дипломски рад 2019 кориговано.docx

ВИСОКА ТЕКСТИЛНА СТРУКОВНА ШКОЛА ЗА ДИЗАЈН, ТЕХНОЛОГИЈУ И МЕНАЏМЕНТ БЕОГРАД

ЗАВРШНИ РАД НА ОСНОВНИМ СТРУКОВНИМ СТУДИЈАМА

Тема:УТИЦАЈ МАРКЕТИНГА НА УСЛОВЕ РАДА У МОДНОЈ ИНДУСТРИЈИ

Студент: Милица Митровић, Б21/14 тин

Београд, 2019. год.

2

ВИСОКА ТЕКСТИЛНА СТРУКОВНА ШКОЛА ЗА ДИЗАЈН, ТЕХНОЛОГИЈУ И МЕНАЏМЕНТ БЕОГРАД

ЗАВРШНИ РАД НА ОСНОВНИМ СТРУКОВНИМ СТУДИЈАМА Тема: УТИЦАЈ МАРКЕТИНГА НА УСЛОВЕ РАДА У МОДНОЈ ИНДУСТРИЈИ Датум:__________ Оцена:___________ Комисија: Ментор: др Гордана Чоловић, проф.с.с. ___________________________________________________ Члан: др Олга Стојановић, проф.с.с. __________________________________________________ Студент: Милица Митровић Б21/14 тин _______________________________

Београд2019.

3

САДРЖАЈ:

1. УВОД ....................................................................................................................4 2. СТУДИЈА РАДА .................................................................................................5 2.1. СТУДИЈА ПОКРЕТА ..............................................................................................7 2.2. СТУДИЈА ВРЕМЕНА ............................................................................................16 3. УСЛОВИ РАДА.................................................................................................40 3.1. ФИЗИОЛОШКИ УСЛОВИ .....................................................................................40 3.2. ПСИХО-СОЦИОЛОШКИ УСЛОВИ ........................................................................42 3.3.АНТРОПОМЕТРИЈСКИ УСЛОВИ ............................................................................46 3.4. ЕКОЛОШКИ УСЛОВИ ..........................................................................................49 4. МАРКЕТИНГ.....................................................................................................51 4.1. ТРЖИШТЕ ..........................................................................................................55 4.2. МАРКЕТИНГ И УСЛОВИ РАДА У МОДНОЈ ИНДУСТРИЈИ ......................................56 5. ЗАКЉУЧАК .......................................................................................................62 6. ЛИТЕРАТУРА ...................................................................................................63

4

1. УВОД Маркетинг традиционално представља збир активности које су употребљене у циљу усмеравања токова производа и услуга од произвођача према потрошачу (кориснику, купцу, клијенту). Модни маркетинг учиниће да се направи јасна разлика између модела који завршава у складиштима и модела који је пожељан, кога купци траже, купују и носе. Као изузетно динамично подручје, моду карактеришу сталне, узбудљиве промене у домену креативности на глобалном плану. ипак,креативност у домену модне индустрије није сама себи довољна и захтева низ других вештина којима ће се те нове идеје и креације подржати како би опстале, придобиле своју потрошачку публику и осигурале свој планирани опстанак на тржишту. Константну опасност од неуспеха, односно стечаја, са којом се суочавају произвођачи, могуће је умањитии учинити мање извесним, квалитетним и осмишљеним маркетиншким активностима којима ће се успоставити континуирана комуникација са тржиштем односно потрошачима. Добро познавање и примена маркетиншких принципа важни су у свакој привредној делатности, али у домену модне индустрије,пресудни су за отварање могућностии пута ка сигурном успеху иизбегавање неуспеха. Домаћа, а поготово светска искуства модних компанија и брендова потврђују чињеницу да је маркетинг тесно повезан са креацијама и њиховим тржишним пласманом што практично упућује на закључак да маркетинг у модној индустрији, или модни маркетинг финално обједињава цео процес – од стварања производа односно креатора, преко потрошача/купца и коначно стварања профита. ног маркетинга и свих његових перформанси је она диферента којом се ствара јасна разлика између модела који завршава у складиштима и модела који је пожељан, кога купци траже, купују и носе.

5

2. СТУДИЈА РАДА Савремени систми организације производње се заснивају на тачним и реалним времнским нормативима,стабилизовању радних места,методама рада и рационализацији покрета,односно по моделу:време-тачност-квалитет. Студија рада обухвата различите научне методе анализирања начина рада времена израде,односно омогућава проналажење најекономицнијих начина рада и потребног времена.Постоји неколико дефиниција студије рада[1]:  Студија рада је научна дисциплина која има задатак да научним методама,логичним,целовитим и системским анализама неког рада дође до оптимално обликованог начина рада прилагођавањем радног места,метода и услова рада човеку.  Студија рада је анализа одређеног посла у настојању да пронађе најефикаснији метод у погледу времена и напора запослених.  Према Међународној организацији рада(International Labour Organization)студија рада је генерички термин за техничке,посебно методу студије времена,која се користи за испитивање људског рада у свим њеним контекстима,а што доводи до истраживања свих фактора који утичу на ефикасност и економичност,у циљу побољшања рада.Студија рада истражује рад у организацији иима за циљ проналажење најбољег и најефикаснијег начина коришћења расположивихресурса(човек,материјал,новац и машине)да би се постигао најбољи могући квалитет рада у минималном року. Relph M.Barnes 1947.године уводи назив студија покрета и времена,да биистекао да је потребно прво дефинисати одговарајућу методу,а затим утврдити време.Студију покрета и времена дефинисао је на следећи начин:”Студија покрета и времена је анализа метода,материјала,алата и опреме који се користе или који це се користити у обављању неког радаанализа која се спроводи са намером да:пронађе најекономичнији начин обављања овог рада;стандардизује метод,материјал,алат и опрему;прецизно одреди време потребно квалификованом и одговарајуће обученом раднику који ради нормалним интензитетом да уради задатак;помогне у обуци радника за нову методу.”

6

Задаци и циљеви студије рада су[1]: 1. Оптимално обликован начин рада који подразумева анализу чинилаца раде средине који се решавају за целу производњу,методу рада,проучавање система човека-машина,проучавање манипулације са предметима рада и прецизирање радних активностии подела на операције. 2. Одређивање реалног потребног времена израде.Да би се процес рада рационализовао потребно је извршити:  анализу рада на рандом месту,  анализу технологије(с обзиром на простор,улогу човека,карактеристике машина,алата и прибора,особине и структуру материјала),  формулисање нове организације радног места и  спровођење. Судија рада се дели на: -студију и анализу времена(нормирање), -поједностављење или обликовање рада(рационализација). Људски рад представља интегралан процес који обухвата многобројне активности за његову реализацију.Због тога,вредновање рада подразумева анализу великог броја фактора од истраживања организационих метода рада,утврђивања потребног времена,утврђивање релативне вредности рада и коришћења резултата за рационализацију рада.[1] Рад је по дефиницији планирана,усмерена делатност која је потреба за развој и очување појединца и друштва.Рад се развијао паралелно с развојем човека и његовог живота,са открићима нових оруђа и технологија. Рад је извршавање задатка помоћу међусобног деловања човека,средстава рада и предмета рада.Појам рада,у ширем смислу,поистовећује се са друштвеним деловањем.Сложеност рада огледа се на више начина[1]: 1. У вршењу рада остварују се међуљудски односи. 2. Потреба за организацијом рада. 3. Односи који постоје између људског рада и свих других друствених активностии понашању људи у друштву. 4. Рад има карактер друштва у којем се одвија. Подела радаје универзална законитост у друштву,која повећава продуктивност.Друштвена подела рада је израз друштвених разлика између људи које су настале посредством људског рада посредством друштва.Она

7

дели друштво по занимањима од који свако одговара одређеној грани производње.Постоје три основна облика поделе рада[1]: 1. Општа подела рада-подела рада на велике друштвене области производње. 2. Посебна подела рада-подела ширих привредних области на узе гране. 3. Појединачна подела рада(технолошка подела рада)-подела рада на радне операције. Подела рада може битии на физичкииинтелектуални рад. Хоризонтална или техничка подела рада означава поделу рада у оквиру једне радне групе где се радна активност људи организовано одвија,тако што свако од њих има одређене радне функције,односно представља поделу задатака предузећа на конкретне задатке и задужења и појединаца у процесу рада.Техничка подела рада,тј.подела целовитог,сложеног рада на његове саставне делове (операције),с тим да сваку од њих,са адекватним алатима и направама,обавља други радник.Оваква подела рада довела је до тога да се операције међусобно разликују по времену трајања и сложености, што је условило и диференцијацију међу радницима,на оне који су способнији за обављање сложенијих операција и на оне који могу да обављају једноставније,мање сложене операције,односно поделу радника на неквалификоване,полуквалификоване и квалификоване раднике.[1] 2.1.СТУДИЈА ПОКРЕТА Анализом покрета бави се студија покрета.Сврха студије покрета је да се сваки посао обави са што је могуће мањим бројем покрета, што већом лакоћом ишто мањим утрошком енергије радника.Тежиште студије покрета је на проучавања операција и њихових делова-захвата,покрета и микропокрета.[1] Процес рада технолошких система представља технолошки процес.Процес стварања материјалних добара,који је на најцелисходнији начин прописан технологијом,представља технолошки процес. Технолошки процес је део производног процеса који је везан за редослед и начин обављања технолоских операција у којима се врши промена облика,димензија,механичких и других особина сировина или полупроизвода у циљу добијања готових производа.Технолошки процес представља

8

повезивање технолошких операција ради претварања нижих у више употребе вредности уз деловање човека.Треба да буде тако пројектован(планиран)да се обезбеди максималан учинак при нормалном напору радне снаге.Приликом израде једног производа технолоске процесе рашчлањује на одређене елементе. Рашчлањивањем технолоског поступка,долази се до његове хијерархијске структуре.Са тог становишта,елементи технолошког поступка су:операције,захвати,пролазии покрети.[1] Под појмом операције подразумева се обрада предмета рада(предмет обраде,обрадак)на једној машини,односно на једном рандом месту уз примену једне машине.Ту су обухваћени сви радовии обраде на једном предмету обраде од момента одлагања на предвиђено место.Операција садржи скуп директних и помоћних дејстава на обрадак на једном обрадном систему,које омогућују завршетак једне целине обрадног процеса. Операције могу бити технолошке и нетехнолошке операције.Технолошким операцијама се непосредно мењају карактеристике предмета рада,да би се на основу тих промена добили производи са новим употребним вредностима,односно то је скуп директних или помоћних дејстава на радни предмет на једној машини,која омогућује реализацију процеса. Нетехнолошке операције не мењају карактеристике предмета рада,али су неопходне у процесу производње да би се технолошки процес могао обавити.Радна операција је скуп свих активности које формирају готов производ.[1] У оквиру једне операције може да постоји више подоперација која представља један положај предмета обраде у односу на машину,алат или прибор.За добијање нормалног времена израде потребно је операције рашчланити на саставне елементе.Операције се даље расчлањују на захвате.[1] Под захватом се подразумева истовремено дејство једног или више алата на једну или више обрађиваних површина једног предмета обраде при непроменљивом режиму обраде,као и помоћне активности које то омогућавају.Захват је,у принципу,извршно или директно дејство алата на предмет рада(обрадак)у оквиру операције и представља основни технолошки елемент обрадног процеса.Према томе захвати могу бити [1]:  припремно-завршни захвати,

9

 помоћни захватии  захвати обраде. а)Припремно-заврсни алати (Tpz)се најчешће обављају пре почетка операције и након њеног завршетка.Обухватају активности које се односе на припрему радног места и радника за обављање операције,као и активности на распремању радног места после обављене операције[1]:  пријем и проучавањетехничко-технолошке документације(цртежа, инструкцијских листа,налога,нормативе и сл.),  пријем и преглед материјала,  пријем и преглед стандардног и специјалног алата и прибора,  пријем и подешавање машине,  предаја пробног комада контроли,  предаја одређених комада,  предаја документације  предаја специјалних алата,  пријем и замена стандардног алата и потрошног материјала,  распремање и чишћење радног места,машине,алата и прибора, и слично. Ови захвати се обављају једном у току извођења операције.Најчешће се дају табеларно у зависности од врсте машине и типа производње. б)Помоћни захвати (tp)обухватају све помоћне активности на рандом месту и самој машини које омогућују обављање захвата обраде.Приликом њиховог обављања нема директне обраде али су предуслов за тачно извођење обраде или контролу у извршењу обрађене обраде. Помоћни захвати обухватају захвате који се односе на[1]:  стављање предмета обраде на машину,  подесавање предмета обраде,  стезање предмета обраде,  подешавање машине(уколико је неопходно за сваки захват обраде),  укључивање и подешавање одређених параметара рада машине,  укључивање машине у рад,  мерење и котрола предмета обраде пре,у току и после захвата обраде,  искључивање машине,  отпуштањ и скидање предмета обраде са машине или његово препозиционирање.

