bude{ takva kakva si, otporna i mudra, da pre`ivi{ u ovom surovom svetu. Ja ti, Draga, ne zameram {to si bila druk~ija posledwih meseci, {to nisi htela da se privremeno rastanemo... Ali, da si to prihvatila, mogli smo da izbegnemo smrt, da zadr`imo presto. DRAGA:

Ti bi ostao na prestolu, a ja? Oterao bi me u neku Prusku, [vajcarsku, [paniju... [ta bih ja bila tamo? Otpu{tena kraqica, kao tvoja maman u Bijaricu. Zatvorena izme|u ~etiri zida, okru`ena slu`avkama kao jedinim dru{tvom. Radije u smrt s tobom, nego u tu|inu.

ALEKSANDAR: Znam i za zaveru. Mislio sam, ipak }e odustati kada saznaju za na{ rastanak. Po jednom izve{taju, odlu~ili su da ubiju samo tebe. DRAGA:

Mene? Samo mene?

ALEKSANDAR: Mene bi po{tedeli. Oterali bi me iz Srbije i doveli Kara|or|evi}a. DRAGA:

Samo mene?

ALEKSANDAR: A Petar Kara|or|evi} je rekao da ne}e sesti na srpski presto sve dok je `iv i jedan Obrenovi}. DRAGA:

I ti si sve to znao?

ALEKSANDAR: O, da. Znam da su na to pristale i velike sile. Wih ne zanima mnogo {ta se de{ava u Srbiji, ako to ne dira wihove interese. Mi smo, Draga, osu|eni na smrt. Nezanimqivi na{em kumu, ruskom caru, neinteresantni Austrougarskoj; malo neobi~ni Engleskoj i donekle pretwa Turskoj. Zato su digli ruke od na{ih `ivota. Sa Engleskom sam radio na tajnom sporazumu, da ona spre~i Tursku da reaguje kada povedem vojsku u vardarsku

172

Radomir Putnik

dolinu. Moj ciq je tamo. Ako po`ivim, pro{iri}u Srbiju ka jugu. DRAGA:

A {ta }e biti sa mnom?

ALEKSANDAR: Sa nama, Draga, sa nama. Ali, ti i ja ne}emo do~ekati procvat Srbije. Ne}emo do`iveti ono {to znam da }e se dogoditi, da se oslobodimo austrijskog uticaja i zavisnosti od te carevine. A Srbija }e pro}i kroz velike muke, kroz ogaw i mete`, zemqom }e te}i potoci krvi, izginu}e toliko qudi da }e na svakoj ku}i visiti crni barjak. Dom Obrenovi}a }e se zauvek zatvoriti, ogwi{te ugasiti... Do}i }e neki novi qudi, s mahnitim idejama... Di}i }e ruku brat na brata! DRAGA:

Nemoj, Sa{a, nemoj...

ALEKSANDAR: Sve vidim jasno – a to {to vidim crno je! Nigde svetlosti! Srbija }e biti u mraku dugo vremena... Ti i ja smo svoje do~ekali. Nama je do{ao sudwi ~as. Ti i ja smo pro{li stazom sre}e. Sre}a nas je darivala koliko je mogla. Sada nas je napustila. Hvala joj i na tome {to nam je dala nekoliko divnih godina. DRAGA:

Sa{a, lane moj! Tako si divan i stra{an! Pla{im se, ali ne bojim se smrti, ve} da nas ne rastave!

ALEKSANDAR: Ne boj se, grlice moja... Nas niko vi{e ne mo`e razdvojiti. Mi smo jedno... (Jarka svetlost, pucwi. Draga telom zaklawa Aleksandra. Onda, zale|eni, uko~eni, ostaju u mraku.)

KRAJ