7. Januar

Arhimandrit JUSTIN Popovic ZITIJA SVETIH

7. JANUAR

SABOR SVETOG JOVANA, PRETECE I KRSTITELjA GOSPODNjEG

SINAKSAR

Crkva je ispocetka uzela da sutradan po Svetom Bogojavljenju praznuje sabor cesnog i slavnog Proroka, Pretece i Krstitelja Gospodnjeg Jovana. Jer je dolikovalo da se praznikom ukaze postovanje onome koji posluzi tajni bozanskog krstenja stavivsi ruku svoju na glavu Gospodnju. Stoga se odmah posle Krstenja Gospodnjeg praznuje Krstitelj i proslavlja pesmama saborno. A naziva se sabor zato sto se ljudi sabiraju u crkvu radi pevanja i slavljenja Boga u cast i hvalu praznovanog velikog Jovana, Pretece i Krstitelja. A takav sabor vrsio se po svima crkvama u svetu, i sada se vrsi. No narocito se svecano ovaj praznik proslavlja u hramovima, posvecenim Krstitelju, kao sto su: hram na Jordanu, gde je on Gospoda Hrista krstio; hram u Sevastiji[1], gde je on od Iroda posecen bio; hram u Antiohiji, gde je sveti evandjelist Luka doneo desnu ruku njegovu; i u Carigradu, gde je ta sveta ruka iz Antiohije prenesena. Narocito je ovaj praznik proslavljen u Carigradu, kada je ova ruka bila prenesena. A to ce desilo uoci svetog Bogojavljenja, kada se vrsi osvecenje vode. I cinilo se tada kao da je sam sveti Krstitelj nevidljivo dosao na osvecenje vode. Bese to velika radost i za cara i za sav narod. I sa velikom svecanoscu proslavise sabor Krstitelja sutradan po Bogojavljenju. Praznujmo i mi s radoscu duhovnom sabor svetog velikog Jovana, Pretece i Krstitelja, moleci ga da se moli za nas Gospodu Hristu, da se saberemo i u Crkvi nebeskoj, u hramu nerukotvorenom vecnom na nebu, i da tamo slusamo glas onih sto praznuju, i da s njima praznujemo vecno Bogojavljenje, nasladjujuci ce c njima gledanjem lica Bozjeg, koji jasno pokazuje sebe svetima Svojim, i slaveci sa svima nebeskim horovima Oca i Sina i Svetoga Duha, vavek, amin.

