4. Januar

Arhimandrit JUSTIN Popovic ZITIJA SVETIH

4. JANUAR

SPOMEN SVETE GENOVEVE

Zastitnica grada Pariza. Postom, molitvom i milostinjom udostojila se carstva Bozjeg, i upokojila se treceg januara 512 godine u 89 godini svoga zivota.

SPOMEN SVETIH MUCENIKA MAJKE I DVOJE DECE NjENE

Za veru u Hrista postradali u ognju sagoreni.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG AKAKIJA CUDOTVORCA

Prepodobni Akakije Mirsinon podvizavao se u Latru, gde je osnovao veliku lavru Presvete Bogorodice. Udostojio se dara cudotvorstva.

SABOR SVETIH SEDAMDESET APOSTOLA

Osim dvanaest velikih apostola Gospod Hristos izabra jos i sedamdeset drugih, malih, apostola i posla ih na propoved Evandjelja. O tome sveti evandjelist Luka pise ovo: Potom izabra Gospod i drugih sedamdesetoricu, i posla ih po dva i dva pred licem svojim (Lk. 10, 1). Jer Dvanaestoricu drzase pored sebe, a Sedamdesetoricu odasiljase na propoved. Kakva imena behu ove Sedamdesetorice, nije sasvim poznato. Jer, kao sto pise sveti evandjelist Jovan: mnogi od ucenika njegovih otidose natrag, i vise ne idjahu s njim. A Isus rece dvanaestorici: Da necete i vi otici? (Jn. 6, 66-67). I bi da se pred dobrovoljno stradanje Gospoda Hrista veoma smanji broj ucenika njegovih, i jedva ko od Sedamdesetorice ostade sa Njim, pa i jedan od Dvanaestorice otpade. A po vaskrsenju Gospodnjem, lik svetih dvanaest apostola bi popunjen Matijom. Lik pak Sedamdesetorice popunjavase se postepeno iz redova onih koje Dvanaestorica pridobijahu za veru svojom propovedju Evandjelja, i sveti apostol Pavle, koga sam Gospod pozva u apostolstvo i pridruzi Dvanaestorici kao prvovrhovnog sa svetim Petrom. O Sedamdesetorici apostola postoji pisana povest pod imenom svetog svestenomucenika Doroteja, episkopa tirskog. Ta se povest spominje i u pocetku knjige Apostol, i u Prologu. Ali tamo se pise i o nekima koji su isprva apostolovali, a zatim od vere i apostolstva otpali. Kao sto je Nikolaj dosljak iz Antiohije, jedan od sedmorice djakona, koji se sa Simonom vracarem odvrati od vere (D.A. 6, 5). Takodje Figel, Ermogen i Dimas, o kojima pise sveti Pavle Timoteju: Znas ovo da se odvratise od mene svi u Aziji, medju kojima je Figel i Ermogen (2 Tm. 1, 15). I opet: Dimas me ostavi, omilevsi mu sadasnji svet (2 Tm. 4, 10), i zatim postade idolski zrec u Solunu. O njima pise i sveti Jovan Bogoslov u svojoj Prvoj poslanici: Od nas izidjose, ali ne behu od nas; kad bi bili od nas, onda bi ostali s nama (1 Jn. 2, 19). I takve ne treba ubrajati u broj svete Sedamdesetorice. Jer kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? (2 Kor. 6, 14). U toj povesti preslo se cutke preko mnogih, koje sveta Crkva postuje kao svete u mesecoslovu ubrajajuci ih u svetih sedamdeset apostola. To cy: Timotej, Tit, Epafras, Arhip, Ahil, Olimp, Kodrat, Ahaik. Osim toga, u tome spisu pod imenom svetoga Doroteja ima i mnogo drugih sumnjivih kazivanja. Zbog toga su ovde sa velikom opreznoscu pokupljeni podaci o sv. Sedamdesetorici apostola iz Svetoga Pisma, i predanja svetih Otaca, i verodostojnih drevnih crkvenih istoricara i pisaca. 1. Prvi od sedamdeset apostola bese sveti Jakov, brat Gospodnji, koga sveti apostol Pavle spominje u poslanici Galatima, govoreci: Izidjoh u Jerusalim da vidim Petra. Ali drugoga od apostola ne videh osim Jakova, brata Gospodnjeg (Gal. 1, 18-19). On bi od samog Gospoda postavljen za prvog episkopa u Jerusalimu. Jednom o prazniku Pashe, kada se bese mnogo naroda sabralo u Jerusalim, rekose mu staresine jevrejske, da se popne na krov od hrama i da govori protiv Hrista. Sveti Jakov se pope i poce govoriti narodu o Hristu kao Sinu Bozjem i istinitom Mesiji, o njegovom vaskrsenju i njegovoj vecnoj slavi na nebesima. Razjarene staresine rinuse ga s krova te pade i mnogo se povredi, no jos bese u zivotu. Tada ga kamenjem i motkom dotukose. I tako mucenicki okonca svoj apostolski podvig. - Praznuje se 23 oktobra. 2. Sveti evandjelist Marko, koji napisa sveto Evandjelje po kazivanju svetog apostola Petra. Njega spominje sveti apostol Petar u svojoj Prvoj poslanici, govoreci: Pozdravlja vas crkva u Vavilonu, i Marko sin moj (1 Ptr. 5, 13). Od svetog apostola Petra on bi postavljen za episkopa u Aleksandriji. Tu su ga idolopoklonici, zbog propovedi Evandjelja, vezali, i cvrsto vezana vukli po kaldrmi, i svega izrazbijali. I tako izranavljena i iskrvavljena bacili u tamnicu, gde mu se sam Gospod javi i pozva ga u nebesku slavu. I on predade duh svoj Gospodu. - Praznuje se 25 aprila. 3. Sveti evandjelist Luka. Napisao sveto Evandjelje na molbu hriscana. Sveti apostol Pavle ga spominje u poslanici Kolosanima: Pozdravlja vas Luka lekar ljubljeni (Kol. 4, 14). Napisao je Dela

Apostolska. I posle mnogih trudova, svoje apostolstvo okonca mucenicki u Tivi (Tebi) Beotijskoj[1]. - Praznuje se 18 oktobra. 4. Sveti Kleopa, najmladji brat svetog Josifa Zarucnika. Isao u Emaus sa svetim Lukom, o cemu sveti Luka govori, precutkujuci svoje ime (Lk. 24, 35). Po vaskrsenju video Gospoda. I u lomljenju hleba poznao vaskrslog Gospoda Hrista (Lk. 24, 30-31). Za svedocanstvo Hristovo ubijen od Jevreja. - Praznuje se 30 oktobra. 5. Sveti Simeon, srodnik Gospodnji. Posle svetog Jakova bio drugi episkop u Jerusalimu. I za raspetog Hrista raspet okoncao. - Praznuje se 18 septembra i 27 aprila. 6. Sveti Varnava, nazvan tako od apostola, a ranije se zvao Josija. Pominje se u Delima Apostolskim (D.A. 4, 36), i u poslanici Galatima, gde sveti apostol Pavle kaze: Izidjoh u Jerusalim sa Varnavom (Gal. 2, 1). Sa svetim Pavlom sluzio Evandjelju, i najpre propovedao Hrista u Rimu. Zatim bio postavljen za episkopa u Milanu. U svojoj postojbini, na ostrvu Kipru, kamenjem ubijen od Jevreja i Jelina; i sahranjen sa Evandjeljem Matejevim na prsima, koje je on svojom rukom bio prepisao. Praznuje se 11 juna. 7. Sveti Josija, ili Josif, nazvan Varsava i Just. Zajedno sa Matijom biran kockom na mesto Jude izdajnika. Spominje se u Delima Apostolskim (D.A. 1, 23). O njemu sveti apostol Pavle u poslanici Kolosanima veli: I Isus nazvani Just (Kol. 4, 11). Smatra se da je ovaj Josija sin svetog Josifa Zarucnika, kao Jakov i Simon i Juda, ne Iskariotski. Bio episkop u Elevteropolju, gde postrada za Evandjelje. - Praznuje se 30 oktobra. 8. Sveti Tadej, bio najpre ucenik svetog Jovana Pretece, zatim Hristov. To nije onaj Tadej, koji bese jedan od Dvanaestorice apostola. Krstio edeskog kneza Avgara i ocistio ga od gube. I posle mnogih podviga u propovedanju Hristovog Evandjelja upokoji se u Gospodu u Finikijskom gradu Viritu[2]. - Praznuje se 21 avgusta. 9. Sveti Ananija. Krstio apostola Pavla (D.A. 9, 13-18). Bio episkop u Damasku[3]. U gradu Elevteropolju kamenjem ubijen od oblasnog upravitelja Lukijana. - Praznuje se 1 oktobra. 10. Sveti prvomucenik Stefan arhidjakon. Zasut kamenjem od Jevreja, otide Gospodu Isusu Hristu, koga vide, kada mu se nebesa otvorise, gde stoji s desne strane Bogu (D.A. 7, 55.56.59). Prvi postradao mucenicki za Gospoda Hrista, zbog cega i prozvan "Prvomucenik". - Praznuje se 27 decembra i 2 avgusta. 11. Sveti Filip. Jedan od sedmorice djakona. Krstio Simona Vracara u Samariji i evnuha carice arapske Kandakije. (D.A. 8, 13.27). Bio episkop u Traliji azijskoj, i mnoge verom prosvetio. Skoncao mirno u dubokoj starosti i presao u neostarivi zivot. - Praznuje se 11 oktobra. 12. Sveti Prohor. Jedan od sedmorice djakona (D.A. 6, 5). Saputnik svetog Jovana Bogoslova, i zajednicar u njegovim trudovima. U gradu Nikomidiji Vitinijskoj bio prvi episkop. Zatim, propovedajuci Hrista u Antiohiji[4], mucenicki postrada. - Praznuje se 28 jula. 13. Sveti Nikanor. Jedan od sedmorice djakona. U isti dan, u koji sveti prvomucenik Stefan bi zasut kamenjem, nastade veliko gonjenje na crkvu Jerusalimsku (D.A. 8, 1). Tada bi ubijen sveti Nikanor sa dve hiljade vernih. - Praznuje se 28. jula.

