160968238-santa-maria-della-salute.doc

To je najljepsa ljubavna pesma-elegicna pesma Laze Kostica, nastala 1909. godine . Nosio ju je u sebi punih cetrnaest godina. U njoj se susrecemo sa motivom mrtve drage. Da bi pesma bila, bolje shvacena potrebno je podesiti na intimnu dramu pesnika koja je prethodila nastanku pesme. Kada je Laza imao pedeset godina, upo znao je devetnaestogodisnju devojku Lenku Dunderski, kcerku svog dobrog i bogato g prijatelja Laze Dunderskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostr ana ljubav. Lenka D. je bila ocinjena slavnim pesnikom a on njenom mladoscu i lj epotom. Medjutim shvatajuci da je razlika u godimana suvise velika i da je takva ljubav prosto nemoguca Laza bjezi u manastir Krusevdol, gde ce ostati nekoliko godina. Na predlog njenog oca zeni se bogatom udovicom iz Sombora, koju nikad ne volio, te iste 1895. godine umire Lenka a on sa zenom odlazi u Veneciju gde izm edju ostalog posecuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandeoznom ljepotom crkve Laza Kostic ce u sebi nositi ovu pesmu, sve dok ne dobila puni sjaj, i postala oprostajna pesma, jedna od najljepsih u srpskoj poeziji. A da je to tako potvrdju je i njegov licni dnevnik u kome je zapisao: Znate, za mene L. nije sasvim mrtva ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To bas ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dusu za minut jedan, i iziđe iz nje sa snom. Pesma pocinje obracanjem lirskog subjekta Gospi od Spasa u cije ime je podignut hram. Bogo odica je svetost. Ona je majka sveta , blazena i vrelo milosti. Ushicen ljepotom hrama on trazi oprost za sve svoje grehe. Njegov greh je dvostruki; napisao je 1879. godine pesmu Duzde se zeni, u kojoj govori o zidanju istog hrama i zali za posecenim dalmatinskim borovima koji se u njega ugradjuju. i kao drugo, sest godina ranije, 1872., pisao je negativno o Bogorodici i madonizmu u katolickoj veri. U hramu pred koijm se nasao, Laza je video sveti znak i vertikalu preko koje se uspostavlja veza zemaljskog sa bozanskim, nebeskim i duhovnim. Posle ovakvog uvodnog pristupa pesnickoj temi, pesnik pravi zaokret i pocinje da ispoveda sebe, svoju pesnicku intimu. Govori o svom stradanju, i ceznajma i nadama koje je gruba stvarnost sasvim ponistila. Medjutim, sve muke koje su ga zadesile, a sve sto je dusi lomilo kril , krivicu vidi u sebi, sve je to sa ove glave, sa lude . Od ovog trenutka pesnik u slikama, gradacijski, citaocu nudi slike svop jih patnji i promasenosti. Saznajemo da je sve pocelo sa iznenadnom pojavom mlade zene, kada je zauvek usla u njegov zivot. On ispisuje hvalospev njoj i njenoj ljepoti, ona je vila, sa njom je dosla svetlost, sa njom je sinula ona unutrasnja milina ali su dosle i muke, patnja. Njena lepota je ispunjenje svih njegovih oc ekivanja, vecnost bi dao za trenutak njenog pogleda.Ona je zlatna vocka koja je sazrela kasno. U tome i jest problem, njena mladost i njegova starost nasli su s e u vreme kada jedno iskljucuje drugo, u cemu je i razlog vise za njegovom patnju i dusevnu dramu. U pesniku dolazi do dvojstva: u njemu se sukobaljavaju razum i osecanja. Razum ce na kraju nadvladati srce i pesnik ce se povuci, a ona umire. (Utekoh od nje- a ona svisnu). Smrt voljenog bica dozivljava se kao opsta kataklizma. Kada je pesnik opevao dramu bica i kad ju je podigao na nivo svetske kataklizme on se opet vraca slici hrama i asocijacijama koje ona budi u njemu. Pesnik stoj i pred hramom, pred likom Bogorodice i u tom trenutku shvata da je i njemu jos jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na stubu secanja na Lenku Dundjerski. Ova dva hrama imaju nesto zajednicko a to je ljepota i divljenje. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad pocinje priblizavanje jave i sna, da bi se nakon unutrasnjeg prosvetljenja i duhovnog ozarenja bica, java preobrazila u san: hram Gospe od Spasa nestaje . Sada je san, prvi put, postao jaci od jave: Postoji samo ona , samo san i ona u tom snu. Javlja se u snu ali uvek iznenada, mimo njegovih zelja i uvek drugacija: Dode mi u snu. Ne kad je zove silnih mi zelja navreli roj, ona mi dode kad njojzi gove, tajne su sile sluskinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. U ovim stihovima prepoznajemo onu pesnikovu belesku iz dnevnika sto dovoljno govori o Lenki kao njegovoj trajnoj opsesiji. U tom snu i zanosu oni su kao muz i zena- culno se ne ugasilo, s tim sto je ona sad starija od njega (ne po godinama vec starija po smrti, vec po pripadanju nebu i duhovnosti). Oni imaju i decu- pesme su im deca. Posto ona pripada onostranom svetu i odatle pristize u njegove snove, on u njenom javljanju vidi znak da joj se pridruzi, to se pesnik ni malo ne plasi smrti, on je cak prizeljkuje, tamo je raj u kome ona obitava u raj, u raj u njen zagrljaj! Kraj pesme cetrnaesta strofa jos vise naglasav pomisao na taj onostrani svet i susret s njom. U tom susretu on vec vidi neslucenu srecu i uskrsnuce ljubavi koja je toliko jaka i sveprozimajuca. Ljubav za divljenje i za vecnost: zadivicemo svetske kolute, bogove silne, kamoli ljude, zvezdama cemo pomerit' pute, suncima zasut' seljanske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi polude, Santa Maria della Salute. Ova kraj sadrzi krupne kosmoloske odrednice: svet, raj, zvezde, vaseljena, bogovi, sunca. Pesnik je krenuo od zemaljske stvarnosti od hrama Santa Maria della Salute da bi putem pesnickog majstorstva to prosirio ovlastima sna, zanosa i fantazije . U ovoj posljednjoj strofi pesnik je toliko glasan i raspevan da se sve stropstava i sliva u jedno, bozansko i vecno, kosmicko i neunistivo. Laza Kostic je svojom imaginacijom i izuzetnim senzibilitetom stavaraoca umeo da poveze mnoge krajnosti: ljudsko i bozansko, sveto i profano, dva principa: muski i zenski, zemaljsko i nebesno, trajno i prolazno, srecu i tugu.U ovom pesnickom delu posebno mesto ima refren Santra maria della salute- javlja se na kraju svake strofe: cetrnaest puta. Njime se potencira pesnicka tema kao izvor ljepote, univrezalne, svevremenske. Santa Maria - hram, srediste je pesme i povod za apologiju zene, ljepote i ljubavi. Ovaj italijanski naziv deluje i prijatno na sluh zvucno je bogat i pevljiv. Javlja se kao tajna rec kojom se nesto zakljucava, nesto brani i pomocu nje otvaraju vrata koja vode u onostrani svet. Dozivljavamo je kao misticnu rec kojom se neko priziva iz neznanih daljina. Kada je u pitanju jezik ovog pesnika, posebno mesto imaju Kosticeve kovanice ili tzv. neologizmi, kojima je kitio svoje pesme: nebesnica, kajan, dusilo, ugod, gled, zud, zalut, zapon, gove, beznjenice. Uvid u kompoziciju pesme Santa Maria della Salute I Susret pesnika sa hramom u Veneciji i kajanje zbog prethodnog pevanja: Ushit ljepotom i bozanskim Obracanje Bogorodici i trazenje oprosta. Ljepota kao uni verzalni smisao trajanja, opredmecen u hramuUsmeravanje pevanja prema vlastitoj drami II Osvetljavanje vlastitih muka: Pojava zene: svetlos umesto mraka. Zena kao ispunjenje svih zelja Hvalospev zenskoj ljepoti. Dvojstvo u pesniku: razum i strast, pobeda razuma. Pesnikovo uzmicanje pr ed mladoscu i lepotom, lom u njemu i njena smrt. U ljepoti hrama vidi ljepotu zene, otkriva hram u sebi od uspomena na nju III San i ona: San postaje jaci od jave. Njena pjava u snu. Oni su u vezi, senzualno i duhovno. Pesme koje se ne pisu i ne poju to su njihova deca definitvno bjegstvo od jave i pri ivanje smrti zamisljeni susret u tom svetu donosi srecu, ljubav obedinjuje bozan sko i ljudsko, zemaljsko i nebesko.