10

Ови захватиимају за циљ да омогуће изврсење захвата обраде и циклично се понављају приликом сваког захвата(не сви,само потребни).Најчешће су типизирании дати су табеларно за одређене врсте обраде и машине. ц)Захвати обраде(tg)представљају непосредну обраду предмета,тј. Директни или индиректни контакт предмета рада иизвршног дела машине или алата.Захват обраде може да буде[1]:  елементарни захват обраде,  сложени захват обраде и  групни захват обраде У елементарном захвату обраде са једним алатом и једним његовим кретањем формира одређена површина на предмету обраде(нпр.бушење отвора у предмету обраде,просецање рупице ножем,нитовање).[1] Сложени захват обраде представља део операције где се једним алатом врши коначно формирање једне сложене површине према постављеним техничкотехнолошким захватима(нпр.копирна обрада на копирној машини). Групни захват је потпуно или делимично истовремен процес формирања више површина са више одговарајућих алата према постављеним техничкотехнолошким захтевима,где поједини елементи обраде могу битиистиили различити (аутомат за вез). Покрет је елемент захвата и обухвата једну активност алатом,прибором или неку елементарну акцију извршену од стране радника.Покрет је нпр.примицање алата,исецање конца,одмицање маказа,промена смера окретања,подизање носача,папучице и слично.Покрети се могу рашчланити на микропокрете који се не могу делити на мање делове. Покрети се класификују у одређене категорије,које могу бити различитог степена сложености.Након идентификације моторних операција и њихове класификације,настоји се са променама у начину рада и објективној радној околини,покрете ограничити само на оне који су неопходни за посао. Суштина студије покрета састоји се у проналазењу таквих радних поступака који це омогућитиизвршавање постављеног задатка са сто мањим утроском енергије.Ово се постиже[1]:  елиминисањем сувисних покрета,  упрошћавањем појединих сложених покрета и  комбиновањем.

11

Анализа покрета Захватии покрети приизвођењу радова на радном месту реализују се у садејству висе ресурса(радник и једна или висе машина,два или више радника у групи, или два или више радника који раде на две или више машина).Сваки од ових ресурса изводи одређени део операције.[1] Проуцавање покрета при раду представља проучавање покрета руку и тела који су потребни за обављање радних операција.Праћење покрета при раду доводи до пута за елиминацију,скраћивање или комбиновање одређених покрета,тако да радни циклус може бити обављен ефикасно.Основна кретања(елементи рада)у процесу рада су[1]:  Тражење  Избори  Хватање  Дохват  Померање  Држање  Отпуштање  Позиционирање  Пре позиционирање  испитивање  Састављање  Растављање  Коришћење  Не дозвољен кашњење  Дозвољено кашњење  Планирање  Одмор за превазилажење умора Уколико на рандом месту приизвођену операције ради један радник са алатом и прибором,синхронизација се врши на нивоу покрета(проучава се међузависност покрета леве и десне руке,ногу).Уколико радник ради на једној или више машина, или је у питању група радника,синхронизација се ради најпре на нивоу захвата,а тек после на нивоу покрета(проучава се међузависност захвата појединих ресурса, испитује се који су захвати зависни,а који независни).Проучавањем међузависности захвата и покрета у операцији ствара се могућност за синхронизовање рада свих ресурса,како биизвиђење операције

12

билорационално,брзо,ефикасно,безбедно,лако,продуктивно и уз максималну хуманизацију у раду. Проучавањем распореда технолоске операције пројектује се онај распоред који омогућава краћу путању кретања и оптимални редослед захвата и покрета у операцији.На оптимални редослед захвата доминантан утицај има предходно пројектован распоред на радном месту.Због тога се током проучавања редоследа константно проверава пројектован оптимални распоред опреме и командии повратно делује на промену истог.[1] Проучавањем редоследа захвата/покрета добијамо увид у постојеће стање и уочавамо неопходност промена редоследа захвата и покрета,или елминисање свих непотребних,непродуктивних захвата,чиме бисмо омогућили пројектовање оптималног редоследа захвата/покрета.Бољим распоредом и редоследом постиже се повећање продуктивности рада и боља хуманизација у раду као и боље искоришћење постојећих ресурса,скраћење укупне дужине померања предмета рада,смањење броја захватаскраћење времена трајања операције.[1] Организациони модели се разликују од технологије и може бити пројектован у писаном облику или стечен током дугог низа понављања,а условљен је[1]:  распоредом на рандом месту,  редоследом извршавања задатка и  међузависношћу извођења захвата.  Посебно се води рачуна о следећим правилима[1]:  радон место мора да има оптималну квадратуру,  радни услови треба да одговарају стандардима,  опрема треба да омогући рад у стојећем или седећем положају(радник бира),  опрема треба да се налази у оптималној зони која је одабрана према учесталости руковања,  распоред опреме треба да омогући оптималан редослед покрета при операцијии  распоред опреме за снабдевање радног места треба да је оптималан у односу на радника и унутрасњи транспорт. У подручје студије покрета улазе и проучавање разлицитих полозаја тела при раду(стајање,седење,чучање,сагнути положај,лежање).Непотребни људски покрети огледају се у лошој ергономији ходања,савијања тела,подизања на одређену висину,руковања алатом и материјалима,захтевања ангажовања обе

13

руке у процесу уместо само једне, итд.Веома корисно може бити снимање технолоске операције и коментарисање исте са радницима од стране менаџмента.Поред губитка који се огледају у људским покретима,овај облик губитка такође укључује непотребан рад машине, што изазива додатно одржавање,трошкове енергије и хабање машине,што доводи до проблема одржавања предвиђеног квалитета. При планирању извођења неке операције,односно одређивању начина извођења неке операције,треба водити рачуна о одређеним принципима којима се омогућава и брже обављање операције и мање оптерећење човека при раду[1]: • Обе руке треба да раде без прекида. • Покрети руку треба да су истовремени. • Покрети руку треба да су симетрични. • Покрети руку треба дасу сведени на најнижу класу. • У покрету користити силу инерције. • Покрети не треба да буду испрекидани. • Покрети теба дас у балистички. • Покрете треба изводити природним ритмом. При планирању извођења неке операције мора се водити рачуна о следећим правилима[1]:  кад год је могуће- елиминисати захват,  кад год је могуће-спојити са предходним или следећим захватом тј.покретом,  кад год је могуће радити скуп захвата на висе делова истовремено,  кад год је могуће ослободити руке,а захвате извршавати ногама,  променити редослед кад год то доводи до ефикаснијег рада,  оптерећене захвате треба да изврше они делови тела чије карактеристике оптимално одговарају,  редослед покрета руку треба тако пројектовати да буду истовремени,симетрични, и у супротном смеру.

Методе проучавања захвата За проучавање редоследа захвата и покрета приизвођењу операције користе се разне методе,као што су[1]:

14

1. Метода модела(карта модела)-за проучавање приизвођењу операције,односно техничко средство у које се уцртава модел рада и то: -промена распореда опреме на рандом месту -предвиђа набавке организационих помагала и врши се њихов распоред, -реконструкција постојеће опреме. Метода модела омогућава повећање продуктивности,побољшање хуманизације при раду као и боље искоришћење површине и запремине радног места. 2. Метода конца-проучава распоред опреме на рандом месту приизвођењу операције.Повлацењем конца од једне до друге стајне тачке предмета рада по приблизној путањи њиховог кретања могуће је проучавати распоред на рандом месту узимајући у разматрање утицај кретања предмета рада. Метода конца омогућава утврђивање најмањег пређеног пута предмета рада или алата у циљу промена распореда и увођења организационих помагала;повећање продуктивности;побољшање хуманизације рада;боље искоришћавање површине радног места;скраћење укупне дужине кретања предмета рада. 3. Метода ходограма-представља графицки модел ходања радника приликом обављања операције,површину и дужину пута кретања радника.Она приказује кретање пројкције тежиста тела радника на површини радног места,као и распоред опреме коју радник користи у процесу рада.Примењују се графички модели опреме на рандом месту и уцртавају се ходови радника у облику кривих линија које представљају пројекције лежишта тела на раван кретања.На почетку хода се уноси кружић,а на крају стрелица.Ходови се одвијају граничним тачкама које представљају мировање или захвате који не припадају захвату транспорта.Циљ израде карте ходограма је повећање продуктивностии хуманизације у раду,боље искоришћење радне површине, скраћење дужине кретања радника,смањење утрошене енергије. 4. Метода карте редоследа захвата на предмету рада-проучава се редослед захвата на предмету рада током извођења операције.На основу методе врши се промена редоследа захвата на предмету рада током извођења оперције;предлаже се елиминисање појединих захвата или скраћење(олакшање) извођења појединих захвата.Метода карте редоследа захвата на предмету рада омогућава повећање продуктивностии хуманизације рада,нарочито скраћење укупне дужине предмета рада,смањење броја захвата,скраћење времена трајања операције.

15

5. Метода просторног распореда и редоследа захвата-проучава се редослед захвата приизвођењу операција на рандом месту,алии распоред опреме.Врши се промена редоследа захвата приизвођењу операције,предлаже се елиминисање појединих захвата,паралелно се делује и на промену распореда.Методом прострног распореда и редоследа захвата постиже се;повећање продуктивностии хуманизације рада као и скраћење дужине померања предмета,скраћење времена трајања,скраћење дужине кретања рада радника. 6. Метода карте захвата-проучава се редослед захвата приизвођењу операција алии распоред опреме и команди на рандом месту.Врши се промена редоследа захвата приизвођењу операције;предлаже се елиминисање захвата или скраћење(олакшање) извођења појединих захвата;паралелно се делује на промену распореда опреме и команди.Метода омогућава повећање продуктивностии побољшање хуманизације рада,боље искоришћење постојећих ресурса,пређеног пута,броја захвата,времена трајања операције,релативног времена рада. 7. Методе карте покрета-проучава се међузависност покрета приизвођењу операције алии редослед покрета и распоред опреме и команди на рандом месту.Врши се промена међузависности покрета;предлаже се елиминисање појединих покрета или скраћење(олакшање)њиховог извођења.Метода омогућава повећање продуктивностии хуманизације рада,боље искоришћење појединих ресурса,скраћење укупне дужине померања предмета рада,смањење броја покрета и скраћење времена трајања операција. 8. Методе карте међузависних захвата-проучава се међузависност захвата приизвођењу операције на рандом месту.Картом међузависних захвата прати се процес рада,а не предмет рада,због тога су сви захвати груписани у три већа скупа:рад,транспорт и чекање.На апсциси се наносе ресурси,а ординате кумулативно време.Врши се промена међузависних захвата приизвођењу операције,елиминисање појединих чекања или њихово смањење и паралелан рад на више ресурса.Метода омогућава повећање продуктивностии хуманизације рада и равномерније искоришћење постојећих ресурса и скраћење укупног трајања циклуса операције. 9. Метода покретограм-приказује аналитички модел покрета леве и десне руке приликом извођења операције уз употребу одговарајућих симбола,узимајући у обзир дужину пута предмета рада и покрета радника,број потребних покрета,синхронизоване паралелне покрете

16

леве(десне руке),евентуално:број понављања,количину,време,итд.Циљ израде карте покрета је повећање продуктивностии побољшање хуманизације у раду,што се постиже елиминисањем непотребних покрета,променом распореда покрета,скраћењем и олакшањем извођења покрета,промена распореда опреме,набавком нове и реконструкцијом постојеће,синхронизацијом међузависности покрета леве и десне руке. 2.2.СТУДИЈА ВРЕМЕНА За реализацију послова на радном месту троши се одређено време,а то је потребно време(стандардно време)за које обучен радник,спрега радникмашина, или група радника обави операцију на рандом месту у датом окружењу,са унапред утврђеним степеном залагања и применом прописане(стандардне)организационе методе рада и технологије производње,при чему је производ његовог рада прописаног,стандардног квалитета.[1] Према Бернатене дефиниција студије времена гласи ”студија времена је добро средство за проматрање човека,машине,технике и услова рада јер реализује неку врсту синтезе разних аспеката рада“ или према Таyлор-у“нема ни једне врсте посла која се не може,делећи га у његова елементарна времена,корисно подвргнути студији времена...“ Циљ студије времена је утврдити оптималну брзину покрета и оптимално трајање читавог оперативног циклуса,те на основу тога одредити стандард продукције.Студија времена предпоставља да је читава радна операција растављена на сукцесивне акције које се бирају тако да могу битиизмерене довољно прецизно.[1] Рад је извршавање задатка помоћу међусобног деловања човека,средстава рада и предмета рада па време можемо посматрати за сва три елемента:време човека,време средстава рада и време предмета рада. Нормирање Временски период извршавања неког радног задатка на рандом месту назива се потребно време рада.То је време у току кога се изради једна јединица

17

производа.Потребно време је једно једино и као такво односи се на све раднике,без обзира на њихове индивидуалне особине,физичке,психичке,разлике у знањима и способностима.То јединствено време је друштвено признато време рада,друштвено призната количина рада изражена временом у некој операцији,делу или производу, што одговара могућностима највећег скупа извршилаца(око 68%).[1] Ако радник може да утиче на количину производа,тада се време рада користии као мерило доприноса радника у стварању добити.Тада времена рада постају норме рада.Норматив рада је одређени утрошак материјала и времена по јединици производа или услуга. Норматив рада је незаступљенија мера вредновања резултата у производњи где је могућа квантификација учинка.Норматив тј.радну норму представља просечан учинак извршиоца са просецним нивоом способности,знања и вештинама и он представља основу за поређење оствареног резултата сваког појединацног радника.[1] У производњи одеће ради се на норму.Норма је време које је потребно просечно вестом раднику одговарајуце стручности да изврши одређену технолоску операцију уз нормално залагање и замор,при нормалном деловању околине и нормлним условима рада.Оваква дефиниција указује на следећа три услова[1]: 1. Квалификован и добро обучен радник; 2. Рад са нормалним темпом са којим обучен радник у нормалним условима извршава задатак са нормалним нивоом утроска сопствене енергије.Нормалан утрошак људске енергије је онај при коме радник може да издржи темпо рада-ни сувише брз ни сувише спор (око 100%).Стандардно време би требало да буде такво да 25-50%радника могу да је испуне. 3. Обављање тачно одређеног задатка којиима прописану методу рада,спецификацију материјала,спецификацију алата,прибор и опреме која се користи,позицију међускладишта пре и после обављања задатка,приказ додатних захтева који се односи на безбедност,квалитет,уређење радног места и активности којима се обезбеђује извршавање задатка. Радне норме се разликују према начину одређивања,начину организације рада и начину изразавања.[1] Према начину одређивања могу бити:  техничке-које се утврђују на основу у напред утврђених стандардних елемената рада,

