Abelarova-etika.docx

UNIVERZITET U NIŠU FILOZOFSKI FAKULTET DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA ISTORIJE SREDNJOVEKOVNE FILOZOFIJE 1

ABELAROVA ETIKA

mentor:

student:

Anđelija Milić

David Stamenović, 532

Niš, januar 2019. godine

1. Uvod u Abelarovu etiku koja od hrišćanskog Boga proističe Abelarova etika je usko, direktno i neraskidivo povezana sa samim Bogom, i to ne bilo kakvim, već upravo dogmatsko hrišćanskim1. Abelarovom tekstu „etika” pristupiću kritički, kako se tekstu i valja pristupiti, i tumačiću date argumentacije iz njega u celini. Kada budem govorio o ključnim tačkama iz ovog teksta u početku ću obrazlagati Abelarovo gledište, tako da iako ne napomenem da je ono o čemu pišem njegova perspektiva neka se zna da je njegova, pošto ne želim da se pomisli kako sam je ja zauzeo, jer nisam, a u nastavku ću i obrazlagati zašto kroz svoju kritiku. Zbog opisane veze između Abelarove etike i hrišćanskog Boga, da bi se Abelar prikazao u pravom svetlu potrebno ga je sagledavati ne samo kao etičara već i kao hrišćanina, kao vernika2. Prihvatanje tvrdnje „Bog postoji”3 kao aksiome odvlači ga daleko od moje pozicije, a isto toliko daleko i od samog života, jer on upada u zamku postavljenu od strane ostalih hrišćana, vremena u kom se rodio i neumoljive nametljivosti rigidne verske dogme. Približavanje religijskoj veri povlači za sobom udaljavanje od života čineći čoveka još jednom pokornom, ropskom i poklenulom ovcom u širokom stadu. Ruši se sopstvo, brišu se ego granice, gubi se ono Ja. Na etičkom nivou integrisati u sebe ovakvu aksiomu znači i opečatiti se informacijama o moralnim zakonitostima koje su unešene od strane autoriteta koji zatvara prostor sopstvenom promišljanju o ličnoj i tuđoj dobrobiti obećavajući večni boravak u rajskom vrtu pod uslovom da se upravo njegova pravila o dobru i zlu ispoštuju, a onda ljube i grle na kolenima. Abelar je pokušao da blago modifikuje ono dobro i loše, a njegov primarni fokus je bio usmeren na ono što je loše s obzirom da je kroz svoju etiku tematizovao pre svega greh, šta se smatra da on jeste i šta on u stvari jeste. Iako konzumiran hrišćanskom dogmom iskopao je iz sebe nešto što liči na delić života, a diskutabilno je da li je napravio ikakav pomak ka životu samom, i suprotstavio se posredno desetoj Božijoj zapovesti koja glasi: „Ne poželi ništa što je tuđe.”, tako što je razgraničio samu želju od samog greha. Ovo razgraničenje pokazuje, recimo, kroz primer o želji za nekom ženom, a i za ženom za koju zna da nije njegova, koja jeste žena nekog drugog muškarca, koja je njemu tuđa, kada kaže: „Stoga nije grijeh poželjeti ženu, nego pristati uz tu žudnju, i nije osude vrijedna želja za obljubom, nego pristanak na tu želju”4. Jedini aksiom koji ću da prihvatim, i koji uopšte prihvatam, je „Kritikuj, a onda kritikuj svoju kritiku”. Ne prihvatam aksiomu „Bog postoji” koju prihvata Abelar, i dok on i ja ne bismo razrešili ovo naše neslaganje, teško da bi se nadalje složili oko ičega što s njom stoji u nekoj vezi, a skoro sve, ako ne i sve, stoji. Nažalost, ja sam još uvek ovde, a on je još uvek tamo, u raju, ukoliko mu je Bog oprostio već pomenuto, i jedno od retkih ili jedino, neslaganje između njih dvojice. Abelar započinje izgradnju svoje etike od mane, želje, volje, namere i pristanka, odakle prelazi na greh kojim svoju etiku zaokružuje. Ali svaki od ovih pojmova izvire pozivanjem na Boga, Bibliju i Evanđelja. Kada obrađuje ove pojmove on ili 1

