Aleksandar Leso Ivanovic.docx

УНИВЕРЗИТЕТ ЦРНЕ ГОРЕ ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ НИКШИЋ Студијски програм за црногорски језик и јужнословенску књижевност

ПЈЕСНИШТВО СУЖАЊСТВА – АЛЕКСАНДАР ЛЕСО ИВАНОВИЋ Семинарски рад из Црногорске књижевности I

Професор: др Олга Војичић-Коматина Сарадник у настави: мр Ксенија Ракочевић

Никшић, децембар, 2018.

Студент: Ђорђије Ђукановић 1/18

За поезију Александра-Леса Ивановића се не може рећи да силом неправедних околности данас поболијева рецепцијску кризу. Не може се рећи да копни након бродолома наше интимистичке лирике изазваног таласом послијератног модернизма, ондашњег „мејнстрима“. То је управо поезија која враћа таман онолико колико је у њу уложено. Стога је непримјерено цијенити да трули на неком отоку бродовљевог гробља, насукана немаром кормилара. Александар Ивановић је писао мало. Па и из тог невеликог опуса би ваљало пробрати „жито од кукоља“. Но, критичари његовог пјесништва никако да се отргну сентименту који лако букне на плодном тлу мартироманског менталитета

и води

ламентирању над несрећном судбином потцијењеног пјесника. Катастрофу би умногоме умањило кад би се на ламентирању зауставило, али се, нажалост, готово без изузетка пролонгира

у

митолошко

пројектовање

његове

стваралачке

величине

и

предимензионирање домета те поезије. Такав приступ резултира ничим другим до омаловажавањем постигнућа нашег пјесника и лажном сликом адекватности критичке потпоре његовог дјела. Из гро химнично-тужбаличких приказа Лесове поетике, ипак бисмо издвојили рад почившег академика др Ника С. Мартиновића1, који са оптималном дозом објективности прилази евалуирању Ивановића (наведени рад је први пут објављен 1962. године, дакле, за пјесниковог живота, те вјероватно отуд „приземније“ сагледавање), али не без општемјестарења и фразичности у баналном уводу у којем нам се покушава дочарати особеност пјесничког генија и универзалност умјетничког дјела. Академик Мартиновић је на барокно китњаст начин артикулисао своју импресију о Лесовом пјесмотворству, уз по који луцидан закључак, али и мноштво паушалних оцјена и нахерених коментара. Као на примјер то да је Ивановићев израз „технички савршено дат“ (Мартиновић, 2011, стр. 109). О томе би ваљало подуже дискутовати, али оно чиме је наведени текст завриједио нашу пажњу односи се на Мартиновићеву констатацију о Ивановићу као пјеснику људскости: „Он је пјесник човјека гледаног племенитим очима и племенитим тежњама за добрим (...) ...он је читав пјесник и (...) његова поезија је проткана најсуптилнијим људским влакнима (...) Ивановић је човјекољуб који би хтио да људи у бити својој буду добри. Он би хтио да младости буду расцвјетане, да живот буде пунији, да се људи воле. Она зебња у њему, оне сјете у његовом изразу, све је то упућено човјеку“ (Мартиновић, 1

Мартиновић, Нико С. Александар Ивановић – пјесник људскости; у Јутра југова: одабрани текстови о Лесу Ивановићу, ОКФ, Цетиње, 2011, стр. 107-118

