10. Januar

Arhimandrit JUSTIN Popovic ZITIJA SVETIH

10. JANUAR

SPOMEN SVETOG OCA NASEG GRIGORIJA episkopa Niskog

Ovaj sveti Grigorije bese mladji brat svetog Vasilija Velikog. Rodio se oko 335. g. u gradu Neokesariji u Pontu u onoj istoj blagocestivoj porodici iz koje su izasli jos mnogi drugi svetitelji Bozji. Prvu nauku ucio je kod svoga starijeg brata Vasilija, a zatim je prosao i sve svetske i duhovne nauke. Ozenio se poboznom devojkom Teosevijom i bio posvecen za cteca bozanskih knjiga u Crkvi Bozjoj. Kasnije mu dodje misao da se posveti pozivu svetskog ritora, no po savetu svetog Grigorija Bogoslova, druga Vasilijevog i njegovog, odbaci tu misao i, sta vise, otide te se zamonasi kod svoga brata Vasilija na reci Irisu u Pontu, a blazena mu supruga Teosevija postade djakonisa. Ovu blazenu Teoseviju, koja se uskoro zatim upokoji, mnogim pohvalama uvenca sveti Grigorije Bogoslov (u pismu upucenom Grigoriju), nazivajuci je "sestrom" Grigorijevom i svojom, pohvalom Crkve i ukrasom Hristovim. Po izboru svetog Vasilija za arhiepiskopa Kesarijskog, bi izabran i sveti Grigorije u jesen 371. god., za episkopa u malom kapadokijskom gradu Nisi, da bi ujedno podrzao i svoga brata u odbrani Pravoslavne vere i Crkve. Sveti Grigorije mudro upravljase Crkvom Hristovom, a narocito bese slavan besednik i izvrstan hriscanski filosof. Revnujuci za Pravoslavnu veru on izazva protiv sebe gonjenje od strane arijanaca, koji se u vreme cara Valenta behu ponovo osilili. Ovi jeretici uspese da zbace svetog Grigorija sa episkopske stolice (375 g.), na koju se svetitelj ponovo vrati tek po smrti cara Valenta 378 godine. Po smrti brata mu Vasilija, velikog pobornika Pravoslavlja, sveti Grigorije preuze na sebe bogoslovsku dogmatsku borbu protiv jeretika Evnomija, krajnjeg arijanca, i zato pisase znamenite bogoslovske knjige u odbranu Pravoslavne vere u Svetu Trojicu. Ucestvovao je zatim na saboru u Antiohiji 379. g. sa svetim Meletijem Antiohijskim. Od pravoslavnih bi izabran za arhiepiskopa u Sevastiji (380. g.), te je upravljao i tom Crkvom nekoliko meseci do izbora novog pravoslavnog episkopa. Kada za carovanja Teodosija Velikog bi sazvan u Carigradu Drugi Vaseljenski Sabor 381. godine, protiv arijanaca i duhoboracke jeresi Makedonijeve, na njemu uze aktivnog ucesca i sveti Grigorije. Sa ostalim svetim Ocima, pobornicima Pravoslavlja, izlozi nikejsko-carigradski Simvol Vere, i bi uvrscen u "izabrane oce" Crkve, opstenje sa kojima bese znak i dokaz pravoslavnosti. Kada se na istom Saboru upokoji predsedavajuci Sabora - sveti Meletije Antiohijski, bi odredjen od Sabora sveti Grigorije da mu odrzi nadgrobno pohvalno slovo. Posle II Vaseljenskog Sabora uzimao je ucesca jos na nekoliko Sabora drzanih u Carigradu. Iza sebe ostavi mnoge bogoslovske i podviznicke knjige, korisne Crkvi svetoj i vernima za zivot i

blagocesce. Upokojio se oko 395. godine. Po izgledu licio na svog brata Vasilija, samo bio nizeg rasta i prosed.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG DOMETIJANA

