Na Kraju Puta Carobni Svet

Poslednje što je Ilija video svojim zemaljskim očima bio je plamen sveće koju je njegov brat Janko grčevito stezao u ruci. Smrt se zauvek uselila medju očne kapke njegovog zemaljskog tela i zauvek ih zatvorila. Prelepa zelena livada, ispunjena svetlošću i najopojnijim mirisima - bio je prvi prizor koji je Ilija gledao, sada već nekim drugim očima i u jednom nešto drugačijem telu. Krenuo je tom livadom, prostranom zelenom livadom, koja, tako mu se učinilo, nije imala ni početka ni kraja. Poput deteta, iskrenog i čednog išao je njome, sav obuzet osećajem lakoće, mira i zadovoljstva. Dugo, dugo je išao tim rajskim zelenilom. Bez plana. Bez cilja. A opet se tako ispunjeno i srećno osećao. Zemaljsko merenje vremena, ovde, na ovom mestu, nije imalo nikakvog smisla. Možda je tamo, na Zemlji, medju živima, proteklo hiljadu, možda milion godina, dok je on ovako, bezbrižno hodao. A možda su protekli samo fragmenti sekunde ili najsitniji segmenti vremena. Ko bi to znao. Više sve to, ovde, u večnosti, uopšte nije bilo važno, niti je on razmišljao o tome. Potpuno slobodan i nevezan prepustio se ovom beskrajnom prostranstvu. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuće misli. Izgledalo je da ovde nema ni dana, ni noći, ni godišnjih doba. Niti onog osećaja stalnog nemira da se nešto mora dovršiti, a drugo otpočeti. Sve se slilo u jedan trenutak. Blistava svetlost, opuštajući - tako opojni mirisi i lagani dašak, nekog dalekog, veoma prijatnog povetarca vodili su ga beskrajnim predelima, poput lista koga vetar nosi, poput komadića papira bačenog u okrilje široke, mirne reke, čiji su talasi lagano, bez žurbe, ali sasvim izvesno išli ka nekom, dalekom, bezobalnom moru. Onda ko zna kad i ko zna gde u tom prostranstvu, učini mu se da je onaj lagani povetarac za nijansu počeo jače duvati i da je osećaj vedrine, koji je sav preplavio njegovo lice i njegovu kosu - postao još prijatniji i intenzivniji. Prepustio se toj vedrini. Njegovo slobodno telo, na tom nebeskom povetarcu, postalo je deo bezgranične harmonije. Potpuno se prepustio osećajima opuštenosti o kojima nije mogao ni da sanja u svom zemaljskom zivotu. Samo ga je jednom ta vedrina podsetila na osećaj hladnoće koji živi često osete tokom svojih života. Uostalom živi su u neprestanoj disharmoniji: Osećaje hladnoće zamenjuju osećaji toplote. Tugu zamenjuje radost i obrnuto. Izvesnost se često pretvori u strah. Osećaj sigurnosti traje neko vreme, a onda se nemir polako uvuče u sve pore života. Zaista je teško i sumorno živeti u zemaljskom telu i Ilija je bio srećan što ga je napustio i što se nalazio ovde gde se nalazio. "Uostalom nema nikakve svrhe da razmišljam o onome što je zauvek ostalo iza mene" reče sam sebi i prepusti se ovom predivnom stanju u kome se nalazio. Još jednom je, nakratko, osetio hladnoću i to ga je podsetilo na to kada se jednom kao dete igrao u hladnoj sobi, jedne daleke zime. Tada pomisli: "Kako je sve brzo proteklo, ceo život, detinjstvo, mladost, pa zrelo doba... Dobro je što sam se oslobodio zemaljskih muka pre nego što je starost zakucala na moja vrata." Išao je tako Ilija prostranom, zelenom livadom. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuće misli. Jedina, zaista jedina stvar, koja mu nije bila

jasna - bio je povetarac koji je na momente duvao malo jače i zbog čega mu je, s vremena na vreme, bivalo hladnije. Hodajući tako livadom ugleda u daljini nešto što je ličilo na tkanine, na odelo. "Da - pomisli: Sada razumem zašto je povetarac duvao jače i zbog čega mi je bilo sve hladnije. Na taj način mi je poslat znak da ću naići na odelo koje slobodno, bez ikakvog premišljanja i dvoumljenja mogu da obučem. Verovatno je ovde, u večnosti, razumevanje znakova veoma važna stvar i na to moram obratiti više pažnje." "Pa da - nastavi - na Zemlji se komunikacija vrši preko raznoraznih sistema najkomplikovanijih znakova. U nesavršenom svetu ljudi su morali izmišljati najrazličitije načine za komunikaciju. Morali su se dovijati. Ovde, u Savršenstvu, takvi sistemi nisu potrebni. Izgleda da je ovde potrebno samo obraćati pažnju na najjednostavnije znakove oko sebe." Skinu odelo koje je imao na sebi, ono isto u koje su ga ukućani obukli pred smrt, i obuče ovo novo, koje je bilo toplije i raskošnije. I nastavi Ilija svoj put. Bez plana. Bez cilja. Prostrana zelena livada izgleda da zaista nije imala ni početka ni kraja i taj osećaj beskraja i prostorne neograničenosti je, sam po sebi, tako smirivao. Jer biti deo beskonačnog i savršenog - na Zemlji je mogao biti samo neostvareni san. Ovde u večnosti to se podrazumevalo samo po sebi. Ovde ništa nije potrebno učiniti da bi se bilo deo te savršene celine. Ovde je to bila sasvim uobičajena i normalna stvar. U jednom trenutku svetlost koja je ispunjavala livadu kao da je neprimetno promenila nijansu. "To mora da je još jedan znak - pomisli on, ili mi se sve samo učinilo." Ali ni zelena boja livade nije više bila ona ista nijansa zelenog. Te promene nisu remetele harmoniju njegovih osećanja. U njemu je postojala samo želja da nastavi dalje svoj put. Medjutim, da nešto, ipak, nije u redu i da se sve nije svodilo samo na igru znakova - bilo mu je potpuno jasno tek onda kada je prvi put osetio jednu prlilično uznemiravajuću misao, naime: U njegovo srce se odjednom uvukao nemir pri pomisli na to da je sâm, da je potpuno sâm, na ovoj livadi. To osećanje, samo po sebi, možda i nije imalo značaja u ovom beskraju, u srcu same večnosti. Da, verovatno to osećanje nije imalo nikakvog značaja ovde, na ovom mestu, ali svejedno, tračak sumnje je otvorio dveri njegove duše i nešto poput straha je ušlo u njegovo srce. A i livada je sada već potpuno promenila svoju boju. I nešto poput tame kao da je pokušavalo da pokvari onu savršenu, ozarenu svetlost. Sve je postalo drugačije. Svetlosti gotovo da nije više ni bilo. Livada se sve više i više pretvarala u neko čudno, ogromno - suvo i bezvodno prostranstvo. Jedino se u daljini naziralo Sunce, ali i ono kao da se udaljilo, promenilo svoj položaj, otišlo daleko i izgubilo snagu kojom je obasjavalo livadu. I Mesec se nazirao na tom polutamnom nebu, ali isto tako, mnogo dalje nego što je to na Zemlji bilo uobičajeno i činilo se čak da je sada sijalo sjajnije od Sunca.

U tom trenutku se začu glas, tačnije, bio je to mali hor više ženskih glasova: "Sledi Sunce i Mesec Ilija! Za Suncem i Mesecom idi samo! Njih prati Ilija!" Išao je Ilija za Suncem i Mesecom, sada već prilično uznemiren i zabrinut. Sledio ih je jer oni su bili njegova jedina nada u novonastalim uslovima, u ovom mračnom i hladnom svetu. Hodao je dugo za njima, a onda mu se učini da su i Sunce i Mesec zastali. Zastade i on. Zastade Ilija, zbunjen i uplašen. Stajao je poput deteta, ostavljenog i napuštenog. Sâm, potpuno sâm. Prisećao se trenutaka kada je, dok je još bio živ, često uživao u trenucima zemaljske usamljenosti. Krenuo bi rodnim šumama, livadama, zastajao pored izvora i uživao u toj zemaljskoj samoći. Bio je to način da pronadje svoj mir, da pronadje samog sebe, da bude jedno sa svojim mislima i osećanjima. Sada, medjutim, u ovom mraku, bila je to neka sasvim drugačija usamljenost, koja ga je svog ispunjavala strahom. Već u sledećem trenutku neki vetar poče da duva. Ali nije duvao kako to vetar duva. Bila je to neka čudna sila koja ga pokrenu i ponese, uz veliku buku, napred. Odjednom se sve smirilo i on shvati da se nalazi na ledjima velikog, silnog jelena. Držao se za njegov vrat svom snagom svojih ruku, sve dok nisu potpuno izašli iz tog mraka, sve dok jelen nije krenuo mirnijim predelima. Prolazili su preko suvih i kamenitih bregova i uvala, preko bezvodnih prostranstava, pored velikih planina, takodje suvih i bezvodnih. Nosio ga je jelen daleko, daleko... Kao da nije bilo kraja tom putovanju. Osećao se sigurno na jelenovim ledjima, ali što su više i dalje odmicali - Iliji je bilo jasno - tek tada mu je bilo potpuno jasno - da se nalazi na putu bez povratka. Iza njih su ostajali ogromni predeli, čitavi svetovi i Ilija je počeo osećati ogromnu tugu. Sav se pretvorio u tugu Ilija. Shvatio je tada da se nikada, nikada više neće vratiti nazad i da ovaj put ima samo jedan pravac: Napred u nepovrat! Tuga, beskrajna i ogromna, ga obuze. Svako sećanje, svaka slika, svaka misao, svaki miris - sve je bilo bol i tuga bez kraja. Tada Ilija uzviknu: "Ne mogu... ne mogu više ovako... Sve, sve je postalo bol: Svaka uspomena, svaki prizor, svaki zvuk. Svaka slika i miris se u bol pretvaraju! Na šta da mislim, šta da gledam i šta da osećam - kaži mi Ti silni Jelenu?! Znam da idemo putem bez povratka i jedino što želim je da saznam kako da se oslobodim ove boli koja me je obuzela!" Onda se začu Jelenov glas: "Ja ti ne mogu reći kako da se oslobodiš boli koja te je obuzela. Ja ne mogu voditi tvoje misli, ali te mogu odvesti do vrata tvoje sopstvene mudrosti. Ta vrata ćeš morati, medjutim, sam otvoriti!" "Kako, kako...?!" - uzviknu Ilija. "Evo kako, prekide ga Jelen: Ma koliko to bolelo, prepusti se slikama, mirisima i zvucima koji se nižu. To su slike, uspomene i doživljaji, koji su pratili tvoj život od rodjenja do

smrti. Prepusti im se celim svojim bićem i onda - ovo je najvažnije od svega - razobliči najvažnije od svih osećanja koje je ispunjavalo tvoj život. Otkrij šta je to od od čega si oduvek bežao, a čemu si u isto vreme svim srcem stremio! Šta je to što te, celog tvog života, držalo u poluzagrljaju: Plašio si ga se, a istovremeno najviše voleo! Šta je to pred čime si najviše drhtao, a opet čemu si se najviše nadao?! Otkrij pokretače tog osećanja i načine na koje je ono vodilo tvoj život! KADA TO OTKRIJEŠ, KADA TO SHVATIŠ, DOŽIVEĆEŠ VELIKI PREOBRAŽAJ I OSLOBODIĆEŠ SE BOLI KOJA TE JE OBUZELA!" Ilija se bolno prepusti slikama i uspomenama koje su navirale. Toplina majčinog mleka. Sigurnost njenog zagrljaja. Soba prepuna ljudi koji su došli da proslave njegovo krštenje, "boćedzu lu kopil". Dedina bela šubara sa kojom se igrao u krevetu nakon što bi starac došao sa pojate. Miris zemlje. Miris šume. Polja. Miris sveže obranog kukuruza. Prva pahulja koja se topi na dlanu. Ptica koja kao da je upravo sada prhnula i odletela sa krova stare kuće, koju su posle deda i otac srušili. Toplina tora u kome su bile ovce. Veliko, prostrano dvorište ispred kuće. Plavo-bela lopta koju je tako voleo, a koja se jednom zagubila i više je niko nikada nije našao. Sam u mraku. Zima i selo prekriveno snegom. Izmazano i strašno lice "žujmerike" koja se niotkuda pojavila i unela neopisivi strah u dečiju dušu. Umiljati i blagi pogled njegovog omiljenog psa. Ono veselo okretanje ukrug po parčetu zemlje unetom u sobu, na Uskrs. I ono još veselije "Srećna Slava", kada su svi, i deca i odrasli, pružali ruke jedni drugima, preko slavskog stola. Kapi kiše, a onda oluja i grmljavina od koje se tako uplašio i za koju je mislio da je smak sveta. Suze posle prvih batina. Radost beskrajne igre sa decom iz komšiluka. Prvi zub koji mu je otpao i koga je dugo pokazivao svima koji su u to vreme dolazili u kuću. Ukus trešanja. Zvuk čobanske frule koji je ispunjavao livade i dolove njegovog rodnog kraja. Onaj slatki večernji umor koji je tako neodoljivo terao dečiju dušu u san. Nizale su se uspomene, dogadjaji, dijalozi... ..... "Ilija, kako se zove tvoj deda?" - pitao je učitelj. "Moj deda se zove "Mošu Trndafir", odgovorio je Ilija. Sva deca se nasmejaše. Ceo razred. Smejao se i učitelj. Samo je Ilija zbunjeno i tužno gledao u učitelja. "Da, to mu je nadimak, ali kako je njegovo pravo ime - nastavio je, učitelj - često vidjam tvog dedu u lovu". "Njegovo ime je "Mošu Trndafir", bio je uporan Ilija. Dugo su se svi smejali, i deca i učitelj i tetkica koja je baš tada ložila vatru u učionici. ..... Sledeći prizor koji mu se ukaza bila je topla soba, postavljena trpeza i njegova baka, sa kojom je sam bio u sobi i sa kojom je upravo ručao. Nakon obroka baka reče: "Ilija sine, skupi sve mrvice koje su ostale na stolu i dodji kod bake na prozor." Ilija sakupi jednu po jednu, gotovo sve mrvice sa stola, u svoju malenu ruku i uputi se ka baki. "Sada ćemo sve ove mrvice staviti ovde na prozor - nastavi baka pa izgovori sledeće

