8. Januar

Arhimandrit JUSTIN Popovic ZITIJA SVETIH

8. JANUAR

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG GEORGIJA HOZEVITA

Ovaj slavni otac nas Georgije bese poreklom iz jednog sela na Kipru. Roditelji mu behu blagocestivi i bogati. Stariji brat njegov, Iraklid, jos za zivota roditelja otide u Sveti Grad da se pokloni Svetim Mestima, i posto se pokloni i poseti reku Jordan, otide u Lavru zvanu Kalamon i postade monah. Blagosloveni pak Georgije ostade uz roditelje, i rastijase vaspitavan u svakoj poboznosti i cistoti. Po smrti roditelja uze ga k sebi zajedno sa svim nasledjem njegovim neki njegov srodnik, koji imadjase jedinicu kcer i zato resi da njome ozeni Georgija. No posto mladi Georgije izbegavase svetske stvari i ne zeljase da se zeni, odbeze nekom drugom svom srodniku koji bese iguman u jednom manastiru zeleci da se posveti monaskom zivotu, kao sto je to ucinio i njegov stariji brat. Doznavsi za to onaj prvi srodnik njegov dodje i poce da se prepire sa ovim drugim srodnikom, trazeci da mu vrati mladica. Na to mu ovaj odgovori: Niti sam ga ja doveo ovamo, niti cu ga ja oterati. On sam ima uzrast, neka izabere ono sto mu koristi. Kad mladic doznade za svadju svojih srodnika oko njega, napusti sve i tajno pobeze sa ostrva. Dosavsi u Sveti Grad Jerusalim i poklonivsi se Svetim Mestima, sidje na reku Jordan i pomolivsi se tamo otide u Lavru Kalamon kod svoga brata. Kada ga brat vide onako mladog i golobradog, ne htede da ga zadrzi u Lavri, po zapovestima svetih Otaca, nego ga odvede u manastir Presvete Bogorodice, zvani Hozeva, i predavsi ga tamo igumanu vrati se natrag u svoju keliju. Iguman, videci nepokolebivost i monasku poboznost Georgijevu, ubrzo ga postrize i odenu u monasku shimu, i predade ga jednom naprednom u podviznistvu starcu monahu kao pomocnika u starcevom poslusanju. Starac je bio rodom iz Mesopotamije i bese vrlo strog. Jednog dana posla starac ovog svetog mladica na potok da donese vode. Mladic, otisavsi i spustivsi se u potok, vrati se prazan, jer posto bese odeven ne mogase da donese vodu zbog spleta trske i siprazja. Starac mu tada naredi da skine sa sebe odecu i da se samo prepojase spoljnom mantijom i tako da ide da donese vode. Posto mladic zadocni sa vodom, starac sakri njegovo odelo i otide za trpezu. A mladic, dosavsi i ne nasavsi ni starca ni svoje odelo, otide u manastir onako bez odela. Kada zakuca na vrata manastira vratar mu otvori i videvsi ga naga zapita ga za uzrok toga, pa doznavsi sta se desilo otide i donese mu odelo, pa ga uvede u manastir. Vracajuci se starac nadzornik njegov iz trpezarije posle jela, srete Georgija pred grobom svetih pet Otaca koji se tu nalazase, i videci ga, sa puno gnjeva i pretnje udari ga rukom, govoreci: Zasto si zakasnio? Na to se odmah osusi ruka starcu, i on pade pred noge mladicu moleci ga i govoreci: Cedo, nemoj me obelodaniti ni izobliciti javno;

sagresih, oprosti mi! Pomoli se Gospodu za mene da me isceli. Mladic sa smirenjem i poboznoscu odgovori: Idi, oce, i napravi metanije pred grobom svetih Otaca i oni ce te isceliti. Starac navaljivase govoreci: Tebi sagresih, ti se pomoli za mene. Tada mladic uze starca za ruku, otide zajedno sa njim do groba Svetih, napravi metanije i pomolivsi se, starac bi odmah isceljen. Od tada starac postade krotak i snishodljiv i vrlo smiren. Buduci da se taj dogadjaj razglasi medju bratijom i svi se divljahu i slavljahu Boga zbog tog slavnog cuda koje ucini ovaj mladic, i to jos pocetnik, Georgije se poboja da ne padne u zamku gordosti, zato napusti tajno manastir, sidje u Lavru svome bratu, i ostade sa njim u takozvanoj staroj Crkvi. Ovde oni provodjahu ovakav nacin zivota: Nikada ne kuvahu za sebe jelo na vatri, osim kada im dolazahu posetioci. Pritom porucise cuvaru utvrdjenja njihove Lavre da im od nedelje do nedelje cuva pokvarena jela iz tvrdjave i ono sto njemu donose manastirski oci. Tako su se oni samo time hranili, nikada ne peruci niti ispraznjujuci posudje iz koga su jeli, zbog cega se u posudju nakotise mnogi crvi, i smrdjase nadaleko. Vina takodje nisu pili. U Jerihonu pak bejase jedan zemljoradnik koga ova braca mnogo voljahu. No dogodi se da ovome zemljoradniku umre detence - jedince. Ojadjeni otac stavi mrtvo detence u jednu kotaricu, metnu preko njega kao poklon njima nesto od plodova sa svoje zemlje koju obradjivase, pokri odozgo liscem od vinograda, pa tako otide sa kotaricom u Lavru. Dosavsi on zakuca na vrata njihove kelije, iz koje izadje Georgije i uvede ga unutra. Ozalosceni otac koga oni ljubljahu, napravi pred njima metanije, i spustivsi kotaricu pred njih na zemlju zamoli ih da blagoslove plodove njegovog truda, pa izadje napolje. Kad braca izvadise plodove iz kotarice nadjose u njoj mrtvo detence. Videvsi to, stariji brat Iraklid se uzbuni i rece bratu svome: Pozovi natrag tog coveka; danas dodje medju nas iskusenje, jer koliko vidim dodjose da kusaju nas gresnike. Medjutim Georgije, kojemu tada bese oko cetrdeset ili nesto vise godina, napravi pred njim metanije, pa rece: Nemoj se ljutiti niti gnjeviti oce, nego hajde da se sa verom pomolimo mnogomilostivom i mnogozalostivom Bogu, pa ako Bog ne uzme u obzir grehe nase i smiluje se, i vaskrsne ovo dete, onda ce ga otac njegov po veri svojoj dobiti natrag ziva, i otici; ako pak Bozja dobrota to ne ucini, pozvacemo oca i reci mu da mi gresnici nismo dostigli do takve duhovne visine da vaskrsavamo mrtve, niti imamo takvu smelost pred Bogom. Starac poslusa i oba stadose na molitvu sa suzama i srcem skrusenim. A svemilostivi i covekoljubivi Bog, koji cini volju onih koji Ga se boje, uslisi ih i vaskrse detence. Tada dozvase natrag oca njegovog i rekose mu: Evo ti ziva tvog sina zbog velikog milosrdja Bozjeg; gledaj da to niposto nikome ne kazes i ne stavis nas na muke i ozalostis. Otac uze sincica i otide slaveci i blagosiljajuci milostivog Dobrotvora i Zivotodavca Boga. Tako ova braca provodjahu svoj zivot sa svakim mirom i poboznoscu; nikada ih niko ne cu da se sporeckaju ili da progundjaju nesto izmedju sebe, niti s nekim drugim, jer starac Iraklid imadjase veliku smirenost i krotost, a Georgije veliko poslusanje i smirenje. U svojoj sedamdesetoj, otprilike godini, ava Iraklid se prestavi iz ovog zivota, a bese se procuo u celoj dolini Jordanskoj kao covek blag i pun vere, ukrasen svakom vrlinom, devstvenik, molcalnik, siromastvoljubljiv, milostiv, uzdrzljiv vise od svih drugih. Jer svo vreme zivota svoga on uzimase hranu samo onako kako smo napred rekli, i to uzimase je jednom u dva ili tri dana, a ponekad i jednom nedeljno. Jedino zbog velikog navaljivanja od strane otaca pristajao je ponekad da jede za opstom trpezom, koja se katkad postavljala ljubavi radi. Bivalo je i da se razboli, jer je sebe primoravao na velike podvige. Pritom on imadjase i majku svih vrlina smirenoumlje, i zato nikada nije prihvatao da stane u red sa svetim ocima da peva, smatrajuci sebe nedostojnim da stoji s njima, nego je uvek stajao u dnu Crkve, imajuci na sebi samo jednu staru rasu i kukuljicu na glavi. U hramu je govorio psalme u sebi do pocetka bogosluzenja, i to sa mnogo suza i usrdja, ne razgovarajuci niti se rasejavajuci. Zato se govorilo o mnogim cudima koje Hristos Spasitelj cinjase kroz njega. I tako ovaj ava Iraklid,

