Istorija Racunara

UVOD U

BIOS

U ovom predavanju moći ćete da čitate o podešavanju PC BIOS-a. Tekst je pisan na jednom AWARD BIOS-u, ali su podešavanja ista svuda, tako da je ova priča poprilično univerzalna. Jednostavni" ekrani u BIOS-u su puni opcija koje zahtevaju detaljno objašnjenje tako da krecemo u priču o podešavanju BIOS-a. BIOS je osnovni operativni sistem koji pokreće hardver. Njega pišu tvorci hardvera i vezan je za specifičan komad hardvera. U zavisnosti od tipa uređaja, moguće je ponekad menjati sadržaj BIOS-a. Ovo je moguće samo ukoliko je BIOS pakovan u flash memoriju. Najčešće startujete editor BIOS podešavanja pritiskom na taster [Del]. Kada se na ekranu pojavi ekran sa odbrojavanjem memorije, pritisnite taster [Del] i posle nekoliko sekundi na ekranu će se pojaviti maska glavnog ekrana.

Vaš BIOS možda baš i nije potpuno nalik ovom (tačnije njegov editor). Razlike su ipak vrlo male, tako da sve što je ovde napisano možete primeniti na bilo koji BIOS. Kada otvorite glavni ekran (ili glavni meni) editora, najpre možete da uočite dva bitna podatka: • •

proizvođača BIOS-a i posredno verziju kod proizvođača ploče

U zavisnosti od tipa BIOS-a (da li je AMI i AWARD), kod se određuje na različit način. Kod Award BIOS-a treba pogledati broj u zagradi. U našem slučaju je to 2A69KPND. Sada ćemo ovaj broj prepisati na sledeći način:

Generacija procesora je određena trećom cifrom. Za Pentium ploče je 5, za P II ploče je 6. Kod proizvođača matične ploče je dat sa 5 i 6 cifrom, ukoliko je ova oznaka sa 8 cifara. Kod oznake sa devet cifara, treba uzeti 6 i 7 cifru. Preko nje možete da odredite koje proizveo ploču, ukoliko nemate nigde ponosan natpis proizvođača. Ovo je posebno uočljivo kod raznih "žutih" ploča bez imena i uputstava. Sam meni ima nekoliko glavnih opcija: • • • • • • •

• • • • • • •

Standard CMOS Setup Advanced BIOS Setup ili BIOS Features Setup Chipset Features Setup Power Management Setup PNP/PCI Configuration Load BIOS Defaults

1

Load Setup Defaults Integrated Peripherals Supervisor Password User Password IDE HDD Autodetection Save & Exit Setup Exit Without Saving

Neki BIOS-i imaju i CPU Soft Menu ili Hardware Monitor kao dodatne opcije. Ukoliko postoje ove opcije, onda je sistem sposoban za nadgledanje temperature, broja obrtaja ventilatora i sličnih parametara stabilnosti sistema. Ovo postoji kod svih novih ploča za PII/PIII klase procesora. Rane verzije PII ploča sa AT napajanjem nisu imale implementirane opcije nadgledanja parametara sistema. Način kretanja kroz editor je naznačen na dnu ekrana i najčešće su to strelice. Izmene mogu biti sa tasterima [+] i [-] ili [Page Up] i [Page Down]. Kada dođete na željenu opciju, pritisnite [ENTER]. Sada ćemo se pozabaviti svakom od ovih opcija. Međutim, neću krenuti baš redom. Najpre ćemo obraditi one lakše opcije, kod kojih nema mnogo podešavanja. U sledećim brojevima ćemo obrađivati, jednu po jednu, ključne opcije editora. Supervisor Password Ovom opcijom se postavlja šifra za ulazak u BIOS. Ukoliko je postavite, morate da je otkucate pre nego što se pokrene editor. Postojanje ove šifre ne ometa normalan rad sistema. Kada izaberete ovu opciju dobićete ekran sa poljem za unos šifre.

Ukoliko se odlučite da poništite postojeću šifru ili da ne unesete šifru (odustajete od unosa) samo pritisnite [ENTER]. Dobićete poruku da je šifra isključena.

User Password Opcija User Password je slična prethodnoj, ali se razlikuje po funkciji. User password će blokirati pristp sistemu, tj. sistem se prilikom podizanja zaustavlja i čeka da korisnik unese šifru za nastavak. Ukoliko se ne unese ispravna šifra, sistem ostaje blokiran. Svi ekrani prikazani za prethodnu stavku se koriste i ovde. Ukoliko zaboravite šifru, jedini način za skidanje iste je brisanje BIOS-a. Save & Exit Setup Kada postavite sve parametre kako želite, potrebno je i da ih snimite. To činite ovom opcijom. Najpre pritiniste taster [ESC] i kada dobijete sledeću sliku, pritisnite taster [Y] i zatim [ENTER].

2

Sve promene će biti snimljenje u CMOS i sistem će raditi sa novim parametrima. Ukoliko ste nešto zabrljali i sistem ne može da se podigne, moraćete da otvorite kućište, locirate kratkospojnik za brisanje CMOSa i prebacite ga u suprotan položaj. Obično imate tri kontakta. Skinite kapicu sa spojenih kontakata i prebacite je na slobodni i srednji kontakt. Ovo se radi kada je mašina isključena! Sada uključite mašinu. Neće se desiti ništa, bar na prvi pogled. Mašina će biti mrtva. Međutim, upravo ste izbrisali CMOS. Nakon 30-ak sekundi, isključite mašinu, izvucite kabl za napajanje iz struje i vratite kratkospojniku stari položaj. Sada uključite sistem i ponovo pokrenite CMOS Setup. Ovoga puta se potrudite da ne napravite istu grešku. Exit Without Saving Kada želite da odustanete od svih promena koje ste napravili u podešavanjima, izaberite ovu opciju. Dobićete ekran sa pitanjem da potvrdite akciju. Ukoliko odgovorite sa [Y] i [ENTER], izaćićete iz editora bez ikakvih izmena u podešavanjima.

Rezime U ovom broju smo se dotakli podešavanja BIOS-a i nekih osnovnih stvari o BIOS-u i njegovom editoru. Takođe smo obradili četiri opcije iz glavnog menija. Kao i kod skijanja, najpre smo naučili kako se zasustavlja. Naučili smo kako da pokrenemo editor konfiguracije (CMOS editor) i kako da ga napustimo. U sledećem nastavku ćemo se pozabaviti grupom opcija pod Standard CMOS Settings. Iako na prvi pogled jednostavna, ova grupa sadrži neka vrlo bitna podešavanja. Zatim ćemo se upustiti u istraživanje opcija pod nazivom BIOS Features Setup i CMOS Features Setup, koje su osnovne za pravilan rad svakog sistema. Podešavanjem ovih opcija možemo ubrzati, ali i onesposobiti sistem. No, do sledećeg puta proučite dobro ovaj deo i javite se ukoliko ima nešto što vas interesuje Standard CMOS Setup Na prvi pogled, ovaj meni je dosta lak i jednostavan za upotrebu. Međutim, ovde postoji nekoliko opcija čije podešavanje može drastično da utiče na rad sistema. Pođimo redom.