Ovaj ugodnik Bozji rodi se u vreme Justina Mladjeg[1] od poboznih i bogatih roditelja, Teodora i Evdokije. Posto izuci svetovne nauke, on se ozeni, ali mu zena ubrzo umre. On se odmah sa velikim usrdjem odade duhovnoj filosofiji; iz ljubavi prema Bogu napusti svet, i u podviznistvu provodjase svoj zivot. A kad mu bi trideset godina, po Bozjoj volji postavise ga za episkopa svete Crkve u Melitini[2]. Sjedinivsi svetovnu obrazovanost sa podviznickim zivotom, on bese ne samo dobri pastir svome stadu nego svetilo i pomoc i drugim ljudima, nehriscanima, jer promisljase o opstem dobru. Mnogo puta ga je car Mavrikije[3] slao u Persiju radi narodnih poslova, i sa persijskim carem Hozrojem ucvrscivao mir izmedju Grka i Persijanaca. A kada neki knez Varam, ustade protiv persijskog cara Hozroja, i zbaci ga s prestola, tada ovaj svetitelj pomoze Hozroju te se vrati na presto. Sa tog razloga Hozroj se potcini Grcima, i placase im danak. To ucini te sveti Dometijan postade veliki prijatelj cara Mavrikija i njegove supruge. Ovi ga nagradise mnogim zlatom, koje on sve utrosi na zidanje svetih crkava i sirotista. A kada po drugi put dodje u Carigrad, on se preseli ka Gospodu, 601 godine. I svetim mostima njegovim odadose veliku postu i crkveni i carski velikodostojnici, jer ih sa velikim pocastima prenesose u njegov grad Melitinu. Ovaj svetitelj ucini mnoga cudesa i za zivota na zemljn i posle svoga prestavljenja - u slavu Hrista Boga naseg.

ZITIJE PREPODOBNOG OCA NASEG MARKIJANA prezvitera i staresine Velike crkve u Carigradu

Za carovanja Markijana i Pulherije[4] blistase u Carigradu vrlinama prekrasni covek, Markijan blazeni. Rodjen u Rimu od visokorodnih i bogatih roditelja, koji se preselise u Novi Rim, Carigrad, i dovedose svoga sina Markijana kao dete. Markijan uspesno izuci skolu, i dobi divno vaspitanje. A posto je voleo da posecuje hram Bozji i prisustvuje crkvenim sluzbama, zavole ga Patrijarh i uvrsti u svoje klirike[5]. No posle malo vremena, iako Markijan bese po godinama mlad ali po pameti i cistoti zivota star, patrijarh ga rukopolozi za prezvitera, i zatim postavi za staresinu Velike crkve. Kada se roditelji blazenog Markijana prestavise iz ovog zivota, ostavise za sobom veliko bogatstvo. Posto blazeni bese jedinac, on nasledi celokupno bogatstvo. I nestedice ga potrosi na dve svrhe: na zidanje ili obnavljanje hramova, i na milostinju siromasima. On sazida svetoj mucenici Anastasiji novu crkvu, divnu i skupocenu. A kada ga jedan od drugova zacudjen upita, zasto je toliko zlata

