Istorija Jugoslavije 2.docx

Istorija Jugoslavije 2

Jugoslovenska drzava 1945 – 1948 - unutrasnje prilike i spoljna politika На Другом заседању Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије 29. новембра 1943. године збачена је монархија и проглашена република. Нови устав је донет 31. јануара 1946. године, када држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија. Устав је именовао пет нација, шест република и две аутономне покрајине. Републике: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија и Србија са Аутономном Покрајином Војводином и Аутономном Покрајином Косовом. Иако федерална, Југославијом је владала централизована КПЈ на челу са Јосипом Брозом Титом. Извршена је национализација имовине. 1948. године Тито није прихватио мешање Стаљина у унутрашње ствари Југославије, те до Стаљинове смрти наступа ера хладних односа са Совјетским Савезом. Стаљинови симпатизери у Југославији су слани у логоре. Године 1950. уведено је радничко самоуправљање. Земља 1963. мења назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Југославија је један од оснивача Покрета несвртаних 1961. године и била је његов први домаћин. Творци овог покрета су били Тито, Нехру и Насер. Следећи устав је донет 1963. године. Prvi Ustav FNRJ jednoglasno je proglašen na zajedničkoj sednici oba doma Ustavotvorne skupštine. Rađen je po ugledu na Ustav SSSR-a iz 1936 (Staljinov ustav). To se naročito odnosi na deo o ulozi i ovlašćenju izvršnih organa vlasti. Jugoslavija je definisana kao "savezna narodna država republikanskog oblika, zajednica ravnopravnih naroda koji su na osnovu prava na samoopredeljenje uključujući pravo na odcepljenje izrazili svoju volju da žive zajedno u federativnoj državi" koju je sačinjavalo šest republika s tim što je Srbija u svom sastavu imala Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu Kosovsko-metohijsku oblast. Iako je bila organizovana na federativnom principu, nova socijalistička Jugoslavija je u početnoj fazi razvitka imala obeležje centralizovane federacije koje se ogledalo u podeljenosti nadležnosti između savezne države i republika sa izrazitom prevlašću federalnih organa. Ustavom je propisan izgled grba i zastave. Regulisana su osnovna prava naroda i republika koje su dobile ustave. Određeno je da teritorijalno razgraničenje između republika vrši Narodna skupština FNRJ i republičke granice nisu se mogle menjati bez njihovog pristanka. Nacionalnim manjinama zagarantovani su pravo i zaštita kulturnog razvitka i sloboda upotrebe jezika. Građani koji su navršili 18 godina imali su pravo da biraju i da budu birani u sve organe državne vlasti. Zajamčena je sloboda savesti i veroispovesti. Crkva je odvojena od države. Zagarantovana je sloboda štampe, govora, udruživanja, zborova, javnih skupova i manifestacija. Škola je odvojena od crkve i osnovna nastava je bila obavezna i besplatna.

Ustavom je regulisana nadležnost FNRJ i najviših saveznih organa. Narodna skupština FNRJ je bila vrhovni organ državne vlasti i sačinjavala su je dva doma – Savezno veće i Veće naroda. Prezidijum Narodne skupštine, a pre njega Predsedništvo Ustavotvorne skupštine, ostvarivao je funkciju kolektivnog šefa države. Sastojao se od predsednika, šest potpredsednika, sekretara i najviše 30 članova. Први председник послератне Југославије је био Иван Рибар, а председник Владе је био Јосип Броз Тито. Београдски процес је назив за суђење генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од још двадесет тројице оптуженика из редова четника, владе у игнзанству и Недићевог режима за издају и ратне злочине. Званичан назив поступка је био „Суђење ДрагољубуДражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941—1945)“. Суђење је одржано у Београду, од 10. јуна до 15. јула 1946. његово хватање постало један од приоритетних задатака нове југословенске службе безбедности ОЗНE, односно предмет једне од најопсежнијих и најбоље организованих обавештајних операција у историји бивше Југославије. Операцији, коју је водио Слободан Пенезић Крцун, је битно допринело заробљавање Николе Калабића, бившег команданта Горске гарде и блиског Михаиловићевог пријатеља. Калабић је пристао сарађивати с ОЗНом тако што ће ступити у контакт с Михаиловићем и под изговором наводног сусрета с представницима англоамеричких обавештајних служби га предати ОЗН-иним агентима. Михаиловић је ухваћен у селу Репушевићи у околини Вишеграда 13. [178] марта 1946. Министар унутрашњих послова ФНР Југославије, Александар Ранковић, је 24. марта 1946. у свом експозеу у Народној скупштине обзнанио да је Драгољуб Михаиловић од 13. марта налази у рукама власти.[179] Претходно, Ранковић је из Београда јавио Ј. Б. Титу, који се налазио у Варшави, да је Дража ухваћен, а овај специјалним телефоном позвао Стаљина да му вест лично саопшти.[179] Вест о хапшењу генерала Михаиловића, обишла је свет муњевито и различито је примљена. Просовјетски период Југословенска влада је у савезу са Совјетским Савезом под Јосифом Стаљином рано у Хладном рату оборили два америчка авиона у југословенском ваздушном простору 9. и 19. августа 1946. Ово су била прва ваздушна обарања западних авиона током Хладног рата и изазвала дубоко неповјерење у Тита у САД, па чак и позива на војну интервенцију против Југославије. Обарање америчких авиона из августа 1946. је био инцидент са почетка Хладног рата када је Југословенско ратно ваздухопловство оборило два америчка авиона која су повредила југословенски вадзушни простор изнад Словеније. Напета ситуација је смирена након договора маршала Тита и америчког амбасадора Патерсона да се породицама