Sintagma „dogmatsko hrišćanskim” možda zvuči kao pleonazam, ali zarad valjanog razumevanja Abelarove etike neophodno je naglasiti njegovu zarobljenost u okvir hrišćanstva kao dogme. 2 Sada „hrišćanin” i „vernik” možda zvuče kao još jedan pleonazam, ali ovakvo isticanje Abelara kao vernika je značajno iz istog razloga kao što je isticanje Abelara kao dogmatičara. 3 Pod Bogom odsad podrazumevam hrišćanskog Boga osim ako ne bude drukčije naglašeno. 4 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 63

podrazumeva da se iza njih krije Bog ili eksplicitno naglašava da je to slučaj, što inače češće čini. Pristupanje takvoj etici, etici koja od Boga proističe, od onih koji ne prihvataju aksiomu „Bog postoji” zahteva ili naročit napor ili nonšalantno odbacivanje. 2.1 Mana, volja i želja Vrline i mane su inherentne čoveku iz etičke tačke gledišta, ali se pod vrlinama i manama može podrazumevati različit sadržaj, čak različit u tolikoj meri da se neki od njih kod jednih nazivaju vrlinama, a kod drugih manama. Postoje i opšta slaganja oko određenih sadržaja vrlina i mana. Recimo, ubiti čoveka se smatra onim što je loše nezavisno od čovekovog ličnog mišljenja odakle ovo smatranje proističe, a svako ko smatra suprotno naziva se psihopatom ili najblaže rečeno čovekom koji nije pri zdravom razumu. Dakle, makar se zdrav razum koristi kao kriterijum odredbe onoga što je dobro i onoga što je loše. Međutim, ono oko čega se svi slažu, oko čega postoji potpuno opšte slaganje, je to da ka vrlinama treba težiti, a mane izbegavati, nezavisno od njihovih sadržaja. Religijski čovek zasniva odredbe dobrog i lošeg na osnovu božanstva, ili božanstava, koju njegova religija propoveda. Po Kantu je, recimo, kriterijum um, to jest kategorički imperativ, pri kojem se ono dobro i loše prosuđuje isključivo preko delanja. Ja smatram da je ono dobro i loše nastalo kombinacijom čovekovog najprimitivnijeg i istovremeno najsnažnijeg nagona, nagona za samoodržanjem, i društvenom konvencijom. Kroz evoluciju čoveka ova kombinacija postaje selektivna, to jest adaptaciona, urođenost5. Abelar spada u religijsku grupu povodom pitanja moralnih izvora. Mane deli na telesne i duševne, a onda njih deli na one od značaja i na one bez značaja. Značaj telesnih i duševnih vrlina i mana određuje onim što „čini ljudski život vrijednim prijekora i pohvale”6 i što „čini ljudski život sramotnim i časnim”7. Kada gradi svoju etiku on uglavnom govori o duševnim manama koje su od značaja, to jest o manama „koje nas čine sklonima zlim delima, tj. koje usmjeravaju našu volju na nešto što nipošto ne dolikuje da se izvrši ili propusti”8. Već u ovoj definiciji duševnih mana od značaja9 on uključuje pojam volje koji nadalje kroz njih, i s druge strane samostalno, obrađuje. Odavde se može uvideti kakav je odnos mane i volje. Mana je inherentno sadržana u čoveku i zbog nje čovek zapada u raznorazna iskušenja. Međutim, samim tim što čovek nužno poseduje mane one ga nužno ne čine grešnikom. On je nužno grešnik iz jednog drugog razloga, naime zato što su njegovi najstariji preci zgrešili10. Iz date definicije mana možemo uvideti da volja nije ono jedino što vrši usmeravanje. Sama volja biva usmeravana, pored ostalog, od strane mana i mane predstavljaju potencijalno polazište ka grehu.