prosijavsi cesnim i bogougodnim zivotom, okonca zivot u dobroj starosti, i bi pogreben onde u grobu zajedno sa prepodobnim ocima; a na nebu on se sa horovima Svetih neprestano moli smelo pred Bogom za nas i za ceo svet. Ava pak Georgije, ostavsi sam u keliji, tugovase i plakase za bratom svojim, nastavljajuci hrabro svoj nacin zivljenja i podviga, i bi voljen od svih. Cesto je sluzio drugim ocima sa mirom i poboznoscu, jer je bio dobio i cast djakonstva, koje je vrsio sa strahom i umiljenjem, sluzeci uvek i prisluzujuci svima. Jednoga dana ukaza se potreba da izadje radi nekoga posla. Otvorivsi vrata kelije on ugleda lava gde lezi pred vratima. Imajuci srce bez straha, on cusnu lava nogom govoreci mu da se skloni ispred vrata da bi mogao da izadje na svoj hitni posao. Lav zareza prijateljski i zavrti repom, ali ne htede da ustane. Ava Georgije ga gurnu dva-tri puta nogom trazeci da mu napravi prolaz, a kada lav ne poslusa, sveti rece: Dobro; posto nisi poslusan, onda po Svetom Pismu: "Zube lavove sakrusi Gospod". Blagosloven je Bog, otvori usta da vidimo! Lav otvori sirom usta i dopusti svetome da mu opipa zube kako hoce; a sveti stavi ruku u usta zveri i opipavsi potvrdi, govoreci: Kao kada neko opipava ravno drvo, tako su i zubi lavovi. Tada lav ustade i udalji se, a svetitelj otide i obavi svoj posao. Kada u to vreme umre iguman Lavre, nastade nered i nesloga u Lavri; bratija se podeli u dve grupe oko izbora novog igumana, i poce da krsi pravila i obicaje svojih otaca. Zbog toga je mnogo tugovao i zalostio se ovaj starac; i moljase se usrdno Bogu da mu da znak gde je Njegova volja da se udalji odavde. Tada mu se javise u vidjenju dve velike svetle gope, od kojih jedna bese visa i svetlija od druge. Tada mu rece onaj koji mu pokazivase to vidjenje: Gde zelis da odes i nastanis se? Starac zamoli da mu da onu visu goru. Rece mu ovaj isti koji mu se javio: Idi onda u tvoj manastir gde si postrizen za monaha i nastani se u kelijama. Sveti, otisavsi odmah, zamoli igumana Hozevitskog manastira da mu da obitaliste u kelijama. Iguman pak ovoga manastira zvase se Leontije, i bese muz blag i vrlo milostiv i siromaholjubac. On bese silno uznapredovao u vrlini milostivosti; i posto se upokoji, jedan ga od staraca vide gde stoji pred zrtvenikom sav kao oganj. Kada starac Leontije ugleda svog bivseg ucenika gde se vratio, obradova mu se veoma i odmah mu dade keliju. Sveti se smesta pope na goru i nastani u kelijama Hozevitskim, zbog cega i dobi ime Hozevit. Niko nije uspeo da dozna njegov nacin zivota za sve vreme provedeno u toj keliji, osim sto se znalo da nije imao ni vina, ni masla, ni hleba, ni odece, osim jedne kratke mantije koju je nosio kad je bivao u Crkvi. Isao je tamo gde se bacaju otpatci i sakupljao bacene krpe od kojih je sasivao sebi odecu, i od istih krpa pravio sebi postelju. A molio je i neke keliote da od nedelje do nedelje cuvaju za njega otpatke sa trpeze otaca i gostiju, pa bilo da su to otpaci od povrca, ili osprija, ili morskih skoljki. Dobivajuci od njih te otpatke, tucao ih je sve zajedno u kamenoj stupi i pravio loptice, koje je zatim susio na suncu i onda, kvaseci ih vodom uzimao od njih jednom u dva ili tri dana, ako mu je uopste bilo potrebno da jede u svojoj keliji. Jer bese obicaj da subotom uvece dolaze kelioti u opstezice i da ucestvuju u bogosluzenjima i u Liturgiji Precistih Tajni, a zatim i za trpezom sa manastirskim ocima. I verujte mi, casni oci i braco (veli pisac ovog zitija i ucenik Svetoga - prepodobni monah Antonije), da sam ja licno, posle nailaska Persijanaca[1], dosavsi u manastir otisao sa nekom bratijom u kelije i nasao tamo ostatke onih loptica, diveci se sa bratijom kako ih je ovaj sveti mogao jesti. Kada su Persijanci stigli do Damaska nastao je veliki nered u ovoj zemlji. Jednoga dana sedjase ovaj prepodobni na jednom kamenu i grejase se na suncu (jer bese mrsav od prevelikog uzdrzavanja), i goreci sav zeljom duhovne ljubavi za tvorenje volje Bozje, moljase se sa neprekidnim suzama covekoljupcu Bogu da se smiluje na ljude svoje. I dodje mu glas: Sidji u Jerihon i videces dela ljudi. Tada sidje u manastir i nasavsi bratiju iz opstezica koji idjahu u Jerihon, sidje i on s njima. Kada stigose do vrtova ispred grada, iznenada cu u vazduhu veliku vrevu