reči: "Ne hranim ptice zemaljske, ni goluba, ni vrapca - već brige svoje i nesreću svoju sa sebe šaljem". Tako uvek Ilija sine da uradiš, kad si zabrinut, kad ti je teško. Da odagnaš brige i nesreću sa sebe. Ptice će doći i uzeti mrvice sa prozora, a sa njima ce otići i sve kletve koje ti je neko poslao." ..... Stajao je isto tako sa bakom jedne tople letnje noći i gledao u Mlad Mesec. Tada ga je baka naučila reči sledeće molitve: "Meseče Mladi hleb ovaj delim na pola. Tebi ga dajem, a Ti mi zdravlja i sreće pošalji". ..... A onda mu se ukaza verovatno najuzbudljiviji dogadjaj njegovog života: Bio je veoma mlad, još golobradi dečkić sa nepunih 16 godina, kada su ga ljudi iz Crvene Zvezde, na insistiranje prijatelja njegovog oca, pozvali na probni period u veliki i slavni klub. Nedelju dana je Ilija imao treninge sa ostalim talentovanim momcima iz zemlje. Zvezdin trener je, posmatrajući ga tokom treninga, uočio da u njemu ima nečega čudnog, neobjašnjivog. Nečega što se nije dalo objasniti rečima, ali što je upadalo u oči prilikom svakog njegovog dodira sa loptom, prilikom svakog njegovog pokreta. Za Iliju je fudbal bio više od života! Za njega je živeo, za njega je disao! Njegov fudbalski talenat su mogli uočiti svi oni koji su u njegovom rodnom kraju imali prilike da posmatraju njegove igre. I svi su imali taj isti osećaj, koji je i zvezdin trener imao - da u njegovim pokretima, stilu igre, njegovoj fudbalskoj intuiciji - postoji nešto nesvakidašnje, čudno, neobjašnjivo. Da su svi bili u pravu pokazalo se narednih dana, na nekoliko prijateljskih utakmica, od kojih su neke bile i u direktnom prenosu preko televizije. Jer ono što je on radio sa fudbalskom loptom i ono što su navijači i ljubitelji fudbala tih dana, širom zemlje mogli videti – moglo je potpadati samo u jednu kategoriju : Kategoriju čuda ! Vrhunac svega bila je utakmica sa slavnim evropskim klubom, tada aktuelnim prvakom Evrope koji je do tada mesecima bio neporažen. *1 Ono što je Ilija prikazao tada na terenu verovatno niko nikada neće odigrati. Ne samo da je svojim ulaskom u igru, pola sata pre kraja utakmice, preokrenuo rezultat od 0 : 3 i doneo podmladjenom zvezdinom timu pobedu - već je sve prisutne na stadionu i sve navijače širom zemlje ostavio u neverici. Dribling za driblingom, lažni pokreti telom koji su bacali u prazno sva ta velika fudbalska imena, do tada nevidjeno gradjenje lopte, brzina i preciznost bez premca... Stadion je bio u transu... Saigrači su Iliju nosili na rukama. Cela Marakana na nogama. Ljudi koji su se prvi put videli - ljubili su se i grlili kao da se godinama znaju... A posle utakmice se ceo stručni štab slavnog kluba našao u prostorijama Zvezde, kod direktora. Nisu pitali za cenu, samo da Iliju vide u svojim redovima. Pitali su samo: "Ko je on?!" "Ko je ovaj mladić?!" A direktor kluba nije znao da im odgovori, jer ga je i on tada prvi put video. Onda je došao trener i rekao: "To je Zvezdino dete! Ovaj mladić je rodjen, živeo i odrastao u unutrašnjosti, u kraju koji se zove Homolje. Zvezdu je oduvek nosio u srcu i on ostaje Zvezdin, zauvek Zvezdin!" Tako je rekao trener. Nakon toga su svi veliki ljudi iz Crvene Zvezde poveli Iliju do bolničkog kreveta njegovog oca, da se dogovore o formalnostima u vezi nastavka daljeg školovanja i početka njegove karijere u velikom

klubu. Medjutim otac nije ležao u postelji! Svi su se zabrinuše, uplašiše. A onda se otac pojavi na vratima bolničke sobe. Nasmejan. Zdrav. Veseo. Svi doktori su se čudili kako je mogao ozdraviti odjednom, tako iznenada. Ustvari, ubrzo se pročulo kako i zbog čega, pa su se i oni, punog srca, samo smešili i gledali dirljivu scenu čvrstog zagrljaja izmedju oca i sina. Zagrljaja koji je tako dugo trajao i iz koga je izbijala neka čudna, neka neobjašnjiva sila. ..... I onda, kada je bilo gotovo izvesno da je nova Zvezda rodjena i da će mladi fudbaler uskoro zaigrati u velikom i slavnom klubu: Naišla je ona - ta teška i surova bolest - padavica. Gotovo svakodnevno je Ilija imao napade i nije bilo lekara niti mesta gde ga njegovi roditelji nisu vodili. Padavica se provlačila kroz njihovu familiju iz generacije u generaciju. Bili su svi očajni. Cela porodica. Davali su mu čaj od Viline trave, žrtvovali šumskog ježa i lastavicu i davali mu njihovu krv. Stavljali su granu divlje ruže koja je bila iste visine kao njegova i zalivali je 40 dana. Grančica se nije ni smanjivala ni povećavala i nije pokazivala nikakvu promenu rasta koja bi mogla biti znak da će detetu biti bolje. Donosili su mu spaljena krila slepog miša i upaljenu zmijsku košuljicu, jeo je obrok spremljen od njenog srca. Ništa nije pomagalo. A onda, kada se niko tome nije nadao, bolest se izgubila kao da je nikada nije ni bilo - posle jednog čudnog dogadjaja. Iliji je, prisećajući se toga, pred očima bio već sledeći prizor: Jedne godine, na Duhove, posmatrao je iz prikrajka obred u kome je njegova rodjena tetka bila odabrana žena koja pada u trans radi razgovara sa mrtvima. Zvuci violine i ritam prastare arije su ga potpuno omadjijali. Gledao je obredno kolo i onda je usledio krik koji prolama tišinu poput najoštrijeg sečiva. Nakon toga - san, duboki san u koji je utonuo. Kada se probudio nikoga više nije bilo. Ono što je video u tom snu nikome nije govorio, jer to nikome nije smeo govoriti. U svakom slučaju, posle ovog dogadjaja bolest se nikada više nije pojavljivala, ali ni on od tada više nije pipnuo fudbalsku loptu. Bila je to cena koju je morao platiti za ozdravljenje. Glas o tome da je ozdravio brzo je stigao i do ljudi iz velikog kluba. Oni su ubrzo došli u selo kako bi razgovarali sa njim i njegovim ocem. I onda, na opšte iznenadjenje tih ljudi Ilija je samo odmahnuo glavom i rekao: "Nikada više! Niko nikada više neće gledati Ilijine driblinge i uživati u Ilijinim čarolijama!" Samo je to rekao, okrenuo se i otišao. Niko nikada nije saznao tajnu ove njegove odluke. Jedino je njegov otac naslućivao o čemu se radi. Otac - sa kojim je imao poseban odnos i koji je uvek znao njegove reči i pre nego što su one uzletale sa njegovih usana. A i Ilija je uvek znao i osećao šta se dešava sa njegovim ocem, ma koliko daleko bili jedan od drugog. ..... Nizale su se slike i prizori. Ponovo mu se ukazala ona neizmerna čežnja kada se prvi put zaljubio sa svojih 18 godina. I lik njegove drage. Duge šetnje planinskim stazama. Ljubavni zagrljaji pored izvora. Strasti i nežnosti kojima je, u to vreme, njegov život bio ispunjen. Nakon toga velika neizvesnost jer Dragana se dvoumila: Bila je isuviše mlada i nije bila sigurna da li je Ilija pravi mladić za nju. Jasno je gledao sledeći prizor:

Svitanje zore. Vrata već oronule kuće otvorila je jedna starija žena. Bila je to osoba za koju su svi govorili da je najupućenija u tajne ljubavne magije. Krenuli su prema jednom potočiću. Bio je to potok koji teče u pravcu istok-zapad. Onda ta žena opkorači potok, izvadi struk bosiljka i teglu sa medom i, u velikom zanosu, poče govoriti reči čuvene bajalice. Bosiljak je stavljala u vodu da bi, nakon toga, kapi vode, koje su ostajale na listićima bosiljka, prskala preko tegle sa medom. Još su Iliji odzvanjale u ušima reči koje je starica pominjala - prizivala je: Mesec sjajni, dve zvezde Danice, Sunce blještavo, sve zvezde sa neba i ružu jednu, crvenu. Prizivala ih je da ih stavi: Blještavo Sunce na Ilijina prsa, Mesec na njegovu glavu, ružu crvenu, cvetnu i mirisnu na njegova ledja, a dve zvezde Danice, svaku na po jedno rame, a po celom telu da ga okiti sitnim zvezdama sa neba - da ceo svet gleda u njih i da, spominjući Draganino ime, ona nema mira ni kad hoda, ni kad spava, ni kad razgovara, ni kad jede, ni kad gleda, ni kad misli - dok njemu ne dodje da sebi muke olakša... I još mu na kraju ta starica reče: "Uzmi sada ovu teglu. Daćeš tvojoj devojci od ovog meda. Osim toga, dodirivaćeš joj trepavice, obrve, kosu - ovim medom, a da ona ne primeti da se radi o činima." Ali kako da se sretne sa Draganom kada je njeni više nisu puštali samu do izvora? Bio je pijačan dan. I u velikoj gomili ljudi njihovi pogledi se slučajno sretoše. Krenuo je prema njoj. I ona se u tom trenutku odvoji od drugarica i podje ka njemu. Zagrliše se čvrsto, bez reči i odmah se skloniše u stranu. Usledio je dug, strastveni poljubac. Dodirivao je čarobnim medom njenu kosu, obrve, vrat, vrhove prstiju... Ona mu, zatečena i uplašena da ih neko ne vidi, obeća da će, već nekako, sutra uveče doći sama do izvora. Tako je i bilo. Dugo, dugo su se ljubili i dodirivali te večeri. On je prvo ljubio njene usne, pa nežno, sasvim nežno počeo usnama dodirivati njena oba, prelepa, zelena oka. Onda njen vrat. Pa je pošao naniže ka njedrima. Ona se dvoumila i nije htela otkriti svoje grudi, koje do tada nijedan muškarac nije ni video, ni ljubio. On je, medjutim, vrhovima svojih prstiju, na kojima je bio čarobni med, nežno stigao do njenih nabreklih bradavica. Njihova tela su imala samo dve dodirne tačke, u tom trenutku: vrhove njegovih prstiju i njene nabujale bradavice. I to je dugo tako trajalo. Onda je, u jednom trenutku, Dragana pošla svojom rukom ka sopstvenim grudima i počela sama maziti svoje dojke, dodirujući i vrhove njegovih prstiju. Povuče jelek i jedna dojka sama izadje pred Ilijine tople usne. Ljubio je njenu bradavicu, dodirivao je jezikom, nežno, sasvim nežno. Onda poče ljubiti usnama drugu dojku, dok je prstima, polukružnim pokretima, nežno dodirivao njen stomak i predeo oko pupka. Ostaci čarobnog meda ostadoše po njenom stomaku i ledjima, butinama, nogama... ..... Nizale su se dalje, jedna za drugom, sledeće slike: Svadba. Veliko veselje. On i Dragana tako mladi, a svečano obučeni u svadbena odela. Dragana u predivnoj i raskošnoj venčanici. Zaljubljeni. Kolo do same zore. Puno ljudi, žena i dece u njihovom dvorištu. .....

I pojavi se nova slika - dijalog izmedju njega i njegovog profesora: "Potpuno se slažem kolega sa Vama da poreklo spontane bioelektrične aktivnosti kore prednjeg mozga nije u potpunosti razjašnjeno i da je to izazov koji stoji pred modernom istraživačkom medicinom, ali nisam razumeo u kom kontekstu ste malopre rekli da savremeni istraživači opet čine istu grešku tako što ne poštuju zakone opšteg kosmičkog reda i poretka i time sami sebe udaljavaju od važnih otkrića ?" - upita profesor Iliju. Ilija na to odgovori: "Opšti haos, koji vlada svemirom, je svuda prisutan! On je sveprisutan! On je zapisan u zakonima fizike, zakonima termodinamike. Život i sve što živi štiti se od ovog strašnog haosa, korišćenjem svojih čula koja selektivno propuštaju samo ograničen broj frekvencija, odnosno informacija. Sva kosmička tela, a pre svega Mesec i Sunce, utiču na živa bića i to je nauka odavno dokazala. Medjutim ista ta nauka, a u konkretnom slučaju istraživačka medicina, ne uzima dovoljno u obzir te uticaje. Koliko su te sile jake i koliko su one ukorenjene u živote svih živih bića najbolje se može videti iz sledećeg primera: Ako se jedan mali pljosnati morski crv - Convoluta - odnese daleko na kopno i ostavi u akvarijum bićemo iznenadjeni činjenicom da on i dalje pamti ritmove plime i oseke iako nema ni mozga, ni pamćenja! Ta životinjica izranja dva puta iz peska sa dna akvarijuma na sunčevu svetlost i isto toliko puta u njega zaranja! Iako je sve ovo u suprotnosti sa osnovnim naučnim postulatima, barem onima koji su nama do danas poznati - ovaj pljosnati crv, koji se nalazi na jednom za njega sasvim stranom mestu, čuva sećanje na ritmove udaljenog mora. A takvih primera ima bezbroj! Ritmovi koje nam nameću Sunce i Mesec, na primer, utiču na naša osećanja, na naše ponašanje i na naše odluke. U tom kontekstu mislim da se i prilikom modernih istraživačkih poduhvata opet pravi greška što se uticaji kosmičkih sila ne posmatraju pri njihovom pravom svetlu. Pogledajte kroz prozor: Vidite li ono drvo, kako mu vetar povija granje! Da sada svi mi iz amfiteatra izadjemo i pokušamo da ga protresemo nećemo uspeti da učinimo ono što mu vetar radi! Najveće sile, koje upravljaju prirodom, tihe su i nevidljive, ali to nije razlog da se ne upravljamo po njima!" Svi studenti su sa velikim čudjenjem gledali taj Ilijin nesvakidašnji zanos, tu energiju koja je iz svake njegove reči izbijala, a profesor je samo ćutao i pažljivo ga slušao. ..... Gledao je obrise velikog grada i sebe, mladog studenta, u njemu. Išao je njegovim ulicama, kao da ide po snovima svojim, otkrivajući u svakom njegovom kutku, u svakoj njegovoj uličici, u pogledu svakog čoveka – uvek nove dubine i istine. Gledao je sebe, kako ide ulicama velikog grada, dok se nevreme sprema i prve kapi kiše padaju na vreli beton. I dok su svi ljudi žurili, ne bi li umakli nadolazećoj oluji, on bi usporavao svoj hod i uživao u svakoj kapi kiše koja je dodirivala njegovo lice. I dok su svi ljudi pokrivali svoje glave, ne bi li ih zaštitili od hladnih kapi – on bi se još više otkrivao, ne bi li celim telom, celim svojim bićem osetio nadolazeću svežinu. Bili su to trenuci kada je Ilija bio potpuno uveren u to, da svaka boja ima svoj zvuk, da svaki dodir ima svoj ukus, da svaka misao ima svoj žubor, da svaki miris ima svoju boju, da svako osećanje ljudske duše ima svoj zapis na način koji njegov razum nije mogao

objasniti, ali koji je, njegovom srcu itekako bio poznat. Bili su to trenuci kada su se sve njegove nade i strepnje pretvarale u strele, prema nebu razapete, koje bi se onda, sve do jedne, vraćale da pogode njegovo sopstveno srce. I samo je ono, njegovo srce, ranjeno i krvavo, razumevalo te poruke, koje su sa neba dolazile, dok je njegov razum bio samo zbunjeni i nemi posmatrač.

