Obligacije Seminar Ski Nevaznost Ugovora

Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru Pravni fakultet Opšte pravo

Seminarski rad

Nevažnost ugovora

Prof: dr Veroljub Rajević

Student:

Ass: dr Snežana Kiršbaum

Jelena Štrbac

Novi pazar,decembar 2008.

1

UVOD

Obaveze koje nastaju jednim ugovorom mogu da prestanu na razne načine. Ugovor može prestati zato što se protivi nekoj zakonskoj ili moralnoj normi, postoje slučajevi kada same stranke odustaju od zaključenja ugovora ili je samo jedna strana ovlašćena da raskine ugovor, u određenim slučajevima ugovor može da prestane da proizvodi pravna dejstva usled smrti ugovorne stranke. Svi načini prestanka ugovora se mogu podjeliti na: prestanak ugovora usled poništenja, raskida (sporazumnog ili jednostranog), ili smrti ugovornika. Ugovor može prestati I usljed slučajne propasti njegovog predmeta I u tom slučaju se postavlja pitanje rizika. Ukoliko se prilikom sklapanja ugovora ne ispune svi neophodni uslovi za punovažnost jednog ugovora, onda je takav ugovor nepunovažan,on ne proizvodi željena pravna dejstva

2

NEVAŽNOST UGOVORA

Da bi jedan ugovor proizvodio pravna dejstva moraju da se ispune uslovi koje zakon zahtjeva za njegov nastanak i punovažnost. Ti uslovi su sposobnost ugovaranja, saglasnost volja, predmet, kauza i forma. Ako u momentu zaključenja ugovora neki od ovih uslova važnih za njegovu punovažnost nedostaje, onda je takav ugovor nepunovažan,on ne proizvodi željena pravna dejstva. Nisu svi uzroci nevažnosti isti, a samim tim i sankcija nevažećeg ugovora se razlikuje u zavisnosti od uzroka nevažnosti. U ranom riskom pravu gradacije sankcija u zavisnosti od uzroka nevažnosti nije bilo. Ius civile zastupa stanovište da svaki pravni posao ne važi ako mu nedostaje bilo koji od propisanih uslova. Quod nullum est, nullum producit effectum. Kasnije je u pretorskom pravu počelo da se vodi računa o manjim i većim nedostacima pravnog posla tako da Justinijanovo pravo poznaje podelu nevažecih ugovora na rušljive i ništave. Tradicionalno nevažnost ugovora se djeli na dve velike kategorije:ništavi i rušljivi ugovori,oni se još nazivaju i apsolutno i relativno rušljivi ugovori*. Ova podjela proširena je i podjelom na nepostojeće ugovore. Tako da se ugovori djele na nepostojeće, ništave i rušljive. Pojam nevažnosti ugovora pretpostavlja da je nedostatak postojao od samog momenta zaključenja ugovora. Primjer za to je kada je ugovornik bio žrtva zablude ili prevare, ili je ugovr zabranjen pozitivnim pravom

--------------------------*ZOO Član 103 (1) Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. (2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice. ZOO Član 117 (1) Pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude. (2) To pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora.

3

NEPOSTOJEĆI UGOVORI

Kada nastaje ugovor potrebno je da se ispune određeni uslovi za njegov nastanak. Ukoliko jedan od tih uslova nedostaje onda takav ugovor ne proizvodi pravna dejstva, on je nepostojeći. Ovakav ugovor ne treba mješati sa ništavim ugovorom kod koga su uslovi za nastanak ispunjeni, ali on ne proizvodi pravna dejstva jer je protivan imperativnim ili moralnim normama. Ipak ova razlika se osim u slučaju bračnog prava u zakonodavstvu ne čini jer se i u jednom i drugom slučaju smatra da ugovor ne proizvodi pravna dejstva. Nepostojeći je svaki onaj ugovor kod koga nedostaje neki od bitnih uslova za nastanak ugovora. Potpuni nedostatak saglasnosti volja čini ugovor nepostojećim(zabluda o prirodi ili predmetu ugovora). Ukoliko nedostaje pravno relevantna volja što je slučaj sa izjavljenom voljom od strane lica koje je apsolutno nesposobno za ugovaranje, takav ugovor je nepostojeći. Nepostojeći su i oni ugovori kod kojih postoji odsustvo predmeta ili kauze, ili oni ugovori kod kojih nije ispunjena forma, ukoliko je ona predstavljala konstitutivni element tog ugovora. Za sve navedene ugovore se smatra da nisu ni nastali. Za nepostojeće ugovore navedeno je da se u zakonodavstvu oni izjednačuju sa ništavim ugovorima, razlog za ovo leži u činjenici da istovjetna sankcija pogađa i jednu i drugu kategoriju ugovora. I pored ove činjenice u Zakonu o obligacionim odnosima naći ćemo podjelu ugovora na ništave i rušljive*