Prva opcija je podešavanja datuma i vremena. Sat je 24-časovni i nema mnogo nepoznanica. Podešavanje parametara harddiskova Sada sledi tabela za četiri EIDE diska. Moj savet je da ih ostavite na Type: AUTO i Mod: AUTO. Time obezbeđujete da se sistem sam prilagodi disku koji je ubačen. Ukoliko je mašina namenjena za testiranja, onda bi trebalo da postavite sve četiri opcije na AUTO. Ukoliko imate samo jedan disk, i ne planirate dalje dodavanje diskova (pazite, ne CD-R/RW/DVD/ZIP uređaja, već isključivo harddiskova!), onda na njegovoj poziciji postavite AUTO, a kod ostalih pozicija NONE.

3

Ukoliko ostavite svuda AUTO, sistem će utrošiti nekoliko sekundi više prilikom startovanja da bi utvrdio da li postoji disk na toj poziciji i koje su mu performanse. Ukoliko nađe neki drugi uređaj, samo će ispisati njegovu identifikaciju. Za sve ostale uređaje BIOS ionako mora da proveri postojanje i PIO/UDMA mod, tako da ovde slobodno možete ostaviti NONE. Ukoliko BIOS ne traži uređaje na sve četiri pozicije, ispisaće poruku Found: CD-ROM model XYZ. Ukoliko postavljate parametre diska ručno, onda imate na raspolaganju 45 predefinisanih tipova (numerisanih kao 1-45, sa izuzetkom 15 i 16, koji se ne koriste) ili USER tip. Stari diskovi su se proizvodili kao neki TIP (recimo TIP 17), i automatski bi imali definisan broj glava, cilindara i sektora po traci, a time i kapacitet diska. U ovom primeru je TIP 17 disk od 40,54 MB, sa 5 glava, 17 sektora po traci i 977 cilindara i ne može da ima druge parametre. Svi novi diskovi su USER Defined. Što se načina (moda) rada tiča, postavite ga uvek na AUTO, osim ukoliko niste 100% sigurni koji je to pravi način. Imate na raspolaganju tri načina rada: CHS Large LBA. Ovde dolazimo do novog parametra i problema. CHS je mod koji je prirodan za BIOS, to jest fizička geometrija diska (broj glava/cilindara/sektora) je onaj koji je predstavljen. I to sve lepo radi dok se ne udari u limit BIOS-a od 1024 cilindra. Kako diskovi imaju 16 glava i maksimum od 63 sektora po traci, dobijete da je najveći CHS disk veličine 504 MB. Ali, šta ukoliko imate veći disk. Ovde se pribeglo "varanju" tako što se BIOS-u prijave malo prepravljeni podaci. Prvi sistem je bio Large, ali je široko rasprostranje LBA. LBA ili Logical Block Addressing je način rada u kome se BIOS-u prijavi broj traka manji od 1024, a broj glava se podiže do 255. Time se prevazilazi ograničenje od 504 MB i postavlja limit na 8 GB. Noviji BIOSi imaju ispravku ili bolje reći doradu (patch) koji im dozvoljava da "vide" i rade sa diskovima većim od 8 GB. Flopi diskovi Sledeći deo je podešavanje flopi diskova prikačenih na sistem. Ovde je relativno jednostavno podešavanje, jer svi noviji sistemi imaju samo disketnu jedinicu A: i to 1,44MB i 3,5". Flopi B: obično ni ne postoji. Međutim, ukolik imate stariji sistem, možda ćete morati dapostavite i drajv B: ili čak drugi format za flopi A:. Na raspolaganju su seledećih pet formata: 360 KB 5,25" 1,2 MB 5,25" 720 KB 3,5" 1,44 MB 3,5" 2,88 MB 3,5" Od svih ovih formata, diskete od 2,88 MB nikada nisu stvarno zaživele, a prve tri opcije su za stare uređaje, koji se danas ne proizvode više. Međutim, može se desiti da imate neku stariji mašinu sa (286 ili 386) sa velikim flopijem, koji je formata 1,2 MB. Opcija Floppy 3 Mode Support je specifična opcija namenjena nekim flopi uređajima prodavanim u Japanu. Ignorišite ovu opciju. Video adapter Kako su danas sve kartice VGA kompatibilne, ova opcija nema potrebe da se menja. No, ukoliko iz bilo kojeg razloga ubacite neku stariju (egzotičnu) karticu, možete ovde da podesite tip kartice. Promenom tipa se sugerište BIOS-u, a time i DOS-u da je adapter sposoban da radi u 40 ili 80 kolona i 25 redova, kao i da li može da pokaže boje. Ovu opciju ćete retko menjati, a rasprava o video adapterima je malo opširnija i izlazi iz okvira priče o BIOS-u. Halt on Errors Opcijom Halt On Errors kontrolišete kada će BIOS prekinuti podizanje sistema, ukoliko postoji neki kvar na hardveru. Neke od opcija su malo neobične, ali imaju specifične primene. Moj savet je da postavite opciju All Errors, čime zaustavljate sistem na bilo kakvu grešku. Možete da zaustavite podizanje sistema i ukoliko ne postoji greška. Opcija je korisna jedino ukoliko testirate neki hardver. U nekim situacijama je potrebno ignorisati postojanje greške na nekom uređaju. Recimo, imate izložbenu mašinu na kojoj se vrti neka prezentacija/demonstracija i ne želite da neko dođe i čačka vam sistem. Uklonite tastatru i u BIOS-u postavite da se neodazivanje tastature ignoriše. Sada će se kompjuter startovati čak i kada nema priključenu tastaturu. Ovo nije moguće uraditi kod klasičnog PC BIOS-a, kakav se godinama ugrađivao u PC-je.

4

HDD Autodetection Ova opcija je vezana za prethodnu, tako da ćemo je ovde obraditi. Preko nje se vrši identifikovanje diskova i podešavanje parametara rada. Kod EIDE diskova postoji nešto što se zove servisni sektor i gde su smešteni podaci o samom disku. Ti podaci, između ostalog, obuhvataju: • naziv i model diska • reviziju • serijski broj diska • geometriju diska

Nakon pokretanja ove opcije, BIOS će prozivati jedan po jedan disk i ponuditi moguće parametre rada. Najprihvatljiviji parametri su označeni sa (Y) iz broj opcije. Da bi aktivirali ovu opciju, samo pritisnite [ENTER] i BIOS će podesiti sve što treba u njegovoj tabeli.

