Na Kraju Puta Carobni Svet

POGLED NA ZIVOT I TAJNU LJUDSKE SRECE JEDNOG VEC UMRLOG VLAHA UNGURJANA Poslednje sto je Ilija video svojim zemaljskim ocima bio je plamen svece koju je njegov brat Janko grcevito stezao u ruci. Smrt se zauvek uselila medju ocne kapke njegovog zemaljskog tela i zauvek ih zatvorila. Prelepa zelena livada, ispunjena svetloscu i najopojnijim mirisima - bio je prvi prizor koji je Ilija gledao, sada vec nekim drugim ocima i u jednom nesto drugacijem telu.

Krenuo je tom livadom, prostranom zelenom livadom, koja, tako mu se ucinilo, nije imala ni pocetka ni kraja. Poput deteta, iskrenog i cednog i�ao je njome, sav obuzet osecajem lakoce, mira i zadovoljstva. Dugo, dugo je isao tim rajskim zelenilom. Bez plana. Bez cilja. A opet se tako ispunjeno i srecno osecao. Zemaljsko merenje vremena, ovde, na ovom mestu, nije imalo nikakvog smisla. Mozda je tamo, na Zemlji, medju zivima, proteklo hiljadu, mozda milion godina, dok je on ovako, bezbrizno hodao. A mozda su protekli samo fragmenti sekunde ili najsitniji segmenti vremena. Ko bi to znao. Vise sve to, ovde, u vecnosti, uopste nije bilo vazno, niti je on razmisljao o tome. Potpuno slobodan i nevezan prepustio se ovom beskrajnom prostranstvu. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuce misli. Izgledalo je da ovde nema ni dana, ni noci, ni godisnjih doba. Niti onog osecaja stalnog nemira da se nesto mora dovrsiti, a drugo otpoceti. Sve se slilo u jedan trenutak. Blistava svetlost, opustajuci - tako opojni mirisi i lagani dasak, nekog dalekog, veoma prijatnog povetarca - vodili su ga beskrajnim predelima, poput lista koga vetar nosi, poput komadica papira bacenog u okrilje siroke, mirne reke, ciji su talasi lagano, bez zurbe, ali sasvim izvesno -� isli ka nekom, dalekom, bezobalnom moru. Onda ko zna kad i ko zna gde u tom prostranstvu, ucini mu se da je onaj lagani povetarac za nijansu poceo jace duvati i da je osecaj vedrine, koji je sav preplavio njegovo lice i njegovu kosu - postao jos prijatniji i intenzivniji. Prepustio se toj vedrini. Njegovo slobodno telo, na tom nebeskom povetarcu, postalo je deo bezgranicne harmonije. Potpuno se prepustio osecajima opustenosti o kojima nije mogao ni da sanja u svom zemaljskom zivotu. Samo ga je jednom ta vedrina podsetila na osećaj hladnoce koji zivi cesto osete tokom svojih zivota. Uostalom zivi su u neprestanoj disharmoniji: Osecaje hladnoce zamenjuju osecaji toplote. Tugu zamenjuje radost i obrnuto. Izvesnost se cesto pretvori u strah. Osecaj sigurnosti traje neko vreme, a onda se nemir polako uvuce u sve pore zivota. Zaista je tesko i sumorno ziveti u zemaljskom telu i Ilija je bio srecan sto ga je napustio i sto se nalazio ovde gde se nalazio. "Uostalom nema nikakve svrhe da razmisljam o onome sto je zauvek ostalo iza mene" - rece sam sebi i prepusti se ovom predivnom stanju u kome se nalazio. Jos jednom je, nakratko, osetio hladnocu i to ga je podsetilo na to kada se jednom kao dete igrao u hladnoj sobi, jedne daleke zime. Tada pomisli: "Kako je sve brzo proteklo, ceo zivot, detinjstvo, mladost, pa zrelo doba... Dobro je sto sam se oslobodio zemaljskih muka pre nego sto je starost zakucala na moja vrata." Isao je tako Ilija prostranom, zelenom livadom. Bez straha. Bez sumnje. Bez ijedne brige. Bez ijedne uznemiravajuce misli. Jedina, zaista jedina stvar, koja mu nije bila jasna - bio je povetarac koji je na momente duvao malo jace i zbog cega mu