5

Urođenosti delim na prirodne (čisto evolucionističke) i selektivne (adaptacione). U prirodne (čisto evolucionističke) urođenosti spadaju, recimo, sve transcendentalije, kao i nagon za samoodržanjem, a u selektivne (adaptacione) spadaju, recimo, ono dobro i loše, društvenost i strah od insekata (ljudi su milenijumima unazad često umirali od uboda insekata što je kroz dugačak period evolucije proizvelo urođen strah od insekata). 6 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 57 7 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 57 8 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 57 9 Pod manom odsad podrazumevam duševnu manu od značaja, zato što Abelar nadalje uglavnom o takvoj govori, osim ako ne bude drukčije naglašeno. 10 Trebalo bi da sebe smatram grešnikom zato što su neki Adam i neka Eva zgrešili, ali radije ne bih.

Ono što Abelar smatra voljom u odnosu na greh može nam se približiti kroz dva njegova primera. Prvi primer je primer o „nedužnom čoveku na koga se njegov okrutni gospodar toliko razljuti da ga trgnutim mačem goni da bi ga ubio”11. U ovom primeru Abelar vrši distinkciju između volje i greha, to jest tvrdi da greh može biti načinjen i bez zle volje. Nedužni čovek gonjen, sateran u ćošak, iz samoodbrane ubija svog gospodara12 i ipak se naziva grešnikom, ubicom. Iako nije sadržao u sebi nikakvu zlu volju i iako je delao posredstvom čovekovog najsnažnijeg nagona, nagona za samoodržanjem, on u očima Boga postaje buduća duša u paklu i o takvom kaže Abelar da je „ipak zgriješio što je, iako prisiljen strahom od nepravedne smrti, pristao na ubojstvo koje je radije morao podnijeti nego ga izvršiti”13. Dakle, trebalo je da dopusti gospodaru da ga isecka na komade jer se gospodaru tako prohtelo kako ne bi izvršio jedan od najzvučnijih, ako ne i najzvučniji, greh – ubistvo. Svakako je posedovao dovoljno motiva da se suzdrži od ubistva iz samoodbrane, ipak su mu čitavog života, iako je bio samo još jedan rob, govorili da ga nakon smrti u ovom životu čeka večni život, i da se u tom večnom životu neće lepo provesti ukoliko prekrši ovako zvučnu zapovest, bez obzira na okolnosti14. Drugi Abelarov primer koji će nas približiti njegovom shvatanju volje je primer o inferiornosti čovekove volje u odnosu na Božju. Postoji dobra i zla volja, a ono što se naziva dobrom voljom je, naravno, čovekova pokleknula volja pred Božijom, na šta Abelar kaže da „kada više cenimo njegovu volju nego našu tako da se radije povodimo za njegovom voljom nego za našom, stječemo kod njega veliku zaslugu, prema onoj savršenoj izjavi Istine: ’Nisam došao da vršim svoju volju, nego volju onoga koji me posla’ (Evanđelje po Ivanu 6, 38)”15. A zla volja je, naravno, ona volja koja se suprotstavlja Božijoj. Ovde je interesantno proučavati čoveka na psihološkoj ravni i istraživati zašto čovek poseduje potrebu da sebe omalovažava prepuštajući sopstvenu volju nekom Bogu 16. Ako zakoračimo u suprotnom smeru, u smeru koji je izvrnut, Bog je onaj koji od nas zahteva da mu predamo volju, da mu se povinujemo, da mu predamo sebe, i na takav čin nas i Abelar podstiče pozivajući se na Istinu koja kaže:„’Ako tko dođe k meni, a ne mrzi oca i majku[...], pa čak ni dušu svoju, nije mene dostojan’ (Evanđelje po Luci 14, 26), tj. ako se ne odreče njihova nagovaranja i vlastite volje i potpuno se ne podvrgne mojim nalozima”17. Pa da postojiš, Bože, ti bi bio najveći sebičnjak među sebičnjacima18, međutim Ja sam onaj koji tebe samo može da smatra svetim, a „pred svetim se gubi sav osjećaj moći i sva hrabrost spram istoga odnosi se nemoćno i ponizno. A ipak nijedna stvar nije sobom sveta nego