Nakon što je disk podešen, prelazi se na sledeći u nizu. I tako sve dok se ne provere sve četiri pozicije. Kad ste podesili parametre za sve diskove koje imate u sistemu, možete se vratiti u prethodni meni. Ukoliko želite, možete izaći iz BIOS-a i snimiti parametre ove parametre. Rezime U ovom delu predavanja smo upoznali najvažnije opcije u Standard CMOS Setup meniju i meni za automatsku detekciju parametara harddiskova. Razmotrili smo aspekte pogrešnog podešavanja ovih opcija, odnosno uticaj ovih podešvanja na rad sistema. Iako relativno jednostavan meni, ovo je skup opcija koje ćete najčešće podešavati na svakoj mašini. Zato preporučujem da se malo više zadržite na ovom meniju i dobro ga proučite

5

ISTORIJA RACUNARA Uvod Uticaj revolucije informacija na naše društvo i industriju je ogroman. U sve većoj želji da kontrolišemo sopstvenu sudbinu mi ne želimo samo da shvatimo trenutnu tehnologiju nego i da provirimo u prošlost kako bismo prepoznali trendove koji nam mogu omogućiti da predvidimo neke elemente budućnosti. Gledanje u nazad da bi se otkrile paralele i analogije sa modernom tehnologijom može obezbediti osnove za razvoj standarda po kojima možemo proceniti izvodljivost i potencijal tekuće ili predložene aktivnosti. Ali mi takođe imamo osećaj odgovornosti za očuvanje dostignuća naših prethodnika kroz uspostavljanje arhiva i muzeja uz očekivanje da će zadovoljstvo otkrivanja prevazići profitabilnost puke istorijske apstrakcije. Rane godine U ranim danima kalkulacija je bila potrebna onda kada je trebalo izvestiti o individualnim ili grupnim postupcima, pogotovo u vezi sa održanjem inventara (grupe ovaca) ili usklađivanjem finansija. Ranije su ljudi računali poređenjem jednog skupa objekata sa drugim (kamenje i ovce). Operacije dodavanja i oduzimanja bile su jednostavno operacije dodavanja ili oduzimanja grupa objekata na gomilu kamenja ili šljunka koja je služila za računanje. Prve table za računanje zvale su se abaci i nisu samo stvorile ovaj metod računanja nego su i uvele koncept pozicionog označavanja, koji i danas koristimo. Sledeći logični korak bilo je pravljenje prvog "personalnog kalkulatora" - abakus (engl. abacus) -- koji koristi isti koncept, da jedan skup objekta zamenjuje drugi skup, ali i koncept da jedan objekat zamenjuje kolekciju objekata -- poziciono označavanje. Ovaj odnos jedan prema jedan nastavio se kroz mnoga stoleća, čak i kada su prvi kalkulatori koristili poziciju rupe na krugu da bi označili broj -- kao kod telefona koji ima kružni brojčanik. Iako su ove mašine često imale simbol broja ugraviran pored rupa za biranje, korisnik nije morao da zna vezu između simbola i njihovih numeričkih vrednosti. Proces računanja postao je proces manipulacije simbolima tek kada je proces računanja i aritmetike postao apstraktniji, pa su različitim grupama dodeljeni simbolički prikazi, a rezultati su se mogli zapisati na "medijumu za skladištenje", kao što su bili papirus ili glina. Delovi računara (uključujući i softver) prikupljali su se kroz mnoga stoleća, a veliki broj ljudi pridodao je ponešto. Jedan od onih koji godinama nisu bili prepoznati jeste Muhammad ibn Musa Al'Khowarizmi, taškentski sveštenik koji je u dvanaestom veku razvio koncept pisanog procesa koji treba slediti da bi se postigao neki cilj i objavio knjigu koja je tom konceptu dala njegovo moderno ime -- algoritam. Abakus je mehaničko pomagalo koje se koristi za računanje. Na standardnom abakusu može se sabirati, oduzimati, deliti i množiti.

Konstrukcija i anatomija

Detalj konstrukcije - Dve drvene kuglice u gornjem delu, štapići i gredica. Abakus je obično sastavljen od različitih vrsta tvrdog drveta i može biti različitih dimenzija. Njegov okvir ima niz vertikalnih štapića po kojima brojne drvene kuglice mogu slobodno da klize. Horizontalna gredica deli okvir na dva dela, gornji i donji.

6

Osnove Računanje se obavlja postavljanjem abakusa položeno na sto ili u krilo i premeštanjem drvenih kuglica prstima jedne ruke. Svaka drvena kuglica na gornjem delu ima vrednost 5; svaka kuglica u donjem delu ima vrednost 1. Smatra se da su kuglice uračunate kad su pomerene prema gredici koja razdvaja dva dela. Krajnja desna kolona je kolona jedinica; sledeća kolona na levo je kolona desetica, pa zatim kolona stotina itd. Nakon što je u donjem delu uračunato 5 kuglica rezultat se "prenosi" na gornji deo; nakon što su obe kuglice u gornjem delu uračunate, rezultat (10) prenosi se na sledeću kolonu sleva. Računanja sa pokretnim zarezom vrše se tako što se obeleži mesto između dve kolone kao decimalni zarez, pa svi redovi zdesna predstavljaju decimale, a svi redovi sleva cele brojeve. Evolucija suan-pana Na svakom štapiću klasični kineski abakus (suan-pan) ima dve kuglice u gornjem delu, a pet kuglica u donjem; takav abakus se naziva i abakus 2/5. Stil 2/5 nije se menjao do 1850. g., kada se pojavio abakus 1/5 (jedna kuglica u gornjem, a pet kuglica u donjem delu). Tridesetih se pojavio abakus 1/4 (soroban), stil koji danas ima prvenstvo, a proizvodi se u Japanu. Modeli 1/5 danas su uopšte retki, a modeli 2/5 retki su izvan Kine (osim u kineskim zajednicama u severnoj Americi i drugde). Uporedite kineski, japanski i astečki abakus (3 apleta). Tehnika Za postizanju veštine na abakusu važan je pravilan rad prstiju. Na kineskom abakusu se za manipulisanje kuglicama koriste palac, kažiprst i srednji prst. Kuglice u donjem delu pomeraju se nagore palcem, a nadole kažiprstom. U nekim kalkulacijama koristi se srednji prst za pomeranje kuglica u gornjem delu.

Tehnika prstiju Japanski priručnik objavljen 1954. g. pokazuje pravilan rad prstiju za pomeranje kuglica. U japanskoj verziji koriste se samo kažiprst i palac. Kuglice se pomeraju nagore palcem, a nadole kažiprstom. Međutim, određene kompleksne operacije zahtevaju da kažiprst pomera kuglice nagore; primer je dodavanje 3 na 8 (dodavanje broja tri se naziva Jian Chi Jia Shi što doslovno znači oduzimanje 7 dodavanje 10). Ova Java verzija abakusa predstavlja ograničenu simulaciju pravog uređaja, jer je tehnika prstiju potpuno zamenjena mišem. Za postizanje efikasnosti i brzine računanja na pravom abakusu neophodna je stalna praksa. Današnji abakus

Abakus i danas koriste vlasnici radnji u Aziji i "kineskim četvrtima" u severnoj Americi. Njegova upotreba se i dalje uči u azijskim školama, što na zapadu, na žalost, nije slučaj.

