Na Kraju Puta Carobni Svet

POGLED NA ZIVOT I TAJNU LJUDSKE SRECE JEDNOG VEC UMRLOG VLAHA UNGURJANA

Poslednje sto je Ilija video svojim zemaljskim ocima bio je plamen svece koju je njegov brat Janko grcevito stezao u ruci. Smrt se zauvek uselila medju ocne kapke njegovog zemaljskog tela i zauvek ih zatvorila.

Prelepa zelena livada, ispunjena svetloscu i najopojnijim mirisima - bio je prvi prizor koji je Ilija gledao, sada vec nekim drugim ocima i u jednom nesto drugacijem telu.

�

Krenuo je tom livadom, prostranom zelenom livadom, koja, tako mu se ucinilo, nije imala ni pocetka ni kraja. Poput deteta, iskrenog i cednog i�ao je njome, sav obuzet osecajem lakoce, mira i zadovoljstva. Dugo, dugo je isao tim rajskim zelenilom. Bez plana. Bez cilja. A opet se tako ispunjeno i srecno osecao. Zemaljsko merenje vremena, ovde, na ovom mestu, nije imalo nikakvog smisla. Mozda je tamo, na Zemlji, medju zivima, proteklo hiljadu, mozda milion godina, dok je on ovako, bezbrizno hodao. A mozda su protekli samo fragmenti sekunde ili najsitniji segmenti vremena. Ko bi to znao. Vise sve to, ovde, u vecnosti, uopste nije bilo vazno, niti je on razmisljao o tome.

Potpuno slobodan i nevezan prepustio se ovom beskrajnom prostranstvu. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuce misli. Izgledalo je da ovde nema ni dana, ni noci, ni godisnjih doba. Niti onog osecaja stalnog nemira da se nesto mora dovrsiti, a drugo otpoceti. Sve se slilo u jedan trenutak. Blistava svetlost, opustajuci - tako opojni mirisi i lagani dasak, nekog dalekog, veoma prijatnog povetarca - vodili su ga beskrajnim predelima, poput lista koga vetar

nosi, poput komadica papira bacenog u okrilje siroke, mirne reke, ciji su talasi lagano, bez zurbe, ali sasvim izvesno -� isli ka nekom, dalekom, bezobalnom moru.

Onda ko zna kad i ko zna gde u tom prostranstvu, ucini mu se da je onaj lagani povetarac za nijansu poceo jace duvati i da je osecaj vedrine, koji je sav preplavio njegovo lice i njegovu kosu - postao jos prijatniji i intenzivniji. Prepustio se toj vedrini. Njegovo slobodno telo, na tom nebeskom povetarcu, postalo je deo bezgranicne harmonije. Potpuno se prepustio osecajima opustenosti o kojima nije mogao ni da sanja u svom zemaljskom zivotu.

Samo ga je jednom ta vedrina podsetila na osećaj hladnoce koji zivi cesto osete tokom svojih zivota. Uostalom zivi su u neprestanoj disharmoniji: Osecaje hladnoce zamenjuju osecaji toplote. Tugu zamenjuje radost i obrnuto. Izvesnost se cesto pretvori u strah. Osecaj sigurnosti traje neko vreme, a onda se nemir polako uvuce u sve pore zivota. Zaista je tesko i sumorno ziveti u zemaljskom telu i Ilija je bio srecan sto ga je napustio i sto se nalazio ovde gde se nalazio.

"Uostalom nema nikakve svrhe da razmisljam o onome sto je zauvek ostalo iza mene" - rece sam sebi i prepusti se ovom predivnom stanju u kome se nalazio.

Jos jednom je, nakratko, osetio hladnocu i to ga je podsetilo na to kada se jednom kao dete igrao u hladnoj sobi, jedne daleke zime.

Tada pomisli: "Kako je sve brzo proteklo, ceo zivot, detinjstvo, mladost, pa zrelo doba... Dobro je sto sam se oslobodio zemaljskih muka pre nego sto je starost zakucala na moja vrata."

Isao je tako Ilija prostranom, zelenom livadom. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuce misli. Jedina, zaista jedina stvar, koja mu nije bila jasna - bio je povetarac koji je na momente duvao malo jace i zbog cega mu je, s vremena na vreme, bivalo hladnije. Hodajuci tako livadom ugleda u daljini nesto sto je licilo na tkanine, na odelo. "Da - pomisli: Sada razumem zasto� je povetarac duvao jace i zbog cega mi je bilo sve hladnije. Na taj nacin mi je poslat znak da cu naici na odelo koje slobodno, bez ikakvog premisljanja i dvoumljenja mogu da obucem. Verovatno je ovde, u vecnosti, razumevanje znakova veoma vazna stvar i na to moram obratiti vise paznje."

�"Pa da - nastavi - na Zemlji se komunikacija vrsi preko raznoraznih sistema najkomplikovanijih znakova. U nesavrsenom svetu ljudi su morali izmisljati najrazličitije nacine za komunikaciju. Morali su se dovijati. Ovde, u Savrsenstvu, takvi sistemi nisu potrebni. Izgleda da je ovde potrebno samo obracati paznju na najjednostavnije znakove oko sebe."

Skinu odelo koje je imao na sebi, ono isto u koje su ga ukucani obukli pred smrt, i obuce ovo novo, koje je bilo toplije i raskosnije.

I nastavi Ilija svoj put. Bez plana. Bez cilja. Prostrana zelena livada izgleda da zaista nije imala ni pocetka ni kraja i taj osecaj beskraja i prostorne neogranicenosti je, sam po sebi, tako smirivao. Jer biti deo beskonacnog i savrsenog - na Zemlji je mogao biti samo neostvareni san. Ovde u vecnosti to se podrazumevalo samo po sebi. Ovde nista nije potrebno uciniti da bi se bilo deo te savrsene celine. Ovde je to bila sasvim uobicajena i normalna stvar.