..... "I ti si bio kod te starice da bi ti uradila ritual ljubavne magije i bacila čini na mene?!", upita Dragana lica nasmejanog, ali pogleda veoma odlučnog, dok je ležala na Iliji i držala mu ruke, čvrsto pritisnute za zelenu podlogu, ne dozvoljavajući mu da se pomeri. "Pusti me da ti kažem...", kroz smeh joj Ilija odgovori, ne imajući ni želje, a ni snage da se oslobodi njenog gotovo ropskog stezaja. Dugo su se držali tako i okretali po zelenoj travi, dok su njihova tela, gola i slobodna, uživala u toj igri. "Neću da te pustim - pričaj !", uzviknu opet ona, nakon što su ponovo došli u položaj koji joj je omogućio da bude na njemu i da ga opet sigurno zarobi. "Evo, evo...Ti znaš da sam ja još u srednjoj školi proučavao medicinsku literaturu i moja saznanja uporedjivao sa ritualima vlaške magije?", odgovori on. "I šta s tim?! Nemoj skretati sa teme!, reče ona i nastavi: Nećeš valjda reći da si i tada iz naučnih pobuda bio kod te starice?!" "Ne, tada nisam bio zbog toga..." "Šta onda imaš da izjaviš u svoju odbranu?!" "Bio sam kod nje jer sam te voleo i želeo samo jedno: Da budeš moja i ničija više ...", odgovori Ilija. Onda se njihov čvrsti, gotovo rvački zagrljaj prekide, napetost popusti i njihove usne se spojiše u poljubac koji kao da nije imao kraja. Nakon ljubavne igre ležali su oboje na ledjima, potpuno opušteno uživajući u plavetnilu prelepog letnjeg neba. Onda Dragana prekide dugu tišinu: "I kako si ti onda ubedio istraživače u Parizu da ipak izdvoje sredstva za tvoj eksperiment?" "Vrlo jednostavno, odgovori on i nastavi: Bio sam potpuno uveren u to da su telepatski fenomeni povezani sa stvaranjem moždanih talasa alfa-tipa, dok su fenomeni

psihokineze obeleženi takozvanim teta-talasima i to sam im uporno ponavljao." "Hoćeš li jednoj običnoj seoskoj učiteljici objasniti to prostijim rečima?" "Naravno! Prenos misli i slika na daljinu uvek stvaraju u mozgu osoba koje šalju i primaju takve signale - talase od jednog do pet ciklusa u sekundi, dok, sa druge strane, svaki fenomen pomeranja predmeta i dejstva misli na materiju stvara moždane talase od 8 do 12 talasa u sekundi, to reče i nastavi: Kada su moje kolege iz Pariza na samo nekoliko primera potvrdile tu moju tezu, vrata za početak studije su se širom otvorila, a u projekat se uključila i ona velika Fondacija sa čudnim nazivom. Dalji tok eskperimenta je, ne samo potvrdio moje teze, već je jasno ukazao da jedna osobina ljudi, koji su učestvovali u projektu, igra veoma važnu ulogu za uspešnost magijskih rituala kod Vlaha: Specifično stanje duha koje je magove držalo u trenucima bacanja čini. Nije nikada, naime, bilo sumnje da je emocionalno stanje osoba koje izvode rituale od presudne važnosti za njihovu uspešnost. Kod nekih naroda to je bio bes, kod drugih ljubav, kod nekih plemena seksualna uzbudjenost vrača je bilo osnovno emocionalno stanje prilikom izvodjenja magijskih obreda. " "A kod Vlaha?", upita veoma radoznalo Dragana. "Aparati su pokazivali, a psiholozi koji su učestvovali u studiji to potvrdili: Vlaški magovi su pristupali izvodjenju svojih rituala sa nekom veoma čudnom ravnodušnošću, tipa: "Evo ja sam uradio svoj deo posla, a na Višoj sili je da odluči da li će čini imati svoje dejstvo!" Pokazalo se da je takvo stanje duha delovalo izuzetno pozitivno kako na uspešnost rituala, tako i na osobu koja je čini naručivala, ali i na osobu na koju su trebale da padnu čini!", odgovori Ilija. "I kako ste to objasnili?" "Svi pokušaji da se racionalnim putem i naučnim metodama objasni ovo čudno odstupanje od eksperimenta, odstupanje koje nije bilo karakteristično za predstavnike magija drugih naroda, nisu urodili plodom. Nije bilo načina da se objasni kako jedno tako banalno osećanje ravnodušnosti može da se poveže sa veoma uspešnim delovanjem na osobu kojoj su čini namenjene. Naročito ako se ima u vidu činjenica da je kod magova drugih naroda u osnovi uspeha magijskog rituala uvek stajao: Voljni elemenat. U jednom trenutku jedan norveški kolega reče: "Ovde kao da stvarno postoji uticaj neke spoljne sile, neke sile koja ne pripada zatvorenom sistemu našeg eksperimenta, a izgleda kao i da uopšte ne pripada ni našem svetu!" ..... Gledao je Ilija sada već prizor razgovora sa svojim bratom Jankom, koji su vodili za malenim stolom, postavljenim u bašti njihove porodične kuće: "Ilija, ti znaš da te ja neizmerno volim i cenim i da čuvam sve tvoje tajne. Naš bratski odnos oduvek je odisao slogom i medjusobnim razumevanjem. Ali mislim da je došao trenutak da ti postavim jedno pitanje: Dokle ćeš gubiti vreme na istraživanja svih tih paganskih običaja naših predaka?", upita Janko i nastavi: "Zar ti nije pametnije da se zaposliš u nekoj bolnici ili institutu i posvetiš se svom pravom pozivu, lečenju ljudi?"

"Možda si u pravu, odgovori Ilija, ali, eto, stalno odlažem to nošen željom za sticanjem novih saznanja, a tome nikada kraja nema, jer uvek otkrijem nešto novo što budi u meni još veću želju za daljim istraživanjima.“ Onda Janko reče: "Tebe i nekako mogu razumeti, ali nikako one koji i dan danas praktikuju sve te stvari. Zaista ne mogu shvatiti šta je to u čoveku dvadeset prvog veka što ga uvek iznova tera ka paganskim obredima i ritualima? Ako i ima nečega što mene lično zanima pri svemu tome to može biti samo jedna stvar: Ko sam ja i koje je moje pravo poreklo?!" "Kako to misliš?“, upita Ilija brata. "Evo kako: Neki govore da smo rumunskog porekla i da nas ništa ne razlikuje od Rumuna. Drugi, pak, kažu da smo samo bliski rodjaci sa njima i ništa više. Treći pak opovrgavaju i to, govoreći da smo sasvim drugog porekla i pripadnosti!" "Vidiš, odgovori mu Ilija, ja sam to odavno shvatio – ko smo i šta smo - i to, jednim delom, zahvaljujući baš ovim istraživanjima koje vodim, a drugim delom posmatrajući život oko sebe...“ Njihov razgovor, medjutim, prekide majka koja je došla da im saopšti da su upravo stigli neki ljudi, Ilijine kolege iz grada. ..... Nizale su se slike i prizori, ceo njegov život. A onda se Ilija priseti onoga što mu je Jelen rekao da je najvažnije. I baš u tom trenutku pojavi se sledeći prizor - ponovo slike iz njegovog detinjstva: Jaka groznica ga je tresla. Ležao je bolestan u postelji. Čuo je glasove oko sebe. Komešanja. Kao da se kretao po nekoj čudnoj pravoj liniji, koja je u isto vreme bila i spirala i krug i lopta i ko zna sta još. Glasovi koje je čuo bivali su sve nerazgovetniji i nejasniji. Ipak, medju svim tim glasovima izdvajao se jedan. Jedini glas koji je u isto vreme bio i tako strog i tako topao. Taj glas se približavao njegovoj postelji i bio je sve jači i bliži. Bila je to ona prepoznatljiva blizina koja se vrlo često u njegovom životu pretvarala u nedostižnu daljinu. Ali bi opet uvek bila tu kada je to bilo najpotrebnije. Glas je sada bio sasvim blizu i jasno je prozborio: "Dosta više! Evo ja ću sam uzeti dete u ruke, i ako je potrebno, peške ću preći celo Homolje ne bih li ga odveo doktoru!" Istog trena osetio je Ilija i onaj čvrsti, najčvrsći zagrljaj na svetu iz koga je jedino mogla izbijati takva čudna, neobjašnjiva i rečima neopisiva ljubav, nežnost i toplina. Osetio je Ilija sigurni OČEV ZAGRLJAJ. I više nije bilo bola u njegovim mislima. I više nije bilo tuge. Ni neizvesnosti. Ni straha. Jer je, u tim trenucima, ponovo preživljavajući taj prizor iz detinjstva, upravo bio na izvorištu najvažnijeg i najuzvišenijeg osećanja koje je ikada postojalo u njegovom životu i koje je držalo ceo njegov život razapetim izmedju najdubljih strahova i najvećih podviga. Osećanja koje je i činilo da on bude takav kakav je bio. Shvatio je i ko je bio pokretač tog stanja duše, tog čarobnog poluzagrljaja - o kome je jelen govorio - i u tim trenucima je doživeo preobražaj.

U tim trenucima Jelen je prolazio pored jedne planine koja mu se učini tako poznatom. Iza obrisa te planine, kroz oblake, zagrejalo je sunce i osvetlilo ceo predeo kroz koji je Ilija na jelenovim ledjima prolazio. Ali nije to bilo ono sunce koje je gledao dok je bio na Zemlji. Niti je sijalo kao što sunce sija. Bio je to ozareni lik njegovog oca, spokojnog pogleda, pred kojim je i ova velika gora tako mala bila. ..... Prolazio je Ilija i dalje, na Jelenovim ledjima, kroz mnoge, mnoge predele. Onda oseti neverovatnu žedj. A jelen polako uspori i zastade pored jednog izvora hladne vode. Sišao je polako sa jelena i uputio se ka izvoru. Pored izvora ugleda, njemu tako dobro poznatu čašu, iz koje je pio dok je bio dete. Osećaj tuge ga opet, sada samo nakratko, obuze. Uze tu čašu i zahvati njome vodu. Prinese je ustima. Voda je bila hladna, istinski hladna. Takvu vodu nikada u onom zemaljskom životu nije pio. Možda samo jednom kada ga je otac vodio u planinu, kada je imao samo sedam godina. Nakon što su se napili vode sa izvora, seli su na zelenu travu, tako što je otac uzeo Iliju u krilo. Dugo mu je pričao o tajanstvenim šumskim životinjama, tajnama planina, skrivenom blagu hajduka... Ubrzo je pao mrak i vedro letnje nebo se ispunilo zvezdama najrazličitijeg sjaja. "Vidiš Ilija sine, svaka zvezda je jedno Sunce, jedino što su zvezde daleko pa je njihova svetlost mnogo slabija od sunčeve. Zato ih vidimo samo noću - jer se danju od jarke sunčeve svetlosti one ne daju videti, čak ni nazreti." "Tata, a šta se nalazi iza najdalje zvezde?" "Nalaze se druge zvezde, drugi svetovi... " "I gde je tome kraj, tata?! Gde je tome kraj?!" Otac je za trenutak zaćutao i jos čvrsće zagrlio sina. Suza jedna pošla je niz njegovo lice, jer znao je da će kad-tad doći ovaj trenutak. Trenutak kada će njegov sin biti dovoljno veliki da postavi ovo pitanje. Bio je svestan važnosti ovog pitanja i koliko je važno, sada, u ovim trenucima, dati pravi odgovor sinu. Ustvari, pošto odgovora nije bilo, i pošto je svaki pokušaj da se odgovori na ovo pitanje, bio skopčan sa rizikom da njegov sin oseti onaj veliki strah koji svi osete kada pomisle o tome da možda kraja nigde nema, otac odgovori ovako: "Vidiš Ilija, sine: Ljudi veruju da kraja nema, da kraj ne postoji. To, medjutim, nije istina. Kada bismo ti i ja sada krenuli na taj put - to reče i još čvršće zagrli sina - na taj daleki, daleki put i išli pravo, samo pravo - jednoga dana bi stigli do kraja, do samog kraja tog puta. A na kraju se nalazi jedan predivan, čarobni svet, tako lep, tako tajanstven, da kada bismo ga jednom ti i ja ugledali - prestali bi gledati sve drugo." "Ali tata, taj svet je veoma dalek i ko zna kada ćemo mi tamo stići?! " "Tu ima jedna mala caka, nastavi otac. Mi, ljudi, imamo maštu. Maštu koja nas tamo može odvesti u bilo kom trenutku. Tako možemo ti i ja do mile volje maštati o tome kako

izgleda taj svet. Naša mašta nam može čak otkriti i one tajne tog sveta, koje mi, da smo tamo, možda ne bi ni primetili. Bitno je prepustiti se njenim krilima i verovati joj." Tako mu otac odgovori i onda su dugo, dugo u noć, njih dvojica maštali i zamišljali taj daleki, čarobni svet, odlazeći na krilima mašte do njegovih najskrivenijih mesta i odaja. Dok je u najvećim dubinama svog bića još jednom živeo te daleke dogadjaje, sa čašom iz svog detinjstva u ruci, jelen ga je strpljivo čekao, kao da je i on, zajedno sa njim, živeo iste prizore, kao da je i on gledao iste, dirljive scene Ilijinog života. I nastaviše put, put čiji je krajnji cilj samo veliki i silni Jelen znao, a Ilija, čije je srce, posle velikog preobražaja, sada sasvim spokojno kucalo, ugleda novi prizor: Otac njegov, uplakanih očiju. Prvi i jedini put u životu ga je Ilija video tako tužnog i tako skrhanog bolom. Puno ljudi, svečano obučenih u velikoj sobi njihove porodične kuće, okupljenih oko kreveta očevog oca, starog deda Ilije, koji je tih dana živeo svoje poslednje zemaljske trenutke. Upravo je otac ispraćao lekara, kada im se i Ilija pridruži, prilikom izlaska iz dvorišta kuće. Bilo je svima jasno da starom dedi više niko sa Belog Sveta ne može pomoći. Onda doktor upita: "Trailo, zašto kod Vas Vlaha dolazi toliko ljudi u kuću kada neko umire? Zar ne predstavlja veliku traumu za umirućeg kada vidi sve te rodjake, komšije, prijatelje, okupljene oko njegove postelje, kako danima očekuju njegovu sopstvenu smrt?" A otac odgovori: "Gospodine, kada biste za trenutak videli ono što oni svi u ovim trenucima gledaju, ne biste postavljali to pitanje!" "A šta oni to Trailo gledaju ?", upita znatiželjno lekar. "Sami ste gospodine pomenuli: umirućeg i one koji su oko njegove postelje. Ali jezero niste pomenuli!" "Koje jezero Trailo?!" "Jezero života i smrti u koje svi oni zajedno gledaju!" "Prvi put čujem za to jezero. A zašto oni gledaju u to jezero?", upita još radoznalije lekar. A otac odgovori ovako: "Oni to ne gledaju zbog sebe!" "Nego zbog koga?", začudi se iznova lekar. "Zbog jezera samog! To predivno jezero, veliko i blistavo, u isto vreme je i veoma ljubomorno i ima potrebu da se ogleda u očima ljudi ! Umirući služi tom jezeru samo kao sredstvo za ostvarivanje njegovog sopstvenog cilja, a njegov cilj je da vidi što više ljudskih očiju, da ukrade što više ljudskih pogleda, ne zbog pogleda samih već pre svega da bi se ono samo ogledalo u svakom od njih! To jezero samoljubivo i ponosno nikada nije zadovoljno svojom sopstvenom lepotom pa uvek iznova traži nove poglede i oči najrazličitijih boja i lepote da uvek iznova vidi sebe u drugim bojama!!!"