2011, стр. 109; 113). Не бисмо овом приликом опширно полемисали са цитираним исказима, сматрајући очигледним њихову уопштеност и непрецизност. Колико може бити сврховито некога овјенчати лентом „пјесник људскости“, ако нам је јасно да је васколики поетски универзум заправо једна историја људскости која је опстајала опирући се и у најразорнијим временима? У којој књижевној традицији локализовати пјесника који све зебње и сјете упућује – човјеку? Са оваквим питањима могли бисмо до у недоглед, па је економичније намах пресјећи и, можда још једном, истакнути очигледно – да Лесова поезија понајвише пати од површног импресионизма и некритичности аналитичара. Граничи се са здраворазумском логиком и исмијава интелигенцију читалаца, када код др Крста Пижурице пронађемо да је Ивановић, ето, био „аутохтон у стилу (!)“ (Пижурица, 2011, стр. 123). Овакви примјери свједоче не толико о неспретности критичког тијела да се суочи са реалношћу једног опуса, колико о патетичној црногорској мегаломанској свијести у којој се сваки иоле добар пјесник „укваси“ да кроз деценију-двије нарасте до Хомера, Шекспира, или макар Овидија. Да би се добила што резолутнија слика Лесовог поетскога свијета и што јасније истакао његов биљег у камењару црногорске књижевне традиције, морали бисмо се прихватити минуциозне иманентне анализе. Тим правцем су забраздили Радомир В. Ивановић и Божена Јелушић и дошли до најобјективнијих тумачења, којих ћемо се у току рада касније дотаћи. Почевши од прве његове пјесме у избору који је приредио Драгомир Брајковић2 (који нама служи као испитивачки материјал) препознају се неке од најопштијих црта његовог пјесничког проседеа. Сужањ на камену интересантне је формалне структуре, иако ни по чему аутохтоне: један катрен и два петоростиха конвергирају са особеним пјесничким амбијентом и омеђују позиционирање лирскога субјекта. Томе доприноси и римична схема. У катрену находимо аримични силабички паралелизам првог и трећег стиха: Залази сунце – сужњу да отвори/ у жутом сјају неба над планином (Ивановић, 1995, стр. 7). Посматрајући наведене стихове као (незасведену) синтаксичку цјелину, трећи стих би функционисао као прилошка одредба околности и у спрези са првим стихом креирао позадину лирске радње. Како Новица Петковић тврди, особине положене у саму основицу стиха су враћање и понављање3, а то се очитава и у нашој пјесми и враћамо се са трећег на други стих који читамо у спрези са четвртим, јер су римом вјенчани: свијета другу страну/ као на свијетлом екрану (Ивановић, 1995, стр. 2 3

Ивановић, Александар-Лесо, Пјесме, изабрао и приредио Драгомир Брајковић, Унирекс, Никшић, 1995. Петковић, Новица, Поезија у огледалу критике, Матица српска, Нови Сад, 2007.

7). У датим стиховима препознајемо поредбени однос и открива нам се посредност општења између лирског субјекта и свијета – између њега и посматрања даљина посредује „свијетли екран“. Семантички потенцијали и наслаге строфе у цјелости отварају нам се управо укрштањем наведених двају сегмената. У другој строфи интересантном за тумачење нам се чини успостављена римична структура. Први стих се римује са трећим, али та укрштеност не чини се значајном јер први стих квинтине ближи је значењској цјелини претходне строфе: као на свијетлом екрану:/ Час палме, а час једра броде (Ивановић, 1995). Остали стихови друге строфе обједињени су као једно развијено поређење, при чему други и пети стих римом уоквирују трећи и четврти. То нас наводи да нарочито изузмемо уоквирене стихове и посебно их осмотримо: далеке, модре обале и воде/ долазе мени небом у походе. Између њих постоји чак и силабички паралелизам и могу се посматрати као контекстуално језгро пјесме.4 Сада видимо и шта први стих квинтине чини комплементарним дијелом строфе – оба стиха се римију са првим и читамо их као семантичку цјелину. Шум палми и брођење једара, из истих даљина откуд и далеке модре обале и воде, долази у походе сужњу на камену. Дативни облик замјенице „ја“ сигнализира експлицитно присуство лирског субјекта. Не можемо приписати случајности да се такав облик у пјесми јавља свега два пута и то у истом контексту: у схеми римовања „абба“ у првом и у другом петеростиху. Позивајући се на Јурија Лотмана инсистирамо на паралелном односу између наведених структура: „Основни механизам поетског језика је паралелизам. Различите речи се налазе у положају еквивалентности и захваљујући томе између њих настаје сложена семантичка корелативност, издвајање заједничког семантичког језгра (које у обичном језику није изражено) и контрастног пара диференцијалних семантичких обиљежја.“ (Лотман, 1976, стр. 227). Пошто Лотман тврди и то да се у поетском језику свака семантичка јединица појављује само као функтив сложене семантичке функције, још смо увјеренији у наум да овакву позицију замјеничког елемента који упућује на лирског субјекта посматрамо и те како знаковитом. У стиховном контексту и обручу риме његову егзистенцију разумијевамо као усамљеничку, сужањску, стијешњену и ограничену, те заптивену тако да из ње нема бијега. Прва строфа је отуд слободније структурирана и неподударна је са потоњим двијема. У њој се сужњу свијет отвара па су и метричка ограничења лабавија. Када фокус са свијета пређе на субјекта, стихови се нешто строже организују, са римом која се препознаје као међа његовога бића. 4

О контекстуалном тумачењу поезије погледати у: Кољевић, Никола, Класици српског песништва, Службени гласник, Београд, 2012.