U jednom trenutku svetlost koja je ispunjavala livadu kao da je neprimetno promenila nijansu.

�"To mora da je jos jedan znak - pomisli on, ili mi se sve samo ucinilo."

Ali ni zelena boja livade nije vise bila ona ista nijansa zelenog.

Te promene nisu remetele harmoniju njegovih osecanja. U njemu je postojala samo zelja da nastavi dalje svoj put.

Medjutim, da nesto, ipak, nije u redu i da se sve nije svodilo samo na igru znakova - bilo mu je potpuno jasno tek onda kada je prvi put osetio jednu prlilicno uznemiravajucu misao, naime: U njegovo srce se odjednom uvukao nemir pri pomisli na to da je s�m, da je potpuno s�m, na ovoj livadi. To osecanje, samo po sebi, mo�da i nije imalo znacaja u ovom beskraju, u srcu same vecnosti.

Da, verovatno to osecanje nije imalo nikakvog znacaja ovde, na ovom mestu, ali svejedno, tracak sumnje je otvorio dveri njegove duse i nesto poput straha je uslo u njegovo srce. A i livada je sada vec potpuno promenila svoju boju. I nesto poput tame kao da je pokusavalo da pokvari onu savrsenu, ozarenu svetlost.

Sve je postalo drugacije. Svetlosti gotovo da nije vise ni bilo. Livada se sve vise i vise pretvarala u neko cudno, ogromno - suvo i bezvodno prostranstvo. Jedino se u daljini naziralo Sunce, ali i ono kao da se udaljilo, promenilo svoj polozaj, otislo daleko i izgubilo snagu kojom je obasjavalo livadu. I Mesec se

nazirao na tom polutamnom nebu, ali isto tako, mnogo dalje nego sto je to na Zemlji bilo uobicajeno i cinilo se cak da je sada sijalo sjajnije od Sunca.

U tom trenutku se zacu glas, tacnije, bio je to mali hor vise zenskih glasova: "Sledi Sunce i Mesec Ilija! Za Suncem i Mesecom idi samo! Njih prati Ilija!"

Isao je Ilija za Suncem i Mesecom, sada vec prilicno uznemiren i zabrinut. Sledio ih je jer oni su bili njegova jedina nada u novonastalim uslovima, u ovom mracnom i hladnom svetu.

������������������������������������������������������ Hodao je dugo za njima, a onda mu se ucini da su i Sunce i Mesec zastali. Zastade i on. Zastade Ilija, zbunjen i uplasen. Stajao je poput deteta, ostavljenog i napustenog. S�m, potpuno s�m.

Prisecao se trenutaka kada je, dok je jos bio ziv, cesto uzivao u trenucima zemaljske usamljenosti. Krenuo bi rodnim sumama, livadama, zastajao pored izvora i uzivao u toj zemaljskoj samoci. Bio je to nacin da pronadje svoj mir, da pronadje samog sebe, da bude jedno sa svojim mislima i osecanjima. Sada, medjutim, u ovom mraku, bila je to neka sasvim drugacija samoca, koja ga je svog ispunjavala strahom.

Vec u sledecem trenutku neki vetar poce da duva. Ali nije duvao kako to vetar duva. Bila je to neka cudna sila koja ga pokrenu i ponese, uz veliku buku, napred.

Odjednom se sve smirilo i on shvati da se nalazi na ledjima velikog, silnog jelena. Drzao se za njegov vrat svom snagom svojih ruku, sve dok nisu potpuno izasli iz tog mraka, sve dok jelen nije krenuo mirnijim predelima. Prolazili su preko suvih i kamenitih bregova i uvala, preko bezvodnih prostranstava, pored velikih planina, takodje suvih i bezvodnih. Nosio ga je jelen daleko, daleko... Kao da nije bilo kraja tom putovanju.

Osecao se sigurno na jelenovim ledjima, ali sto su vise i dalje odmicali - Iliji je bilo jasno - tek tada mu je bilo potpuno jasno - da se nalazi na putu bez povratka.

Iza njih su ostajali ogromni predeli, citavi svetovi i Ilija je počeo osecati ogromnu tugu. Sav se pretvorio u tugu Ilija. Shvatio je tada da se nikada, nikada vise nece vratiti nazad i da ovaj put ima samo jedan pravac: Napred u nepovrat!

Tuga, beskrajna i ogromna, ga obuze. Svako secanje, svaka slika, svaka misao, svaki miris - sve je bilo bol i tuga bez kraja.

Tada Ilija uzviknu: "Ne mogu... ne mogu vise ovako... Sve, sve je postalo bol: Svaka uspomena, svaki prizor, svaki zvuk. Svaka slika i miris se u bol pretvaraju! Na sta da mislim, sta da gledam i sta da osećam - ka�i mi Ti silni Jelenu?! Znam da idemo putem bez povratka i jedino �to zelim je da saznam kako da se oslobodim ove boli koja me je obuzela!"

Onda se zacu Jelenov glas:

"Ja ti ne mogu reci kako da se oslobodis boli koja te je obuzela. Ja ne mogu voditi tvoje misli, ali te mogu odvesti do vrata tvoje sopstvene mudrosti. Ta vrata ces morati, medjutim, sam otvoriti!"

"Kako, kako...?!" - uzviknu Ilija.