je, s vremena na vreme, bivalo hladnije. Hodajuci tako livadom ugleda u daljini nesto sto je licilo na tkanine, na odelo. "Da - pomisli: Sada razumem zasto� je povetarac duvao jace i zbog cega mi je bilo sve hladnije. Na taj nacin mi je poslat znak da cu naici na odelo koje slobodno, bez ikakvog premisljanja i dvoumljenja mogu da obucem. Verovatno je ovde, u vecnosti, razumevanje znakova veoma vazna stvar i na to moram obratiti vise paznje." "Pa da - nastavi - na Zemlji se komunikacija vrsi preko raznoraznih sistema najkomplikovanijih znakova. U nesavrsenom svetu ljudi su morali izmisljati najrazličitije nacine za komunikaciju. Morali su se dovijati. Ovde, u Savrsenstvu, takvi sistemi nisu potrebni. Izgleda da je ovde potrebno samo obracati paznju na najjednostavnije znakove oko sebe." Skinu odelo koje je imao na sebi, ono isto u koje su ga ukucani obukli pred smrt, i obuce ovo novo, koje je bilo toplije i raskosnije. I nastavi Ilija svoj put. Bez plana. Bez cilja. Prostrana zelena livada izgleda da zaista nije imala ni pocetka ni kraja i taj osecaj beskraja i prostorne neogranicenosti je, sam po sebi, tako smirivao. Jer biti deo beskonacnog i savrsenog - na Zemlji je mogao biti samo neostvareni san. Ovde u vecnosti to se podrazumevalo samo po sebi. Ovde nista nije potrebno uciniti da bi se bilo deo te savrsene celine. Ovde je to bila sasvim uobicajena i normalna stvar. U jednom trenutku svetlost koja je ispunjavala livadu kao da je neprimetno promenila nijansu. "To mora da je jos jedan znak - pomisli on, ili mi se sve samo ucinilo." Ali ni zelena boja livade nije vise bila ona ista nijansa zelenog. Te promene nisu remetele harmoniju njegovih osecanja. U njemu je postojala samo zelja da nastavi dalje svoj put. Medjutim, da nesto, ipak, nije u redu i da se sve nije svodilo samo na igru znakova - bilo mu je potpuno jasno tek onda kada je prvi put osetio jednu prlilicno uznemiravajucu misao, naime: U njegovo srce se odjednom uvukao nemir pri pomisli na to da je sâm, da je potpuno sâm, na ovoj livadi. To osecanje, samo po sebi, možda i nije imalo znacaja u ovom beskraju, u srcu same vecnosti. Da, verovatno to osecanje nije imalo nikakvog znacaja ovde, na ovom mestu, ali svejedno, tracak sumnje je otvorio dveri njegove duse i nesto poput straha je uslo u njegovo srce. A i livada je sada vec potpuno promenila svoju boju. I nesto poput tame kao da je pokusavalo da pokvari onu savrsenu, ozarenu svetlost. Sve je postalo drugacije. Svetlosti gotovo da nije vise ni bilo. Livada se sve vise i vise pretvarala u neko cudno, ogromno - suvo i bezvodno prostranstvo. Jedino se u daljini naziralo Sunce, ali i ono kao da se udaljilo, promenilo svoj polozaj, otislo daleko i izgubilo snagu kojom je obasjavalo livadu. I Mesec se nazirao na tom polutamnom nebu, ali isto tako, mnogo dalje nego sto je to na Zemlji bilo uobicajeno i cinilo se cak da je sada sijalo sjajnije od Sunca. U tom trenutku se zacu glas, tacnije, bio je to mali hor vise zenskih glasova: "Sledi Sunce i Mesec Ilija! Za Suncem i Mesecom idi samo! Njih prati Ilija!" Isao je Ilija za Suncem i Mesecom, sada vec prilicno uznemiren i zabrinut. Sledio ih je jer oni su bili njegova jedina nada u novonastalim uslovima, u ovom mracnom i hladnom svetu. Hodao je dugo za njima, a

