мартин хајдегер - аналитика тубивствовања.docx

УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ ФИЛОЗФСКИ ФАКУЛТЕТ ДЕПАРТМАН ЗА ФИЛОЗОФИЈУ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ 1

МАРТИН ХАЈДЕГЕР – АНАЛИТИКА ТУБИВСТВОВАЊА

студент:

ментор:

Жељко Стевановић

Анђелија Милић

Ниш, децембар 2017. године

1. Увод у аналитику тубивствовања

Уколико упитам оно сопство, колико је дуго било остављено, очаравајућим свемиром замагљено, од света, упитаћу и свет колико је пута био порицан од оног сопства и исто тако био исмеван у његовим очима, све од највишег суда, па до измишљење варке, пак мораћу некако да се отргнем од тих питања која воде у један круг и смислено сагледам ту, до недавно ,,вечну”, полемику у којој се једно те исто налази у колизији, коју чини две ,,исте” ствари. Иако сам под великим утиском Хајдегерове ,,мисли”, покушаћу да будем непристрасан у овом проблему, наведеном у првој реченици. Проблематика релације субјекат-објекат, која се већ одавно протеже у повести филозофије, почиње да се ,,размагљује” у једној мери појавом Хајдегерове филозофије, пре свега фундаменталне онтологије. Да бих у овом уводу дао довољно питања и материјала за расправу наведене теме, неопходно је испитати централне повесне моменте који експлицитно уводе у расправу о нечему, као што је аналитика тубивствовања. Релација субјекат-објекат, као да је неминовна тема сваког филозофа и као да без опредељења у овом правцу филозоф није филозоф, тако да полемисати о сваком филзозофу у вези овог питања, у овом раду би био погрешан потез. Моја пажња ће се одржавати на, превасходно, повести филозофског мнења о овом питању. Прва тачка, на којој ће се приказати та доминатност објективног, ће бити на самом почетку писане филозофије и то у космолошком периоду. Какав би то рад или филозофско полемисање било, ако се не спомене античка филзозофија? Итекако могу да разумем ту потребу космолошко-објективног почетка филозофије, јер то је ипак нешто инстиктивно. Питати се ,,Где сам ја? ”, је свакако питање са првеснтвом, у односу на питање ,,Шта/Ko сам ја? ”, пак овој констатацији може се упутити и контра-аргументи, али сматрам да они немају толико утемељења. Оно ,,Ко” неће знати да је оно ,,Ко”, већ ће се питати шта је испред мене (Шта опажам?), а тек ће се онда питати о свом ,,Ко”. У многоме антички дух је заслужан у разликовању микрокосмоса и макрокосмоса, многи би онда рекли да се код предсократовца прича о тези микрокосмос=макрокосмос, али ја мислим да предсократовци стављају, ипак, онај макрокосмос у једном суперординарном положају у односу на микрокосмос, који код предсократовца остаје полемисан само у склопу макрокосмоса. Сада када смо дознали нешто о томе где се налазимо, почиње да се онај центар који је био у објективном полако премешта ка субјективном, које је ту одмах до њега. Тада долази до полаког узимања примата субјективног над објективним. Иако Хајдегер потиче из Хусерлове школе, који је био један идеалан пример субјективног у филозофији, Хајдегер покушава да се некако отргне и да створи једну реалистичнију представу релације субјекат-објекат. Управо његово поимање нечега што није до тада било заступљено у филозофији доводи до једног новог, утемељеног, сагледавања релације проблема субјекат-објекат. Предма, и пре Хајдегера имамо нешто ново у вези овог проблема. Тражећи предмет истраживања који у филозофији треба да припише оно дубинско, контемплативно значење, многи траже то ,,нешто” час у субјекту (сопству), час у објекту (свету), а све то чине уз много неуспеха. Питање те дубине је заправо питање 2