Čudan čovek je bio Ilijin otac, čudan, tajanstven i neobjašnjivo mudar, jer je stalno govorio u slikama. ..... A onda mu se ukaza sledeći prizor: Stari deda, pradeda njegov Paun, držao ga je na kolenu, dok su ostali mnogobrojni unuci, okupljeni oko starine, takodje pažljivo slušali. "I dok smo mi vojnici stajali mirno u stroju osećajući ogroman strah pred veliki boj, pojavi se naš komandant, major Gavrilović, koji je išao tako sigurno i tako ponosno, hrabrim i odlučnim koracima. A onda Dragu lu Jovanonji, jedini Vla` iz našeg sela koji je bio zajedno samnom u toj borbi, me upita: "Kare easta?". Ali pre nego što sam ja uspeo da mu odgovorim, tišinu prekinuše gromoglasne reči našeg majora: “Vojnici! Junaci! Tačno u 3 sata neprijatelj se ima razbiti našim silnim jurišima, razbiti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao! Vojnici, junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate da se brinete za svoje živote - koji više ne postoje! Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!”. *2 Dobismo onda neku neverovatnu snagu i više se nismo ničega plašili. Kad biste samo znali kakva je ta snaga koju čovek oseti kada prevazidje u sebi taj najveći strah, strah za sopstveni život, kada shvati da je taj život već unapred otpisan i da je sada samo pitanje načina kako ga dati. Krenusmo odlučno u borbu, kao da idemo na neku dugo čekanu svečanost, ponosno, uzdignute glave. U toj borbi poginu i moj najbolji drug Milosav iz Kragujevca i Dragu poginu, Dragu a lu Jovanonji... " ..... Zaneo se Ilija celim svojim bićem u te uspomene, u te nezaboravne trenutke... A onda se začu Jelenov glas koji ga trže iz te magične zanesenosti i vrati u realnost. Ovako Jelen reče: "Sada te moram ostaviti. Došao je trenutak tvog susreta sa Samodivom, Sudjajom koja je i odredila tačno vreme i mesto kada si morao napustiti Beli Svet. To je trenutak kada se u svim smrtnicima budi poslednja nada da je povratak ipak moguć. Ipak, to je samo nada. Samo nada i ništa više. Jer povratak nije moguć." To reče i nastavi: "Samodiva je ružna i nakazna. Smrtnici je tako doživljavaju i veoma je se plaše. Ti si Ilija, tokom ovog našeg putovanja, doživeo veliki preobražaj. Tvoje unutrašnje jastvo je još sa Zemlje - nesvakidašnje jako i otvoreno. Mislim da ćeš biti jedan od retkih smrtnika koji će se prijatno iznenaditi i istinski zaradovati ovom susretu! To reče Jelen, kleknu blago na livadi, položi svoje prednje noge, tako da je Ilija mogao bez žurbe, bezbedno da sidje. Onda ga Jelen još samo jednom pogleda, okrenu se i

izgubi u daljini. Nakon toga se Ilija polukružno okrenu, ne bi li nastavio put, ali se u istom trenu ispred njega pojavi prelepa devojka, duge plave kose i zelenih očiju, koja mu zatvori put i onemogući dalji prolaz, tako da je on, zbunjen i zatečen, samo stajao i gledao u nju. "Zdravo Ilija" - reče devojka i nasmeši se tako lepo i tako umiljato da je Ilija od tog osmeha bio potpuno van sebe - bez reči, bez misli, poput do ušiju zaljubljenog mladića. "Znaš li ko sam ja ?"- upita dalje devojka. "Ja... Ne znam... Ustvari... Mislim da znam... Ti si Samodiva?!" "Da, ja sam to" - reče devojka. "Ne mogu se načuditi tvojoj lepoti" - odgovori joj Ilija. "To je zato što si ti na tvom putu do mene imao predivan preobražaj. To je zato što si ti, za razliku od mnogih drugih smrtnika, još pre našeg susreta shvatio da povratak u Beli Svet nije moguć. To je zato što ti sada nećeš upotrebiti svu svoju enegriju i svu svoju snagu na uzaludne molbe da te vratim u svet živih, kao što to gotovo svi umrli čine. Zato sam tako lepa. Vreme koje se inače prilikom susreta samnom troši na molbe za povratak - možeš iskoristiti na drugi način. Na način koji tebi odgovara. Zato pitaj me šta god hoćeš. Odgovoriću ti na svako pitanje." Onda Ilija progovori: "Znam da se nalazim na putu bez povratka i da nikada, nikada više neću šetati onim stazama kojima sam tako rado šetao. Nikada, nikada više neću uživati u miru mog malenog šumarka i prolećnom cvrkutu ptica. Ni osetiti svežinu zore i radost ranog jutarnjeg budjenja. Nikada više neću sediti u svojoj bašti, za malenim stolom i uživati u toplim zracima Sunca. Znam da su sve zemaljske radosti i tuge zauvek iza mene. I toplina majčinog zagrljaja. I iskrenost njenih reči. I snaga bratove podrške u najtežim trenucima. Njegova ruka na mom ramenu. Njegov pogled koji sve govori. I sestrina, od srca, pružena ruka, baš onda kada je to najpotrebnije. I čežnjivi pogled dragane. Znam da su sve te zemaljske radosti i tuge zauvek iza mene. Znam, sve to znam. Ali te molim da mi, sada, kada sam se zauvek odvojio od svog zemaljskog tela, odgovoriš na jedno pitanje: Kaži mi koji je bio cilj, koja je bila svrha, koji smisao - mog zemaljskog postojanja? Kaži mi i zašto sam morao živeti i osetiti sve ono što sam osećao, video, shvatio - da bih na kraju zauvek nestao iz tog Belog Sveta kao da me nikada nije ni bilo u njemu?" Sudjaja mu, onda, ovako odgovori: "To je jedno od najtajanstvenijih pitanja koje si me mogao pitati. Tajanstven je i odgovor na to pitanje, tajanstven i zadivljujući. Odgovoriću ti na tvoje pitanje jer si izdanak naroda koji je sačuvao sećanje na Praizvor Postojanja i zbog toga ćeš razumeti moje reči i sve ono što ti budem govorila.

Slušaj me sada Ilija !!! Slušaj me dobro, svaku moj reč upamti Ilija!!! Čitavi narodi, gotovo svi ljudi na kugli zemaljskoj, žive u uverenju da je tokom zemaljskog bitstvovanja duša ta koja se nalazi u telu. I da onda, kada nastupi smrt, i kada ja dodjem po svoje - duša napušta telo. Narod iz koga ti potičeš jedan je od retkih na Zemlji koji je sačuvao prasećanje na pravu Istinu, a ona glasi: NIJE DUŠA TA KOJA SE NALAZI U TELU - VEĆ JE TELO TO KOJI ŽIVI U DUŠI !!! Da, dobro si čuo: Telo obitava u neizmernoj, bezgraničnoj duši i živi od njenih plodova, isto tako neizmernih i bezgraničnih! To je život. To je pravi opis života. I onda kada jednom nastupi smrt: Nije duša ta koja napušta telo - već je telo to koje se, za trenutak, rastaje od duše. I šta se nakon toga dešava?! Telo koje si imao tokom svog zemaljskog bitstvovanja zauvek trune, a u trenutku smrti dolazi do čudesnog preobražaja: Čovek dobije novo telo, ovo koje i ti sada imaš. To telo se, ustvari, ne razlikuje mnogo od onog zemaljskog. Glavna razlika je u tome što su njegove potrebe veće i to ne samo materijalne, već i duhovne, saznajne i spiritualne potrebe postaju mnogo veće i zahtevnije! To telo čovek zadržava sve do trenutka kada će se u potpunosti utopiti u dušu i postati deo tog neizmernog okeana radosti, mira i dobrote. Dakle tvoje sadašnje telo nije ništa drugo nego samo prelazno stanje pred njegovo definitivno stapanje sa bezgraničnim ! I sve ovo mora biti tako da bi se izbegao nagli preobražaj, naglo stapanje čovekovog jastva sa onim večnim, Božijim jastvom, sa sveprisutnom i bezgraničnom dušom. Možda tvoji vlaški preci nisu znali da objasne rečima ono što si ti sada saznao, ali svi njihovi postupci, svi njihovi rituali, kroz sva vremena i vekove, jasno pokazuju da su oni Istinu nosili u svom srcu, iz generacije u generaciju, sa oca na sina. I dok su drugi narodi sa blagim podsmehom gledali na to kako oni savesno spremaju već umrlom čoveku hranu, vodu, odeću i sve ono što mu može zatrebati u njegovom novom telu - tvoji preci su uporno održavali sve te rituale jer su u dubini svog srca znali da će umrli, još neko vreme, imati potrebu i za vodom i za hranom i za odećom i za svetlošću..." U tom trenutku se Ilija priseti malopredjašnjeg izvora hladne vode i ponovo zadrhtao celim svojim telom. Sudjaja onda nastavi: "Dok je čovek na Zemlji stiče se utisak da je prepušten sam sebi, daleko od tokova velikog i neizmernog Okeana Večnosti o kome sam ti malopre govorila. Ali to nije tako! Čovekovo telo se i tokom tog perioda, nalazi u neprestanoj vezi sa Svemogućim. Postoji naime jedno mesto u čovekovom telu, jedno mala tačka u čovekovom mozgu, zahvaljujući kojoj svaki čovek tokom svog zemaljskog postojanja održava vezu sa Svemogućim. Zahvaljujući njoj, bilo je u tvom narodu, kroz sva vremena i sve vekove - mnogo osoba koje su imale posebne sposobnosti. Sve one žene koje su padale u trans i održavale vezu sa mrtvim dušama samo su nesrazmerno jako aktivirale tu tačku. Pokušaji da se magijom utiče na budućnost, na povratak voljene osobe, na izlečenje bolesnika - samo su pokušaji da se aktivira taj sićušni deo mozga više nego u običnim okolnostima. Nekada je to uspevalo, nekada nije. Ipak, sve te čudne pojave kod pojedinaca i nisu toliko vredne spomena, koliko je vredno da znaš da svaki čovek, svaka jedinka - koristi taj kanal, tokom celog svog života - za svoj Lični Kontakt Sa Svemogućim. Preko tog sićušnog dela mozga i tvoji najmiliji održavaju vezu sa tobom dok ti ideš ovim predelima ovde. Hrana, voda, odeća i svetlost - koju ti oni sa

druge strane posvećuju neće uvek preći direktno ovde u ovu dimenziju, ali će njihove želje, njihova osećanja i njihova vera, otvoriti taj čudesni kanal, koji spaja dva sveta, i ti ćeš lakše i brže doći do svih tih stvari koje tvoje telo sa ove strane treba. Video si i sam kako je livada kojom si hodao bila ozarena svetlošću i kako te je ta svetlost svog ispunjavala. Jedan deo te svetlosti poneo si sa sobom u trenutku kad si se oslobodio svog zemaljskog tela. Tvoji najmiliji su ti je odmah predali preko kanala koji spaja dva sveta. Sveća koju su držali u tim trenucima u ruci samo im je dala dodatnu snagu da otvore kanal u mozgu i pošalju ti je tamo gde će ti ona zatrebati. Drugi deo svetlosti koja te prati na ovom tvom putu takodje stiže od tvojih najmilijih i to zahvaljujući tome što ti oni redovno posvećuju izvor svake svetlosti, jer čvrsto veruju u to da će ti ta svetlost trebati." Onda Ilija upita: "A šta mi možeš reći o onom najvećem i najvažnijem osećanju, koje sam tokom mog preobražaja, dok sam bio na jelenovim ledjima - razobličio?" Devojka mu na to odgovori: "To čudesno osećanje - nije ništa drugo do najpodesniji način da se otvori čarobni kanal! Zato si i dobijao neslućenu snagu i veštinu u trenucima kada si igrao velike utakmice i kada si svima bio neuhvatljiv u tvojim driblinzima. I nisu pogrešili ljudi koji su govorili da tvoja igra, tvoj dribling i tvoje fudbalske čarolije kao da "nisu sa ovog sveta"! Dobro su govorili, jer i nisu bile sa tog sveta! Tajna tvog driblinga bila je u velikoj energiji koja je dolazila sa ove strane! Postoji jedna rečenica koju svi narodi sveta vekovima ponavljaju, a koju je još Isus davno rekao: "Zaista, kažem vam, ako imadnete vere koliko je zrno gorušičino te reknete ovoj gori: 'Premesti se odavde onamo!', premestiće se i ništa vam neće biti nemoguće". Samo malobrojni su, medjutim, shvatili na koje zrnce vere se mislilo i kako probuditi tu veru u sebi. Ti si jedan od njih. Po tome je tvoj zemaljski život bio veliki. Jer, kada se u čoveku probudi to, najveće od svih osećanja, kada se ruku pod ruku, u istom trenu, do nebeskih visina uzdignu: strah i hrabrost, radost i tuga, najniže i najviše u čoveku - tada se ustvari podiže zavesa i počinje radjanje tog zrna vere dovoljno velikog da gore pomera! Ti si taj dar imao zahvaljujući tvom ocu koji je bio u isti mah i strog i nežan, i dalek i blizak, ali nikada ni na jedno tvoje pitanje nije izbegavao odgovor - naprotiv: On se sav, celim svojim bićem, predavao tebi i tvojoj radoznalosti. On je samo budio dublju žedj za životom u tebi tako što se zanosio u svako tvoje pitanje, svaki tvoj problem - pretvarajući se u tvoju zvezdu vodilju koja te je vodila do najdubljih tajni ljudske duše i postojanja i otkrivajući ti način kako da otvoriš kanal izmedju dva sveta! U trenucima tog čudesnog zajedništva izmedju tebe i tvog oca dobio si taj neprocenjivi dar. I prihvatio si ga tiho, nesvesno, spontano. Sve velike stvari tako i dolaze u ljudske živote - tiho i neprimetno. I ako su zaista velike, onda tu zauvek i ostanu i ništa ih više ne može odvojiti od čoveka i njegovog poimanja života. Ali nemaju svi ljudi sreću da imaju tokom svojih života takvog roditelja, takvu osobu pored sebe. Blago tebi Ilija što si imao takvog oca! I kada se jednom u ljudskom biću probudi to čudesno osećanje, na način kako si ga ti znao buditi - onda čovek može satima biti u stanju zanesenosti, kada se gubi svaki osećaj za vreme i prostor i kada se sve misli i sva osećanja usredsrede samo na jednu stvar koja je u tim momentima, najvažnija stvar na svetu. To stanje duše je tako prijatno