onda mu se ucini da su i Sunce i Mesec zastali. Zastade i on. Zastade Ilija, zbunjen i uplasen. Stajao je poput deteta, ostavljenog i napustenog. Sâm, potpuno sâm. Prisecao se trenutaka kada je, dok je jos bio ziv, cesto uzivao u trenucima zemaljske usamljenosti. Krenuo bi rodnim sumama, livadama, zastajao pored izvora i uzivao u toj zemaljskoj samoci. Bio je to nacin da pronadje svoj mir, da pronadje samog sebe, da bude jedno sa svojim mislima i osecanjima. Sada, medjutim, u ovom mraku, bila je to neka sasvim drugacija samoca, koja ga je svog ispunjavala strahom. Vec u sledecem trenutku neki vetar poce da duva. Ali nije duvao kako to vetar duva. Bila je to neka cudna sila koja ga pokrenu i ponese, uz veliku buku, napred. Odjednom se sve smirilo i on shvati da se nalazi na ledjima velikog, silnog jelena. Drzao se za njegov vrat svom snagom svojih ruku, sve dok nisu potpuno izasli iz tog mraka, sve dok jelen nije krenuo mirnijim predelima. Prolazili su preko suvih i kamenitih bregova i uvala, preko bezvodnih prostranstava, pored velikih planina, takodje suvih i bezvodnih. Nosio ga je jelen daleko, daleko... Kao da nije bilo kraja tom putovanju. Osecao se sigurno na jelenovim ledjima, ali sto su vise i dalje odmicali - Iliji je bilo jasno - tek tada mu je bilo potpuno jasno - da se nalazi na putu bez povratka. Iza njih su ostajali ogromni predeli, citavi svetovi i Ilija je počeo osecati ogromnu tugu. Sav se pretvorio u tugu Ilija. Shvatio je tada da se nikada, nikada vise nece vratiti nazad i da ovaj put ima samo jedan pravac: Napred u nepovrat! Tuga, beskrajna i ogromna, ga obuze. Svako secanje, svaka slika, svaka misao, svaki miris - sve je bilo bol i tuga bez kraja. Tada Ilija uzviknu: "Ne mogu... ne mogu vise ovako... Sve, sve je postalo bol: Svaka uspomena, svaki prizor, svaki zvuk. Svaka slika i miris se u bol pretvaraju! Na sta da mislim, sta da gledam i sta da osećam - kaži mi Ti silni Jelenu?! Znam da idemo putem bez povratka i jedino što zelim je da saznam kako da se oslobodim ove boli koja me je obuzela!" Onda se zacu Jelenov glas: "Ja ti ne mogu reci kako da se oslobodis boli koja te je obuzela. Ja ne mogu voditi tvoje misli, ali te mogu odvesti do vrata tvoje sopstvene mudrosti. Ta vrata ces morati, medjutim, sam otvoriti!" "Kako, kako...?!" - uzviknu Ilija. "Evo kako, prekide ga Jelen: Ma koliko to bolelo, prepusti se slikama, mirisima i zvucima koji se nizu. To su slike, uspomene i dozivljaji, koji su pratili tvoj zivot od rodjenja do smrti. Prepusti im se celim svojim bicem i onda - ovo je najvaznije od svega - razoblici najvaznije od svih osecanja koje je ispunjavalo tvoj zivot. Otkrij sta je to od od cega si oduvek bezao, a cemu si u isto vreme svim srcem stremio! Sta je to sto te, celog tvog zivota, drzalo u poluzagrljaju: Plasio si ga se, a istovremeno najvise voleo! Sta je to pred cime si najvise drhtao, a opet cemu si se najvise nadao?! Otkrij pokretace tog osecanja i nacine na koje je ono vodilo tvoj zivot! KADA TO OTKRIJES, KADA TO SHVATIS, DOZIVECES VELIKI PREOBRAZAJ I OSLOBODICES SE BOLI KOJA TE JE OBUZELA!" Ilija se bolno prepusti slikama i uspomenama koje su navirale.

