Kragujevac Oktobra 1941 - Maturski Rad

ГИМНАЗИЈА "20.ОКТОБАР" БАЧКА ПАЛАНКА

БОШКОВИЋ НАДА IV6

КР АГУЈЕВАЦ ОКТОБР А 1941. ГОДИНЕ

МАТУРСКИ Р АД ИЗ ИСТОРИЈЕ

МЕНТОР: НЕНАД ЈАТИЋ

БАЧКА ПАЛАНКА 2007. ГОДИНЕ

2

САДРЖАЈ

УВОД ................................................................................................................................. 3 ИСТОРИЈА КР АГУЈЕВЦА.............................................................................................. 4 УВЕРТИР А........................................................................................................................ 6 УБИСТВО ЈЕДНОГ ГР АДА............................................................................................ 8 ЗАКЉУЧАК .................................................................................................................... 14 КРВАВА БАЈКА ............................................................................................................. 14 ЛИТЕР АТУР А................................................................................................................. 16

3

УВОД Постоји једно место у граду где сам рођена, на коме се чује жамор дечијих гласова. И у најтишем дану, док се мекани поветарац нежно провлачи кроз олистале крошње, и у мргодну јесен, када одлучно и оштро задува северац између оголелих грана, посебно у октобру, ту нежно жуборе тужни дечији гласови. Не долазе они из школе или обданишта, не жаморе то млади спортисти на тренингу... Жамор тај не допире ни из каквог кафића, нити из дечијег позоришта. Он извире из корена бујне траве, из отежане и згуснуте земље у излетишту и меморијалном парку Шумарицама, надомак града Крагујевца, у срцу земље Србије. Тај жамор оглашава опомену горке историје мога града. На тим питомим падинама немачки фашисти су у једном дану, 21. октобра 1941. године, убили више хиљада невиних људи, међу којима је било и ученика и професора. Стрељани су сахрањени, боље рећи затрпани у импровизоване колективне гробнице неколико дана након убиства. У Шумарицама данас израстају као крв црвени каранфили и руже, а окружује их десетине хектара зелених ливада и пропланака, прошараних неправилним сенкама храстове шуме. Корачајући уређеним стазама Шумарицама, које се преплићу осунчаним падинама или скривају сеновитим шумским пролазима, не могу, а да се не сетим оних коју су, пре него што су "омирисали" живот, морали у смрт. Изабрала сам баш ову тему за матурски рад, са намером да подсетим и опоменем на злочин и крвопролиће које се догодило у Крагујевцу, да се историја не би случајно поновила, јер заправо ЗАБОРАВ ЈЕ НАЈВЕЋИ ЗЛОЧИН.