da ga ljudi jednostavno zovu: SREĆA! Neko nalazi sreću u velikim ciljevima, kojima teži sam, a neko je pronadje u ljubavi prema svojoj deci, voljenoj osobi. Neko je nalazi u najobičnijim stvarima života i svakodnevnice. Svako je, manje više, upoznao taj doživljaj i svako ko je to stanje zanesenosti, makar samo jednom osetio, krenuo bi u potragu na sva moguća mesta i koristio bi sve moguće načine ne bi li ga još jednom doživeo! Ne poznavajući tajnu i mehanizme nastanka tog stanja ljudi prelaze kontinente, mora i okeane - tražeći ga! Neki misle da će ga naći u rizicima dalekih avantura, na nedostižnim vrhovima najvećih planina ili u najvećim okeanskim dubinama! Neki se prepuštaju neverovatnim rizicima. Neki traže učitelje, savete i vodiče koji će ih odvesti do tih čarobnih dveri sreće! Menjaju veru, poglede na život i spremni su odreći se mnogih stvari ne bi li otkrili kako dostići i zauvek zadržati to stanje duše! Neki su u neprestanoj potrazi za novim ljubavima, za novim osobama od kojih očekuju pažnju i nežnost koja će im povratiti trenutke slatke zanesenosti, u kojima su, oni lično, osetili sreću. Neki idu u suprotnost i misle da će sreću naći u nagomilavanju materijalnih bogatstava. Ipak svi oni mogu je naći tek onda kada se okrenu sebi, kad sidju u svoje sopstvene dubine i u isto vreme se uzdignu do svojih najvećih visina! Dakle, opet moraju uraditi istu stvar koju si ti radio prilikom tvojih velikih fudbalskih mečeva, istu onu stvar koju je tvoj otac činio kada si mu postavljao pitanja o postanku svemira i početku i kraju vremena i prostora! Kada se to uradi - nalazi se to što se traži, dostiže se to stanje, čudesno stanje sreće i onda će se čak i ceo svemir zaveriti ne bi li se cilj ispunio i želje ostvarile!" I na kraju Samodiva reče još ovo: "Pitaš me još koja je svrha čovekovog postojanja na Zemlji, ako će jednog dana i tako i tako postati deo Večnosti? Vidiš: Postoji samo jedna jedina svrha, a to je prenos Tajnog Koda sa generacije na generaciju. Šta je Tajni Kod to ti ne mogu reći, ali je dovoljno ako shvatiš da se on mora sačuvati po svaku cenu u vremenu i prostoru u kome si obitavao dok si bio živ. To vreme i taj prostor u kome žive smrtnici je posebno vazan za Životnu Energiju. Tamo se po svaku cenu Tajni Kod mora sačuvati! A to je jedino moguće, ako ga roditelji putem svojih naslednih informacija prenesu svojoj deci, ova svojoj i tako do trenutka dok to bude bilo potrebno. A taj trenutak niko ne zna. Njega zna samo Svemogući. Jer sve je to deo plana Životne Energije sa vremenom i prostorom u kome si živeo. Evo to je Istina o Tvom Zemaljskom Postojanju. Evo to je Istina o Tvom Narodu. Evo to je Istina o Tebi. Sada moraš krenuti dalje svojim putem. Sada te moram upisati u Knjigu Mrtvih. Ali pre nego što to uradim reći ću ti još nešto: "Ti si, Ilija, celog svog života zapisivao reči svojih predaka, snimao ih na kasetama i beležio drage dogadjaje - ne bi li sačuvao sećanje na njih za buduća pokoljenja. Ali stalno si živeo u osećaju da nisi sve dovoljno dobro zapisao i zabeležio, da je nešto važno preostalo, da ono najvaznije nisi znao ili nisi mogao zapisati. Nešto suštinski bitno, nešto neizrecivo. Da li je tako? Da li si imao taj osećaj?" "Da" - odgovori Ilija. "E, a ja ti kažem da je sve ono što se dogodilo dok si bio na Zemlji, sve što si video, čuo i osetio - sve je zapisano na jednom drugom mestu, na jednom mestu koje se nalazi van

bilo kog materijalnog oslonca. Svi dogadjaji koji su se zbili od Početka Sveta zabeleženi su na tom mestu. Zato budi spokojan i nemoj uznemiravati svoje srce mislima da su mnoge drage uspomene iz tvog života zauvek izgubljene i ostale nezabeležene. Sve, sve je zapisano, sve je zabeleženo! Zato budi spokojan, Ilija!" To reče Sudjaja, uze pero i upisa Ilijino ime. Samo što je to uradila, prelepa devojka se u trenu pretvori u lastavicu. Lastavicu neobičnih dimenzija, približnih čovekovim. Uz lepršanje krila zgrabi Iliju i podiže ga visoko, visoko. Leteli su tako dugo iznad tog kamenitog, bezvodnog sveta, a onda su preletali mora i okeane, pa se dole opet ukazalo kamenito tlo. Posle kamenitih prostranstava dolazila su velika, hladna, vodena prostranstva, pa opet bezvodna, kamenita. "Kakav li je ovo svet u kome se nalazim, pitao se Ilija, i kakva li je ovo dimenzija u kojoj se nalazim?" Nije znao odgovor na ta pitanja, a tako je to jarko želeo. I tada primeti, u svom tom sivilu, jednu zelenu tačku. Što su joj se više i više približavlali Iliji je bilo jasno da lete ka jednoj zelenoj livadi, koja je, poput oaze, usamljeno stajala u ovom svetu. "Opet zelena livada, kao ona u kojoj sam se na samom početku mog puta našao, zaključio je Ilija. U ovom svetu su, izgleda, takva mesta retkost. Verovatno zbog toga i odišu ispunjenošću životom i harmonijom osećanja." Onda lastavica reče: "Ostaviću te sada na ovoj livadi, jer te tu čeka neko. Posle toga ćeš morati nastaviti svoj put sâm. Moraćeš opet napustiti livadu i krenuti suvim, kamenitim predelima. Sve do krajnjeg cilja." To reče, spusti se na livadu, ostavi Iliju i odlete nazad, odakle su i došli. Stajao je Ilija opet sâm na livadi, zelenoj i cvetnoj. Livada je bila, kao i ona prva, ispunjena svetlošću i najraznovrsnijim mirisima. Upravo je razmišljao o tome da opet krene njome i prepusti se onim predivnim osećanjima, kada se začuo glas, dobro poznati glas. Bio je to glas njegovog oca! Ovako je glas prozborio: "Ilija sine! Ilija sine, ti mene ne vidiš, ali ja tebe dobro vidim! Možeš me samo čuti! Ipak, dugo smo čekali i ti i ja ovaj trenutak!" "Tata, o moj dragi tata..." - uskliknu Ilija i nastavi: "Ti, koji si uvek bio uz mene! Ti, koji si vodio moje misli i moje želje!" A otac mu na to odgovori: "Da, ali sam se često i udaljavao da ostavim prostora tvojoj slobodi, jer da sam bio stalno uz tebe ono što bi nas dvojica nazivali slobodom, moglo se pretvoriti u najteži lanac opasan oko tvoje duše! Ovako si i ti sam mogao osetiti slobodu iz svog, samo svog ugla i tek tada si mogao leteti na njenim krilima onako kako to samo najslobodniji čine!" To reče otac i nastavi: "Slušaj me Ilija, sine: Okreni se nalevo i pogledaj u daljinu!" Okrenuo se Ilija. A u daljini je stajala jedna plavo-bela lopta, ista ona koja se jednom davno, davno u njegovom detinjstvu, izgubila i više je niko nikada nije našao.

"Evo je tvoja lopta, sine!" "O Bože, uzviknu Ilija! Ona je svo vreme tu bila. Zato je nismo mogli naći!" "Da sine, tu je svo vreme bila! Napustila je onda naš svet da bi došla ovde i sačekala ovaj trenutak! Ja sam još tada davno pomislio na tu mogućnost, kada je nikako nismo mogli naći, ali bio si isuviše mali da bih ti to rekao!" Tada Ilija ovako prozbori: "Samo je velika i neizmerna čežnja našeg zajedništva mogla materijalizovati ovu loptu na ovom mestu! Samo tako velika i neizmerna čežnja i može da prebrodi planine vremena koje razdvajaju sadašnji trenutak od onog čudesnog vremena mog detinjstva! Svemogući je tu čežnju prepoznao još onda kada sam ja bio dete i kada se naš odnos, naše zajedništvo - još nije ni formiralo! Ali, svaka velika čežnja mora dugo čekati da bi doživela svoje ispunjenje, poput kamena bačenog u duboki kladenac, koji dugo čeka na svoj pad! Velika je i čežnja svih dubokih kladenaca, svih velikih bezdana, jer moraju dugo čekati da bi saznali šta je to palo u njih! Poput dubokih bezdana je ljudska duša i zato je njena čežnja tako velika i neizmerna!" Pridje Ilija lopti i uze je u ruke. Onda je šutnu. Visoko gore, u nebo. Letela je iznad zelene livade, padala, odskakutala, pa bi zastajala i mirno sačekala Ilijin novi dolazak. Kao da je bila živa. Kao da se i ona sama radovala ovom trenutku. Onda je Ilija uze u ruke, pogleda u nebo i ovako prozbori: "Tata, kakav je ovo svet u kome se ja sada nalazim?" A glas očev mu odgovori: "Rekli smo da samo tvoja mašta može da ti dâ odgovore na takva pitanja, zar ne?!" "Da - samo moja mašta, reče Ilija. Sećam se, jednom davno, smo ti i ja stajali pored izvora i maštali o nekom dalekom svetu. Imam osećaj kao da se sada nalazim baš u njemu, u tom čarobnom svetu." Tada otac prozbori: "Seti se Ilija šta smo sve ti i ja maštali one večeri dok smo gledali u daleke zvezde i zamišljali taj nedostižni, čarobni svet! Seti se!" Onda se Ilija priseti: "Zamišljali smo da zajedno istražujemo taj čarobni svet. Maštali smo o tome kako otkrivamo jednu po jednu, sve njegove tajne. I kako gledamo u njegovo zvezdano nebo i pitamo se, u kom li se pravcu nalazi, gde li je na tom nebu, naša planeta? Zamišljali smo onda da tragamo za izgubljenim blagom. Zaneli smo se puno i na kraju, kada smo videli, da je noć baš duboko pala - odlučili smo da krenemo kući. Nismo stigli da nastavimo, u mašti započetu, potragu za tajanstvenim kovčegom sa zlatom..." "Hoćemo li sada nastaviti tamo gde smo stali?" - Upita otac. "Hoćemo!" - odgovori Ilija. Dugo, dugo je trajala ta njihova igra, ta njihova zajednička potraga. Ilija je, sledeći očeve savete, došao do jedne uvale, koja je bila negde na sredini livade i tamo našao

raskovnik, čarobnu travu koja otvara sva vrata i sve katance. Uz pomoć ove biljke pronašao je onda skriveni kovčeg i otvorio njegov katanac. U kovčegu se nalazilo puno predmeta od zlata i jedna karta neba crtana zlatnim slovima. Medju svim tim stvarima bilo je i jedno klatno od čistog zlata, pozlaćeni metar, jedan sat, koji je sav blještao i mnoštvo drugih stvari. Onda mu otac reče: "Sve ove stvari su čarobne. Na primer: Na zlatnoj karti je obeležen pravac koji vodi ka Zemlji, gledano iz pozicije nekoga ko se nalazi ovde, na ovom svetu. Taj pravac, tu liniju, možeš, medjutim, videti samo onda kada celim svojim bićem poželiš da je vidiš. Samo onda. I na Belom Svetu postoje stvari koje otkrivaju svoje najveće tajne tek onda i samo onda kada se svim srcem veruje u njih. Medjutim, za razliku od ovog sveta ovde gde se jasno vidi razlika izmedju čarobnih i običnih stvari, na Belom Svetu je vrlo teško spoznati tu razliku. Tako da mnogi ljudi sa Belog Sveta u tom magnovenju, nemaju hrabrosti da menjaju stvari koje mogu menjati niti snage da se pomire sa stvarima koje ne mogu promeniti. Najbolnije pri svemu tome je to da mnogi koji imaju hrabrosti za promene i staloženosti za prihvatanje nepromenljivosti sudbine, najčešće ne umeju razlikovati te stvari jedne od drugih pa svu svoju snagu i hrabrost troše na stvari koje ne mogu menjati i mire se unapred sa stvarima koje itekako mogu menjati u svoju korist!" Tada Ilija pogleda zlatnu kartu i poželi svim srcem da vidi putanju koja spaja dva sveta. I ukaza mu se zlatna nit, put koji je vodio do same Zemlje! Ali, gledajući nju, ugleda i druge svetove, druga bića, druga Sunca... U toj čarobnoj zanesenosti ugleda čudesne prizore, koji su se nizali niz tu zlatnu putanju i utonu svim svojim bićem u njih. Ovaj veličanstveni dogadjaj, ovo veličanstveno posmatranje, nije trajalo duže od jednog običnog ljudskog pogleda, ali je u tom jednom jedinom trenu video stvari koje ne bi stale ni u hiljadu zivota: Sudare svetova, radjanje života na usputnim planetama, eksplozije zvezda, lica nekih čudnih, neobičnih ljudi, radosti i tuge čitavih naroda, susrete civilizacija... Ta linija koja je spajala ovaj svet ovde, sa planetom Zemljom - bila je savršeno prava, a ipak se kretala u svim pravcima i Ilija je imao utisak kao da ide po površini jednog velikog sfernog Svemira, pa onda po njegovoj unutrašnjosti, i da na kraju izlazi iz njega i kreće se po velikoj spiralnoj putanji..., a linija je ipak, bez obzira na sve te vijuge, bila prava, savršeno prava! I na posletku ugleda Zemlju, njegovu rodnu i milu planetu i na njoj hiljade ljudi, žena i dece svih boja kože kako mu mašu i pozdravljaju ga, gledajući u nebo, dok su im lica bila sva ozarena, a duše ispunjene. Vide prošlost, sadašnjost i budućnost rodne planete. I ugleda vulkane i planine neke velike koje nastadoše posle užasnih erupcija, a onda na istim planinama ugleda stada ovaca i zelenilo proplanaka i prepozna te proplanke i shvati da je upravo gledao radjanje, život i aktuelni trenutak svog rodnog Homolja. I ugleda dogadjaje budućnosti koji su vekovima trajali i svaki od njih proživi u svojoj punoći. A na kraju ugleda ljude, žene i decu, kako napuštaju planetu Zemlju i kao da se radi, o najobičnijem putovanju, ulaze u neke neobične letilice i polaze put ovog čarobnog sveta na kojem se on upravo nalazio... I oseti bol od prevelike radosti i ne imade snage od silne sreće da gleda dalje nego se po istoj pravoj liniji koja je u isto vreme bila i spirala i krug i lopta i ko zna sta još - vrati nazad, podiže pogled sa zlatne karte i pogleda prema nebu ovog sveta na kome se nalazio. A sve to, ovaj čudesni dogadjaj, nije trajao duže od jednog običnog ljudskog pogleda, ali Ilija, živeći ga punog srca i duše, saznade stvari koje prevazilaze sva moguća poredjenja. I saznade tajnu Vremena i čarobnog Jedinstva koje postoji izmedju Postora i