18

 статистичке-које се утврђују на основу статистичких података,добијених у дужем временском период,евидентирањем извршења рада,  искуствене-које се одређују на основу искуства и унапређења са нормама за исте или сличне послове. Према начину организације рада могу бити:  Индивидуалне-које се карактерису тиме да посао самостално обавља појединац.  Групне-које се карактеришу тиме да посао обавља два ии више радника који раде на заједницком,истом или сличном послу,кога није могуће или није рационално раздвојити на задатке по сваком појединцу.  За организацион целину-које се карактерису тиме да посао обављају сви радници те целине и то кад тај посао није могуће или није рационално раздвојити на послове за групе радника,односно на појединце. Према начину изражавања могу бити: • количинска норма-број комада који треба урадити за одређено време,односно представља колицник дневног радног времена(Td и временске норме(на пример ком/х). • временска норма- изражава број секунди,минута,часова или дана који је потребан за израду једног комада,операције или одевног предмета. Временске јединице којима се исказује норма су: -Часови,минуте и секунде. -Стоти делови минута. -Десетохиљадити делови часа. -Демарси (десетохиљадити део часа). Према броју радника може се користити по јединацна норма,а свако радно место(нпр.за сваку операцију у шивари) или групна норма за групу радника на одређеној фази рада где су честе промене модела па и артикла(нпр.у кројачници,финалном пеглању-често један радник ради на више преса за пеглање).Заједнички се остварује учинак и према учешћу радника,броју сатии категорији рада.Затим се подели заједницки учинак на појединце.[1] У одевној индустрији омогућава[1]:

се

најчешће

користи

временска

норма.Она

19

1. Утврђивање трошкова рада у производњи,а тиме се и утврђује продајна цена производа. 2. Израду плана за ангажовање машине,реализацију производних операција и одређивање радника неопходних за реализацију производње, испоруке материјала и управљање залихама. 3. Уравнотежење линије монтаже и брзине кретања монтажне траке. 4. Одређивање квалификација и сагледавање зељене способностии вештина радника. 5. Исплату стимулативне зараде. 6. Прорачун смањења трошкова на основу датих предлога заснованих на најекономичнијем методу. 7. Прорачун оправданости набавке нове опреме у складу са висином троскова производње. 8. Праћење учинка у односу на буџет-масу зарада и мерења резултата управљања и руковођења. У случају да се промене неки од услова под којим је норма дата(технолошки процес,стабилизација радног места,машина,материјал,околина, итд.)норма се може мењати,али не и радник јер он није услов за рад.Приликом нормирања јављају се проблем јер су норме често нереално постављене због[1]:  Погрешно преписане норме.  Погрешно израчунате норме.  Преоштро или преблаго одређене норме.  Исте норме,а нов је начин рада.  „Од ока“норма, итд. Нормирање рада је осетљиво подручје деловања менадзмента,па су грешке веома честе.Опасност од грешке је двострука:ако су норме сувише ниско постављене и ако су постављене високо.У оба слуцаја губи се у ефикасности рада.У првом случају,радник ће лако достићи задату норму,можда већ и после 3-4 часа рада,што значи да ће са половином својих реалних могућности оставити пун уцинак.Ово штети предузећу јер се расположиви људски ресурси не искоришћавају у потпуности.У другом случају,радник неће моћи да достигне 100% норме,биће мање плаћен,а ако су друге позиције у истом рандом процесу правилно нормиране он це преставити тзв.”уско грло“тог процеса.Према томе,веома је важно утврдити потрбан напор који радник заиста може да уложи у току осмочасовног радног дана.Различити услови захтевају различите напоре,а колики це напор појединац улозити,зависии од степена његове радне мотивације.Тако се мерењем напора(највећи могући

20

уцинак за конкретан радни задатак и његова одступања),може измеритии степен радне мотивације појединаца.[1] Номирање рада и утврђивање стандарда врши се преко седам корака[1]: Корак 1. Избор посла. Корак 2.Обавестити радника да је обављање његовог посла предмет студије времена. Корак 3.Поделити посао на мање елементе. Корак4.Одредити величину узорка. Корак5. Измерити време обављања сваког елемента посла Корак 6. Израчунати уобичајено време. Корак 7.Проценити стандардно време. Технолошки процеси производње одеће припадају командном типу производње са ланчаним системима производног тока материјала,па су реални временски нормативи основа за одређивање производних капацитета радних места и успесне организације производње.Под ланчаним системом производње подрзумева се обављење радних операција једне са другом по одређеном редоследу од једног до другог радног места,у одређеном времену(такту,ритму) и са најкраћим просторним размаком.[1] Такт групе је просечно време задржавања предмета рада на радном месту и представља код тактом везаног људског рада максимално дозвољено временско оптерећење радног места.Тактом везани људски рад је везан за брзину кретања транспорта.Радник мора у тачно одређеном времену(такту)да изврши операцију,јер у противном долази до“уског грла“производње или чекања на посао.У систему са континуираним кретањем брзина кретања мора бити усклађена са временом израде предмета рада.[1] Структура времена Структура компонентних времена потребно за извршење једне операције састоји се од времена израде,додатног времена и припремно-завршног времена.[1] 1) Време израде(tpz)-обухвата време потребно од првог до последњег покрета при раду радника.Састоји се од технолошког времена и помоћног времена.

21

Технолошко време је време потребно за конкретну операцију,а може бити:машинско-технолошко време(на шиваћим аутоматима),машинско-ручно технолошко време(на обичним и специјалним шиваћим машинама) и ручнотехнолошко време(за ручне радове).Разликовање ових времена је потребно због: -наизменичног смењивања машинских и ручних радова на једној операцији (омогућава рад радника на две машине), -великог учешца мшинског рада приизвођењу једне операције(30%)омогућава рад радника на више машина, -велике брзине рада машине услед чега се не могу кориговати захватии покрети везани за рад машине, -могућности да се машинско-технолоско време и машинско-ручно технолошко време математички проучава и не врши њихово мерење. Помоћно време је време потребно за захвате који омогућавају,односно помажу приизвођењу процеса(нпр.укључивање машине,контрола у току рада,замена шиваће игле,помена конца,подмазивање и чишћење машине и сл.) 2.)Додатно време-представља време губитка радног времена који не зависи од самог радника,а изражава се помоћу три коефицијента:коефицијент замора,коефицијент деловања околине и допунски коефицијент. Коефицијент замора је потребан због смањења учинка који настаје због физичког и друственог замарања радника у току радног времена,услед монотоније,тежине рада,положаја тела и сл. Код физичког замора,као последице динамицког напрезања мишица,може настати замор исцрпљености (ако је рад ограничен само на неке сталне покрете,односно групе мишића) и као последица статицког напрезања мишића(ако су удови непокретнии ако постоји стална контракција група мишића).Замор мишића је недостатак кисеоника,а настаје увек када се у јединици времена тражи већи учинак него што одговара количини кисеоника која је на располагању.[1] Нормални ставови тела при раду су стојећи ,док сви остали захтевају већи утрошак енергије.Најповољније је седећи став,јер тад човек троши само 5% више енергије него кад лежи.Стајање захтева веће статичко напрезање мишића,зато је утрошак енергије за 10%до15%већи.[1]

22

Коефицијент деловања околине настаје услед неодговарајуће температуре,релативне влажности ваздуха,паре,буке и сл. Допунски коефицијент је потребан због прописаног одмора 30 минута,времена потребног за личне потребне радника и организационе губитке,на пример чекање на материјал.За одређивање допунског коефицијента узима се око 15% и то[1]: -за личне потребе 5%, -за прекид због личног замора 4%, -за јако неповољан положај тела 2%, -за недовољно осветљење 2%, -за прецизан рад 2%. 3.)Припремно-завршно време-је време потребно за припрему радног места и његово спремање након завршеног рада,а дели се на[1]: а)припремно време-припрема машине и алата,односно радног места пре и за време рада,припрема материјала и примање и преглед документације; б)завршно време-спремање материјала и спремање машина и алата. У одевној индустрији је још увек крактеристично да се 80% времена утроши на руковању предметом рада,на састављање делова одевног предмета,позиционирање и поравнавање,а за извођење машинских и машинско-ручних захвата користи се само 20%. Анализом постојећег стања сагледвају се прво покретии захвати радника и фактори који негативно утичу на испуњење норме[1]:  замор тела(замор ногу, рамена и леђа од вишесатног стајања у истом положају),  високе температуре(температура 110 до 140 oC),нарочито у летњем периоду и  висок проценат влажности услед дејства паре на одевни предмет(температура паре 110 oC). Методе за одређивање времена рада За квалитетно снимање времена потребно је извршити припрему за снимање,која обухвата следеће активности [1]: 1. Рашчланитиизабране операције на захвате,покрете и микропокрете,да би се прецизирали делови операције чије време трајања треба снимити.

23

2. Установити који се делови операције понављају и који су специфични;одвојити машински рад од ручног рада;дефинисати почетак и завршетак. 3. Извршитиизбор метода и средстава снимања. 4.Снимање услова при којима се операција обавља,јер су радни услови подложни променама. 5. Избор и припрема радника-већи број радника различитих способностиили један радник просечних способности. 6. Избор броја снимања-на основу статистике. Број снимања зависи од захтевног нивоа тачностии то:26 или 36%,односно од дозвољеног одступања код затвореног радног места 26-95% и код стабилизованог радног места 36-99,67% тачности.[1] Базични поступак мерења рада садрзи три фазе[1]:  Анализа-ово је фаза у којој се посао дели на мање делове,односно поступке,елементе.  Мерење-у овој фази врши се мерење времена потребног да квалификовани радник под одређеним условима обави сваки елемент у оквиру одређеног посла.  Синтеза-поред основног времена потребног за обављање одређеног посла,у овој фази врши се приказивање укупног времена потребног потребног за обављање одређеног посла.У овој фази се на основно време,дефинисано у фази мерења,додаје и време потребно за одмор,евентуалне грешке, итд. Методе одређивања времена су[1]: •Метода мерења времена. •Метода унапред одређених стандардних времена. •Коришшћње извештаја и процена времена(одређивање норме на основу документације или сећања на сличан посао). Методе мерења времена Снимање времена се примењује у случајевима када се технолоскии помоћни захватиизвршавају ручно и машинско-ручно.Студија времена са штоперицама је развио Frederick W.Taylor 1880.године и то је прва техника која се користила за инжењерски временски стандард. Методе су [1]:

24

а) Проточна метода(континуирано снимање)-користи се хронометар штоперица са сатним механизмом код које је минут подељен на сто,а сат на десетхиљада делова. Има две велике казаљке,од којих се једна за време снимања креће несметано,а друга може да се заустави (нпр.приликом рада је потребно да се намота доњи конац на шпулну).Снимач узима само укупно време и прерачунава средњу вредност времена израде. Предности проточне методе су:мери укупно време целе операције;не губи се ништа од радног времена;није потребан други часовник за контролуувежбавање радника је кратко. Недостаци методе су:тешко је пратити радника и снимати ако се прескачу захвати у операцији;не могу се одредити грешке хронометра;тешко се бележе захвати краћи од пет секунди. б)Повратна метода(снимање са понављањем,Snapback time method)-користи се хронометар штоперица где је велики брочаник издељен на сто делова,а сваки подеок има вредност једне стотинка минуте.Када велика казаљка направи пун круг,онда се на малом бројчанику мала казаљка помери за један подеок и показује вредност 1 мин. Предности повратне методе су:директно се очитавају и регистрирају јединицна времена сваког захвата;може се израчунати греска сниматеља; исти је начин очитавања времена без обзира на редослед извођења захвата;лако се уочавају неправилности у раду;време оправданих застоја везаних уз тенолоски процес може се израчунати;једноставно је бележење времена уз технолоски процес;могуће је установити све грешке у току раданема накнадног израчунавања појединачних времена;радник може да прескаче захвате јер се посебно бележе;могуће снимање кратких захвата. Недостаци повратне методе су:грешка не сме бити веца од 1,5%па се снимач дуже увежбава;потребни рефлекси;потребна велика концентрација снимача;постоје губици због враћања казаљке на почетни положај. ц)Three-Watch Time Study(студија времена на триштоперице)-боља техника од проточне и повртне методе.Три континуиране штоперице на једној плочи користе се за сваку фазу.Када радник заврши захват,снимац извлачи заједнички прекидач који притиска доле.Један сат је заустављен и може да се прочита време,други сат је поново покренут,а трећи се враћа на нулу и чека време следећег захвата.