4

ИСТОРИЈА КРАГУЈЕВЦА Крагујевац се налази у централном делу Србије, 125 километра јужно од Београда. Привредни је политички, административни, културни, здравствени и образовни центар субрегиона Шумадије. Сам град има око 150.000, а гравитирајуће подручје око 25'0.000 становника. Бројна археолошка налазишта у ближој и даљој околини Крагујевца (има их око 185 из разних временских епоха:полеолита, неолита, бакарног и бронзаног доба, античког периода и средњег века) говоре да је овај простор био настањен у старијем каменом добу (полеолиту), пре око 40 хиљада година. Први писани траг о Крагујевцу налази се у турским изворима из 1476. године, где се помиње као Краговинџа, на путу Београдском, удаљено од Цариграда 19 дана1. У време аустријско-турских ратова, Крагујевац је два пута био под аустријском влашћу од 1689. до 1690. године и од 1718. до 1739. године. У то време се помиње као војно утврђење "Шанац Крагујевац". Током Првог српског устанка Крагујевац је ослобођен од Турака 5. априла 1804. године. После слома овог устанка, 1813. године Турци се поново враћају у Крагујевац и настављају са пљачком и терором. Коначно ослобођење града од турског ропства дошло је у Другом српском устанку 1815. године. Од 1818. године Крагујевац је престоница обновљене Србије, њен државни и политички центар, у коме кнез Милош Обреновић гради свој двор и смешта сва управна и административна надлештва. Ту се утемељене бројне просветне установе Србије: Гимназија (1833.) , Лицеј-претеча Београдског универзитета (1838) , Књажевско-српска банда-први оркестар, чији копел-мајстор био Јосиф Шлезингер (1831), Позориште (1835), Штампарија (1834).. Иако је престоница 1841. године пресељена у Београд, Крагујевац остаје значајан политички центар, јер се у њему одржавају скупштинска заседа. Ту су 1878. године прочитане и одредбе Берлинског конгреса по којима је Србија постала потпуно независна и суверена држава. Значајан подстицај оживљавању града дало је пресељење Тополивнице из Београда у Крагујевац, из које се касније развио Војнотехнички завод, претеча државне групе "Застава" у оквиру које се налази највећа фабрика аутомобила на Балкану. У Крагујевцу је у више наврата од 1820. године 1830. године боравио Вук Стефановић Караџић, прикупљајући народне песме и умотворине, које ће објављивањем у Немачкој уз помоћ Гетеа, српском народу донети изузетну културну афирмацију у Европи. Занимљиво је да прву фудбалску 1

Живомир Спасић – Блашко Стокић – Милан Андрић, „Пламене стазе Крагујевац“ – спомен парк , Култура – Београд 1971, стр. 17.

5 лопту у Крагујевцу донео млади грађевински инжењер Данило Стојановић, при повратку са студија у Митвоју у Немачкој. Он је 1903. године у овом граду основао фудбалски клуб "Шумадија", један од најстаријих у земљи. Крагујевац се убрзано развија из некадашњег Војнотехничког завода израста предузеће "Застава", у коме поред традиционалне војне опреме, почиње производња аутомобила. Фабрика камиона је у мешовитој својини са италијанском IVECO-ом и може производити годишње 12000 камиона од две и две и по тоне. Фабрика ове велике фирме производи и машине, алате, светлосну опрему, откове, кожну галантерију и друге делове за аутомобилску индустрију, ручне и пољопривредне алате, дечје играчке и броју другу робу широке потрошње. Друго предузеће по величини је "Филип Кљајић", које је некад у она добра времена производило 800 врста готових ланаца за аутомобиле, мотоцикле, бицикле, пољопривредне машине, руднике, железаре, итд. Сада ово предузеће се због лошег пословања налази нажалост у стечају. Као развијени образовни центар Крагујевац има 33 школе: основних, средњих и специјализованих, које похађа више од 33.000 ученика. Крагујевачки универзитет у свом саставу има десет факултета, од којих је половина у средишту, а пет у околним градовима, као и десетак научних и истраживачких института и организација. На факултетима у Крагујевачког универзитета академско образовање стиче око 8.500 студената. У Крагујевцу раде и бројне организације, институције и друштва.