14. Sveti Timon. Jedan od sedmorice djakona. Bio episkop u gradu Bostri u Arabiji. Zbog propovedi Evandjelja mnogo postradao od Jevreja i Jelina. Bio u usijanu pec bacen, ali nepovredjen izasao. Zatim za Hrista na krstu izdahnuo, i Gospodu otisao. - Praznuje se 28 jula. 15. Sveti Parmen. Jedan od sedmorice djakona. Pun vere vrsio poverenu mu od svetih apostola eluzbu. Na oci svetih apostola umro mucenicki. - Praznuje se 28 jula. 16. Sveti Timotej. Trudio se sa svetim Pavlom u propovedanju Evandjelja. Bio episkop u Efesu. Sveti Pavle mu uputio dve poslanice. - Praznuje se 22 januara. 17. Sveti Tit. Trudio se takodje sa svetim Pavlom u propovedanju Evandjelja. Bio episkop gortinski na Kritu. I njemu sveti Pavle uputio Poslanicu. Skoncao u dubokoj starosti. - Praznuje se 25 avtusta. 18. Sveti Filimon. Bio episkop u Gazi. Sveti Pavle uputio mu posebnu Poslanicu. Skoncao mucenicki za carovanja Neronova. - Praznuje se 19 februara i 22 novembra. 19. Sveti Onisim. O njemu sveti Pavle pise Filimonu. Mucen od rimskog eparha Tertula skoncao u Puteoli. - Praznuje se 15 februara. 20. Sveti Epafras. Sveti Pavle ga spominje u poslanici Filimonu, govoreci: Pozdravlja te Epafras koji je sa mnom suzanj u Hristu Isusu (st. 20). Bio episkop u Kolosi, i ujedno u Laodikijskoj crkvi i Jerapoljskoj. Sa svetim Pavlom bio u uzama u Rimu, odakle pisuci Kolosanima Pavle kaze: Pozdravlja vas Epafras, koji je od vas, sluga Isusa Hrista; on se jednako trudi za vas u molitvama, da budete savrseni i ispunjeni svakom voljom Bozjom. Jer ja svedocim za njega da ima veliku revnost i brigu za vas i za one koji su u Laodikiji i u Jerapolju (Kol. 4, 12-13). 21. Sveti Arhip. Spominje se u poslanici Filimonu. Posle svetog Epafrasa, drzanog u uzama u Rimu, bio episkop u Kolosi. Pisuci Kolosanima, sveti Pavle veli: I kazite Arhipu: gledaj na sluzbu koju si primio u Gospodu da je dovrsis (Kol. 4, 17). - Praznuje se 19 februara i 22 novembra. 22. Sveti Sila. Sa svetim apostolom Pavlom propovedao rec Bozju. I s njim podneo mnoga stradanja, i rane, i tamnicu. O njemu pise u Delima Apostolskim: A Pavle izabravsi Silu, izidje utvrdjujuci crkve (D.A. 15, 40-41; 16, 19; 17, 4). Bio episkop u Korintu. Posto se dovoljno potrudio u propovedanju reci Bozje i satvorio mnoga znamenja i cudesa, mirno skoncao i Gospodu otisao. Praznuje se 30 jula. 23. Sveti Siluan. Sveti Petar ga u svojoj Prvoj poslanici spominje ovako: Po Siluanu, vasem vernom bratu, kao sto mislim, pisem vam ovo malo (1 Petr. 5, 12). Takodje i sveti Pavle u Drugoj poslanici Korincanima pise: Sin Bozji Isus Hristos, koga mi vama propovedasmo ja i Siluan (2 Kor. 1, 19). On je sa svetim Pavlom propovedao rec Bozju. I bio episkop u Solunu. Mnogo se potrudio, mnogo za veru stradao, dok nije Gospodu na nebesa uzisao. - Praznuje se 30 jula. 24. Sveti Kriskent. Sveti Pavle ga spominje u svojoj Drugoj poslanici Timoteju govoreci: Kriskent u Galatiju (2 Tim. 4, 10), tojest poslan od mene na propoved. Bio episkop u Galatiji. Zatim propovedao Hrista u Galiji, gde i ucenika svoga Zahariju postavi za episkopa u gradu Vijeni. Opet se vratio u Galatiju, gde mucenicki skonca za Hrista u vreme Trajanovo. - Praznuje se 30. jula. 25. Sveti Krisp. Dela Apostolska ga spominju ovako: A Krisp, staresina zbornicki, verova Gospodu sa svim domom svojim (D.A. 18, 8). O njemu i sveti Pavle u Poslanici Korincanima kaze da je Krispa krstio (1 Kor. 1, 14). Bio episkop na peloponeskom ostrvu Egini, izmedju Jegejskog i Jonskog mora. Skoncao u miru.

26. Sveti Epenet. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Rimljanima, govoreci: Pozdravite mi ljubljenog Epeneta, koji je prvina iz Ahaje u Hristu (Rm. 16, 5). Bio episkop u Kartageni. - Praznuje se 30 jula. 27. Sveti Andronik. Njega u istoj Poslanici spominje sveti Pavle, govoreci: Pozdravite Andronika, i naziva ga svojim rodjakom i drugarom u suzanjstvu, koji je jos i po tome cuven sto je pre apostola Pavla poverovao u Hrista (Rm. 16, 7). Bio episkop u Panoniji. - Praznuje se 17 maja i 30 jula. 28. Sveti Stahije. I njega sveti Pavle pominje u Poslanici Rimljanima: Pozdravite, veli, i Stahija mi ljubljenog (Rm. 16, 9). Sveti apostol Andrej Prvozvani postavio ga za prvog episkopa u Vizantiji u Argiropolju. - Praznuje se 31 oktobra. 29. Sveti Amplije. I njega sveti Pavle spominje u istoj Poslanici, govoreci: Pozdravite Amplija, meni ljubljenoga u Gospodu (Rm. 16, 8). Bio episkop u Diospolju; i ubijen od Jelina, mucenicki skoncao za Gospoda Hrista. - Praznuje se 31 oktobra. 30. Sveti Urban. I njega spominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreci: Pozdravite Urbana, pomocnika naseg u Hristu (Rim. 16, 9). Bio episkop u Makedoniji, i mucenicki skoncao za Gospoda. - Praznuje se 31 oktobra. 31. Sveti Narkis. I njega spominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreci: Pozdravite domace Narkisove, koji su u Gospodu (Rm. 16, 11). - Bio episkop u Atini. - Praznuje se 31 oktobra. 32. Sveti Apelije. I njega pominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreci: Pozdravite Apelija, okusanoga u Hristu (Rm. 16, 10). Bio episkop u Irakliji. - Praznuje se 31 oktobra. 33. Sveti Aristovul. I njega spominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreci: Pozdravite domace Aristovulove (Rm. 16, 10). Bio episkop u Britaniji, i tamo posle mnogih trudova i stradanja mirno skoncao. - Praznuje se 31 oktobra. 34. Sveti Irodion. I njega pominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreci: Pozdravite Irodiona, rodjaka moga (Rm. 16, 11). Bio episkop Neopatarski. - Praznuje se 8 aprila. 35. Sveti Agav. Dobio dar prorostva. Spominje se u Delima Apostolskim: I dodje odozgo iz Judeje jedan prorok, po imenu Agav, i uze pojas Pavlov i svezavsi svoje ruke i noge rece: tako veli Duh Sveti: coveka ciji je ovaj pojas, ovako ce svezati u Jerusalimu Jevreji, i predace ga u ruke neznabozaca (D.A. 21, 10.11; 11, 28). - Praznuje se 8 aprila. 36. Sveti Ruf. Sveti Pavle ga pominje u Poslanici Rimljanima, govoreci: Pozdravite Rufa, izbranoga u Gospodu (Rm. 16, 13). Bio episkop u Tivi, u Grckoj. - Praznuje se 8 aprila. 37. Sveti Asinkrit. Spominje se u istoj Poslanici (Rm. 16, 14). Bio episkop u Irkaniji Azijskoj. Praznuje se 8 aprila. 38. Sveti Flegont. Pominje se u istoj Poslanici (Rm. 16, 14). Bio episkop u trakijskom gradu Maratonu. - Praznuje se 8 aprila. 39. Sveti Erma. Spomenut u istoj Poslanici (Rm. 16, 14). Bio episkop u Filipopolju. - Praznuje se 8 aprila. 40. Sveti Patrov. Spomenut na istom mestu (Rm. 16, 14). Bio episkop u Neapolju. - Praznuje se 5 novembra.