Santa Maria della Salute - Prvi put objavljeno kao završna pesma u jubilarnom izdanju celokupnih Kostićevih pesama od 1909. godine. Zbog toga se ta pesma s pravom naziva Labudovom pesmom. Pesma je posvećena rano preminuloj Lenki Dunđerskoj, koja se, u svom mladalačkom oduševljenju za čuvenog pesnika, zaljubila u Kostića početkom devedesetih godina 19. veka. Pesnik se obazrivo povukao smatrajući da je to trenutan i prolazan zanos mlade devojke. Ali snažno osećanje simpatije prema njoj ostalo je i dalje u pesniku i njena rana smrt (umrla je vrlo mlada, 1895. godine od tuberkuloze) izazvala je duboku tugu u njemu. Za jubilarno izdanje svojih pesama on je nekoliko meseci spremao ovu pesmu (od marta do jula 1909. godine) i njom završio svoj pesnički rad.

Pesma po kojoj bi, jednoj jedinoj, Kostić ostao veliki umetnik i s kojom se kod nas retko koja može uporediti jeste Santa Maria della Salute. Pisana na kraju života, posvećena uspomeni mlade devojke koja je umrla, stvarana u toku nekoliko meseci, ta pesma je remek - delo umetnika koji je pred kraj života rešio da se zauvek rastane sa svojom lirom. Ona je u sebi spojila dva motiva koje je Kostić još ranije opevao: motiv starca čije je srce prepuklo kada otpevao svoju poslednju pesmu (Stari cigo) i motiv zvezde - životnice koja se u silnoj žudnji sudara s voljenom zvezdom Danicom (Moja zvezda). I ta dva motiva, tako umetnički lepa i tako inventivno retka, spojena su i obrađena ovde s izvrsnom veštinom, s retko uspelim izrazom. Ta pesma i po svojoj zamisli, i po kompoziciji, i po gradiciji osećanja, koja u zadnjoj strofi, u divnoj slici pomerenih zvezdanih puteva i usijanih sunaca ljubavi, dostiže neslućen intezitet - pokazuje da je Kostić po stepenu svog talenta mogao da bude na visini velikih evropskih pesnika.

Zanimljiva je predistorija pesme Santa Maria della Salute. Stvaralački impulsi za nastanak pesme potekli su iz tri osnovna izvora, ali su oni opet u uskoj međusobnoj vezi. U svojim pedesetim godina Laza Kostić je upoznao devetnaestogodišnju Lenku Dunđerski, kćerku prijatelja Laze Dunđerskog. Kostić je bio slavan pesnik, poznata ličnost, krupan i vrlo lep čovek, lepo odeven, gospodstvena držanja, vrlo obrazovan i elokventan. Devojka je zavolela zrelog gospodina, a pesnik je bio ludo zaljubljen. Nastale su borbe u pesniku, sukob osećanja i razuma. Beži od Lenke i svojih osećanja u manastir Krušedol i tu provodi pet godina. Laza Dunđerski predlaže prijatelju da se oženi bogatom udovicom Julom Palanačkom što ovaj i učini 1895. godine. Iste godine umire Lenka Dunđerski. Da bi pobegao od nesreće i tuge, odlazi sa ženom u Veneciju. Tamo posećuje crkvu Gospe od Spasa iz 17. veka. Izuzetna lepota crkve zadivila je pesnika. U tom trenutku u njemu se sreću i stapaju u jedno divljenje prema crkvi i neprebolna ljubav prema Lenki. Iz toga susreta dveju lepota počela je da klija pesma, ali istovremeno je narastalo kajanje što je nekada osuđivao gradnju crkve drveta iz slovenskih šuma po Dalmaciji. U pesmi Beseda (1865) Kostić je pevao o tragici srpskoga bora koga je Mletačka nemilosrdno sekla i odvozila u Italiju. Godine 1879. napisao je pesmu Dužde se ženi: u njoj žali za posečenim srpskim borovima koji su ugrađeni u crkvu Gospe od Spasa. Živeo je pesnik u braku bez ljubavi, patio je za Lenkom, susretao se s njom u snovima, vodio na francuskom jeziku svoj dnevnik jave i snova, sazrevala je u njemu, u toku dvadeset godina ćutanja, poslednja pesma, Santa Maria della Salute, njegova labudova pesma; pojavila se na svet 1909. godine. Pesma Santa Maria della Salute ima bogatu sadržinu koja se postepeno smenjuje tokom pesme smenjivanje motiva praćeno je smenjivanjem osećanja, raspoloženja i psiholoških stanja lirskog subjekta. U skladu sa ovim promenama menja se ton i smenjuju se osobenosti različitih lirskih