potrosio na zidanje i ukrasavanje ove crkve, svetitelj mu odgovori: "Kada bih ja imao cerku, i hteo je udati za nekoga plemica, zar ja ne bih utrosio mnogo zlata, da je ukrasim kao dostojnu nevestu? A ovde ja ukrasavam crkvu, divnu nevestu Hristovu, koja se unevestila najdivnijem izmedju sinova ljudskih, i koja je krv svoju za Njega prolila, - zar da stedim svoje imanje? i zar da se jos vise ne staram oko njenog ukrasavanja?" Koliko je ovaj blazeni muz bio izdasan prema crkvama i siromasima, toliko je bio tvrd, i veoma nemilosrdan, prema samom sebi. He samo da se nije lepo odevao, nego je i ono bedno odelo sto je na sebi imao, cesto skidao sa sebe i davao siromasima. Posto dovrsi i izvanredno ukrasi crkvu svete Anastasije, dodje vreme da se ona osveti na sam dan svete Mucenice, 22. decembra, dan u koji je ona mucenicki postradala za Hrista. Osvecenje izvrsi sam presveti patrijarh Genadije[6]. Bese prisutan i car sa celim senatom, i mnogo naroda. Obavise i litiju, jer prenesose svete mosti mucenice Anastasije iz male stare crkve u veliku novu crkvu Markijanovu. Za vreme litije prepodobni Markijan u felonu idjase sa ostalim svestenstvom ispred kola na kojima behu svete mosti. Utom mu pridje jedan prosjak, proseci milostinju. A on, nemajuci pri sebi nista osim haljine u kojoj bese obucen, - jer nikada u svome zivotu nije imao dve haljine, - a ne zeleci da bez icega otpusti bednika, krisom se izvuce, nadje skrovito mesto, skide sa sebe haljinu, i dade je prosjaku. A sam ostade nag, samo u felonu[7], postupivsi po reci Gospodnjoj: Koji iste u tebe, podaj mu. - I opet se uvuce u svoj red medju svestenstvom, i niko ne znadjase sta je ucinio. I kad dodjose crkvi, osvetise je, i cesno polozise mosti svete mucenice Anastasije. Presveti patrijarh naredi i blazenom Markijanu da sluzi sa njim svetu liturgiju. A kad dodje vreme umivanja ruku, Markijan se pokrivase felonom svo jim, osvrcuci se, da ne be neko primetio da je nag. A prisutni djakoni i svestenici, pogledajuci na njega, videse na njemu pod felonom neku divnu haljinu, kao skupocenu porfiru carsku, koja se sva blistase u zlatu. I jedni se cudjahu, a drugi negodovahu, govoreci u sebi da svestenik ne treba da nosi tako raskosnu odecu i da liturgise. No tu nevidljivu odecu, kojom Bog pokrivase nagotu sluge svoga, svi videse kada blazeni Markijan pristupi da se pricesti precistim i zivotvornim Tajnama. Neki pak od prezvitera kazase o tome presvetom Genadiju. I rece presveti: I ja videh to isto sto mi vi kazete. - I posle svete liturgije pozva ga patrijarh u djakonik, i poce ga koriti govoreci: Sta to radis, brate, gizdajuci se preko obicaja raskosnom odecom? Zar ti dolikuje da liturgises u odeci koja prilici caru a ne prezviteru? - A on sa smirenjem pripade nogama njegovim, govoreci: "Oprosti, Vladiko, nisam ucinio to sto mi kazes. Jer od mladosti svoje nisam navikao da nosim lepe i skupocene haljine; pa zar da se sada u takve oblacim?" - Rece mu patrijarh: "Mi te svi videsmo u carskoj odeci. Sto se tako pokrivas?" I naredi mu da razgrne felon. A kad razgrnu felon, videse telo njegovo nago, i zacudise se. Patrijarh zatrazi od njega objasnjenje, i on protiv volje isprica sta se desilo, kako Hrista radi dade prosjaku svoju jedinu haljinu. I svi koji to cuse, kao i oni koji na njemu ispod felona carsku odecu videse, proslavise Boga koji takvu tajnu blagodat daje onima koji Ga ljube. I otada mnogi saznadose za njegovo milostivo zitije. Dokle je isla ljubav blazenog Markijana prema siromastvu, i trpljenje, vidi se iz ovoga: jednom prilikom, iduci po kisi, pokise mu odeca; on dodje doma, zakljuca vrata, nalozi vatru i susase kraj nje svoju mokru odecu, jer nije imao drugu da obuce. Utom se desi da patrijarhu zatreba radi necega staresina crkve, i posla neke da zovu Markijana. Ovi dodjose Markijanovoj kuci, ali ona bese zatvorena. Tada oni stojeci pred kucom doviknuse Markijana i saopstise mu da odmah ide patrijarhu. On obeca da ce doci, ali ne otide, jer mu se odeca jos ne bese osusila. I ponova dodjose ti ljudi od patrijarha sa porukom da odmah ide patrijarhu. A jedan od njih pogleda kroz kljucaonicu i vide Markijana kako kraj vatre susi svoju odecu, i to kaza onima sto behu s njim. Onda oni otidose i izvestise patrijarha o tome. A on rece: He cudite se tome. Markijan se jos iz mladosti evoje naucio dobrovoljnom siromastvu i smirenju; svega sebe poverio je Bogu jedinome, i