У истој пјесми се препознаје луцидна инверзија која се саопштава у посљедњој строфи: Свуда се небо огледа у водама,/ у свим морима среда:/ од кише мутно, од сунца у пламену;/ само се мени – сужњу на камену –/ море у небу огледа. (Ивановић, 1995) Окретање свијета наопачке и огледавање остаће Лесовим препознатљивим пјесничким поступком кроз цјелокупно његово пјесништво. У пјесми Туга за небом, на земљу небо силази крадом, а висока стабла к њему стреме (Ивановић, 1995, стр. 8). Својеврстан анафорски однос чини наведена два стиха комплементарним. Паралелизам се уочава, опет, у формалној структури, на плану исказа. Оба стиха долазе у другом реду строфе, након првих стихова који су синтаксички (скоро па и на лексичком плану) истовјетни: Сјај чудни један запад точи./ Сјај чудни један запад има: (Ивановић, 1995). Упућени смо да здружено посматрамо оба сегмента, те се лако открива да не постоји недоумица коме стабла стреме. „Њега“ се не односи на „запад“, који је замјеници линеарно најближи, већ „небо“ одржава статус централног елемента. Тако нам се „небо“ у првом стиху који поредимо јавља у функцији субјекта, а у другом замјеница која на њега упућује функционише као објекат, те долази до увијек занимљиве појаве у поетском тексту – сустицања у опозицији5. Опозицију која није „стерилног“ граматичког типа, но на коју ова сугерише, проналазимо на живој равни пјесме. Опет лирског субјекта проналазимо у „абба“ римичној схеми, на земљи овој тешким маљем/ живота патног изубијан. Дух прикован за свијет земнога кала а рођен да досегне висине, познато нам је, не јавља се по први пут у црногорској књижевности код Леса Ивановића. Та патња сужња на камену у нас траје још од Његоша, уз којег се и Лаза Костић, у својим пјесничким фантазијама винуо до жељених висина. Код скромнога Ивановића нема метафоричких узлијетања и космичких путешествија. Трагизам патништва његовог лирског јунака је тоталан: он не изгара од снаге жеље да се до урни похрањених тајни на небу пропне – он поражен лежи изубијан, чвршћим везама за земљу везан. Само у нејасној игри небеског сјаја, стакала, вода и очију, себи небо приближава. Само у немоћној игри огледања успијева да се отисне с ону страну. О функцији огледала у његовој поезији говори Божена Јелушић: „Постоји један повлашћени и повезани поетски низ мотива у лирици Леса Ивановића. Ријеч је о површини воде, о прозорском окну и о људском оку. Оно што их спаја је чињеница да су све троје – огледала. А огледало одражава тајне срца и свијета, све док се не разбије, док вјетар не узнемири мирну површину воде, све док се очи не склопе. У Ивановићевим

5

Јакобсон, Роман, Поетика и лингвистика, Нолит, Београд, 1966.

огледалима, баш као и у овим правим одраз је обрнута слика збиље – заљуљано небо у окну, изокренуто небо у локви, ишчашени свијет у оку“ (Јелушић, 2011, стр. 248). Дакле, сумирали бисмо да је функција огледања пројектовање субјеткових жеља на реалије лирског свијета. Он се у том случају не јавља као активан демијург већ, занимљиво, као изненађени посматрач свијета који се пред њим мијења. Но, понекад се његова жеља за додиром висина конкретно оствари, као у пјесми Пахуље. То је једна од ријетких пјесама које не оптерећује песимизам и резигнираност субјектов, али подразумијевано присуство мизерије довољно је потврдити замијећеним предимензионирањем лирског момента који се збива: тек волим кад ми се спусти на чело/ пахуља мека – пољубац висина (Ивановић, 1995, стр. 9). Читаво небо за једну пахуљу – из такве компензације извире сва лирска енергија ових стихова. У Карима Шабановим се робује носталгији. Носталгичара проналазимо у зачараном кругу сјећања на неповратне тренутке радости. У њој се саображавање спољашње структуре значењској равни такође остварује на препознатљив начин обгрљеном римом. Свако развијање слика сјећања из дјетињства организовано је на таквој схеми, једино у трећој строфи се рима укршта. Тада се управо развија коментар у садашњости на тренутке који се из прошлости зазивају. Дакле, прелаз из садашњости у прошлост и назад, и графички је и формално обиљежен. Носталгија као снажан сентимент и још један од ланаца који субјекта спутавају потврђује се и у пјесми Дјевојка из дјетињства. Занимљивом поступку свједочимо и у пјесми Двије јасике. Чини се да „јасика“ у пјесми Леса Ивановића показује исту семантичку садржину као код Милана Ракића. Једна јасика што трепери осјећа се као тужна сламка међу вихорове, што буди још једну реминсценцију на црногорску књижевну традицију. Тако се у овој пјесми помоћу мотива јасике пројектује осјећање усамљености, али не само то. Лирски субјект се идентификује са јасиком тако што једна самоћа препознаје другу. Али није само то оно што јасика са собом носи. Она се намјесто Сизифа узима и као симбол залудњег посла, но за разлику од Сизифа она не зна поријекло својих мука. Јасика просто бива робом неке недокучиве силе која је нагони да трепери, чији је источник, можда, и у њој самој, у чему субјект такође види свој одраз. Сломљеном окну представља илустративан примјер онога што је Лесовој поезији рекао Радомир Ивановић: „Пјесник најчешће транспонује готово неважну импресију из спољњег свијета, али је доцније, нарочито у ефектно пласираној поенти, интериоризира, тако да она од слика прераста у идеју, будући да сада у себи садржи новину виђења одређене појаве (а), или новину сазнања (б), или нов однос према стандардном осјећању или мисли (ц). Пјесник полази