vrsta - molitva, pokajnica, elegična ispovest, snoviđenja, ljubavna pesma, apokoliptično viđenje, himna. I II Obraćanje Bogorodici i traženje oproštaja za sve ono što je ranije govorio o njenom hramu odricanje od misli iz pesama Beseda i Dužde se ženi; ton molitve i pokajanja; sakrralna leksika; skrušenost. II IV Da bi uverio Bogomajku da je mnoge grehe okajao, kazuje uzaludnim pokušajima, izneverenim očekivanjima od zivota, porazima. Ipak, ne krivi druge jer "sve je to s ove glave, sa lude". Ton je elegičan, pun gorčine i bola; elegija. V VI U tom sumraku pojavljuje se "moja vila", draga neviđene lepote koja "svaku mi mahom zaleči ranu"; trenuci sreće i svetlosti; louavna pesma. VII IX Sukob ljubavne sreće i razuma; preispitivanja, unutrašnji sukobi ("dve se u meni pobiše sile"), odricanje od ljubavi i bekstvo; smrt drage; apokaliptična slika sloma; ljubavna pesma. X - XIII Umrla draga se javlja u snu; lirska priča o susretima sa dragom; snoviđenja; pesme kao deca susreta sa dragom; ljubavna pesma. XIV - XV Sjedinjenje sa božanskom dragom pobeđuje tamu i ništavilo, iz beznjenice dospeva se u raj; kosmički doživljaj ljubavi sa umrlom dragom; ekstaza; hiperbolične slike sreće; himna. Susret sa hramom Gospi od Spasa u Veneciji probudio je pokajanje za sve ono što je pesnik ranije pesmom govorio o građenju hrama: on je žalio borove koje su Mleci sekli po slovenskim šumama i gradili svoju Veneciju i hramove u njoj. To je bio protest mladog pesnika ne samo zbog seče šuma: borovi su simbolizovali Srbe - sve one koji su ginuli na granicama zapadne civilizacije štiteći je od najezde Turaka. Pesnik je bio zadivljen lepotom hrama i u tom trenutku shvatio da je lepše "nositi lepotu" i postati stub koji će nositi svodove crkve, nego pretvoriti se u pepeo "grejući svetsku grehotu", "tonuti u brodu" i "trunut u plotu" - "zar nije lepše vekovat u te". Promena stava prema hramu nije došla slučajno. Našao se pred njim neposredno posle smrti Lenke Dunđerski. Lepota hrama poistovetila se sa lepotom mrtve drage - hram i draga postali su jedno. U tom trenutku je shvatio kako je počinio dva greha prema dvema lepotama - prema hramu kada je žalio slovenske borove i prema dragoj kada je pobegao od njene ljubavi. Molitveni ton je naglašen, leksika je sakralna: MAJKO SVETA, BLAŽENOJ, NEBESNICE, VRELO MILOSTI, SAGREŠI, KAJAN, PREČISTE SKUTE.

Reči upućene Bogomajci podstiču da se otvori srce i u njemu sagledaju ne samo gresi nego i stradanja i patnje, porušeni snovi, izneverene nade - svim tim patnjama on je okajao sve moguće grehove. Međutim, on ne jadikuje, ne krivi druge, jer, što je duši lomilo krilo,/te joj u jeku dušilo

let,/sve je to s ove glave, sa lude". Sledeća slika i ispovest, lirska priča o ljubavi, nastaje iz dva podsticaja. Osnovni podsticaj je u stihu "sve je to s ove glave, sa lude" - priča će pokazati kakav je veliki greh počinila ta luda glava. Drugi podsticaj je u mraku životnog poraza, koji će biti potisnut pojavom "moje vile" - drage koja iznenada ulazi u život i prosvetljava ga. Peta i šesta strofa su ljubavna pesma o trenucima sreće i svetlosti: Tad moja lepše je iz crnog ko pesma svaku mi al težoj što ću Santa Maria della Salute?

od

vila ovaj mraka slavlja mahom rani milja,

Ona me glednu. nikad još takav tim bi, što iz svih visina sve mi to nudi jade pa slade, svu svoju dušu, svu večnost za Santa Maria della Salute.

preda ne divna u od

me vide mi zori zaleči nastade muke

U ne tog

dušu sinu pogleda stopila čim

za čemer sve te,

divni

god pa svoje trenute!

granu, vid; svanu, svit; ranu, brid: ljute svesnu gled; kresnu, led, čeznu', med, žude, -