"Evo kako, prekide ga Jelen: Ma koliko to bolelo, prepusti se slikama, mirisima i zvucima koji se nizu. To su slike, uspomene i dozivljaji,� koji su pratili tvoj zivot od rodjenja do smrti. Prepusti im se celim svojim bicem i onda - ovo je najvaznije od svega - razoblici najvaznije od svih osecanja koje je ispunjavalo tvoj zivot. Otkrij sta je to od od cega si oduvek bezao, a cemu si u isto vreme svim srcem stremio! Sta je to sto te, celog tvog zivota, drzalo u poluzagrljaju: Plasio si ga se, a istovremeno najvise voleo! Sta je to pred cime si najvise drhtao, a opet cemu si se najvise nadao?! Otkrij pokretace tog osecanja i nacine na koje je ono vodilo tvoj zivot! KADA TO OTKRIJES, KADA TO SHVATIS, DOZIVECES VELIKI PREOBRAZAJ I OSLOBODICES SE BOLI KOJA TE JE OBUZELA!"

Ilija se bolno prepusti slikama i uspomenama koje su navirale.

Toplina majcinog mleka. Sigurnost njenog zagrljaja. Soba prepuna ljudi koji su dosli da proslave njegovo krstenje, "boćedzu lu kopil". Dedina bela subara sa kojom se igrao u krevetu nakon sto bi starac dosao sa pojate. Miris zemlje. Miris sume. Polja. Miris sveze obranog kukuruza. Prva pahulja koja se topi na dlanu.� Ptica koja kao da je upravo sada prhnula i odletela sa krova stare kuce, koju su posle deda i otac srusili. Toplina tora u kome su bile ovce. Veliko, prostrano dvoriste ispred kuce. Plavo-bela lopta koju je tako voleo, a koja se jednom zagubila i vise je niko nikada nije nasao. Sam u mraku. Zima i selo prekriveno snegom. Izmazano i strasno lice "zujmerike" koja se niotkuda pojavila i unela neopisivi strah u deciju dusu. Umiljati i blagi pogled njegovog omiljenog psa. Ono veselo okretanje ukrug po parcetu zemlje unetom u sobu, na Uskrs. I ono jos veselije "Srecna Slava", kada su svi, i deca i odrasli, pruzali ruke jedni drugima, preko slavskog stola. Kapi kise, a onda oluja i grmljavina od koje se tako uplasio i za koju je mislio da je smak sveta. Suze posle prvih batina. Radost beskrajne igre sa decom iz komsiluka. Prvi zub koji mu je otpao i koga je dugo

pokazivao svima koji su u to vreme dolazili u kucu. Ukus tresanja. Zvuk cobanske frule koji je ispunjavao livade i dolove njegovog rodnog kraja. Onaj slatki vecernji umor koji je tako neodoljivo terao deciju dusu u san.

Nizale su se uspomene, dogadjaji, dijalozi...

��������������������� .....

"Ilija, kako se zove tvoj deda?" - pitao je ucitelj.

"Moj deda se zove "Mosu Trndafir", odgovorio je Ilija.

Sva deca se nasmeja�e. Ceo razred. Smejao se i učitelj.

Samo je Ilija zbunjeno i tuzno gledao u ucitelja.

"Da, to mu je nadimak, ali kako je njegovo pravo ime - nastavio je, ucitelj cesto vidjam tvog dedu u lovu".

"Njegovo ime je "Mosu Trndafir", bio je uporan Ilija.

Dugo su se svi smejali, i deca i ucitelj i tetkica koja je bas tada lozila vatru u ucionici.

Sledeci prizor koji mu se ukaza bila je topla soba, postavljena trpeza i njegova baka, sa kojom je sam bio u sobi i sa kojom je upravo rucao.

Nakon obroka baka rece: "Ilija sine, skupi sve mrvice koje su ostale na stolu i

dodji kod bake na prozor."

Ilija sakupi jednu po jednu, gotovo sve mrvice sa stola, u svoju malenu ruku i uputi se ka baki.

"Sada cemo sve ove mrvice staviti ovde na prozor - nastavi baka pa izgovori sledece reci: "Ne hranim ptice zemaljske, ni goluba, ni vrapca - vec brige svoje i nesrecu svoju sa sebe saljem". Tako uvek Ilija sine da uradis, kad si zabrinut, kad ti je tesko. Da odagnas brige i nesrecu sa sebe. Ptice će doci i uzeti mrvice sa prozora, a sa njima ce otici i sve kletve koje ti je neko poslao."

������������������ .....��

Stajao je isto tako sa bakom jedne tople letnje noci i gledao u Mlad Mesec. Tada ga je baka naucila reci sledece molitve:� "Mesece Mladi hleb ovaj delim na pola. Tebi ga dajem, a Ti mi zdravlja i srece posalji".

����������������� .....

�Davali su mu caj od Viline trave, zrtvovali sumskog jeza i lastavicu i davali mu njihovu krv. Stavljali su granu divlje ruze koja je bila iste visine kao njegova i zalivali je 40 dana. Grancica se nije ni smanjivala ni povecavala i nije pokazivala nikakvu promenu rasta koja bi mogla biti znak da ce detetu biti bolje. Donosili su mu spaljena krila slepog misa i upaljenu zmijsku kosuljicu, jeo je obrok spremljen od njenog srca. Nista nije pomagalo.� A onda, kada se niko tome nije nadao, bolest se izgubila kao da je nikada nije ni bilo - posle jednog cudnog dogadjaja. Iliji je, prisecajući se toga, pred ocima bio već sledeci prizor:�

Jedne godine, na Duhove, posmatrao je iz prikrajka obred u kome je njegova rodjena tetka bila odabrana zena koja pada u trans...

Glas o tome da je ozdravio brzo je stigao i do ljudi iz velikog kluba. Oni su ubrzo dosli u selo kako bi razgovarali sa� njim i njegovim ocem. I onda, na opste iznenadjenje tih ljudi Ilija je samo odmahnuo glavom i rekao: "Nikada vise! Niko nikada vise nece gledati Ilijine driblinge i uzivati u Ilijinim carolijama!" Samo je to rekao, okrenuo se i otisao. Niko nikada nije saznao tajnu ove njegove odluke. Jedino je njegov otac naslucivao o čemu se radi. Otac - sa kojim je imao poseban odnos i koji je uvek znao njegove reci i pre nego sto su one uzletale sa njegovih usana. A i Ilija je uvek znao i osecao sta se desava sa njegovim ocem, ma koliko daleko bili jedan od drugog.