25

д)Метода снимања филмског и видео-камерама-за технолошке захвате и покрете веома кратког трајања,где је потребна велика прецизност мерења.Углавном се користи камера са 1.000 квадрата(слика)у минути.То значи да једна слика има трајање од 0,001 минут тј.у хиљадитог дела минуте.Поред примене у снимању и анализи времена,филмска камера се веома много користии при проучавању покрета радника(MEMO покрета,SIMO карте и хроноциклографска метода). Филмска или видео трака се може успорити,убрзатии замрзнути.Може се пустити поново за посматрање сваке руке посебно,анализу и усавршавање методе рада. е)Метода мерења помоћу рачунара-постоји неколико савремених метода,нпр.метода мерења процесних параметара(MMPP)базира се на мерењу времена обртаја главног вратила и прорачуну стварне и просечне брзине шивења,убрзања,броја убода у шавуи сл. У одевној индустрији се највише користи повратна метода са хронометрар штоперицом. Поступци мерења времена Постоје два поступка мерења времена:појдиначно мерење времена и процесно мерење времена.[1] Појединачно време подразумева трајање појединачног дела радне операције.Приликом мерења ових поступака се стоперица после сваког мерења једног дела радне оперције врати на”нулу“.Тачка мерења приликом мерења појединацног времена је увек крај једног дела радне операције.Означава се помоћу краја предходног поступка.На пример:спуштање папучице,одстрањивање конца,полагање дела одевног предмета. Предности појединачног мерења времена су[1]: -Бележе се мале вредности времена. -Приликом процењивања не израчунава се појединацно време. -Одступање од појединачних времена је одмах препознатљиво. Недостатак појединачног мерења времена је да у могући утицаји на понављање степена радног учинка.

26

Процесна времена су времена између почетка мерења времена и завршетка једног дела радне операције.Код процесног мерења се штоперица стартује на почетку радне операције и код сваке тачке мерења се време континуирано чита без заустављања штоперице.Да би се процесно време са сигурносцу читало,могу да се користе дигиталне штоперице код којих је могуће задржати мерење времена,а да се при томе укупно време не изгуби. Предности процесног мерења времена су: -Грешка читања времена могу се уједначити приликом следећег мерења. -Немогуће је утицати на процену степена радног учинка. -Сметње се могу лакше одстранити. Недостаци процесног мерења времена су да се мора рачунати појединачно време и пописати релативно велике временске вредности. Захтеви за правилно спровођење мерење времена и квалификација особља су[1]:  Стручна квалификација-аналитицар мора да буде у стању да ток производње расподелии оцени.Такође мора да влада техником мерење времена и да буде у стању да одреди степен радног учинка радника.  Место посматрања-аналитичар мора тако да стане,даса једне стране не утиче односно омета посматрану особу,а да са друге стране неометано посматра спровођење радне операције.  Без разговора-дискусије-приликом спровођења мерења времена треба избеци разговор са посматраном особом или са трећим лицима,како би се сва дешавања у посматраном процесу могла пратити без проблема односно ометања.  Тарифна и регулциона предузећа-мора се водити рачуна о разним прописаним регулацијама које постоје у предузећу радиинформисања претпостављених или других одељења у предузећу.  Информација-мерење времена не сме се спроводити без знања посматраних особа.Неопходно је пре почетка мерења времена објаснити циљ посматрања особама које це бити посматране.  Уверење-формулар за мерење времена представља важан на коме не сме да се брише или дописује.  Сигурносне мере-придржавање сигурносних мера против незгода на реду мора да буде загарантовано.

27

Снимање се одвија кроз 5 основних фаза: 1. Избор посла којиће се снимати. 2. Рашчлањивање операције на саставне елементе. 3. Снимање времена трајања елемената операције. 4. Анализа снимљених времена. 5. Израчунавање норме. Процена залагања се најчешће примењује.Брзина рада се оцењује процентуално и рад је нормалан када је 100%.Под нормалним залагањем се подразумева оно залагање које радник може да одради за цело радно време узимајући одговарајуће одморе, и оно зависи [1]: -од брзине покрета на раду -од прецизности рада и -од поштовања методе рада. Процену врши аналитичар и зато је процена субјективна,а радник који се процењује мора бити психичкии физички здрав и мора имати одговарајуће услове рада,као и да је правилно обучен за посао. Израчунавање временске норме у одевној индустрији Приликом планирања производње сваког производа потребно је извршити детаљну технолошку анализу.У технолошкој припреми се анализирају,побољшавају и усавршавају послови везани за технолошке процесе,који се могу поделити у неколико група послова и то:технолошка анализа производних операција, избор средстава рада, израда планова монтаже, избор система технолошког процеса, избор система међуфазног транспорта, избор система уградње радних места,одређивање технолошкотехничких карактеристика за потребе програмирања машина,студија рада и обликовање радних места. Савремени модни дизајн захтева мале количине одевних предмета,велики број боја и дезена,па се у производним погонима дневно одрађује и више радних налога, што је узроковало да је израда техничке документације један од најсложенијих проблема одевне индустрије. Организација технолошког процеса шивења и дораде различита је за различите артикле,односно одевне предмете,јер је сваки артикал на свој

28

начин другацијии захтева и другачију организацију технолоског процеса сивења. Добро одабране технолоске операције скраћују време израде одевног предмета,смањује трошкове израде по јединици производа,омогућавају проток производа кроз све фазе без појаве уског грла производње,смањује залихе омогућава рационално коришћење машинског парка,спречавају ниску продуктивност рада и сл.Зато је задатак технолошке припреме да за нов производ одреди радни поступак,да утврди потребно време израде,нормативе материјала и усклади начин израде са појединим детаљима. У одвној индустрији технолоски процес је подељен у три фазе:кројење,шивење и дораду.За сваку фазу појединачно се израђују планови технолошких операција.План технолошких операција(операциони лист)је основни документ у изради једног одевног предмета,на основу којег се израђује остала технолошка документација. Након израде оперционог листа врши се рекапитуација времена израде по врстама машина које се користе за израду одевног предмета и времена који су потребни за ручне радове да би се одредио број потребних средстава.Укупно време израде по јединици производа добија се сабирањем времена израде по фазама произвође. Израда планова технолошких процеса је сложен и одговоран посао који захтева обједињавање знања у циљу постизања оптимализације процесних параметара производње одеце.Због недостатка времена и стручног кадра у одевној индустрији све мање се израђује технолошка документација.Често се користе већ устаљене производне линије за производњу одређених одевних предмета,без обзира на величине радних налога. За израчунавање временске норме користе се и друге методе, као што су[1]: 1. Мишленова метода(Michelin)за израчунавање временске норме према којој је потребно извршити проверу броја и квалитета снимањаоперација.Резултати поређани по редоследу снимања деле се на две једнаке групе Ма у Мb иизрачунава се аритметичка средина Мs. 2. Метода просечне вредности -је слична предходној методи јер се базира на аритметицкој средини добијених резултата.Код ове методе средња вредност,минимална вредност и типско време израде је исто.

29

3. Метода највеће фрекфенције-узима за нормално време израде вредност највеће учесталостии остали подаци се добијају као код Миселеновеметоде.Миселенова метода највише одговара послодавцима,а метода највеће фреквенције радницима. Метода унапред одређених стандардних времена Системи унаред одређених времена(енг. Predetermined Motion Time System PMTS)примењују се у случајевима када се технолоскии помоћни захватиизвршавају ручно.Применом методе унапред одређених стандардних времена за сваки потебни покрет може се одредити време једног радног циклуса према оптималној радној методи.Циљ ових метода је да се време циклуса рада може скратити ако смањимо број покрета и степен напрезања који је потребан за извођење одређеног покрета. Технике које се користе у подручју метода унапред одређених времена помажу приликом доношења одлуке о методи рада коју треба применити да би се постигли најнижи трошковии најбољи учинак у јединици времена.Уколико се познају потребни покрети за извођење радне операције може се добро обликовати радон место и користити добра метода рада. Ове методе су некада коришћене само за одрађивање времена израде које је служило као основа за нормирање.Данас су оне постале и средство за побољжање начина рада. Предности ових метода унапред одређених времена су[1]: • времена израде добијена на овај начин су тачна, • нема снимања хронометром, • основни подаци опотребним временима добијени су на темељу посматрања великог броја људии вреде за просечног човека, • пошто су времена унапред установљена могу се користити за предкалкулацију, • растављајући захвате на основне покрете добија се основа за проналажење бољег начина рада и одређивање економицнијег процеса рада,стабилизацију радног места и услова рада, • захтева се боље подучавање радника и боље извршавање рада, • омогућује се избор одговарајуце опреме,алата и машина • дају се правци боље конструкције производа, • омогућује се одређивање нормалних времена за разне ручне радове.

30

Да би време израде одређено овим методама било реално,потребно је да радна места,алатии услови рада буду стабилизовани.Системи унапред одређених времена захтевају ангазовање значајних ресурса, и да би њихова примена била економски оправдана,велику количину истих производа(великосеријска или масовна производња). Системи унапред одређених времена су:  Motion Time Analysis.  Work factor.  Method Time Measurement.  Basic Motion Time.  Dimension Motion Time.  Maynard Operation Sequence Technique. Motion Time Analysis Америцкиинжењер Asa Bertrand Segurn(1886-1975)први је разрадио систем унапред одређених времена 1924.године и назвао га Motion Time Analysis (MTA).Систем је настао као резултат анализе филмова који су снимљени с намером да се развије помоћно средство рада слепих и других инвалиних особа. Ова метода даје тачан и детљан опис свих покрета и делова покрета које треба урадити за извођење неког посла.Главна идеја се заснива на теорији да је свака делатност тела резултат хемијске реакције која се у телу догађа.Пошто се хемијске реакције догађају на сталној температуре,време тих реакција це бити стално унутар уских граница. Основни покрети према МТА су[1]:ефективни пренос,пренос разног хода,усмеравање,држање,путањетерета,преглед,планирање,употреба,неизбеж ни застој,застој који се може избећи,застој због изједначења времена,одмор,стављање у ранији положај,постављање,одабирање и тражње. МТА покушава да испита разлике у токовима рада који су исувише кратки да биих људско око могло запазити.Постављена су одређена општа правила која утврђују да ли је одређен покрет потребан.иако један једини покрет може да траје само 0,002 минута,мењање овог покрета може у извесним условима повећати време које је потребно за кратки радни поступак,па цак и за 100%.Ако је контрола потребна,може се поделити с другим елементима,или

31

се пак контролни поступци могу скупити у један,али се никад не могу искључити. Work Factor System Work Factor (WF)су развили у USA између 1934. и 1945.године.Joseph H. Quick,Wiliam J.Shea,Robert Е.Koehler и Samuel F.Benner.Основна идеја ове методе је да на време извршавања покрета делују четири величине[1]: -део тела који се помера, -пређени пут, -владање покретом и -терет или отпор. Стандардни елементи Work Factor омогућавају разлагање рада на мале захвате.Они се могу састојати од једног јединог покрета или низа покрета.Укупно постоји осам таквих стандардних елемената: 1. Покретати (посегнутии преносити). 2. Ухватити. 3. Исправити. 4. Поставити (спојитии прислонити). 5. Извести. 6. Раставити. 7. Психички процеси (ухватити поглед,контролисатии реаговти). 8. Отпустити. Метода се састоји од четири поступка: -основни поступак за операције које кратко трају и које се често понављају, -брзи поступак за оперције дужег циклуса трајања које се ређе понављају, -скраћени поступак за уобицајене операције које се ређе понављају и -временски стандарди,поступак за брзо одређивање стандарда и одређивање брзина при мерењу свих облика људског рада. Основни поступак пружа могућност тачног проучавања времена код операција које се цесто понављају или операција које које садрже врло кратке радне поступке.Временске вредности које се употребљавају у Work Factor System су у Work Factor временским јединицама.Једна Work Factor временска јединица одговара 0,0001 минута.

32

Приликом одређивања потребног времена за великосеријску производњу користи се поједностављени Work Factor System.Он обухвата одређене комбинације времена покрета Work Factor основног поступка у веће вредности да би се омогућила бржа и лакша примена,као и скраћени Work Factor Systemгде су табеларно дате вредности (јединица времена износи 0,005 мин.) МТМ метода Све већи захтеви за продуктивношћу подстичу научна истраживања из подручја студије рада,да би се пронашли поступции методе који би без додатних напора осигурали тражене учинке.Значајно место међу научним методама за одређивање оптималног начина извођења радног процеса је Method Time Measurement(МТМ),који су 1948.године развили Maynard,Schwab и Stegementen који је касније назван МТМ-1.[1] МТМ сyстем је најпознатији у свету и највише се користи у одевној индустрији.Користи се за рационализацију постојецих поступака рада и обезбеђивање објективних података за пројектовање нових процеса рада.Овај сyстем представља временски систем који сваку мануелну технолошку операцију дели на основне покрете,којима се додељују основне временске вредности у зависности од природе покрета и условима у којима се изводе. За малосеријуску производњу и појединачне активности где је потребна велика брзина анализе настали су МТМ-2 и МТМ-3,где појединачни логички скупови основних покрета стварају стандардне захвате. МТМ-2 користи редуцирану структуру основних покрета и њених варијантних случајева.У односу на МТМ,МТМ-2 даје у резултатима одступања до 15%,али је примена једноставна,брза и јефтина(може се користити при монтажи одеће или у складишту). Варијаната МТМ-3 представља даље појдностављење у односу на МТМ-2. Диференцијација покрета је сведена на: -руковње и управљање предмета руком или прстима да би се поставио у нови положај, -транспорт(постављање предмета руком у нов положај), -савијање са исправљањем.