Toplina majcinog mleka. Sigurnost njenog zagrljaja. Soba prepuna ljudi koji su dosli da proslave njegovo krstenje, "boćedzu lu kopil". Dedina bela subara sa kojom se igrao u krevetu nakon sto bi starac dosao sa pojate. Miris zemlje. Miris sume. Polja. Miris sveze obranog kukuruza. Prva pahulja koja se topi na dlanu. Ptica koja kao da je upravo sada prhnula i odletela sa krova stare kuce, koju su posle deda i otac srusili. Toplina tora u kome su bile ovce. Veliko, prostrano dvoriste ispred kuce. Plavo-bela lopta koju je tako voleo, a koja se jednom zagubila i vise je niko nikada nije nasao. Sam u mraku. Zima i selo prekriveno snegom. Izmazano i strasno lice "zujmerike" koja se niotkuda pojavila i unela neopisivi strah u deciju dusu. Umiljati i blagi pogled njegovog omiljenog psa. Ono veselo okretanje ukrug po parcetu zemlje unetom u sobu, na Uskrs. I ono jos veselije "Srecna Slava", kada su svi, i deca i odrasli, pruzali ruke jedni drugima, preko slavskog stola. Kapi kise, a onda oluja i grmljavina od koje se tako uplasio i za koju je mislio da je smak sveta. Suze posle prvih batina. Radost beskrajne igre sa decom iz komsiluka. Prvi zub koji mu je otpao i koga je dugo pokazivao svima koji su u to vreme dolazili u kucu. Ukus tresanja. Zvuk cobanske frule koji je ispunjavao livade i dolove njegovog rodnog kraja. Onaj slatki vecernji umor koji je tako neodoljivo terao deciju dusu u san. Nizale su se uspomene, dogadjaji, dijalozi... ..... "Ilija, kako se zove tvoj deda?" - pitao je ucitelj. "Moj deda se zove "Mosu Trndafir", odgovorio je Ilija. Sva deca se nasmejaše. Ceo razred. Smejao se i učitelj. Samo je Ilija zbunjeno i tuzno gledao u ucitelja. "Da, to mu je nadimak, ali kako je njegovo pravo ime - nastavio je, ucitelj cesto vidjam tvog dedu u lovu". "Njegovo ime je "Mosu Trndafir", bio je uporan Ilija. Dugo su se svi smejali, i deca i ucitelj i tetkica koja je bas tada lozila vatru u ucionici. Sledeci prizor koji mu se ukaza bila je topla soba, postavljena trpeza i njegova baka, sa kojom je sam bio u sobi i sa kojom je upravo rucao. Nakon obroka baka rece: "Ilija sine, skupi sve mrvice koje su ostale na stolu i dodji kod bake na prozor." Ilija sakupi jednu po jednu, gotovo sve mrvice sa stola, u svoju malenu ruku i uputi se ka baki. "Sada cemo sve ove mrvice staviti ovde na prozor - nastavi baka pa izgovori sledece reci: "Ne hranim ptice zemaljske, ni goluba, ni vrapca - vec brige svoje i nesrecu svoju sa sebe saljem". Tako uvek Ilija sine da uradis, kad si zabrinut, kad ti je tesko. Da odagnas brige i nesrecu sa sebe. Ptice će doci i uzeti mrvice sa prozora, a sa njima ce otici i sve kletve koje ti je neko poslao." ..... Stajao je isto tako sa bakom jedne tople letnje noci i gledao u Mlad Mesec. Tada ga je baka naucila reci sledece molitve: "Mesece Mladi hleb ovaj delim na pola. Tebi ga dajem, a Ti mi zdravlja i srece posalji". ..... Davali su mu caj od Viline trave, zrtvovali sumskog jeza i lastavicu i davali mu njihovu krv. Stavljali su granu