чији одговор води ка стварању места на коме ће се утемељити Хајдегерова фундаментална онтологија, зато нити је дубина у субјекту (сопству), нити у објекту (свету), ,,већ је дубина, да опет кажем Хегеловим ријечима, један став према објективитету, однос између свести и збиље”1. Ту заправо Хајдегер добија место за конституисање своје фундаменталне онтологије и почиње да ствара своју филозофију. То место, које је до скора, било непосотојано због присног односа субјекта и објекта полако бива расклимано и тај новостворени међупростор постаје место на коме Хајдегер смешта своју, пре свега, аналитику и тако почиње да формулише оно истинско-дубинско у филозофији уопште. Да не бих превише рано уводио термине који се тичу Хајдегера, у овом уводу желим још само назначити којим ће смером ићи овај рад и шта је циљ овог рада. Кристализација Хајдегерове филозофије (примарно фундаменталне онтологије) и отклањање појединих делова, исте, путем критике, биће главни циљ овог рада. Мислим да би препричавање ове теме више шкодило него помогло, тако да ћу покушати да тематски развијем ову тему, а самим тим и да упутим критику коју сматрам да је неопходна у оваквим радовима. Сам Хајдегер, након првог објављивања ,,Бивствовања и Времена”, у пар наврата је нагласио да очекује критику његовог дела и да ће је радо читати, док оне који му се беспрекорно приклањају у мислима мање ће ,,волети”, него ли оне који му нешто замерају. Тако да и из неког поштовања према његовом делу и њему самом, покушаћу да му се колико толико не приклоним, мада мислим да је тако нешто у овом тренутку где се ја налазим, јако тешко. Зато питање ,,У ком смеру би требала ићи критика Хајдегера? ”, је можда и најтеже питање са којим сам се сусрео током писања овог рада. Сматрам да бих требао почети са овом тематизацијом од самог почетка. Погрешно је писати о нечему и користити нешто, а да притом нисам то претходно барем мало разјаснио и приближио ономе који чита, такође мислим да то дело, у коме се све у некој мери објашњава (нема набацаних термина који могу неком створити само збрку) чини и само дело компактнијим и бољим. Тако да никако не бих могао тематизовати Хајдегерову аналитику тубивствовања, без претходног објашњења самог тубивствовања, то јест без тражења корена онога што је у Хајдегеру пробудило тај порив ка нечему као што је фундаментална онтологија коју сада условно2 стављамо на примарно место Хајдегерове филозофије.

1.1. Појава фундаменталне онтологије и њен задатак у оквиру главног циља

Откуда идеја Хајдегеру за нешто такво као што је фундаментална онтологија? Шта фундаментална онтологија треба уопште представљати? Ако тражимо одоговор на ово питање, можемо га наћи већ у предговору ,,Бивстовања и Времена” где Хајдегер цитира Пла-

1

Т. Адорно, Филозофска терминологија, Свјетлост, Сарајево, 1986, стр. 127.

Ради лакшег схватања аналитике тубивствовања, сада иако је погрешно, условно се на примарно место ставља фундаментална онтологија, која ће у каснијем излагању бити замењена другим моментом (оним стварно примарним) Хајдегерове филозозфије. 2

3

тона и налази мотив своје даље филозофије. Једна реч која је у њему пробудила тај ,,порив” који сам већ напоменуо, је реч ,,бивствујући”. ,,Имамо ли ми данас неки одговор на питање о ономе што заправо мнимо речју ,бивствујући’? Никако” 3. Због вековног занемаривања овог термина, Хајдегер покушава да га расветли и да га тематизује сматрајући да би тиме поставио добар темељ за своје даље циљеве. Када сам већ код циљева, у наслову овог поглавља, већ постоји нешто као што је главни циљ. Шта је главни циљ Хајдегерове филозофије? Окупиран овим ,,бивствујућим”, Хајдегер жели да преко њега, најпре, допре до оног што се у традиоционалној филозофији назива ,,питање о бити човека” или како га је он назвао ,,питање о смислу бивствовања тубивствовања”. О томе, зашто се није приклонио овом ,,питању о бити човека” биће нешто касније. Најпре, ради лакшег разумевања, потребно је објаснити шта то што чини бивствујуће различитим од бивствовања. Хајдегер нужно уводи један нов термин - ,,онтолошка разлика”. Та разлика, заправо, говори о томе да је бивствовање неистоветно са бивствујућим. ,,Бивствовање” осим што је глаголаска именица, оно означава и нешто свеобухватно, док ,,бивствујуће”, осим што означава глаголско-придевску именицу, означава и нешто субординирано бивствовању. Ову разлику сам само начелно назначио ради лакшег схватања даљег рада, док у њено излагање нећу детаљно залазити. Како доћи до смисла бивствовања тубивствовања? Е сада смо дошли до онога што представља фундаменталну онтологију, коју одликује егзистенцијална аналитика тубивствовања, вођена главним циљем – схватања смисла бивствовања уопште (које се може схватити након питања о смислу бивствовања тубивствовања). Сада када знамо оквире фундаменаталне онтологије, време је да се позабавимо централним тремином – тубивствовањем. Фасцинантно је, како је Хајдегер уочио нешто тако као што је тубивствовање. Тематизовањем ,,бивствујућег”, Хајдегер уочава оно бивствујуће, које бивствује на специфичан начин. ,, ,Тубивствовање’ је у Sein und Zeit–у назив за оно бивствовање које смо ми сами, а обично га називамо ,човјеком’ (,der Mensch’)”4. Ако се безусловно сложимо са овом констатацијом, барем за сад, хајде да видимо шта би уопште значило ово ,,ту” испред бивстововања. Као што се и етимолошки може већ закључити, ,,ту” означава неко место, а за потпуније значење анализираћемо , укратко, ову реч на немачком. ,,Dasein” (тубивствовање) има још и једну одредницу, ово ,,Da” на немачком осим просторног, има и временско значење (када,тада) , мада и сам Гајо Петровић, каже да је та употреба временског ,,Da” у немачком јако ретка, а да је овде код нас уопште и нема. Шта би онда значило то : када, тада, овде, ту? Очито се ради о нечему што нас и временски и просторно прати, тако да у ужем смислу схватања ово ,,Dasein” значи и сами ми, то јест , сам човек (као што је већ закључено у претходном цитату). У даље полемисање тубивствовања не бих улазио још, битно је да смо назначили основне одреднице истог. Водећи се главним питањем његове филозофије о смислу бивствовања уопште, Хајдегер се нашао у недоумици како доћи до одговора? Схвативши да нема довољно услова за израду (ausarbeiten) овог питања, он посеже за стварањем сопствене онтологије, која ће моћи да да одговоре на ово питање и да покаже ,,да је ,конкретна израда’ питања о смислу бивствовања могућа само у оквиру једне нове концепције филозофије - у склопу схваћања филозофије као ,универзалне