33

Basic Motion Timestudy Basic Motion Timestudy (BMT)је систем унапред одређених времена који се може употребити за већину ручних радних поступака и то применом вредности које су означене табеларно.BMT су развили припадници компаније J.D. Woods & Gordon 1950. године.[1] Basic Motion Timestudy бави се само покретима тела и њиховим нормалним временима.Важност се полаже на крајње тачке покрета,тада се део тела из стања мировања покрене и опет врати у стање мировања.Трајање мировања које може битии веома мало је главно обележје система.[1] Овај систем уклања тешкоће које настају при проучавању покрета и то нарочито оних који су скривении код којих је тешко запазити тачно ограничење,а нарочито у случају ако покрети тако следе један иза другог,односно прелазе један у други,да је разграничење тешко остварљиво.То се нарочито односи на отежано разликовање покрета руку од истовремених покрета хватања илиистовремено одбацивање од одлагања неког предмета. Основни покрети сврстани су у две групе: 1. покрети прстију,шаке и руке, 2. покрети тела. Dimensional Motion Times Метода Dimensional Motion Times (DMT)настала је 1954.године.Ова метода указује на то да времена извођења покрета не зависе од удаљеностии тежине предмета,већ и од димензија предмета.Овај систем повезује конструкцијски облик предмета са методама рада пружајући могућност узимања нацрта као основице за одређивање времена израде.[1] Maynard Operation Sequence Technique Maynard Operation Sequence Technique (MOST)развио је швеђанин Zjell Zandin 1980.године.Овај сyстем унапред одређених времена најмање је 5 пута брзе од МТМ-1 и посматра кретање предмета рада.[1]

34

Фазе MOST су:  посматрање задатка/операције,  одређивање редоследа,  одређивање вредности,  одавање вредностима TMU,  множење ТМU са 10,  конвертовање ТМU у секунде,минуте или сате. Основни покрети су:  Хоризонтлно кретање-писује покрете прстима,рукама и ногама(нпр.ходање).Покрет може бити формиран код утовара илиистовара.  Вертикалан покрет тела-на пример седедње,стајање.  Појачана контрола-било какве акције које укључују ручно прсте,руке,ноге или да добије физичку контролу над једним или више предмета рада.  Постављање-положај,одлагање,премештање предмета рада. Код основног система(Basic MOST)користе се и системи: -Maxi MOST-за радне циклусе који се изводе мање од 150 пута недељно; -Мini МОST-за радне циклусе који се изводе мање од 1500 пута недељно; -Crelical МОSТ-сличан основном систему али дизајниран за канцеларијске послове; -МОSТ for Windows-компјутеризована техника која омогућава да примени неки од МОSТ система. Остале методе у одевној индустрији У производњи одеће у структури технолошких операција шивења користи се само 20 до 30%машинских и машинско-ручних захвата,којима је одређено технолошко време шивења на машини.Највећи проблем је одређивање машинско-ручних времена,јер на покрете радника утичу различити фактори и то:техничке карактеристике шиваће машине,врста шава,тип бода,закривљеност путање шава,психофизиолошке и кибернетичке особине радника,случајни захвати настали током лома игле,обраде материјала,кратких застоја и сл.Код извођења машинских захвата време је одређено конструкцијом шиваће машине и не зависи од радника,па се не додају коефицијент деловања околине,коефицијент замора и допунски коефицијент.

35

У одевној индустријиистраживања од 1960.година до данас нису утврдила јединствену методу за одређивање времена технолошких операција, већ се користе различите методе на основу различитих научних истраживања. Софтвери за одређивање стандардних времена Први Standarnd Sewing Data(SSD)софтвер је програмирала компанија AJConsultants 1982.године за потребе одевне индустрије.Постоји више од 500 примена овог софтвера код произвођача одеће.SSD је развојни програм стандардних података и метода за стварање тачних временских стандард брзо, и унапред,за трошкове рада,планирање производње,радом оптерећење и подстицање и системе рангираних делова и развој контиуираних метода и ефикасни пословни тренинг.[1] SSD-5 садржи три сета стандардних података-SSD за шивење,SWD(Standard Work Data)подаци за било коју ручну и SFD(Standard Finish Data)за дораду одеће. Могу се додавати видео снимци метода и проучаватиих на екранима.Ово је савршен начин да се усавршава документација.Систем такође има записе сваког SSD елемента. Листе операција су сажеци свих операција.Листа операција SSD са многим могућностима служи такође као менаџер произвдних података.SSD тиме аутоматски ствара операције у развоју метода.Коришћење опција компонената це учинити стварање листе технолоских операција бржим. Технолошки лист се може пребацити у систем података PPS-а како би га користилии остали SSD програм:програм за уравнотежење линије(Line Balancing),радно оптерећење(Work Loading),трошкове производа(Product Costing) и анализу производње бар-кодом(Bar-Code Production Anlysis). Времена израде су стандардизована и називају се Standard Alowed Minute(SAM) или Standard Minute Value(SMN). Анализа губитка радног времена Једна од веома вазних елемената студије времена и савремених проучавања норми је анализа губитка радног времена.Губици у раду се не могу избеции зато их је потребно утврдити,разврстати у оправдане и неоправдане и свети

36

на сто је могуће мању меру организационим или технолошко-техничким мерама. За анализу губитка потребно је прво сагледати радон место према степену организованости.Постоје три стања производних радних места[1]: 1. Отворено радон место-где радник напушта радон место у току рада да би узео предмете и средства за рад.Одговара организацијама ниског нивоа као и код радних места појединачне производње.Овде радник губи доста од производног радног времена,смањује се продуктивност рада,а машина остаје неискоришћена и циклус производње је дужи,па је веће и ангажовање средстава у производњи. Истраживања су показала да радник ефективно ради четири сата,а остатак времена одлази на некористан рад. Пословођа припрема посао радника,а свега 1 до 2 часа ради посао инструктора. 2. Затворено радно место-где је извршена добра припрема производње.Радници су уз машину,а доношење како предмета рада,тако и средстава за рад обављaју други радници. Овај тип радних места карактеристичан је за серијску и масовну производњу. Основне карактеристике овог радног места су:радно време се користи у потпуно за вршење операција,па се повећава продуктивност рада,повећава се специјализација радника,алии техничка подела рада,краћи је циклус производње,па је мање ангажовање средстава,степен коришћења машина је већи,па је и рентабилност већа.Радник ефективно ради свих седам-осам цасова,као и његов пословођа. 3. Сабилизовано радно место- изврсена је потпуна рационализација и економија рада на рандом месту. Извршена је механизација рада,алии подела до најужих операција.Радник исти посао уместо за осам уради за шест часова,јер је посао који обавља олакшан и упрошћен.Пословођа поред посла инструктора проналази начине да додатно упрости рад радника. За анализу губитка неопходно је одредити њихове узроке,појавне облике,критеријуме и мерила за њихово одређивање као и мере које треба предузети да се они смање и елиминишу.Појавни облици губитка су следећи [1]: 1. Губици времена за рад радника. 2. Губици времена за рад машина. 3. Губици на лошем квалитету ишкарту производа.

37

4. Губици на сировинама и полупроизводима. 5. Губици у енергији. 6. Губици у алатима и помоћним материјалима. У производњи одевних предмета радна места су отворена радна места са најмањим степеном организованости,где радник често прекида рад и напушта радно место па су најважнији узроци губитка радног времена[1]: а) Организацино-технички узроци (недовољна координација рада,неправилан ток материјала,неправилан распоред радних места,недостатак материјала или неквалитетан материјал,нестручност радника,недовољно информација,нерационални покрети при раду,не одговарајућа подела рада,преоптерећена радна места,неодговарајућиили неисправни унутрашњи транспорт,недовољна радна површина,недисциплина,неадекватна контрола при раду,неодговарајућа категоризација или вредновање рада,недостатак алата или не одговарајући алат,старе или неисправне машине и сл.). б) Организационо-биолошки узроци (не одговарајућа температуре просторија,лоша расвета,недовољна вентилација и климатизација,не одговарајући распоред одмора,неприкладан радни намештај,недовољна хигијена рада,превелика удаљеност између просторија, итд.). Да би се овакав проблем решио потребно је одредити губитке и поставити организациони ниво на виши степен као што су затворено или стабилизовано радон место,где је рад најефикаснијии најхуманији.У циљу преласка са отвореног на затворени тип радног места потребно је извршити читав низ активности како би се елиминисали губици [1]: 1. програмирање производње, 2. анализа доходованости производа, 3. селекција програма производње, 4. одређивање оптималног плана производње, 5. израчунавање оптималне величине и броја серија за производе из оптималног плана, 6. избор оптималне врсте средстава за рад према програму производње, 7. одређивање потребног броја средстава за рад по врстама, 8. одређивање потребног броја радника по структурама и сменама, 9. одређивање потребног броја радних места по врстама, 10.утврђивање оптималног распореда радних места 11.остваривање оптималне поделе рада,

38

12.одређивање оптималног редоследа извршавања радних задатака, 13.терминирање производње и лансирање радних задатака, 14.снабдевање радних места са послом и 15. проучавање,мерење,побољшање и хуманизација рада на радним местима, итд.

Методе за одређивање губитка радног времена За одређивање губитка радног времена користе се две методе[1]: 1. Слика радног дана је једноставна метода снимања свих губитака у току једног радног дана најмање три радника помоћу хронометар штоперице. 2. Метода тренутног запажања-MTZ(Work Samplin,Ratio delay methode)снимању губитка случајно изабраних радних места,односно пребројавању колико радника радиили не ради у том тренутку.Ову статистичку методу посматрања појава на бази њихове учестаности први пут је применио британски статистичар L.N.C Tippett 1934.године у тестилној индустријии до данас се највише примењује. МТZ се користи за[1]: 1. Одређивање степена коришћења капацитета. 2. Одређивање степена отворенсти радног места,групе радних места и организационих једница. 3. израчунавање нивоа организованости организационих јединица. 4. Одређивање припремно-завршних,помоћних и допунских компонентних времена у оквиру израчунавања нормалног времена израде. Поступак спровођења Методе тренутног запажања је следећи [1]: 1. Одредити циљ снимања,циљ примене метода. 2. Упознати људе који раде на радним местима која ће се снимати са циљем и начином снимања. 3. Направити шематски приказ објеката који ће се снимати. 4. Дефинисати путању снимача,одредити најбољи положај снимача за сваки објекат који ће се сниматии све то уцртати у шематски приказ. 5. Направити формуларе за снимање. 6. Обучити раднике који ће снимати.

39

7. Одредити време сваког поласка снимача на снимање помоћу табеле случајнх бројева. 8. Усвојити тачност показатеља које МТZ треба одредити. 9. Израчунати потребан број забележака иибилазака. 10.Контролисати да ли се процес који се снима одвија нормално.Ако није случај,прекинути снимање. 11.Средити снимљени материал. 12. Израчунати показатеље(параметер,вредности величине,итд.) и одредити њихову тачност. 13. Извршити анализу добијених резултата. 14.Донети одговарајуће закључке. 15.Преузети потребне мере. Након што се изврши снимање података по МТZ методи врши се анализа снимљених података и то: 1. снимање по елементима, 2. израда кружног дијаграма, 3. израчунавање искоришћења капацитета. Недостатци МТZ су:неекономична за примену на једном рандом месту,не добијају се детаљне информације и теже је разумеју производни радници. Због смањења броја радника у производњи,аутоматизацији,порасту запослених у администрацији,МТZ као метода за одређивање нормалних времена израде биће у све већој примени.[1]

40

4.УСЛОВИ РАДА Да би се обликовало радно место потребно је познавати ергономске услове.Ергономски услови су:физиолошки услови,психосоциолошки,антропометријскии еколошки услови рада.