delom izvrsuje apostolsku rec: imajuci hranu i odecu, on je time zadovoljan (sr. 1 Tm. 6, 8) - Cuvsi to, proslavise Gospoda koji ima takve svoje sluzitelje. Zbog takvog njegovog vrlinskog zivota Bog mu dade dar cudotvorstva: da izgoni djavole i da isceljuje bolesne. Jednom, o prazniku nekom bese sduzba u crkvi svete Anastasije; naroda bese mnogo, a jedna trudna zena, posto u crkvi bese teskobno, izidje na crkveno krilo, ali se slucajno omace s njega, pade na zemlju i izdahnu. A sveti Markijan, ne zeleci da praznik bude narusen kuknjavom, podize ruke svoje k nebu, i usrdno se pomoli Bogu, i najedanput zena ozive, i stade na noge zdrava, a plod koji nosase u utrobi svojoj nadje se da je ziv. I udivise se ljudi ovom preslavnom cudu. Jednom bese veliki pozar u Carcgradu. I oganj vec bese opkolio crkvu svete Anastasije. Prepodobni Markijan se pope na krov crkve, i podigavsi ruke k nebu, moljase se. I odmah oganj zadrza i zaustavi svoje neukrotive plamenove, i sav ugase od svetiteljevih molitava kao od mnoge vode, i ni najmanje ne osteti crkvenu gradjevinu. Prepodobni Markijan sazida jos crkvu i drugoj mucenici, svetoj Irini, i to na mestu kraj mora gde je bio stari i vec pali hram. Isto tako on obnovi i obliznje crkve: hram svetog Teodora i hram svetog Isidora, i snabde ih svima potrebama. I zalazase vec u duboku starost, priblizavajuci se blazenoj koncini svojoj. Nocu pak obilazase ulice gradske, i kad bi nasao nekog mrtvaca, on ga je umivao i oblacio. I govorio bi mrtvacu: Ustani, brate, da se pozdravimo! - I ustajuci na rec svetiteljevu, mrtvac bi mu davao celiv u usta, i opet otpocinuo. A spasao je blazeni Markijan i mnoge bludnice savetima svojim i dobrocinstvima, i one su se udavale i zivele po zakonu. A one od njih koje su posle na taj put iz bede, on je obracao na put celomudrenog zivota, potajno ih zbrinjujuci od imanja sto su mu bili ostavili roditelji. Ovog blazenog muza Bog usini, Andjeli pohvalise, Svetitelji pocitovase, carevi se zastidese, narodi mu se udivise, i zbog njega proslavise Boga. A djavoli ga se poplasise, i pobegose od njega. On sav bese u Bogu i Bog u njemu, i prestavi se Bogu ispunjen godinama i dobrim delima. A prestavi se Bogu 471 godine, pre no sto dovrsi i osveti crkvu svete Irine. Na samrtnom casu izgovori ove reci: Gospode, u ruke tvoje predajem ovo dvoje: dusu, koju si Ti sam sazdao, i crkvu, koju sam ja po tvojoj volji sazidao. - A pogreben bi slavno u manastiru svetog Jovana Pretece, koji se naziva i Danilovim, blizu crkve svetog mucenika Mokija. O dovrsenju crkve svete Irine, posle koncine blazenoga Markijana, pobrinu se blagocestiva carica Verina, supruga cara Lava Velikog, koji se zacari posle Markijana i Pulherije. I dovrsi je kako dolikovase; i krov joj ukrasi zlatom; i iznutra je ulepsana svakim blagoljepijem u spomen prepodobnog Markijana, a u cast samog Hrista Boga, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG AMONA

Bese podviznik misirski. Cetrnaest godina se trudio i Bogu molio samo da pobedi gnev u sebi. Dostigao toliko savrsenstvo dobrote, da nije bio vise svestan da postoji zlo u svetu. Osobit znalac Svetoga Pisma. Upokojio se pocetkom petoga veka.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG PAVLA KOMELjSKOG