To je priča o prvom viđenju drage i o začuđenosti njenom neviđenom lepotom. Cela slika je metafora: draga se ne spominje, pred lirskog subjekta pojavljuje se vila. Samim tim je istaknuta devojčina lepota jer su vile simboli ženstvenosti i lepote. Ona "granu" (kao proleće), "svanu" (kao dan), "ko pesma slavlja u zorin svit". Posle onoga mraka iz prethodne slike, sinula je svetlost, obodrila i zalečila sve rane. Iznenadno bogatstvo lepote pogled je najčudesniji i najtopliji, on bi stopio led svih visina; pogled razgoreva ljubav, duša je uznemirena jer se u njoj mešaju "jade pa slade, čemer pa med". Snaga lepote je izbezumila lirskog subjekta, hiperbolične slike su se slile u produženu strofu - umesto oktave, šesta strofa je nona: taj "suvišni" stih ("svu večnost za te, divni trenute") hiperbolom iskazuje vrednost trenutka kada se dogodilo "ona me glednu".

Četvrta poetska celina (VII - IX strofa) izražava nevericu, unutrašnja preispitivanja i sukobe suprotnih sila. Prvo se javlja neverica da njega može da snađe takva sreća, snažno izražena uzastopnim retoričkim pitanjima:

Zar meni Zar meni Zar meni ta zlatna voćka što sad tek zre?

jadnom

sva blago

starom,

na

ta toliko dnu

divota? sve? života,

Ova pitanja ne proističu samo iz trenutka kada je sagledao lepotu drage; ona imaju uporište u negativnom životnom iskustvu da je sve snove slomila java i pretvorila u "pep'o i pra'". Više je elemenata koji podupiru nevericu: jadan je po onome što mu je život sve oduzeo; toliko dobrote i lepote nikada nije osetio; on je star, "na dnu života" a ona je voćka 'što sad tek zre" - razdvaja ih nesklad njegovog vremena koje je proteklo i njenog vremena koje tek dolazi. Ostalo mu je da zažali što ta lepota nije njemu "sazrela pre" i da traži oproštaj zbog "grešne zalute" u predele života koji mu ne pripadaju. To je agens da u njemu nastane sukob protivstavljenih sila: mozga i srca, pameti i slasti. Taj sudar je predočen izvanredno bogatim metaforama: besni oluj (mladost, ljubav) i stari hrast (starost, pesnik). Mozak i razum su pobedili srce i ljubav (slast): Pamet me utekoh mudro utekoh od nje - a ona svisnu.

stegnu,

ja

srce sreće,

od

stisnu', lud,

To je kraj pozne ljubavi za koju nije bilo dovoljno sigurnosti, hrabrosti i moralne snage. Kada taj čin sagleda pošto je sve prošlo, vidi da nije dobro postupio: - utekoh mudro od sreće, lud. Mudrost je pobedila, sreća je poražena, došla je tragedija i posvedočila da mudrost nije bila mudrost nego ludost. Njena smrt izazvala je apokaliptički slom: Pomrče gasnuše zvezde, smak sveta o, svetski Santa Maria della Salute!

sunce,

večita raj

nasta slome,

u i

plač strašni

o

sud strašni

stud, briznu, sude,

Ova apokaliptička slika, hiperbolama vasionskih razmera, pokazuje snagu duševnog loma koji je izazvala smrt voljene devojke. Tu se završava lirska istorija ovozemaljske ljubavi i započinje istorija onostrane ljubavi koja se događa u snovima. Pretposlednja poetska celina (X - XIII strofa) opeva susrete sa mrtvom dragom. Lirski subjekt je pometen ("u srcu slomljen, zbunjen u glavi"), sleđena je duša od bola, jedina toplina živi u sećanju na dragu ("spomen je njezin sveti mi hram"), ali u snu, ona se javlja, dolazi mu, kravi dušu, otvara mu saznajne vidike suštine života i smrti, nestajanja i trajanja, stvarnog i transcendentalnog života ("kroz nju sad vidim, od nje sve znam, / za što se mudrački mozgovi mute"). Njene posete donose miline, rajska osećanja, ljubav. Tragovi tih susreta su pesme koje pripadaju samo njima jer "to se ne piše, to se ne poje/(...) to razumemo samo nas dvoje/(...) to tek u zanosu proroci slute". Ni reč ni pesma ne mogu da iskažu lepotu trenutaka njihovih sastanaka to su snoviđenja, halucinantna stanja. Skoro dvadeset godina je prošlo a da pesnik nije ništa napisao što bi bilo lirska pesma - kao da je smrću Lenkinom presahnula inspiracija. Ali su tu dnevnici koji svedoče o snovima i snoviđenjima: oni su bili sredstvo da se da odušak napetim grudima i prigušenom bolu. Za toliko godina ćutanja nataložilo se mnogo toga što se ne piše i ne poje, sleglo se u jednu složenu, sržnu pesmu, koja će ugledati svet pod naslovom Santa Maria della Salute. Završna poetska slika data je u samo jednoj, ali proširenoj strofi koja je nastala spajanjem XIV i XV strofe. Tako je i čisto formalnim versifikacijskim sredstvom označeno sjedinjenje lirskog subjekta sa umrlom dragom. Sjedinjenje će doći kada dođe kraj života, kada dođe do susreta u onostranom svetu i kada će mu ona reći "Evo me naj!". To sjedinjenje pobeđuje tamu i ništavilo,