od mnostva ljudi, koji ratovahu medjusobno i vikahu kao u borbi. Podigavsi oci svoje uvis vide vazduh ispunjen Indusima koji se sukobljavahu kao u ratu, a zemlja se sva tresijase i drhtase pod njihovim nogama. Bratija rekose prepodobnome: Ajde, oce, da udjemo u grad. Zasto stojis toliko dugo i gledas u vazduh? Prepodobni im odgovori sa suzama i tugom: Bezimo, braco, i vratimo se. Zar vi ne vidite i ne osecate da se zemlja trese? I dok on to govorase, gle, odjednom izidjose iz grada neki naoruzani konjanici i drugi mladji petaci i deca, koji imadjahu maceve i koplja u rukama i trcahu tamo-amo. Bratija tada shvatise da to bese potres zemlje o kome govorase starac, i vratise se u manastir sa velikim strahom, jer im sveti isprica i vidjenje koje vide u vazduhu. Popevsi se u svoju keliju starac plakase i ridase zbog nepoboznosti i zlocudnosti naroda, ili bolje reci zbog neznanja i bezboznosti. Sledeceg dana, izisavsi opet iz kelije, sedjase na suncu grejuci se (kao sto je to cesto cinio zbog slabog tela), i moljase se sa usrdjem Bogu, govoreci: Vladiko, Boze dobrote i Gospode milosti, koji hoces da se svi spasu i dodju u poznanje istine; podigni zezal Tvoj i nakazi narod ovaj, jer hodi u neznanju. I odmah zatim vide veliki stap od ognja, koji se protezase od Svetog Grada do Bostre, te tako provide sveti da ce narod biti tesko nakazan, i zbog toga plakase stalno i tugovase. Kada pak stize najezda Persijanaca i opkoli Sveti Grad, tada izadjose i bratija iz opstezica i kelioti, pa bratija otide sa igumanom u Arabiju, a ovi se sakrise po pecinama i po siprazju. Medju njima bese i ovaj prepodobni starac, jer ga mnogo molise bratija da se i on sakrije sa njima. Saraceni pazljivo pretresose svu dolinu i ispitivahu brdjane o njihovoj imovini, pa posto pronadjose starca i mnoge druge oce, pohvatase ih i prevedose u drugi potok. Medju njima bese i ava Stefan Sirac, starac preko sto godina, sveti i cuven otac, koga Saraceni ubise onde, a druge oce odvedose u ropstvo. Svetoga pak Georgija, posto ga videse siromasnog i vrlo slabog i poboznog, postovahu njegov nacin zivota; bolje reci, buduci pokrenuti na to od Boga, dadose mu kotaricu punu hlebova i sud sa vodom, pa ga otpustise rekavsi mu: Idi, spasavaj sebe gde hoces. On sidje nocu do Jordana i bijase tamo dok Persijanci ne prodjose kroz Jerihon, odlazeci za Damask i vodeci sa sobom i zarobljenike iz Svetog Grada. Otuda starac otide u Sveti Grad, gde i ostade dok ne sidje ponova u Hozevitski manastir, gde se ponovo nastani, iako ne ode ponovo gore u kelije. U manastiru on svakodnevno poucavase i utvrdjivase bratiju, koja se bila vratila, a takodje ucini i mnoga cuda, koja su opisana u opsirnijem zitiju njegovom. No posto i on bese covek i trebase da se preseli ka zeljenome Gospodaru, razbole se bolescu od koje i umre. One veceri kad je prepodobni skoncao, veli ucenik i pisac zitija njegovog Antonije monah, da bi se pokazalo sa kakvim cvrstim uverenjem odlazi ovaj sveti ka Gospodu, dodje po promislu Bozjem u manastir mnostvo gostiju, te ja bejah mnogo zauzet u mom poslu. Neka bratija od onih koji zivljahu blizu starca dodjose nekoliko puta i rekose mi: Trazi te starac govoreci: gde je Antonije? Pozovite mi ga, jer ja cu sada skoncati. Ja bejah u zalosti, jer sam hteo i moj posao da svrsim, i opet da dodjem k starcu. Doznade za to u duhu starac pa mi javi: Nemoj se zalostiti niti uznemiravati, cedo, nego zavrsi svoje poslusanje, a ja cu te cekati dok ne dodjes. Posto jedni gosti ustajahu iza trpeza a drugi dolazahu, vreme mog sluzenja se proteze skoro do ponoci, no starac me cekase. Zavrsivsi na kraju svoje poslusanje i otpustivsi goste, sidjoh k starcu. Posto me vide, on me zagrli i celiva i blagoslovi, pa se okrete ka istoku i rece: Izadji sada, duso moja, izadji u Gospodu! Posto to rece tri puta, predade duh svoj Gospodu, Koji se u njemu i s njim podvizavao tim dobrim i cestnim podvigom. Tako se preseli ka Gospodu kao kad neko korakom prelazi sa mesta na mesto, veoma mirno i spokojno, predajuci, ocigledno, duh u ruke Bozje, kao sto je i napisano: "Duse pravednih u ruci su Bozjoj, i nece ih se dotaci muka". I opet: "Cestna je pred Gospodom smrt prepodobnih Njegovih". Ja pak, doznavsi da prepodobni predade svoj duh, padoh na grudi njegove i plakah sto se lisavam prepodobnog oca mog. I posto ga pogrebosmo sa psalmima i pojanjima i

pesmama duhovnim, polozismo ga u grobove Prepodobnih Otaca. A on sada nalazi se sa horovima Svetih na nebu i moli se s njima za nas i za ceo svet. Amin.