3

М. Хајдегер, Битак и време, ЈП Службени гласник, Београд, 2007, стр. 17.

4

Г. Петровић, Увод у ,,Sein und Zeit”, FF Press, Загреб, стр. 23.

4

феноменолошке онтологије’ - и уз помоћ једне нове филозофске ,дисциплине’ ,фундаменталне онтологије’ ” 5. Пошто је тема овог рада - аналитика тубивствовања, ја у детаљно разматрање филзофије као универзалне феноменолошке онтологије, нећу залазити, већ ће моја целкупна пажња у даљем раду бити посвећена фундаменталној онтологији, то јест делом фундаменталне онтологије – аналитиком тубивствовања. Да бих заокружио ово поглавље посвећено, превасходно, фундаменталној онтологији и њеној појави, потребно је објаснити место на коме се она налази, шта се под њом разумева и шта она треба представљати. Сама реч ,,фундаментална” означава нешто темељно, на основу чега се нешто друго гради, с тога ова онтологија има задатак да буде потпора за сва остала Хајдегерова извођења и за разматрање питања о смислу бивствовања уопште. ,, Она је онтологија ,из које тек могу произаћи све остале’ ” 6, она треба бити та, која ће издржати целокупни притисак Хајдегерове филозофије и зато је јако битно схватити је, јер без ње, целокупни даљи рад биће несхватљив. Такође, погрешно је закључити да су аналитика тубивствовања и фундаментална онтологија исто, она осим аналитике тубивствовања има и за циљ смисао бивствовања тубивствовања, то јест оно због чега уопште је и израђена аналитика тубивствовања. Штавише, аналитика тубивствовања је тек једна припремна фаза, која служи за даље извођење, али колико год она била ,,само” једна фаза, она је и остала једна, јер Хајдегерова даља филозофија, ван фундаменталне онтологије, не постоји, а притом и сама фундаментална онтологија је остала са великим јазом контра-аргумената (нпр. немогућа повезаност егзистенцијала и категорија). Да ли је уопште Хајдегеров рад уверљив? Да ли је оно што је он писао лоше постављено? И да ли аналитика тубивствовања има ма какву значајну улогу у данашњој филозофији?

2. Аналитика тубивствовања

Да одмах на старту кажем да у техничка питања и разлоге зашто и како је Хајдегерово дело остало недовршено нећу залазити, јер нити је то тема, нити ја имам за право да овде описујем његову биографију, но да се вратимо на главне ствари. Ово поглавље ће бити подељено у више мањих делова, ради лакше и јасније тематизације аналитике и ради лакше прегледности. Оно што стварно буди знатижељу код Хајдегера, је то како је то тубивствовање различито и како баш оно мора да буде то бивствовање уз помоћ којег ће се дођи до главног питања – питања о смислу бивствовања уопште? Да би се говорило о томе неопходно је прво споменути нешто као што је првенство бивствовања тубивствовања, а затим разрешити зашто не ,,питање о бити човека” и зашто баш како је то Хајдегер рекао ,,питање о смислу бивствовања тубивствовања ”. Такође се питам који је уопште циљ циља проналажења одговора на питање о смислу бивствовања уопште, шта са тиме урадити, каква му је намена? Или је то само проналажење нечега што би било тек онако пронађено и остав-

5

Г. Петровић, Увод у ,,Sein und Zeit”, FF Press, Загреб, стр. 20.