погинулих америчких авијатичара исплати новчана одштета, а Американци су престали да надлећу Југославију. После завршетка Другог светскот рата САД су у Европи задржале око 200.000 својих војника на територијама земаља некадашњих чланица Сила Осовине (у Немачкој, Аустрији и Италији). За одржавање логистичких веза међу својим базама ослањали су се на авионе Даглас C-47. Амерички пилоти су летели најкраћим путем између америчких база у Италији и Аустрији, што је значило повређивање југословенског ваздушног простора. Са друге стране, Југословенска армија је била сила наоружана модерним совјетским, британским и заплењеним немачким наоружањем. У арсеналу Југословенске армије налазио се и модерни ловац Јак-3. Односи између САД и Југославије су били затегнути. Југославија је подржавала комунисте у Грчком грађанском рату и држала део своје војске у Албанији. Западни савезници нису изручили Југославији велики део квинслишких снага (усташа, љотићеваца и четника), а неколицину је америчка обавештајна служба заврбовала да раде у њихову службу ради заустављања експанзије комунизма. Американци се нису обазирали на југословенске протесте, већ су наставили да прелећу преко Словеније. Тито и југословенско војно руководство су почетко августа донели одлуку да се Англоамериканцима покаже да је Југославије озбиљна у намери да не дозволи даље прелете, и да се страни авиони присиле на повлачење или да се обори ако се оглуши о упозорења. Стога је 254. ловачки пук из састава Треће ловачке дивизије из Новог Сада 3. августа прекомандован у Љубљану. Односи између САД и Југославије су били затегнути. Југославија је подржавала комунисте у Грчком грађанском рату и држала део своје војске у Албанији. Западни савезници нису изручили Југославији велики део квинслишких снага (усташа, љотићеваца и четника), а неколицину је америчка обавештајна служба заврбовала да раде у њихову службу ради заустављања експанзије комунизма. Американци се нису обазирали на југословенске протесте, већ су наставили да прелећу преко Словеније. Тито и југословенско војно руководство су почетко августа донели одлуку да се Англоамериканцима покаже да је Југославије озбиљна у намери да не дозволи даље прелете, и да се страни авиони присиле на повлачење или да се обори ако се оглуши о упозорења. Стога је 254. ловачки пук из састава Треће ловачке дивизије из Новог Сада 3. августа прекомандован у Љубљану. Југословенски ловци Јак-3 су 9. августа пратили амерички Даглас C-47 и дали му до знања да их следи ван југословенског ваздушног простора. Амерички авијатичари нису поступили према упозорењу ловаца, па је ловцима наређено да пуцају испод америчког авиона. Амерички авион и даље није скренуо са свог пута, па је југословенским ловцима наређено да га оборе. Амерички пилот је успео да авион принудно спусти у близини Крања. Овом приликом је рањен један члан посаде и један капетан турске војске који се налазио у авиону. Турчин је пребачен у болницу, а трочлана посада и четири путника су одведени на саслушање. Десет дана касније, 19. августа је оборен и други амерички авион