SPOMEN PREPODOBNE MAJKE NASE DOMNIKE

U vreme Teodosija Velikog[2] ona dodje kao nekrstena iz Kartagene u Carigrad sa jos cetiri devojke. Tadasnjem presvetom patrijarhu Nektariju[3] bi od Boga otkrivenje za nju. On je primi i udostoji svetog krstenja. Potom sveta Domnika se zamonasi. I provodjase zivot u surovom postu i teskim podvizima, te se tako udostoji dara cudotvorstva. I cinjase mnoga cudesa. Ona spase putnike za vreme bure na moru na taj nacin sto izli u more jelej koji ona blagoslovi. Imadjase i dar prorostva. Prozre carevu smrt i pretskaza. Vide svetog Andjela kako sidje i osveti vodu. I mnoge druge divne tajne bise joj otkrivene. Unapred pretskaza vreme svog odlaska k Bogu. Ona se u dubokoj starosti mirno prestavi Gospodu. Prestavi se oko 474 godine.

SPOMEN SVETIH MUCENIKA JULIJANA I VASILISE i onih sa njima

Julijan bese iz egipatskog grada Antinoja[4], od roditelja vrlo vidjenih i bogatih. Od mladosti svoje zavole devstvenu cistotu, i zazele da je do kraja svoga zivota ocuva. Postavivsi nju kao temelj drugim vrlinama, on zivljase u strahu Bozjem, marljivo se ucase i citase knjige; izucavase obe mudrosti: jelinsku i hriscansku; i tako upoznade i svetovnu filosofiju i celo Sveto Pismo. A kad mu bi osamnaset godina, roditelji ga pocese primoravati da se zeni, jer im bese jedinac, a hteli su da imaju potomstvo. Ali on odlucno odbijase. I kada mu povodom toga roditelji i rodjaci veoma dosadise, ovaj celomudreni mladic izmoli od njih nedelju dana na razmisljanje. I celu tu sedmicu provede u postu, u molitvama i suzama, i danju i nocu moleci Boga, da mu On na koji bilo nacin sacuva devstvenost besprekornom. A kada sedmoga dana nastupi noc, i on, iznemogao telom od posta i molitve, leze i zaspa, javi mu se Gospod u vidjenju, i teseci ga i krepeci ga rece mu: He boj se, poslusaj savet svojih roditelja, jer ces uzeti zenu koja devstvenost tvoju nece povrediti, niti ce te od mene odvojiti, nego ce i ona tebe radi sacuvati svoju devstvenost; i tako cu i tebe i nju, devstvenike, primiti na nebo. Osim toga, vi cete rasiriti cistotu, jer ce vasim ucenjem mnogi mladici i devojke postati zitelji neba. A ja cu svagda biti s tobom, obitavajuci u tebi i pobedjujuci sve telesne pozude i iskusenja. I ucinicu da devojka, kojom se budes ozenio, pristane na tvoj dobri predlog. I u loznici svojoj vi cete ugledati mene sa horovima Andjela i bezbrojnim devstvenicima oba pola, koje priroda razdeli, a vera u mene ujedini. I ti ces biti sledbenik njihov. - Govoreci to, Gospod ga dodirnu i rece: Budi hrabar! i neka se ne plasi srce tvoje!

Utesen i ohrabren ovim bozanskim vidjenjem, divni mladic se prenu i rece: Blagodarim Ti, Gospode Boze, koji ispitujes srca i duse, sto ces udaljiti od mene slasti i utehe ovoga sveta, i sto mi obecavas da ces biti cuvar i zastitnik moje cistote, jer se cvrsto srcem nadam u Tebe i uzdam, da ces mi dati ono sto oko ne vide, uho ne cu, i u srcu coveku ne dodje, a sto si ugotovio onima koji Te ljube. A posto me udostojavas da hodim putem tvojim, molim Te: Ti sam budi dobar put i meni i svima ljubiteljima cistote. Gospode, Ti znas da od svoga rodjenja pa sve do ovoga casa, u koji si blagovoleo da me pozoves, ja nista drugo ne volim i ne zelim osim Tebe. Stoga zavete sto izlaze iz mojih usta, Ti utvrdi i Ti u delo sprovedi. Onda izadje iz svoje sobe, i saopsti roditeljima da pristaje na njihovu zelju i ne odbija brak. Roditelji se veoma obradovase, i odmah se dadose na revnosno trazenje devojke koja bi mu odgovarala poreklom i bogatstvom. I nadjose takvu devojku, po imenu Vasilisu, jedinicu kcer u svojih roditelja, lepu, i blagorodnu. Nju zarucise svome sinu. A kada posle uobicajenog svadbenog veselja uvedose zenika i nevestu u loznicu, i ostavise ih, oseti nevesta vrlo jak prijatan miris, kao u basti gde je mnogo krinova, ruza i drugog mirisnog cveca. I ona rece zeniku: Gospodaru moj, sta je ovo? Sad je zima, a divan miris cveca oseca se kao u prolece. I ovaj divni miris toliko me ushicuje i nasladjuje, da je u meni potpuno ugasla zelja za telesnom vezom. - Tada joj blazeni Julijan, zenik, rece: Ovaj divni miris koji osecas, ne dolazi od godisnjeg doba, nego po dejstvu samoga Hrista, ljubitelja cistote, koji vecni zivot daruje onima koji devstvenost svoju cuvaju nepovredjenom. Ako dakle hoces da zajedno drzimo zapovesti Hristove, i da My ugodimo, onda zavolimo Njega svom dusom i sacuvajmo My nasu devstvenost nepovredjenom. Nacinimo od sebe Njegove izabrane sasude u ovom svetu, da bismo s Njim carovali u onom. I tako se ja i ti nikada necemo rastati. Na ove njegove reci blazena nevesta Vasilisa odgovori: Zar je ista potrebnije od spasenja, sacuvati devstvenost i dobiti zivot vecni? Verujem tvojim recima, i zelim da zajedno s tobom zivim u devstvenosti do kraja zivota, kako bih mogla dobiti vecno uzdarje od Hrista Gospoda mog. Kada ona to rece, blazeni Julijan vrze sebe na zemlju, klanjajuci se Bogu, i rasprostrt nicice vapijase k Bogu: Utvrdi, Gospode, ovo sto se u nama zbiva po Tvome dejstvu! - A devstvenica Vasilisa, videci zenika svog na zemlji gde se moli, odmah i sama pripade na molitvu. I gle, iznenada se zatresose temelji loznice u kojoj behu, i neiskazana svetlost zasija tako, da od nebeskog sjaja potamnese svece sto gorahu u loznici. I bi veliko bozanstveno vidjenje: s jedne strane vidjase se car slave Hristos sa bezbrojnim mnostvom devstvenika u belim haljinama, a s druge strane - carica Vladarka, Precista Djeva Bogorodica sa horovima devstvenica. I sa obe strane pojahu se neiskazano mile nebeske pesme, kakve uho zemaljsko ne cu. I pristupise dva presvetla coveka, opasani zlatnim pojasima, podigose Julijana i Vasilisu sa zemlje, i pokazase im na postelji jednu prekrasnu i vrlo veliku knjigu. A oko postelje stajahu neka milolika cesna cetiri starca, koji drzahu zlatne case pune mirisa, iz kojih se silno izlivase neizrazivo divan miomir i ispunjavase loznicu. I rece im jedan od tih staraca: Evo, ove case prikazuju savrsenstvo vase, jer blago vama sto pobediste privremenu nasladu ovoga sveta i pohitaste vecnoj, kakva u srce coveku ne dodje. Procitaj, Julijane, sto je napisano u ovoj knjizi zivota. - I Julijan pogleda i procita njihova imena napisana. A bese zlatom napisano ovo: Julijan koji se odrekao sveta iz ljubavi prema meni, bice medju onima koji se ne oskvrnavise sa zenama; a Vasilisa, prava srca i neporocne devstvenosti, uvrstice se u lik devstvenica, koje sleduju istinitoj Djevi Mariji, Majci mojoj precistoj. - Kada ovo Julijan procita, zatvori se knjiga, i sa obe strane svi svetlonosni devstvenici i devstvenice radujuci se rekose jednoglasno: Amin. - I opet rece starac Julijanu i Vasilisi: U ovoj knjizi koju vidite, zapisani su ljudi cisti, trezveni, istinoljubivi, milosrdni, smireni, krotki, koji imaju ljubav nelicemernu, koji su sve neprijatnosti i surovosti podneli, i koji su nevolje i muke pretrpeli, i najzad koji su toliko Hrista voleli, da nista nisu pretpostavili toj ljubavi: ni oca, ni majku, ni zenu, ni decu, ni imanje, ni