-------------------------------------ZOO Član 103 (1)Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo ZOO Član 111 Ugovor je rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno.

4

NIŠTAVI UGOVORI

Ugovori koji su protivni određenim prinudnim propisima ili moralnim imperativima nazivaju se ništavi ugovori*. Ništav ugovor ne proizvodi pravna dejstva i sud na njega pazi ex offitio**. Na ništave ugovore se može pozivati svako zainteresovano lice,to su prije svega same ugovorne strane i njihovi univerzalni sukcesori, takođe to mogu biti i sva ona lica koja su u stanju da pokažu interes za taj akt. Pravo na isticanje ništavosti ne gasi se. Ništav ugovor ne postaje punovažan kada zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane, sem u slučaju kada je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen***. Ništav ugovor se sudskom odlukom samo utvrđuje, i zato takva odluka ima samo deklarativni karakter. Za ništave ugovore karakteristično je to što oni ispunjavaju uslove za nastanak ugovora tako da on prividno može izgledati kao da je punovažan, ali u suštini ne proizvodi pravna dejstva, jer je protivan prinudnim i imperativnim normama. Ništavim ugovorima se vređaju okviri javnog poretka pa se njihovo poništenje preduzima radi zaštite opštih interesa. Za ništavost ugovora je karakteristično da ništavost pojedinih odredbi ne povlači ipso facto i ništavost cjelog ugovora,jer prema opšte prihvaćenom principu“ korisno se štetnim ne kvari“****. Ništavost cjelog ugovora neće nastati ako postoji ništava odredba, ali da ta odredba nije bila uslov ugovora ili odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zakljucen. Ništavi su svi oni ugovori koji su sa svojom sadržinom ili ciljem protivni javnom poretku ili moralu ako zakon u određenom slučaju ne predviđa nešto drugo. Ništavost se uglavnom posmatra u sferi nedopuštenosti predmeta ili kauze ugovorne obaveze, jer predmet i kauza mogu biti nedopušteni imperativnim pravnim i moralnim normama. Pa tako su zabranjeni svi oni ugovori između fizičkih ili privatnopravnih lica koji za predmet imaju neku stvar koja inače ne može biti u privatnoj svojini. Nedopuštenost kauze(osnova) takođe povlači ništavost*****. ---------------------------------------------------------------* ZOO Član 103 (1) Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. ** ZOO Član 109 (1) Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice. (2) Pravo da zahteva utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac. *** ZOO Član 107 (1) Ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. (2) Ali, ako je zabrana bila manjeg značaja, a ugovor je izvršen, ništavost se ne može isticati. **** Utile per inutile non vitiatur ***** ZOO član 52 Ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav

5

Protivzakonit je onaj ugovor koji se protivi propisima prinudnog karaktera, zakonu i drugim podzakonskim normativnim aktima, nemoralan je onaj ugovor koji se protivi moralnim normama određene društvene sredine. Protivzakonit ugovor je postavljen samim zakonskim tekstom, a nemoralan ugovor se nalazi u opštoj svjesti određene društvene sredine. Jedan nemoralan ugovor može biti i protivzakonit, u slučaju kada moralna norma postane i pravna,primjer za to je zelenaški ugovor koji je po svojoj sadržini nemoralan, ali koji je istovremeno i protivzakonit jer ga zabranjuju i pravne norme. Granica između nemoralnih i protivzakonitih ugovora nije oštro postavljena pa se zato i jedna i druga vrsta ugovora naziva nedopušteni ugovori. Ništavi ugovori povlače za sobom brojne pravne posledice. Zavisno od toga da li su ugovorne obaveze izvršene djelimični ili potpuno, ili nisu izvršene uopšte dolazi do povraćaja u pređašnje stanje(restitutio in integrum), ili naknade štete. Restitucija može biti jednostrana, dvostrana, i nedopuštena. Kod jednostrane restitucije samo jeda strana je dužna da izvrši povraćaj primljenog, i to prvenstveno u naturi, a ako je to nemoguće onda u novcu. Kod jednostrano obaveznih ugovora moguća je samo jednostrana restitucija. Jednostrana restitucija je moguća i kod dvostranih ugovora ako je samo jedna strana izvršila obavezu. Do jednostrane restitucije može doći i kada su obe strane izvršile međusobne obaveze(jedna drugoj su predale ugovorene vrednosti), a samo jedna od njih je savesna, tj. nije znala niti je prema okolnostima mogla znati da je ugovor ništav. Kod dvostrane restitucije dolazi do obostranog povraćaja primljenog, tj. svaki ugovornik vraća svome saugovorniku ono što je od njega primio po osnovu ništavog ugovora, a ako je to nemoguće onda tu vrednost vraća u novčanom ekvivalentu. Nedopuštena restitucija nastaje kada su stranke dužne da po osnovu ništavog ugovora ono što su primile predaju nekom trećem licu, nekom državnom ili drugom javnom organu. U našem zakonodavstvu prije donošenja ZOO, koristilo se pravilo povraćaja u pređašnje stanje ili pravilo nemo auditur. Nakon donošenja ZOO koriste se : povraćaj u pređašnje stanje, primena pravila nemo auditur, oduzimanje predmeta u korist nadležne opštine. Pored povraćaja u pređašnje stanje, kao posledica poništenog ugovora može se javiti i naknada štete. Naknadu štete može zahtevati samo savesna stranak, tj. ona koja prema okolnostima nije znala niti je mogla znati za ništavost. Strana čijom krivicom je do štete došlo dužna je da štetu nadoknadi.

6

KONVERZIJA

Ništavost pojedinih odredbi ugovora može povući za sobom i ništavost cjelog ugovora, ali isto tako odredbe ugovora se mogu smatrati ništavim, a da ostala sadržina ugovora bude punovažna. To zavisi od od utvrđenja činjenice da li bi ugovor bio zaključen i bez odredbi koje su pogođene ništavošću. Moguće je da jedan ništav ugovor proizvodi pravna dejstvanekog drugog ugovora ukoliko sadrži potrebne uslove za punovažnost tog ugovora i ukoliko se s obzirom na cilj kome stranke teže može smatrati d abi ga one htele,kada bi im bila poznata ništavost. U takvom slučaju nastupa konverzija ništavog ugovora odnosno pretvaranje ništavog ugovora u drugi punovažan ugovor koji stranke takođe hoće. Član 106 Zakona o obligacionim odnosima* predviđa pravilo prema kome kad ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, onda će među ugovaračima važiti taj drugi ugovor, ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kada su ugovor zaključili i ako semože uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost svog ugovora. To znači da ništav ugovor nosi sa sobom mogućnost konverzije ali ne i konvalidacije, jer ništav ugovor ne postaje punovažan ako zabrana ili neki drugi uzrok ništavosti naknadno nestanu. Najčešće konverzija nastaje kada su stranke nevešte u sklapanju ugovora ili su neobaveštene o uslovima potrebnim za nastanak ugovora i njegovu pravnu egzistenciju, pa tako manljivo sačine ugovor da on prema svom zakonskom tekstu, u stvari nije ni nastao(nepostojeći ugovor), ali ono što su stranke sačinile može predstavljati neki drugi ugovor, ukoliko s enjome postiže ista svrha i ukoliko je to izrez volje stranaka. Konvertovani ugovor mora uvjek da odgovara namjeri stranaka, jer se njihovim izjavama volje ne može pripisati pravno dejstvo koje oni neće. Konverzija se uglavnom javlja kod nepostojećih ugovora, jer kod njih nisu ispunjeni svi uslovi za nastanak ugovora, a ne kod ništavih jer ono što je protivno prinudnim propisima ili moralnim imperativima ne može biti punovažno bez obzira na konkretnu vrstu ugovora. -------------------------* ZOO Član 106 Kad ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, onda će među ugovaračima važiti taj drugi ugovor, ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kad su ugovor zaključili i ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost svog ugovora.