Prepodobni Pavle rodio se i vaspitavao u Moskvi. Roditelji su hteli da ga ozene, ali on, ne zeleci to, tajno ostavi roditeljski dom, ne ponevsi sa sobom nista, i ode u kraj zvani Priluk. Tamo, u manastiru Svete Trojice, osnovanom svetim Sergijem, Radoneskim cudotvorcem, on bi postrizen za monaha. Pod duhovnim rukovodstvom velikoga starca, prepodobnog Sergija on provede petnaest godina, ziveci u otselnickoj keliji. Posle toga sveti Pavle izmoli od prepodobnog Sergija blagoslov da se udalji u pustinju i tamo zivi u potpunoj samoci, prelazeci s jednog mesta na drugo, dok ne dodje u Komeljsku sumu. Tu, na obali recice Grjazovice, prepodobni se nastani u duplji jedne velike lipe. Tri godine prozive svetitelj u toj duplji, dan i noc provodeci u molitvi i posgu, sa suzama sluzeci Bogu. Potom prepodobni predje na ono mesto, gde se sada nalazi njegova cesna obitelj. Tamo on ostade do kraja zivota svog, boraveci u strogom postu. Hrana mu behu hleb i voda, i to u vrlo maloj kolicini. Tu hranu uzimao je subotom i nedeljom. U ostale dane sveti ugodnik Bozji nije uopste nista uzimao od hrane, provodeci sve vreme u svojoj usamljenickoj keliji u molitvi. Hrista radi blazeni pustinjak, pomagan blagodacu Bozjom, podnese velika lisavanja, i mnoge nevolje od demona. Jednom demoni navalise na njegovu keliju sa namerom da je sruse, ali se blazeni ne uplasi demonskih lukavstava i silom krsta Hristova posrami djavola. Drugom prilikom svetitelja napadose razbojnici, zestoko ga izbise, keliju mu opljackase, pa mu vezase i ruke i noge, i tako ostavise. Nekoliko dana prepodobni preleza tako vezan u keliji, dok po promislu Bozjem ne dodjose u pustinju neki dobri ljudi te odvezase blazenog starca. Sve to prepodobni podnosase krotko radi imena Hristova. Ka pustinjackoj keliji blazenog podviznika sletahu mnostva sumskih ptica; a dolazahu i divlje krvozedne zveri, koje molitvama svetog usamljenika postajahu krotke i izvrsavahu sve sto bi im on naredio. Mnogo puta cuo je blazeni bogougodnik crkvena zvona na mestu gde se bese nastanio, i video svetlost na mestu gde se kasnije podize hram u ime Presvete Trojice. Pracen svojim ucenikom Aleksijem prepodobni se uputi u Moskvu i isprica o tom nebeskom otkrivenju svetom mitropolitu Fotiju[8]. Mitropolit dade blagoslov prepodobnom Pavlu da sagradi hram u svojoj pustinji, proizvede Aleksija za jeromonaha i, davsi bogat prilog za podizanje hrama, otpusti svetitelja s mirom. Povrativsi se u Komeljsku pustinju, prepodobni podize hram u ime Zivotvorne Trojice, sabra bratiju i ustroji manastir, za cijeg nastojatelja postavi spomenutog jeromonaha Aleksija. Sam pak blazeni otac nas Pavle zivljase kao i ranije u usamljenickoj keliji svojoj. U manastir je dolazio samo subotom i nedeljom, i tada govorio pouke svojim ucenicima. Zivljaie blazeni pustinjak po zapovestima Gospodnjim i po ustavima svetih Otaca; bratiji pak zavestavase da se drze opstezicnih

ustava Pahomija Velikog i Teodosija Kinoviarha; nije dopustao da monasi ma sta smatraju svojim, vec im sve bese zajednicko; u kelijama nije smelo biti nista sem ikona i knjiga; monasi su duzni bili utoljavati zedj u trapezi; u crkvi, u trapezi i na radovima imali su cuvati usamljenicko pustinjacko podvizavanje, hranu zaradjivati trudom ruku svojih i ne zaboravljati nista. Posto pozive 112 godina, prepodobni se prestavi ka Gospodu od trudova privremenog zivota ovog u vecni neiskazani pokoj, ostavivsi kod ucenika svojih svetlu uspomenu o sebi. Prestavi se 10 januara 1429 godine. Svete mosti njegove pocivaju u sabornoj crkvi Obnorskog manastira.

SPOMEN BLAZENE TEOSEVIJE

Ova blazena Teosevija bese supruga svetog Grigorija Niskog, i po dogovoru s njim postade djakonisa, posto se on zamonasi. Zbog cistote i svetosti svoga zivota uzivase sveopstu ljubav i postovanje. Sveti Grigorije Bogoslov uvenca ovu svetiteljku mnogim pohvalama (u pismu upucenom Grigoriju Niskom povodom njene smrti), nazivajuci je "sestrom i svetom suprugom svestenika", "pohvalom Crkve, ukrasom Hristovim", i isticuci je za primer svima zenama. Prestavila se u miru u mladjim godinama.

NAPOMENE: 1. Justin II ili Mladji. vizantijski car, carovao od 565-578. g. 2. Melitina - prestonica Male Jermenije. 3. Mavrikij - carovao od 582-602. g. 4. Markijan carovao od 450-457 g.; Pulherija njegova zena. 5. Klirik - od grcke reci klir, sto zvaca nasledje (Bozje). Tako se odvajkada nazivala crkvena jerarhija zajedno sa licima, koja u Crkvi zauzimaju i razne nize duznosti (pojci, cteci, i tome slicno), jer su sve to lica koja su se posvetila narocitom i neposrednom sluzenju Bogu. 6. Sveti Genadije patrijarhovao od 458-471. godine. 7. Felonom se u starini nazivala gornja duga haljina, bez rukava; pokrivala je celo telo sa svih strana. Markijan je ia taj nacin mogao potpuno pokrivati nagotu svoga tela, dok nije pri bogosluzenju poceo da radi rukama.

8. Bio Sveruskim mitropolitom od 1410-1431. god.