bogatstvo, niti ista od ovoga sveta, pa jos i duse svoje ne postedese nego ih za Hrista dadose; medju njih se i vi sada uvrstiste. - A blazeni Julijan i blazena Vasilisa, ispunjeni neiskazane radosti, ostalo vreme noci provedose u psalmima i pojanju. Kada dan osvanu, veseljahu se roditelji, rodjaci i sve zvanice svadbene, smatrajuci da je telesno sjedinjenje izmedju zenika i neveste obavljeno, ne znajuci nista o njihovom duhovnom supruznistvu. I zivljahu Julijan i Vasilisa medju sobom u cistoti i celomudriju, cuvajuci cvet svoje besprekorne devstvenosti cistim. A skrivahu ovu tajnu od ljudi, da o njihovom devstvenom zivotu ne bi doznali ni roditelji, ni rodjaci, niti iko od ljudi, dok kasnije sam Gospod ne objavi to na korist mnogih. Posle ne mnogo vremena prestavise se iz kratkotrajnog zivota ovog roditelji i Julijanovi i Vasilisini, i ostavise im veoma velika imanja. A kada dobise slobodu za svoj duhovni zivot, njih obuze zelja ne samo da se staraju o svome spasenju, nego i o spasenju drugih. Stoga podigose dva manastira, muski i zenski, pa se razdvojise i postrigose, on u muskom a ona u zenskom manastiru. I sabra on mnogo monaha, a ona mnogo monahinja, i staresinovahu nad njima. U svetog Julijana behu do deset hiljada bratije koji svesrdno sluzahu Bogu. Jer mu Bog dade toliku blagodat, da su se sa svih strana sticali k njemu oni sto zele spasenja: ostavljali su svoje domove, zarucnice, roditelje, srodnike, imanja, i sve lepote sveta, i predavali se u ruke njemu, da ih vodi u carstvo nebesko. Tako i sveta Vasilisa u svome manastiru sabra i unevesti Hristu ciste devojke do hiljadu, pa jos i mnostvo zena. I cvetase andjelska cistota u oba manastira kao u dve rajske baste. I devstvenost slavljase pobedu nad slastoljubivim demonom necistote. Ali, vec je vreme da ispricamo koncinu ovih svetih, kako sa svojom u Bogu sabranom decom predjose u nebeske obitelji, govoreci Hristu Bogu: Evo nas i dece koju si nam dao. U to vreme carovahu dva neznabozna cara, Dioklecijan i Maksimijan. I ustrojise ljuto gonjenje hriscana na sve strane. I smutnja potresase Crkvu Hristovu. I priblizavase se gonjenje granicama one pokrajine, gde sveti Julijan i Vasilisa zivljahu. I mnogi hriscani behu u velikoj pometnji i strahu. Tada blazeni Julijan i Vasilisa u postu i molitvama sa suzama molise Boga da ucvrsti verne svoje i njihove monahe i monahinje, i da ih sacuva, da ne bi nijedan od njih otpao i propao, nego da se svi udostoje nebeskog blazenstva. I javi se Gospod Hristos u vidjenju svetoj Vasilisi, i obavesti je da ce uskoro otici u vecni pokoj. Ali ce najpre poslati ispred sebe sve svete devstvenice; i nijedna nece ostati posle nje, da ne bi, koja od njih, videvsi strasno gonjenje Crkve, pala duhom, i otpala, i lisila se svoga drustva. Stoga ce Vasilisa proziveti ovde jos pola godine, dok devstvenice njene sve do jedne ne predju k Bogu. A njen duhovni brat Julijan, posle nje poci ce sa mnogima na mucenicki podvig. I hrabro ce istrajati; i pobedice neprijatelja; i u pobednickom slavlju otici ce iz ovog sveta da primi dvostruki venac: venac devstvenosti i venac mucenistva u radosti Gospoda svoga. I bi tako. Jer u toku pola godine sav lik devstvenica, sabran svetom Vasilisom, predje kroz privremenu smrt u nebeske dvore svog besmrtnog Zenika. Samo ostade sveta Vasilisa sama. I njoj se u snu javise u vidjenju sve te deve svete, obucene carski u svetlost, govoreci: Mi tebe cekamo, majko nasa, da se zajedno s tobom poklonimo Gospodu i Caru nasem. Hajde, dodji nam, i predaj nas Hristu, kome si nas unevestila. Probudivsi se prepodobna Vasilisa se veoma obradova sto je sav lik njenih devica usao u radost Gospoda svog, i sto je i njoj pripremljen tamo zivot vecni. I obavesti o svemu tome svoga duhovnog brata, svetoga Julijana. A posle nekoliko dana, moleci se usrdno Gospodu, predade duh svoj u ruke besmrtnog Zenika i Boga. Sveto pak telo njeno prepodobni Julijan sahrani na dostojan nacin.