Vremena. Pogleda Ilija prema nebu, a tamo kao da, za tren, zasijaše oči njegovog oca. I uskliknu Ilija: "Tata, sve sam video i sve sam saznao! Ipak, najdraže od svega mi je saznanje da, uprkos čudnim i tajanstvenim vijugama u kojima zajedno "žive" Prostor i Vreme ipak ova prava linija, koja spaja naša dva sveta, i dalje ostaje savršeno prava i ja se nalazim samo na drugom kraju puta, a ne u nekoj drugoj dimenziji! I posle svega, prostorna i vremenska veza izmedju ovog sveta ovde i naše Zemlje je tako jasna i očigledna! Ja sam dakle samo na drugom kraju puta, na drugom kraju svemira!" Otac onda reče: "Upravo tako! Samo što je ta udaljenost toliko velika da jednostavno veća ne može biti! To ti je slično kao sa brzinom svetlosti, koja se ne može nikada premašiti. Tako i ova daljina, izmedju Zemlje i ovog sveta ovde, je najveća moguća daljina u svemiru i veće nema, ma koliko to bilo neprihvatljivo za čovekov razum!" "Da, tata - ali zašto je potrebno prevaliti toliku daljinu?" "Zato što samo tada, kada prevališ tu najveću daljinu, možeš videti sve tajne svog unutrašnjeg bića u njihovom pravom svetlu! Da bi se otkrilo ono suštinsko, ono što je tokom života stalno na dohvat ruke, a nikada se ne može dosegnuti - da bi se to otkrilo i razumelo - moraš otići daleko, daleko!" Onda očev glas reče i ovo: "Ilija sine, jedno ipak ne vide dok si gledao zlatnu kartu!" "Šta to?! Šta je to što nisam video?!", upita začudjeno Ilija. "I prilikom polaska i prilikom povratka sa zlatne niti - jaka osećanja su obuzela tvoje srce i oslepela tvoje oči i ti nisi mogao videti sa visine - ovaj svet na kome se sada nalaziš. Ali, pre nego što i to uradiš slušaj me dobro ! Pokazaću ti jednu čarobnu mudrost, čarobni način za otkrivanje najvećih tajni, koji je isti i na ovom svetu ovde i na Zemlji : Malopre smo pronašli jedno zlatno klatno. Video sam da si ga posmatrao sa posebnim zanosom, osećajući duboko u sebi, da bi ono moglo biti od posebne koristi, medjutim, nisi se mogao setiti kako. Evo sada se ponovo vraćamo njemu, a ja ću ti pomoći samo time što ću ti reći da ono ima sve odlike idealnog, matematičkog klatna! Pogadjaš li sada šta možeš uraditi koristeći ovo klatno?" "Da, setio sam se – uskliknu veoma uzbudjeno Ilija i nastavi: Postoji jedna formula u fizici uz pomoć koje se može odrediti ubrzanje sile teže nekog nebeskog tela koristeći matematičko klatno, poznavajući njegov period slobodnih oscilacija i njegovu dužinu! *3 I onda Ilija, uz pomoć klatna, izračuna ubrzanje sile teže na ovom svetu ovde. "Neverovatno", uskliknu Ilija, rezultat je: 9,81 metara u sekundi na kvadrat !!! Kao na Zemlji! Ne mogu da verujem..." Tada očev glas prozbori: "Razumom si dokazao ono što je tvoje srce već odavno znalo! I na Belom Svetu rešenja mnogih problema stoje ovako na dohvat ruke, kao i sva neophodna sredstva za njihovo rešavanje - samo što ljudi prolaze pored njih ne primećujući ih. Najveća mudrost

rešavanja problema, i na Zemlji i ovde, je sledeća : Svom snagom svog razuma se koncentrisati na problem, a onda ga ostaviti, kao da ga nikada nije ni bilo. Posle izvesnog vremena srce će samo šapnuti razumu rešenje problema baš onim istim rečima koje razum razume !" I na kraju očev glas prozbori: "I eto Ilija, sine, uz pomoć ovog zlatnog klatna, njegovog perioda slobodnih oscilacija i njegove dužine, našao si ubrzanje sile teže na ovom svetu ovde. Budeš li sa bilo kog drugog mesta ovog sveta vršio isto merenje - dobićeš uvek isti rezultat za silu teže. Šta ti to govori?" Ilija uzbudjeno odgovori: "Da je ovaj svet ovde sfernog oblika! Da se radi o jednoj planeti! A otac nastavi: "Da, inače, da se slučajno radi o ploči, nekog nepravilnog oblika, i da želiš izračunati i njenu masu - morao bi oćelaviti od integraljenja, šetajući se po njoj!" I onda se nasmejaše otac i sin jednim glasom, smehom koji je izvirao iz dubine duše! Ova očeva duhovita primedba probudila je toliko emocija, toliko sećanja na slične dogadjaje, koje su zajedno imali na Zemlji, da su se dugo, dugo smejali zajedno. Uvek kada bi, tokom njihovih zemaljskih života, upadali u stanje ovakve radosti, uvek su iznova dolazili do zaključka da je najveća greška ljudskog roda u tome što isuviše malo smeha i radosti postoji medju ljudima, iako je tako malo potrebno za istinsku radost. I ta se greška ponavljala kroz sve ljudske generacije od Početka Sveta. Dugo je trajala ta njihova zajednička radost, taj njihov iskreni, čudesni smeh. I onda utihnu smeh. I sve se smiri. I livada poče gubiti onu svoju svetlost, kao i prilikom Ilijinog boravka na onoj prvoj livadi. I otac reče: "Ilija sine, ostalo je još samo toliko vremena da pogledaš zlatnu kartu, da se uzdigneš snagom svoje mašte kako bi bacio sada pogled i na ovu planetu ovde!“ Onda se Ilija, posmatrajući zlatnu kartu, uzdignu taman toliko visoko kako bi gledao ovu čudesnu planetu u njenom pravom, sfernom obliku. I ugleda prizor neopisivo divan, čaroban i čudesan: Bezbroj čudnovatih duga, svetlosno zlatnih lukova - se uzdizalo sa oboda ove planete ka tamnom prostoru svemira. Kraj im se nije nazirao. I svi ti svetlosni mostovi sasvim jasno i vildljivo su vibrirali, pulsirajući baš kao srce živog čoveka, tako da su se ti otkucaji jasno mogli izbrojati. Bilo ih je dve vrste: Oni koji su imali vibracije od jednog do pet ciklusa u sekundi i oni sa vibracijama od 8 do 12 ciklusa u sekundi. A na planeti samoj jasno su se nazirali kontinenti, mora i hladni okeani. Oblik tih kontinenata beše Iliji, na prvi pogled, potpuno nepoznat. A onda se opet začu hor ženskih glasova, koji ispuni svojom silinom ceo ovaj svet u kome se Ilija nalazio: “Okreni se prema severu Ilija! Neka sever bude jug, a jug bude sever!” To i uradi. I ugleda kontinente u istom onom obliku koje je gledao, ko zna koliko puta, na mapama i atlasima planete Zemlje! I šapnu tada srce njegovo razumu njegovom: “Na Zemlji su karte crtali bogati sa severa i zato je sever, na tim mapama, uvek bio gore, a jug dole! Ali u svemiru ne postoji gore i dole!” I taman htede… I otac reče: "Ilija, sine – sve si video! Predstoji ti nastavak puta po kamenitim i bezvodnim predelima.

Ali znaj da više nisi daleko! Blizu je trenutak kada ćeš napustiti i ovaj svet! Punog srca i celim svojim bićem očekujemo trenutak tvog dolaska!" A Ilija odgovori: "I ja sam se tako uželeo tvog zagrljaja, dragi moj tata! Kažeš da "očekujete" moj dolazak. Ko je još sa tobom?!" Medjutim, poslednje očeve reči ostadoše zagonetne: "Videćeš kada stigneš! Sada više nema vremena! Moraš krenuti... Srećno Ilija, sine! Srećno! Čekamo te!" Onda Ilija napusti zelenu livadu i nastavi svoj put po bespuću. Dok je tako Išao i udaljavao se od livade činilo mu se da se na njoj i dalje vodi najživlji razgovor. Jasno je čuo žagor i u tom žagoru nekoga ko je govorio sledeće reči: "Svaka tačka našeg svemira ima svoju najudaljeniju tačku! Svaka planeta, svaki svet, svaka zvezda naše Vaseljene ima svoju najudaljeniju tačku. Dužina tog rastojanja je uvek ista i konstantna i odgovara najvećem mogućem rastojanju u svemiru. Ta najudaljenija tačka, u odredjenim uslovima - biva najbliža tačka! Kao što i svako osećanje ljudske duše ima svoju najudaljeniju tačku, svoju suprotnost, koja se u odredjenim uslovima vraća svom izvorištu". Onda taj žagor utihnu, a on krenu jednom kamenitom uzbrdicom. Išao je tako, sve dok od silnog umora više nije mogao da ide. Prilegao je na to hladno, kamenito tlo, tako što se ledjima naslonio na jednu veću stenu. Utonuo je u san. Bio je to san u snu. Samo što se uspavao, začu nečije naricanje i nekoga ko pominje njegovo ime. Da li je bio na javi ili je samo dublje utonuo u san, to nije mogao znati, a u tom snu ili na toj javi, kako se uzme, našao se nasred seoskog groblja. Išao je, vodjen nekom magičnom silom, u pravcu žena koje su naricale, a koje su bile prilčno daleko od njega, na drugom kraju groblja. Gledao je spomenike, grobove i puteljke kojima je išao, dok je bio iv, kada su dolazili na grobove predaka i sve je bilo isto. Onda je ispred sebe ugledao novu, tek izgradjenu grobnicu, a pored nje majku i sestru kako nariču za njim! Srce samo sto mu nije prepuklo od bola! Krenuo je ka njima da im kaže da je tu, da ih vidi. One su bile okrenute ledjima i Ilija je prišao majci i ispružio ruku ne bi li dodirnuo njeno rame. Medjutim, majka nije osetila njegov dodir! Zvao je majku, zvao je sestru - na sav glas ali nije bilo odgovora. One uopšte nisu primećivale njegovo prisustvo. Onda, u istom tom snu, ugleda seoski potok na kome se kao dete često igrao. Tamo je jedna devojčica iz familije izlivala vodu. Bilo je to obredno izlivanje vode. U tome su joj pomagale odrasle žene, koje su brinule da obred protekne po strogo utvrđenim pravilima. Na kraju, ugleda grupu žena okupljenih oko raskošno postavljene trpeze. Sa strane je stajala druga grupa žena i jasno je čuo reči koje je jedna od njih izgovarala: "Molim te o Sunce brate, molim tebe i Gospoda Boga i Svetog Jovana za Iliju! Da ga izvedete sa onoga sveta, dovedete medju nas, da preuzme odela koje smo mu spremili da presvuče! Neka zna Sunce, neka zna Mesec i 365 dana neka znaju za ovu odeću Iliji namenjenu, koju su mu spremile i do sada čuvale majka njegova Krišana i sestra njegova Anica! Sada eto mi namenjujemo tu odeću Iliji da se zaštiti od hladnoće onoga sveta! Namenjujemo mu i dres ovaj crveno-beli - da ga mine tuga za onim što je najviše voleo.

Namenjujemo mu i ovu trpezu bogatu" - i onda poče sa nabrajanjem svih jela koja su bila postavljena na trpezi, uključujući i svetlost sveća i njihovu toplotu. Nakon toga se ta žena okrete prema jednoj drugoj, koja je stajala do nje i reče: "Budi Radice Svedok! Budi svedok i ti i Sunce i Mesec! " A ona druga žena odgovori: "Biću svedok, i ja i Sunce i Mesec!" Dok je gledao taj prizor osetio je na svojim ledjima strašno težak teret. Bila je to neka čudna sila, neki čudni osećaj da ga neko sa ledja posmatra. Nije mogao više izdržati, pa se okrenu. I u tom trenutku ugleda svoga brata, Janka, kako ga gleda sa suzama u očima! Teret koji je malopre osetio dolazio je od Jankovog pogleda! Janko je bio svestan njegovog prisustva i on ga je jasno gledao! Hteo je Ilija da mu pridje, da mu kaže nešto, ali Jankov pogled kao da mu nije to dao. Hteo je Ilija da mu pridje i da mu kaže: "Nemoj me pitati kako je ovo moguće... Ti nisi uopšte verovao, a znaš da sam i ja ponekada sumnjao... Ne, nemoj me pitati kako je ovo moguće...“, hteo je Ilija da mu pridje i da mu to kaže, ali Jankov pogled mu to ne dozvoli. I tada se sretoše njihovi pogledi. Jankove oči utonuše u Ilijinim, a Ilijine se izgubiše u Jankovim. U tim trenucima, dok su se tako gledali, i jedan i drugi su mislili na istu stvar: Jednom davno, kada su bili još mali, deda im je rekao: "Najveće bogatstvo našeg naroda je naša svakodnevna vera da su čuda moguća i sveprisutna!" U tom trenutku se trže i probudi iz tog sna. Pogledao je oko sebe: Bio je sâm, naslonjen na veliku, hladnu stenu. "Da li sam sve ovo sanjao ili sam stvarno bio na Belom Svetu?" Doživljaji koje je video u tom snu bili su tako jasni i plastično realni. Sav se preznojio. Iako umoran, neispavan i iscrpljen, ustade i nastavi put. Bio je svestan Ilija - da mu predstoji najvažniji deo puta. Krenuo je malom, uzanom stazom, koja je vodila prema jednom brdašcu. Pre nego što će stići do brda staza se račvala na dva dela: Jedan deo koji se penjao uz brdo. Bio je to levi deo staze. I drugi koji je išao pored brda i u potpunosti ga zaobilazio. Bio je to desni deo staze. Ilija je zastao na tom raskršću ne znajući na koju stranu da krene. Osećao je duboko u sebi da je samo jedan put onaj pravi, a da bi nastavak kretanja onim drugim predstavljalo veliku opasnost. U tom trenutku se opet začu hor ženskih glasova, koji je čini se, ispunjavao svojom silinom ceo ovaj svet u kome se Ilija nalazio: "Desno! Desnim putem kreni Ilija!" Krenuo je desnim putem Ilija, zaobišao brdo, a onda, spuštajući se jednom uvalom, ugleda u daljini sto i klupu, postavljene u hladu jednog usamljenog drveta. Kada je prišao stolu video je isti onaj prizor koji mu se malopre ukazao u snu: Bogata, raskošna trpeza, mnoštvo sveća koje su gorele u punom sjaju, odelo, pa čak i crveno-beli dres! Seo je na klupu i dugo posmatrao sve te stvari. Pažnju su mu posebno privukli cvećem okićeni štapovi, postavljeni sa obe strane stola, a od jela - kolač sa makom, koji je bio postavljen gotovo u sredini stola, na jednom velikom poslužavniku. Uzeo je taj kolač u ruke, dugo ga gledao i najzad okusio. U očima mu zaiskriše suze, jer dobro je, veoma dobro, poznavao njegov ukus: Samo je njegova majka mogla spremiti takav kolač, na njoj svojstven, neponovljiv način! Medju hiljadama takvih poslastica prepoznao bi delo majčinih ruku! Probao je Ilija od svih jela. Mirno, bez žurbe je ručao, ispijajući crveno vino i gledajući u daljinu. Gde god je dopirao njegov pogled moglo se videti samo to kamenito prostranstvo polutamnog sveta i gde-gde poneko usamljeno drvo.