6

Исто стр. 20.

5

љено, јер не може наћи своју примену ? О овим, а и мноим другим питањима биће говора у наредним поднасловима.

2.1. Зашто баш тубиствовање?

За лакше схватање одговора на ово питање, неопходно је прво напоменути предонтолошко разумевање. Предонтолошко разумевање се не схвата као Платоново преегзистенцијално, напротив, оно нема никакве везе са таквим разумевањем (барем не директно). Предонтолошко разумевање је разумевање које носи свако са собом кроз живот, можда чак и незнајући да га носи. То је оно разумевање када ви схватате да све око вас бивствује , а не питате се о том бивствовању. Сада је потребно нагласити ту разлику између егзистенцијелног и егзистензијалног разумевања тубивствовања. Егзистенцијелно разумевање је управо ово предонтолошко разумевање, оно не залази у то како ми бивствујемо и зашто, већ се на један уобичајан начин односи према том разумевању и непосредно га користи. Са друге стране имамо егзистенцијално разумевање, то разумевање је оно у коме се ми питамо о том бивствовању, то јест покушавамо да се тематски бавимо тим бивствовањем. Нама лично је битније ово друго, али и ово прво не сме бити занемарљиво, а зашто, видећете касније. Ако већ тражимо смисао бивствовања уопште, а желимо да то одрадимо преко аналитике тубивствовања, као полазне станице, ми се морамо прво питати о том тубивствовању. Сада ћу изложити Хајдегерову структуру питања, која треба бити само једна припремна проблематика у којој ће се наћи потреба за нечим као што је првенство тубивствовања у односу на остала бивствујућа. Свако питање чини оно питано, оно испитивано и оно упитано. ,, Питано је у њему бивствовање (das Sein), испитивано смисао бивствовања (der Sinn von Sein), а упитано - бивстујуће (das Seinde) ” 7. Која је предност тубивствовања наспрам осталих бивствујућих? Да би то објаснио Хајдегер ствара троструко првенство којим даје предност тубивствовању над осталим бивствујућим, у вези питања о смилсу бивствовања уопште. Али како ми можемо да се питамо о бивствовању, путем тубивствовања, које је и само део бивствовања? Хајдегер то назива ,,круг у доказу”, али притом даје и објашњење зашто то уопште и није круг. Он каже да ми можемо да полемишемо о тубивствовању путем оног предонтолошког, то јест неескплицитног знања о самом бивствовању уопште. Иако ово делује као разумљиво, оно ипак тресе овај фундамент и сам Хајдегер овде испада наиван у односу на космолошке филозофе. Наиме, мудрије је прво схватити онај универзални закон и на основу њега дедуктивно (непогрешиво, по нужности) изводити остале доказе, него ли схватити тубивствовање и на основу њега индуктивно говорити о бивствовању, које би се у том случају тешко могло схватити, а и питање је да ли би и оно што схватимо било истинито. Премда, Хајдегер није успео ни да проговори о бивствовању уопште, тако да се и њему самом вероватно то чинило немогућим , са гледишта тубивствовања. Можда неки мисле да је Хајдегер то тубивствовање схватао као универзално и најузвишеније, али ја мислим да није тако, зато што он на многим местим у

7

Г. Петровић, Увод у ,,Sein und Zeit”, FF Press, Загреб, стр. 31.