3.1.ФИЗИОЛОШКИ УСЛОВИ Физиологија(грчки:fisis=природа,logos=реч,наука)је наука која проучава животне процесе.Физиологија рада је посебна грана физиологије која се ограничава на организам човека који ради.Једно од подручја у оквиру физиологије рада је израчунавање радне способности.Човек је најспособнији за физичке резултате у периоду око 25.године,а за мисаоне и организаторске резултате у периоду око 45.године. Физиологија рада проучава и квалитет рада и физиолошке могућности човека да савлада његове најразличитије блике и њихове узајамне односе.Рад се обавља у интеракцији три узајамно повезана чиниоца[1]:  Рад-који својим садржајем,режимом и организацијом представља оптерећење човеку.  Радна средина-која може да буде стециште разних отежавајућих,ризичних или чак штетних чиниоца.  Човек који обавља рад-који мора да уложи одређени напор како би савладао оптерећења из рада и штетностииз радне средине.При том он користи своје способности,знања и вештине. Кад су захтеви рада такви да човек уложеним напором може да их савлада,функционална способност његовог организма и његово здарвствено стање нису угрожении постоји ергономска равнотежа.У том смислу физиологија рада се бави [1]: 1. Дефинисањем радног оптерећења. Сваки рад обликује се одређеним степеном тежине.Тежина неког конкретног рада не би смела да буде већа од оног који човек може да реализује.Процена тежине рада у физиологији врши се у циљу нормирања радног

41

оптерећења,програмирања режима рада и одмора и вршења професионалне селекције. Свака физичка активност захтева одређену енергију неопходну за контракцију мишића.Процена тежине рада може се извршити на основу одређивања утрошене енергије током рада.Енергетска потрошња креће се од 4 до 6 кЈ/мин у мировању,а од 50 до 80 кј/мин приизразито тешком физичком раду.На енергетску потрошњу утиче пол,године старостии степен увежбаности радника. При процени пихолошког радног оптерећења узимају се у обзир три групе фактора:неповољни услови радне среине;захтеви посла и његове организационо-техничке карактеристике;социјалне промене и проблеми у свакодневном животу. 2. Дефинисањем захтева рада. Захтеви рада дефинишу шта оптерећења и штетности захтевају од организма радника и могу бити следећи: -Захтев са појединим функцијама организма.Поред општег здравственог стања рад захтева и неке посебно очуване функције органа и система или неке посебно очуване илиизражене морфолошке карактеристике човека.На пример рад са микроскопом,контрола квалитета текстилног материјала,шивење и слично захтева одређене видне функције. -Захтеве са одређеним старосним границама извршиоца.Зависно од старости неке функције се успостављају,неке мењају,неке нестају или се смањују,тако да један те исти рад неће постављатиисте захтеве сасвим младим,средовечним или старијим радницима.На пример рад у ноћној смени захтева да радник не буде старији од 55 година. -Захтеве за одређеним полом извршиоца.Ови захтеви нису чести,а заснивају се на специфичним разликама у физилогији женског и мушког организма.Различите захтеве женама и мушкарцима поставља ноћни рад,рад са физичким оптерећењем(ношење и постављање текстилног материјала на сто за кројење). 3. Проучавањем физиолошких способности човека и величине физиолошког напора који он може да уложи да би одговорио на захтеве рада.Да би човек савладао оптерећење које намеће одређени рад он мора да уложи одређени напор.Анализом рада може се одредити које ће функције организма битиизложене утицајима тог рада.Зато увек треба анализирати појединачно радно место,а не занимање.Што је оптерећење веће и напор је већи,мада сви људи не улажу исти напор да би савладалиисто оптерећење.При утврђивању напора мора се одредити:

42

-граница физиолошког напора у мировању, -ниво физичког реаговања при утицају рада и -граница између физиолошког и патолошког реаговања. 3.2.ПСИХО-СОЦИОЛОШКИ УСЛОВИ Психо-социолошки услови рада су везани првенствено за постизање осећаја задовољства у раду.Задовољство запослених представља скуп услова који мотивишу запослене да успешно обављају своје радне задатке и да поштују етичке принципе на свом рандом месту.истовремено задовољство запослени може водити ка већој подршци запослених у остварењу циљева организације,стварању ширег већег тржишта модних производа,остваривању већег профита. Фактори задовољства послом могу бити следећи [1]: • Организациони  Посао(разноврсност,аутономија,повратна информација).  Систем награђивања.  Радни услови.  Колеге на послу(утицај националне културе).  Организациона структура(флексибилна). • Индивидуални  Склад личних интересовања и посла.  Радни стаж и старост.  Позиција статуса.  Укупно задовољство животом. Под задовољством послом подразумева се емотивна усмереност и везаност радника за посао.Задољство или незадовољство је генерализовано искуство везано за саме садржаје посла,околности под којима се обавља и организацију у целини.Став према послу се посматра кроз низ индикатора као што су:учесталост флуктуације,тенденција ка потенцијалној флуктуацији, идентификација са организацијом,идентификација са професијом и сл.Задовољство је психичко стање које се јавља као последица успешно обављеног посла. Веома важни психо-социолошки услови рада су они који доводе до ефикасности,продужавање и повећање броја пауза,појава

43

грешака(шкарта),пораст повреда на раду,појава незгода у саобраћају, умора,монотоније и стреса. Умор је појава која прати сваку човекову активност,смањује радни ефекат и негативно утиче на став према раду.Ако се гледа кроз производњу,умор је дефинисан смањењем радног учинка током времена. С обзиром на брзину настанка постоји акутни умор након једнократног рада и хронични,дуготрајни,умор који се неприметно накупља током дужег времена рада.Често је тешко одредити прве знаке умора што је врло важно у занимањима за која се тражи велика концентрација.Умор се очитује субјективним или објективним знаковима. Субјективни знакови не морају бити повезани са смањењем радног учинка,а очитују се опадањем критичности у раду,слабљењем концентрације,променом понашања и расположења.Због поремећаја емоционалне равнотеже уморан човек чешће долази у сукоб с околином,раздражљив је и лако се узбуђује. Објективни знакови умора огледају се у смањењу радног учинка.Смањење квалитета и квантитета радног учинка директни су показатељи умора.Умор се може мерити различитим психолошким тестовима.Други објективни показатељ умора су спонтани прекиди радне активностии нехотично,непланско убацивање одмора,учестало мењање брзине рада као и повећана потрошња енергије у организму.Умор такође смањује спретност па човек слабије координира покрете и ради сувишне кретње током рада. Пулс представља основни показатељ који се користи за процену ефеката радног оптерећења на радну способност и замор код радника у индустрији.Фактори који утичу на ниво пулса током обављања физичких активности могу се сврстати у следећих седам група[1]: 1) Интензитет рада-фрекфенција срца је пропорционална интензитету рада који се обавља.Ниво пулса се приближно линеарно повећава у опсегу од лаког до умерено тешког рада.Са даљим повећањем оптерећења фреквенција срца расте до максималне вредности коју човек може да оствари.Максимална фреквенција срца је у функцији од година старости човека. 2) Трајање рада-приликом дуготрајног обављања рада циљ је интензитет на одређеном нивоу испод максималног,након успостављања стабилног стања

44

код којег је фреквенција срца приближно константна,долази до постепеног повећања нивоа пулса до краја рада. 3) Мишићна маса-када два човека неједнаких мишићних маса обављају рад истог интензитета,фреквенција срца је већа код човека мање мишићне масе.Сматра се да мишићи мање масе пружају већи отпор приликом допремања крви у активирана мишићна влакна,што узрокује повећање срчане фреквенције. 4) Темпо обављања рада-уколико се промени темпо обављања рада,промениће се и ефикасност рада мишића,што се одражава на повећање или смањење срчане фреквенције. 5) Врста рада-како су период и опсег мишићних контракција код статичког рада знатно мањи него код динамичног рада,то је срчана фреквенција при статичком раду нижа у односу на динамички рад. 6) Положај тела-приликом рада у вертикалном положају фреквенција срца је нижа него код рада у хоризнталном положају,као последица отежаног венског тока. 7) Утренираност-нетрениране особе имају вишу фреквенцију срца од особа које су утрениране,као последица адаптације организма на физички напор. Монотонија у раду негтивно утиче на концентрацију радника,као и на његово задовољство.Психичко засићење представља стање које се јавља када је присутан отпор против прихватања или настављања извођења неке одређене радне активности.Монотонија се јавља код послова који захтевају физички напор,односно код: -понављања операција(на пример код пеглања), -понављање операција у току кратког временског циклуса(на пример код шивења многе операције трају неколико секунди), -једнообразност и упрошћеност физичке активности. Нова истраживање указује да је многим људима досадно на послу.Досада на рандом месту узрокује губитак концентрације,а половина испитаних сматра да тада правии више грешака.Досада на послу”убија”ефикасност рада, изазива фрустрацију и депресију.Монотонија и досада на послу се мже елиминисати променом организације рада.

45

Стрес се јавља када радник осећа угроженим услед оптерећења или опасности којима је изложен у току извођења рада,када радник сматра да је преоптерећен или када има утисак да не може да утиче на ситуацију.Неки од фактора од извора стреса су: -фактори радн околине(опасни физички услови рада или такви који се перципирају као неугодни;бука,загађење зрака,ергономски неприлагођени радни услови) и -психосоцијални организацијски фактори (међуљудски односи,подела послова,јасна и недвосмислена комуникација,радна атмосфера и сл.). Стрес представља динамичне услове у којима је појединац суочен са могућностима,принудом или захтевима чији су резултати несигурни,али важни по њега.Представља шему емотивних и физиолошких реакција које настају као одговор на захтеве постављене унутар илиизван организације,а може да утиче и позитивно и негативно на појединца.Предност стреса је што подстиче запосленог дад а све од себе,да постиже максималне резултате.Негативна страна стреса огледа се у принуди,ограничењима и захтевима.Принудама се сматрају сви стресови који доводе до тога да не може радити оно што се желии да се одричемо онога што би смо желели.Многа истраживања потврђују да у Јапану 70%радника патио д симптома стреса.Познат је и феномен”Karoshi”који представља смрт због претераног рада. Исцрпљеност представља феномен сличан стресу.Огледа се у тоталном трошењу физичких и менталних ресурса,због тражње да се испуне нереални циљеви.Симптоми се састоје у емоционалној и физичкој исцрпљености,смањеју личног успеха,смањењу самопоштовања,неспособности да се опусти у вадредној ситуацијии једино задовољство налази у свом раду.Општи сyмптом је смањена продуктивност и дехуманизација рада. Узроциисцрпљености су[1]:  карактеристика организације-формална структура,број запосленихколичина рада;  перцепција организације-водство,конфликти,подршка запослених, иновације,улоге;  перцепција улоге-аутономија,укљученост,контрола,притисак;  личне карактеристике-подршка пријатеља и породице,старост,пол,самопоштовање;  резултат рада-учинак,сатисфакција.

46

3.3.АНТРОПОМЕТРИЈСКИ УСЛОВИ Многобројне студије су показале опадање радних перформанси када радон окружење није пројектовано на начин који је у сагласности са индивидуалним телесним карактеристикама.Главниизвор информација за утврђивање примењивости радног простора је антропометрија. Антропометрија(грчки:anthropos-човек иmetron-мерити)је метода антропологије која се бави мерењем ииспитивањем човековог тела и односа у величиниизмеђу његових појединих делова.Антропометријски услови рада се односе на услове које треба обезбедити човеку на рандом месту,како би се рад којиизводи максимално прилагодио антропометријским(димензионим)особинама човека. Антропометрија може бити [1]: 1. Статичка антропометрија-проучава и узима у обзир статичке мере(димензије)човека,односно када човек мирује.Сва радна места не оптерећују једнако човека и његове органе. Има радних места код којих преовладава релативно мировање.Према Међународној здравственој организацији статичке димензије тела су: -5 статичких димензија тела за обликовање алата и машина:висина надлактице,дужина подлактице са шаком,шаке,ширина шаке,промер стиснуте шаке, -10 статичких димензија за обликовање радних простора:висина тела, висина тела у седећем положају,ширина тела у подручју зглоба лакта,ширина тела при седењу,дужина натколенице,ширина натколенице,дужина потколенице,ширина бедара при седењу,тежина тела. 2. Динамичка антропометрија-проучава факторе потребне за кретање човека(силе у зглобовима),а може бити: (а)спољна динамичка антропометрија-односи се на основну поделу тела(труп,глава,подлактица,лакат, и сл.) и (б)унутрашња динамичка антропометрија-односи се на покретање(на пример како који мишићи утичу на покретање руке).Проучава силе и момент у зглобовима.Унутрашња антропометрија се тек развија,јер је још увек тешко дефинисати што утиче на поједине покрете. 3. Кинетичка антропометрија-узима покрета(шаке,руке,ноге).

у

обзир

обим

људских

47

Антропометријско пројектовање радног места се базира на видном пољу,области хватања и области кретања стопала,на ослањању тела(нпр.седиште)као и пројектовању дисплеја контроле.Процентуално изражавање различитих мера тела представља покушај да се овај проблем реши систематски.Велики број димензијских различитости појединаца појављују се зависно од расподеле по полу и према раси,па није довољно конструисати радон место или обликовати производе према тзв.просечној особи.Средње димензије су једноставно статистички показатељи који указују да у популацији око 50% има референтну меру тела одређене величине или мању.[1] Није могуће обликовати радна места која пристају највишим и најнижим радницама,већ већини.Зато се обично занемарују екстремне телесне димензије.Ако се обликује радоно место за”средишњих 90%”неке популације,узимају у обзир особе веће од 5% најнижих(у телесној димензији на коју се односи)и мање од 5% највећих.Односно искључују искључују се особе с 5% најмањих и 5% највећих димензија.Вредности су изражене у % и називају се центилима(перцентиле). У антропометрији не постоји појам”просечан човек”.Просечан човек је неупотребљив у дизајну.Зависно од природе задатак пројектовања,одређује се да задовољава 5. или 95.центила да би задовољила највећа група корисника.Људи просечни по двема димензијама представљају само 7% популације,оних просечних по четири димензије има свега 2%,а људи који су просечни у 10 димензија непостоје. Пре коришћења било ког антропометријског податка неопходно је предходно размотрити критеријуме који ће усмеравати развој апликације и бити оквир за тестирање донетих одлука.У том смислу,ергономски критеријуми дефинишу границе до којих је одређени производ(машина,радноместо)у сагласности са људским карактеристикама.Критеријуми који у ергономском смислу одређују успешност дизајнерског решења могу се класификвати у 3 основне групе:комфор,перформанце и здравље и безбедност. Дизајнерски критријумиимају хијерархијски карактер и зато је неопходно критеријуме трансформисати у веће групе подкритеријума,односно антропометријски критеријуми се деле у 3 категорије: слободан простор,дохват и радни положај. Проблеми слободног простора се односе на обезбеђење довољног простора за ноге,главу и сл.,као и на проблем који се тичу неометаног кретања кроз

48

пролазе,обезбеђење простора око иизмеђу машина.Приликом обликовања радног простора, испуњење ових критеријума има велики значај јер у том правцу могу бити потенцијално опасни по радника.За решавање проблема слободног простора у обзир треба узети пре свега популацију најкрупнијих радника. Проблеми дохвата се пре свега односе на локацију командних органа,позиционирање разних површина и сл.За решавање проблема дохвата у обзир треба узети пре свега популацију физички најмањих радника.Решавање проблема слободног простора и дохвата обухвата ограничења само у једном правцу. “Хаптичке површине”(зоне дохвата руку)одређене су антропометријским карактеристикама у седећем и стојећем положају.Дохват руку могу бити различити што зависи колико је рука испружена у лакту.Што је рука испруженија већи је и напор,а тиме и већи енергетски губици,непрецизнији су му покрети, итд. Из тих разлога се у ергономији при уређењу радног простора разликују следеће зоне дохвата руку[1]: 1) зона нормалног дохвата,је површина ограничена предњом ивицом радне површине и радијусима(леве и десне)са центрима у раменима(хоризонтална пројекција рамена и лакта при вертикалном положају надлактице и где подлактица и надлактица затварају угао од 90°); 2) проширена зона је површина одређена радијусом дужине испружене руке(нормални дохват испружене руке) и дохватом испрућане руке,када је рука потпуно испружена у лакту(угао надлактице и подлактице је 180°,са центром у зглобовима левог и десног рамена); 3) максимална зона дохвата коју чине максимални дохвати руку,када је рука потпуно испружена у лакту(угао надлактице и подлактице је 180°),а тело се максимално нагиње напред и уз максимално нагињање тела бочно на страну.Нерешени проблем слободног простора могу да доведу до проблема неадекватног радног положаја.На пример ако је растојање између пвршине столице и доње површине шиваће машине недовољно за смештај бутног дела ногу,шивач може приступити решавању овог проблема на неадекватан начин удаљавањем столице од радног дела машине што ће имати за резултат неадекватан радни положај.