A onda se, iznenada, iza njegovih ledja, začu neka buka i galama. Okrenu se i ugleda dva muškarca koji su više ličili na spodobe nego na ljude. Njihova odela su bila sva iscepana i odrpana, a oči su im bile crvene i otečene. Prišli su stolu i uopšte ne obraćajući pažnju na Iliju, počeli su grabiti po jelima. Ilija je ustao sa klupe, a njih dvojica su seli na nju, gurajući se i halapljivo jedući sve što im je dopiralo šaka, pritom rasturajući grupisane hlebove, gurajući tanjire i čaše i bacajući hranu po zemlji. Iako su sa obe strane stola bili postavljeni cvećem okićeni štapovi, kojima je mogao da ih otera, Ilija nije hteo da ulazi u sukob sa njima. "Svašta, baš svašta" - reče Ilija, okrenu se i odluči da nastavi svoj put. Medjutim, nakon tridesetak metara zastade i okrenu se još jednom prema njima. Gledao ih je. Nije bio ni ljut, ni uplašen. Bili su mu, ustvari, tako dragi, jer oni su bili prvi "Zemljani" koje je sreo na ovom svetu. Radilo se verovatno o pokojnicima, koji iz raznih razloga, ne dobijaju nikakve ponude sa Belog Sveta. Oni lutaju večito gladni, žedni i odrpani i prava su napast za druge pokojnike. Onda Ilija odluči da se vrati, da pokuša da uspostavi kontakt sa njima ne bi li saznao nešto više o tome ko su oni i zašto su u ovakvom stanju. Ko zna, možda će mi njihova iskustva biti od koristi, na mom daljem putu, pomisli tada. "Bog vam pomogao braćo" - reče im Ilija! "Bog ti pomogao" - odgovori jedan od ove dvojice, dok je onaj drugi i dalje halapljivo jeo ne obazirući se na Iliju. "Vidim, ogladneli ste veoma" - nastavi Ilija! "I ti bi ogladneo da si na našem mestu" - odgovori mu ovaj čovek. Dijalekat kojim je ovaj čovek govorio bio je drugačiji i ličio mu je više na govor starih, veoma starih ljudi iz sela. "A zašto braćo, šta je sa vama?" - upita Ilija. "Mi smo osudjeni na večno lutanje ovim prostranstvima" - odgovori mu opet ovaj čovek. I onda nastavi: "Ja i ovaj moj prijatelj zajedno smo stigli u ovaj hladan i mračan svet, posle pogibije u jednoj borbi sa Turcima. Nije imalo nikoga da nas vodi pa smo sami birali puteve. Tako stigosmo jednom do jednog sveta u koji se ulazilo na velika vrata koju je čuvao jedan stražar, jedan vojnik, raskošno obučen, kao da ga je sam Car postavio tu, da čuva taj ulaz. I mi ga upitasmo: Kakav je ovo svet koji čuvaš? A on nam odgovori: Ko udje u ovaj svet ima tu privilegiju da mu se svaka želja u trenu ispunjava! Mi ga odmah upitasmo: A smemo li mi ući? On odgovori: Kako da ne! I udjosmo. Kad smo ušli ugledasmo predivne dvorce, hramove, palate, zelene livade, a na obližnjoj reci kupala se grupa devojaka. Onda ovaj moj drug reče: Eh što bi bilo dobro da ove devojke dodju do nas, donesu nam malo vode da utolimo žedj, a posle da nam daju od svoje lepote i pohote! I tako bi! One odmah dodjoše sa krčazima punim vode, a o nežnostima i trenucima velike strasti, koje smo sa njima doživljavali, da ti i ne pričam! Onda ja poželeh ono za čim sam celog svog života žudeo: Tovar blaga! I sanduci prepuni zlata i dukata stvoriše se pred nama... I tako želja za željom nam se ispunjavala... A onaj stražar nas je stalno motrio i nije nam davao da činimo nikakav napor. Samo je govorio: Sve što treba - zamislite i samo će se ispuniti! Prvih nekoliko dana smo bili presrećni. Zamišljali smo želju za željom i svaka bi se u trenu ispunila. Neprestano smo klicali:"Ovo je Raj! Mi smo u Raju!"

Svaka, ama baš svaka želja nam se ispunjavala i to postade brate dosadno. Posle nekog vremena nismo imali više nikakvih želja osim želje da se malo pokrenemo, da i mi sami učinimo neki napor. Ali avaj: Onaj stražar bi odmah vadio mač čim bi mi pokušali da nešto sami preduzmemo. I nije nam preostalo ništa drugo nego da na toj obali zamišljamo i dalje nove želje. Na kraju je sve postalo tako dosadno i sumorno da više nismo imali nikakvih želja. I onda povikasmo onom stražaru: "Veliki viteže! Lepo je ovde u Raju! Mi veoma cenimo i poštujemo svu ovu lepotu i sva ova čudesa! Ali pusti nas malo da izadjemo! Barem na kratko nas pusti da izadjemo iz Raja, a mi ćemo se opet vratiti!" Onda on odgovori, smejući se smehom od koga se koža ježila: "U Raju, ha, ha, ha... Kažete u Raju... ha, ha, ha, ha, ha... Pa zar Vi ne vidite da ste u Paklu! " I tako ostadosmo večno zarobljeni u tom svetu. Jedino što ponekada, s vremena na vreme, iskoristimo priliku, dok stražar spava, da uteknemo. Onda jurimo, trčimo, bežimo - ne bi li što dalje pobegli od tog sveta, da nas on ne stigne. Ali ma koliko daleko mi pobegli - on nas uvek stigne na konju i uz onaj gromoglasan smeh, vrati nazad. Jedino što mi, eto, prilikom tih naših begova iskoristimo susret sa nekim da se najedemo i osetimo ukus prave zemaljske hrane i pića! I to uvek jedemo u žurbi jer znamo da se on svakog trena može pojaviti i vratiti nas nazad! Mi znamo da nas on to pušta, praveći se da nije primetio naš beg - da bi sam sebi pravio zabavu." "Kako ja braćo da Vam pomognem" - upita Ilija? "Kako?! Nikako - nastavi taj čovek, mi nemamo nikoga na Belom Svetu ko bi nam pružio barem tračak nade da se možemo izvući iz ovih nevolja. Jedan deo naših familija je nastradao, a drugi deo se iselio i izgubio im se svaki trag. To je jedino što smo uspeli da saznamo kada evo ovako sretnemo nekoga. Ali ako ikada budeš imao prilike da stupiš u kontakt sa ljudima iz Belog Sveta evo reći ćemo ti naša imena, pa te molimo, kao najrodjenijeg, ako se nadje neki naš rodjak ili potomak da i nama postavi i posveti trpezu. Možda ćemo se tada osloboditi ovog zlotvora od stražara!" "Koja je to borba braćo sa Turcima bila, gde se odigrala, koje ste to godine vi napustili Beli Svet?" "Ko će znati godinu, ali mi smo iz Banata. Turci su dugo držali pod okupacijom naša sela. Onda je velika Carska Vojska iz Beča stigla i pobedila Turke. Bilo je mnogo borbi i sukoba. U jednoj takvoj borbi smo i mi poginuli. Odmah posle te borbe deo naših familija se iselio preko Dunava. Niti znamo gde su se iselili, niti poznajemo naše potomke, niti smo sigurni da ih uopšte i ima više na Belom Svetu." Ilija se duboko, duboko zamisli. Jer iz priča starijih saznao je da je njegovo mesto nastalo, izmedju ostalih, i od doseljenika iz Banata, koji su stigli u Homolje baš u prvoj polovini 18. veka, kada je i bilo puno bitaka oko Temišvara izmedju Turaka i Austrijanaca i kada su se ljudi masovno selili preko Dunava. Legende o davnim dogadjajima su se prenosile sa kolena na koleno. I ova priča kao da mu je bila odnekud poznata. Kao da je naslućivao koje familije iz sela bi mogle biti potomci ovih ljudi. U tom trenutku se začu konjski galop. "Evo ga !!! Povikaše ova dvojica. Brate, povika onaj čovek poslednje reči Iliji: Ja sam

Jon, iz familije "Brajonji" a ovaj moj drug je Paun, iz familije "Brumonji". Vidi, brate, pogledaj, molimo te ko Boga, vidi ako nadješ nekog našeg potomka, ako nekako saznaš, ako možeš..." U tom trenutku naidje konjanik poput vetra, uhvati obojicu za okovratnike, pa jednog postavi sa jedne, a drugog sa druge strane konja, povuče ih za sobom po zemlji, uz veliku buku i prašinu. I izgubi se opet u daljini. A Ilija nastavi svoj put. Tumaranje ovim svetom, hladnim, kamenitim i bezvodnim padalo mu je sve teže i teže. Posle nekog vremena začu buku neku, koja je dolazila sa visine, nešto poput zujanja velikog roja pčela. Podiže glavu i ugleda kuću jednu, veliku i raskošnu, kako lebdi iznad njegove glave i lagano uzmiče u pravcu velike gore, koja se nazirala u daljini! Sav u čudu i ne trepćući, posmatrao je Ilija tu ogromnu betonsku gradjevinu kako lebdi u vazduhu lagano se pomerajući, prkoseći sili teže, kao da je od najobičnijeg papira! Samo što se prva gradjevina izgubi u daljini, pojavi se još jedna, koja odleprša u istom pravcu, ka velikoj gori, koja se sada sve jasnije nazirala. Približi se Ilija velikoj gori i ugleda prizor veličanstven i čudesan: Sve lebdeće gradjevine su, čim bi došle do same planine, polako i sigurno usporavale svoj let, i jedna za drugom, nalazile svoje mesto na njenim obodima, formirajući grad - velik i blistav! Onda Ilija, koji se sada već nalazio u samom podnožju ove velike gore, spusti svoj pogled i ugleda, u samom podnožju, čoveka bele brade koje je pokretima ruku i nekom magičnom silom, upravljao ovim manevrima. Bio je to isti onaj čovek koga je Ilija sreo u onom snu koji mu je doneo izlečenje. Isti onaj čovek koji ga je oslobodio bolesti, ali mu, zauzvrat, oduzeo snagu fudbalskog umeća. Pridje mu Ilija, odlučno i smelo, a čovek se okrenu i još odlučnije pogleda Iliju, pravo u oči. Onda čovek ovako prozbori: "Došao si da me pitaš zašto sam ti oduzeo najveći od svih darova koji si imao u svom zemaljskom životu u zamenu za izlečenje od bolesti?!" "Da!!!", uskliknu Ilija. A čovek mu na to odgovori: "Tačno je da kada se u čoveku, ruku pod ruku, u istom trenu, do nebeskih visina uzdignu: strah i hrabrost, radost i tuga, najniže i najviše - podiže se i čarobna zavesa i počinje radjanje zrna vere dovoljno velikog za ostvarenje najvećih čuda! Tačno je da to donosi sreću - predivno stanje zanesenosti, kada se gubi svaki osećaj za vreme i prostor i kada se sve misli i sva osećanja usredsrede samo na jednu stvar, koja je u tim momentima, najvažnija stvar na svetu.

Tačno je da si ti, tokom tvog zemaljskog života, imao taj dar, ali: Da bi se potpuno ispunila svrha čovekovog zemaljskog postojanja mora se preći još jedna prepreka, koja glasi: Nije srećan onaj koji ima ono što želi, već onaj koji ne želi ono što nema! I znaj da je jaka volja saveznik samo onih koji imaju kratkotrajne ciljeve i projekte. Za uspeh na duge staze ona ne samo da nije potrebna, već je i najveća prepreka na putu do tog istog uspeha. Jer kada jaka volja i neprestano pozivanje na nju postane čovekova svakodnevnica onda ona radja sumnju u čoveku, a čim se sumnja rodi onda čovek poželi uspeh na silu. I kada se nešto poželi na silu – uvek se dešava suprotno od željenog. Tu mudrost si ti Ilija, nakon onog čudesnog sna, dobro razumeo. Prevazišao si samog sebe i razumeo cilj i svrhu oduzetog. Tu mudrost su tvom narodu preneli još davno, Vaši latinski preci, ali ju je jedan deo tvojih sunarodnika izgleda zaboravio, jedan od primera za to je i nekontrolisano gradjenje ovih velikih kuća i gradjevina! Sada razumeš zbog čega sam ti oduzeo najveći od svih darova koje si ikada imao, a razumeš zašto, godinama već, prenosim sve ove velike gradjevine sa Belog Sveta na ovaj svet ovde! U ovim kućama će živeti siromašni i oni koji nisu robovali bogatstvu. Jer, ovde se ne gleda da li je neko na Belom Svetu bio bogat ili siromašan – već u kojoj meri je robovao materijalnim bogatstvima! Tako da su vrata Mog Raja otvorena i mnogim bogatašima, koji će ovde živeti u još većoj raskoši. Dok će ista ta vrata biti zatvorena za mnoge siromahe, zbog njihove prevelike pohlepe tokom njihovog zemaljskog života ! Ko shvati tu istinu na Belom Svetu - očekuje ga nagrada na ovom svetu ovde u obliku onoga što je najviše voleo, a čega je uspeo da se odrekne tokom svog zemaljskog postojanja! Naravno, medju stanovnicima moga grada mogu biti i bogati, ali uslov je, kao što rekoh, da nisu robovali tom bogatstvu. U tom slučaju će im se njihov materijalni trud sa Belog Sveta isplatiti." U tom trenutku se ponovo začu ona ista buka, koja je dolazila sa visine. Pogleda Ilija, a svoj pogled podiže i ovaj mudri čovek, ali gore ne ugledaše kuću, već gromad zemlje koji je imao oblik one stare, dobre, šestodelne države koja više ne postoji. A na tom gromadu zemlje bejahu ljudi u veselju i sreći, zagrljeni u bratskom kolu. Protutnji iznad njihovih glava ova tvorevina, prominu i veliku goru i izgubi se u daljini. Mudri čovek zavrte glavom i, sav u besu, udari šakom o obližnju stenu, koja se, od siline udarca, raspade na paramparčad, a Ilija nastavi put i pomisli: "Da mi je neko rekao da ću i na ovom svetu gledati Kustu na delu, ne bih mu poverovao! Izgleda čak i da je ovaj mudri čovek bio zatečen iznenadnim prolaskom stare dobre Juge, pa nije imao vremena ni da zaustavi ovu veselu družinu, koja ode samo njima znanim putem! A ova tvorevina bi za njegovo delo bila baš prava stvar! Bio bi to za njega pravi ulov – kapitalac! Mudar je ovaj čovek u to nema sumnje. Veličanstvena je njegova mudrost i učenje, svaka njegova reč je na mestu i nema boljeg poznavaoca ljudske volje od njega, ali ipak tu nešto fali. Ovaj čovek odlično poznaje život, ali kao da je život sâm ono što nedostaje njegovom delu! Jer mnogo je kuća i gradjevina na obodima njegove planine, medjutim još nikoga nema da u njima živi! A oni veseljaci, puni života, koji malopre prodjoše, najverovatnije neće skoro ponovo prolaziti ovuda. “