11

Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 60 Ne zaboravimo da hrišćanstvo, vodeći se Svetim pismom, podržava društvenu strukturu gospodara i robova. 13 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 60 14 Naglašavam ironiju. 15 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 62 16 Ovde pod Bogom podrazumevam i hrišćanskog Boga i sve ostale Bogove iz ostalih religija. 17 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 63 18 S namerom ovde nisam umesto termina „sebičnjak” iskoristio termin „egoista” zato što je egoizam izopačen u današnjem vremenu usled njegove isuviše česte izopačene upotrebe od strane laika koji ga smatraju onim što je sebično, puko subjektivno-uobraženo i sujetno-arogantno, a ja smatram da egoizam ne povlači za sobom negativnu konotaciju i koristim ga u Štirnerovom kontekstu. Stoga ne nazivam Boga egoistom, već sebičnjakom. 12

Mojim proglašenjem svetim, Mojim izrijekom, Mojim sudom, Mojim pokleknućem, ukratko, Mojom – savješću”19. Pojam želje Abelar nespretno i neprecizno koristi. U određenim segmentima on želju odvaja od volje, a u drugim je s voljom izjednačava. U nekim slučajevima čak vrši još jedno izjednačavanje kada volji i želji pridodaje žudnju. Čini se da makar ostaje konzistentan u jednom aspektu korišćenja ovog pojma, koji je njemu i najvažnjiji, a to je aspekt u kom kada govori o želji nju direktno povezuje s užitkom prema kom je ona usmerena. Ovu povezanost možemo videti, recimo, kroz Abelarov primer o nekom čoveku koji prolazi kroz tuđi vrt i koji ne sme da iz njega ništa ukrade „iako je njegovo srce raspaljeno silnom željom za užitkom jela”20. Da je želja širi pojam od volje možemo zaključiti kada u nastavku kaže da „gdje je pak želja, tu je bez sumnje i volja”21, ali kao što sam rekao ne pridržava se ovakvog određenja. Mana predstavlja čovekovu „prirodnu slabost” i zbog nje čovek je „natjeran da želi ono što ne sme uzeti bez znanja ili dopuštenja gospodarova”22. Odavde možemo raspoznati u kom se odnosu nalaze mana i želja. Naime, mane kao urođene čovekove slabosti su uzrok nastanka želja koje, pored ostalog, mogu biti usmerene prema onome što je tuđe. Jedno odvajanje između želje i volje možemo uvideti iz Abelarovih reči da „ima naime mnogo toga što nas sprečava u djelovanju, ali volju i pristanak uvek imamo u svojoj vlasti”23. Ovde je naglašeno da je volja ono što je u našoj vlasti i izgleda kao da se upravo u ovom momentu ona odvaja od želje tako što želja nije u našoj vlasti jer počiva na iracionalnom nivou. Ali ako bi to bio slučaj, onda i ovde možemo uvideti Abelarovu nedoslednost pri korišćenju ovih pojmova jer se ova poslednja određenost sukobi sa određenošću Abelarovih reči obeleženim „fusnotom 21”. Naime, rečeno je u toj tvrdnji da tu gde postoji želja bez sumnje postoji i volja, što bi dalje značilo da tamo gde postoji ono što nije u našoj vlasti bez sumnje postoji i ono što jeste u našoj vlasti. 2.2 Namera i pristanak Sama volja ili sama želja, kao što je viđeno, nije dovoljan uslov za upadanjem u greh, a uz to greh se može načiniti i bez zle volje, kao što je viđeno u Abelarovom primeru o nedužnom čoveku koji bez zle volje iz samoodbrane ubija svog gospodara. Sama volja ili sama želja je samo produkt naših mana neodvojivih od nas. Namera je povezana s voljom i ona se, kao i volja, odvaja od delanja. Određena namera može nastati iz neznanja o nečemu i kada odatle nastane ona je sklona, u nekim slučajevima, pogurati čoveka da načini ono što se smatra zlim delom, međutim sama namera kao takva nije zla. Ako čovek učini zlo delo misleći da dok dela osluškuje i prati Božje puteve, njegova se namera neće prosuđivati kao zla, a čovek se neće smatrati onim koji prezire Boga. No svakako se u greh može zapasti i bez zle namere, kao što se u njega može zapasti i bez zle volje. S druge strane, ako namera nije nastala iz neznanja, već nasuprot tome iz znanja, onda je centralna tačka poslednji korak ka ostvarivanju greha – pristanak. Abelar pristanak definiše iz namere koja je nastala iz znanja. 19