7

Jedna od praktičnih upotreba abakusa jeste da deca nauče jednostavnu matematiku, a posebno množenje; abakus je odlična zamena za učenje tablice množenja na pamet, što deci predstavlja posebno težak zadatak. Abakus je odlična alatka za učenje drugih osnova numeričkih sistema, jer se lako prilagođava bilo kojoj osnovi. Slepa deca uče da koriste abakus tamo gde bi deca sa normalnim vidom koristila papir i olovku za računanje 1854 George Boole opisuje svoj sistem za simboličko i logičko rasuđivanje koji kasnije postaje osnova za kompjuterski dizajn. 1884 Osnovan je Američki Institut za elektrotehniku (AIEE); prva od organizacija koje će se vremenom objediniti u IEEE 1963. godine. 1890

Rastuća populacija u Americi i zahtevi kongresa da se u svakom popisu postavlja više pitanja doveli su do toga da obrada podataka postaje sve duži proces. Procenjeno je da se podaci popisa 1890 neće obraditi pre popisa 1900 ukoliko se nešto ne učini na poboljšanju metodologije obrade. Herman Hollerith je pobedio na takmičenju za isporuku opreme za obradu podataka koja bi pomogla u obradi podataka američkog popisa 1890 i dalje je asisistirao u obradi popisa u mnogim zemljama širom sveta. Kompanija koju je osnovao, Hollerith Tabulating Company, je vremenom postala jedna od tri kompanije koje su činile kompaniju CalculatingTabulating-Recording (C-T-R) 1914, preimenovana u IBM 1924. Hollerith mašine su se prve pojavile na naslovnoj strani magazina. 1912 Osnovan je Institut radio inženjera - druga od organizacija koje su se vremenom spojile u IEEE 1963. godine. 1925

Babbage i Hollerith metodi digitalnog računarstva su se retko koristili u naučnim proračunima iako su analogni uređaji kao što je logaritmar bili u širokoj upotrebi naročito u tehničkim proračunima. Vannevar Bush, MIT, je napravio veliki diferencijalni analizator sa dodatnim sposobnostima integracije i diferencijacije. Diferencijalni analizator kojeg je utemeljila Rockfeller fondacija je verovatno bio najveći uređaj za računanje na svetu 1930. godine.

8

Digitalno računanje je ponovo došlo do izražaja 1930. godine kad su brojni naučnici uvideli da je tehnologija došla do stadijuma da su dostupne sve neophodne komponente računara. Svaki je u svom domenu trebalo da izumi (ili možda "ponovo izumi" nesvestan prethodnog rada Babbage-a) strukturu računara. Mada sada možemo da odredimo precizne datume kada je barem četiri ponira prepoznalo kapacitete tehnologije, kad prođe još sto godina našim potomcima će ovo izgledati kao jedan trenutak u vremenu kada su istovremeno nezavisni istraživači napravili računar. 1935 - 1938

Konrad Zuso u Berlinu, u Nemačkoj razvio je svoj računar Z-1 u dnevnoj sobi svojih roditelja, relejni računar koji je koristio binarnu aritmetiku. 1938 je nastavio sa Z-2 uz pomoć Helmuta Schreyer-a. Tokom drugog svetskog rata se obratio nemačkoj vladi za pomoć u građenju mašina ali je odbijen jer bi duže trajalo da se njegov rad završi no što je vlada očekivala da će rat trajati. Pri kraju rata je pobegao u Hinterstein pa potom u Švajcarsku gde je rekonstruisao mašinu Z-4 na univerzitetu u Cirihu i osnovao računarsku kompaniju koja se vremenom pripojila koorporaciji Siemens.

Nedavno je nemački muzej u Minhenu rekonstruisao mašinu Z-1 kao centralni deo računarske izložbe. Zuse-ova mašina je sve do posle rata bila nepoznata izvan Nemačke i mada imaju hronološki prioritet ipak imaju mali uticaj na sveukupni razvoj industrije. 1936 - 1939

John Vincent Atanasoff je sa John Berry-em razvio mašinu koju sada nazivamo ABC -- Atanasoff-Berry Computer -- na univerzitetu u Iowi, Amerika kao mašinu posebne namene za rešavanje skupova linearnih jednačina u fizici. Verovatno najraniji primer elektronskog kalkulatora, ABC je razvio osnovne koncepte koji će se pojaviti kasnije u "modernim računarima" -- elektronsku aritmetičku jedinicu i regenerativnu, cikličnu memoriju.

9

10

1937

Mada nije koristio praktičnu tehnologiju epohe, Alan Turing je razvio ideju "univerzalne mašine" koja može da izvrši svaki algoritam koji se može opisati i koja predstavlja osnovu za koncept "računarstva". Verovatno je važnije to što su se njegove ideje razlikovale od ideja ljudi koji su rešavali aritmetičke probleme i što je uveo koncept "simboličke obrade".

Stibitz U Americi je još dvoje drugih ljudi razmatralo problem računanja: Howard Aiken na univerzitetu Harvard čiji je rad urodio plodom 1944. godine i George Stibitz u Bell Telephone Laboratories koji je proučavao korišćenje telefonskih releja u aritmetici. On je prvi konstruisao aritmetičku jedinicu na relejni pogon 1937. godine (koju je kasnije nazvao Model-K pošto je napravljena na Kitchen stolu) i nakon tako skromnog početka napravio brojne relejne mašine koje su se koristile tokom drugog svetskog rata. 1939 Jedan od glavnih problema u računarstvu u Bell Telephone Laboratories je bio domen kompleksnih brojeva. Stibitz-ov prvi potpun elektromagnetski relejni kalkulator rešio je problem i dato mu je ime Complex Number Calculator (kasnije Bell Labs Model 1). Godinu dana kasnije ova mašina je prva bila upotrebljena daljinski preko telefonskih linija pripremajući teren za povezivanje računara i sisteme komunikacije, deljenje vremena, i kasnije umrežavanje. U hodniku ispred sala za konferencije na godišnjoj konferenciji američkog matematičkog društva na koledžu Dartmouth instaliran je teleprinter i povezan sa Complex Number Calculatorom u New York-u. Među ljudima koji su iskoristili mogućnost i probali sistem bili su Norbert Wiener i John Mauchly 1940-1944 S one strane Atlantika glavna potreba za podršku ratnim naporima bilo je dešifrovanje uhvaćenih poruka nemačkih snaga. Za šifrovanje se u prvim godinama rata koristila ENIGMA, dizajnirana u SAD. Tim iz Bletchey Parka, koji se nalazi na pola puta između univerziteta Oxford i Cambridge, u kojem je bio i Alan Turing, izgradio je seriju mašina koje su dostigle vrhunac 1943. godine sa Colossusom.

11

Telephone Research Establisment pod komandom Tommy Flowersa (na slici sa desne strane, zajedno sa Sir Harry Hinsleyem, takođe rukovodiocem u Bletchey Parku, koji je nedavno objavio memoare) isporučio je decembra 1943. Colossus Mark I, a on je postao operativan 1944. Dešifrovanje poruka je pomoglo planiranje za dan D, kasnije te godine. Sledeće mašine isporučene su na vreme za iskrcavanje u Normandiji i igrale su značajnu ulogu u pobedi nad nacističkom Nemačkom. Postojanje Colossusa krilo se do 1970. godine, a algoritmi dešifrovanja su i dalje tajna. Turing i ostali su imali samo mali uticaj na razvoj britanskog računarstva nakon rata.

Flowers (sa desne strane) Kopija Colossusa stoji sada u muzeju u Bletchey Parku u Engleskoj. U Americi je pokrenut sličan program u United States Naval Computing Machine Laboratory (USNCML) u Daytonu u državi Ohio, koji je koristio tehnologiju prenetu iz Bletchey Parka preuzet, a kasnije je nastavljeno u Wisconsin Avenue štabu National Security Agency (NSA). Pored pomoći u razbijanju nemačkih šifri, USNCML je radila i na japanskim šiframa. Nakon rata članovi ove grupe inženjera osnovali su društvo Electronic Research Associates (ERA) u Minneapolisu.