������������������������ .....

�������������������������������������

Nizale su se slike i prizori.

Ponovo mu se ukazala ona neizmerna ceznja kada se prvi put zaljubio sa svojih 18 godina. I lik njegove drage. Duge setnje planinskim stazama. Ljubavni zagrljaji pored izvora. Strasti i neznosti kojima je, u to vreme, njegov zivot bio ispunjen. Nakon toga velika neizvesnost jer Dragana se dvoumila: Bila je isuvise mlada i nije bila sigurna da li je Ilija pravi mladic za nju.

Jasno je gledao sledeći prizor:

Svitanje zore. Vrata vec oronule kuce otvorila je jedna starija zena. Bila je to osoba za koju su svi govorili da je najupucenija u tajne ljubavne magije. Krenuli su prema jednom potocicu. Bio je to potok koji tece u pravcu istok-zapad. Onda� ta zena opkoraci potok, izvadi struk bosiljka i teglu sa medom i, u velikom zanosu, poce govoriti reci cuvene bajalice. Bosiljak je stavljala u vodu da bi, nakon toga, kapi vode, koje su ostajale na listicima bosiljka, prskala preko tegle sa medom.

Jos su Iliji odzvanjale u usima reči koje je starica pominjala - prizivala je: Mesec sjajni, dve zvezde Danice, Sunce bljestavo, sve zvezde sa neba i ruzu jednu, crvenu. Prizivala ih je da ih stavi: Bljestavo Sunce na Ilijina prsa, Mesec na njegovu glavu, ruzu crvenu, cvetnu i mirisnu na njegova ledja, a dve zvezde Danice, svaku na po jedno rame, a po celom telu da ga okiti sitnim zvezdama sa neba - da ceo svet gleda u njih i da, spominjuci Draganino ime, ona nema mira ni kad hoda, ni kad spava, ni kad razgovara, ni kad jede, ni kad gleda, ni kad misli - dok njemu ne dodje da sebi muke olaksa... I jos mu na kraju ta starica rece: "Uzmi sada ovu teglu. Daces tvojoj devojci od ovog meda. Osim toga, dodirivaces joj trepavice, obrve, kosu - ovim medom, a da ona ne primeti da se radi o cinima."

Ali kako da se sretne sa Draganom kada je njeni vise nisu pustali same do izvora?

Bio je pijacan dan. I u velikoj gomili ljudi njihovi pogledi se slucajno sretose. Krenuo je prema njoj. I ona se u tom trenutku odvoji od drugarica i podje ka njemu. Zagrlise se cvrsto, bez reci i odmah se sklonise u stranu. Usledio je dug, strastveni poljubac. Dodirivao je carobnim medom njenu kosu, obrve, vrat, vrhove prstiju... Ona mu, zatecena i uplasena da ih neko ne vidi, obeca da ce, vec nekako, sutra uvece doci sama do izvora. Tako je i bilo.

Dugo, dugo su se ljubili i dodirivali te veceri. On je prvo ljubio njene usne, pa nezno, sasvim nezno poceo usnama dodirivati njena oba, prelepa, zelena oka. Onda njen vrat. Pa je posao nanize ka njedrima. Ona se dvoumila i nije htela otkriti svoje grudi, koje do tada nijedan muskarac nije ni video, ni ljubio. On je, medjutim, vrhovima svojih prstiju, na kojima je bio carobni med, nezno stigao do njenih nabreklih bradavica. Njihova tela su imala samo dve dodirne tacke, u tom trenutku: vrhove njegovih prstiju i njene nabujale bradavice. I to je dugo tako trajalo. Onda je, u jednom trenutku, Dragana posla svojom rukom ka sopstvenim grudima i pocela sama maziti svoje dojke, dodirujući i vrhove njegovih prstiju. Povuče jelek i jedna dojka sama izadje pred Ilijine tople usne. Ljubio je njenu bradavicu, dodirivao je jezikom, nezno, sasvim nezno. Onda poce ljubiti usnama drugu dojku, dok je prstima, polukruznim pokretima, nezno dodirivao njen stomak i predeo oko pupka. Ostaci carobnog meda ostadose po njenom stomaku i ledjima, butinama, nogama...

I pojavi se nova slika - dijalog izmedju njega i njegovog profesora:

"Potpuno se slazem kolega sa Vama da poreklo spontane bioelektricne aktivnosti kore prednjeg mozga nije u potpunosti razjasnjeno i da je to izazov koji stoji pred modernom istrazivačkom medicinom, ali nisam razumeo u kom kontekstu ste malopre rekli da savremeni istrazivaci opet cine istu gresku tako sto ne postuju zakone opsteg kosmičkog reda i poretka i time sami sebe udaljavaju od vaznih otkrića ?" - upita profesor Iliju.

Ilija na to odgovori:

"Opsti haos, koji vlada svemirom, je svuda prisutan! On je sveprisutan! On je zapisan u zakonima fizike, zakonima termodinamike. Zivot i sve sto zivi stiti se od ovog strasnog haosa tako sto...

Svi studenti su sa velikim cudjenjem gledali taj Ilijin nesvakidasnji zanos, tu energiju koja je iz svake njegove reči izbijala, a profesor je samo cutao i pazljivo ga slusao.

.....

Gledao je obrise velikog grada i sebe, mladog studenta, u njemu. Isao je njegovim ulicama, kao da ide po snovima svojim, otkrivajući u svakom njegovom kutku, u svakoj njegovoj uličici, u pogledu svakog čoveka uvek nove dubine i istine.