Maks Štirner, Jedini i njegovo vlasništvo, Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost SSO, 1976, str. 56 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 63 21 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 63 22 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 63 23 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 68 20

Kada se u čoveku nalazi namera koju on drži u sebi znajući da njome prkosi Bogu i njegovoj volji, on pravi prostor pristanku koji je usmeren na delo na koje je usmerena i namera, i tek se takva namera može nazvati zlom. Imajući ovo u vidu, sledi da sam pristanak na zlo delo ne mora biti načinjen iako zla namera pored njega koegzistira. Postoji mogućnost da čovek sadrži u sebi zlu nameru, a da mu izvšenje zlog dela nije pristupačno. Kako god, krivnja pred Bogom je snažna podjednakim intenzitetom pri poređenju zle namere i izvršenja zlog dela, jer Bog je sveznajuć i on posmatra ovu zlu nameru koja vri iako zlo delo nije sprovedeno. Abelar ovu tvrdnju iznosi kada kaže da „pred Bogom već je jednako kriv onaj koji, koliko može, nastoji to24 izvršiti i, koliko stoji do njega, to izvršava, jednako kao da je, kako navodi sv. Avgustin, bio zatečen pri samom djelu”25. Onaj koji poseduje zlu nameru i zna da se zajedno s njom prkosi Bogu već postaje krivac jer je svestan svog sukobljenja s Bogom i dopuštanjem da namera boravi u njemu on prezire Boga, a prezir prema Bogu je upravo ogrešenje. Uključujući pristanak i volju ili želju u greh značajno je da se „nipošto ne smije nazivati grijehom volja ili želja da se uradi nešto što nije dopušteno, nego radije, kako smo rekli, sam pristanak”26. Ovde se očigledno nalazi razlika između namere i volje ili želje, ali ne deluje kao da je ona u tolikoj meri postojana u delanju i praksi koliko je u samoj terminologiji i Abelarovom pokušaju da kroz nju ne upadne u protivurečnost. Naime, rečeno je prvo da onaj koji poseduje zlu nameru, znajući da je ona zla, to jest da se ona protivi Bogu, već biva oglašen grešnikom zbog prezira prema Bogu, a onda je rečeno da onaj koji poseduje zlu volju ili želju, to jest volju ili želju da učini zlo delo kojeg je svestan da je zlo, ne biva oglašen grešnikom zato što se u ovom slučaju volja ili želja odvaja od delanja. Izgleda da ne postoji dovoljno široka udaljenost između zle namere i zle volje ili želje da bi ove dve tvrdnje međusobno sarađivale. Da bi se nekoherentnost dodatno zakomplikovala Abelar dodaje da „tada pak pristajemo na ono što nije dopušteno kada se nimalo ne odvraćamo od izvršenja toga27, potpuno spremni da to izvedemo ako nam se pruži prilika i da stoga ko god se pronađe s tom nakanom dodaje nešto krivnje za povećanje greha”28. Dakle, ovde se pristanak definiše negativno, neodvraćanjem od izvršenja onoga što nije dopušteno, i kaže se da namera takva pri kojoj bi čovek počinio zlo delo ukoliko bi mu se pružila prilika pojačava greh. No da li takva namera samo pojačava postojeći greh ili i sama ostvaruje greh ako greh prvobitno ne postoji i da li je razlika između zle namere i zle volje ili želje dovoljno velika kako one dve tvrdnje ne bi zapale u protivurečnost? U prvom pitanju Abelar ostaje nejasan, a u drugom se čini da bi odgovorio potvrdno, pošto je sam ove dve tvrdnje postavio, a ja bih rekao da ipak razlika između zle namere i zle volje ili želje nije dovoljno velika da on ne zapadne u protivurečnost povodom datih primera obeleženim „fusnotom 25” i „fusnotom 26”. U drugom delu teksta Abelar vrši kompletno razdvajanje namere i dela, i značajniji momenat koji određuje greh prepušta nameri, kada kaže da „djela koja je prikladno, odnosno