6

,,Бивствовању и Времену” тубивствовање сматра као приручним ка главном циљу - смилсу бивствовања уопште и то свуда експлицитно пише. Овде бих завршио ову причу о ,,кругу доказа” и почео да разјашњавам тросктруко првенство тубивствовања. Прво првенство које оно добија од Хајдегера је – онтичко. Али пре него што то изложим, требамо се упитати зашто Хајдегер не присваја ,,питање о бити човека”, већ се пита о смислу бивствовања тубивствовања? То је управо оно што сам малопре рекао да ћу касније разјаснити. Разлика је веома јасна, Хајдегер не користи ово традиционално питање због немогћности да кроз њега детаљно формира структуру тубивствовања, и зато се одлучује за новокомпоновано питање. ,,Наиме, бит човека, више означава неко његово својство” 8, како Гајо Петровић каже, док питање о смислу бивствовања тубивствовања нуди једну структуралну анализу, која је обухватнија и практичнија. Да би дошли до те структуралне анализе, потребно је обрадити ово тросктруко првенство тубивствовања. Прво, као што само већ и рекли је онтичко првенство. Шта нам казује онтичко првенство? To je уствари оно првенство у којем ми испитујемо оно шта смо ми заправо. Оно казује да смо ми ти који испитујемо оно што се тиче нас, то питање о свом бивствовању не може нико други поставити осим нас самих, и то представља ово онтичко првенство. Друго првенство је онтолошко. Оно је карактеристично и за остала бивствујућа, а то је да оно постоји, то јест да је онтолошко. Треће је онтичкоонтолошко, ,,онтичка је одлика тубивстовања не самоодношење према властитом бивствовању, него и разумевање тог бивствовања” 9, oва три првенства чине троструко првенство бивствовања тубивствовања над осталим бивствујућим, и ето баш зато користимо то тубивствовање. Зато баш Хајдегер се одлучује за њега и путем њега жели да спроведе своје даље замисли, које у суштини није успео да реализује до краја.

2.2. Структурални образац Хајдегеровог ,,тубивствовања”

Сада када смо схватили зашто се уопште питамо о тубивствовању, а не о нечему другом, време је да видимо коју стрктуру има то тубивствовање и шта се њиме мни. Прву поделу коју Хајдегер врши је подела на бивствовање-у-свету (In-der-Welt-Sein) и подела на унутарсветско бивствујуће (das innerweltiche Seiende). Можда то није и прва подела коју он спомиње, али је свакако најобухватнија. Шта чини бивствовање-у-свету? Њега чини наше тубивствовање и основно устројство тубивствовања је заправо ово бивствовање-у-свету, док све остало чини унутарсветско бивствујуће, то је уствари све оно што срећемо ,,унутар” и са њим смо стално у контакту. Битно је нагласити и да остала тубивствовања, која се називају сатубивствовања и припадају сасвету, такође припадају бивствовању-у-свету. Када сам већ споменуо нешто као што је сасвет, битно је и то објаснити. Хајдегер, у суштини, целокупан свет дели на околни свет (приручно и предручно) и на сасвет (остала тубивствовања). Приручно (Zuhandenheit) треба, како већ и сама реч говори, представљати

8

Г. Петровић, Увод у ,,Sein und Zeit”, FF Press, Загреб, стр. 48-49.

9

Исто, стр. 36.

7

нешто чиме се служимо, што нам је ,,при” руци. Е сад, ова констатација је тек начела ,,приручно”, које захтева још објашњења. Када бих морао да једном реченицом укратко искажем шта је приручно, рекао бих да је то све оно што има неку сврху и њиме се притом служимо, при чему свака приручност сугерише на другу и тиме све оне чине целокупну сврховитост (нпр. домаће газдинство), занимљиво је и то што при тој услузи ми никад не размишљамо о томе чиме се служимо, већ када оно постане предручно (Vorhandenheit) почињемо да о њему размишљамо. То су та два главна модуса која чине унутарсветско бивствујуће, приручно и предручно. За Хајдегера, предручно је оно што је постало неупотребљиво, нешто што је остало без неког дела или нешто што ,,лежи на путу”10, то јест смета нам. Ови термини, приручног и предручног, су у Хајдегеровој филозофији јако битни и он доста полемише о њима. Сада када смо заокружили ту поделу света, време је да посветимо пажњу нечему као што је брига (die Sorge). Брига по Хајдегеру представља оно што заправо чини само тубивствовање таквим какво јесте. Другим речима, она путем тубивствовања бивствује-у-свету, а тубивствовање је без ње само пука реч без структуре. Сада је време да се спомене и још једна битна карактеристика тубивствовања, а то је временитост (die Zeitlichkeit). ,,Будући да бивствовање увијек постаје дохватљиво само из погледа на вријеме, одговор на питање о бивствовању не може се налазити у једном слепом и излолираном ставу” 11. Можда и помало касно уводим тај временски карактер, али свакако да без схватања тубивствовања и фундаменталне онтологије, овај карактер би било тешко схватити. Дакле, Хајдегер тврди да је тај смисао бивствовања уопште – време, а да је смисао бивствовања тубивствовања – временитост. Након што је Хајдегер утврдио да проблематика темопралитета треба водити до одговора на смисао бивствовања, он формира егзистенцијале који конституишу суштину самог тубивствовања. Тако да у погледу на структуру тубивствовања, разликујемо два његова карактера – екстатички и отваралачки. Хајдегер, за тубивствовање које бивствује-у-свету каже да је у-бивствовање (In-Seins), а поред она два основна модуса која смо објаснили, постоји и трећи, а то је нама већ познато бивствовање-усвету. С тим што прва два чине категорије, а трећи чини егзистенцијале. Шта су категорије и егзистенцијали? То су оне основне, суштинске одлике које је Хајдегер добио путем феноменолошке дескрпције, а затим их је конституисао и добио егзистенцијале (својествене тубивствовању) и категорије (својствене унутарсветском бивствујућем). Е сада настаје проблем у томе, зато што Хајдегер није успео да нађе неке опште карактеристике (суштине) које би спојиле егзистенцијале и категорије, и тиме одредио нешто својствено и самом бивствовању. Овај проблем је остао неразјашњен, а разлика између категорија и егзистенцијала је остала и до данас непремостива. Потребно је још нешто рећи о убивствовању , јер ћемо путем њега показати ове карактере у којима се тубивствовање појављује и тиме завршити овај део поглавља о аналитици тубивствовања. ,,У-бивствовање је примарни структурни моменат бивствовања-у-свету […] ” 12. Као што и сам, претходни, цитат каже, у-бивствовање је оно чиме се тубивствовање испољава, отвара у бивствовању-у-