POVEST O DESNOJ RUCI SVETOG JOVANA PRETECE koja je krstila Gospoda

Posto bezakoni car Irod nepravedno pogubi svetog Jovana, Pretecu i Krstitelja Gospodnja, cesno telo njegovo ucenici njegovi pogrebose blizu groba svetog proroka Jeliseja u znamenitom samarijskom gradu Sevastiji. Jer tamo se dogodila ona krvava gozba Irodova i razbludno igranje kceri Irodijadine. Kada sveti evandjelist Luka, propovedajuci Hrista, obilazase mnoge gradove i zemlje, dodje i u grad Sevastiju. A kada odatle imase da putuje u svoju postojbinu Antiohiju, zazele da uzme sa sobom i odnese tamo telo svetog Pretece Jovana Krstitelja, koje bese netljeno i citavo. Ali to bese nemoguce, jer zitelji Sevastije veoma postovahu mosti Krstiteljeve, brizljivo ih cuvahu, i ne davahu ih. Stoga sveti evandjelist Luka uze od tog svetog tela desnu ruku, koja je krstila Gospoda naseg Isusa Hrista, i odnese u svoj grad Antiohiju. I njome kao nekim skupocenim darom obdari grad za vaspitanje sto je u njemu dobio. I od to doba antiohijski hriscani sa velikim postovanjem cuvahu svetu ruku Krstiteljevu. Jer i velika cudesa bivahu od nje. Mnogo vremena i mnogo careva prodje, i za cara Julijan zakonoprestupnik dodje. On se javno odrece Hrista. Klanjase se idolima, i gonjase Crkvu Bozju ne manje od ranijih gonitelja. On gonjase i ubijase ne samo zive ljude koji su u Hrista verovali, nego se necovecno okomi i na mrtve. Jer mosti svetih sto su ranije postradali, iz grobova vadjase i ognju predavase, a hramove Bozje i svakovrsne svetinje spaljivase i u pepeo pretvarase. Pa krenu i u Antiohiju da, s jedne strane, prinese pogane zrtve necestivom bogu svom Apolonu sto je u Dafni u predgradju, a c druge, da i tamo goni hriscane i spali svetinje koje nadje. A kada hriscani u Antiohiji cuse za njegov dolazak, krisom sakrise svetu ruku Krstiteljevu u nekoj gradskoj kuli, koja se zvase Gonija, da je gonitelj ne bi obescestio i spalio. A kada gonitelj stize u Antiohiju, pocini mnogo bezboznosti, bezakonja i nasilja. Ali ruku Krstiteljevu ne mogade pronaci, iako ju je veoma revnosno trazio. Zato posla u Palestinu u grad Sevastiju, da se celo telo Krstiteljevo koje se tamo nalazilo, sem glave i ruke, i grob njegov i hram predadu ognju i uniste. Tako i bi, kao sto pisu Nikifor i Kedrin[2]. Ali blazeni Simeon Metafrast pise i to, da je spaljeno ne telo Krstiteljevo, nego neko drugo telo koje je bilo stavljeno mesto njega. Jer, kaze Metafrast, patrijarh Jerusalimski, saznavsi ranije za naredjenje goniteljevo, uze krisom iz groba Krstiteljeve mosti, i posla ih u Aleksandriju na cuvanje, a mesto njih stavi kosti nekog mrtvaca, i one bise mesto mostiju Krstiteljevih spaljene zajedno sa njegovim grobom i hramom. Uskoro zatim pogibe bezakoni car Julijan. I blagocesce opet zasija. I ruka svetoga Pretece bi iznesena iz kule, gde bese sakrivena kao sveca pod sudom. I hriscani je postovahu. A od nje, kao i ranije, bivahu cudesa. Da ispricamo jedno od njih: U okolini Antiohije bese jedna velika i strasna zmija, koju tamosnji neznabozni Jelini obozavahu kao jedno od svojih poganih bozanstava. I svake godine joj prinosahu po jednu zrtvu. A ta zrtva bivase ovako: cedna devojka, narocito za to cuvana, davana je zmiji da je pojede, dok je sav narod posmatrao sa gledalista, koje je bilo napravljeno nedaleko od zmijine pecine. I desi se jedne godine da kocka padne na jednog gradjanina koji bese hriscanin, da svoju kcer da na zrtvu zmiji. A on sa mnogim suzama moljase se Hristu Bogu i njegovom svetom Krstitelju, da kcer njegovu izbave od tako gorke smrti. I sto se vreme tog bogomrskog praznika zmijinog sve vise priblizavalo otac je sve vecim placem i ridanjem vapijao k Bogu, i prizivao u pomoc svetog Jovana Krstitelja. Dodje i u hram, gde se ruka Krstiteljeva cuvase, i zamoli svesrdno crkvenjaka, da mu otvori, i dopusti da se pokloni cesnoj i svetoj ruci. Ovo pak cinjase sa tajnom, smisljenom namerom, zbog cega i mnoge zlatnike bese poneo sa sobom. I kad on u svetom hramu cinjase metanija pred kivotom u kome se cuvala sveta ruka, njemu toboz slucajno poispadase zlatnici iz nedara. A crkvenjak, kako bese zlatoljubiv, poce ih marljivo skupljati. Za to vreme ovaj hriscanin, celivajuci svetu ruku