Dok je tako zamišljen išao, začu se, negde u daljini, njemu dobro poznata muzika, koja je bivala sve bliža i bliža. Violina i frula. I ritam onaj čudni. Muzika je bivala sve jača i u jednom trenutku je, činilo se, svojom jačinom i zvonkošću - ispunila ceo taj svet. I onda se začu krik! Isti onaj prodorni, strašni krik, koji je već jednom čuo pre nego što će utonuti u onaj zemaljski san koji mu je doneo izlečenje. Podigao je glavu ka nebu, a tamo je kao na velikom platnu stajao lik starice u transu. Bila je to njegova tetka! "Ilija, ilija - da li me čuješ?! Ilija, ilija - vidiš li me, osećaš li me?!" "Da, teto" - vidim te i čujem te, odgovori Ilija. "Ovde su tvoja majka i sestra Ilija, sine! Majka pita imaš li sve što ti treba na tom svetu i treba li ti još nešto?" "Imam sve teto, sve imam, reci mami da ništa ne brine! Dobio sam novo odelo, dobio sam i njene kolače, imam svetlosti, vode i toplote, sve imam! Kaži joj da ne brine jer mi je dobro ovde i ništa mi ne nedostaje!" Te reči koje je on izgovorio ponavljala bi i tetka pa su one, kroz njena usta, dopirale do okupljenih, koje Ilija nije mogao videti. "A oca vidjaš li oca, Ilija, pita majka?" "Da! Razgovarao sam sa njim i osećam da je stalno uz mene. Sa velikim nestrpljenjem očekujem trenutak kada ću se ponovo sresti sa njim" - odgovori Ilija. Onda tetka postavi novo pitanje: "Ilija, ilija sine - sestra te pita koje ime da daju tvom još nerodjenom detetu?!" "Mom još nerodjenom detetu?!! Mom još nerodjenom detetu?!!" - uzviknu Ilija kao u magnovenju i sam ne verujući onome što čuje! "Da Ilija, Dragana je već dva dana u bolnici! Tri nedelje nakon što si ti napustio Beli Svet saznala je da je trudna ! Biće muško, doktor je rekao da će biti dečak!!!" "O Bože, uzviknu Ilija! O dragi i svemogući Gospode! Da li je to moguće?! Dobiću sina!" "Kako da ga nazovemo, Ilija - koje ime da mu damo?" Nastavi tetka, iz transa. "Neka se zove Trailo, po dedi, po mom ocu! Čuješ li me o teto - neka se dete zove Trailo! Čuješ li me, o teto?!" "Čujem te Ilija dragi, čujem te!" - odgovori mu tetka. "Ovde je i tvoj brat Janko, on će uskoro započeti studije. Studiraće istoriju umetnosti, kao što je i pričao s tobom. To je Jankova poruka, čuješ li me Ilija?! O Ilija, da li me čuješ?!" "Čujem te teto, čujem te!"

"Janko te pita da li saznao na onom svetu: Naš narod potiče li od Dačana - jesmo li istog porekla kao naše komšije preko Dunava - Rumuni ili - evo, Janko tako kaže: Da li možda potičemo od nekog, Dačanima bratskog plemena i samo smo bliski srodnici sa Rumunima? I koliko u nama ima krvi Starih Rimljana?" A Ilija odgovori ovako: "Janko dragi, nisam još mogao odgonetnuti, ni na ovom svetu, precizan odgovor na to pitanje. Moje srce nije ni imalo vremena da traži odgovor na njega. Moje srce je tražilo dublju svrhu, dublji smisao svih stvari. I saznao sam nešto mnogo važnije, nešto mnogo univerzalnije! Tačno je da smo jedan od najstarijih naroda u Evropi. Tačno je da smo amalgam nastao od Starih Rimljana i starosedelaca Balkana. Ali ono što je veliko u nama jeste naše Prasećanje Na Početak Svih Stvari. To je ono što se mora sačuvati kroz naše obrede i običaje! I moraš Janko proučavati genetiku, genetiku svih naroda, svih rasa sa Zemlje - jer se u genima svih ljudi krije Tajni Kod u kome je zapisan smisao ljudskog bitstvovanja na Zemlji. A što se našeg naroda tiče - ima još nešto veliko u nama: Naše veliko bogatstvo je u našem dvojnom biću - jer se nalazimo na sastajalištu dve kulture, na raskršću dva sveta. Dva sveta koji se tako lepo dopunjuju. Dva jezika govorimo, i to ne bilo koja dva: Jedan koji je najzvonkiji i najizražajniji jezik medju svim slovenskim jezicima i drugi koji je isto to medju romanskim jezicima. Jedan koji na tako jednostavan način odslikava najveće dubine ljudske duše i srca i drugi koji je jezik šuma, poljana i predivnih prostora zavičaja. Blago našem narodu na tom bogatstvu jer taj dar je pesma nad pesmama! Janko dragi, piši pesme, piši prozu, iskoristi to veliko bogatstvo! Naše bogatstvo su i naši pogledi na svet, naše specifično prihvatanje života, ljubavi, radosti i bola! Naša svakodnevna vera da su čuda moguća i sveprisutna! Mir i sloga sa komšijama. Spokoj duše. To je ono što je veliko u nama! Evo to je moja poruka za tebe, dragi Janko! I čuvaj mi Zvezdu, Crvenu Zvezdu! Čuvaj je u srcu pored svog Partizana!" To reče Ilija, a kroz tetkina usta te reči čuše svi prisutni. Onda nastade malo duža pauza i Ilija uzviknu: "Čuješ li me o teto?! Čuješ li me?!" "Čujem te Ilija sine, čujem te" - odgovori mu tetka iz transa. "Još samo nešto važno imam da kažem, nastavi Ilija: Teto, prenesi familijama Dragija Paunovića i Miroljuba Jonića da je tačna priča o njihovim precima, da su poginuli u borbi, bez sveće. Kaži im da i njihova prezimena potiču od tih predaka, koji su se zvali Paun i Jon. Prenesi im to i reci im neka im pošalju svetlosti, hrane i vode i neka im naprave dva velika, betonska spomenika! Dva velika, jaka betonska spomenika - jer trebaće im jačine i snage da se izbave od muka u kojima se sada nalaze! I neka reči njima upućene budu jasne, iskrene i razborite! Jer trebaće im mnogo jasnoće duha, mnogo vere i bistrine misli da uteknu iz sveta večnog lutanja, u kome se sada nalaze." "Čujem te Ilija, preneću im..." - to tetka reče i to bejahu njene poslednje reči koje je Ilija mogao čuti, jer se njene reči ponovo izgubiše u zvucima violine i frule, u muzici koja je trebala da je vrati iz posmrtnog transa.

Posle ovog doživljaja Ilija je dugo stajao na istom mestu, ne pomerajući se. Onda krenu napred, polako, ne žureći, utučen i zbunjen, kao strelom pogodjen, dok su mu u ušima odzvanjale reči: "Ilija - sestra te pita koje ime da daju tvom još nerodjenom detetu?!" Radost i tuga se ponovo uzeše za ruke i krenuše zajedno na let Ilijinom dušom i mislima: "Dragana će mi roditi sina i moje srce je sada puno sreće i ispunjenja! Neko će nastaviti tamo gde sam ja stao. I taj neko nije bilo ko nego moj sin! Moj sin koji će imati moj osmeh, moje pokrete, moj način razmišljanja! Ali, kako da ne budem u isto vreme i tužan kada samo pomislim da mene neće biti u njegovoj blizini? Ali, kako da ne lijem i suze u ovim trenucima kada samo pomislim da ja neću biti pored njega dok on bude rastao?! Ko će njemu govoriti o tajnama šuma, dalekim svetovima i dubinama mora? I ko će njemu odagnati strah od pomisli na putovanje koje nikada nema kraja? Ko će njega naučiti tajnama fudbalskog driblinga? I ko će mu dati reči utehe u trenucima kada bude bio tužan i govoriti mu: Ništa to nije sine! I tvoj tata je u tim godinama osećao istu tugu!" U tim trenucima je prolazio pored jedne borove šume. Zastade Ilija i reče ovako: "Ispruži mi svoje grane o Veliki Bore da legnem i odmorim se! Da zauvek legnem na tvoje grane i odmorim se od svih muka i nedaća!" A iz šume se začu glas: "Odmor tvoj neka ti bude saznanje i misao da je tvoj sin upravo rodjen i da će nastaviti tvojim putem! Odmor tvoj neka ti bude i saznanje da su tvoje molitve uslišene i da će ti biti dopušteno da sa ovoga sveta pratiš životni put svoga sina i ako to bude bilo potrebno priskočiš mu upomoć! Odmor tvoj neka ti bude i saznanje da se upravo sada otvorio i čarobni kanal i da nečija ruka već piše sve ovo što si ti doživeo i saznao na svom putu i da će mnogi ljudi na Zemlji najzad spoznati tajnu sreće i istinske vere!" Onda Ilija radosno uskliknu i oseti isti onaj veliki osećaj koji ga je činio neuhvatljivim na fudbalskom terenu, a tako uzvišenim kada bi govorio o svetu i tajnama života! Dobio je snagu, onu veliku i silnu, i prošao pored šume, tako mu se to učinilo, u par koraka. Čim je prominuo šumu krenuo je nekim močvarnim terenom koji, medjutim, nije dugo trajao, jer je ispred njega stajao ponor veliki i dubok, a preko tog ponora nadvijao se most, tanak i dugačak. Kraj mu se nije nazirao, niti se naziralo šta se nalazi sa druge strane ponora. Onda Ilija u svojoj nadmoći i snazi, koju je tada osećao, ovako reče: "Dugo sam čekao ovaj trenutak. Trenutak kada ću ispred sebe videti ovaj ponor i ovaj most! Kako stoje zagrljeni i čine jedno. Vrednost i veličina njihova ne ogleda se ni u dubini neizmernoj, ni u opasnosti koja vreba, ni u neizvesnosti puta! Vrednost i veličina ovog ponora i ovog mosta - ogledaju se u tome ko i kako preko njih prelazi! I evo me - idem! Bez straha, bez zastajkivanja, bez dvoumljenja! Idem na poslednji od svih puteva! Idem hrabro napred i ne plašim se, jer, iako ne nazirem šta se sa druge

strane nalazi - moje srce to dobro zna! Srce moje nikada ne greši i ono uvek zna unapred čak i ono o čemu moj um i ne sanja!" Prišao je do same ivice ponora, do samog početka mosta. I ne gledajući u dubinu ispružio je nogu i napravio prvi korak. U tom trenutku, se iz magle pojavi jedna ruka i začu se ženski glas: "Dobrodošao Ilija! Tvoja hrabrost je velika! A i ova moja ruka je prevela mnoge preko ovoga mosta: I plašljive i hrabre, i mlade i stare, i radosne i tužne!" I pruži Ilija svoju ruku toj čarobnoj ruci, pun vere i zanosa. Iznenada se, u trenutku kada je njegova ruka uhvatila ovu čarobnu - iza Ilijinih ledja začu neka galama i vika: "Ilija, Ilija !" - vikao je neko. Okrenu glavu i ugleda dve prilike - bila su to ona dva muškarca koje je sreo za trpezom. Ali sada su bili lepo i uredno obučeni. "Sačekaj i nas, Ilija!" Dodjoše i oni do same ivice ponora i onda jedan od njih dvojice reče: "Uzmi Ilija, ovo je za tebe!", pruživši mu ruku i otvorivši svoju šaku. A na dlanu tog čoveka ležala je jedna obična, najobičnija kap kiše. Uze je Ilija i tada oseti svežinu koja je samo sa Zemlje, njegove rodne planete, mogla dolaziti! Oseti u trenutku žubor svih zemaljskih reka i šumskih potoka, oseti svežinu svih zemaljskih kiša. Dobro se zagleda u tu kap Ilija, zaronivši celim svojim bićem u nju. I ugleda milione zvezda najrazličitijeg sjaja. Čitav jedan svemir beše u njoj! Bolje osmotri i vide da je svaka zvezda tog svemira imala oblik jednog slova. Sve te zvezde bejahu, kao i zvezde svakog svemira, grupisane u sazveždja. Posebnu pažnju mu privuče jedno gusto sazveždje, sa velikim brojem zvezda. Začudi se pravilnosti po kojoj su zvezde tog sazveždja bile rasporedjene. Zagleda se još bolje u njega i jasno vide svetlosne tačke grupisane u slova, a ove u reči: TUŽNA

LJUBAVNA

PESMA

ILIJA !!! JEDINO ĆE TVOJ ŽIVOT DOISTA UMRETI ZA NAS, JEDNOM. JEDINO TRAVA ZNA UKUS ZEMLJE. ALI ZNAJ I TO DA JEDINO KRV NAŠA ČEZNE, DOISTA, ZA TVOJIM SRCEM, DA SE U NJEGA JEDNOM PRELIJE. VAZDUH JE VISOK, TI SI VISOK, VISOKA JE TUGA NAŠA. TUGA NAŠA ČUJE JOŠ NERODJENE PSE KOJI LAJU NA LJUDE JOŠ NERODJENE. DOLAZI VREME DA UMIRU KONJI. DOLAZI VREME DA OSTARE MAŠINE. DOLAZI VREME KADA PADA HLADNA KIŠA I SVI LJUDI IMAJU TVOJU GLAVU I NOSE TVOJE KOŠULJE. DOLAZI I NEKA VELIKA, BELA PTICA,

DA SNESE MESEC NA NEBO. *4

Iliji srcem pisano od... Pročita u sebi potpisnike ove čudesne poruke, ali njihova imena ne izgovori glasno. Umesto toga krik jedan, oštar i jak, se prolomi iz njegovih grudi. I baci kap ovu sićušnu, Ilija, gore prema nebu ove bezvodne planete. I kiša jaka poče padati. I vekovi, milenijumi i ko zna koliko miliona godina suše kao da se radovahu zajedno sa onom veselom družinom šestodelne tvorevine koja se za trenutak pojavi i opet odlete u ko zna kom pravcu. Pa pogleda ovu dvojicu, koji stajahu na ivici samog ponora i reče: "Dodjite braćo! Pružite mi ruke!" Onda je jedan od njih dvojice pružio ruku Iliji, a onaj drugi se držao za ovog prvog. I izgubiše se sva trojica u magli. Odoše preko onog tankog mostića, držeći pažljivo i hrabro ravnotežu, vodjeni onom čarobnom rukom. Odoše prkoseći dubini ponora, jer dobro su znali da veličina njihovog prelaska preko tog bezdana, nije bila u njegovoj dubini i opasnosti, već u tome ko i kako preko njega prelazi.