Ако имамо зид у стану и он нам служи као преграда између две собе, а притом одлучимо да хоћемо спојити те две собе и створити једну, тај зид ће нам ,,лежати на путу”. 10

11

Г. Петровић, Увод у ,,Sein und Zeit”, FF Press, Загреб, стр. 43.

12

Г. Јаковљевић , Значење речи ,,Ту” у ,,Бивствовању и Времену”, Филозофски годишњак, 5/1992 год. , стр. 84.

8

свету, а преко њега ћемо дознати и на који начин бивствује. Прва подела, екстатичког карактера, је подела на бивствовање-код, већ-бивствовање и бивствовање-испред-себе. Да би ову поделу разумели, морамо упоредо износити и отваралачке карактере који дефинишу свако од појединих делова наведених горе. Када спомињемо бивствовање-код, неопходно је поменути и бригање (Besorgen) као отваралачки карактер бивствовања-код. Бригање се односи на, нешто што смо већ разјаснили, приручно и предручно 13. Пошто сам те термине већ појаснио, нећу се на њима више задржавати. Поред бригања имамо и скрб. Скрб, као други отваралачки карактер овог бивствовања-код, испољава се као социјални (друштвени) однос између тубивствовања, условно речено – људи, и они се смештају у, већ поменути, сасвет. Треба напоменути да се бивствовање-код , превасходно односи на садашњост. Већбивствовање или билост, означава нешто претохдно-дато, неки услов, тако да имамо нахођење или чувствовање као његов отваралачки карактер. Најзад, бивствовање-испредсебе, као отваралачки карактер има разумевање, односи се на неко схватање блиско-будуће радње, а само бивствовање-испред-себе се односи на будућност. Да би све ово било схватљивије, потребно је објаснити фактицитет у овом у-бивствовању. Шта уопште значи фактицитет? Фактицитет је једна нужност (факат,чињеница) која важи за ове карактере у зависности који се када испољава. Код бивствовања-код имамо фактицитет - пропадања, оно се тиче пропадања у том бриговању, занемаривању свог тубивствовања, самим тим скретање пажње олакшава живот тог сопства, фактицитет билости је – баченост, она казује да је то ,,Ту” бачено у време и да је то нешто претходно-дато, оно је јединствено за сва бивствујућа, а на крају имамо фактицитет бивствовања-испред-себе, то је – набачај, набачај у смислу пројекта који се треба реализирати у будућности, а као највластитији пројекат једног тубивствовања је смрт. Ту сада Хајдегер , и ако је сам формирао ову структру (одбацујући ,,питање о бити човека”) и сам не може сместити целокупну структуру експлицитно, тако да се бивствовање-ка-смрти спомиње тек кроз бивстовања-код и бивствовања-испред-себе. Тубивствовање, заправо, бригује како би своје мисли усмерило што даље од смрти (самим тим пропада), а највластитији набачај који има тубивствовање, је заправо смрт и она је неизбежна. Неопходно је споменути и властитост, невластитост, страх и стрепњу, али овог пута ћу остати ускраћен овог објашњивања, због лимитираног броја страница које могу исписати. Такође ћу остати ускраћен и за много детаљније објашњење целокупне аналитике тубивствовања, јер је ово буквално само делић онога што је Хајдегер обрадио.