Nesvrstani kao spoljnopoliticko opredeljenje

Покрет несврстаних је међународна организација више од 100 земаља које су сматрале себе званично неуједињене са једним или против једног од већих блокова. Сврха организације, како је написано у Хаванској декларацији из 1979. године, је да осигура „националну независност, суверенитет, територијални интегритет и безбедност несврстаних земаља у њиховој борби против империјализма, колонијализма, неоколонијализма, апартхејда, расизма, укључујући и ционизам и све облике стране агресије, окупације, доминације, мешања или хегемоније, као и против блоковске политике“. Покрет несврстаних се фокусирао на националне борбе за независност, искорењивања сиромаштва, економски развој и супротстављање колонијализму, империјализму и неоколонијализму. Они су представљали 55% становништва планете, већину влада на свету и скоро две трећине чланица Уједињене нације. Важнији чланови су били Југославија, Индија, Египат и повремено Кина. Бразил никада није био стални члан покрета, али је држава делила много циљева Покрета несврстаних и често је слала посматраче на конференције Покрета несврстаних. Иако је намеравано да организација буде близак савез као и НАТО и Варшавски пакт, имала је мало јединства и многе од њених чланица су биле у савезу са једном или другом великом силом. На пример, Куба је била у савезу са Совјетским Савезом током Хладног рата. Термин „Несврстани“ је први сковао индијски премијер Џавахарлал Нехру током свог говора 1954. у Коломбу, Шри Ланка. Порекло Покрета несврстаних се може пратити до конференције одржане у Бандунгу, Индонезија, 1955. Светске несврстане нације су изразиле своју жељу да не буду увучене у идеолошке сукобе Истока и Запада у Хладном рату. Бандунг је био значајна прекретница за развој покрета као политичке организације. Тито, Нехру и Насер су 19. јула 1956. године на Брионима потписали декларацију о заједничкој сарадњи и политици - Покрет несврстаних. Ипак, 5 година касније у септембру 1961. године, уз велику заслугу Јосипа Броза Тита, одржана је прва званична конференција Покрета несврстаних. Уз Тита и Нехруа, други истакнути светски лидери који су учествовали у стварању Покрета несврстаних су били Гамал Абдел Насер, председник Египта, Сукарно, председник Индонезије и Кваме Нкрумах, први председник Гане. Прва конференција се одржала у Београду 1961. године. На њој су били представници 25 земаља – по 11 из Азије и Африке заједно са Југославијом, Кубом и Кипром, а у складу са усвојеним „критеријумима несврстаности“, којима се обавезују да воде политику несврстаности на принципима коегзистенције, да подржавају борбу за национално ослобођење, да се не укључују у мултилатералне пактове блоковских сила, да не склапају

војне савезе са великим силама и да не уступају своју територију за војне базе великих сила. У свом говору, један од родоначелника несврстаности, председник Тито је рекао: „Овај састанак, по мом мишљењу, треба да доведе велике силе до сазнања да судбина света не може да буде у њиховим рукама. Историјски значај Београдске конференције је у томе што је први пут окупила државнике несврстаних земаља и формулисала изворне принципе и циљеве политике и покрета несврстаних као независног, ванблоковског и глобалног фактора у међународним односима. Сукоб са СССР-ом приморао је Југославију да редефинише своју спољну политику. У први план њеног спољнополитичког наступа истакнути су принципи Повеље Организације уједињених нација. 

9. конференција – Београд, СФРЈ, 4. септембар 1989 — 7. септембар 1989.

Jugosalvija i „ Balkanski pakt „ 1953 – 1954

Балкански пакт је био војно-политички савез који су чинили Југославија, Грчка и Турска. Ступио на снагу 29. маја 1953. године, на дан депоновања последњег ратификационог инструмента код државног секретара за иностране послове Југославије, у складу са чланом X. Ратификациони инструменти депоновани су следећим редоследом: Југославија, 6. априла 1953. године; Грчка, 21. маја 1953. године; Турска, 29. маја 1953. године.

Jugoslavija i hladnoratovske krize : Trscanska, Suecka, Madjarska, Kubanska, Prasko prolece

У самој завршници рата, 30. априла 1945. године око 3500 италијанских добровољаца је покренуло протесте и уличне борбе у Трсту. Следећег дана, 1. маја 1945. тенкови Осме далматинске бригаде у саставу Четврте југословенске армије, под командом Петра Драпшина је ушла у Трст. Ипак, Немци су одбили да се предају Југословенима. То су