Gledao je sebe, kako ide ulicama velikog grada, dok se nevreme sprema i prve kapi kise padaju na vreli beton. I dok su svi ljudi zurili, ne bi li umakli nadolazećoj oluji, on bi usporavao svoj hod i uzivao u svakoj kapi kise koja je dodirivala njegovo lice.

I dok su svi ljudi pokrivali svoje glave, ne bi li ih zastitili od hladnih kapi � on bi se jos vise otkrivao, ne bi li celim telom, celim svojim bicem osetio nadolazecu svezinu...

Nizale su se slike i prizori, ceo njegov zivot. A onda se Ilija priseti onoga sto mu je Jelen rekao da je najvaznije. I bas u tom trenutku pojavi se sledeci prizor - ponovo slike iz njegovog detinjstva:

Jaka groznica ga je tresla. Lezao je bolestan u postelji. Cuo je glasove oko sebe. Komesanja. Kao da se kretao po nekoj cudnoj pravoj liniji, koja je u isto vreme bila i spirala i krug i lopta i ko zna sta jos. Glasovi koje je cuo bivali su sve nerazgovetniji i nejasniji. Ipak, medju svim tim glasovima izdvajao se jedan. Jedini glas koji je u isto vreme bio i tako strog i tako topao. Taj glas se priblizavao njegovoj postelji i bio� je sve jaci i blizi. Bila je to ona prepoznatljiva blizina koja se vrlo cesto u njegovom zivotu pretvarala u nedostiznu daljinu. Ali bi opet uvek bila tu kada je to bilo najpotrebnije.

Glas je sada bio sasvim blizu i jasno je prozborio: "Dosta vise! Evo ja cu sam uzeti dete u ruke, i ako je potrebno, peske ću preci celo Homolje ne bih li ga odveo doktoru!"

Istog trena osetio je Ilija i onaj cvrsti, najcvrsci zagrljaj na svetu iz koga je jedino mogla izbijati takva cudna, neobjasnjiva i recima neopisiva ljubav, neznost i toplina. Osetio je Ilija sigurni OCEV ZAGRLJAJ. I vise nije bilo bola u njegovim mislima. I vise nije bilo tuge. Ni neizvesnosti. Ni straha. Jer je, u tim trenucima, ponovo prezivljavajući taj prizor iz detinjstva, upravo bio na izvoriStu najvaznijeg i najuzvisenijeg osecanja koje je ikada postojalo u njegovom zivotu i koje je drzalo ceo njegov zivot razapetim izmedju najdubljih strahova i najvecih podviga. Osecanja koje je i cinilo da on bude takav kakav je bio. Shvatio je i ko je bio pokretac tog stanja duse, tog carobnog poluzagrljaja - o kome je jelen govorio - i u tim trenucima je doziveo preobrazaj.

U tim trenucima Jelen je prolazio pored jedne planine koja mu se ucini tako poznatom. Iza obrisa te planine, kroz oblake, zagrejalo je sunce i osvetlilo ceo predeo kroz koji je Ilija na jelenovim ledjima prolazio. Ali nije to bilo ono sunce koje je gledao dok je bio na Zemlji. Niti je sijalo kao sto sunce sija. Bio je to ozareni lik njegovog oca, spokojnog pogleda, pred kojim je i ova velika gora tako mala bila.

����������� .....

Prolazio je Ilija i dalje, na Jelenovim ledjima, kroz mnoge, mnoge predele. Onda oseti neverovatnu zedj. A jelen polako uspori i zastade pored jednog izvora hladne vode. Sidje polako sa jelenovih ledja i uputi se ka izvoru. Pored izvora ugleda, njemu tako dobro poznatu casu, iz koje je pio dok je bio dete. Osecaj tuge ga opet, sada samo nakratko, obuze. Uze tu casu i zahvati njome vodu. Prinese je ustima. Voda je bila hladna, istinski hladna. Takvu vodu nikada u onom zemaljskom zivotu nije pio. Mozda samo jednom kada ga je otac vodio u planinu, kada je imao samo sedam godina.

Nakon sto su se napili vode sa izvora, seli su na zelenu travu, tako sto je otac uzeo Iliju u krilo. Dugo mu je pricao o tajanstvenim sumskim zivotinjama, tajnama planina, skrivenom blagu hajduka... Ubrzo je pao mrak i vedro letnje nebo se ispunilo zvezdama najrazličitijeg sjaja.

"Vidiš Ilija sine, svaka zvezda je jedno Sunce, jedino sto su zvezde daleko pa je njihova svetlost mnogo slabija od sunceve. Zato ih vidimo samo nocu - jer se danju od jarke sunceve svetlosti one ne daju videti, cak ni nazreti."

"Tata, a sta se nalazi iza najdalje zvezde?"

"Nalaze se druge zvezde, drugi svetovi... "

"I gde je tome kraj, tata?! Gde je tome kraj?!"

Otac je za trenutak zacutao i jos cvrsce zagrlio sina. Suza jedna, koju Ilija tada nije video, posla je niz njegovo lice, jer znao je da ce kad-tad doci ovaj trenutak. Trenutak kada ce njegov sin biti dovoljno veliki da postavi ovo pitanje.

Bio je svestan vaznosti ovog pitanja i koliko je bitno, sada, dati pravi odgovor sinu. Ustvari, posto odgovora nije bilo, i pokusaj da se odgovori na ovo pitanje, bio skopcan sa rizikom onaj veliki strah koji svi osete kada pomisle o tome da mozda otac odgovori ovako:

u ovim trenucima, posto je svaki da njegov sin oseti kraja nigde nema,

"Vidis Ilija, sine: Ljudi veruju da kraja nema, da kraj ne postoji. To, medjutim, nije istina. Kada bismo ti i ja sada krenuli na taj put - to rečce i jos cvrsce zagrli sina - na taj daleki, daleki put i isli pravo, samo pravo - jednoga dana bi stigli do kraja, do samog kraja tog puta. A na kraju se nalazi jedan predivan, carobni svet, tako lep, tako tajanstven, da kada bismo ga jednom ti i ja ugledali - prestali bi gledati sve drugo."

