Na Kraju Puta Carobni Svet

Poslednje sto je Ilija video svojim zemaljskim ocima bio je plamen svece koju je njegov brat Janko grcevito stezao u ruci. Smrt se zauvek uselila medju ocne kapke njegovog zemaljskog tela i zauvek ih zatvorila. Prelepa zelena livada, ispunjena svetloscu i najopojnijim mirisima - bio je prvi prizor koji je Ilija gledao, sada vec nekim drugim ocima i u jednom nesto drugacijem telu. Krenuo je tom livadom, prostranom zelenom livadom, koja, tako mu se ucinilo, nije imala ni pocetka ni kraja. Poput deteta, iskrenog i cednog išao je njome, sav obuzet osecajem lakoce, mira i zadovoljstva. Dugo, dugo je isao tim rajskim zelenilom. Bez plana. Bez cilja. A opet se tako ispunjeno i srecno osecao. Zemaljsko merenje vremena, ovde, na ovom mestu, nije imalo nikakvog smisla. Mozda je tamo, na Zemlji, medju zivima, proteklo hiljadu, mozda milion godina, dok je on ovako, bezbrizno hodao. A mozda su protekli samo fragmenti sekunde ili najsitniji segmenti vremena. Ko bi to znao. Vise sve to, ovde, u vecnosti, uopste nije bilo vazno, niti je on razmisljao o tome. Potpuno slobodan i nevezan prepustio se ovom beskrajnom prostranstvu. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuce misli. Izgledalo je da ovde nema ni dana, ni noci, ni godisnjih doba. Niti onog osecaja stalnog nemira da se nesto mora dovrsiti, a drugo otpoceti. Sve se slilo u jedan trenutak. Blistava svetlost, opustajuci - tako opojni mirisi i lagani dasak, nekog dalekog, veoma prijatnog povetarca - vodili su ga beskrajnim predelima, poput lista koga vetar nosi, poput komadica papira bacenog u okrilje siroke, mirne reke, ciji su talasi lagano, bez zurbe, ali sasvim izvesno - isli ka nekom, dalekom, bezobalnom moru. Onda ko zna kad i ko zna gde u tom prostranstvu, ucini mu se da je onaj lagani povetarac za nijansu poceo jace duvati i da je osecaj vedrine, koji je sav preplavio njegovo lice i njegovu kosu - postao jos prijatniji i intenzivniji. Prepustio se toj vedrini. Njegovo slobodno telo, na tom nebeskom povetarcu, postalo je deo bezgranicne harmonije. Potpuno se prepustio osecajima opustenosti o kojima nije mogao ni da sanja u svom zemaljskom zivotu. Samo ga je jednom ta vedrina podsetila na osećaj hladnoce koji zivi cesto osete tokom svojih zivota. Uostalom zivi su u neprestanoj disharmoniji: Osecaje hladnoce zamenjuju osecaji toplote. Tugu zamenjuje radost i obrnuto. Izvesnost se cesto pretvori u strah. Osecaj sigurnosti traje neko vreme, a onda se nemir polako uvuce u sve pore zivota. Zaista je tesko i sumorno ziveti u zemaljskom telu i Ilija je bio srecan što ga je napustio i sto se nalazio ovde gde se nalazio. "Uostalom nema nikakve svrhe da razmisljam o onome sto je zauvek ostalo iza mene" - rece sam sebi i prepusti se ovom predivnom stanju u kome se nalazio. Jos jednom je, nakratko, osetio hladnocu i to ga je podsetilo na to kada se jednom kao dete igrao u hladnoj sobi, jedne daleke zime. Tada pomisli: "Kako je sve brzo proteklo, ceo život, detinjstvo, mladost, pa zrelo doba... Dobro je sto sam se oslobodio zemaljskih muka pre nego sto je starost zakucala na moja vrata." Isao je tako Ilija prostranom, zelenom livadom. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuce misli. Jedina, zaista jedina stvar, koja mu nije bila jasna - bio je povetarac koji je na momente duvao malo jace i zbog cega mu je, s vremena na vreme, bivalo hladnije. Hodajuci tako livadom ugleda u daljini nesto sto je licilo na tkanine, na odelo. "Da - pomisli: Sada razumem zasto je povetarac duvao jace i zbog cega mi je bilo sve hladnije. Na taj nacin mi je poslat znak da cu naici na odelo koje slobodno, bez ikakvog premisljanja i

dvoumljenja mogu da obucem. Verovatno je ovde, u vecnosti, razumevanje znakova veoma vazna stvar i na to moram obratiti vise paznje." "Pa da - nastavi - na Zemlji se komunikacija vrsi preko raznoraznih sistema najkomplikovanijih znakova. U nesavrsenom svetu ljudi su morali izmisljati najrazličitije nacine za komunikaciju. Morali su se dovijati. Ovde, u Savrsenstvu, takvi sistemi nisu potrebni. Izgleda da je ovde potrebno samo obracati paznju na najjednostavnije znakove oko sebe." Skinu odelo koje je imao na sebi, ono isto u koje su ga ukucani obukli pred smrt, i obuce ovo novo, koje je bilo toplije i raskosnije. I nastavi Ilija svoj put. Bez plana. Bez cilja. Prostrana zelena livada izgleda da zaista nije imala ni pocetka ni kraja i taj osecaj beskraja i prostorne neogranicenosti je, sam po sebi, tako smirivao. Jer biti deo beskonacnog i savrsenog - na Zemlji je mogao biti samo neostvareni san. Ovde u vecnosti to se podrazumevalo samo po sebi. Ovde nista nije potrebno uciniti da bi se bilo deo te savrsene celine. Ovde je to bila sasvim uobicajena i normalna stvar. U jednom trenutku svetlost koja je ispunjavala livadu kao da je neprimetno promenila nijansu. "To mora da je jos jedan znak - pomisli on, ili mi se sve samo ucinilo." Ali ni zelena boja livade nije vise bila ona ista nijansa zelenog.