49

3.4.ЕКОЛОШКИ УСЛОВИ У различитим фазама производње текстилних производа јављају се готово све врсте загађења (хемијска,физичка,бука,вибрације итд.)свих чинилаца животнe средине(вода,ваздух,земљиште,биљнии животињски свет,људи).Текстилна индустрија мора да преузме одговорност за целокупан животни циклус текстилних производа и у развијеним земљама она то увелико чини.Животни циклус укључује[3]: -производњу сировина, -прераду производа, -производњу готових производа, -потрошњу и -рециклажу или одлагање отпада, а у сваком кораку животног циклуса дешава се: - излагање животне средине, -потрошња ресурса(енергије и сировина) Компаније за производњу текстилних производа усвајају многа правила понашања у текстилном ланцу,чиме ограничавају утицај на животну средину својих сопствених активностиииспорука текстила до крајњих корисника.Ова правила треба да осигурају да утицаји на животну средину буду узети у обзир при производњи текстилних производа.[3] Посебна одговорност је при,увек присутном,тешком избору између производње/набавке најјефтинијих расположивих сировина/текстила на светском тржишту,без обзира како су они произведении одговорног прилаза производњи/набавци,где друштвении фактори животне средине узимају у обзир аспект квалитета произведених/набављених сировина/текстила.Нажалост,та одговорност за”одговорно понашање”компанија у текстилном ланцу често је угрожена помањкањем разумевања и знања о утицајима на животну средину.[3] Едукација у овој области може допринетиидентификовању разумног и уравнотеженог прилаза разматрању животне средине у производњи текстилних производа,обезбеђењу погодног управљању и алата за”сигурни текстил”заслуженој позицији одрживе индустрије текстила у погледу животне средине.[3] Постоји неколико разлога за разматрање изложености животне средине утицајима свих карика у ланцу текстилне индустрије[3]:

50

-трендови у свету,а пре свега у ЕU,показују растућу свест купаца у односу на бригу за животну средину; -примена контроле управљања у текстилном ланцу добија све ширу и значајнију улогу -захтеви у стандардима за управљање квалитетом и аспектима животне средине у текстилном ланцу све више представљају део плана рада; -постављају се законске обавезе у европском и националним законодавствима,које се односе на сировине и производе у текстилној индустрији ,које се морају испунити; -примена најбољих расоложивих техника(BAT-the Best Available Technich) постаје приоритет текстилне индустрије.

51

4. МАРКЕТИНГ На данашњем динамичном тржишту и великом конкуренцијом најбоље и најмоћније модне компаније одражвају дугорочни раст и профитабилност захваљујући успешном развоју и лансирању нових производа. У таквим тржишним условима предност остварују оне компаније са добрим маркетиншким програмом и врхунским производима који се издвајају из мноштво производа својим квалитетом. [4] Маркетинг представља обнављање пословних активности које усмеравају ток производа и услуга од произвођача до потрошача. То је пословни концепт економског процеса регулисан пословним функцијама и циљевима. [4] Маркетинг је начин пословног размишљања предузећа усмерен на тржиште.Усмерен је на задовољавање захтева и потреба потрошача ,исказаних тражњом на тржишту,са циљем остварења и добитии опште добробити привреде и друштва. Маркетинг је пословни цонцепт економског процеса регулисан пословним функцијама и циљевима што подразумева и њехову реализацију.Он проналази своје место у привреди која координирајућа функција у формулисању политике,као и смисао реализације економских процеса и конституисања структура институција у оквиру процеса размењивања власништва производа и њихових трансфера. [4] Опсти циљ и мисија маркетинга је креирање вредности боље конкуренције на дуги рок,за све учеснике при цему је кључни учесник потрошач.Потрошач је тржишни учесник који се налази на страни тражње. [4] Маркетинг у одевној индустрији везан је за појам моде.Мода као део културе поставља трендове и утиче на потражњу,дизајн производа и продају.У процесу развоја новог производа циљ је препознатиидеју која це осигурати високе зараде.У маркетингу одевне индустрије су најчешћи су сукобиизмеђу дизајнера и маркетиншких стручњака,а само њихова сарадња и међусобно разумевање могу осигурати успех на тржишту. [4]

52

Маркетинг је континуалнии динамички процес иницирања,спровођења и усмеравања активности маркетинга,са циљем задовољења потреба потрошача,привреде и друштва на дуги рок и стицања добити.Према Котлеру “оцу маркетинга” маркетинг је уметност и наука извора циљних тржишта и способности придобијања,задржавања и повећања броја купаца путем стварања, испоручивања и комуникације супериорне вредности за потрошаче. [4] Последњих деценија прошлог и почетком овог века дошло је до драматичних промена у релевантном тржишном окружењу предузећа,које се наметнује потребу за преиспитивањем постојеће пословне праксе,управљачке филозофије пословања,концепта,принципа и техника управљања маркетингом.Раније се размишљало шта да се произведе и коме да се прода одрађени производ,а сада се полази од тржишта,односно стране купца и могућа су четри основна маркетнска поступка[4]: -Продавати старе производе старим потросачима –најмање рискантно. -Продавати нове производе старим потросачима. -Продавати старе производе новим потросачима. -Продавати нове производе новим потросачима- најрискантније. Планирање маркетинга је процес који укључује оцену повољних тржишних шансии ресурса,одређивање циљева маркетинга,стратегија и тактика и начин провере и контроле.То је кључна компонента ефективностии управљања бизнисом,тј. начин на које је менаџмент усаглашава циљеве и ресурсе којима располаже фирма,са садашњим и будућим могућностима. Успешно маркетиншко планирање у условима савременог тржишта претпоставља постојање јасно дефинисане визије и мисије предузећа,политике,стратешких циљева и тактика. Циљ процеса планирања маркетинга је израда маркетиншког плана.Кључни елементи сваког маркетинског плана су [4]: -Ситуациона анализа. -Циљеви. -Стратегија и тактика. -Контрола.

53

Маркетиншки план је инструмент планирања и организовања предузетничких ресурса и капацитета ради остварења маркетиншких циљева.Добар план мора да утврди најизгледније пословне прилике,те да одреди како се може достићии задржатии позиција на циљном тржишту.[ ] Подела маркетинга на микро и макро настала је на основу поделе окружења предузећа на макро и микро. [4] Макроокружење-макромаркентинг Макро окружење резултира макро маркетнигом и у макро окружење спада демографско окружење,привредно,техничко технолошко,природно,политичко-правно и културно окружење.Политичкоправно окружење је веома битно поготову у тренуцима нестабилности земље и оно нас упућује на изучавање аката,закона,прописа.Техничко-технолошко окружење веома је битно зато што се данас све више преплићу информациона технологија и маркетинг.Пример за то је маркетинг који се данас врши путем видео игрица.Културно окружење је веома битно,многе рекламне компаније су продате због неадекватног истраживања културног окружења.Наиме,не може се иста реклама пласирати на нашем подручју и у Турској,Кини,Бразилу или у индији без обзира што је то реклама за исти модни производ.[4] Задатак маркетинга у односу на демографско окружење је да прикупљује и анализира податке који се односе на број становника,густину насељености,старосну структуру,слободно време,величину прихода.[ ] Микроокружење-микро маркетинг Шта се налази у микро окружењу једног предузећа? То су пре свега купци,добављачи,агенције за маркетинг услуге(уколико само предузеће нема своју маркетинг службу),посредници,организације за физичку дистрибуцију,финансијске институције,конкуренција и шира јавност.Под појмом шире јавности се подразумевају финансијска јавност,медији,држава и грађани (они који нису купци). За сваку подгрупу из микроокружења посебно се осмишљава маркетиншки наступ и бирају средства комуникације.За комуникацију са добављачима ,посредницима,организацијама за физичку дистрибуцију,финансијским институцијама,конкуренцијом и широм

54

јавношћу.Маркетинг служба је већим делом сконцентрисана на комуникацију са купцима. [4] Маркетинг и маркетинг микс Маркетинг микс је скуп маркетинг варијабили које предузеће комбинује да би остварио жељену реакцију циљног тржишта.Четри групе варијабили (4П) су [4]:  Производ-пројектован да задовољи потребе потрошача и буде конкурентан.  Цена.  Дистрибуција-пласман производа и услуга до потрошача.  Промоција-рекламе,промотивне и распродаје,наградне игре,лична продаја и сл. Циљ маркетинг микса је да се постигне таква комбинација елемената која може да стекне конкурентску предност и тиме задовоље потрошаче,а истовремено оствари већа продаја и већи профит. Добро састављена комбинација ових елемената у потпуности зависи од способностии функционисања менаџмена предузећа.На основу ових комбинација ефекат пословања је од великог значаја у смислу остваривања добре основе за успешно пословање укупног сиситема маркетинга,који у суштиниима четири алтернативна циља[4]: -максималну потрошњу, -максимално задовољење потрошача, -максималниизбор и -максимални квалитет живот.а Маркетинг стратегија Маркетинг стратегија је процес помоћу кога менадзери маркетинга формулишу и примењују стратегије,због достизања постављених циљева у датим условима окружења и самог предузећа.То је модеран приступ управљању маркетингом под којим се подразумева континуирани процес прилагођавања предузећа промењивој околини.Маркетинг стратегија обухвата[2]:

55

-Анализу макро фактора окружења и тржишта,снага и славости предузећа. -Стратегијско планирање маркетинга. -Дефинисање иизвор релевантиних маркетинг стратегија. -Спровођење стратегије. -Контролу и ревизију маркетинга. 4.1.ТРЖИШТE Тржиште се може дефинисати на различите начине у зависности од сврхе дефинисања. Различитост гледишта и дефиниција о тржишту израз је познате чињенице да је тржиште као феномен веома комплексно, да постоје многобројни аспекти анализе тржишта и различите форме у којима се тржиште испољава. [4] Посматрано са аспекта односа који се успостављају на тржишту, дефинише се као: ”свеукупност односа понуде и тражње који на одређеном месту и одређеном времену утичу на продају појединих роба и скуп свих установа подручја и уређаја који омогућују организовании стални контакт између купаца и продаваца.” [4] Из угла маркетинга тржиште се може дефинисати као “агрегатни скуп снага и услова у оквиру којих купции продавци доносе одлуке које резултирају у трансферу роба или услуга”. [4] Општа теорија система дефинише појам тржишта као “један сложен динамичкии стохастички систем, који је истовремено подсистем система функционисања великог економског система”. [4] Разматрајући дефиниције тржишта констатујемо да би се у свим новијим дефиницијама могле издвојити три различите групе, с обзиром на значај који се у тим дефиницијама придаје појединим компонентама тржишта. У те групе спадају: [4]  у првој групи дефиниција акценат је стављен на саме учеснике у размјени “на укупност купаца и продаваца”, тако да се ту посебно истиче персонална компонента тржишта,  у другој групи дефиниција може се уочити да се истиче “однос између носилаца понуде и тражње”, тј. акценат је стављен на контакте између актера у процесу размене,

56

 у трећој групи дефиниција може се уочити да се акценат ставља на сучељавање понуде и тражње. Дакле, може се уочити да постоје јасне разлике у дефинисању тржишта. Дати једну потпуну дефиницију тржишта значило би да се у дефинисању поред узимања у обзир његових компоненти, морају узети у обзир и његова структура и функције. У појединим дефиницијама може се уочити покушај, да се структура тржишта своди на укупност понуде и тражње, а функције на њихово сучељавање. Оно што се не налази у многобројним дефиницијама тржишта, може се наћи у бројним анализама конкретног тржишта, где је тржиште као феномен нашло своје потпуно објашњење. [4] Степен развијеностии стабилности тржишта је у корелацији са развијеношћу и стабилности великог економског система, мада тржиште може пружити релевантне информације за сагледавање неких карактеристика стања великог економског система. У економској теорији често се јављају неспоразуми, јер се не схвата да тржиште тамо где је, неопходно, мора функционисати као комплетан и развијен систем. Треба имати јасну представу о његовој структури без које он не би могао функционисати као подсистем, те разликоватиизвесне његове систематске недостатке од одређених недостатака који су му самом себи својствени. Ова негативна дејства се морају одређеним мерама економске политике ублажити, па чак, у одређеним случајевима и сасвим неутралисати. [4] ФУНКЦИЈЕ ТРЖИШТА Основна функција тржишта огледа се у повезивању производње и потрошње. Ова основна тржишна функција може се расчланити на четири конкретне тржишне функције[4]: 1. информативна функција, 2. селективна функција, 3. алокативна функција, 4. дистрибутивна функција.