6

УВЕРТИР А Почетком 1941. године Југославија се налазила опкољена са свих страна. На западу Италија, која је 1939. године себи припојила Велику Албанију, на северу Аустрије која је 1939. године припојена Трећем Рајху, и Мађарска која је уз Румунију на североистоку била чланица Тројног пакта, касније се пакту придружила и Бугарска. Обруч око Југославије се све више сужавао, јер се налазила на добром месту и силама Осовина омогућавала лакши пут до Грчке. Тако је 25. марта 1941. године југословенски министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић, у име владе ЦветковићМачек у двору Белвадоре у Бечу, потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту (Немачка, Италија, Јапан). Међутим, вест из Беча изазвала је бурне реакције грађана у земљи. Под притиском народног незадовољства оборена је влада Цветковић-Мачек 27. марта и образована нова под председништвом генерала Душана Симовића. Тај догађај је претходио рату у Југославији. Одлука о нападу на Југославију донесена је одмах (27. марта) на саветовању у Берлину, у присуству Адолфа Хитлера и групе највиших званичника Немачке. Хитлер је издао познату Директиву бр. 25 која је потписана увече после саветовања у Врховној команди, предвиђала је да немачке оружане снаге нападну Југославију из правца Целовац-Грац са севера и из Софије са источне стране да би се што пре стигло до Београда. Немачки напад на Југославију почео је у недељу 6. априла у раним јутарњим часовима. Без објаве рата, тог јутра ваздухопловне формације напале су најпре војне аеродроме и уништиле 64 авиона, потом бомбе су масовно падале на главни град Београд, где су уништаване куће, стамбени блокови, болнице, Народна библиотека... Југославија је окупирана упркос напорима неких јединица и 17. априла обезглављена војна команда (Краљ и влада су напустиле раније земљу), потписала је безусловну капитулацију. Југословенска војска је највећим делом одведена у заробљеништво, док је остатак укључен у војне формације кваслинских творевина на простору прве Југославије или се вратио кући и касније придружио народноослободилачком покрету. Територија Југославије, према Хитлеровим условима била је подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и Албаније (Италија далматинску обалу, Мађарска Банат, Бугарска Македонију...). На делу Хрватске, Босне и Србије формирана је марионетска фашистичка Независна Држава Хрватска, на челу са усташом-фашистом Антом Павелићем. Његов програм на простору своје монструозно творевине по формули:трећину Срба иселити, трећину покрстити, трећину побити. Добар део овог програма се нажалост остварио. У Србији је после успостављања немачког окупационог система, формирана комесарска влада Милана Аћимовића. Касније је била формирана Српска влада Милана Недића тзв. "Влада народног спаса" која

7 је себи тај аргумент преписала у очекивању да ће лојалношћу према окупатору издејствовати заштиту српског народа. Стварну управу имали су представници немачке војске окупационе силе и њихове службе. Носилац целокупне власти Трећег Рајха на окупираној српској територији имао је војноуправни комадант, Хелмут Ферстер. Окупаторске снаге завеле су терор-хапшење и убијање родољуба, одвођење у концентроване логоре антифашистичких расположених грађана, Јевреја, Рома, расељених Словенаца и Срба са подручја која су била антититорска или припадала новонасталој држави Хрватској. Они су уточиште нашли у Србији. Комунистичка партија је за отпор окупатору припремила делове преосталих јединица бивше југословенске војске, који су се прикључили оружаном покрету, под командом генерелаштабног пуковника Драгољуба Драже Михајловића, овлашћеног од прератне владе која је избегла најпре у Каиро, а потом у Лондон док су друге групе окупљали Коста Миловановић Пећанац и генерал Љуба Новаковић. Почетком јула настале су и веће војне формације-партизански одреди. У оквиру Крагујевца формирана су 4 таква одреда:Први Шумадијски у околини Аранђеловца, Крагујевачки у непосредној близини Крагујевца, Други Шумадијски у околини Смедеревске Паланке и Поморавски у околини Јагодине. Постојали су и четнички одреди, посебну улогу је имао Таковски одред. Акције против окупатора су постале учесталије и снажније. Рушене су групе, минирани мостови, дизани у ваздух возила... На територији Србије устанак се тако брзо ширио да почетком августа 1941. године окупатор се више нигде није осећао сигурним. Акције партизана и јединица Драже Михајловића на овом терену су прерасле у нападе на окупаторске јединице и мање градове. Почетком октобра слободна територија Србије се протезала од Дрине на западу до Велике Мораве на истоку. Окупатор је држао изоловане границе у Крагујевцу, Краљеву, Ваљеву, Аранђеловцу, Тополи и Шапцу. Врховно фашистичко руководилаштво није имало избора па је морало да појача снаге у Југославији. Хитлер је издао Наредбу у којој генерал Франц Беме има сву власт у својим рукама и да је он најодговорнији у Србији за све што се десило последњих месеци 1941. године па и злочин у Крагујевцу. Одмах по доласку на нову државу већ 25. септембра, Беме шаље наредбу да се официри, подофицири, становници Србије који су били свирепи према окупатору, спреме за наплату освете као примерна одмазда. Смртна казна за 50 до 100 комуниста за живот једног немачког војника. То је била увертира за злочин и крвопролиће у Крагујевцу.