7

RUŠLJIVI UGOVORI

To su ugovori koji proizvode pravna dejstva, ali koji mogu biti poništeni u predviđenom roku na zahtev zakonom određenih lica i to zbog nedostataka kojima se u prvom redu vređaju pojedinačni interesi. Na rušljivost se mogu pozivati samo pravno zainteresovana lica,a ne sudovi po službenoj dužnosti. Sudskom presudom se se ne ustanovljava, već izriče poništenje ugovora. Kod rušljivih ugovora sudska presuda ima konstitututivno dejstvo. Tužba za poništenje rušljivog ugovora može se podići samo u zakonom predviđenom roku, čija dužina zavisi od konkretnog uzroka rušljivosti. Ako se u tom roku tužba ne podigne, ugovor punovažno proizvodi pravna dejstva od momenta njegovog zaključenja (ab initio). Ukoliko se rušljiv ugovor poništi dolazi do povraćaja u pređašnje stanje i naknade štete. Moguće je da su samo neke odredbe ugovora rušljive(stranka je pristala na neku odredbu usled prinude ili prevare), tada važe ista pravila kao i kod ništavih ugovora, tj. moguće je da samo te odredbe ne proizvode pravna dejstva, ili da cjeli ugovor bude poništen, zavisnio od utvrđenja činjenice da li ugovor može opstati bez poništenih odredbi. Rušljivost se primjenjuje u materiji nedostatka volje(zabluda, prevara, pretnja), kao i kod ograničene poslovne sposobnosti. Svi nedostaci ne čine ugovor rušljivim. Kada se radi o zabludi ugovor je rušljiv samo u određenim slučajevima bitne zablude, tj. ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor. Ako se zablua odnosi na prirodu ugovora, osnov ili predmet obaveze onda ugovor i ne nastaje, pa on nije rušljiv već nepostojeći. U slučajevima prinude,ukoliko je ona u vidu pretnje(vis compulsiva), ona je uzrok rušljivosti,a ako se radi o fizičkoj pretnji(vis apsoluta), onda ona u potpunosti sprečava nastupanje saglasnosti, pa je ugovor tada nepostojeći. Prevara kao kvalifikovana zabluda uvjek je uzrok rušljivosti ugovora. Ako je lice koje je ograničeno poslovno sposobno zaključilo ugovor bez odobrenja zakonskog zastupnika, taj ugovor je rušljiv. Rušljivost je prisutna i u slučajevima prekomernog oštećenja.

8

Pravo na poništenje rušljivog ugovora uvjek je ustanovljeno u interesu određenog lica, bilo da je to lice sam ugovornik ili njegov univerzalni sukcesor, ili treće lice koje koje zakon određuje, tj. lice koje ima pravni interes da zahteva poništenje rušljivog ugovora. Kada se rušljiv ugovor poništi on onda ne proizvodi nikakva pravna dejstva. Poništenje deluje retroaktivno, tj. smatra se da ugovor ne proizvodi dejstva od momenta zaključenja(ex tunc). Stranke se mogu sporazumeti da poništenje ugovora proizvodi dejstva ex nunc, a smatraće se da su punovažna ona dejstva koja je ugovor proizveo do momenta poništenja. Ako je rušliv ugovor djelimično ili potpuno bio izvršen, a poništenje djeluje ex tunc, nastupa obaveza restitutio in integrum, i to ako je moguće u naturi, ako ne onda u novčanom ekvivalentu. Restitucija može biti jednostrana i dvostrana. Do jednostrane restitucije dolazi kada je po osnovu rušljivog ugovora samo jedna strana u cjelini ili djelimočno primila izvršenje obaveze druge strane. Jednostrana restitucija može da nastane i kod dvostrano obaveznih ugovora,ako samo jedna strana potpuno ili djelimično izvrši svoju obavezu. Kod dvostrane restitucije svaki ugovorni vraća svome ugovorniku onu vrednost koju je od njega primio po osnovu rušljivog ugovora. Pored restitucije kao posledica poništenja ugovora javlja se i naknada štete. Naknada štete zavisi od savjesnosti tj. nesavjesnosti stranaka. Savjestan je onaj ugovornik koji nije znao niti je mogao znati za postojanje uzroka rušljivosti, i on ima pravo na nadoknadu štete od svoga saugovornika ako je na njegovoj strani bio uzrok rušljivosti. Nadoknadom štete se repariraju posljedice koje su nastale ništavošću ugovora.

