4) Rezignacija Iv

REZIGNACIJA IV Preradjeno 14 Novembra 2008

Ušao sam u galeriju. Još se onako s vrata moglo videti da ljudi u Beogradu cene umetnost. Sva je prilika da se tu izložena vredna umetnička dela. Sve su slike napravljene uljanim bojama. To se lako može zaključiti ako se nekoj od njih pridje bliže, recimo na petnaestak santimetara. Ima tu dosta manjih slika, onako, za pod mišku, a boga mi eno tamo i onih velikih od dva-tri metra. Prave muzejske komadeške. Na jednoj ovećoj slici je naslikano groblje. Zimski prizor pustog groblja. Fijuče košava, nebo je tmurno, sivo, a po žalosnim vrbama je popalo inje. Verovatno je deset ispod nule. Pored jedne sveže humke stoje dva čoveka. Lepo se vidi da su oni umetnički kritičari. Na licima im se čita tuga. Oni tuguju. Obojica su nešto starije dobi. Pristojno su obučeni. Imaju dugačke kapute sa krznenim okovratnicima. Očigledno je da su pri parama. Njima sigurno nije hladno i ako je ciča zima. Obojica plaču. Oči su im podnadule od plakanja. Maramicama brišu suze i pilje u crni mermerni spomenik. Nosevi su im crveni od šmrkanja, možda od hladnoće a možda i od rakijice. Kad je hladno nije greh trgnuti koji gutljaj. Proverena narodna preventiva. Jedan od naslikanih kritičara, onaj sa leve strane, u desnoj ruci drži opleteno balonče. Biće da je to ona rakija koju sam ja maločas pomenuo. Onaj drugi, stariji, lepo obrijani džentlmen sa desne strane, na glavi ima kartonski fišek obložen crvenim krep-papirom sa plavim svetlucavim zvezdicama. Kao da se taj veseli gospar samo koji čas ranije vrnuo sa kakve burne fešte ili sa dočeka Nove Godine. Dasa sa balončetom u ruci na glavi nosi turban od skupe zelene svile. Na levom ramenu mu sedi majmuče. Majmunče je neka bezdomna bitanga naučila da puši cigarete i da prosi novac od prolaznika. Majmunče ima beli heklani džemper i

ogrlicu

sa mesinganim zvončićima. Kritičar sa novogodišnjim

fišekom na glavi ima prčast nos i žute šiljate čizme sa visokim petama. Čizme su mu prljave od blata ali njemu uopšte ne smeta da jednom nogom zagazi ravno sred umetnikove humke. Verovatno su on i pokojnik bili prijatelji pa mu ta neusiljena grobljanska intimizacija dodje kao nešto sasvim prirodno. Stiče se utisak - ili je to slikar možda namerno hteo - kao da će se osoba sa žutim čizmama i novogodišnjim fišekom na glavi svakog časa strmeknuti na zemlju. Koluta mutnim očima, maše rukama i baljezga koješta. Dasa sa balončetom u ruci i majmunčetom na ramenu zabacio glavu pa peva li peva. Crnogorski Pavaroti. Ori se groblje ali nažalost nema ko da čuje te lepe narodne melodije. Upravnik groblja, otresit činovnik srednjih godina, član Demokratske Stranke Srbije, lično je krenuo u policijsku stanicu da vlastima prijavi tu razularenu bandu. Medjutim, kako to u životu obično biva, on se zbog nekog svog neodložnog posla zgodno ukotvio u obližnjoj kafani. Eno ga gde srče kuvano vino, gleda kroz malo kafansko prozorče i setno razmišlja o večnosti. Kad imaš posla sa pokojnicima večnost ti je kao dobar dan.

Raša Todosijević Beograd, četvrtak, 16. avgust 2007

Napomena priredjivača: U

stručnim

krugovima

vlada

uverenje

da

se

gospodin Todosijević u ovoj vinjeti šegači na račun Dr Jerka Denegrija i istoričara umetnosti Petra Ćukovića. To se naročito vidi kroz debeli nanos starinskih metafora gde naš mudri Nestor proročkim glasom u više navrata pominje rušenje Novog Beograda, izvesnog Petra L i jedan tajanstveni

avionski let za Podgoricu.