8

УБИСТВО ЈЕДНОГ ГР АДА У Крагујевцу су се октобарских дана 1941. године налазила два немачка батаљона: III батаљон 749. пука 717. пешадијске дивизије и I батаљон 724. пука 704. пешадијске дивизије. Ови батаљони су учествовали у више акција у ближој и даљој околини Крагујевца, настојећи да што доследније остваре директиве својих старешина о безобзирном поступању са становништвом. Те "акције" састојале су се у спаљивању села и варошица и убијању невиног становништва, пошто припадници ових јединица нису могли да зауставе устанке. Као непосредни повод за стрељање у Крагујевцу послужила је једна акција III батаљона 749. пешадијског пука у Горњем Милановцу. У овом градићу северозападно од Крагујевца 29. септембра нападнута је од устаника 6. чета 920. лондесшицен (Landes-schutzen-посадне трупе) батаљона и после краће борбе већим делом заробљени и одведени у четнички заробљенички логор у Планиници. Већ 1. октобра опуномоћени командујући генерал Беме у Србији налаже: "... најмање један батаљон ојачан, мора себи борбом да прокрчи пут од Крагујевца до Горњег Милановца, да би установио где се налази 6. чета 920. посадног батаљона. Ако се поменута чета не може више пронаћи у Горњем Милановцу, ово се место мора спалити"2. Тај задатак је пристигао III батаљону под командом капетана Фидлера. Он је стигао у Милановац, али није нашао 6. чету. Ухватио је више од 120 талаца са намером да покуша да заробљене припаднике посадног батаљона добије разменом. Добио је позив да хитно помогне једној јединици нападнутој на планини Рудник, па је таоце пустио и кренуо по овом позиву. Због неизвршеног задатка, морао је да иде на изјашњавање и био је укорен. Нова шанса му је пружена 14. октобра, када је поново кренуо у Милановац, ојачан једним одређеним Љотићевским добровољцима, са два преводиоца и групом заробљених талаца, који су уређивали пут ископан од стране партизана и месног становништва. Ни овога пута није пронађена 6. чета, а III батаљон је ухватио и довео у Крагујевац групу од 133 таоца, град је спалио. При повратку је палио успутна села, али је био нападнут од партизана коју су му убили деветоро војника и 27 ранили, од којих је један накнадно преминуо. Штаб 717. дивизије наређење генерала Бемеа примио је 13. октобра, и већ сутрадан, 14. октобра, исто наређење издао командантима пукова. Штаб 749. пешадијског пука то исто наређење је издао и свом Трећем батаљону под командом мајора Фидлера који је био стациониран у Крагујевцу, Исто такво наређење примио је Први батаљон 724. пешадијског пука под командом мајора Кенига, такође са седиштем у Крагујевцу. Командант 749. пешадијског пука, мајор Деси, наредио је команданту I батаљона 724. пешадијског пука мајору Кенигу и команданту III батаљона 2

Миодраг Стоиловић, „Крагујевац октобар 1941“, Нова Светлост Крагујевац, 1996 стр. 42/43

9 капетану Фидлеру да прикупе и изврше стрељање одговарајућег броја талаца у духу наређења генерала Бемеа. Операцијом прикупљања талаца и стрељањем руководио је мајор Кениг, као најстарији командант у граду.