1943 Rad na ENIAC-u, započet 1943, vodio je John Brainer, dekan Moore School of Electronical Engineering na Univerzitetu Pennsylvania, zajedno sa Johnom Mauchlyjem i J. Presperom Eckertom, koji su bili zaduženi za implementaciju. Veza američke armije, u ime laboratorije Aberdeen Proving Ground (Ballistic Research Laboratory), bio je Herman Goldstine. Slike prikazuju Eckerta (levo) i Goldstinea (desno) kako drže aritmetički deo iz ENIAC-a.

Mauchly & Eckert

Eckert & Goldstine

12

Drugi svetski rat Potreba za računarstvom tokom Drugog svetskog rata postala je intenzivnija zbog iznenadnog naprednog razvoja brojnih artiljerijskih sredstava koja su trebala da se suprotstave sve boljim borbenim sredstvima kakav je avion. Stibitz je proširio svoje prenosive mašine uređajima za praćenje i za navođenje koji bi se priključili na protivavionske topove, ali je glavni nedostatak bio dostupnost "tabela za gađanje" za poljsku i mornaričku artiljeriju. Stoga su rani američki uređaji za računanje, kao što je Babbageova diferencijalna mašina, napravljeni da prave tabele, a ne da u realnom vremenu obavljaju računanje za rešavanje naučnih (ili vojnih) problema. 1944 Prvi veliki automatski elektromehanički kalkulator opšte namene je bio Harvard Mark I (tj. IBM Automatic Sequence Control Calculator [ASCC]). Njega je izumeo Howard Aiken krajem tridesetih godina, a implementirali su ga Hamilton, Lake i Durfee iz IBM-a. Mašina koju je sponzorisala američka mornarica trebalo je da izračunava elemente matematičkih tabela i tabela za navigaciju; istu svrhu je imala Babbageova diferencijalna mašina. Aiken je posvetio svoje rane izveštaje Babbageu kada je saznao za deo diferencijalne mašine na Harvardu 1937. ASCC nije mašina sa skladištenim programom, nego ju je pokretala papirna traka sa instrukcijama.

Grace Murray Hopper je radila za Aikena na Harvardu juna 1944. i postala je treći programer na računaru Mark I. Njena dva prethodnika, koje su tada nazivali "koderima", bili su zastavnici Robert Campbell i Richard Bloch.

1945 Grace Murray Hopper je radila u privremenoj zgradi iz Prvog svetskog rata na Univerzitetu Harvard. Na računaru Mark II ona je pronašla prvu računarsku bubu koja je nastradala od struje. Prilepila ju je na dnevnik računara i kad bi kasnije mašina stala (što se često dešavalo) rekli bi Howardu Aikenu da "uklanjaju bube" (engl. debugging) iz računara. Prva buba i dalje postoji u National Museum of American History of the Smithsonian Institutions. Reč buba i koncept uklanjanja ranije je verovatno koristio Edison, ali se pretpostavlja kako je ovo prva potvrda da se taj pojam primenjuje na računare.

30. jun 1945: John von Neumann je napisao "Prvu skicu izveštaja o EDVAC-u" koja je utrla put za arhitektonski dizajn nekoliko generacija računara; izveštaj nikad nije prevazišao stadijum skice, ali njegovi koautori (očigledno ne i saradnici u pisanju) nisu nikad zvanično imenovani. Arhitektonski stil je postao poznat kao "von Neumannova arhitektura", a ovaj izvor za pojam "uskladištenog programa" postao je diskutabilan. Eckert i Mauchly su tvrdili da su oni razmišljali o tome pre no što se Neumann pridružio već započetom radu na univerzitetu Pennsylvania. Konrad Zuse je tvrdio kasnije da je i on razmišljao o tome još tridesetih godina

13

1946 ENIAC je otkriven u Filadelfiji. ENIAC je predstavljao tek korak prema pravim računarima, za razliku od Babbagea, Eckert i Mauchly su završili konstrukciju, iako su znali da mašina nije baš reprezentativna tehnologija. ENIAC je programiran kroz ponovo povezivanje međusobnih veza među različitim komponentama i imao je sposobnost paralelnog računanja. ENIAC je kasnije modifikovan u programsku mašinu za skladištenje, ali ne pre no što se tvrdilo da su druge mašine bile prvi računar.

1946 je bila godina u kojoj se desio prvi računarski sastanak, Univerzitet Pensilvanije je organizovao prvu seriju "letnjih sastanaka" gde su svetski naučnici saznali ponešto o ENIAC-u i planovima za EDVAC. Među učesnicima je bio Maurice Wilkes sa univerziteta u Kembridžu koji se vratio u Englesku da bi napravio EDSAC.

Kasnije te godine, Eckert i Mauchly zbog spora sa Univerzitetom u Pensilvaniji u vezi patenta napustili su univerzitet da bi uspostavili prvu računarsku kompaniju -- Electronic Control Corp. sa planom da izgrade Universal Automatic Computer (UNIVAC). Nakon mnogo kriza oni su izgradili BINAC za Northrup Aviation i preuzeti su od kompanije Remington-Rand pre no što je UNIVAC završen. U isto vreme je Electronic Research Associates (ERA) ujedinjen u Minneapolisu i preuzeo njihovo znanje o računarskim uređajima da bi napravili liniju računara; kasnije je ERA takođe spojena sa Remington-Rand. Te iste godine je formairan AIEE komitet o računarskim uređajima velike skale čiji je predsedavajući bio Charles Concordia (maj/jun 1946-49); ovaj komitet je bio preteča IEEE Computer Society iz 1963 godine. 1947 William Shockley, John Bardeen i Walter Brattain su izumeli uređaj " prenosni otpornik ", kasnije poznat kao tranzistor koji će preinačiti računar i dati mu pouzdanost koja se nije mogla postići vakumskim cevima.

1948

14

Rad na programskom računaru za skladištenje se zbivao bar na četiri lokacije -- na Univerzitetu u Pensilvaniji na konstrukciji EDSAC-a, na Princeton University na Institute for Advanced Study Machine (IAS) pod rukovodstvom John von Neumanna, na Cambridge University pod rukovodstvom Maurice Wilkesa i Univerzitetu u Manchesteru. Douglas Hartree je posetio razne lokacije u Americi i vratio se u Englesku da bi ubedio svoje kolege, Freddy Williamsa i Tom Kilburna da naprave računar. Max Newman, jedan od rukovodilaca istraživanja u Bletchey Parku je napravio Royal Society Computing Laboratory u Manchesteru i tražio je sredstva da bi napravio računar. 21. juna 1948 godine njihova prototip mašina "Baby" je radila po prvi put; svet se zaista pomakao iz domena kalkulatora u domen računara. Williams, Kilburn i Newman su nastavili da grade mašinu pune skale koju su nazvali Manchester Mark I. Ferranti Corporation je preuzeo dizajn i započeo liniju računara koji su bili jedna od glavnih komponenti britanske računarske industrije.