индуктивим путем, од конкретне појаве ка уопштавању, настојећи да досегне неку вишу тачку гледишта и да примарним (текстуалним) значењима придода секундарна или терцијарна (контекстуална или надконтекстуална). Минуциозна анализа не смије подлећи пјесниковој сугестији, него понекад, и супротно ауторовим потенцијама, мора трагати за оним прикривеним садржајима који означавају његов оригиналан став и лични креативни печат“ (Ивановић Р. , 2011, стр. 193). Лесов триптихон „Раде Томов“ заокружује потврђивање наше тезе да је ипак прецизније Ивановића сматрати пјесником сужањства но уопштеним „пјесник људскости“. У пјесми Визија корача Његош – усамљен и грудоболан. Након бројних интертекстуалних сигнала који упућују на „Горски вијенац“ и „Лучу микрокозма“, као зенит у развијању једног лајтмотива и довршености идентифицирања лирског субјекта са појавом сужња и пустињака – појављује се Његош. Туга младости без здравља која је жељна откривања вјечних љепота живота, битише свјесна малог броја преосталих јој дана. Но, не мучи њега свијест о смрти тијела/ већ га мучи смрт свијести, тако рана (Ивановић А. , 1995, стр. 51) Ово нас враћа на раније замијећену паралелу. Жеља за метафоричким висинама, за апсолутном спознајом, морила је оног ко ове стихове говори као и оног који је посматран. Смрт тијела једноме сужњу не може бити разлог за бригу. Та тијело је гробница, њиме је човјек за земљу везан. Али уколико би за тијелом нестало и свијести, изостало би толико прижељкиване слободе. Шта ако визија о искри бесамртној није ништа друго до једна халуцинантна варка и лажна нада умирућег? У Потоњој ури Рада Томова са смрћу свијести изједначава се смрт очију: Пожеље – мрући млад на родној плочи:/ све друго нека прежаљено буде,/ ал да је само да остану очи,/ загледане у свијет и у људе. (Ивановић А. , 1995, стр. 53). Очи су огледала и у њима се све на свој начин прелама, у сваким очима другачије. Зато свака је смрт по једна пропаст свијета, јер живи се са идејом да свако са собом носи по један свој свијет, свако своју јесен. На стогодишњицу Његошеве смрти написао је Лесо пјесму Биљарда, која пуста и глува (Ивановић А. , 1995, стр. 54) чека Рада да се из даљина врати извидан. Па зар се није проклетство станара пренијело на простор? Послије смрти Његоша, Биљарди остаје усамљеност и пад у ропство тешке „стогодишње“ туге. Мјесечина се упиње да Владици брижном оцрта сјенку на стази близу манастира, што јој диктира вјечно робовање минулим временима.

ЛИТЕРАТУРА 1. Ивановић, Александар-Лесо, Пјесме, Унирекс, Никшић, 1995. 2. ЈУТРА ЈУГОВА: Одабрани текстови о Лесу Ивановићу, ОКФ, Цетиње, 2011; приредио Павле Горановић. -

Мартиновић, Нико С. Александар Ивановић – Пјесник људскости, стр. 107-119

-

Пижурица, Крсто, Поезија Александра Ивановића, стр. 123-139

-

Јелушић, Божена, Пјесник одраза и огледала, стр. 247-251.

-

Ивановић, Радомир, Поетика Александра Ивановића, стр. 191-203

3. Јакобсон, Роман, Поетика и лингвистика, Нолит, Београд, 1966. 4. Лотман, Јуриј, Структура уметничког текста, Нолит, Београд, 1976. 5. Петковић, Новица, Поезија у огледалу критике, Матица српска, Нови Сад, 2007. 6. Кољевић, Никола, Класици српског песништва, Службени гласник, 2012.