Злочин се одвијао на следећи начин: -Отприлике један дан пре извршења злочина дошао је у Крагујевац један батаљон Немаца као појачање немачкој посади. 15. и 16. октобра стигао је у Крагујевац V добровољачки одред Љотићеваца под командом Марисава Петровића. Неколико дана раније у Крагујевац је дошао посланик Српске владе Бошко Павловић и сазвао конференцију угледних грађана и бивших политичара. Том приликом наишао је на општу пасивност по питању борбе. Пошто је акција Бошка Павловића доживела неуспех и пошто је прикупљено довољно оружаних снага, приступило се извршењу плана. Пре тога извршена су масовна стрељања у селима Маршић, Мечковац, Грасеница у околини Крагујевца, села су запаљена. Још пре тога, 1. октобра 1941. године, крајскомандант барон Бишофсхаузен, инсистирао је код директора и управника крагујевачких школа да ученици редовно похађају

10 школе. Међутим, пошто ученици и даље нису похађали школе, Бишофсхаузен 17. октобра 1941. године поново сазвао све директоре и наредио им да сви ученици похађају школе и да ће у противном ученике и њихове родитеље сматрати саботерима и као такве стрељати. Под таквим претњама ученици су почели да редовно похађају школе. 18. октобра 1941. године немачки војници у Крагујевцу на основу једног специјалног списка похапсили све мушкарце-Јевреје и све оне који су по њиховом мишљењу били комунисти. Затворили су их у бараке бивше аутокомпаније на Становљанском пољу. Овде су држани готово без гране до 20. октобра 1941. године. Увече око шест сати сви су били стрељани. Њихови лешеви нађени су у баракама, у којима су били смештени и по дворишту, расути на све стране, као да су покушали у паничном страху да избегну смрт "овде је убијено око 60 људи, а међу њима и неколико жена. Ствари убијених су однели Немци"3. 20. октобра 1941. године отпочела је општа хајка на људе. Немци су блокирали све излазе из града, али у град су пуштени сељаци из околних села који су долазили у Крагујевац да набављају робу, да би касније били и они похапшени. У рацији су учествовали Немци и Љотићевци. Често се дешавало да су управу Љотићевци хапсили оне које су Немци случајно пропустили и то без самилости и без изузетака. Немци су продирали у гимназије и друге школе и за време предавања купили професоре и ђаке од петог разреда па навише. Постројавали су их у редове по тројицу и одводили. Покупљени су сви радници коју су били запослени у Лепеници. Међу њима је било много деце. У општини, Љотићевци су под непосредном командом Марисава Петровића извршили измену у управи. За председника општине постављен је Страхиња Јањић, сви остали службеници су похапшени и предати Немцима. Хапшени су свештеници и црквењаци у црквама, не водећи рачуна о нужном поштовању према цркви. Управник полиције Стошић је предао Немцима све политичке затворенике и криминалце. Велики број лица ухапшено је у својим домовима, уз претње и навођење лажних чињеница. Немци су говорили да их воде, због замене њихових легитимација и да њима њихова немачка култура забрањује да врше стрељања. Тако име је успевало да људи не дају отпор и да буду пасивни. Љотићевци су хапшена лица прво одводили у свој штаб који је био у школи "Краља Петра II", а затим су их предавали Немцима. На сам дан стрељања, 21. октобра 1941. године Немци су припремили и по граду излепили обавештење "ОБЗНАНУ"4- на немачком и српском језику о свом крвавом послу:

3

Миодраг Стоиловић, „Крагујевац октобар 1941“, Нова Светлост, Крагујевац, 1996 стр. 56 Живомир Спасић – Блашко Стокић – Милан Андрић, „Пламене стазе Крагујевац“ – спомен парк , Култура – Београд 1971, стр. 88. 4