Krstiteljevu, tajno odgrize zubima delic maloga prsta, sakri ga, i posto se dovoljno pomoli, otide dobivsi ono sto je zeleo. A kada stize onaj crni dan, u koji je trebalo nevinu devojku prineti na zrtvu, sleze se narod u gledaliste. U odredjeni cas stize i otac, vodeci kcer za zrtvu zmiji, a srce mu bese puno molitve k Bogu i nade u Boga. I gle, izidje iz svoje pecine ona strasna zmija sisteci i sa razjapljenim celjustima. I uputi se svojoj zrtvi, pripremljenoj devojci, da je proguta, a otac ne otstupase od cerke svoje, i neprestano prizivase u pomoc svevidca i Spasitelja Hrista Boga i njegovog Krstitelja. Kada se zmija priblizi i razjapi usta sto je vise mogla, devojcin otac ubaci zmiji u usta delic svetog prsta Krstiteljevog, i zmija odmah pade mrtva. I spase se devojka od ljute smrti. A otac sa suzama radosnicama gromko zahvaljivase Bogu Spasitelju i njegovom svetom Krstitelju. I isprica svemu narodu divno i preslavno delo Bozje. Narod pak koji bese na gledalistu, videci zmiju mrtvu i devojku zivu gde sa ocem hvali Boga, najpre se veoma zacudi i prenerazi pred tako slavnim cudom, pa zatim udari u radost i jednodusno proslavi jedinog istinitog Boga koji na visinama zivi i na smirene pogleda. I to bi praznik i veliko veselje za sve Antiohijce, jer vrlo veliki broj neznabozaca pridruzi se hriscanima, poverovavsi u Hrista Boga. A na onom mestu, gde se dogodi ovo slavno cudo, podigose divnu i ogromnu crkvu u ime svetog Jovana Krstitelja. A prica se i ovo, da na Krstovdan arhijerej podizase i tu cesnu ruku Krstiteljevu, i ona se nekad pruzala, a nekad savijala. I time pokazivala da li ce biti godina rodna ili nerodna. Jer kada se pruzala, sve je izobilno radjalo: i njive, i vinogradi, i gradine, i vocnjaci. A kada se savijala, bivala je nerodica, i glad je nastupala. Kada po popustenju Bozjem za grehe nase Agarjani nagrnuse, i zauzese i Antiohiju. i sve njene pokrajine, i zavladase njima, tada ova skupocena riznica, cesna ruka svetog velikog Jovana Krstitelja, bese kao u ropstvu. A blagocestivi hriscanski carevi veliki trud ulagahu, kako bi tu cesnu ruku istrgli ispod agarjanske vlasti i preneli u svoj carstvujuci grad, ali ne uspese ostvariti svoju zelju. Jer je ne mogahu ni zlatom otkupiti, niti na koji drugi nacin otuda dobaviti. Tek za carovanja porfirorodnog Konstantina VII i Romana[3], taj dar, skupoceniji od svih zemaljskih blaga, bi podaren na ovaj nacin. Djakonu nekom u Antiohiji, Jovu, po Bozjem nadahnucu dodje misao, da svetu ruku Krstiteljevu odnese iz agarjanske drzave u hriscansku zemlju koja svetli poboznoscu. A ta sveta ruka lezase u prekrasnom antiohijskom hramu svetog apostola Petra. Jov dakle udesi da bude pri toj crkvi, i sprijatelji se sa crkvenim riznicarem, da bi lakse mogao izvesti svoj plan. Mnogo puta je pokusavao da riznicara pridobije za svoj plan, ali on ne pristajase. Tada Jov postupi ovako: spremi bogatu veceru, pozva riznicara, ugosti ga i dobro napi. I kad ovaj tvrdo zaspa, Jov ode krisom u crkvu, otvori kivot, uze ruku Krstiteljevu, i sakri je kod sebe. A sutradan ustade od spavanja riznicar, i ne saznade sta je uradjeno. Za to pak vreme Jov ode iz Antiohije sa cesnom rukom, i zurno putovase ka granicama hriscanskog carstva, bojeci se da Antiohija i neznabozacke vlasti ne saznadu da je sveta ruka odnesena, i da ne podju u poteru za njim. I on, cuvan Bogom i sticen molitvama svetog Krstitelja, ubrzo stize zdrav i bez smetnje u hriscansko carstvo. A kad dodje u Halkidon[4] obelodani tajnu svoju: pokaza vernima beskrajno skupoceno blago sto je iz Antiohije doneo. I odmah izvestise o tome blagocestive careve. A kad oni tako dobru vest neocekivano cuse, ispunise se neiskazane radosti. I smesta svoju carsku ladju sa presvetim Patrijarhom i nekolicinom uglednih senatora poslase u Halkidon, da sretnu Krstiteljevu ruku i cesno donesu u carski grad. A kad se ladja vracase iz Halkidona sa svetom rukom, koju sam Patrijarh na rukama svojim nosase, izidjose carevi i sav narod na obalu, kao da samog svetog Krstitelja koji nevidljivo dolazi s neba susrecu. I posto se kako treba svesrdno poklonise cesnoj ruci i s ljubavlju je celivase, oni je sa psalmima i pesmama, i sa svecama i kadionicama, prenesose, i polozise u crkvi koja bese u carskim dvorima. Ovo prenosenje svete ruke Krstiteljeve dogodi se uoci samog svetog