41. Sveti Ermije. Spomenut na istom mestu (Rm. 16, 14). Bio episkop u Dalmaciji. - Praznuje se 5 novembra. 42. Sveti Lin. Sveti Pavle ga spominje u Drugoj poslanici Timoteju (2 Tm. 4, 21). Bio prvi episkop u Rimu. - Praznuje se 5 novembra. 43. Sveti Gaj. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Rimljanima, govoreci: Pozdravlja vas Gaj, domacin moj i cele crkve (Rm. 16, 23). Bio episkop u Efesu posle svetog Timoteja. - Praznuje se 5 novembra. 44. Sveti Filolog. Sveti Pavle ga spominje u istoj Poslanici govoreci: Pozdravite Filologa (Rm. 16, 15). Sveti Andrej ga postavio za episkopa u Sinopi. - Praznuje se 5 novembra. 45. Sveti Lukije. Sveti Pavle ga spominje u istoj Poslanici (Rm. 16, 21). Bio episkop u Laodikiji Sirijskoj. 46. Sveti Jason. Spomenut u istoj Poslanici (Rm. 16, 21). Bio episkop u Tarsu. - Praznuje se 28 aprila. 47. Sveti Sosipater. Spomenut u istoj Poslanici (Rm. 16, 21). Bio episkop u Ikoniji. - O ovoj poslednjoj trojici sveti Pavle pise, govoreci: Pozdravlja vas i Lukije i Jason i Sosipater, rodjaci moji (Rm. 16, 21). - Praznuje se 28 aprila i 10 novembra. 48. Sveti Olimp. Sveti Pavle ga spominje u istoj Poslanici (Rm. 16, 15). Bio sledbenik svetog apostola Petra, i kada Petar postrada u Rimu, po zapovesti Neronovoj bi posecen i on zajedno sa svetim apostolom Irodionom. - Praznuje se 10 novembra. 49. Sveti Tercije. Pisao Poslanicu Rimljanima koju mu je sveti Pavle diktirao. U njoj sam spominje sebe ovako: Pozdravljam vas i ja Tercije, koji napisah ovu poslanicu u Gospodu (Rm. 16, 22). Bio episkop u Ikoniji posle svetog Sosipatra, gde se i uvenca mucenickim vencem. Praznuje se 30 oktobra i 10 novembra. 50. Sveti Erast. Sveti Pavle ga spominje u istoj Poslanici (Rm. 16, 23). Bio najpre ekonom crkve Jerusalimske, a potom episkop u Peneadi Palestinskoj. - Praznuje se 10 novembra. 51. Sveti Kvart. Spomenut u istoj Poslanici (Rm. 16, 23). Bio episkop u Bejrutu. - O ovoj poslednjoj dvojici sveti Pavle pise: Pozdravlja vas Erast, blagajnik gradski i brat Kvart. - Praznuje se 10 novembra. 52. Sveti Evod. Bio episkop u Antiohiji posle svetog apostola Petra. U svojoj Poslanici Antiohijanima spominje ga sveti Ignjatije Bogonosac, govoreci: Secajte se blazenog Evoda, oca svog, koji vam od apostola prvi bi postavljen za pastira. - Praznuje se 7 septembra. 53. Sveti Onisifor. Sveti Pavle ga spominje u Drugoj poslanici Timoteju, govoreci: A Gospod da da milost Onisiforovu domu, jer me mnogo puta utesi, i okova se mojih ne postide (2 Tm. 1, 16). Bio episkop u Kolofonu i u Kirini. - Praznuje se 7 septembra. 54. Sveti Kliment. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Filibljanina, kada veli: Koji se u evandjelju trudise sa mnom, i Klimentom (Flb. 4, 3). Bio episkop u Rimu posle Lina i Klita. Proteran u Herson. Skoncao mucenicki: utopljen u more s kamenom o vratu. - Praznuje se 25 novembra.

55. Sveti Sosten. Posle svetog Krispa, kao staresina zbornice jevrejske, obracen u hriscanstvo svetim Pavlom. O njemu pise u Delima Apostolskim: Onda svi Grci uhvatise Sostena, staresinu zbornice, i bise ga pred sudnicom (D.A. 18, 17). I sam sveti Pavle spominje ga u svojoj Poslanici Korincanima, koja pocinje ovako: Pavle, voljom Bozjom pozvani apostol Isusa Hrista, i brat Sosten (1 Kor. 1, 1). Bio episkop u Kolofonu. - Praznuje se 8 decembra. 56. Sveti Apolos. Njega spominju Dela Apostolska: Dodje u Efes jedan Jevrejin, po imenu Apolos, rodom iz Aleksandrije, covek recit i silan u knjigama. Ovaj bese upucen na put Gospodnji, i goreci duhom, govorase i ucase pravo o Gospodu (D.A. 18, 24-25). Spominje ga i sveti Pavle u Prvoj poslanici Korincanima, kada kaze: Ja posadih, Apolos zali, a Bog dade te uzraste (1 Kor. 3, 6). Bio episkop u Smirni pre svetog Polikarpa. - Praznuje se 10 septembra i 8 decembra. 57. Sveti Tihik. Spominje se u Delima Apostolskim i u poslanicima: Efescima i Kolosanima. Sveti Pavle veli: A kako sam ja i sta radim, sve ce vam kazati Tihik, ljubljeni brat i verni sluga u Gospodu, koga poslah k vama za to isto da znate kako smo mi, i da utesi srce vase (Ef. 6, 21-22). A y Drugoj poslanici Timoteju pise: A Tihika poslao sam u Efes (2 Tm. 4, 13). Posle svetog Sostena bio episkop u Kolofonu. - Praznuje se 8 decembra. 58. Sveti Epafrodit. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Filibljanina, govoreci: Ali nadjoh za potrebno da posljem k vama brata Epafrodita, svoga pomagaca i drugara u vojevanju, a vasega poslanika i slugu moje potrebe (Flb. 2, 25). Bio episkop u Adrijaniji. - Praznuje se 8 decembra. 59. Sveti Karp. Sveti Pavle spominje ga u Drugoj poslanici Timoteju, govoreci: Kad dodjes donesi mi kabanicu sto sam ostavio u Troadi kod Karpa, i knjige (2 Tm. 4, 13). Bio episkop u Veriji Trakijskoj . 60. Sveti Kodrat. Bio episkop najpre u Atini, a potom u gradu Magneziji, gde je propovedajuci Evandjelje mucenicki postradao u vreme cara Adrijana[5]. 61. Sveti Marko, zvani drukcije i Jovan. Dela Apostolska ga cesto spominju kao saputnika apostola Pavla i Varnave. Kao ovo: A Varnava i Savle, predavsi pomoc, vratise se iz Jerusalima u Antiohiju, uzevsi sa sobom i Jovana koji se zvase Marko (D.A. 18, 25). Bio episkop u gradu Biblosu u Finikiji. I njegova senka je isceljivala od bolesti. - Praznuje se 27 septembra. 62. Sveti Zinon, ili Zina, zvani zakonik, tojest ucitelj Mojsijeva zakona. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Titu; Zinu zakonika poslji mi sto pre (Tit. 3, 13). Bio episkop u Diospolju. - Praznuje se 27 septembra. 63. Sveti Aristarh. Spominju ga Dela Apostolska (D. A. 19, 29) i poslanice svetoga Pavla: Kolosanima (4, 10) i Filimonu (st. 23). Bio episkop u Apamiji Sirijskoj. - Praznuje se 15 aprila i 27 septembra. 64. Sveti Pud. Sveti Pavle ga spominje u Drugoj poslanici Timoteju, kada veli: Pozdravlja te Pud (2 Tm. 4, 21). Bio ugledan gradjanin rimski, clan Senata, covek blagocestiv. Dom Pudov bio je najpre utociste svetim apostolima Petru i Pavlu, a posle se obratio u crkvu, nazvanu Pastirska. Prica se da je u njoj sveti Petar cinodejstvovao. 65. Sveti Trofim. Njega spominju Dela Apostolska (D.A. 20, 4), a i sveti Pavle u Drugoj poslanici Timoteju: Trofima ostavih u Miletu bolesna (2 Tm. 4, 20). Sa Pudom i Aristarhom sledovao svetom apostolu Pavlu na putu, i u svima gonjenjima, i najzad sva trojica poseceni od Nerona kad i sveti Pavle. - Praznuje se 15 aprila.