pobeđuje beznjenicu i otvara put u njen zagrljaj ravan raju. A onda dolazi hiperbolična slika sreće, ekstaza, kosmički doživljaj ljubavi: Sve će se dušine žice zadivićemo bogove silne, zvezdama ćemo suncima zasut da u sve da od Santa Maria della Salute.

želje sve svetske

tu

da da

kamoli pomerit seljenske kute miline

zore dusi

probude, progude, kolute, ljude, pute, stude, zarude, polude,

Nesreća i tama ovostranog života prevladana je (i ublažena) eksplozijom sreće, lepote i svetlosti u onostranom životu. Pesma, dakle, nema pesimistički kraj: u njoj je snaga i dinamika optimizma, tvoračkog optimizma ne samo za sebe nego i za druge ("da u sve kute zore zarude"). Time je smrt nadvladana. Ljubavna tuga je ovde dobila mistični smisao samim izborom arhetipskog motiva mrtve drage: ovde je reč o sveljubavi izvan prostora i vremena dostupnih ljudskom umu. Žena je ovde doživljena kao božansko idealno biće. Baš u vreme kada se ova pesma verovatno već oblikovala u osnovnim obrisima, u Knjizi o Zmaju, 1902. godine, Laza Kostić je pisao: - Nije pesnikov ideal u živom stvoru od majke rođenom već u njegovoj duši, u njegovoj zamisli o najlepšoj, najboljoj, najdušnijoj, najljubavnijoj ženi il' devojci... Ona živa je prolazna, promenljiva, može je se čovek i sit nagrliti i naljubiti, može je oguglati. Al' ova duševna samoniklica ostaje večita. Kad pesnik umre, ona ga otprati, ona ide s njim na drugi svet, a svoju sliku ostavi živom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi... To je njegovo srce preživljavalo pa mu se takva situacija i prisnivala. U dnevnicima je zapisivao svoj noćni roman sa mrtvom Lenkom Dunđerski: - a to osetim da me obuzima i prožima neko više biće, grudi mi se raširiše da puknu, i osetim sasvim jasno da je Ona sišla da mi uzme dušu. Bio sam na vrhuncu nebeske sreće i već ugledah raj sa Njom - kada se probudih. Refren bata Santa Maria della Salute ima posebno mesto u strukturi pesme. Imamo li u vidu da je ovaj stih istovremeno i naslov pesme, onda je jasno da on ima izuzetno mesto u značenjskom sistemu pesme kao centralni simbol, kao simbol koji je u sebe ujezgrio veliki broj značenja. U njemu je sinteza božanskog hrama i hrama lepote, crkve i žene, Bogomajke i zemaljske devojke, božanskog i zemaljskog, skrušenosti i divljenja, molitve i ushićenja. Crkva Gospe od Spasa pretočena u stih Santa Maria della Salute simbolizuje pre svega lepotu, umetnost i kulturu zapadne civilizacije; ona simbolizuje lepotu, umetnost i poeziju uopšte, kao proizvod čovekove stvaralačke delatnosti; simbol je Lenke Dunđerski, idealne drage, umrle drage, koja je sama za sebe simbol hrama lepote; simbol je prožimanja telesne i duhovne ljubavi; simbol je, preko lika Bogorodice, nastajanja i rađanja; simbol je vekovitosti, trajanja u vremenu, neuništivosti; simbol jedinstva realnog i transcendentalnog; simbolizuje sveopštu, kosmičku ljubav.