Zatim dodje u te krajeve oblasni namesnik Markijan, sa svojom zenom i sinom. Bezumno razjaren na hriscane, on ih je na strasne muke bacao, ubijao i krv njihovu prolivao. A kad saznade za Julijana da je visokog porekla, a veruje u Hrista, i da sa njim ima mnogo jednoverne bratije, on posla k njemu ugledne gradjane da ga usavetuju da se pokori carskoj naredbi i prinese zrtve idolima. U to vreme u obitelji tgrepodobnog Julijana bese se sabralo iz okolnih gradova i krajeva mnogo svestenika, djakona i drugih klirika sa svojim episkopima, koji ljubljahu Gospoda svog i rado cekahu mucenicku smrt za Njega. Svi oni odgovorise preko blazenog Julijana poslanicima oblasnog namesnika da oni imaju jednoga Cara koji zivi na nebu, Gospoda Isusa Hrista, i njegove naredbe slusaju, i klanjaju se Njemu - jedinome istinitome Bogu, i gotovi su odmah da za Njega umru, ali se nece pokloniti idolima, i djavolima sto su u njima. - Poslanici se vratise, i ispricase oblasnom namesniku sto im bi receno. I rasrdi se namesnik, A posla vojnike da dovedu samo Julijana, zeleci da ga sam ispita, a da se manastir sa svima koji su u njemu ognjem spali. Vojnici uhvatise blazenog Julijana, svezase i u tamnicu gradsku odvedose. A njegova bratija, njih do deset hiljada, sa episkopima i kliricima sto se behu tamo skupili, onog casa postadose miomirisne zrtve Bogu, jer sa manastirom bise spaljeni. I na tom mestu za dugo vreme cule su se divne pesme, pevane od mnostva pevaca, u one casove kada su vrsene uobicajene crkvene sluzbe: u sest sati, u devet, u dvanaest, u tri po podne, i uvece, i u ponoci. I mnogi se bolesnici tamo isceljivahu. Jer koji god bi dosao, i cuo to nebesko pojanje, isceljivao se, ma kakva bolest da je bila na njemu. Sutradan prepodobni Julijan bi izveden pred namesnika na sud. Namesnik upotrebi mnogo krasnorecivosti, i laskanja, i pretnji, i zastrasivanja, ali sve bez uspeha. Tada gvozdenim stapovima dusmanski tukose prepodobnog. Pri tome jedan se stap od silnog udaranja slomi, i parce udari jednog sluzbenika, koji bese rodjak namesnikov, i izbi mu oko. To jos vise razjari i razbesni namesnika. A sveti mucenik rece namesniku: Cuj me, Markijane: Skupi sve vase najcuvenije zreceve, i naredi im da nad ovim oslepljenim okom prizovu imena svojih bogova i boginja, i umole ih da povrate vid pokloniku njihovome. Ako pak oni to ne budu mogli uciniti, ja cu onda prizvati ime Gospoda mog Isusa Hrista, i ne samo povraticu mu ovo ispalo telesno oko, nego cu mu i oci srca prosvetiti za poznanje istine. Namesnik pristade. Sazva sve zreceve i naredi im da u obliznjem idolskom hramu umole pomocu zrtava bogove i boginje i iscele oko oslepljenome. Oni otidose i postupise po naredjenju. I posto prinesose mnoge zrtve, cuse od svojih bogova ovo: Idite od nas, jer smo mi predani vecnom ognju, i drzani u tami. Kako mozemo slepome vid dati, kada ga i sami nemamo? A Julijanova molitva visnjem Bogu toliko je mocna, da od dana u koji je uzet na mucenje, nase se muke u paklu ustostrucise. - Cim ovo demoni izrekose u tom idolskom hramu, odmah popadase svi idoli, kojih bese do pedeset, i u prah se pretvorise. A namesnik povika na svetog Julijana: O madjionicaru, tvoje vradzbine su tako silne, da su i bogove nase srusile! Ali da vidimo, da li ces isceliti oko oslepljenome, kao sto si obecao. - I naredi da mucenika naga oblivaju mokracom, da bi, rece, otstupila od njega madjijska i vradzbinska sila. Ali se smrad te mokrace iznenada pretvori u divan miris, i zamirisa vazduh da su se svi cudili. Onda sveti Julijan, osenivsi krsnim znakom oko oslepljenoga, prizva ime Gospodnje, i odmah se bolesnik isceli, i oko njegovo progleda, i vidjase jasno. A namesnik, oslepljen zlobom, pripisivase to madjijama a ne sili Hristovoj, dok isceljeni gromko vikase, govoreci: Vaistinu je Isus Hristos istiniti Bog, i Njega jedino treba pocitovati, i Njemu se klanjati! - A namesnik naredi da mu odseku glavu. I tako isceljeni, progledavsi i telesno i duhovno, krsti se u svojoj vlastitoj krvi, n ode da vidi nevidljivog Boga.