66. Sveti Marko, necak Varnavin. Bio episkop u Apolonijadi. Njega spominje sveti Pavle u Poslanici Kolosanima zajedno sa svetim Aristarhom: Pozdravlja vas Aristarh, koji je sa mnom u suzanjstvu, i Marko necak Varnavin (Kol. 4, 10). 67. Sveti Artema. Spominje ga sveti Pavle, pisuci Titu: Kad posljem k tebi Artemu (Tit. 3, 12). Bio episkop u Listri. - Praznuje se 30 oktobra. 68. Sveti Akila. Spominju ga Dela Apostolska (D. A. 18, 2) i sveti Pavle (Rm. 16, 3). Bio episkop u Irakliji. Propovedao rec Bozju u Aziji i Ahaji. Ubijen od neznabozaca. - Praznuje se 14 jula. 69. Sveti Fortunat. Sveti Pavle ga spominje u Prvoj poslanici Korincanina (1 Kor. 16, 17). Blazeno postrada propovedajuci rec Bozju. 70. Sveti Ahajik. Njega zajedno sa Fortunatom spominje sveti Pavle, kada veli: Obradovah se dolasku Fortunatovu i Ahajikovu, jer mi oni naknadise sto sam bio bez vas; jer umirise duh moj i vas (1 Kor. 16, 17-18). Ovim se zavrsava lik svetih Sedamdeset apostola. Po jednom evandjelskom nabrajanju dodaju se ovoj Sedamdesetorici jos druga dva apostola koje Gospod javi: 71. Sveti Dionisije Areopagit. Spominju ga Dela Apostolska (D.A. 17, 34). Najpre bio episkop u Atini. Zatim propovedao Hrista u Galiji[6]; tamo i macem posecen. A da i on pripada istom apostolskom liku, svedoci Jevsevije, episkop Kesarije Palestinske. O ovim apostolima on kaze ovo: Ovima dodade onog Areopagita, po imenu Dionisija, koga Pavlova propoved u Atini obrati u veru, o cemu pise Luka u Delima Apostolskim. 72. Sveti Simeon, zvani Nigar. Njega sveti Luka spominje u Delima Aopstolskim, govoreci: A y crkvi koja bese u Antiohiji behu neki proroci i ucitelji: Varnava i Simeon, zvani Nigar (D.A. 13, 1) A da i on pripada istom apostolskom liku, svedoci sveti Epifanije, stavljajuci ga medju apostole kada nabraja njihova imena ovako: Marko, Luka, Just, Varnava, Apelije, Pyf, Nigar (tojest Simeon Nigar), i ostalih Sedamdeset dva. - Tako sveti Epifanije pisuci o ovoj dvojici uverava nas da lik ovih svetih apostola sadrzi u sebi sedamdeset i dva lica; i da je sveti Simeon Nigar jedan od njih. No i sveti Jovan Damaskin, u Oktoihu petoga glasa u sredu na vecernju, posle Dvanaestorice apostola spominje sabor Sedamdeset i dva, govoreci: Svehvalna Dvanaestorica pokaza se savrseno, videci jedne revnosti sabor Sedamdeset i dva. Njihovim svetim molitvama, koje mnogo pomazu, da se udostojimo i mi biti zajednicari svetog skupa nebeskoga zvanja, i gledati svevisnjeg Apostola i Arhijereja vere nase Isusa Hrista, slaveci Ga sa Bogom Ocem i Svetim Duhom kroza sve vekove, amin. Jevsevije, episkop Kesarije Palestinske, u prvoj knjizi svoje Crkvene istorije pise sledece: "Ime svakog od dvanaestorice apostola Hristovih dovoljno je poznato iz evandjelskih svedocanstava, ali se spisak sedamdesetorice apostola potpuno tacan nigde ne nalazi. Ako se pazljivije rasmotri ta stvar, onda se mogu naci vise od sedamdeset, drzeci se samo jednog svedocanstva svetog apostola Pavla, koji u Prvoj poslanici Korincanina kaze: Javi se (Hristos po vaskrsenju Svom) Kifi, zatim jedanaestorici; a potom ga videse vise od pet stotina brace, od kojih su mnogi zivi i sad, a neki i pomrese (1 Kor. 15, 5-6). - Neke od takvih mnogih koji se trudise u propovedanju Evandjelja Hristova u to vreme i slicno svetim apostolima verom prosvetise razne zemlje, i stoga dostojnih samog imena apostolskog, spomenucemo ovde posebno.

Sveti Lazar, koji cetiri dana leza mrtav i Gospod ga vaskrse. U vreme velikog gonjenja na crkvu Jerusalimsku, posle ubistva svetog prvomucenika Stefana, sveti Lazar bi prognan iz Judeje i otisnut na more u camcu bez vesala, zajedno sa svetim ucenikom Gospodnjim Maksiminom, i sa svetim Kelidonijem koji se rodio slep ali bio isceljen Gospodom. Ho po promislu Bozjem camac doplovi do ostrva Kipra, i sveti Lazar tamo propoveda Hrista u gradu Kidoniji. Docnije on bi u tom gradu posvecen za episkopa od strane svetog apostola Varnave, a tamo se na ostrvu Kipru i upokoji u miru. Kada posle blizu hiljadu godina otkopase grob Lazarev u gradu Kidoniji na Kipru, nadjose sveto telo njegovo u mermernom kovcegu, na kome je stajao natpis: "Lazar Cetvorodnevni prijatelj Hristov"[7]. Sveti Josif iz Arimateje, tajni ucenik Hristov, koji je izmolio od Pilata telo Gospoda Isusa, takodje je bio od zavidljivih Jevreja prognan iz Judeje, i propovedao Hrista u Engleskoj, gde se i prestavio. Englezi ga i pocitaju kao apostola svoje zemlje[8]. Sveti Nikodim, koji je nocu dolazio Isusu da slusa nauku Njegovu (Jn. 3, 1-2), i koji je dao dobar savet Jevrejima da ne osudjuju Isusa dokle Ga ne saslusaju i ispitaju sta radi (Jn. 7, 50-51), a koji je potom zajedno sa Josifom cesno ukopao telo Isusovo (Jn. 19, 39, 40), - takodje postrada od Jevreja za veru u Hrista i propoved apostolsku buduci prognan iz Judeje[9]. Sveti Gamalil bio je ucitelj svetog apostola Pavla. On dade mudar savet Sinedrionu odnosno propovedi svetih Apostola, rekavsi: Prodjite se ovih ljudi i ostavite ih; jer ako bude od ljudi ovo delo, pokvarice se; ako li je od Boga, ne mozete ga unistiti; cuvajte se da se kako ne nadjete kao bogoborci (D.A. 5, 38-39). - Kasnije on verova u Hrista i javno Ga apostolski propoveda. Posle mucenicke koncine svetog arhidjakona Stefana on uze telo njegovo i sahrani ga na svom imanju nedaleko od Jerusalima. Takodje on skrivase kod sebe prognanog zbog propovedanja Hrista svetog Nikodima, kojega, kada se upokoji, i sahrani blizu groba svetoga prvomucenika Stefana, gde zatim i sam bi sahranjen[10]. Evnuh carice Etiopske Kandakije, krsten svetim apostolom Filipom na putu (D.A. 5, 34-40), koji i svoju caricu obrati ka Hristu, bi prvi propovednik Hrista u Etiopiji[11], gde i skonca mucenickom smrcu. Sveti Zakhej koji s radoscu primi Gospoda u dom svoj i cu od Njega: "danas dodje spasenje domu ovom" (Lk. 19, 1-10), po vaznesenju Gospodnjem sledova svetom apostolu Petru, i bi od njega postavljen za episkopa Kesarije Palestinske, gde apostolski propoveda Hrista[12]. Sveti Kornilije kapetan, krsten svetim apostolom Petrom (D.A. 10, 1-48), bi potom postavljen od njega za episkopa i propoveda Hrista u gradu Skepsiji[13], gde i skonca u miru[14]. Sveti Longin kapetan koji bese na strazi kod krsta Gospodnjeg i ispovedi da je Isus zaista Sin Bozji (Mt. 27, 54), bi takodje na strazi kod groba Gospodnja i bese ocevidac Vaskrsenja Hristova, o cemu i svedocase pred svima. Kasnije on propovedase Hrista kao apostol u Kapadokiji, gde i postrada mucenicki[15]. Sveti Ignjatije Bogonosac, po predanju, bio je ono dete koje Gospod uze u Svoje ruke i na koje ukaza apostolima, rekavsi: Ako ne budete kao deca, necete uci u carstvo nebesko (Mt. 18, 2-5). Njega sveti apostol Petar i rukopolozi za episkopa u Antiohiji, gde on apostolski propoveda Hrista. On mucenicki postrada za Hrista u Rimu, bacen lavovima koji ga rastrgose[16].

Sveti Polikarp, episkop grada Smirne, kao apostol je neumorno propovedao Evandjelje Hristovo. U Zitiju svetog Ignjatija Bogonosca sveti Simeon Metafrast naziva svetog Polikarpa bozanstvenim apostolom, govoreci: "Doputovase oni u Smirnu, i tamo sveti Ignjatije celiva svetog Polikarpa, bozanstvenog apostola, evoga saucenika". Sveti Polikarp postrada mucenicki za Gospoda Hrista[17]. Sveti Jerotej, clan Atinskog areopaga[18]: njega sveti apostol Pavle nauci svetoj veri hriscanskoj, i bi od njega postavljen za episkopa u Atini. Zajedno sa drugim svetim apostolima i sveti Jerotej bi prenesen po vazduhu u Jerusalim pred Uspenije Preciste Bogomatere. Skoncao mucenicki[19]. Sveti Antipa, episkop Pergamski[20], takodje postrada zbog apostolskog propovedanja Hrista[21]. O njemu sam Gospod Hristos u Otkrivenju svetog Jovana Bogoslova govori ovako: Antipa, verni svedok moj, bi ubijen (Otkr. 2, 13). Sveti Dimitrije, koga spominje sveti Jovan Bogoslov u svojoj trecoj poslanici, govoreci: Dimitriju svedocise svi, i sama istina; a i mi svedocimo; i znate da je svedocanstvo nase istinito (3 Jn. 12). Sveti Dimitrije bi episkop u Asijskom gradu Filadelfiji[22].