"Ali tata, taj svet je veoma dalek i ko zna kada bismo mi tamo stigli?! "

"Tu ima jedna mala caka, nastavi otac...

Dok je u najvecim dubinama svog bica još jednom ziveo te daleke dogadjaje, sa cašom iz svog detinjstva u ruci, jelen ga je strpljivo cekao, kao da je i on, zajedno sa njim, ziveo iste prizore, kao da je i on gledao iste, dirljive scene Ilijinog života.

I nastavise put, put čiji je krajnji cilj samo veliki i silni Jelen znao, a Ilija,

cije je srce, posle velikog preobražaja, sada sasvim spokojno kucalo, ugleda novi prizor:

Otac njegov, uplakanih ociju. Prvi i jedini put u zivotu ga je Ilija video tako tuznog i tako skrhanog bolom. Puno ljudi, svecano obucenih u velikoj sobi njihove porodicne kuce, okupljenih oko kreveta ocevog oca, starog deda Ilije, koji je tih dana ziveo svoje poslednje zemaljske trenutke.

Upravo je otac ispracao lekara, kada im se i Ilija pridruzi, prilikom izlaska iz dvorista kuce. Bilo je svima jasno da starom dedi vise niko sa Belog Sveta ne moze pomoci.

Onda doktor upita: "Trailo, zasto kod Vas Vlaha dolazi toliko ljudi u kucu kada neko umire? Zar ne predstavlja veliku traumu za umiruceg kada vidi sve te rodjake, komsije, prijatelje, okupljene oko njegove postelje, kako danima ocekuju njegovu sopstvenu smrt?"

A otac odgovori: "Gospodine, kada biste za trenutak videli ono sto oni svi u ovim trenucima gledaju, ne biste postavljali to pitanje!"

"A sta oni to Trailo gledaju ?", upita znatizeljno lekar.

"Sami ste gospodine pomenuli: umiruceg i one koji su oko njegove postelje. Ali jezero niste pomenuli!"

"Koje jezero Trailo?!"

"Jezero zivota i smrti u koje svi oni zajedno gledaju!"

"Prvi put čujem za to jezero. A zasto oni gledaju u to jezero?", upita jos radoznalije lekar.

A otac odgovori ovako: "Oni to ne gledaju zbog sebe!"

"Nego zbog koga?", zacudi se iznova lekar.

"Zbog jezera samog! To predivno jezero, veliko i blistavo, u isto vreme je i veoma ljubomorno i ima potrebu da se ogleda u ocima ljudi ! Umiruci sluzi tom jezeru samo kao sredstvo za ostvarivanje njegovog sopstvenog cilja, a njegov cilj je da vidi što više ljudskih ociju, da ukrade sto vise ljudskih pogleda, ne zbog pogleda samih već pre svega da bi se ono samo ogledalo u svakom od njih! To jezero samoljubivo i ponosno nikada nije zadovoljno svojom sopstvenom lepotom pa uvek iznova trazi nove poglede i oci najrazličitijih boja i lepote da uvek iznova vidi sebe u drugim bojama!!!"

Cudan covek je bio Ilijin otac, cudan, tajanstven i neobjasnjivo mudar, jer je stalno govorio u slikama.

...

Zaneo se Ilija celim svojim bicem u te uspomene, u te nezaboravne trenutke... A onda se zacu Jelenov glas koji ga trze iz te magicne zanesenosti i vrati u realnost.

Ovako Jelen reče: "Sada te moram ostaviti. Dosao je trenutak tvog susreta sa Samodivom, Sudjajom koja je i odredila tacno vreme i mesto kada si morao napustiti Beli Svet. To je trenutak kada se u svim smrtnicima budi poslednja nada da je povratak ipak moguc. Ipak, to je samo nada. Samo nada i nista vise. Jer povratak nije moguc."

Nakon toga se Ilija polukruzno okrenu, ne bi li nastavio put, ali se u istom trenu ispred njega pojavi prelepa devojka, duge plave kose i zelenih ociju, koja mu zatvori put i onemogući dalji prolaz, tako da je on, zbunjen i zatecen, samo stajao i gledao u nju.

"Zdravo Ilija" - rece devojka i nasmesi se tako lepo i tako umiljato da je Ilija od tog osmeha bio potpuno van sebe - bez reci, bez misli, poput do usiju zaljubljenog mladića.

"Znas li ko sam ja ?"- upita dalje devojka.

"Ja... Ne znam... Ustvari... Mislim da znam... Ti si Samodiva?!"

"Da, ja sam to" - reče devojka.

"Ne mogu se nacuditi tvojoj lepoti" - odgovori joj Ilija.

"To je zato sto si ti na tvom putu do mene imao predivan preobrazaj.

...

Znam da su sve zemaljske radosti i tuge zauvek iza mene. I toplina majcinog zagrljaja. I iskrenost njenih reči. I snaga bratove podrske u najtezim trenucima. Njegova ruka na mom ramenu. Njegov pogled koji sve govori. I sestrina, od srca, pruzena ruka, bas onda kada je to najpotrebnije. I ceznjivi pogled dragane. Znam da su sve te zemaljske radosti i tuge zauvek iza mene. Znam, sve to znam. Ali te molim da mi, sada, kada sam se zauvek odvojio od svog zemaljskog tela, odgovoris na jedno pitanje: Kazi mi koji je bio cilj, koja je bila svrha, koji smisao - mog zemaljskog postojanja? Kazi mi i zasto sam morao ziveti i osetiti sve ono sto sam osećao, video, shvatio - da bih na kraju zauvek nestao iz tog Belog Sveta kao da me nikada nije ni bilo u njemu?"

