Hronisterik, Aleksandar Prokopiev

Hronisterik Aleksandar Prokopiev

Granica nije da deli narode, već visoko od niskog. (grafit na vrhu fasade jedne zgrade u istočnom Berlinu)

E

sej Pjesnik - intelektualac ili varvarin osobitog hrvatskog pesnika Borisa Biletića počinje s prepoznatljivom temom o nesuglasnosti jednačine mali narod=mala književnost, potkrepljenoj čisto kvantitativnom odrednicom o broju stanovnika plus, u jo{ negativnijem srazmeru, malog procenta njih, tih stanovnika malene državice, koji čitaju doma}e delo na svom maternjem jeziku, bez obzira na njegovu književnu vrednost. Ova se tema može i dalje razvijati: zašto su u tzv. “malim književnostima” neki evidentno talentovani pisci skloni prihvatati tribunska mesta, zadovoljavajući svoje političke ambicije, pri tome reducirajući svoju nesumnjivo kreativnu i intelektualnu snagu u korist jedne u osnovi manipulatorske discipline kakva je politika? Ovaj, ne redak, sindrom kod balkanskih pisaca između homo poeticusa i homo politicusa , na štetu prvog, potkrepljena je još jednom studijom “našeg” autora koju citira i Biletić - D’Annunzio, Mussolini, Lenjin, Krleža Nedeljka Fabrija. S tim što je u slučaju Gabriela D’Anuncija reč o stvaraocu iz “velike” književnosti, ali sa posedicama dovoljno drastičnim da postanu upečatljiva etiketa za ponašanje onih pisaca koji zaraženi političkim virusom, postaju ‘heroji’ za jednokratnu uporabu. Kvarnerska Republika D’Anuncija, taj čudnjikavi polis 1919 -21’, koji kao da dolazi iz stripova Hugo Pratta, ilustrativni je primer hronisterije, pojam-složenicu koju kao podnaslov svog romana Danuncijada koristi riječki pisac Viktor Car Emin. 306

7. broj Zenicke sveske.indb 306

1.6.2008 13:46:05

Zeničke sveske

Osim kao spoj hronike i histerije, zbirni pojam “hronisterija” (ili u Eminovom originalu kronisterija) može u sebi uklopiti Hronosa (Krona), gutača sopstvene dece i neumoljiva božanstva Vremena, Saturna u rimskoj i astrološkoj verziji. U ovom izvedenom pojmu Emina prepliću se mitološko i povesno: u histeričnim vremenima, “deca”- produkti takvih vremena, često bivaju progutani “preko noći”. D’Annunzio, u militantnom zanosu, na čelu svojih brigada, na prvi pogled nikako ne nalikuje na autora suptilnih stihova u Alcyone ili na dekadentno-erotskog istaživača u Uživanju i Nevinosti, mada dionizijska ekstatičnost ničeovskog nadčoveka kod njegovih površnih sledbenika, među koje spada i D’Annunzio, može proizaći (u nekoj kvazinadmoćnosti života na racijem) i kao fašističko-avanturistički produkt. Za vreme moje skorašnje posete Rijeci, zahvaljujući profesorki Ines SrdočKonestra, priča o D’Annunzijevoj avanturi je dobila opipljiva svedočanstva, na primer u Guvernerovoj Palači, na čijoj je terasi D’Annunzio držao svoje zapaljive govore, te ponavljajuće, a za prisutne verovatno jedinstvene manifestacije lokalnog gigantizma, da bi kasnije, iza palate, u njegovoj privatnoj rezidenciji, skupa sa svojim vernim brigadirima, organizirao celonoćne orgije. Da se ne zaboravi, D’Annunzio je bio jedan od najpoznatijih ‘švalera’ svog vremena (koji, kao i Cezar i Picasso, potkrepljuje mit o potetnim ćelavcima); uostalom, erotska hiperaktivnost je ponekad vitalistički povezana sa političkim ambicijama - setimo se samo primera Kennedyjevih. Kako da se to salonski dekadent i blazirani ljubavnik zanese ili sunovrati (zavisi sa koje strane se gleda) u tribuna i generala, glasnogovornika gomile i vojnog komandanta? U slučaju D’Annunzija spojili su se aristokratski dekadentizam i fašistička retorika. Naizgled ekstremni, ovakav preobražaj nije toliko redak među drugim književnicima. Nekad, ona se maskira iza njihove tzv. “angažovanosti”. Hamsun, Ezra Pound, Brecht, Gorki i mnogi drugi primeri su velikih pisaca koji su svoj književni autoritet stavili u službu (ili su na to bili “prinuđeni”) - jedni fašizma, drugi komunizma. Osim ovih, postoje i skriveniji, suptilniji primeri pisčevog koketiranja sa politikom, što je naročito došlo do izrazaja u ovim mutnim balkanskim vremenima. Jedan od znakova ovog flerta je i hiperbolizacija žanrova koji pretenduju na istoričnost ili aktuelnost, od (pseudo)istorijskih romana do kolumni. Naglašavajuci da je u “službi naroda” pisac otkazuje svom imanentnom “služenju” literaturi. Postaje hronisterik, dobrovoljna žrtva vremena. Koji prekoračujući iz estetskog u politikantsko, postaje ne toliko manipulator, koliko manipulirani! 307

7. broj Zenicke sveske.indb 307

1.6.2008 13:46:05