урадили тек следећег дана када су британске трупе дошле до Трста. Ипак, контрола над градом је одмах предата Југословенској армији. Маршал Тито није хтео да попусти у вези Трста. Он је подсетио Британце да питање Трста није само војно, него и политичко питање, јер је у питању област која је Југославији била неправедно одузета још након Првог светског рата. Британски војни фактори су после разговора са Титом ствар препустили савезничким владама. Југословенска армија је имала пуну контролу над градом све до 12. јуна 1945. и тај период је познат као "40 дана Трста Премијер Велике Британије Винстон Черчил је вршио притисак на америчког председника Трумана да се заједно супротставе југословенским трупама. За њих је питање Трста било поистовећено са продором комунизма ка Италији и Западу. Ревизија граничних линија између Италије и Југославије је превазилазила билатерални спор те две државе и представљала је један од почетака Хладног рата. Совјетској влади није одговарало да подржавањем југословенских интереса погорша односе са САД и Великом Британијом. Након договора Тита и британског фелдмаршала Харолда Александера, у Београду су 9. јуна 1945. Иван Шубашић, Ричард Патерсон и Ралф Стивенсон (амбасадори САД и Велике Британије) потписали споразум три владе о успостављању привремене управе, по ком се спорно подручје стављало под заповедништво и надзор савезничког врховног команданта. Југословенске трупе на том простору су ограничене на 2000 војника. И поред постигнутог компромиса, питање Трста је оптерећивало односе Југославије и западних савезника и дуги низ година је остало извор неспоразума и жариште латентне кризе. На југословенским северозападним границама владало је опсадно стање. Честа су биле кошкања између југословенских и јединица пољске емигрантске армије генерала Владислава Андерса (у саставу британске армије). Од фебруара до августа 1946. англо-америчка авијација је нарушавала ваздушни простор Југославије, што је у августу довело до обарања једног и присилног спуштања другог америчког авиона на југословенску територију. Истовремено са тим, односе је додатно погоршавао и притисак са Запада око суђења Дражи Михаиловићу и Алојзију Степинцу. Такво стање је потрајало до 1947. године када је потписан мировни уговор у Паризу и формирана Слободна Територија Трста. Слободна територија Трста основана је 10. фебруара 1947. године, након потписивања мировног уговора у Паризу, како би се решио проблем овог, тада вишеетничког и вишејезичног подручја. Главна намена била је смањивање територијалних својатања овог стратешки врло важног подручја за трговину са централном Европом. Уочи Мировне конференције у Паризу, одржана су и два Савета министара спољних послова великих сила (САД, СССР, Велика Британија, Француска, Кина). На првом, одржаном 18. септембра 1945, југословенска делегација је изнела предлог статуса Трста као федералне јединице ДФЈ уз статус слободне луке. Италијански предлог је предвиђао интернационализацију града и аутономију Ријеке. Ниједан предлог није прихваћен.

Друго заседање Савета министара великих сила одржано је од јуна до јула 1946. На њему су одбијени предлози о интернационализацији Трста и кондоминију (двојној управи над градом). Париској мировној конференцији поднето је пет пројеката за решавање тршћанског питања – совјетски, британски, француски, амерички и југословенски. Југословенски нацрт је предвиђао независност слободног града Трста, који би се са Југославијом имао заједничке службе представљања у иностранству, монетарни систем, царине, железницу, поштанске везе итд. Усвојено је решење о формирању Слободне Територије Трста која је званично била под контролом Уједињених нација. Слободна територија Трста састојала се од града Трста, те обалног појаса који се данас налази у Италији (зона А) и једног дела Истарског полуострва (зона Б), данас подељеног између Словеније и Хрватске. Подручје државе протезало се на 738 km² око Тршћанског залива од Дуина на северу, до Новиграда на југу. У Слободној територији Трста живело је око 330.000 становника. Ова територија никад није de facto функционисала као самостална држава, иако је de iure то била, те је издавала властити новац и поштанске марке. Зона А је била под заједничком командом Америчке и Британске војске. Зона Б је била под командом Југословенске народне армије (ЈНА). Слободна територија Трста основана је 10. фебруара 1947. године, након потписивања мировног уговора у Паризу, како би се решио проблем овог, тада вишеетничког и вишејезичног подручја. Главна намена била је смањивање територијалних својатања овог стратешки врло важног подручја за трговину са централном Европом. Уочи Мировне конференције у Паризу, одржана су и два Савета министара спољних послова великих сила (САД, СССР, Велика Британија, Француска, Кина). На првом, одржаном 18. септембра 1945, југословенска делегација је изнела предлог статуса Трста као федералне јединице ДФЈ уз статус слободне луке. Италијански предлог је предвиђао интернационализацију града и аутономију Ријеке. Ниједан предлог није прихваћен. Друго заседање Савета министара великих сила одржано је од јуна до јула 1946. На њему су одбијени предлози о интернационализацији Трста и кондоминију (двојној управи над градом). Париској мировној конференцији поднето је пет пројеката за решавање тршћанског питања – совјетски, британски, француски, амерички и југословенски. Југословенски нацрт је предвиђао независност слободног града Трста, који би се са Југославијом имао заједничке службе представљања у иностранству, монетарни систем, царине, железницу, поштанске везе итд. Усвојено је решење о формирању Слободне Територије Трста која је званично била под контролом Уједињених нација. Слободна територија Трста састојала се од града Трста, те обалног појаса који се данас налази у Италији (зона А) и једног дела Истарског полуострва (зона Б), данас подељеног између Словеније и Хрватске. Подручје државе протезало се на 738 km² око Тршћанског залива од Дуина на северу, до Новиграда на југу. У Слободној територији Трста живело је око 330.000 становника. Ова територија никад није de facto функционисала као самостална држава, иако је de iure то била, те је издавала властити новац и поштанске марке. Зона А је била под

