Kursor Br. 04

Kursor

broj IV, april 2007.

tema broja: OMLADINSKE SUBKULTURE

Daske koje život znače Intervju sa Dimitrijem Stojmenovim, momkom koji je sam naučio veštine vožnje skejta Kada si zavoleo ovaj ekstremni sport? Pre jedno 4-5 godina, kada je moj rođak još vozio. Kad je rođak prestao, ja sam zgrabio priliku i ukrao mu skejt... odnosno kupio, ali nikad nisam platio. :) Imao sam 15 kad sam počeo aktivno da ga vozim. Da li si imao nekog instruktora? Kakvog instruktora, ja živim u Užicu! Nisam ga imao, ja sam samouk. Ima li kod nas u gradu registrovan klub? Ne, ali planiramo da ga registrujemo. Gde vežbate? Ispred Opštine i kod malog Trga. Jedini problem je što ljudi u Užicu ne shvataju skejtboarding kao sport, pa često poskoče kada prođem pored njih, nekad dobacuju nešto... Postoji li tajna uspeha u ovom sportu? Kao i u svakom sportu, koncentracija i upornost. Ali teško je kad vam trik ne ide. Meni se dešavalo da bacam skejt po terenu hiljadu puta... valja se isprazniti. Koja je vaša sportska oprema i da li je ona skupa? U suštini svi ekstremni sportovi su skupi. Oprema u skejtboardingu se sastoji od daske, osovina, točkića, lagera, šrafova. Postoje i razne vrste patika za skejt, ali one nisu neophodne. U Srbiji se sada skejtbording mnogo više promoviše i postoje radnje u Beogradu, Novom Sadu i svim većim gradovima... sem u Užicu. :)

Ima li veze vožnja rolera sa vožnjom skejta? Pa nema nešto puno veze, sem balansa i oslobađanja od straha. Voziš li rolere? Roleri su mi više za devojčice. Ima li devojaka koje se bave skejtingom ili je to isključivo muški sport? Ima, ali malo ih je u Srbiji. Imaš li idola ili uzora u ovom sportu? Da, Chris Cole, Jamie Thimas, Nayah Huston mali ima 12 god. i već je pro! Ima li onih koji se profesionalno bave skejtom? Da, i žive od toga. Ovaj sport je dosta plaćen u inostranstvu - ne kao fudbal ili košarka, ali dovoljno da uživate. Kod nas je to retko, postoji Kobazz skejt klub koji sponzoriše par vozača, ali to je nova daska na svaka dva meseca... to je ništa. Ivan Đikanović, Omladinski klub Užice



Pevačica u ringu Tras! Bum! Provereno smo se, nakon kraćeg razmišljanja, u isto vreme setile osobe koja odgovara zadatom opisu: autentična, svoja, neobična, zanimljiva i uvek dobro raspoložena. (OK, moje je tras, a Ivanino bum, tako da sam ja 2 sekunde u razmišljanju brža... ha, ha) To je Katarina Milutinović: gimnazijalka, pevačica francuskih šansona, alternativac i kik-bokserka, obožavateljka egipatske vladarke Nefertiti i naš idol. Jedna od zanimljivosti iz njenog života je to što ni ne sluti da će ceo konektovan svet sada čitati o njenim hobijima. Ćao Kaća! Zdravo! Opiši nam sebe u dve i po reči. Energična, akciona, lepa... Čime se baviš? Kik-boksom, pevanjem i čitanjem. Možeš li da nam kažeš šta te je navelo da se baviš kik-boksom? Želela sam da se oprobam u nekoj od borilačkih veština, koje su me od malena privlačile. Ustvari, želim da budem opasna “riba”. Šta te najviše privlači u kik-boksu? Privlače me pokreti, žestina sporta i osećaj nakon treninga. Kik-boks me jača fizički i psihički i sublimira agresivnost koja je inače društveno neprihvatljiva. U čijem društvu treniraš? Ja sam jedina devojka u ekipi, prijatno se osećam u muškom društvu. Zaštićena sam i momci se dosta trude da me prilikom sparingovanja ne povrede, ili što manje... (smeh)... zbog čega ih ja izazivam jer želim što jačeg protivnika. Koliko su naporni treninzi i koji su tvoji ciljevi? Treninzi mogu biti veoma naporni, ponekad dođe do vrtoglavice i malaksalosti, ali je to znak da dajem sve od sebe. Volela bih da pređem u takmičarsku grupu i da postignem koliko je god moguće, i naravno trudiću se da svoje mogućnosti postavim na najviši nivo. Pored toga što su neobični, tvoji hobiji su u međusobnom kontrastu. Tačnije, pored kikboksa koji zahteva energiju i snagu, ti imaš prelep dar - lepo pevaš. Prošle subote si nas-

