17) Rezignacija Gospodin Luigi Coselli Ii

1

REZIGNACIJA XVII TAKO JE GOVORIO LUIGI Raša Todosijević Narodna verzija Ponovo doradjivana 27 Avgusta 2009.

Gospodin Luigi Coselli, na silu preimenovan u Alojza Koželja, pojava visokog stasa i vesele naravi, reklo bi se upečatljiv primer mediteranske elegancije, obožava Rihardove muzičke drame, gorostasne Niåbelunge, dim, bubnjeve i gromove na pozorišnoj sceni, ali zato duboko prezire nedela Fridrihove izvitoperene sestre, nadaleko

poznate

krivotvorke,

gospodje

Tereze

Elizabete

Aleksandre, udata za onog naskroz šiznutog Saksonca, Bernharda Forstera tj.

za osnivača naseobine čistokrvnih

arijevaca u

Paragvaju. Zbog političkih prilika u Italiji, zbog Dučeovih ludačkih vizija i nasilništva raspojasanih crnokošuljaša, Luigi na biciklu i sa dva kilograma pomorandži u svom prtljagu beži iz rodnog Trsta; posle mnogo meseci tumaranja po balkanskom ratištu on napokon stiže u Beograd. Luigi se u Beogradu ženi gospodjicom Sofijom, nabavlja

raskošan stanu u centru grada, zaludjuje se mišlju da

svojoj slatkoj jedinici Marinelli nadene ime Brünhild i budan sneva da jednog lepog dana velikim parobrodom, u belom odelu, otplovi za Južnu Ameriku; možda bi se skrasio u Argentini, u Brazilu ili Urugvaju, ko zna? Crveni ga vazda uznemiravaju; često ga hapse ili

2 mu ozbiljno prete, uvereni da njegovo znanje italijanskog jezika i nerešeno

pitanje

državljanstva

može

koristiti

tupoglavim

službenicima državne bezbednosti. Čim se u novinama pojavi udarna vest da je Ras Tafari Mekonen namerio da protegne nožice i da će, ako sve bude kako valja, za koji dan avionom doleteti ravno u glavni grad Jugoslavije, Alojz sklapa ćebe, pakuje higijenski pribor i neveseo čeka poveću zdelu zatvorske zlovolje. Čim kočoperni imperator Haile Selasije I – crnpurasta verzija Isusa Hrista, neprežaljeni idolum cele Jamajke i svih srpskih komunista, poslednji izdanak švalerske kombinatorike Davidovog sina Šlome i tajanstvene kraljice od Švabe – napokon napusti vetrovitu pistu beogradskog aerodroma, eto našeg Alojza kući. Da bi se približio onom nikad dostižnom tršćanskom životnom standardu Alojz susedima popravlja radio aparate – one lampaše koji opčinjavaju svojim tirkizno-magičnim očima – zatim, lepe li sreće, dobija stalni posao ton majstora u pozorištu za decu i omladinu zvanom «Boško Buha» a onda, neznano kako, možda podukom Providjenja, šetajući jednog jesenjeg jutra obalom mutnog Dunava, dolazi do zaključka da će srpski narod, dakle svi Srbi, vrlo brzo morati da propadnu jer uopšte nisu kadri da uoče razlike izmedju pohlepnih ludaka i genijalnih ličnosti.