SPOMEN SVETIH MUCENIKA ZOSIMA MONAHA I ATANASIJA KOMENTARISIJA

Ovaj sveti Zosima bese iz Kilikije. Zivljase u pustinji zajedno sa zverinjem. Uhvacen od kneza Dometijana, on ispovedi da je Hristos istiniti Bog. Usijanim gvozdjem busili mu usi; bacili ga u kazan pun uzavrelog blata; zatim ga glavacke obesili; i na cudesan nacin od svega toga ostao nepovredjen. U tom naidje jedan lav koji ljudskim glasom govorase o Bozanstvu Hristovom. To privuce veri Hristovoj Atanasija Komentarisija[23]. A mucitelj otpusti svetitelja slobodna. I on otide u pustinju i u gore, gde je ranije boravio. I posto nauci Atanasija istinama vere, krsti ga. A zivljahu tamo zajedno. Jednom prilikom se na neobican nacin rascepi stena, u koju oni udjose, i predadose duse svoje u ruke Bozje.

SPOMEN SVETIH SEST MUCENIKA

Skoncase za Hrista.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG TEOKTISTA

Bio iguman obitelji koju sam osnovao, u Kukumi Sicilijskoj. Tu se podvizavao sa svojom sabracom, grckim monasima, posto behu pobegli od ikonoborstva. Prepodobni Teoktist upokojio se godine osamstote.

ZITIJE SVETOG OCA NASEG EVSTATIJA I, arhiepiskopa srpskog

Blazeni Evstatije bi rodjen u Budimljanskoj zupi od bogobojazljivih roditelja. Zarko voleci svoje roditelje, on izmalena razvijase u sebi ljubav k Bogu: izbegavao je taste zabave, negovao u sebi vrline, revnosno posecivao crkvu i s uzivanjem pratio bozanstveno pojanje i citanje, starajuci se da razume smisao toga. Jednom on dodje k svojim roditeljima i rece im: "Ja silno zelim da se ucim; dajte me da ucim knjigu". Cuvsi ovakve reci, roditelji se obradovase, zablagodarise Bogu sto usadi tako dobru zelju u dusu njihovog deteta, pa nadjose ucitelja da njihovog sina uci knjizi. I pomocju Bozjom on za kratko vreme prevazidje u ucenju sve svoje vrsnjake. Posvetivsi se sav izucavanju bozanstvenih knjiga, on nimalo nije mislio ni o jelu, ni o picu, ni o odelu, pa je cak malo mislio i o roditeljima, nego je svu ljubav svoju i nadu polagao na Gospoda. A kada postade punoletan i ozbiljno razmisli o svome prizvanju, on odluci da ostavi roditeljski dom i podje putem Gospodnjim kao monah. Zato se uputi u Zetsku oblast, u manastir svetog Arhangela Mihaila, gde se nalazilo i sediste Zetske episkopije. Tu ga episkop Neofit postrize u monaski cin, n on stade provoditi vrlo strog podviznicki zivot, dan i noc posvecujuci molitvi i ne osvrcuci se natrag ka tastini sveta koju bese ostavio. Odlikujuci se uzdrzanjem i cistotom zivota, iznuravajuci sebe postom i bdenjem, on je nepropustljivo hitao u crkvu na dnevna i nocna bogosluzenja, strogo drzao kelejno molitveno pravilo, a y ostalo vreme predavao se bogomisliju i umnoj molitvi. Nemajuci nikakvu sopstvenost, on se starao da od odredjenog mu manastirom udela za hranu i odelo ustedi radi razdavanja nistima. Podvizavajuci se u manastirskoj tisini sa potpunim smirenjem, on ipak brzo postade poznat u celom tom kraju kao veliki podviznik koji podrazava drevne oce. He zadovoljavajuci se monaskim podviznistvom u svom manastiru, Evstatije gorase od zelje da poseti sveti grad Jerusalim radi poklonjenja Grobu Gospodnjem i ostalim svetinjama. He otkrivajuci nikom ovu tajnu nameru svoju, on sa suzama moljase Gospoda Hrista da ga udostoji da ostvari plamenu zelju svoju: da srecno otputuje u Sveti Grad i pokloni se mestu gde je On prolio svoju krv za spasenje roda ljudskog, i gde je ucinio velika cudesa.

Molitva ugodnika Bozjeg bi uslisena. Kada on razmisljase o tome gde bi nasao bogobojazljive saputnike, k njemu dodjose dva monaha, kao od samog Gospoda poslani, i oni mu u razgovoru rekose da putuju u Jerusalim da se poklone Grobu Gospodnjem. Zablagodarivsi Gospodu Bogu i poklonivsi se precistoj ikoni Njegovoj i ikoni svetog Arhistratiga Mihaila, on radosna i vesela srca krenu sa ova dva monaha na davno zeljeni put. Pomocu Bozjom on lako i blagopolucno stize u Jerusalim. Tu se on pobozno pokloni Grobu Gospodnjem i svima svetinjama na mestu stradanja Gospodnjih. He zureci, on obidje sva sveta mesta i nasladjivase se posmatrajuci ih. Poseti on i svu okolinu Jerusalima gde zivljahu prepodobni i bogobojazljivi muzevi - podviznici, uceci se od njih i usvajajuci njihova pravila zivota i podviga. Posto provede dugo vreme u Svetoj Zemlji, on krenu natrag, ali ne pravo u svoju otadzbinu vec u Svetu Goru Atonsku, zeleci da vidi tamosnji monaski zivot i da se nasladi dusekorisnim razgovorima o podviznistvu i cistoti dusevnoj i telesnoj. Doputovavsi u Svetu Goru, prepodobni Evstatije se nastani u srpskom manastiru Presvete Bogorodice Hilendaru. Tu se on sa velikim usrdjem predade monaskim podvizima, sa smirenjem i pokornoscu obavljajuci svaki posao, odredjen mu kao poslusanje, neizostavno posecujuci sva crkvena bogosluzenja i predajuci se nasamo nocnoj molitvi i bogomisliju. Tako provede on mnogo godina i postade poznat medju svima atonskim podviznicima. Mnogi sedi starci, a ne samo mladji monasi, cesto dolazahu k Evstatiju, i s ljubavlju i duhovnom utehom vodjahu dusespasonosne razgovore. Posle nekoliko godina takvog podviznickog zivota, Evstatije bi jednodusnom odlukom sabora cele Svete Gore postavljen za igumana manastira Hilendara. Postavsi upraviteljem manastira, Evstatije se stade jos usrdnije podvizivati, pruzajuci primer u svakom trudu i vrlini, uceci recju i delom. Vodeci vrlinski zivot na tako vidnom polozaju, prepodobni Evstatije se veoma procu i stece sveopstu ljubav ne samo kod atonskih podviznika nego i kod mirjana, i to ne samo kod prostih ljudi nego i kod velikasa i careva. Svi su hitali da Evstatiju ukazu pocast i da ga obaspu darovima. Ali te darove on nije primao za sebe, nego ih je darezljivom rukom razdavao bednima, udovama, sirocadi, koji nisu imali hrane i krova. Blagocestivi kraljevi srpski, cuvsi za visoke vrline prepodobnog Evstatija, pribegavahu k njemu za savet, i njegovu obitelj obasipahu izobilnim darovima. Blazeni Evstatije revnovase da u svemu ide tragom velikog Save, osnivaca Hilendarske obitelji. Nije cudnovato onda sto pri takim preimucstvima i vrlinama prepodobni Evstatije bi, i protiv svoje volje, izabran i rukopolozen za episkopa Zetske eparhije, sa sedistem u onom manastiru svetog Arhistratiga Mihaila u kome on kao mladic primi angelski obraz monaski. Iskusan u duhovnom zivotu i u crkvenim poslovima, blazeni Evstatije, postavsi vladika, sa velikim uspehom obavljase svoje pastirske duznosti i postade najistaknutiji episkop srpski. A kada skonca arhiepiskop srpski Joanikije, blagocestivi kralj srpski Milutin sazva sabor episkopa, igumana i boljara; i sabor jednoglasno izabra na srpski arhiepiskopski presto svetog Save ovog blagocestivog episkopa zetskog Evstatija. Po smirenosti svojoj episkop Evstatije pokusa da se odrekne tako visokog i odgovornog polozaja. Ali mu to ne primise; i on uskoro bi svecano od celokupnog sabora uzveden na arhiepiskopski presto. Sveti Evstatije se pokori promislu Bozjem, i plamenom molitvom zablagodari Gospodu Bogu na velikim milostima Njegovim, kojih on smatrase sebe nedostojnim. Istrajno se trudeci na spasenju svoje duse, sveti Evstatije se plameno brinjase oko dobra poverene mu Srpske crkve. Arhiepiskopski presto srpski raspolagao je u to vreme velikim bogatstvima, i sveti Evstatije ulozi sve staranje na to, da nijedna crkva ne oskudeva ni u cemu potrebnom, i on stedro dodeljivase siromasnim crkvama ono sto im je potrebno.