tupala u Nišu, na izboru za najbolju frankofonu pesmu. Reci nam nešto o tome. Iako ne želim da se bavim pevanjem, pravo je zadovoljstvo pevati na stranom jeziku, a da to ne bude engleski, već jezik ljubavi - francuski. Pevam u horu, a moje glasovne sposobnosti je primetila i profesorka francuskog, koja je mojoj drugarici i meni predložila da odemo na festival. Mesecima smo uvežbavale dve pesme na francuskom. Drugarica me je pratila na klaviru, a ja sam pevala pesmu “Donna” od Wallen. Pesma je dobro prihvaćena. Primetili smo da si posebna i u oblačenju, frizurama i izboru muzike... Volim da budem drugačija. Ne vidim smisao istog oblačenja. Smatram da je svet zasnovan na razlikama. Individualac sam, poštujem tuđe ukuse i stavove, pa zato tražim da i moji budu ispoštovani. Sama sam svoj kreator i frizer. Što se muzike tiče, ne volim onu koja me čini frustriranom nakon dve pesme istog žanra. Hvala, Katarina, ti si najpametnija, najlepša i najinteresantnija devojka u našoj školi – pored nas dve! :) Ivana Trujanović, Bela Prendivoj Omladinski klub 019, Zaječar



Ekološka religija Katić: Morana je boginja zime i smrti. Koja su osnovna načela slovenskog paganizma i koji su glavni bogovi? Katić: Priroda, život u skladu sa prirodom, i slavljenje bogova. Andrej: Kod Slovena ima osam glavnih bogova. To su Svarog, zatim Perun, to je bog gromovnik (u hrišćanstvu sveti Ilija), Veles, bog stoke, Morana, boginja zime i smrti, Svetovid, bog proročanstva i rata... Do koliko sam nabrojao? (ovde je počela svađa na temu toga da li u paganizmu uopšte postoje vrhovni bogovi, tako da nikada nisam čula preostala tri) Koje su osnovne razlike, a koje sličnosti, između slovenskog i ostalih vrsta paganizma? Koje vrste uopšte postoje? Andrej: Postoje nordijski, slovenski, baltički... Katić: Svi indoevropski narodi imaju svoje paganizme koji su slični zato što imaju veoma izražen kult Sunca. Kod nas je bog Sunca Svarog. Andrej: Svarog je samo iskovao Sunce. Da li mislite da neopaganizam ima neke prednosti nad drugim religijama, i kakve? Katić: Paganizam, za razliku od islama i hrišćanstva, nikada nije vodio svete ratove u ime njihovog boga ili proroka. Nije vodio krstaške ratove ni džihad. Da li mislite da bi pozitivno uticalo kada bi paganizam postao velika i svetski priznata religija? Đole: Da, zato što bi ljudi bili bliži prirodi i verovatno bi manje zagađivali. Andrej: I time bi planeta Zemlja duže trajala.

Đole, Andrej i Katić su momci koji se izjašnjavaju kao pagani. Evo na šta se oni lože. Za početak, šta je to neopaganizam? Đole: To su obnovljene religije starih mnogobožačkih naroda koje su neopagani modernizovali i malo “doterali”. Kako ste saznali za neopaganizam i zašto vas je zainteresovao? Katić: Slušao sam jedan moskovski bend, zove se “Arkona” i njihovi tekstovi su paganski. Arkona je inače naziv poslednjeg paganskog slovenskog grada. Zbog toga sam krenuo da se više interesujem za paganizam. Krenuo sam da tražim po Internetu i tu ima svašta da se nađe. Andrej: I ja sam isto slušao muziku, to jest “Burzum”, to je jedan bend sa dosta paganski nastrojenim tekstovima. Počeo je da me zanima nordijski paganizam i onda sam otkrio da postoje i ostali paganizmi. Da li ste čitali knjige vezane za paganizam? Đole: Moja tetka je završila slavistiku i ima dosta knjiga na tu temu, i onda sam kod nje iskopao te knjige. Koji su neopaganski rituali? Đole: Postoji dosta festivala, kao što je koledo i spaljivanje Morane. Spaljivanje Morane se i dalje praktikuje u nekim slovenskim zemljama i van njih. To je spaljivanje lutke koja predstavlja zimu, ili bacanje lutke u vodu, i predstavlja dolazak proleća.