Bogojavljenja pred osvecenje vode. I otpraznovan bi taj praznik, a za njim sabor Krstiteljev sa velikom radoscu, u cast cesnog proroka svetog Jovana Krstitelja, a y slavu samog u Trojici Boga, koga svi slavimo i kome se klanjamo vavek, amin.

SPOMEN SVETOG NOVOMUCENIKA ATANASIJA

Ovaj blagosloveni covek bese rodom iz Atalije. U Smirni se stalno druzio sa Turcima, koji su ga cesto zadirkivali, i ismevali hriscansku veru. No on, iako nepismen, uvek im je odgovarao pametno i mudro, i tako ih vrlo cesto ucutkivao, te oni nisu bili u stanju da mu odgovore. Ali zato pocese da mu tajno spremaju zamku. Jednom prilikom Atanasije, po obicaju svoga kraja, izgovori reci: "Lai lala", koje na turskom oznacavaju slavljenje Boga. Prisutni Turci ga odmah uzese i odvedose u sud, i tamo ga optuzise, lazno svedoceci kako je on, toboz, javno ispovedio njihovu veru. Atanasije odgovori da reci koje je on izgovorio ne pripadaju samo turskoj veri nego uopste oznacavaju slavljenje Boga, i zato svaki ima pravo da ih upotrebljava. Ali Turci i na dalje tvrdjahu, da je Atanasije primio tursku veru i odrekao se Hrista. Atanasije im na to rece da oni lazu, i da ce on radije primiti hiljade smrti nego se Hrista odreci. Zato blazeni Atanasije bi bacen u tamnicu. Iz tamnice Atanasija triputa izvodise na sud. I sva tri puta ga silno tukose, i na strasne muke stavljase, samo da ga primoraju da se odrekne hriscanske vere. Ali hrabri mucenik sve to junacki podnosase, i sva ta mucenja smatrase za igracku. Turci onda pribegose laskama i obecanjima, eda bi na taj nacin privoleli Atanasija da se odrekne Hrista. Ali im ni to nista ne pomoze. Tada sudija, uvidevsi da je mucenik potpuno nepokolebljiv u svojoj hriscanskoj veri, donese odluku da mu se odsece glava. Tako blazeni Atanasije bi posecen, i dobi venac mucenistva. Sveto pak telo njegovo Turci bacise, da bi ga psi razneli No iako je bilo mnogo pasa koji su se vili oko svetog tela mucenikovog, ali ga se ni jedan ne dotace. Tog istog dana predvece bise pogubljena i dva Turcina, pa posto nemahu vremena da ih sahrane, ostavise i njihova tela na gubilistu pokraj tela svetog Atanasija. U toku noci psi raznesose njihova tela, a telo svetog Atanasija ne dirnuse. Posle tri dana sudija dozvoli hriscanima, te oni uzese svete mosti svetog mucenika Atanasija i cesno sahranise u crkvi svete Paraskeve[5].

NAPOMENE: 1. Sevastija - glavni grad Samarije.

2. Nikifor Kalist - crkveni istoricar, monah Sofijskog manastira u Carigradu; skoncao oko 1350 god.; Kedrin - isto tako poznati crkveni istoricar, ziveo krajem XI ili pocetkom XII veka. 3. Vizantijski car Konstantin VII Porfirorodni carovao od 913 do 959. god.; a srodnik njegov Roman - od 920. do 944. god. Tako su oni vladali zajedno od 920. do 944. godine. 4. Halkidon - grad u severozapadnom kraju Vitinije na obali Bosfora prema Carigradu. 5. Sveti Atanasije postrada u Smirni 1700. godine.