заједничком командом Америчке и Британске војске. Зона Б је била под командом Југословенске народне армије (ЈНА). Користећи захлађење односа Југославије и Совјетског Савеза, 20. марта 1948. године, трипартитне силе Француска, Велика Британија и САД су издале су ноту којом се захтева враћање Слободне територије Трста под контролу Италије. Након дефинитивног разлаза Тита и Стаљина и избацивања Југославије из Информбироа, овај захтев је одложен до 1954. године. 5. октобра 1954. године, у Лондону, потписан је Лондонски споразум (меморандум) којим је Слободна територија Трста престала да постоји. Зона А је прикључена Италији, а зона Б Југославији. Коначна граница између Италије и Југославије је договорена 1975. године, Осимским споразумима (или Осимским споразумом), који је потписан 10. новембра у италијанском месту Осимо. Зона А одговара данашњој италијанској покрајини Трст, а зона Б је подељена између приморске Словеније и Истарске жупаније. Италијанско министарство спољних послова није било директно укључено у преговоре, а споразум је с италијанске стране потписао Еугенио Карбоне, тадашњи генерални директор Министарства индустрије и трговине. Југословенски потписник био је Милош Минић, тадашњи министар спољних послова. Након распада Југославије, су Словенија и Хрватска.

обавезе

из

Осимског

споразума

преузеле

Суецка криза, позната и као Суецки рат или Рат 1956. (у арапском свету познат као Тространа агресија; остала имена су Суецко-синајски рат, Суецка кампања или Операција Мускетар), је био рат који се водио на територији Египта1956. Водио се између Египта и удружених снага Израела, Уједињеног Краљевства и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера Насера да национализује Суецки канал. Европске су се снаге у том рату бориле из економских разлога, док је Израел хтео отворени канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца из Египта. U laptop pdf

Jugoslovenska drzava nakon smrti Josipa Broza Tita do kraja 80-ih godina XX veka

Od 1980. do 1991. godine, vlast Jugoslavije je bila kolektivna, svake godine je vođa bio iz različitog predsedništva jedne od šest republika nekadašnje Jugoslavije.

Raspad jugoslovenske drzave

Распад Југославије настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. вијека. Након периода политичких криза осамдесетих година, дошло је до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а неријешена питања изазвала су међуетничке сукобе. Ратна дешавања су се првенствено одвијала у Хрватској и Босни и Херцеговини. Након савезничке побједе у Другом свјетском рату, Југославија је формирана као федерација шест република: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Поред република, на подручју Србије су формиране двије аутономне покрајине: Војводина и Косово. Свака од република је имала свој огранак Комунистичке партије Југославије и владајућу елиту, као и тензије које су ријешене на савезном нивоу. Југословенски модел организације државе, као и „средњи пут” између планске и либералне економије, имао је релативан успијех, а земља је прошла кроз период снажног економског раста и релативне политичке стабилности до осамдесетих година, под чврстом владавином доживотног предсједника Јосипа Броза Тита. Након његове смрти 1980, ослабљени систем савезне владе није био у могућности да се носи са растућим економским и политичким разлозима. Осамдесетих година, Албанци на Косову су тражили да аутономна покрајина Косово добије статус конститутивне републике, почевши са немирима 1981. године. Етничке тензије између косовских Албанаца и Срба опстале су током читаве деценије, што је резултовало растом српског противљења високој аутономији покрајина и неефикасном систему консензуса на савезном нивоу, који су виђени као препреке српским интересима. Слободан Милошевић је 1987. године ступио на власт у Србији и кроз низ популистичких потеза стиче дефакто контролу над Косовом, Војводином и Црном Гором, добивши висок ниво подршке међу Србима за своју централистичку политику. Милошевић је наилазио на противљење страначких лидера Словеније и Хрватске, који су се залагали за демократизацију земље у складу са Револуцијама 1989. године у Источној Европи. Савез комуниста Југославије се распао 1990. по федералним линијама. Током 1990. године, комунисти губе прве вишестраначке изборе одржане у земљи од сепаратистичких партија, осим у Србији и Црној Гори, гдје изборе добија Милошевић и његови савезници. Једна република за другом су 1991. проглашавале независност, али статус српске мањине изван Србије и Црне Горе остаје неријешен. Након низа међуетничких инцидената, услиједили су ратни сукоби, прво у Словенији, па у Хрватској и затим у Босни и Херцеговини; ратови су оставили дугорочну економску и политичку штету у региону.