Dunja Begović, DX



Moji klinci su poslušni Beogradsko naselje Karaburma je specifično po lokalnom pokretu navijača OFK Beograd. Mi smo spopale jednog od njih, momka od 15 godina. Šta vi radite u životu? Danju radimo propadanja, svi se skupimo tu, cirkamo, ovo-ono, a uveče izlazimo u “Jovan Popović” (igralište osnovne škole)... idemo na OFK-ine tekme, bijemo se, družimo se... Izlazite u grad? Pa retko. Izlazimo kad se skupimo svi, pošto ne idemo sami. Jeste vi opasni? Najjači smo u gradu! Ako si čula, Karaburma je nekad bila mala Kolumbija. Vi se bijete sa ljudima iz drugih naselja? Ako ja sad odem na Zvezdaru i pokačim se s nekim, zovem mog burazera ili bilo koga, i za deset minuta se stvori dvesta ljudi. Da li si ikad bio povređen u tim tučama? Nisam, dobio sam batine hiljadu puta, ali nikad nisam... ono... Koja je to istaknuta ličnost među vama na Karaburmi? Pa imaš ove starije koji su glavni ovde. Ko su to glavni? Pa oni koji imaju najveća... da ti ne kažem šta... I oni su vam neka vrsta uzora? Kako to funkcioniše? Nisu oni neki uzor, kako da ti kažem... Gledaj, ko ‘oće time da se bavi, on će da se bavi... Evo, ja imam drugara koji je krenuo veoma rano sa tim. I prestao je da se druži sa nama, sada ide sa ovim starijima da završava posao. A šta sve to podrazumeva: drogira se, diluje, tuče...? Sve to. Ali dobro, mi ne dilujemo. Poneki put dunemo, i tako nešto... bijemo se, pijemo, sve ono ostalo, kako da ti kažem, zezanje... I ti na Karaburmi ne bi ništa promenio? Ma ne bre! Ovaj kraj je zakon. Niko ne sme da dođe ovde, šta ti je! Mi smo bili na Zvezdaru, Dorćol, tukli se, al’ niko ne sme da dođe ovde. Ako neko nov dođe u naselje, da li ga prihvatate? Kad neko nov dođe, mi ga malo teramo, čeličimo ga i to, da navija za OFK-u...

Šta podrazumeva to čeličenje? Pa mora malo da se očeliči, da zna da se bije, i tako... Ništa, ono, malo ga udaramo, nije to ništa strašno... Malo ga prebijemo, pa ako preživi, naš je? Ne, ne, nego ono čisto malo vaspitno i tako to, da zna ko je ko... Moji klinci su poslušni. Ovi Ljuba i Paja, njima su klinci isto poslušni, nema to dvaput da se kaže. Kad dođe stariji i kaže ti “idi do zadnje stanice peške”, ti ćeš da ideš do zadnje peške. Zašto bi to radio? Nema tu zašto, nego moraš! A stariji ljudi, penzioneri, da li vam prave probleme? Da, oni uveče zovu policiju, zato što vrištimo i tako to. Kakav je odnos među polovima? Kako misliš? Muško-žensko i tako to? Aha. Kakve su vam devojčice? Paaa... nemam pojma. Je l’ imate u tim grupicama i devojčica? Ima, kako nema... Ja sam čula da su ovde tuče najčešće zbog njih... Devojčice znaju da te posvađaju znaš kako... Ona se druži sa jednom drugaricom, i ona priča još jednoj drugarici nešto za mene i za Ljubu, pa onda dođe Ljuba pa meni lupi šamar, pa ja tu onda moram da mu uzvratim, i tako. Keka i Martina / DX i OPA



Imamo šta, imamo s kim - ali gde? Ne znamo koliko ste upoznati sa gradom iz kojeg vam pišemo i o kojem vas izveštavamo. Imamo da vam pokažemo toliko toga: plažu, veliki park, Gimnaziju, trg, Stari grad; da vas prošetamo glavnom ulicom, da vas odvedemo na neku dobru svirku (ako pogodite trenutak dolaska). Imamo mi dosta toga. Ali dosta toga i nemamo... Zbog toga smo okupljeni. Užice nema mesto gde se okupljaju mladi. Užice još uvek nema ni bioskop. U Užicu ne postoji diskoteka u kojoj se ne sluša domaća folk muzika. Užice je grad u kome se, kada se pojavi automobil sa stranom registracijom, o tome priča danima. I tu smo mi. Ponekad se održi neki dobar koncert, koji nas malo probudi, ponekad se u nekoj od diskoteka pusti muzika koja nije ova, dobro poznata... ponekad... Ponekad nam neko kaže “ma šta, bre, vi radite, mlatite praznu slamu...” Šta smo radili? Naučili