Sveti Evstatije nije dugo upravljao Srpskom crkvom (od 1279-1286): sedam godina posle svog stupanja na visoki presto on se tesko razbole i vide da mu se priblizava kraj. Nalazeci se u predsmrtnoj bolesti, on nije roptao nego je s radoscu ocekivao odlazak iz ovog zemaljskog sveta u nebeske obitelji. Nahodeci se tada u svojoj arhiepiskopiji, u Zici, on se usrdno spremao i molio Gospoda da mu podari mirnu koncinu. Oko bolnikove postelje bese se sabrao sav crkveni Sabor srpski: obliznji episkopi, igumani i monasi, i sav klir crkveni. Svi plakahu, videci gde se priblizava kraj njihovom ucitelju i arhipastiru. No, bolnik, podigavsi se s postelje, obrati se onima sto plakahu: Ostavite takvu zalost; uzvelicajte Gospoda sa mnom, i uzvisimo ime Njegovo zajedno (Psal. 33, 4). Svi prisutni obratise se od placa k molitvi i pesnopjeniju na ishod duse. Zatim se sveti Evstatije pricesti Svetim Tajnama. I posle malog odmora on se obrati prisutnima: Hodite, vozljubljeni, da damo jedan drugome poslednji celiv, jer se ja rastajem s vama. Ovo prastanje izazva mnogo ridanja kod duhovne dece svetog Evstatija. Naposletku, podigavsi ruke svoje k nebu, blazeni izgovori ove reci: "Ti znas kraj svacijeg zivota, Boze bogova i Gospode gospoda, u ruke Tvoje predajem duh moj!" - Tako se divno i slavno prestavi sveti Evstatije. To bi godine 1286, januara cetvrtog. Duhovna lica, koja se behu sabrala kraj odra, zajedno sa mirjanima sahranise sa cescu telo blazenog arhiepiskopa u Zici, u hramu Spasitelja, polozivsi ga u mermernu raku, koju ranije bese pripremio sebi sam sveti Evstatije. Uckopo posle sahrane, na grobu svetog pokojnika stadose se zbivati znamenja i cudesa. Ponekad su na grobu vidjali gde gore svece; ponekad pak nocu su se cule kod groba neke reci, nekakav razgovor, kao da se tu sleglo mnogo hiljada ljudi. Jedan covek, koji sluzase pri hramu Spasitelja, bolovase od nosa. Mnogo je sredstava on probao i mnogo novaca na lecenje istracio, ali pomoci nije bilo. Izgubivsi nadu u zemaljska sredstva, bolesnik se plamenom molitvom obrati ka Gospodu Bogu i Precistoj Materi Njegovoj u hramu Spasitelja, na svakom bogosluzenju stojeci neumorno kraj rake prepodobnog Evstatija. Jedne noci bolesnik vide u snu sebe gde stoji, kao sto imadjase obicaj i na javi, kraj rake prepodobnog Evstatija; k njemu se javi blagoliki muz u arhijerejskom odjejanju i upita ga sta mu treba. Bolesnik isprica sve po redu. Tada mu dosavsi muz rece: "Mene je Gospod poslao da te iscelim; samo ne gresi vise, da ne bi jos gore postradao". Pri ovim recima on prekrsti bolnika i dotace se rane njegove. Bolnik ga upita: Ko si ti, sveti vladiko?" Dosavsi odgovori: "Ja sam sluga Hristov, monah, ime mi je Evstatije, lezim na ovom mestu". Bolnik se probudi i prepade, pa sa strahom pohita k tadasnjem arhiepiskopu Jakovu i obavesti njega i ceo sabor o ovom cudesnom vidjenju. Tada pak bolnik se potpuno isceli, i svi proslavise Gospoda i Njegovog svetitelja Evstatija. Cudesa na grobu svetog Evstatija stadose se umnozavati. Jednom nadjose tri izvanredno lepa cveta gde behu izrasla na mermernoj raki njegovoj, iako je ona bila potpuno suv kamen, i na njoj nije bilo ni zemlje niti ikakve vlage. Ovo cudesno znamenje navede sve na misao, da Bog proslavlja Svoga ugodnika i obnavlja telo njegovo neraspadljivoscu. Tada se pak jednome od monaha toga manastira, eklisiarhu, u nocnom vidjenju javi neki strasan mladic sa plamenim macem u rukama, i sa gnevom rece: "Zasto ste nehatni videci takva znamenja? ili ne razumete da telu preminulog nije odredjeno da vidi truljenje, vec treba da bude izvadjeno iz zemlje?" Obavesten o svima ovim cudesima, blagocestivi kralj Milutin se posavetova sa arhiepiskopom Jakovom, pa naredi da se raka svecano otvori. A kad raka bi otvorena, u njoj se pokaza netljeno telo svetiteljevo, kao da je zivo. Tada ono bi sa velikom cescu podignuto iz grobne rake, polozeno u

kivot i postavljeno u hramu. I bi odredjeno da se praznuje dan svetiteljevog prestavljanja, cetvrti januar. Posle izvesnog vremena, zbog opasnosti od neprijateljskih najezda, mosti svetog Evstatija, staranjem arhiepiskopa Jakova, bise prenesene iz Zice u Pec, gde i pocivahu pod spudom u hramu Pecke Patrijarsije do 1737 g. kada bise odnesene na neko drugo mesto.

SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUCENIKA VATOPEDSKIH IGUMANA JEVTIMIJA I DVANAEST MONAHA

Ovi sveti prepodobnomucenici postradase od papista koji rusise Svetu Goru Atonsku za carovanja vizantijskog cara Mihaila Poleologa (1258-1282 god.). Zato sto smelo izoblicise latine zbog jeresi, propodobni Jevtimije bi potopljen a monasi obeseni, i tako mucenickom koncinom proslavise Gospoda koji ih uvenca. Spomen se njihov vrsi cetvrtog januara u obitelji Vatopedskoj. Opsti pak spomen svih svetih novomucenika praznuje se u Svetoj Gori Atonskoj u drugu nedelju, po nedelji Svih Svetih. Podroban opis stradanja svetih prepodobnomucenika Vatopedskih nalazi se pod desetim oktobrom.

SPOMEN SVETIH MUCENIKA HRISANTA i EFIMIJE

Ovi sveti mucenici pocivaju u blizini svetog Akakija.

ZITIJE I STRADANjE SVETOG NOVOG PREPODOBNOMUCENIKA ONUFRIJA

Sveti prepodobni mucenik Onufrije rodi se u selu Gabrovu, u Trnovskoj eparhiji, u Bugarskoj, od bogatih i poboznih roditelja. Na svetom krstenju on dobi ime Matej. Kada Matej poodraste, roditelji ga dadose v skolu, u kojoj on pokazivase veliki uspeh.

Jednom prilikom Matej skrivi nesto, i roditelji ga kaznise. No ova ozbiljna roditeljska kazna izazva u njegovom detinjem umu misao na odmazdu, koja je zbog njegove detinjske nerazumnosti mogla biti ubitacna po njega samog. Tako jednom, nalazeci se u drustvu Turaka, a ljut na svoje roditelje zbog one kazne, izjavi pred njima da zeli primiti muhamedansku veru. Ovu detinjsku nameru svoju on je mogao lako ostvariti, da ga roditelji ne otese iz ruku Muhamedovih sluzitelja. Iz toga se vidi da zbog vere i poboznosti roditelja ljubav Nebeskog Oca ne ostavi decka koji po nerazumnosti svojoj izjavi zelju da se odrekne hriscanske vere. Kada Matej dostize punoletstvo, opomenu se on svoga odrecenja, i zbog toga udalji u Svetu Goru Atonsku i nastani u manastiru Hilendaru. Tu se on zamonasi, dobivsi ime Manasija, i prohodjase duhovne podvige budno i revnosno. Posle izvesnog vremena on bi, zbog svoga vrlinskog i podviznickog zivota, rukopolozen za jerodjakona. U ovom svestenom zvanju Manasija prilagase trud ka trudu, podrazavajuci u vrlinama podviznike Hristove, i na taj nacin idjase iz sile u silu. Ali, po ucenju svetih Otaca, ukoliko covek napreduje u vrlini, utoliko se ukrasuje smirenjem, te mu tada i najmanji gresi izgledaju veliki, i on svim srcem tuguje zbog njih, prinoseci pokajanje. Tako i Manasija, napredujuci u vrlini i razgledajuci sav svoj predjasnji zivot, stade sa uzasom gledati na svoj pad, tojest na odrecenje od Hrista, koje mu se dogodi jos u detinjstvu, i koje mu od toga vremena bejase kao neki tajni izoblicitelj u dusi. Osim toga i srce njegovo nemase mira zbog Spasiteljevih reci u bozanskom Evandjelju: "Koji god prizna mene pred ljudima, priznacu i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima; a ko se odrece mene pred ljudima, odreci cu se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mat. 10, 32-33)". Imajuci stalno u pameti ove svestene reci, Manasija tugovase, i sva mu dusa bese obuzeta strahom. A sta, misljase on, ako ja za svoje odrecenje ne rodim rodove dostojne pokajanja, pa se u dan Velikoga Suda Hristos odrekne mene pred Ocem Nebeskim kao sto se ja odrekoh Njega pred ljudima? Srce njegovo ne bese spokojno; u njemu ne carovase onaj radosni mir, koji se od svemilosrdnog Boga salje podviznicima na potkrepljenje i utehu. Stoga mu podvizi, koje je obavljao, izgledahu sasvim nedovoljni, da bi ga ocistili od dubokog pada i umilostivili Boga. Pri tome dusom mu je kruzila misao, da on srce svoje moze pomiririti sa nebeskim Tvorcem jedino ako Gospoda Hrista bude ispovedio pred nevernima. Stoga se on resi da za svoje odrecenje od Hrista ispovedi Njega pred Turcima, prolivsi krv svoju, i na taj nacin ocisti sebe od pada i pomiri sebe sa Bogom. Ova sveta i mucna namera nije ga napustala dan i noc. Ipak, nemajuci poverenje u sebe, on je usrdno i smireno molio Boga da mu otkrije, da li je to ugodno Njemu (sr. Rm. 12, 2). I, ako My je njegova zelja ugodna, onda neka je ucini nepokolebljivom, i neka blagodacu Svojom ukrepi da junacki ispovedi veru hriscansku pred neprijateljima Hristovim i mucenicki skonca. No posto su, po recima Svetoga Pisma, "pomisli smrtnih bojazljive i namere njihove pogresive" (Prem. Sol. 9, 14), to se i Manasija ne odluci da stupi u veliki podvig mucenistva dok ne dobije savet od opitnih otaca. Stoga on sa smirenjem i krotoscu otkri svoju zelju duhovnim starcima i zamoli ih za blagorazumni savet. Starci mu posavetovase da dobro razmisli o svojoj nameri, i da se ne odluci na tako strasan podvig dok ne upozna svoje moci. Savet opitnih muzeva Manasija primi sa radoscu pa se stade jos vise podvizavati u postu, bdenju, molitvi i trudovima. Pri tome zelja da postrada za Hrista ne samo se nije hladila u njegovom srcu nego se sve jace razgorevala, narocito kada doznade za nedavno stradanje novih prepodobnomucenika: Jevtimija, Ignjatija i Akakija. Saznavsi da su se ovi sveti mucenici, pripremajuci se za podvig mucenistva, koristili savetima i rukovodstvom duhovnika Nikifora, on ode k njemu u Pretecin skit. I tamo pred opitnim duhovnim Nikiforom on cistosrdacno izlozi svoju