57

4.2.МАРКЕТИНГ И УСЛОВИ РАДА У МОДНОЈ ИНДУСТРИЈИ Произвођачи одеће данас послују у условима брзе динамике пословних промена,незаустављивом тренду глобализације,са великим бројем иновација и велике конкуренције.Читав свет се посматра као потенцијалниизвор производње,а истовремено као јединствено тржиште одевних предмета, čије карактеристике су: [2] -потрошачи -све су већи захтевии убрзавају се промене потреба потрошача одеће,што јача њихов утицај на пословање, -конкуренција-сваким је даном све јача и способнија(сваки нови модни производ само је “привремени монопол”) -нове технологије-нова технологија,савремене машине и различите културе мењају потенцијале и потребе, -набавка-све више су произвођачи одеће зависни од ланца набавке,због сталних промена и усклађења понуде с потребама потрошача и због обавезног повећања ефикасностии смањења трошкова као основе конкурентности (без залиха,без грешака,без застоја…) -тржиште-етика пословања промењива је категорија,а намере и трендове конкуренције теšко је пратити. Индустрија моде је веома брза,а животни циклус производа је јако кратак.Цела индустрија се заснива на последњим модним трендовима и задовољству потрошача.Зато је тржиште екстремно такмичарски настројено.Али будућност у модној индустријииспланирана је можда више него у било које друго историјско време.Будућност ових произвођача одеће је “могућа”,али колико су стабилнии успешни зависи само од тренутних жеља и потреба пробирљивог тржишта.Утицаји демографске структуре,брига за човекову средину и даље прихватање нових технологија су неизбежни.Ови фактори би могли наметнутии комплексније изазове модним креаторима и произвођачима одеће. [2] Одевна индустрија у свету не доноси резултате ако не тежи неопходним унапређењима која це водити расту продуктивности,рационалнијем коришћењу свих производа ресурса и смањењу трошкова,односно не увиђа неопходност промене менаџмента,капацитета и планирања.То подразумева примену нових решења у производњи,са применом нових информационих система,техника управљања и савременог дизајна.Потребно је одећи додати нову вредностприменом савремених тканина и технологија. [2]

58

Важне карактеристике модне одеће су слојевитост(масовна,висока),зависност од величине и цени (старосне групе,групе према величинама) и појединачни укус.Према неким ауторима,д изајн модне одеће се може посматрати као уметност за себе,мада се овакав став најчешће среће у Француској иИталији.Већина продатих артикала не спаде у нову категорију,алиинспирација за дизајн многих модних производа потиче из уметности.Мода се одражава на наше друштво и културу и на неки начин утиче и на то како се људи доживљавају себе.Мода је свуда око нас. [2] Масовно тржиште или масновна мода је област тржишта где највећи број људи купује одећу.У продавницама се могу веома брзо појавити нови модни трендови.Оно што потрошачиизгубе у ексклузивности могу надокнадити вредношћу новца.Крајем двадесетог века масовна производња одређених производа довела је до гомилања залиха,пада производне активностии отпуштања радника. Међународна политичка збивања веома се одражавају на модну индустрију.Јединствено европско тржиште је извршило притисак на модну индустрију земаља чланица,које су принуђене да се такмиче на неколико фронтова односно у сфери дизајна,квалитету производње и производним трошковима,јер је проширена сфера конкуренције.Социјаним и културним окружењем може се обухватити сирок круг питања,али се у основи односи на друштвене утицаје,вредностии промене,које могу утицати на тржиште.Промене обима и типа активности у доколици резултирале су удаљавањем од формалне одеће ка знатно необавезној одећи.Неформална одећа,нарочито спортска постала је стил који се носи целог дана,за све старосне структуре и социо-економске групе.Скоро свако носи неки вид спортске одеће; Т-мајицу,дукс,тренерку или поло мајицу.У неким деловима тржишта,тренерке су скоро социјална униформа за разне дневне активностии спорт.У смислу заузетости потрошача одећа за мушко и женско тржиште је веома различита.Када је реч о одећи за запослне особе,занимање потрошача утиче на врсте укупне женске радне снаге,жеља да се лепо одевају,уз тежњу ка финансијском статус,довешће до тога да се више троси на одећу за разне прилике. [2] Високо развијена и високо конкурентна тржишта Западне Европе и Северне Америке имају издиференцирану структуру у погледу економског положаја потрошача,друштвене улоге, и статуса,стила живота итд.Све те околности опредељују маркетинг стратегије у оквиру којих се креирају одевни предмети за поједина циљна тржишта или групе потрошача. [2]

59

Позната имена у области модне конфекције су израдила сопствени стил:неки по прихватањима ценама нуде квалитет,други нуде стил и квалитет за старије потрошаче,трећи одећу за забаву,али са стилом намењеној младима, итд.Где год се појави неки нови тржни центар,ту ће своје продавнице отворити неки од произвођача или трговинских фирми.Произвођачии трговци модне конфекције обично рачунају на високи промет и профит,па ће модели битиизграђени у многим варијантама,како би се сачувало интересовање потрошача. [2] Текстилна и одевна индустрија Србије Текстилна индустрија Србије је једна од значајних грана прерађивачке индустрије Републике Србије,не само да је радно интензивна већ техничкии технолошки врло захтевна.Ступањем на снагу прелазног трговинског споразума са Европском заједницом и клаузле која дозвољава дијагоналну кумулацију порекла роба,умрежени су предузетници Србије,ЕУ,Турске,земаља у окружењу и омогућен им је заједнички,слободан приступ тржишту од близу 800 милиона потрошача.Економска и финансијска криза,затим догађаји у земљама Северне Африке са којима је ЕУ имала успостављену зон слободне трговине још од 2005. односно 2006. године,натерала је купце у ЕU да своје производне налоге у Кини, Индији,Пакистану,земљама као што је Египат,Тунис,Мароко,смање и да производњу артикала овог сектора преусмере на подручје земаља Западног Балкана. [2] Данас модна индустрија Србије је суочена са многобројним проблемима као што су: страни конкуренти који су успели да се позиционирају на нашем тржишту и привуку потрошаче; недостатак успешних брендова који су ознака високог квалитета и софистицираности; бренда који поседују позитивни “Made in Srbija“ ефекат и који у потросачима буде спремност да плате вишу цену. [2] Поред свих проблема у 2011. години овај сектор је на страна тржишта,превасходно у земље ЕU,пласирао робу вредну 921 милион долара,сто је више од 24%.Највећиизвоз својих производа у 2011.години,као и суфицит у спољнотрговинском промету овим артиклима са светом,забележили су српски произвођачи готових одевних предмета,произвођачи рубља,чарапа,кожне обуће.Покривеност увоза извозом у 2011. износила је 70.1% ,а у првих шест месециисте године 74%.[2]

60

Текстилна индустрија Србије у 2012.години остварила је извоз вредан 960 милиона долара,за 4% већи него у 2011.години,јер су текстилни производи веома тражени на тржишту ЕУ.Данас текстилни сектор у прерађивачкој индустрији Србије са 9.85%,по броју запослених са 1% и запошљава 31.000 радника. [2] Текстилна и одевна индустрија у свету Према статистичким подацима,глобално текстилно тржиште вреди од 400 милијарди долара,а предвиђа се раст од 50 % до 2014. године.Земље у развоју данас чине половину светског извоза текстила и три четвртине светског извоза одеће. [2] Према Светској трговинској организацији ЕУ и Кина су највећиизвозници текстила,затим Индија,Турска,Пакистан, Индонезија,Тајланд и Мексико.Највећи увозници текстила су EU и SAD,па Кина,која има велику потражњу за тканинама због велике индустрије за производњу одевних предмета. Више од 40 милиона радника у свету запослено у индустрији текстила и одеће,од којих је око 19 милиона у Кини.Досадашњи успех кинеских компанија је у јефтиној дисциплонованој радној снази,вертикалној интеграцији с текстилним и другим добављачима,паковању и организованој дистрибуцији производа.Последњих година текстилни производииз Кине губе на конкурентости у свету због снижавања извозних порезних олакшица и поступног раста домаће валуте,алии кинеској преоријентацији на производњу сложенијих производа и промениимиџа произвођача производа лошег квалитета. [2] Текстилна и одевна индустрија једна је од важних привредних делатности у Европској унији,јер пролази кроз интезиван процес реконструисања(што је као последицу довело до затварања многих предузећа) и модернизације производње и раст продуктивности. На тржишту ЕU,присутно је 127.000 компанија која се баве овом делатношћу,број запослених је један милион и деветсто хиљада,а извоз у треће земље им је у 2012. годиниизносио 35 милијарди евра.Потписани су споразуми о слободној трговини са земљама ЕFТЕ,Турског,земљама у окружењу,Русијом,Белорусијом,Казахстаном,а у поступку је потписивање Споразума о слободној трговини са Украјином. [2]

61

Један од проблема с којима је суочена индустрија је нисак укупна продуктивност рада и нижи трошкови рада у односу на осталу прерађивацку индустрију.То се одражава на стални пад запосленостии све израженији проблем у ангажовању стручне радне снаге.Само компаније са већом додатом вредношћу својих пословних активности успевају да одоле оваквим трендовима.Заједничке стратегије диверсификације ииновације се сматрају кључним за текстилне компаније у постојећим условима пословања.Примери у појединим земљама ЕU показују да фактори успеха произвођача одеће су модернизације индустрије развојем нових производа с већим уделом додатне вредности,маркетинг властитих производа,развој властитих робних марки,развој властите продајне мреже и добра сарадња са добављачима текстилних материјала. [2] Због пребацивања производње у Азију текстилна и одевна индустрија ЕУ задржала је високе додане вредности сегмента где су дизајн иистраживање и развој производа важни конкурентски фактори.У секторима дизајна и маркетинга интезивније се користе људски ресурси него информационе технологије. [2] Последњих година маркетинг модних компанија је окренут и условима рада под притиском великих светских организација рада и кампања које се боре за боље услове рада радника, као што су Ethical Fashion и Clean Clothes Campaign.

62

Слика 1. Маркетинг модних компанија усмерен за оптималне услове рада

Велике компаније као на пример Inditex (Zara, Pull&Bear, Massimo Dutti, Bershka, Stradivarius, Oysho, Zara Home,Uterqüe) управо за маркетинг својих брендова користи и потписан споразум да својим добављачима (преко 8400 компанија) у којима се гарантују услови рада радника. [5]

Слика 2. Услови рада (коришћење заштитне рукавице) [5]

Зато су током 2018. године уложили 46,2 милиона евра у образовање и хуманитарну помоћ да би се створили бољи радни услови.

63

5. ЗАКЉУЧАК Као изузетно динамично подручје, моду карактеришу сталне, узбудљиве промене у домену креативности на глобалном плану. ипак, креативност у домену модне индустрије није сама себи довољна и захтева низ других вештина којима ће се те нове идеје и креације подржати како би опстале, придобиле своју потрошачку публику и осигурале свој планирани опстанак на тржишту. Константну опасност од неуспеха, односно стечаја, са којом се суочавају произвођачи, могуће је умањитии учинити мање извесном квалитетним и осмишљеним маркетиншким активностима којима ће се успоставити континуирана комуникација са тржиштем односно потрошачима. Познавање и примена маркетиншких принципа важни су у свакој привредној делатности, али у домену модне индустрије, пресудни су за отварање могућностии пута ка сигурном успеху иизбегавање неуспеха. Домаћа, а поготово светска искуства модних компанија и брендова потврђују чињеницу да је маркетинг тесно повезан са креацијама и њиховим тржишним пласманом што практично упућује на закључак да маркетинг у модној индустрији, или модни маркетинг финално обједињава цео процес – од стварања производа односно креатора, преко потрошача/купца и коначно стварања профита. Добро познавање модног маркетинга и свих његових перформанси је она диферентиа специфична којом се ствара јасна разлика између модела који завршава у складиштима и модела који је пожељан, кога купци траже, купују и носе.

64

6. ЛИТЕРАТУРА [1] Чоловић Г., Студија рада у одевној индустрји, ДТМ, Београд, 2013. [2]Чоловић Г.,Пауновић Д., Маркетинг менаџмеnt u одевној индустрији,ДТМ,Београд,2014. [3] Лазић Б., Поповић Б., Екологија у текстилу, ДТМ, Београд, 2009. [4] https://studenti.rs/skripte/ekonomija/pojam-i-vrste-trzista/ [5]https://www.inditex.com/en/our-commitment-to-people/oursuppliers/fundamental-rights-at-work