Necestivi Markijan naredi da svetog Julijana vezu verigama po celom telu, i da ga tako, ismevanja radi, vode po celom gradu, muceci ga po svima ulicama na razne nacine. Dok tako vodjahu svetoga, i ismevahu, i mucahu, oko njega se razlegase graja: Ovo zasluzuju oni koji se ne klanjaju bogovima i preziru carske naredbe. A kada sa svetim dodjose do skole u kojoj se namesnikov sin Kelsije ucio, - on bese jedinac u svojih roditelja, - Kelsije decak pogleda na svetoga, i rece svojim vrsnjacima: Divnu stvar vidim! - A kad ga pitahu sta vidi, on rece: Eno, onog osudjenog hriscanina, koga vojnici vezanog verigama vode, vidim okruzena mnostvom svetlih mladica, od kojih mu jedni sluze, a drugi mu mecu na glavu venac tako svetao, da sjaj njegov prevazilazi suncevu svetlost. I smatram da treba verovati u takvog Boga i sluziti My, koji svoje sluzitelje tako cuva i tolikom slavom obasipa. Verujte mi, braco, i ja hocu da budem takav, ako Bog njegov bude hteo da bude Bogom mojim. - Rekavsi to, on baci knjige i divno odelo, svetsko ostavljajuci svetu, i potrca za svetiteljem. Kada ga stize, on pade muceniku pred noge, vapijuci i govoreci: Zelim tebe da imam za oca svog drugog rodjenja, a svog telesnog bezboznog roditelja Markijana, mrzitelja i mucitelja pravednih, odricem se, i prezirem. Tebi se priljubljujem, i zelim da danas kao i ti stradam za Hrista Gospoda i Spasitelja mog, koga dosada ne znadjah. Kada to videse vojnici mucitelji, behu kao izbezumljeni od strasnog iznenadjenja. I stece se sav grad na takav prizor, i cudjahu se gledajuci kako se namesnikov sin prilepio uz mucenika, i celiva mu rane. I rece decko narodu: Znajte, ja sam namesnikov sin. Dosada sam sa svojim neznaboznim ocem gonio nevine svete ljude. To sam cinio u neznanju. Sada pak, kada sam poznao Boga, i Bog mene poznao, ja se odricem laznih bogova, a odricem se i oca i majke, i na ogromna bogatstva pljujem! Ispovedam Hrista, i verujem u Njega, i objavljujem da sam sledbenik blazenog Julijana. Zasto oklevate, vi sluge i vojnici? Idite i izvestite moje roditelje, da sam poznao istinitog Boga i priljubih se njegovom vernom sluzitelju. O tome brzo izvestise oca i majku. Kao vosak od ognja, tako se njihovo srce rastapase od bola. I odmah poslase da decka uzmu od Julijana i da ga dovedu doma. Ali Bog koji cuva decu, ucini to da ga se niko nije mogao kosnuti. Jer svaki koji ga se kosnuo, osecao je silan bol u ruci i u ramenu svom, i zbog toga se nijedan ne usudi da ga uhvati i odvoji od mucenika. Obavesten o tome, namesnik naredi da obojicu dovedu k njemu. I pogledavsi na blazenog Julijana rece: Plod nade moje hoces da mi madjijskom vestinom svojom na silu otmes, i nedolicnim recima obmanjujes mlado srce da se odrekne roditeljske ljubavi. - Dok ovo namesnik govorase, dotrca majka Kelsijeva sa mnogim rodjacima, kose cupajuci, grudi razdiruci, dojke obnazujuci i do neba kukajuci. Kada to namesnik vide, razdra haljine svoje, i lice svoje izgreba, i rece muceniku: Svirepi Julijane, pogledaj bol oca i majke, i osvrni se na kuknjavu tolikih rodjaka, i oslobodi nevinog decka tvojih madjija. Vrati nam sina jedinca; vrati nam naslednika i gospodara doma, da se i ja za tebe zauzmem kod cara, da ti oprosti krivicu i otpusti zdrava. Sveti Julijan odgovori: Pomoc mi tvoja ne treba, niti trazim da me car pusti. Jedno molim Gospoda mog Isusa Hrista: da me zajedno sa ovim jagnjetom, koje je rodjeno iz vucje utrobe[5], i sa svima koji budu hteli verovati, posle pretrpljenog mucenistva uvrsti medju spaljene od njih. A eto, pred tobom stoji onaj koji je od tebe telesno rodjen, a sada sa mnom verujuci u Hrista, duhovno je odrodjen od tebe. On je odrastao, neka ti sam odgovori, neka se sam obazre na majcine suze, i neka se sam sazali na grudi koje su ga odojile. Na to cesni i blagorazumni decko rece: Od trnja se ruza radja, ali ne gubi miris svoj zato sto je rodjena od trnja, niti trnje koje je rodilo ruzu gubi ostre bodlje svoje. Vi dakle, roditelji moji, kao sto navikoste, nasilnistvom svojim kao trnjem bodite nevine, a mene ostavite da kao ruza lijem iz sebe miris verujucima. Vama neka se povinjavaju oni koji su gotovi da propadnu, a meni neka