divlje ruze koja je bila iste visine kao njegova i zalivali je 40 dana. Grancica se nije ni smanjivala ni povecavala i nije pokazivala nikakvu promenu rasta koja bi mogla biti znak da ce detetu biti bolje. Donosili su mu spaljena krila slepog misa i upaljenu zmijsku kosuljicu, jeo je obrok spremljen od njenog srca. Nista nije pomagalo. A onda, kada se niko tome nije nadao, bolest se izgubila kao da je nikada nije ni bilo - posle jednog cudnog dogadjaja. Iliji je, prisecajući se toga, pred ocima bio već sledeci prizor:

Jedne godine, na Duhove, posmatrao je iz prikrajka obred u kome je njegova rodjena tetka bila odabrana zena koja pada u trans... Glas o tome da je ozdravio brzo je stigao i do ljudi iz velikog kluba. Oni su ubrzo dosli u selo kako bi razgovarali sa njim i njegovim ocem. I onda, na opste iznenadjenje tih ljudi Ilija je samo odmahnuo glavom i rekao: "Nikada vise! Niko nikada vise nece gledati Ilijine driblinge i uzivati u Ilijinim carolijama!" Samo je to rekao, okrenuo se i otisao. Niko nikada nije saznao tajnu ove njegove odluke. Jedino je njegov otac naslucivao o čemu se radi. Otac - sa kojim je imao poseban odnos i koji je uvek znao njegove reci i pre nego sto su one uzletale sa njegovih usana. A i Ilija je uvek znao i osecao sta se desava sa njegovim ocem, ma koliko daleko bili jedan od drugog. ..... Nizale su se slike i prizori. Ponovo mu se ukazala ona neizmerna ceznja kada se prvi put zaljubio sa svojih 18 godina. I lik njegove drage. Duge setnje planinskim stazama. Ljubavni zagrljaji pored izvora. Strasti i neznosti kojima je, u to vreme, njegov život bio ispunjen. Nakon toga velika neizvesnost jer Dragana se dvoumila: Bila je isuvise mlada i nije bila sigurna da li je Ilija pravi mladic za nju. Jasno je gledao sledeći prizor: Svitanje zore. Vrata vec oronule kuce otvorila je jedna starija zena. Bila je to osoba za koju su svi govorili da je najupucenija u tajne ljubavne magije. Krenuli su prema jednom potocicu. Bio je to potok koji tece u pravcu istok-zapad. Onda ta zena opkoraci potok, izvadi struk bosiljka i teglu sa medom i, u velikom zanosu, poce govoriti reci cuvene bajalice. Bosiljak je stavljala u vodu da bi, nakon toga, kapi vode, koje su ostajale na listicima bosiljka, prskala preko tegle sa medom. Jos su Iliji odzvanjale u usima reči koje je starica pominjala - prizivala je: Mesec sjajni, dve zvezde Danice, Sunce bljestavo, sve zvezde sa neba i ruzu jednu, crvenu. Prizivala ih je da ih stavi: Bljestavo Sunce na Ilijina prsa, Mesec na njegovu glavu, ruzu crvenu, cvetnu i mirisnu na njegova ledja, a dve zvezde Danice, svaku na po jedno rame, a po celom telu da ga okiti sitnim zvezdama sa neba - da ceo svet gleda u njih i da, spominjuci Draganino ime, ona nema mira ni kad hoda, ni kad spava, ni kad razgovara, ni kad jede, ni kad gleda, ni kad misli - dok njemu ne dodje da sebi muke olaksa... I jos mu na kraju ta starica rece: "Uzmi sada ovu teglu. Daces tvojoj devojci od ovog meda. Osim toga, dodirivaces joj trepavice, obrve, kosu - ovim medom, a da ona ne primeti da se radi o cinima." Ali kako da se sretne sa Draganom kada je njeni vise nisu pustali same do izvora? Bio je pijacan dan. I u velikoj gomili ljudi njihovi pogledi se slucajno sretose. Krenuo je prema njoj. I ona se u tom trenutku odvoji od drugarica i podje ka njemu. Zagrlise se cvrsto, bez reci i odmah se sklonise u stranu. Usledio je dug, strastveni poljubac. Dodirivao je carobnim medom njenu kosu, obrve, vrat, vrhove prstiju... Ona mu, zatecena i uplasena da ih neko ne vidi, obeca da ce, vec nekako, sutra uvece doci sama do izvora. Tako je i bilo. Dugo, dugo su se ljubili i dodirivali te veceri. On je prvo ljubio njene usne, pa nezno, sasvim nezno poceo usnama dodirivati njena oba, prelepa, zelena oka. Onda njen vrat. Pa je posao nanize ka njedrima. Ona se dvoumila i nije htela otkriti svoje grudi, koje do tada nijedan muskarac nije ni video, ni ljubio. On je, medjutim, vrhovima svojih prstiju, na kojima je bio carobni med, nezno stigao do njenih nabreklih bradavica. Njihova tela su imala samo dve dodirne tacke, u tom trenutku: vrhove njegovih prstiju i njene nabujale bradavice. I to je dugo tako

trajalo. Onda je, u jednom trenutku, Dragana posla svojom rukom ka sopstvenim grudima i pocela sama maziti svoje dojke, dodirujući i vrhove njegovih prstiju. Povuče jelek i jedna dojka sama izadje pred Ilijine tople usne. Ljubio je njenu bradavicu, dodirivao je jezikom, nežno, sasvim nežno. Onda poce ljubiti usnama drugu dojku, dok je prstima, polukruznim pokretima, nezno dodirivao njen stomak i predeo oko pupka. Ostaci carobnog meda ostadose po njenom stomaku i ledjima, butinama, nogama... I pojavi se nova slika - dijalog izmedju njega i njegovog profesora: "Potpuno se slazem kolega sa Vama da poreklo spontane bioelektricne aktivnosti kore prednjeg mozga nije u potpunosti razjasnjeno i da je to izazov koji stoji pred modernom istrazivačkom medicinom, ali nisam razumeo u kom kontekstu ste malopre rekli da savremeni istrazivaci opet cine istu gresku tako sto ne postuju zakone opsteg kosmičkog reda i poretka i time sami sebe udaljavaju od vaznih otkrića ?" - upita profesor Iliju. Ilija na to odgovori: "Opsti haos, koji vlada svemirom, je svuda prisutan! On je sveprisutan! On je zapisan u zakonima fizike, zakonima termodinamike. Zivot i sve sto zivi stiti se od ovog strasnog haosa tako sto... Svi studenti su sa velikim cudjenjem gledali taj Ilijin nesvakidasnji zanos, tu energiju koja je iz svake njegove reči izbijala, a profesor je samo cutao i pazljivo ga slusao. ..... Gledao je obrise velikog grada i sebe, mladog studenta, u njemu. Isao je njegovim ulicama, kao da ide po snovima svojim, otkrivajući u svakom njegovom kutku, u svakoj njegovoj uličici, u pogledu svakog čoveka – uvek nove dubine i istine. Gledao je sebe, kako ide ulicama velikog grada, dok se nevreme sprema i prve kapi kise padaju na vreli beton. I dok su svi ljudi zurili, ne bi li umakli nadolazećoj oluji, on bi usporavao svoj hod i uzivao u svakoj