2.3. Разлика између тубивствовања и човека

,,Индекс за то је данас још уобичајено постављање сазнавања као неког ,,одношења између субјекта и објекта” које у себи крије колико ,,истине” толико и празнине. Субјекат и објекат се , међутим, не поклапају рецимо с тубитком и светом” 14.

У склопу приручног и предручног може се наћи и тубивствовање ( роб ће бити ,,приручан” свом господару), тако да се приручно и предручно не тиче искључиво само околног света 13

14

М. Хајдегер, Битак и време, ЈП Службени гласник, Београд, 2007, стр. 89.

9

Свесни тога, да се на многим местима (поготово код Гаја Петровића), између човека и тубивствовања ставља знак једнакости, ја не могу а да не посветим овај део поглавља нечему као што је детаљно објашњавање разлике између ова два, а самим тим да упутим критику, са надам се довољном аргументацијом. ,,Али, ако је ,,Dasein” (,,тубивствовање”) само други назив за човјека, зашто се Хајдегер не задовољава уобичајеним свакодневним називом ,,der Mensch” (,,човјек”)?” 15. Иако и сам Гајо Петровић се у овом цитату пита зашто се Хајдегер не задовољава називом човек, зашто онда и сам безусловно тубивствовање изједначује са човеком? Могућност погрешног, несвесног, изједначавања ове две ствари, доводи до тога да се тубивствовање гледа у том, сада погрешном, светлу, мењајући самом тубивствовању природу и изричито га стављати у кош са нечим што оно никако не сме бити. Оно никако не сме се гледати у тој природи (као човек), зато што се тиме не преноси порука тубивствовања коју Хајдегер жели да саопшти. Тако да читајући тај увод од Гаја Петровића, човек ће добити други увид у природу тубивствовања и самим тим после целокупно ,,Бивствовање и Време” ће гледати на погрешан начин. Ја ћу покушати да тематизујем ту разлику између човека и тубивствовања. Поред оног првог структурног момента – у-бивствовања, Хајдегер наводи и остала два – свет (Welt) и сопство (Selbst). Због очите разлике која се види већ у овој подели, јасно је да је сопство оно што представља човека, и да је оно одвојено од тубивствовања. Ово сопство значи и телесну а не само ,,духовну” природу човека. Када се ту направи јасна граница, треба дефинисати и пронаћи место тубивствовања. Још у уводу сам нагласио да се Хајдегеровом филозофијом прави један нови удео између релације субјекатобјекат. Тако да бих ја ту сместио тубивствовање, као бригу (у Хајдегеровом смислу те речи) према ономе што је изван нас. Она је та дубина, коју Хегел спомиње, она је тај став између стварности и наше свести. Тако да тубивствовање никако не може се поистоветити са човеком, јер је оно више начин на који човек обитава на овом свету. Једина директна веза између та два може бити што је сваком човеку својствено да има своје тубивствовање, али ипак не стављати знак једнакости између њих је јако битно. Тако да када причамо о тубивствовању као човеку, то можемо чинити само условно, можда због лакшег схватања неке ствари или ако кажемо да је у ужем смислу речи тубивствовање заправо исто што и човек. Наравно, Хајдегер ретко прича о тубивствовању као нечему идентичном са човеком, зато и даје други назив томе што је он схватио као однос између стварности и наше свести и тиме он тематизује ту дубину чинећи је лакше схватљивом. По мени лично је то једна његова јако велика заслуга, коју многи не схватају у том смислу, него је више гледају као припремну проблематику за главно питање – питање о смислу бивствовања уопште. Зато када је у питању спознаја коју ,,тубивствовање” врши, долази се до проблема како тубивствовање излази из себе, улази у другу сферу и врши спознају? Ту Хајдегер каже да је тубивствовање увек и напољу, али и унутра (самим тим тубивствовање не може бити човек) и тако приказује и потврђује да он тиме (по речју тубивствовање) сматра један однос, а никако самог човека. Све ово говори у прилог томе да схватање тубивствовања као човека води ка погрешној интерпретацији Хајдегеровог капиталног дела , а самим тим и ка неразумевању онога што је он хтео пренети на нас. Наглашавајући место између света и сопства, Хајдегер спроводи ту нову замисао дубине, боље речено, замисао која филозофији приписује дубинско, контемплативно значење и ставља ту замисао на расуд, тематизујући је.

15

Г. Петровић, Увод у ,,Sein und Zeit”, FF Press, Загреб, стр. 23.