После смрти Јосипа Броза Тита, маја 1980. године, Председништво СФРЈ, као врховни орган руковођења, ни изблиза није имало Титову снагу одржавања јединства и способности да земљу извуче из кризе. Осим економских тешкоћа јачали су национализми и републички сепаратизми који су водили у непомирљиве поделе. КосовскиАлбанци су почели отвореније износити ставове о прерастању Косова у седму југословенску републику. Марта и априла 1981. године, дошло је до великих немира на Косову, које су применом силе, сузбиле југословенске војне и полицијске снаге. Међутим сукоби између Албанаца и Срба у тој јужној српској покрајини су настављени.[4] После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популације Долазак Милошевића на власт[уреди] Насилно протеривање и шиканирање Срба са Космета доводило је до све чешћих протеста Срба из те покрајине. Српско државно руководство, које је средином 1980их предводио Иван Стамболић, покушавало је да покаже да је проблем Косова проблем целе Југославије. Зато је Србија настојала да постепено дође до уставних промена, које би српским покрајинама (Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина и Косово) смањиле високи степен аутономије које су тада уживале. С друге стране, тензије на Косову су се појачавале (паралелно са економским тензијама унутар целе Југославије), па је и сам Стамболић у априлу 1986. посетио Косово Поље где је покушао да смири ситуацију. Међутим, његова посета није допринела смиривању ситуације. Ненасилне побуне Срба против покрајинског руководства у наредном периоду су се све чешће низале. На дан 24. априла 1987. године, председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије Слободан Милошевић, заједно са покрајинским партијским функционером Аземом Власијем, посетио је Косово Поље, где се састао са тамошњим Србима који су се жалили на терор Албанаца. Приликом те Милошевићеве посете, дошло је до сукоба народа и милиције, а Милошевић је јавно стајо на страну косовских Срба, изговоривши реченицу „Нико не сме да вас бије!“. Око процене шта је требало учинити настао је раздор и у српском државном руководству.[6] Убиство војника ЈНА у касарни у Параћину 3. септембра 1987, које је починио Албанац Азиз Кељмендисамо је погоршало стање. У српским медијима почела је кампања и тврдило се да је то злочин Албанца уперен против Југославије. Зато је у Србији каменовано више радњи у власништву Албанаца. На седници Градског комитета Савеза комуниста Београда, тадашњи лидер београдских комуниста, Драгиша Павловић, је критиковао националистичке појаве и осудио националистичку политику коју је спроводио ЦК СК Србије.[тражи се извор] Милошевић се окренуо против свог ментора и тадашњег председника Председништва СР Србије Ивана Стамболића. 23. септембра 1987, одржана је Осма седница ЦК СК Србије, на којој Милошевић уклања са челних позиција Павловића и друге Стамболићеве најближе сараднике, а три месеца касније и сам Стамболић разрешен је дужности. Отада почиње да се мења српска политика према Косову, Војводини, али и према другим републикама. Отпочело је доба организованих митинга, који су имали за циљ обарање „непослушних“ номенклатура у власти.[тражи се извор] Најпре је, преко демонстрација у октобру 1988. године, смењено покрајинско руководство у САП Војводини. Убрзо потом, такође вршењем притисака помоћу демонстрација, смењена је власт у Црној Гори (11. јануар 1989). А на Косову је 20. фебруара 1989. године

отпочео штрајк рудара у руднику Стари Трг, у околини Приштине. Рудари су захтевали обуставу најављених уставних и политичких промена, као и најављену смену покрајинских руководиоца.[7] Милошевић је од југословенског руководстава затражио увођење ванредног стања. Испред Савезне скупштине су се окупили косовски Срби. Водећи словеначки политичар Милан Кучан је 27. фебруара напустио састанак и исте вечери на скупу у Цанкарјевом дому је изјавио да се у Старом Тргу „брани авнојевска Југославија“. Ова изјава је у Србији наишла на негативну реакцију и исто то вече, група студената београдског Универзитета, кренула је према савезном парламенту, а ускоро се тој колони прикључио већи број грађана. Следећег дана, 28. фебруара, радници су добили слободан дан и око 300.000 људи[8], по процени ТВ Београд, протестовало испред Савезне скупштине у Београду. Говорници су се смењивали, али нико није могао да умири масу, која је захтевала да јој се обрати председник Председништва СР Србије Слободан Милошевић, који је то и учинио. На скандирање масе која је захтевала хапшење косовског функционера Азема Власија, Милошевић је одговорио да ће испунити то обећање.[9] Врло брзо након Власијевог хапшења и смене те постављања потпуно нове покрајинске, косовске, власти, Председништво СФРЈ увело је ванредно стање на Косову, 3. марта. Акцијом снага српске полиције у руднике угушена је побуна албанских рудара.[9] 28. марта 1989, Скупштина Србије укида високи степен аутономије до тада САП Војводини и САП Косову, и враћа их у државно-правни оквир СР Србије Стање 1989.[уреди] 1989. године створени су услови за распад СФРЈ. Крај блоковске поделе и рушење Берлинског зида крајем 1989. године истовремено је и почетак демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике САД и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крај источног политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ. Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање опстанак комунистичког политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену политичког система СФРЈ и прелазак на демократију. Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довели су, изненада, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање реформе политичког и економског система СФРЈ, које је покренуо Едвард Кардељ током 70их, и спољна политика су два фактора која су највише утицала на распад.[тражи се извор] Од 1989. године нагло се погоршавају односи између Србије и осталих југословенских република, нарочито са СР Словенијом. Након одржаног митинга поводом прославе 600 година од Косовске битке, у јуну те 1989, почињу међусобне оптужбе Београда и Љубљане. Прво је у септембру Словенија прогласила амандмане на свој Устав, проглашавајући приоритет републичког законодавства над савезним, а потом је 1. децембра словеначка полиција забранила одржавање митинга групи Срба у центру Љубљане који су се противили оваквим променама. Хрватско руководство је помогло словеначком тако што је забранило пролазак кроз своју територију Србима са Косова и Метохије који су желели да присуствују митингу. Руководство СР Србије на то је одговорило увођењем економских санкција против СР Словеније.[тражи се извор]

