Narodne Basne

Zečevi nisu najstrašljiviji – Narodna basna Učine negde sastanak svi zečevi po zapovesti njihovog starešine, te im starešina reče: – Braćo moja, srce mi se raduje kad na vas pogledam i toliku silu oko mene, ali nam nije više živovanjana na ovome svetu od ukora svih ljudi i svake četvoronožne životinje. Rugaju nam se da smo strašljivci i da se od svakoga bojimo, a od šušnja plašima, a i jeste tako. Ja zaista pod ovom sramotom neću više živeti, nego se idem utopiti u ono jezero. Sad ko ima obraza i ko je moj – za mnom! On poteče a svi jedanak za njim; ali kad dodju do vode, počnu žabe na svu prešu skakati od straha u vodu. Kad to vide starešina, povika na zecove: – Stojte ne topite se! Lažu ljudi i svak drugi ko govori da smo mi najstrašljiviji na ovom svetu; jer videste li kako poskakaše žabe u voduod našega straha! Nego, hajdemo svaki odkle je ko došao, te pričajmo po svetu; pa ko ne veruje – popasite mu svu pšenicu pre mesnih poklada. Mazga, lisica i vuk (neoprezni vuk).

Mazga, lisica i vuk (neoprezni vuk) Lisac ugleda prvi put u životu mazgu i ispriča to vuku. – Kako se zove ta neobična životinja? – upita vuk. – Kad bih je to znao, bio bih pametniji nego što jesam. – pomisli lisac. – Hajde da pridjemo bliže i pogledamo tu čudnu životinju. – predloži vuk.

Mazga opazi da je vuk i licica prate, ali savlada i prikri strah. – Kako se zoviš? – upita lisac izdaleka. – Ne znam napamet svoje ime – odgovori mazga tobož ravnodušno. – Ispisano je na kopitu moje zadnje desne noge. Ako te interesuje, a ti priđi i pročitaj. – Ne umem, na žalost, da čitam, a baš me zanima kako ti je ime. –pretvarao se lisac. – Pusti ti samo mene, – upade vuk – ja se odlično razumem u veštimu čitanja.