24

„To” se odnosi na zlo delo. Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 63 26 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 63 27 „Toga” se odnosi na zlo delo. 28 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 63 25

neprikladno vršiti izvršavaju dobri kao i zli ljudi, a odvaja ih jedino nakana (intencija)”29. Ovde Abelar potpuno zanemaruje sâmo izvršeno delo vrši podelu na dobre i zle ljude samo pomoću namere koju su posedovali u datom trenutku kada su načinili određeno delo. Ovu tvrdnju pojačava rečima kada kaže u nastavku da „Bog doista ne prosuđuje činjenice, nego nakanu kojom one u duši nastaju, pa se zasluga ili pohvala izvršitelja ne osniva na djelu, nego na nakani”30. Nastavlja dalje i kaže da „često različiti ljudi vrše isto djelo: jedan na temelju pravde, a drugi na temelju opačine”31. Dakle, sada se čitava težina greha prenela na nameru dok se činjenice, to jest dela, odbacuju kao valjani podaci po kojim bi se potencijalni greh prosuđivao. Već se problem ovih tvrdnji može naslutiti, ali on se naročito ističe kad Abelar dodaje da „ako kakvog krivca dvojica objese, i to jedan iz revnosti prema pravdi, a drugi iz mržnje starog neprijateljstva, premda je radnja vješanja ista i premda jedan i drugi izvršuju ono što je dobro da se dogodi i što traži pravednost, ipak zbog različite nakane isto djelo izvršuju različito: jedan dobro, a drugi zlo”32. Čitava se tri problema, i to velika, ovde mogu pronaći, uz jedno pozivanje na neke druge njegove misli koje je izložio u svom tekstu i koje se tiču trećeg problema. Prvi se tiče same argumentacije i u ovim navedenim primerima, uz pozivanje na dodatno koje sledi, on pravi argumentativnu grešku, koja dobija svoj pun sjaj, tako što široko otvorenim šakama „bere trešnje”33. Šta se dešava u situacijama kada neki čovek ubije drugog misleći da juri za pravdom i Božjom voljom, a onda kasnije shvati da je njegova namera nastala iz neznanja i da je on samo mislio kako juri za pravdom i Božjom voljom dok je ubijao nedužnog čoveka? Takav čovek je možda sopstvenom greškom srljao u odluku da nedužnog čoveka ubije, možda nije u dovoljnoj meri preispitao dokaze o krivici tog čoveka, možda mu je naređeno da izvrši ubistvo tako što mu je rečeno da je čovek koga ubija krivac koji zaslužuje smrt, ali istančavanje ovakvih slučajeva čak i nije neophodno da bi se istakla poenta. Takav čovek je sa dobrom namerom počinio delo koje se smatra jednim od najvećih zala i takav se mora smatrati grešnikom iako je njegova namera bila dobra i iako Abelar tvrdi da se isključivo pred Bogom namera prosuđuje, a delo zapostavlja. Ovakve slučajeve, i slučajeve slične ovom, Abelar nikuda ne dotiče jer očigledno protivureče njegovoj poziciji. Drugi problem se tiče Abelarovog shvatanja pravde. Naime, kakva je to krivica koju neki čovek može počiniti da bi zaslužio smrt nanešenu od ruke drugog čoveka? Kada Abelar govori o čoveku koga je potrebno obesiti da bi se ispunila pravda on ne pominje šta je taj čovek učinio da bi zaslužio takvu kaznu od strane drugog čoveka, drugih ljudi. Setimo se primera o nedužnom čoveku koga je jurio gospodar da ga ubije jer se u trenutku, iz neodređenog razloga, razbesneo. U tom primeru je Abelar tvrdio da nedužni čovek mora da prihvati smrt koja mu sleduje kako ne bi načinio ubistvo i postao omrženik Boga, grešnik. Ako tada nije bilo pravedno ubiti tog gospodara, gospodara koji će načiniti ubistvo iz neodređenog razloga, šta je onda učinio ovaj čovek koga je pravedno obesiti? Je l’ on načinio veći broj ubistava? Je l’ postoji broj dozvoljenih ubistava koji se smeju izvršiti pre nego što 29

Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 70 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 70 31 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 70 32 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 70 33 Ovaj prevod argumentativne greške je načinjen iz engleskog izraza „cherry picking”. Ova argumentativna greška se sastoji u preuzimanju individualnih slučajeva ili informacija koje potvrđuju određenu poziciju dok se ignorišu drugi individualni slučajevi ili informacije koje protivureče zauzetoj poziciji. 30

se odredi da li je čoveka pravedno obesiti ili nije? Ni ovde Abelar ne dotiče ova pitanja i ovakve slučajeve i zato i ovde čini istu argumentativnu grešku kao u prvom problemu. Očigledno je kojim redosledom je Abelar iznosio tvrdnje i iznosio primere. Prvo je postavljao tvrdnje i zauzimao pozicije, a onda pronalazio primere koji se uklapaju sa njegovom pozicijom, zanemarujući ostale primere koji se njegovoj poziciji oštro protive. Treći problem je problem čovekove i Božje osvetoljubivosti. Zašto se čovekovo delo kojim ubija drugog čoveka, praćeno zlom namerom, mržnjom starog neprijateljstva, naziva zlim delom iako taj drugi čovek zaslužuje smrt, a Božje se delo koje takođe nastaje iz osvete naziva dobrim delom? Sam Abelar tvrdi da Bog dela iz osvete kada govori o Adamu, kada kaže da „koliko je on strog u osveti, pokazala je već kazna prvih ljudi”34. Pored toga, „Adam je zgriješio jedanput i njegov je grijeh u usporedbi s našima, kako navodi sv. Jeronim, bio vrlo lak i Adam nikoga nije nasilno potlačio niti je ikome išta oteo, već je samo jedanput okusio plod koji se mogao naknaditi”35, ali Bog je kaznu iz osvete ipak izvršio. Na to Abelar još dodaje da „doista, u tom laganom prestupu, koji je po kazni prešao na čitavo potomstvo, Gospod je odlučio da unaprijed pokaže kako će postupati s težim krivicama”36. Kakav je taj Bog koji nije oprostio ovaj vrlo lak i lagan prestup i koji namrgođeno preti svima ostalima zbog jedne jabuke? Pošto je Abelar dopustio sebi da Bogu pripisuje raznorazne atribute, pridružiću mu se i pokušati da izvučem prikladne iz datih primera. Ovde izgleda da je Bog samo preosetljiv i nezreo. Ako nije dovoljno istaknuto da Boga interesuju namere, a čoveka dela, ovo možemo uvideti u Abelarovim rečima da „Bog pri naplaćivanju dobra i zla pazi samo na dušu, a ne na učinke djela i ne ispituje što proistječe iz naše krivice, odnosno iz dobre volje, nego sudi samu dušu prema njezinoj nakani, a ne prema učinku izvanjskog djela”37, a problemi ove tvrdnje su već izloženi. 3. Zaokruživanje grehom i rušenje voljom Preko faktora, pojmova, koji utiču na greh i koji su obrađeni do greha se dospelo posrednim putem. Abelar svoju etiku nije gradio sistematski, već je gradio kroz nabrajanje primera. Čitajući njegovu etiku primetio sam da kada bi se greh postavio kao centralna tačka otvorila bi se mogućnost izgradnje nekog mini polusistema. Njegovu sam etiku kao takvu i posmatrao. Dospelo se ovim putem do samog greha, ali ne završava se putovanje ovde. Preostaje, naime, još samo da se iznesu još po neke Abelarove misli o samom grehu i da se prikaže kako se grešnik s grehom nosi kada on već bude načinjen. Abelar se pita „da li nam Bog zabranjuje svaki grijeh”38 i uviđa da „ako prihvatimo to, čini se da on to nerazumno radi kad se ovaj život nipošto ne može provoditi bez grijeha, bar onih koji se mogu oprostiti”39. Dakle postoji podeljenost grehova na oprostive i neoprostive, ali onim neoprostivim Abelar daje drukčiji naziv kada kaže da „od grijeha pak jedni se nazivaju 34

Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 98 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 98 36 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 98 37 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 79 38 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 91 39 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 91 35

oprostivi i gotovo laki, a drugi kažnjivi ili teški, i od kažnjivih opet se jedni nazivaju zločinačkim[...], a drugi opet ne40. Neoprostivi su grehovi, dakle, kažnjivi zločinački grehovi, kao što su „pristanak na krivu zakletvu, ubojstvo čoveka i preljub”41. Oni grehovi koji su oprostivi mogu se izmiriti na tri načina: „kajanjem, kroz ispovijed i pokorom”42. Na kraju bih da upoznamo Boga još jednom kroz Abelarove reči gde se Bog „preko proroka tuži što mu se ne iskazuje ljubav kao ocu i što se pred njim ne pokazuje strah kao pred gospodarom: ’Sin poštuje oca i sluga se boji gospodara svojega; ako sam ja otac, gdje je čast moja? I ako sam ja gospodar, gdje je strah od mene?’ (Prorok Malahija 1, 6)”43. Pogledajmo kakav je duh kojeg obuzimaju ove reči. Čujem jecaj takvog duha, takav duh cvili: „Ja i ono Zastrašujuće smo Jedno: ne živim Ja nego ono Respektirano živi u Meni!”44. A takav jecaj odjekuje „jer duh, ono Nekonačno nema kraja, zato je on stacioniran: on strahuje od umiranja, on ne može više ostaviti svog Isusića, veličinu konačnosti više ne prepoznaju njegove zaslijepljene oči: ono do poštovanja povišeno Zastrašujuće, ne smije više biti dotaknuto: strahopoštovanje biva ovjekovječeno, ono Respektirano biva obožanstvenjeno”45. Upoznajmo Boga kao onog koji zahteva poštovanje, ali ne samo poštovanje već i strah, dakle strahopoštovanje. Upoznajmo ga sada i neka on upozna nas! Upoznajmo onoga koji nas je stvorio, koji je stvorio čoveka, a onda od istog tražio da mu preda sebe, da mu se vrati. Upoznajmo onoga koji zapoveda čoveku da ga poštuje i da ga se plaši, onoga koji zahteva da mu čovek nemoćno kleči, da ga ponizno moli. Upoznajmo onoga koji čoveku želi da oduzme ono što ga čovekom čini – volju! Upoznajmo ga, mada mislim da sam ga već upoznao, i sada: „Sedim ovde, oblikujem ljude po liku svom, naraštaj da meni sličan bude, da pati, da plače, da uživa, da se raduje, a tebe da ne poštuje, kao ja!”46 -Gete

40

Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 92 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 93 42 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 96 43 Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970, str. 101 44 Maks Štirner, Jedini i njegovo vlasništvo, Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost SSO, 1976, str. 57 45 Maks Štirner, Jedini i njegovo vlasništvo, Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost SSO, 1976, str. 57 46 Fridrih Niče, Rođenje tragedije, Beograd: Dereta, 2012, str. 52 41

Literatura: 1. Pjer Abelar, Povijest nevolja; Etika; Pisma Abelarda i Heloize, Zagreb: Naprijed, 1970 2. Maks Štirner, Jedini i njegovo vlasništvo, Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost SSO, 1976 3. Fridrih Niče, Rođenje tragedije, Beograd: Dereta, 2012