10

Да ли је Хајдегер намерно дошао до овога, или је игром случаја схватио ово, остаје нама да полемишемо. Фасцинантно је како је од једног ,,бивствујућег”, које се тек спомиње у неком античком тексту, дошао до овакве онтологије, која заиста верујем јесте фундаментална, јер из ове аналитике, из овог тематизованог односа заиста све проистиче и она постаје, како то и негде Хајдегер каже, нит водиља сваког филозофског питања. ,,Круг не сме да се сроза на неки vitiosum, па макар и само неки подношени. У њему се прикрива једна позитивна могућност најизворније сазнања које је, наравно, захваћено на прави начин само онда када је излагање разумело да њен први, стални и последњи задатак остаје да не пусти да му предимање, предвид и претхват свагда буду унапред дати досеткама и народним појмовима, него да њиховом израдом из саме ствари осигура знанствену тему” 15.

3. Ми, Хајдегерови дужници Ма колико год се неко кињио на Хајдегера и његову филозофију, исмевао га и правио неслане шале на основу његове љубави ка селу, а и вређао ,,оне тупаве сељаке” 16, ма ко год то чинио, то ће више говорити о њему него о самом Хајдегеру. Ми, који треба да будемо захвални Хајдегеру на једном ремек-делу двадесетог века, не смемо да станемо и оставимо њеогву мисао недовршеном. Требамо се најпре потрудити да га схватимо, а после и да кренемо путем његове онтологије, која тек треба да процвета. Читајући Хајдегера, ја као да сам упознао нешто друго што се исто зове филозофија, али овог пута филозофија на коју нисам навикао, нисам знао да уопште постоји. Хајдегеров антички дух који је увео у ова савремена доба нам говори исувише, очаравајуће је како изгледа када се споји савремена филозофија са античком. Готово сам сигуран да, да није било рата и да је поред Хајдегера постојала макар још неколицина таквих величина, двадесети век би био век нове ренесансе и ми данас би живели ко зна колико испред овог времена. О доприносу који је дала фундаменатална онтологија можемо причати само са великим ентузијазмом ка њеном схватању и жеље да се она још више расветли. Та нека истина, коју је Хајдегер пронашао у њој, је остала и дан данас привлачна многим људима, а и питање је колико би све то другачије изгледало да је ,,Бивствовање и Време” остало завршено, а не овако тек на пола одрађено. Али судити о томе шта би било кад би било је смешно и неумесно, тако да у том правцу не требамо размишљати, своје мисли требамо усмерити ка ономе што је остало и што је сама тема даље полемике о питању о смислу бивствовања уопште.

У овом раду сам се потрудио да донекле донесем тај Хајдегеров занос и да притом барем делимично изложим његову аналитику тубивствовања, као нешто што је остало највредније. Свакако, много тога је остало недоречено и неискзано, много тога и непоменуто, али ова начела која сам углавном сва изнео и недовољно елаборирао остају та његова замисао и

15

М. Хајдегер, Битак и време, ЈП Службени гласник, Београд, 2007, стр. 189.

16

Т. Адорно, Филозофска терминологија, Свјетлост, Сарајево, 1986, стр. 144.

11

његов правац. Кроз цео овај рад ми смо стављали на примарно место Хајдегерове филозофије – фундаменталну онтологију. Још сам негде на почетку рекао да ће то место заменити нешто друго, због условног стављања фундаменталне онтологије на примарно. Ја лично не могу да кажем да мени није примарна фундаментална онтологија, али по Хајдегеру она је само једна припремна проблематика, док је примарни део његове филозофије – схватање филозофије као универзалне феноменолошке онтологије која се треба водити питањем о смислу бивствовања уопште. Ја овај рад, нисам гледао кроз ту његову примарну призму, већ сам је некако одстранио и покушао да се фокусирам само на аналитику тубивствовања, да бих нагласио колико она уствари има значаја невезано за оно што је она намењена – добити одговор на питање о смислу бивствовања уопште. А ми, који смо Хајдегерови дужници и ми који данашњу онтологију не можемо замислити без фундаменталне, треба да учинимо да Хајдегерово дело постане још веће и да његова мисао буде очувана, притом да уз велики напор продремо у срж његове истине.

12

Литература: 1. 2. 3. 4.

Т. Адорно, Филозофска терминологија, стр. 7-279 – одговарајућа места. М. Хајдегер , Битак и време, стр. 21-28, 81-91 и 165-196 Г. Петровић ,Увод у ,,Sein und Zeit”, стр. XIII-LXXVII и XCIV-CII Г. Јаковљевић, Значење речи ,,Ту” у ,,Бивствовању и времену”, Филозофски годишњак, 5/1992.

13