11

Тог истог дана у 7 часова изјутра, отпочело је масовно стрељање. Немци су изводили из барака групу за групом и вршили одвођења. Издвојен је мали број људи, претежно занатлија, лица специјализована за друга нужна занимања и страни држављани. Остали су одвођени до оближњег Сушичког потока у Шумарицама и у групама од 60-120 под стражом Немаца, који су били у пуној ратној опреми. Тамо им је било наређено да се построје у два реда, а потом су побијени, митраљеском ватром. Немци су истовремено на једну групу људи пуцали, једни у висини главе, други у висини појаса а трећи у висини ногу. После сваке побијене групе, Немци су сваког прегледали понаособ, па уколико није био смртно погођен, он је добио још који метак у главу. Покрили су их кукурузовином, певајући су одлазили по другу групу. Тако се радило цело пре подне до 14 часова. Када је све било завршено организовали су параду у граду. За време самог стрељања појавио се лично мајор Кениг да би видео како се врши стрељање. У току стрељања само једном малом броју људи успело је да се спасу или бекством или да су неком случајношћу били само рањени. Да би се спремили даљи покушаји бекства, Немци су последње групе везали конопцима или чак бодљикавим жицама. За време самог стрељања било је доста потресних сцена. Тако је на пример: "Мирослав М. Радојковић вођен на стрељање заједно са оцем. Приликом одабирања, отац именованог био је издвојен из групе која је била одређена за стрељање, предложио је једном немачком официру да стреља њега уместо сина. Немац је одмах прихватио замену"5. Други случај: "Немци су издвојили четворо деце из групе која је била одређена за стрељање. Марисав Петровић, који се ту нашао замолио је Немце да издвоје још два 5

Драгољуб М. Петровић, „Преживели оптужују“ – Спомен-парк Крагујевац, Култура 1966, стр. 148

12 детета а у замени им понудио пет других. Пошто су се Немци сагласили, Марисав Петровић им је дао пет омладинаца међу којима су се налазила двојица која су већ раније била пуштена на слободу."6 После завршеног злочина, Немци нису дозволили никоме од родбине да прилази лешевима. Отварали су ватру на свакога ко би то покушао. Било је доведена посебна група људи, који су закопавали лешеве. Њима је наређено да не смеју оставити никакав трг да је ту гробље. Да би се сакрили сви званични трагови који би указали на ове грозне злочине, немачке власти су забраниле да се одржава јавни помен. Опелу су могли да присуствују само свештеници. По наређењу немачких власти на уверењима о смрти које су издавале црквене власти, није се смело навести као узрок смрти-стрељање. Немачке власти ишле су још даље и родбини стрељаних лица издавале потврде, из којих је произилазило да су стрељана лица изгубила своје животе наводно у борбама у Крагујевцу, 21. октобра 1941. године. Један од активних учесника Крагујевачке трагедије, Љотићевац Марисав Петровић у свом сведочењу 22. 12. 1970. године о овом догађају поред осталог, пише: "Узрок стрељања у Крагујевцу 21. 10. 1941. године. На дан 21. октобра 1941. године окупатор је стрељао у Крагујевцу 2.300 таоца. Стрељани су мушкарци од 15 до 60 година старости, где су биле заступљене све професије грађана сем богатих трговаца и општинара. Ово масовно стрељање народа Немци су извршили као одмазду ради својих 10 погинулих и 26 рањених војника у борби против партизана и четника Драже Михајловића... И да би трагедија српског народа била што већа у Шумадији, партизани и четници су излили сатански вандалски бес над немачким погинулим војницима. Погинулима су одсекли полне удове и ставили им у уста. Немци су ову потресну слику фотографисали и послали својим вишим командама..."7 Број жртава стрељаних у Шумарицама у немачким и нашим изворима података се не слажу. Немачки званични извори истичу 2.300 стрељаних, тај број је објављен у већ наведеној "Обзнани" 21, октобра. Међутим, број жртава је био много већи. У књизи "Крагујевац октобар 1941." пише: "У нашој домаћој и страној литератури и изворима најчешће се помиње цифра од око 7.000 стрељаних грађана у Крагујевцу, док четнички извори спомињу, чак и 12.000 стрељаних"8. У књизи "Поруке стрељаног града" посвећеној масовном стрељању грађана Крагујевца, Бранислав Божић наводи:"... Улицама града који је за један дан изгубио 7.000 становника, у коме су се готово на свакој кући виле црне заставе, који је грцао погођен чудовишним злочином..."9.