...

SluSaj me sada Ilija !!! Slusaj

me dobro, svaku moj reč upamti Ilija!!!

Citavi narodi, gotovo svi ljudi na kugli zemaljskoj, zive u uverenju da je tokom zemaljskog bitstvovanja duša ta koja se nalazi u telu. I da onda, kada nastupi smrt, i kada ja dodjem po svoje - duša napusta telo. Narod iz koga ti poticeš jedan je od retkih na Zemlji koji je sačuvao prasecanje na pravu Istinu, a ona glasi: NIJE DUSA TA KOJA SE NALAZI U TELU - VEC JE TELO TO KOJI ZIVI U DUSI !!! Da, dobro si čuo: Telo obitava u neizmernoj, bezgranicnoj dusi i zivi od njenih plodova, isto tako neizmernih i bezgranicnih! To je zivot. To je pravi opis života. I onda kada jednom nastupi smrt: Nije duša ta koja napusta telo - vec je

telo to koje se, za trenutak, rastaje od duse. I šta se nakon toga deava?! Telo koje si imao tokom svog zemaljskog bitstvovanja zauvek trune, a u trenutku smrti dolazi do cudesnog preobrazaja: Čovek dobije novo telo, ovo koje i ti sada imas. To telo se, ustvari, ne razlikuje mnogo od onog zemaljskog. Glavna razlika je u tome sto su njegove potrebe vece i to ne samo materijalne, već i duhovne, saznajne i spiritualne potrebe postaju mnogo vece i zahtevnije!

Samo sto je to uradila, prelepa devojka se u trenu pretvori u lastavicu. Lastavicu neobicnih dimenzija, pribliznih čovekovim. Uz leprsanje krila zgrabi Iliju i podiže ga visoko, visoko. Leteli su tako dugo iznad tog kamenitog, bezvodnog sveta, a onda su preletali mora i okeane, pa se dole opet ukazalo kamenito tlo. Posle kamenitih prostranstava dolazila su velika, hladna, vodena prostranstva, pa opet bezvodna, kamenita. "Kakav li je ovo svet u kome se nalazim, pitao se Ilija, i kakva li je ovo dimenzija u kojoj se nalazim?" Nije znao odgovor na ta pitanja, a tako je to jarko zeleo. I tada primeti, u svom tom sivilu, jednu zelenu tacku. Što su joj se vise i više priblizavlali Iliji je bilo jasno da lete ka jednoj zelenoj livadi, koja je, poput oaze, usamljeno stajala u ovom svetu.

...

Onda lastavica reče: "Ostaviću te sada na ovoj livadi, jer te tu čeka neko. Posle toga ćeš morati nastaviti svoj put sâm. Moraćeš opet napustiti livadu i krenuti suvim, kamenitim predelima. Sve do krajnjeg cilja." To rece, spusti se na livadu, ostavi Iliju i odlete nazad, odakle su i dosli.

Stajao je Ilija opet sam na livadi, zelenoj i cvetnoj. Livada je bila, kao i ona prva, ispunjena svetloscu i najraznovrsnijim mirisima. Upravo je razmisljao o tome da opet krene njome i prepusti se onim predivnim osecanjima, kada se zacuo glas, dobro poznati glas. Bio je to glas njegovog oca!

Ovako je glas prozborio:

"Ilija sine! Ilija sine, ti mene ne vidis, ali ja tebe dobro vidim! Možeš me samo cuti! Ipak, dugo smo cekali i ti i ja ovaj trenutak!"

"Tata, o moj dragi tata..." - uskliknu Ilija i nastavi: "Ti, koji si uvek bio uz mene! Ti, koji si vodio moje misli i moje žzlje!"

A otac mu na to odgovori: "Da, ali sam se cesto i udaljavao da ostavim prostora

tvojoj slobodi, jer da sam bio stalno uz tebe ono sto bi nas dvojica nazivali slobodom, moglo se pretvoriti u najtezi lanac opasan oko tvoje duse! Ovako si i ti sam mogao osetiti slobodu iz svog, samo svog ugla i tek tada si mogao leteti na njenim krilima onako kako to samo najslobodniji cine!"

To rece otac i nastavi: "Slusaj me Ilija, sine: Okreni se nalevo i pogledaj u daljinu!"

Okrenuo se Ilija. A u daljini je stajala jedna plavo-bela lopta, ista ona koja se jednom davno, davno u njegovom detinjstvu, izgubila i vise je niko nikada nije nasao.

"Evo je tvoja lopta, sine!"

"O Boze, uzviknu Ilija! Ona je svo vreme tu bila. Zato je nismo mogli naci!"

"Da sine, tu je svo vreme bila! Napustila je onda nas svet da bi dosla ovde i sacekala ovaj trenutak! Ja sam jos tada davno pomislio na tu mogucnost, kada je nikako nismo mogli naci, ali bio si isuvise mali da bih ti to rekao!"