smo šta je multikulturalnost i šta kultura znači. Da li smo kulturni samo ako ne bacamo smeće po ulici ili postoji nešto više u reči kultura? Vrlo kulturno smo 15. decembra prošle godine napravili prezentaciju onoga što smo radili. Šta su radile generacije pre nas, samo da bi dobili jedno malo parče prostora gde možemo da se okupljamo... Ali nije bilo dovoljno. Nekoliko propuštenih prilika, nezainteresovanost nadležnih, nerazumevanje, rezultovali su našom reakcijom. Nakon što smo virtuelnom gradonačelniku zahvalili na njegovom virtelnom dolasku, uručili smo mu Inicijativu mladih za osnivanje Omladinskog centra. Mediji su dobro propratili događaj. Sala u kojoj se održavala prezentacija je bila puna ljudi, koji sada znaju ko smo i šta smo, i šta radimo... Ali još uvek nemamo gde. Marko Milovanović, Omladinski klub Užice

Super provod skoro pa za dž Kad već stalno kukamo kako nemamo gde da izađemo, pljujemo po Grandu, Pinku i ostalima, 25. februara nam se pružila prilika da u Užicu uživamo u roku, panku i popu. Nastupala su tri lokalna benda: Mandragora, Histera i Dirty Dorothy. I da ste došli smoreni na svirku, masa bi vas definitivno pokrenula, svi su u transu, skaču u nekom svom ludilu. Bend Dirty Dorothy je počeo sa Nirvaninim hitovima, usledila je Mandragora sa pesmom Forever More od Moloko. Big in Japan, Annie Lenox - Sweet Dreams, prerađeni letnji hit Jealousy, jednu njihovu pesmu... Vrhunac večeri je svakako bio, pa može se reći i najbolji užički bend Histera, sa pesmama Trideset šest, Sestre itd. - i naravno, dve pesme od Bjesova. Mislim da će posle toliko dobrih vibracija i energije svi ukapirati da ovo upravo i treba Užicu: sve bolje svirke, afirmacija mladih bendova i što veće angažovanje omladine - a ni matorci na koncertu nisi bili loši, izgleda da je i njima sve to prijalo. Sandra Jović, Omladinski klub Užice



Pozdravi sa toplog juga Mreža OK-a je novembar i decembar provela završavajući već otpočete projekte, sumirajući utiske sa proteklih akcija, radionica, kampova... ukratko, svega što smo radili u 2006. godini. Ocenili smo da je to bila godina putovanja, pa nas je naša koordinatorka za kraj jedne uspešne godine častila izletom do Vrnjačke Banje i Kraljeva. Ovom prilikom pozdravljamo gostoljubive kolege iz tamošnjih organizacija. Što se ostalog tiče, završili smo sa ciklusom radionica u gimnaziji “Stevan Sremac”. Umesto uobičajenim predavanjima i tribinama, naš medijatorski centar, koji planiramo da širimo i po školama, svoj rad je predstavio jednočasovnim radionicama medijacije koje su obuhvatale najzanimljivije i najkorisnije teme iz te oblasti. Napokon smo se i mi našli na mestu voditelja i stekli korisno iskustvo – a proslavili smo se i u školi, stekli smo reputaciju, zovu nas radijatorima. :) Zainteresovali smo ne samo naše vršnjake, već i profesore. U okviru radionica smo sproveli i malu anketu, pa se ispostavilo da većina smatra

da konflikata u školama ima mnogo, da se oni rešavaju loše ili se ni ne rešavaju, pa je stoga naša inicijativa sa svih strana odlično prihvaćena. Vrlo motivisani smo čekali februar da to isto sprovedemo po ostalim gimnazijama. U međuvremenu smo smišljali akcije, projekte, skupljali ideje za nove radionice, pisali za Kursor... Pozdravljamo sve članove svih mreža... veeeliki pozdrav! Olga, Ana, Gloria – Niš

