Kultura

Kultura Reč "kultura" ima latinsko poreklo ("kultus"), a njeno prvobitno značenje upućuje na krčenje i obradu tla za ljudske potrebe. Taj prvobitni smisao se očuvao u našoj reči "agrikultura". Kasnija značenja ne podrazumevaju više obradu ili negovanje tla, već imaju prenosni smisao i znače svako negovanje prirode od strane čoveka, pri čemu se podrazumeva i negovanje čovekove prirode, jer čovek ne neguje samo prirodu oko sebe, nego i u sebi. Za kulturu postoje i druge definicije koje odražavaju razne teorije za razumevanje i vrednovanje ljudske delatnosti pa zato kažemo da se osnovni smisao kulture sastoji u tome da olakša održanje, produženje i napredak ljudske vrste. Ona obuhvata čovekovo svesno i plansko preobražavanje prirode, ali i stvaranje duhovnih vrednosti kojima se potvrđuje njegov specifičan položaj u svetu. Svaka društvena zajednica stvara svoju kulturu, koja je, više ili manje, povezana sa kulturama drugih društvenih zajednica. Može se reći da je relativno najsamostalnija kultura koju stvaraju pojedine nacije (nacionalna kultura), ma da se može govoriti i o opštečovečanskoj kulturi, budući da su svi narodi i nacije nužno upućeni jedni na druge, da se međusobno povezuju, pogotovo u savremenim uslovima, pa se, samim tim, i njihove kulture međusobno prožimaju. Osnovni element kulture je jezik, kao sredstvo sporazumevanja. Specifičnost

jezika je upravo u tome što se njime izražavaju drugi elementi kulture, odnosno druge duhovne tvorevine ili oblici društvene svesti (nauka, religija, filozofija, ideologija, umetnost, moral, običaji i dr.). Kultura se prenosi s pokolenja na pokolenje, čime se obezbeđuje kontinuitet u razvoju društva. Uostalom, ljudi nikad ne polaze od nule, već od onoga što je već stvoreno, od kulturnog nasleđa. To kulturno nasleđe je danas veoma veliko, tako da je nemoguće zamisliti da ga pojedinac može usvojiti u celosti, iako skraćenje radnog i povećanje slobodnog vremena, kao posledica savremene naučno-tehnološke (informatičke) revolucije, stvara uslove da pojedinac ovlada većim delom svih aspekata kultu-

re. Čovek nužno mora da usvaja društvenu kulturu, jer bez toga on ne može da stupi u vezu s drugim ljudima, da se s njima sporazume, ni da uskladi svoje ponašanje s njihovim. U društvu je nemoguće naći ljude koji su podjednako usvojili datu kulturu i koji imaju isti odnos prema njoj. Svaki čovek poseduje ličnu kulturu, prožetu više-manje društvenom dimenzijom, zavisno od toga šta se u datom društvu smatra vrednim, značajnim i poželjnim. Kultura sadrži dve bitne komponente: → tradiciju – prenošenje već stvorenih kulturnih vrednosti (negativna i pozitivna tradicija), → progres – stvaranje novih vrednosti:stvaranje novih potreba čoveka i njihovo zadovoljavanje, usavršavanje proizvodnih sposobnosti čoveka, povećavanje lične sreće izadovoljstva. Oblikovanje kulturnog ponašanja ljudi se ostvaruje preko vrednosti i normi. Vrednosti se pojavljuju kao "vodič" ljudima u interakciji sa društvenim okruženjem, a norme kao pravila ponašanja, koja izražavaju vrednosti. Vrhovne univerzalne vrednosti (istina, pravda, dobro, ljubav, lepota, sloboda, jednakost, ljudsko dostojanstvo i dr.) figuriraju kao merila za sve posebne i pojedinačne vrednosti. Za razliku od vrednosti, koje su apstraktne, norme su konkretne. Iza svake norme nalazi se neka vrednost, koja se preko norme ostvaruje Na primer, iza moralne norme se nalazi DOBRO, a iza pravne norme – PRAVDA. Život bez vrednosti je – život bez smisla.