T.J. Watson Sr. se naljutio na Howard Aikena zbog nedostatka posvećenosti Atomatic Sequence Control Calculatoru [ASCC] (Harvard Mark I) i iznerviran uspehom ENIAC-a naručio izgradnju Selective Sequence Control Computer-a (SSEC) za IBM. Iako to nije bio programerski računar za skladištenje, SSEC je bio prvi korak IBM-a od potpune posvećenosti tabulatorima sa bušenim karticama do sveta računara. Javne slike SSECa su modifikovane da ne bi sadržale kolone u mašinskoj sobi u IBM kancelarijama na Madison Avenue nakon što je Watson izrazio žaljenje što uopšte postoje!

1949 Samo godinu dana nakon što je Manchester Baby postala prva operativna programska mašina za skladištenje na svetu, prvi elektronski digitalni programski računar velike skale za skladištenje, kompletno funkcionalan, razvio je Maurice Wilkes sa osobljem matematičke laboratorije na Cambridge univerzitetu. Nazvan je EDSAC (Electronic Delay Storage Automatic Computer); primarni sistem za skladištenje je bio skup živinih korita (cevi ispunjene živom) kroz koje je generisano i regenerisano akustično pulsiranje predstavljalo bitove podataka. Wilkes je 1946 pohađao letnju školu na Univerzitetu u Pensilvanija i vratio se kući sa osnovnim planovima za mašinu u mislima.

15

U Americi je NAtional Bureau of Standards počeo rad na dve mašine. Bureau je bio odgovoran za realizovnje ugovora o isporuci UNIVAC-a Census Bureau ali je spoznao da nema dovoljne resurse za njegov rad. Pošto nisu imali veliki budžet Bureau je odlučio da se takmiči sa National Physical Laboratory (ekvivalent u Engleskoj) pa je stvorio sopstvene mašine. One su postavljene u istočnim i zapadnim centrima. Sam Alexander je preuzeo kontrolu razvoja SEAC-a (Standards Eastern Automatic Computer) dok je Harry Huskey (koji je napravio Pilot ACE u National Physical Laboratory [NPL], britanski ekvivalent NBS-a) vodio razvoj SWAC-a (Standards Western Automatic Computer).

1950'te Pedesetih godina prošlog veka Professional Group on Electronic Computers of the Institute of Radio Engineers (Profesionalna grupa za elektronske računare Instituta radio inženjera) je postala organizacija sa mnogim elementima današnje organizacije Computer Society, značajno prihvatajući tehničke i obrazovne komitete. Konferencije su bile najznačajnije rane aktivnosti ove grupacije, ali su publikacije rapidno rasle sa nekih 1 800 uvodnih stranica tokom dekade. Pri kraju pedesetih PGEC je bila najveća profesionalna grupa u IRE. Imala je 19 podružnica po Americi i 8 874 članova, uključujući 8 179 stalnih članova, 679 studenata i 66 pridruženih članova. 1950 Nakon drugog svetskog rata i svog rada u Betchley Parku, Alan Turing se pridružio upravi National Physical Laboratory u Teddingtonu, u Engleskoj, sa svojim planovima za pravljenje računara. Njegov projekat za Automatic Computing Engine (ACE) je završen 1947. godine, ali je direktor laboratorije dao zadatak konstrukcije fizičkom (Physics), a ne matematičkom (Mathematics) odeljenju gde se Turing nalazio. Usled toga je Turing napustio NPL da bi preuzeo mesto svog šefa u toku rata, Maxa Newmana na University of Manchester. Rad na prototipu mašine bazirane na Turingovim planovima je nazvan Pilot Ace, projekat je počeo Harry Huskey 1948. godine i završio ga 1951. godine. Potpuna verzija je završena nekoliko godina kasnije u Department of Scentific and Industrial Research.

1951

16

Jay Forrester, Bob Everett i drugi u MIT su započeli rad na simulatoru za Air Force kasne 1946. godine, ali su se predomislili o upotrebi analognih tehnika i odlučili da koriste digitalnu obradu za prvi računar sa obradom u realnom vremenu - Whirlwind. Ovaj rad je takođe dobro poznat za razvoju operativne (engl. core) magnetne memorije. Osnovni koncept za operativnu memoriju je patentirao An Wang sa Harvard University 1949. godine, ali je njegova tehnika uključivala korišćenje jezgra na jednoj žici za formiranje linija kašnjenja. Projektom Whirlwind počelo je korišćenje tehnike feritnih jezgara povezanih u matricu i tako je stvorena memorija sa direktnim pristupom.

Nakon pet godina rada i nekoliko verzija prve računarske kompanije koju su ustanovili Eckert i Mauchly, UNIVAC je isporučen Census Bureau baš na vreme da bi se započeo rad na desetogodišnjem popisu. Budžet je premašen, ali Remington-Rand Corporation se nadala da će moći da proizvede dovoljan broj kopija da bi nadokadnila svoje gubitke na fiksiranom ugovoru sa Vladom 1946. godine. Proizvedeno je 46 kopija.

Maurice Wilkes je ubrzo nakon završetka posla na EDSAC-u na Cambridge University uvideo da će "dobar deo ostatka (svog) života provesti u pronalaženju grešaka u...programima". Zajedno sa Stanley Gillom i David Wheelerom razvio je koncept podprograma u programima za pravljenje ponovo upotrebljivih modula; zajedno su napisali prvi udžbenik o "Pripremi programa za elektronski digitalni računar", ("The Preparation of Programs for an Electronic Digital Computer", Addison-Wesley Publ. Co., New York, 1951). Formalizovani koncept razvoja softvera (koji nije dobio ime celu deceniju) je započeo.

Treća mašina Howard Aikena, Mark III je predata Naval Surface Weapons Center, Dahlgren, Virginia marta 1951. Mark III je bio značajan jer je bio prva mašina pune skale koja je uključivala doboš (engl. drum) memoriju iako je Aiken insistirao da se podaci i instrukcije čuvaju na posebnim (i dimenziono različitim) dobošima. Na naslovnoj strani magazina Time je bila slika Mark III koju je naslikao Artzybasheff; to je prvo pojavljivanje računara. Slika se sada nalazi na univerzitetu Harvard. 1952

17

Grace Hopper, tada zaposlena u Remington-Rand i koja je radila na UNIVAC-u, uzela je koncept softvera koji se može ponovo koristiti u članku iz 1952 nazvanom "Education of a Computer" (Proc. ACM Conference, ponovo štampan u Annals of the History of Computing Vol. 9, No.3-4, pp. 271-281) u kojem je opisala tehnike kojima se koristi računar za biranje (ili prevođenje) prethodno napisanih segmenta kodova koji se objedinjuju u programe u skladu sa kodovima napisanim na jeziku visokog nivoa - opisujući tako koncept prevođenja i koncept opšteg prevođenja jezika. Sledećih četrdeset godina Hopper je bio predvodnik u razvoju lakih načina rešavanja problema i nije se obazirao na sumnjivce koji su rekli da to "ne može da se uradi". Rođena je ideja "automatskog programiranja". Krajem 1952. godine, UNIVAC je postao uobičajeno ime za računar, kao što su Hoover i Xerox postali sinonimi za usisivače i fotokopir mašine, čemu je delimično doprinelo korišćenje UNIVAC-a u televizijskom programu u noći predsedničkih izbora. Korišćenjem obične tastature (konzole) u studiju, unošeni su rezultati glasanja koji su obrađivani na mašini u Remington-Rand fabrici u Filadelfiji. Sa samo 5% izbrojanih glasova UNIVAC je predvideo pobedu Eisenhowera, a iako je Charles Colinwood stalno tražio da "UNIVAC kaže šta misli", CBS je tek posle ponoći na istočnoj obali Amerike priznao da nije verovao predviđanjima i povukao rezultate programa koji su radili na UNIVAC-u. Izborne noći na televiziji više nikad neće biti iste, a UNIVAC je ustoličen kao glavni računar.