6

Драгољуб М. Петровић, „Преживели оптужују“ – Спомен-парк Крагујевац, Култура 1966, стр. 150 Миодраг Стоиловић, „Крагујевац октобар 1941“, Нова Светлост, Крагујевац, 1996 стр. 71/72 8 Миодраг Стоиловић, „Крагујевац октобар 1941“, Нова Светлост, Крагујевац, 1996 стр. 73 9 Бранислав Божић, „Поруке стрељаног града“ Спомен-парк Крагујевац – култура, Београда 1966, стр. 141 7

13 У књизи "Наш ослободилачки рат и народна револуција 1941-1945", истиче се "... Нечувени покољ извршили су Немци 21. октобра 1941. у Крагујевцу. Тога дана окупатори су стрељали око 7.000 грађана Крагујевца. Из гимназије су извели читаве разреде заједно са наставницима и стрељали"10. Независно од тога који је податак тачан, јасно је да се у Крагујевцу догодио злочин. Припадници немачке војске плански и организовано стрељали су више хиљада невиних грађана. На губилиштима у Шумарицама, било је читаво брдо од лешева српских синова, а просута српска крв јуришала је као вода у Лепеници. И то је оно што историја и колективна свест човечанства мора да памти као опомену и озбиљно упозорење.

10

Јован Марјановић – Перо Морача, „Наш ослободилачки рат и народна револуција 1941-1945“, Историјски преглед – Просвета – Београд 1963, стр. 287

14

ЗАКЉУЧАК Злочин у Крагујевцу је тема и инспирација за писање мог матурског рада. Зашто сам изабрала баш то? Зато што у том монструозном злочину масовног убијања, страдали су недужни људи, професори, трговци, песници, сликари, обични грађани...ђаци мојих година, и баш када су требали имати безбрижно детињство, неко је дошао и све то погазио и њихове снове уништио... Сви су били храбри до последње секунде свог живота. Још се нису довољно нагледали овога света, а већ су морали одлепршати на онај други. Сваке године, 21. октобра одржава се крај споменика стрељаним ђацима у Шумарицама велика сценско-музичка манифестација "Велики школски час", где од када знам за себе редовно присуствујем. Тог дана је увек небо сиво, тмурно и често пада киша, као да и Бог плаче за свим тим угашеним животима.

КРВАВА БАЈКА -ОдломакБило је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану. Исте су године сви били рођени исто су им текли школски дани, на исте свечаности заједно су вођени, од истих болести сви пелцовани, и сви умрли у једном дану... Десанка Максимовић

15

Споменик „Против зла“

Споменик „Отпора и слободе“

Споменик „Кристални цвет“

Споменик „Стрељаним србима“

Споменик „Бола и пркоса“

16

ЛИТЕР АТУР А

1. Бранислав Божић, Поруке стрељаног града, Спомен-парк, Крагујевацкултура, Београд,1966. 2. Драгољуб М.Петровић, Преживели оптужују, спомен-парк, Крагујевацкултура, 1966; 3. Живомир Спасић-Блашко Стокић-Милан Андрић-Пламене стазе Крагујевца, Спомен-парк, култура-Београд, 1971.; 4. Јован Марјановић-Перо Морача, Наш ослободилачки рат и народна револуција 1941-1945, Историјски преглед, Просвета-Београд, 1963 5. Миодраг Стојиловић, Крагујевац октобар 1941, Нова светлост, Крагујевац, 1996.