Питање политичког система СФРЈ после 1989. године постало је предмет посебног интересовања САД и Запада. Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ постављала је питање политичког система СФРЈ као важније од јединства и очувања СФРЈ као државе.[тражи се извор] Српски и црногорски политичари нису сматрали да је потребна промена политичког система. Милошевић је још увек „тражио“ начин да унапреди социјалистичкиполитички систем и изјављивао: „Ми ћемо ући у ту Европу, али наравно као равноправни чланови и наравно, то се само по себи подразумева, на наш југословенски и социјалистички начин”.[11] Према овоме српска власт је за будућност предвиђала Југославију као федералну државу као до тада на челу са Савезом комуниста Југославије.[тражи се извор] Мирјана Марковић, супруга председника Председништва СР Србије, изјавила је „Да ли ћемо живети у социјалистичком или у неком другом друштву нећемо одлучивати о томе кроз дискусију и гласањем. Југославија (СФРЈ) до социјализма није ни дошла дискусијом, па га кроз дискусију неће ни изгубити” [12] представљала је слику о политичкој клими која је била доминантна у српској власти.[тражи се извор] Словенци су се залагали за Југославију као државу конфедералног типа, са могућношћу да свака република има право самоопредељења да ли ће остати у Југославији или не Три дана након демонстрација у Београду 9. марта 1991. године, које је организовала српска опозиција и где је дошло до великих сукоба масе са милицијом (две особе погинуле), Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије одржало је седницу у функцији Врховне команде ЈНА. Седници су присуствовали сви чланови Председништва, осим Јанеза Дрновшека, словеначког представника. Поред чланова Председништва, седници је присуствовао генералски врх ЈНА, предвођен генералом Вељком Кадијевићем, тадашњим савезним секретаром за народну одбрану. Развој догађаја Кадијевић је Председништву предложио да се уведе ванредно стање на територији целе Југославије, донесе одлука о подизању борбене готовости оружаних снага, моментално разоружавање нелегалних оружаних састава, хитан наставак политичких разговора о будућности земље, и доношење новог југословенског Устава. Тадашњи председник Председништва, Борисав Јовић (Србија), подржао је предлог војног врха, тврдећи да је земља запала у најтежу кризу од свог оснивања и да се налази пред грађанским ратом. Стипе Месић (Хрватска) је категорички одбио предлог. Он је оптужио српску власт да су на вештачки начин створена жаришта у Хрватској, као и то да се ванредно стање предлаже да би се српско руководство спасило од притисака опозиције. Васил Тупурковски (Македонија) се такође оштро супротставио предлогу. Он је рекао да је за њега опција ванредних мера неприхватљива и да су политичка средства најважнија за решење кризе. Богић Богићевић (Босна и Херцеговина) је критиковао предлог и тврдио да је Устав превазиђен и преузак за решење кризе.