1952. godine John von Neumann je takođe završio svoju verziju naslednika ENIAC-a na Insitute for Advanced Study na Princeton University 1953

Sredinom prve "policijske akcije" Ujedinjenih Nacija u Koreji, IBM je iskoristio priliku da doprinese ratnom naporu tako što je proizveo "Odbrambeni Kalkulator" koji je zapravo bio njihov prvi ulazak u računarski biznis. IBM "Type 701 EDPM" je bio rezultat ubeđenja T.J. Watsona Jr. da IBM treba da zakorači u ovo polje i njegovog ubeđivanja svog oca da računari neće odmah uništiti biznis obrade kartica. Serija mašina 700, uključujući 704, 709 i kasnije 7090 i 7094, dominirala je tržištem velikih računara tokom sledeće decenije i doprinela da IBM tada iz pozadine dođe na prvo mesto. Dok su mnogi univerziteti u Americi i ostalim zemljama proizvodili sopstvene računare, Cambridge University EDSAC se prvi komercijalizovao. Dalekovidom odlukom, kompanija od koje se ponajmanje očekivalo da ima snažan interes za računare, J. Lyons & Company Ltd, inače snabdevača poslastičarnica i operatora "čajdžinica" po Britaniji, uzela je EDSAC dizajn i konvertovala ga za sopstvene biznis aplikacije. Pod nazivom LEO (Lyons Electronic Office), zaokupio je pažnju kompanija sa sličnim potrebama poslovne obrade. Uspešnom realizacijom razvoja projekta za sopstvene potrebe, kompanija prerasta u novu računarsku kompaniju. LEO Computers Ltd je otkupila English Electric Company i zajedno su postali deo International Computers Ltd (ICL), glavnog proizvođača britanskih računara 70'tih. 1954

18

Otkako je 30'tih IBM proizveo seriju kalkulatora serije 600, koja je doprinela raznovrsnosti opreme za obradu kartica, bila je njegov glavni proizvod. Rani IBM računari (701 i 702) nisu bili kompatibilni sa opremom za bušene kartice ali je IBM Type 650 EDPM, prirodan produžetak serije 600, koristio iste periferijske uređaje za obradu kartica pa je on bio kompatibilan za mnoge postojeće IBM kupce. Decimalna mašina doboš memorije, 650-ca je prva koja je masovno proizvođena iako IBM nije očekivao da pusti seriju 1000 odmah nakon objavljivanja. Za mnoge univerzitete je to bio prvi računar, njegova atraktivnost je znatno poboljšana nuđenjem institucijama popusta od 60% za obrazovne računarske kurseve..

Sledeći primer koji je postavio Grace Hopper i uspešnu implementaciju interpretatora digitalnog koda za IBM 701 nazvanog Speedcoding, John Backus je predložio razvoj programskog jezika koji će omogućiti korisnicima da izraze probleme pomoću uobičajenih matematičkih formula -- koji je kasnije nazvan FORTRAN. Sastavljajući tim od istraživača iz IBM-a i korisnika, Backus je stalno verovao da će im trebati 6 meseci da završe posao; kadgod ga je neko pitao kad će sistem biti spreman on bi odgovarao "za šest meseci"!

Dok je John von Neumann radio na IAS mašini, paralelno su tekli projekti pravljenja kopija u drugim institucijama. Da bi osigurala konformnost, Princeton grupa je uzela fotografije detalja konstrukcije IAS mašine i poslala ih sa beleškama drugim proizvođačima. U Los Alamos National Laboratory je Nick Metroplois pravio MANIAC, University of Illinois je pravio ILLIAC, a u Rand Corporationu Willis Ware je pravio JOHNNIAC. U martu 1954 JOHNNIAC je pušten i njime je rukovodio Keith Uncapher kasnije prvi čovek novo formirane asocijacije IEEE Computer Group, kasnije nazvanom Computer Society. 1994 Willis Wareu je uručena povelja IEEE Computer Society Pioneer Award za njegov rad na JOHNNIAC-u. Novoformirana National Science Foundation (NSF) je dozvolila da John van Neumann nastavi da radi na računarstvu, i to je bila Fondacijina prva podrška iz niza univerzitetske podrške razvoju računarstva. 1955

19

Manje od deset godina nakon otkrivanja ENIAC-a, ideja o računarstvu velike skale koju je sadržao ENIAC promenila se u koncept "superračunarstva". IBM je počeo rad na doprinosu nacionalnom naporu proizvođenjem mašine koja je obećavala 100 puta brži rad od najbrže mašine na svetu. Ova mašina je trebala da proširi trenutni nivo sofisticiranosti razvojne tehnologije pa je nazvana STRETCH. Kad je STRETCH napokon isporučen 1960 naznačena cena je morala da bude snižena jer nije dostignuta ciljna brzina. Iste godine IBM je predstavio računar 704 čiji je principijelni arhitekt bio Gene Amdahl koji je 90'tih osnovao sopstvenu kompaniju za proizvodnju superračunara. 704 se odlikovala time da je bila prva komercijalna mašina sa hardverom za rad u tzv. pokretnom zarezu i mogla je da radi približnom brzinom od 5 kFLOPS-a. Brojni kupci su se udružili i oformili prve grupe korisnika da bi razmenjivali iskustva i programe i u isto vreme se predstavili kao jedinstveni naspram proizvođača. Korisnici (velikih) IBM mašina oformili su grupu SHARE (nije skraćenica ali je često naznačena kao "Society to Help Allieve Redundant Effort") a korisnici UNIVAC-a grupu USE. Računarstvo nisu više oblikovale samo računarske kompanije.

20

1956 Sperry-Rand, naslednik Remington-Randa, koji je i dalje održavao UNIVAC Division, napravio je superračunar za potrebe Lawrence Livermore National Laboratory (LLNL), koji je nazvan LARC (Livermore Automatic Research Computer). U Engleskoj je takođe započet rad na projektu superračunara. Projekat Atlas su zajednički započeli University of Manchestera i Ferranti Ltd-a, sa Tom Kilburnom na čelu.

Ne zaboravljajući da je svrha računara da reše problem, John McCarthy i Marvin Minsky su organizovali konferenciju na Dartmouth College-u, uz pomoć Rockefeller Foundation, o konceptu veštačke inteligencije. Zaključak ove konferencije je bio da će doći do razvoja veštačke inteligencije, što se nije ostvarilo u nekoliko narednih godina 1957 Rani računari su imali malu unutrašnju i sporu spoljašnju memoriju jer su se oslanjali na magnetnu traku. Vremenom je unutrašnja memorija poboljšana na magnetnu doboš pa na memoriju sa magnetnim jezgrima. Sledeći logičan korak bila je disk memorija sa pokretnim glavama za čitanje/pisanje da bi obezbedila sposobnost poludirektnog pristupa i kapacitet skladištenja koji odgovara magnetnoj traci. IBM 305 RAMAC je bio prvi sistem sa memorijskim diskom.