Tada Ilija ovako prozbori: "Samo je velika i neizmerna ceznja naseg zajednistva mogla materijalizovati ovu loptu na ovom mestu! Samo tako velika i neizmerna ceznja i moze da prebrodi planine vremena koje razdvajaju sadasnji trenutak od onog cudesnog vremena mog detinjstva! Svemoguci je tu ceznju prepoznao jos onda kada sam ja bio dete i kada se naš odnos, nase zajednistvo - još nije ni formiralo! Ali, svaka velika ceznja mora dugo cekati da bi dozivela svoje ispunjenje, poput kamena bacenog u duboki kladenac, koji dugo ceka na svoj pad! Velika je i cežnja svih dubokih kladenaca, svih velikih bezdana, jer moraju dugo cekati da bi saznali šta je to palo u njih! Poput dubokih bezdana je ljudska dusa i zato je njena ceznja tako velika i neizmerna!" ... Onda taj žagor utihnu, a on krenu jednom kamenitom uzbrdicom. Išao je tako, sve dok od silnog umora više nije mogao da ide. Prilegao je na to hladno, kamenito tlo, tako što se ledjima naslonio na jednu veću stenu. Utonuo je u san. Bio je to san u snu. Samo što se uspavao, začu nečije naricanje i nekoga ko pominje njegovo ime. Da li je bio na javi ili je samo dublje utonuo u san, to nije mogao znati, a u tom snu ili na toj javi, kako se uzme, našao se nasred seoskog groblja. Išao je, vodjen nekom magičnom silom, u pravcu žena koje su naricale, a koje su bile prilčno daleko od njega, na drugom kraju groblja. Gledao je spomenike, grobove i puteljke kojima je išao, dok je bio iv, kada su dolazili na grobove predaka i sve je bilo isto. Onda je ispred sebe ugledao novu, tek izgradjenu grobnicu, a pored nje majku i sestru kako nariču za njim! Srce samo sto

mu nije prepuklo od bola! Krenuo je ka njima da im kaže da je tu, da ih vidi. One su bile okrenute ledjima i Ilija je prišao majci i ispružio ruku ne bi li dodirnuo njeno rame. Medjutim, majka nije osetila njegov dodir! Zvao je majku, zvao je sestru - na sav glas - ali nije bilo odgovora. One uopšte nisu primećivale njegovo prisustvo. Onda, u istom tom snu, ugleda seoski potok na kome se kao dete često igrao. Tamo je jedna devojčica iz familije izlivala vodu. Bilo je to obredno izlivanje vode. U tome su joj pomagale odrasle žene, koje su brinule da obred protekne po strogo utvrđenim pravilima. Na kraju, ugleda grupu žena okupljenih oko raskošno postavljene trpeze. Sa strane je stajala druga grupa žena i jasno je čuo reči koje je jedna od njih izgovarala: "Molim te o Sunce brate, molim tebe i Gospoda Boga i Svetog Jovana za Iliju! Da ga izvedete sa onoga sveta, dovedete medju nas, da preuzme odela koje smo mu spremili da presvuče! Neka zna Sunce, neka zna Mesec i 365 dana neka znaju za ovu odeću Iliji namenjenu, koju su mu spremile i do sada čuvale majka njegova Krišana i sestra njegova Anica! Sada eto mi namenjujemo tu odeću Iliji da se zaštiti od hladnoće onoga sveta! Namenjujemo mu i dres ovaj crveno-beli - da ga mine tuga za onim što je najviše voleo. Namenjujemo mu i ovu trpezu bogatu" - i onda poče sa nabrajanjem svih jela koja su bila postavljena na trpezi, uključujući i svetlost sveća i njihovu toplotu. Nakon toga se ta žena okrete prema jednoj drugoj, koja je stajala do nje i reče: "Budi Radice Svedok! Budi svedok i ti i Sunce i Mesec! " A ona druga žena odgovori: "Biću svedok, i ja i Sunce i Mesec!" Dok je gledao taj prizor osetio je na svojim ledjima strašno težak teret. Bila je to neka čudna sila, neki čudni osećaj da ga neko sa ledja posmatra. Nije mogao više izdržati, pa se okrenu. I u tom trenutku ugleda svoga brata, Janka, kako ga gleda sa suzama u očima! Teret koji je malopre osetio dolazio je od Jankovog pogleda! Janko je bio svestan njegovog prisustva i on ga je jasno gledao! Hteo je Ilija da mu pridje, da mu kaže nešto, ali Jankov pogled kao da mu nije to dao. Hteo je Ilija da mu pridje i da mu kaže: "Nemoj me pitati kako je ovo moguće... Ti nisi uopšte verovao, a znaš da sam i ja ponekada sumnjao... Ne, nemoj me pitati kako je ovo moguće...“, hteo je Ilija da mu pridje i da mu to kaže, ali Jankov pogled mu to ne dozvoli. I tada se sretoše njihovi pogledi. Jankove oči utonuše u Ilijinim, a Ilijine se izgubiše u Jankovim. U tim trenucima, dok su se tako gledali, i jedan i drugi su mislili na istu stvar: Jednom davno, kada su bili još mali, deda im je rekao: "Najveće bogatstvo našeg naroda je naša svakodnevna vera da su čuda moguća i sveprisutna!" U tom trenutku se trže i probudi iz tog sna. Pogledao je oko sebe: Bio je sâm, naslonjen na veliku, hladnu stenu. "Da li sam sve ovo sanjao ili sam stvarno bio na Belom Svetu?" Doživljaji koje je video u tom snu bili su tako jasni i plastično realni. Sav se preznojio. Iako umoran, neispavan i iscrpljen, ustade i nastavi put. Bio je svestan Ilija - da mu predstoji najvažniji deo puta. Krenuo je malom, uzanom stazom, koja je vodila prema jednom brdašcu. Pre nego što će stići do brda staza se račvala na dva dela: Jedan deo koji se penjao uz brdo. Bio je to levi deo staze. I drugi koji je išao pored brda i u potpunosti ga zaobilazio. Bio je to desni deo staze. Ilija je zastao na tom raskršću ne znajući na koju stranu da krene. Osećao je duboko u sebi da je samo jedan put onaj pravi, a da bi nastavak kretanja onim drugim predstavljalo veliku opasnost. U tom trenutku se opet začu hor ženskih glasova, koji je čini se, ispunjavao svojom silinom ceo ovaj svet u kome se Ilija nalazio: "Desno! Desnim putem kreni Ilija! ...