Риза Сапунџију (Косово) се сагласио са Кадијевићевим извештајем, али да ванредно стање треба усвојити као упозорење. Ненад Бућин (Црна Гора) је рекао да је Председништво неспособно и неспремно да одлучује у оваквим ситуацијама. Југослав Костић (Војводина) је саопштио да је крајње време да се прекине са одуговлачењем одлука за судбину земље, и рекао да, ако се остане само на упозорењима, сутра може бити касно. После седнице, војни врх је преформулисао предлог и чланови Председништва СФРЈ су се изјашњавали за одлуку о повећању борбене готовости и додатној мобилизацији, али без ванредних мера. За овај предлог, гласали су Борисав Јовић, Риза Сапунџију, Југослав Костић, и Ненад Бућин. Против су били Стипе Месић, Богић Богићевић, и Васил Тупурковски. Седница са овим дневним редом настављена је и следећа три дана. Завршена је 15. марта, када је Председништво коначно одбило, после тродневне дискусије, већином гласова, предлог генералског врха ЈНА. Последице Истог дана када је Председништво дефинитивно одбило да подржи предлог армијског врха, Борисав Јовић поднео је оставку на функцију председника Председништва. Одмах сутрадан, 16. марта, председник Србије Слободан Милошевић изјавио је да Србија више неће учествовати у раду Председништва. Наиме, након Јовићеве оставке, очекивало се да ће армија самостално кренути у реализацију својих планова, тј. завођења војне управе у земљи. Но, пошто се то није догодило, након пар дана Србија и њени сателити у Председништву СФРЈ повукли су оставке и вратили се на своје функције.

Нестанак СКЈ и раст национализма Да би се питање виђења будућности Југославије решило, српски руководиоци су захтевали одржавање 14. ванредног конгреса СКЈ. Он је одржан од 20. јануара до 22. јануара 1990. године у Београду. У то време Југославија је још била једнопартијска држава. Српски политичари на власти су 1989. године одбијали сваки разговор о променама социјалистичког политичког система. На конгресу су сви српски предлози прихватани убедљивом већином, док су словеначки предлози о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог делегације СК Хрватске и СК Словеније о стварању конфедерације. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.[тражи се извор] Године 1990. у свим југословенским републикама одржани су вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт у четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија), осим у Србији где је победила Социјалистичка партија

Србије(настала уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије) и Црној Гори у којој је победила Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе) Момира Булатовића и Мила Ђукановића. На референдуму о независности Словеније, који је одржан 23. децембра 1990, велика већина грађана се определила за независност. 88,5% свих гласача (94,8% посто изашлих) је гласало за независност, која је проглашена 25. јуна 1991.[тражи се извор] У јануару 1991. Контраобавештајна служба је приказала видео снимак тајног састанка који се десио током 1990. између министра одбране Хрватске Мартина Шпегеља, и још две особе, на ком је Шпегељ изјавио да су они у рату са ЈНА и дао им инструкције око кријумчарења оружја и како да се поступа са официрима ЈНА размештеним по хрватским градовима. ЈНА је касније жечела да оптужи Шпегеља за издају и илегални увоз оружја, углавном из Мађарске. Откриће кријумчарења оружја у Хрватску у комбинацији са кризом у Книну, избор влада које су тежиле независности у Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији и Словенији, и резултат словеначког референдума су убедили многе да је Југославија пред распадом.[тражи се извор] У Пакрацу се 1. марта 1991. догодио сукоб, па је ЈНА размештена на месту сукоба. У Београду су се 9. марта 1991. десиле демонстрације против Слободана Милошевића, које су растеране уз помоћ ЈНА. Врх ЈНА је 12. марта одржао седницу са Председништвом како би га убедило да прогласи ванредно стање што би дозволило ЈНА да преузме контролу у држави. Министар одбране Вељко Кадијевић је изјавио да постоји завера да се разбије држава, изјавивши: „На дјелу је перфидан и до краја разрађен концепт разбијања Југославије. Да се изазивање грађанског рата створе услови за спољану интервенцију и дефинитивну успоставу марионетских режима на тлу Југославије.” Ова изјава је значило да су новоизабране владе сеционистичких република виђене од Срба као марионете Запада. Хрватски делегат Стипе Месић је бесно одговорио на предлог о увођењу ванредног стања, оптуживиши Јовића и Кадијевића да покушавају да искористе армију да створе Велику Србију и изјавио „To је рат“. Јовић и Кадијевић су онда затражили од делегата сваке републике да гласају да ли да дозволе увођење ванредног стања и упозорио их је да ће се Југославија вероватно распасти ако се не уведе ванредно стање.[тражи се извор] Референдум о независности Хрватске је одржан 2. маја 1991. на ком је 93,24% гласало за незавиност. Други круг референдума је одржан 19. маја 1991. о структури југословенске федерације. Референдумско питање није јасно говорило да ли је у корист или против сецесије. Референдум је питао гласаче да ли су за то да „Хрватска хоће да уђе у савез суверених држава са осталим републикама (у складу са предлозима република Хрватске и Словеније за решавање државне кризе у СФРЈ)?“. На референдум је изашло 83,56% гласача, пошто су Срби у Хрватској углавном бојкотовали референдум. Од тога, 94,17% (78,69% од укупног бирачког тела) је гласало за предлог, док је 1,2% било против. Коначно, независност Хрватске је проглашена 25. јуна 1991