Nakon tri godine rada Backus i njegove kolege su isporučili FORTRAN programski prevodilac za IBM 704, a odmah zatim su naišli na prvu poruku o greški – nedostaje zarez u izračunatoj GO TO naredbi. Herbert Bright iz Westinghouse u Pittsburghu primio je neoznačen paket od 2000 kartica i utvrdio da je to dugo očekivani prevodilac, a zatim napravio prvi korisnički program – zajedno sa greškom. Svet programskih jezika je napredovao od oblasti u kojoj su samo obučeni programeri mogli da završe projekat, do oblasti u kojoj su oni koji imaju probleme mogli sami da izraze svoja rešenja. 1958 Pronalazak tranzistora u drugoj polovini 40-tih otvorio je eru moderne elektronike korišćenja »elektrona u čvrstim telima« i napuštanje, mada na vrhuncu moći, staromodne elektronske vakuumske cevi koja koristi "elektrone u vakumu". 1958, Jack St. Clair Kilby je začeo i dokazao svoju ideju integrisanja tranzistora sa otpornicima i kondenzatorima na jednom poluprovodničkom čipu, koji je monolitsko integrisano kolo (IC). Njegova ideja monolitskog IC, zajedno sa planarnom tehnologijom Dr. Jean Hoernija i Robert Noyceovom

21

idejom "o izolaciji spoja" za planarna vezivanja, učvršćuje veliki progres današnjeg poluprovodničkog IC i mikroelektronike koja je bazirana na njemu. Tehnologija je omogućila inovacije mnogobrojnih aplikacija u računarima i komunikacijama, koje su dramatično promenile naš stil života.

Originalni razvoj koji je počeo sa projektom Whirlwind postao je realnost 1958. godine sa instalacijom sistema SAGE za vazdušnu odbranu na McGuire AFB u NJ. Prvi efikasni sistem kontrole vazdušnog saobraćaja postao je operativan za severno istočnu Ameriku. Tada tek osnovana korporacija Control Data Corporation pod vođstvom William Norrisa je dala doprinos tržištu superračunara sa potpuno tranzistorizovanim računarom --CDC 1604 --Seymour Cray je bio glavni arhitekt. U međuvremenu, nastavljajući svoj rad u razvoju veštačke inteligencije, John McCarthy je razvio koncepte programskog jezika LISP za obradu nizova simbola, tj. nenumerički procesni jezik. Naredne generacije studenata su promenile značenje jezika LISP, što je skraćenica za LISt Processing, u "Lots of Idiotic, Silly Parentheses". 1959 Dok je u mnogim kompanijama postojao pomak ka superračunarima, IBM je objavio mogućnost mašina veličine dva stola za male korisnike -- IBM 1401 za poslovne korisnike i IBM 1620 za naučnike. Mašina 1401 je postala najpopularnija mašina za obradu poslovnih podataka, a mašina 1620 je za mnoge studente bila prvo računarsko iskustvo na malim univerzitetima i srednjim školama. Obe mašine su uvele znakovno orijentisanu glavnu memoriju od 20-40k bajta u kojoj granice "reči" može programer da definiše da bi obezbedio "neograničenu preciznost". Obe mašine su imale aritmetičku jedinicu koja je koristila tabelu pretraživanja umesto binarnih sabirača. Prvobitno je IBM nameravao da mašinu 1620 nazove kao CADET, ali kad je ovo prevedeno u "Can't Add, Doesn't Even Try" (Ne može da sabere, čak ni ne pokušava) odustali su od tog imena.

Nakon nekoliko godina rada General Electric Corporation je isporučila 32 ERMA (Electronic Recording Machine --Accounting), računarski sistem za Bank of America u Kaliforniji da bi spasila bankarsku industriju od poplave rastućeg broja čekova koje je koristila rastuća klijentela. Zasnovan na SRI dizajnu, ERMA sistem je koristio Magnetic Ink Character Recognition (MICR) kao sredsvo za dobijanje podataka sa čekova i uveo sistem za obradu čekova kojeg nisu plašila dokumenta koja nisu bila primitivna. Bankarska industrija je automatizovana i otvarala je puteve za nove načine poslovanja uključujući ATM (bankomati) i elektronsko personalno bankarstvo. Sa druge strane, to je bio bitan događaj u istoriji proizvodnje računara u GE koji, izuzev razvijanja profitabilne linije mašina za NCR (NCR 304), nikada nije dostigao status koji se mogao očekivati od takvog finansijskog džina.

1960-te

22

PGEC servisi u ranim šesdesetim su bili skoro isti kao u kasnim pedesetim iako se povećavao broj konferencija i stranica u stručnim časopisima. Međutim, 1961. godine, vođstvo PGEC je počelo da razmatra stvaranje tehničkih komiteta. Ovi komiteti su trebali da obezbede više foruma za posebna interesovanja i u isto vreme da smanje da zainteresovani formiraju odvojene IRE grupe i da razdvoje oblast. U maju 1962. godine, prvi od ovih komiteta, komitet za logiku i teoriju prekidača, odobrio je zajednički rad sa komitetom AIEE koji je već funkcionisao. Istovremeno, nastavljeni su planovi na udruživanju IRE i AIEE. IRE-AIEE su se udružili u Institute of Electrical and Electronics Engineers (IEEE) na nivou rukovodstva 1963. godine. PGEC je tada postao Professional Technical Group on Electronic Computers, a odmah potom Computer Group. Početkom 1963. godine, grupa je započela rad sa Administrative Committee koji je uključivao ljude iz PGEC i AIEE CDC. Konačno udruživanje je završeno u aprilu 1964. godine. Jula 1966. godine preduzet je važan korak sa prvim dvomesečnim izdanjem Computer Group News, koji je sadržao vesti o grupi i industriji, primenjene članke i uputstva za rad, vodič za računarsku literaturu, i mnogo računarskih članaka. Arhivski materijali su bili dostupni za profesionalce iz struke po nominalnoj ceni. Computer Group News je otvorio vrata za mnoge magazine u udruženju, kao i u IEEE. Takođe, bio je važan i na drugi način. Sa izdanjem prvog magazina, Computer Group je zaposlila i rukovodila radnicima koji su bili zaposleni puno radno vreme u području Los Angelesa za podršku izdavaštvu i druge administrativne aktivnosti. Computer Group je bila prva IEEE grupa koja je zaposlila svoje ljude, i to je bio glavni faktor razvoja društva. 1968. godine, IEEE Transactions on Computers je postao mesečno izdanje. Broj periodično objavljenih stranica je narastao na skoro 9,700 u stručnim publikacijama i oko 640 u Computer Group News. Broj članova je narastao na 16 862, uključujući 4 200 studenata i 158 pridruženih članova. Dekada je završena sa 41 sekcijom.

23