nameru, i zamoli da ga primi u svoju keliju i spremi za mucenicki podvig, kao sto je to uradio sa Jevtimijem, Ignjatijem i Akakijem. Pristajem, cedo, rece mu umiljato duhovnik Nikifor, ali samo pod uslovom, da niko od stranih ljudi ne zna o tvojoj nameri da postradas za Hrista, i da sve vreme svoga pripremanja na mucenistvo ti provodis tako kao da se vec nalazis u stradanjima za Hrista pred zestokim muciteljima. Pristajem, sveti oce, s radoscu odgovori blazeni. I tako, postigavsi sto je zeleo: biti ucenik opitnog muza, - Manasija se vrati u svoj manastir, rasporedi svoje stvari i novac, od kojih jedan deo razdade kao milostinju, a drugi ostavi manastiru s tim da manastir hrani njegovog rodjenog oca, koji je u to vreme ziveo zajedno s njim u manastiru Hilendaru kao postrizeni monah. Posle toga, pod vidom toga kao da hoce da ide u Jerusalim radi poklonjenja svetim mestima, on se sakri od sviju i dodje k duhovniku Nikiforu. Ovaj s ocinskom ljubavlju primi blazenoga i smesti ga u zasebnu keliju. Pri tome mu naredi, da nema nikakve veze ni s kim, i da se sam nasamo moli Bogu. Zakljucavsi se u tesnoj i mracnoj keliji, Manasija se stade podvizavati u trajnom bdenju i molitvi. Pri tome on je telo svoje ukrocavao zemnim poklonima, koje je u toku dvadeset i cetiri sata pravio po 3500, i bezbrojnim pojasnim poklonima. Molitva sa suzama se takoreci srodi s njim: on ju je stalno imao u ustima i u umu. I na taj nacin blazeni podviznik u ovoj tesnoj keliji, slicno zlatu, prekaljivao je sebe u trpljenju i junastvu. A za potkrepljenje tela upotrebljavao je kao hranu hleb sa vodom, i to svakog drugog dana, a ponekad svakog treceg. Varenu pak hranu za sve vreme jeo je ponekad samo subotom i nedeljom. Nakon cetiri meseca u njegovoj dusi, vec ociscenoj i gorecoj plamenom ljubavlju prema sladcajsem Isusu, javi se resenost da stupi na davnozeljeni podvig: postradati za pravoslavnu veru i primiti mucenicku koncinu. U to vreme starac Nikifor ga postrize u veliki andjelski obraz sa imenom Onufrije. I bi reseno od strane duhovnika i drugih staraca da ga upute na ostrvo Hios, da tamo primi mucenicki podvig. I tako, ispracen zajednickim molitvama i blagoslovima, hrabri vojnik Hristov Onufrije napusti Svetu Goru Atonsku, pracen onim istim inokom Grigorijem koji je pre toga s ljubavlju pratio tri mucenika Hristova: Jevtimija, Ignjatija i Akakija. Krenuse na put oni, sticeni promislom Bozjim, uskoro stigose srecno u Hios. Tu oni otsedose u domu kod jednog hriscanina, gde u zasebnoj sobi provedose sedam dana u postu, bdenju i molitvi, potkrepljujuci dusu svoju cestim pricescivanjem Svetim Tajnama Hristovim. I naoruzavsi se na taj nacin u sva duhovna oruzja, Onufrije se resi da u iduci petak, kao dan spasonosnih stradanja Gospoda naseg Isusa Hrista, izadje u borbu protiv duha zla i prolije krv svoju za Isusa Hrista. A jedne, od provedenih u molitvi, noci blazeni Onufrije, iznuren, prisede da odahne, i uhvati ga lak i tanan san. U tom snu on vide gde pred njim stoji lik arhijereja, svestenika i vojnika, koji mu rekose: "Ustani i idi k Caru koji hoce da te vidi". - "Zbog cega, odgovori im blazeni bojazljivo, Car zeli da vidi mene, i sta mu trebam ja, nistavni covek? Preklinjem vas, ostavite me". - "Nemoguce je, rekose mu na to nebeski posetioci, ustani i hajde za nama". Onufrije ustade i podje za ovim svetlonosnim muzevima. Potom dodjose oni na neko otvoreno i prostrano mesto; ono bese sve zaliveno neobicnom svetloscu; i tu, na prekrasnom i kao od suncanih zrakova nacinjenom prestolu, sedjase u blesku i sjaju Car, kome blazeni Onufrije pridje i pokloni se do zemlje. U to vreme Car se obrati prisutnima, i pokazujuci rukom na jedno svetlo mesto rece: "Eno za njega je vec gotova obitelj". Pri ovim recima Onufrija napusti tanani san, i on se probudi, osecajuci u srcu svom nebesku radost. Proslavivsi Boga koji ga utesi cudesnim vidjenjem, on se u molitvi svojoj usrdno obrati i svetom Vasiliju Velikom, posto to bese noc njegovog praznika, da i on svojim bogoprijatnim molitvama posreduje za njega pred prestolom Bozjim. No velika tuga obuze srce njegovo kada on iduce noci

vec ne osecase tu nebesku radost, i mesto nje naidje strah i trepet, te se on stade plasiti neceg. Videci sebe u takvom stanju, on se sa suzama obrati starcu Grigoriju: Oce, bozanstveni oganj, koji zagrevase srce moje, ugasnu! Zbog cega se ja kukavac lisih te utehe? - Zbog gordosti, odgovori mu Grigorije, jer ti uobrazi u sebi nesto veliko. Eto, zato se sakri od tebe blagodat Bozja. - Tesko meni bedniku. rece Onufrije, ridajuci i jecajuci. Kakvog se dragocenog dara lisih! Sta ce sada reci sveti oci i bratija atonski? Umesto da cuju o novom muceniku i obraduju se mome spasenju, oni ce cuti o mom ponovnom odrecenju od Hrista. Tesko meni gresnome! tesko meni nesrecnome! Isplakavsi svoj bol, on pripade k nogama Grigorijevim i lezeci kraj njegovih nogu, korase sebe sto ne mogade sacuvati bozanstvenu utehu. Zatim stade na molitvu, i dotle se moljase pred Srceznalcem dok ponovo ne oseti u srcu svom onu toplotu koja ga bese napustila. Osecajuci u sebi dusevni mir, on se detinjski prostodusno, sa suzama radosnicama u ocima, obrati Grigoriju rekavsi: "Oce, blagosloven Bog! meni je sada opet dobro". Sutradan izjutra Grigorije iz predostroznosti obrati paznju na to, da Onufrije ponovo ne zapadne u duhovnu gordost, jer su lukavstva zlobnoga vraga silna, i on kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere. Narocito se on okomljuje na one koji hrabro odbijaju sve njegove napade. Drevna zloba ne drema i gotova je da navede oluje svojih lukavstava, samo ako kod podviznika Hristovog pronadje i najmanju slabost. Stoga opitni starac Grigorije, da bi smirio sve pomisli Onufrijeve, i da se Onufrije ne bi uzdao u sebe, naredi mu da od svih sto su u tom domu iste molitve za sebe padajuci im pred noge i celivajuci im noge. Posle toga, tog istog dana blazeni Onufrije se zakljuca u crkvi, i stade se s jaukom moliti, izlivajuci pred Srceznalcem bol svoje tuzne duse. Cujuci Onufrija gde se moli sa jaukom, Grigorije mu ovoga puta ne zabrani da javno izliva svoju tugu pred Ocem nebeskim, jer vide da njegova glasna molitva izlazase iz srca, zagrejanog bozanskom toplinom. A kada blazeni zavrsi svoju molitvu, Grigorije mu iz predostroznosti primeti govoreci: Zar ti nisi cuo sta kaze Gospod u Evandjelju: "da ne zna levica tvoja sto cini desnica tvoja" (Mt. 6, 3). Zbog cega se ti to hvastas i molis glasno? Razume se, zbog toga da bi te svi culi i hvalili. Nesretnice! opet si pao u gordost i upropastio trud svoj. Opet te duhovna gordost oslepi! Slusajuci od starca Grigorija ove reci, blazeni mu krotko odgovori: Sagresih, oce! prosti mi i pomoli se za mene Bogu, da me On izbavi od zamki djavoljih. - Medjutim, opitni Grigorije, videci duboko smirenje Onufrijevo, radovase se u dusi za njega, a izruzi ga radi toga, da bi blazenoga vodio k podvigu mucenistva putem smirenja i na taj nacin satro svezlobnog i gordog djavola. Cilj bi postignut, i sada Grigorije stade spremati blazenoga da primi stradanja za ispovedanje imena Hristova. Svu noc oni provedose zajedno na molitvi. Potom, pricestivsi se Svetim Tajnama Hristovim, Grigorije obuce Onufrija u svetovno odelo (kosa i brada behu mu obrijani jos s veceri), i cim stade svitati otpusti ga sa zeljom da srecno izvrsi mucenicki podvig. Putem blazeni Onufrije se srete sa jednim hriscaninom, i u razgovoru s njim, videci da je dobronameran, on mu otkri svoju zelju: da zeli postradati za Hrista. Dobri Hriscanin se obradova, ali mu primeti da mu je odelo potpuno tursko, samo mu nedostaju crvene cipele, koje u ovakvom slucaju mora imati. I on mu kupi takve cipele. Zatim odose u hram Presvete Bogorodice, zvane Obradovana, pa u hram svete Matrone Hiogradske, gde otsluzise molepstvije Carici Nebeskoj, moleci od Bogomajke potkrepljenje i pomoc. Odatle Onufrije krenu u Mehkeme (= Visi sud). Dosavsi u Mehkeme, on upita posluzitelja, moze li da vidi pretsednika. - Sta ce ti on? odgovori posluzitelj. - Imam da izjavim zalbu pred njim. - A imas li zato odobrenje od nizeg suda? upita posluzitelj. - Nemam odgovori zbunjeno Onufrije. - U takvom slucaju ne mozes videti pretsednika, odgovori mu posluzitelj grubo.