9

KONVALIDACIJA

Konvalidacija predstavlja naknadno osnaženje rušljivog ugovora putem odricanja od prava na poništaj ugovora od strane lica kojima zakon to pravo daje. Ona može biti učinjena izrično ili prećutno, npr. dobrovoljnim izvršenjem rušljivog ugovora od strane ugovornika koji zna za uzrok rušljivosti zbog koga bi mogao zahtjevati poništaj ugovora. Konvalidacija je moguća kod rušljivih ugovora zato što se kod ovih ugovora prvenstveno vređaju interesi samih ugovornika ili drugih zakonom određenih lica, tako da se ta lica, s obzirom da se radi o zaštiti njihovih interesa mogu odreći zaštite koji im država pruža. Ako se radi o nedostatku koji povlači apsolutnu ništavost kojom se vređaju javni interesi stranke u principu ne mogu izvršiti konvalidaciju ugovora. U slučaju ništavosti stranke mogu samo da sačine novi ugovor koji će ispunjavati uslove punovažnosti.,a taj akt nije konvalidacija već zaključenje novog ugovora. Da bi konvalidacija proizvodila pravna dejstva potrebno je da se ispun eodređeni uslovi:da se radi o rušljivom ugovoru, da se konvalidacija preduzima od strane lica koja su ovlašćena da zahtjevaju poništenje ugovora, da je u momentu konvalidacije stranka bila u mogućnosti da slobodno izjavi volju. Konvalidacija može da se preduzima u svim slučajevima rušljivosti ugovora, prije svega je moguća kod nedostataka volje. Takođe je moguća i u slučaju kada je rušljiv ugovor sklopljen od strane lica koje je ograničeno poslovno sposobno,i bez prisustva njegovog zakonskog zastupnika*. U takvoj situaciji ugovor se može osnažiti naknadnim odobrenjem. Dejstvo konvalidacije se ogleda u tome što rušljiv ugovor postaje punovažan. Konvalidacija djeluje retroaktivno i konvalidirani ugovor se ne može više napadati iz razloga zbog kojih je konvalidacija preduzeta. -------------------------------------------------*ZOO Član 56 (1) Za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. (2) Ograničeno poslovno sposobno lice može bez odobrenja svog zakonskog zastupnika zaključivati samo one ugovore čije mu je zaključivanje zakonom dozvoljeno. (3) Ostali ugovori tih lica ako su zaključeni bez odobrenja zakonskog zastupnika rušljivi su, ali mogu biti osnaženi njegovim naknadnim odobrenjem.

10

SADRŽAJ

Uvod---------------------------------------------------------------------------------------------2 Nevažnost ugovora----------------------------------------------------------------------------3 Nepostojeći ugovori---------------------------------------------------------------------------4 Ništavi ugovori---------------------------------------------------------------------------------5 Konverzija--------------------------------------------------------------------------------------7 Rušljivi ugovori--------------------------------------------------------------------------------8 Konvalidacija-----------------------------------------------------------------------------------10 Sadržaj-------------------------------------------------------------------------------------------11 Bibliografija------------------------------------------------------------------------------------12

11

BIBLIOGRAFIJA

Perović, S. : OBLIGACIONO PRAVO, Beograd, Službeni list SFRJ, 1990 Antić, O. :OBLIGACIONO PRAVO, Beograd, Službeni glasnik,2008 ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja

12