Volonteri kluba u Aleksincu Nekoliko meseci nakon našeg osnivanja obogatili smo sadržaj naših redovnih aktivnosti. U plan koji smo dogovarali do kraja ove godine, ušle su i naše posete onima koje u našoj sredini smatraju drugačijima. Razlog za to je upoznavanje sa njihovim načinom života, razmišljanjima, problemima, željama. Prva poseta bila je odlazak u aleksinački Dom za decu bez roditeljskog staranja “Hristina Markišić”. Radi se o ustanovi socijalne zaštite koja u Aleksincu postoji šest decenija. Ranije, kako kažu, situacija je bila povoljnija za sve stanare ovog Doma, a sada njih 49 ne zna do kada će živeti u ovoj kući koju smatraju svojim Domom. Kažu da će Dom prerasti u dnevni centar, da će mnogi otići u hraniteljske porodice, neki se vratiti u prirodnu porodicu, a oni najstariji živeće samostalno u takozvanoj “Kući na pola puta”. Naišli smo na divne mlade osobe koje su već formirane kao ljudi, sa ogromnom željom da istraju u svojoj

borbi za bolji život. Rekli su nam da ostali često zaziru od njih, da čak i njihovi vršnjaci u školama nemaju dovoljno tolerancije samo za tu jednu jedinu razliku - život u Domu. Obišli smo njihove sobe, razmenili CD-e i dogovorili da ćemo se družiti i na dalje. Već je zakazana zajednička karaoke žurka. Dobili smo 49 novih prijatelja kojima su vrata našeg OK Kluba uvek otvorena. Posetićemo i decu iz Društva za pomoć MNRL, izbeglice u jedinom preostalom kolektivnom centru, učenike specijalne škole “Smeh i suza”, a Đurđevdan ćemo provesti u romskom naselju “Vasa Nikolić”. Ovo je naš način da se sa svim što je drugačije upoznajemo licem u lice. Mišljenja smo da samo tako možemo bolje razumeti sve razlike i pronaći razloge da ih ispoštujemo. novinarski tim OK Kluba Aleksinac



Ukrasi za telo i dušu Poklonjeni nakit predstavlja emotivnu vezu između onoga koji ga poklanja i onoga kome je namenjen, bez religioznog elementa. Onaj ko poklanja zlatan nakit želi primaocu da pokaže savršenstvo i postojanost svoje nakonjenosti. Individualni nakit je onaj nakit koji sami sebi kupujemo. Izbor nakita nam mnogo govori i psihi kupca koji na taj način nesvesno pokazuje koliko drži do sebe, ali takođe iskazuje i svoj estetski osećaj. Ipak, nije moguće postaviti jasnu granicu između ove četiri grupe nakita, jer se nakit često može svrstati u više grupa. Ukoliko imate nameru da kupujete nakit, savetujem vam da to učinite što pre jer cene na svetskom tržištu rastu iz dana u dan. U poslednje vreme nakit polako gubi svoju pravu vrednost, ali to ne znači da prestaje da blista.

Nakit je naziv za sve predmete kojima čovek ukrašava svoje telo i odeću. Potreba za kićenjem javlja se u svim kulturama, od praistorijskih vremena pa sve do danas. Nošenje nakita često uz ukrasnu ima i erotičku ulogu. Psiholozi kažu da se osoba koja nosi nakit oseća sigurnijom. Nekada je nakit služio da bi istaknuo lepotu onoga ko ga nosi, a danas se nakit sve više koristi da bi pokazao socijalni položaj onoga koji ga nosi. Nakit se dovodi u vezu sa bogatstvom, blagom. On je pre svega simbol savršenstva. Nakit se može podeliti na osnovu motiva za njegovu kupovinu i nošnju: Prestižni nakit, iako vrši jak uticaj na predodžbu o nakitu, na tržištu zlata igra beznačajnu ulogu. Ovde je svrha kupovine ulaganje novca, pa se u pojedinim slučajevima radi i o veoma velikim sumama (milionima dolara). Takav nakit nosi se samo u posebnim prilikama, kada vlasnik želi da naglasi svoj materijalni i socijalni položaj. Tradicionalni nakit predstavlja brojčano najveći deo nakita. Tu spadaju vereničko prstenje, odgovarajući pokloni za krštenje (krstići, lančići, pločice sa datumom rođenja) - ukratko, nakit koji se poklanja unutar porodičnih odnosa u važnim prilikama, koji se stalno nosi i dokazuje religioznu ili tradicionalnu povezanost. Tu spada i nakit koji se dobija u nasledstvo od predaka. Taj nakit ima veliku vrednost koja nije samo materijalna, već služi kao uspomena na nekoga nama dragog.

Nikola Krstić, Vrnjačka banja

Kursor uređuju: članovi DX-a, Beograd s Kursorom sarađuju: članovi klubova Omladinske mreže Živeti zajedno podrška mreži Živeti zajedno: Pestalozzi Children’s Foundation kontakt: [email protected] Kursor je bilten Omladinske mreže Živeti zajedno i deli se besplatno.