kapi kiše koja je dodirivala njegovo lice. I dok su svi ljudi pokrivali svoje glave, ne bi li ih zastitili od hladnih kapi – on bi se još vise otkrivao, ne bi li celim telom, celim svojim bicem osetio nadolazećcu svezinu... Nizale su se slike i prizori, ceo njegov zivot. A onda se Ilija priseti onoga sto mu je Jelen rekao da je najvaznije. I bas u tom trenutku pojavi se sledeci prizor - ponovo slike iz njegovog detinjstva: Jaka groznica ga je tresla. Lezao je bolestan u postelji. Cuo je glasove oko sebe. Komesanja. Kao da se kretao po nekoj cudnoj pravoj liniji, koja je u isto vreme bila i spirala i krug i lopta i ko zna sta jos. Glasovi koje je cuo bivali su sve nerazgovetniji i nejasniji. Ipak, medju svim tim glasovima izdvajao se jedan. Jedini glas koji je u isto vreme bio i tako strog i tako topao. Taj glas se priblizavao njegovoj postelji i bio je sve jaci i blizi. Bila je to ona prepoznatljiva blizina koja se vrlo cesto u njegovom životu pretvarala u nedostiznu daljinu. Ali bi opet uvek bila tu kada je to bilo najpotrebnije. Glas je sada bio sasvim blizu i jasno je prozborio: "Dosta vise! Evo ja cu sam uzeti dete u ruke, i ako je potrebno, peske ću preci celo Homolje ne bih li ga odveo doktoru!" Istog trena osetio je Ilija i onaj cvrsti, najcvrsci zagrljaj na svetu iz koga je

jedino mogla izbijati takva cudna, neobjasnjiva i recima neopisiva ljubav, neznost i toplina. Osetio je Ilija sigurni OCEV ZAGRLJAJ. I vise nije bilo bola u njegovim mislima. I viSe nije bilo tuge. Ni neizvesnosti. Ni straha. Jer je, u tim trenucima, ponovo preZivljavajući taj prizor iz detinjstva, upravo bio na izvoriStu najvaZnijeg i najuzvisenijeg oseCanja koje je ikada postojalo u njegovom zivotu i koje je drzalo ceo njegov zivot razapetim izmedju najdubljih strahova i najvecih podviga. Osecanja koje je i cinilo da on bude takav kakav je bio. Shvatio je i ko je bio pokretac tog stanja duse, tog carobnog poluzagrljaja - o kome je jelen govorio - i u tim trenucima je doziveo preobrazaj. U tim trenucima Jelen je prolazio pored jedne planine koja mu se ucini tako poznatom. Iza obrisa te planine, kroz oblake, zagrejalo je sunce i osvetlilo ceo predeo kroz koji je Ilija na jelenovim ledjima prolazio. Ali nije to bilo ono sunce koje je gledao dok je bio na Zemlji. Niti je sijalo kao sto sunce sija. Bio je to ozareni lik njegovog oca, spokojnog pogleda, pred kojim je i ova velika gora tako mala bila. ..... Prolazio je Ilija i dalje, na Jelenovim ledjima, kroz mnoge, mnoge predele. Onda oseti neverovatnu zedj. A jelen polako uspori i zastade pored jednog izvora hladne vode. Sisao je polako sa jelena i uputio se ka izvoru. Pored izvora ugleda, njemu tako dobro poznatu casu, iz koje je pio dok je bio dete. Osecaj tuge ga opet, sada samo nakratko, obuze. Uze tu casu i zahvati njome vodu. Prinese je ustima. Voda je bila hladna, istinski hladna. Takvu vodu nikada u onom zemaljskom životu nije pio. Mozda samo jednom kada ga je otac vodio u planinu, kada je imao samo sedam godina.