He postigavsi cilj, Onufrije se sa tugom vrati nazad domu onog dobrog hriscanina koji mu kupi cipele. No ovaj ga dobronamerni hriscanin uspokoji i posavetova mu da ponovo ide u Mehkeme, i da se tamo nikome ne prijavljuje, nego da prosto podigne zavesu koja deli molioce i sudije, i tako udje gde sudije zasedaju. Onufrije postupi po savetu dobroga hriscanina, udje u sudnicu i obrati se sudijama sledecim recima; Pre petnaest godina ja na ovom mestu zadobih opasnu ranu, i od toga vremena obidjoh razne gradove i lekare, ali ne dobih isceljenje. I svi oni, kao po nekom dogovoru, govorili su mi, da moju ranu ne moze niko izleciti sem ono mesto gde sam ranu zadobio. Stoga ja ponovo dodjoh ovamo, da ranu svoju potpuno izlecim. - A kakva je tvoja rana, upita ga kadija (= sudija), i sta ti upravo zelis da dobijes od nas? - Rana je moja, odgovori mucenik, ove vrste: jos kao decko ja se po nerazumnosti svojoj odrekoh hriscanske vere pred vasim muslimanima. Ali nikad nisam sledovao muslimanskoj veri, vec sam svagda bio istinski hriscanin i ispunjavao sve hriscanske obrede. No kad postadoh punoletan, meni tek tada puce pred ocima jasno kao dan moj pad, koji i smatram za duboku ranu u mojoj dusi. Posle toga obidjoh mnoga sveta mesta da bih sebe izlecio pokajanjem, ali se misli moje ne uspokojise, niti srce moje dosada nadje pokoja. Stoga proklinjem vasu veru sa vasim laznim prorokom Muhamedom, i smelo izjavljujem pred vama da sam hriscanin. - Govoreci, to on baci prema njima sa svoje glave zelenu calmu, ciji jedan kraj pade na lice kadiji a drugi na lice muftiji. Sudije se zacudise takvoj smelosti jednog hriscanina. I jedan od njih stade sa gnevom govoriti svetome: Sta to, nesretnice, radis? Podigni i ponovo stavi sebi na glavu ovu svetu stvar. - A mucenik, osmehnuvsi se, stade ruziti sve njihove stvari, koje oni nazivaju svetima, pa i samu veru njihovu sa svima njenim obredima. Cujuci hulu na svoju veru, sudije besno povikase: "Smrt ovome coveku!" i naredise da ga u tamnicu vrgnu i noge mu metnu u klade. Kada sveti mucenik bi uveden u mracni zatvor, nadje tamo u lancima neke hriscane, koji ga sa saucescem raspitivahu za njegovo ime i otadzbinu. Ali, stradalnik Hristov, da ne bi dao povod za podozrenje, ne kaza im da je monah, vec samo da je iz Trnova, i da mu je ime Matej. No svetitelj ne ostade dugo u tamnici, jer sudije ga tog istog dana osudise na smrt. I kada svetog suznja izvedose iz tamnice pred sudije, oni ga pitahu sta on misli o sebi. I kada videse da je hrabri stradalnik nepokolebljiv u svome veroispovedanju, naredise da mu se glava odrubi a telo sa odecom baci u more. Posle toga povedose svetog Onufrija na izvrsenje smrtne kazne. Dosavsi na mesto na kome je nedavno bio obezglavljen novi prepodobnomucenik Mark, Onufrije prekloni kolena i bi nozem zaklan po grlu kao krotko jagnje, a njegova cista i neporocna dusa odlete u nebeske obitelji cetvrtog januara 1818 godine, u petak u tri sata po podne, kada blazenom Onufriju bese 32 godine. Tako se zavrsi divni podvig svetog stradalnika Onufrija, koji je on tako dugo cekao, radi pomirenja sebe sa sladcajsim Isusom, za Koga on proli svoju krv, te na taj nacin opra sebe od one mrlje koja mu je dusu mucila. Tek se time izleci ona smrtna rana, o kojoj prepodobnomucenik govorase pred turskim sudijama. Posle izvrsenja smrtne kazne, svete mosti mucenikove bise strpane u vrecu, u drugu vrecu bi ubacena ona zemlja na kojoj su lezale mosti, da hriscani ne bi uzeli nista radi osvecenja, pa obe vrece utovarise u camac, odvezose na morsku pucinu i tamo bacise u more. Sta se desilo sa svetim mostima posle bacanja u more, za nas je ostala tajna. Samo znamo da ih je Onaj, za Koga je sveti mucenik postradao, sacuvao citave i u talasima morskim, jer se u Svetom Pismu kaze: "Cuva

Gospod sve kosti njihove, i nijedna se od njih nece slomiti" (Psal. 33, 21), i da se on udostojio dobiti od Hrista Boga mucenicki venac sto Ga je ispovedio pred muhamedancima. Molitvama svetog prepodobnomucenika Onufrija, Hriste Boze, udostoji i nas da dobijemo hriscansku koncinu i nebesko carstvo, koje si od postanka sveta ugotovio Svojim sledbenicima. Amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG JEVTIMIJA NOVOG

Hodio u zeleznim verigama. Pociva nedaleko od manastira svetog Mokija.

NAPOMENE: 1. Beotija - oblast srednje Grcke. 2. Virit - sada Bejrut - drevni grad Finikije na obali Sredozemnog Mora; u V veku slavio se sa visom skolom retorike, pesnistva i prava. 3. Damask - glavni, najbogatiji trgovacki grad Sirije, Jedan od najstarijih gradova u svetu; nalazi se na severoistoku od Palestine, na reci Baradi koja protice kroz njega, u divnoj i plodnoj ravnici, kraj istocnog podnozja Anti-Livana. 4. Antiohija - prestonica Sirije, vrlo star i vrlo bogat grad; lezi na reci Oronti, izmedju planinskih grebena Livana i Tavra. 5. Adrijan rimski car, carovao od 117 do 138 g. 6. Danasnja Francuska. 7. Spomen svetog Lazara Cetvorodnevnog praznuje se 17 okt. i u Lazarevu subotu. 8. Praznuje se u Nedelju Zena Mironosica. 9. Praznuje se 2. avgusta i u Nedelju Zena Mironosica. 10. Zajedno sa svetim Gamalilom postrada i pobozni sin njegov Aviv, koji takodje verova u Hrista. Spomen ovog svetog roditelja i svetog sina praznuje se 2. avgusta.

11. Etiopija - zemlja u Africi, odgovara danasnjoj Abisiniji. Ona se nalazila u gornjim oblastima reke Nila i granicila se sa severa Tivaidom, sa zapada Libijom, sa juga Juznom Etiopijom i sa istoka Arabijskim zalivom i Crvenim Morem. 12. Sveti Zakhej praznuje se 20. aprila. 13. Skepsija - grad u zapadnoj maloazijskoj oblasti Miziji. 14. Spomen svetog Kornilija praznuje se 13. septembra. 15. Spomen svetog Longina svetkuje se 16. oktobra. 16. Sveti Ignjatije Bogonosac praznuje se 29. januara i 20. decembra. 17. Spomen svetog Polikarpa praznuje se 23. februara. 18. Areopag - najvisi Atinski drzavni savet i sud. 19. Spomen svestenomucenika Jeroteja praznuje se 4. oktobra. 20. Pergam - u Miziji, severozapadnoj oblasti Male Azije. 21. Spomen njegov praznuje se 11. aprila. 22. Filadelfija - grad Lidijski u Maloj Aziji, nedaleko od Sarca, u podnozju Tmolusa. 23. Komentarisije - zapovednik tamnicke straze.