sleduju oni koji se trude da predju iz tame u svetlost. Ja se radi Gospoda mog Isusa Hrista odricem vas, svojih roditelja; a vi, radi postovanja bogova svojih, stavite na muke sina svog, jer privremenom smrcu trazim vecni zivot. He mogu da budem vama dobar, a sebi rdjav; niti cu ljubav vasu pretpostaviti vecnim radostima. Sto oklevas, oce, kao neverujuci i kamenog srca roditelj, a ne kao pravi Avraam? Uzmi mac i prinesi na zrtvu Hristu mene, sina tvog? A ako te prirodna roditeljska ljubav savladjuje, pa ne mozes da to uradis, onda me posalji najsvirepijim knezevima i muciteljima, da i ja za Gospoda mog Isusa Hrista postradam. Uzalud su vase suze i vase kukanje, jer me od vere moje ne mogu odvojiti. Kada namesnik to cu, naredi da obojicu odvedu u smrdljivu i vrlo mracnu tamnicu. A kad oni stupise u nju, tama se pretvori u svetlost, i smrad u miris. To videse dvadeset vojnika, i u Hrista poverovase. Ali posto blazeni Julijan ne bese prezviter, i nemase ko da krsti ove sto poverovase, bese zbog toga zalostan. Ali Bog koji cini po volji onima koji Ga se boje, posla im prezvitera na ovaj nacin: U gradu tom bese jedan covek, najcestitiji i najugledniji u gradjanstvu, koga carevi Dioklecijan i Maksimijan mnogo uvazavahu i voljahu, jer bese od roda ranijeg cara rimskog Karina. Taj covek bese hriscanin sa zenom svojom i decom. A kad on i zena njegova preminuse u hriscanskoj veri, ostadose iza njih sedam sinova, mladi po godinama ali stari po razumu. Zbog roditelja njihovih carevi ih veoma voljahu, i naredise im da ostanu u svojoj veri i da bez bojazni javno slave Hrista svoga. A ova deca imadjahu kod sebe prezvitera, po imenu Antonija, koji im vrsase svete tajne. I bi im otkrivenje od Boga, da sa prezviterom svojim idu i posete u tamnici Julijana i Kelsija. A kad podjose nocu, pred njima idjase andjeo, koji dodirnu tamnicka vrata, i ona se odmah otvorise. I udjose, i celivase svete suznje, i molise se zajedno Bogu. I krsti prezviter blazenog decaka Kelsija, sina namesnikova, i dvadeset vojnika. A sedmorica brace, razgovarajuci sa blazenim Julijanom i Kelsijem, raspalise se revnoscu da za Hrista zajedno s njima stradaju, i ne htedose izici iz tamnice i vratiti se doma. Obavesten o tome, namesnik se silno zacudi sto oni, kojima su carevi dopustili da slobodno ispovedaju hriscansku veru, dobrovoljno zele okove i muke. I dozva ih k sebi, i mnogo ih savetovase da se vrate svome domu, i da Hrista svog postuju kako hoce, jer tu milost imaju od careva. Ali oni zeljahu okove i tamnicu vise nego slobodu. I rekose: Zlato nije dostojno carske krune, ako najpre ne bude u topionici prekaljeno i ocisceno. Tako i mi: nismo dostojni Hrista naseg, ako nasa vera u Njega ne bude kao zlato prekaljena. Nekorisno je drvo koje se liscem kiti, a ne donosi roda. Tako i mi: necemo biti po volji Hristu nasem, ako My ne podnesemo divne plodove vere nase. - I namesnik im ostavi na volju dok o tome izvesti cara. I vratise se od namesnika ovi blazeni decaci ne domu svom nego u tamnicu svetome Julijanu i Kelsiju i dvadesetorici vojnika. Sa njima bese i prezviter njihov Antonije. I namesnik posla carevima podroban izvestaj o Julijanu, o sinu svom Kelsiju, o vojnicima, i o ovoj sedmorici brace. I ubrzo dobi odgovor: da svi, ako ostanu nepokorni, budu spaljeni ognjem; a ako im zbog njihovih vradzbina oganj ne naskodi, onda da ih namesnik umori kakvim hoce mukama. Posto namesnik od careva dobi takvu zapovest, on naredi da se usred grada spremi sudiste. I sevsi pred narodom, izvedose preda nj svetog Julijana sa svom druzinom njegovom: sa Kelsijem i sedmoricom brace, sa njihovim prezviterom, i sa dvadesetoricom vojnika. I stade ih ubedjivati recima da se poklone idolima, kazujuci im da je carska naredba da ih sve pogubi, ako se ne pokaju. A oni smelo protivrecahu, i govorahu da je Car Nebeski pripremio vecnu pogibao idolopoklonicima, ako se ne pokaju. U toku te duge prepirke naidje kraj sudista pratnja; nosahu

mrtvaca da sahrane. Ugledavsi pratnju namesnik naredi da mrtvaca donesu preda nj i stave na sredinu. Posmatrajuci to, narod bese u nedoumici sta to namesnik namerava sa mrtvacem. I rece namesnik svetom Julijanu: Kazu za vaseg ucitelja Hrista, da je pre svoga raspeca vaskrsavao mrtve. Evo dakle prilike da javno pokazete da li je On zaista Bog: vaskrsnite ovog mrtvaca, kao i ucitelj vas. - Odgovori sveti Julijan: Sta koristi govoriti slepome da se sunce radja? - Namesnik odvrati: Ostavi sada svoje skaske, nego ako si mocan ti, ili Bog tvoj, vaskrsni ovog mrtvaca, kao sto predlozih. Ha to sveti Julijan rece: Iako neverje vase ne zasluzuje takvo cudo, ipak, posto je vreme da se pokaze bozanska sila Njegova, i da ne mislite da je to nemoguce Bogu, odmah cete videti. Jer se nadam u Gospoda mog, da ce mi dati sve sto sa verom molim od Njega, i da me nece osramotiti pred vama. - Rekavsi to, sveti Julijan podize k nebu oci i srce, i moljase se glasno da svi cuju, i lice njegovo zasija u molitvi. A moleci se govorase: Gospode Isuse Hriste, istiniti Sine Bozji, koji si pre vekova rodjen od Oca a pri kraju sveta primio bez semena telo od Preciste Djeve, pogledaj sada sa nebeskih visina, da se postide neprijatelji Tvoji a ohrabre oni sto veruju u Tebe: uslisi me u ovaj cas sa svetog neba Tvog, i vaskrsni ovog mrtvaca da, videci preveliku i svemocnu silu Tvoju, ne bi umrli dusom onisto zive u telu, i da bi oziveli oni sto imaju mrtvu dusu. Tako se moljase oko jednog sata. Zatim se obrati Mrtvacu recima: Tebi govorim, zemljo suva, u ime onoga koji vaskrse cetverodnevnog Lazara, ustani, i stani na noge svoje! - Kako to svetitelj rece, odmah se podize mrtvac i stade, tako da se sav narod strasno zaprepasti. A vaskrsli povika gromkim glasom govoreci: O, blagoprijatnih molitava sluge Bozjeg! O, neporocne devstvenosti njegove, sta sve moze! Jer kuda bejah odveden, i otkuda sam vracen? Sve to pazljivo posmatrase namesnik Markijan, i divljase se veoma, ali silu Hristovu ne poznade, jer ga djavo bese zaslepio. I on govorase da je to sila madjionicarske vestine. Onda, kao potsmevajuci se, upita vaskrsloga: Otkuda si se vratio? - A ovaj stade pricati podrobno, govoreci: Vodjahu me neki crni djavoli, ogromni kao divovi, strasnog icgleda, oci im kao usijana pec, zubi kao u lava, nokti kao u orla; u njih ne bese nimalo milosti; s radoscu me vucijahu u pakao, i kada bejah na samoj ivici ponora, djavoli stadose, ne bacajuci me, i cekahu dok se telo moje ne preda zemlji, od koje je uzeto. I gle, odjednom se pakao uskomesa, i cu se glas odozgo sa prestola Bozjeg: Zbog Julijana mog ljubljenog neka se ta dusa vrati u telo svoje! - I odmah dodjose dva belorizca, i uzese me iz ruku necastivih i u svet vratise, da pomocu ovoga koji me vaskrse, posle smrti poznam Boga onog koga sam ranije kao ziv odbacivao. Cuvsi to, namesnik se pomete, i ne znadjase sta da radi. I da ne bi u narodu bilo bune i raspre, on naredi da i njega sa svetim Julijanom i ostalim svetima odvedu u tamnicu: i da tamnicka vrata njegovim pecatom zapecate. U tamnici naredi sveti Julijan blazenom Antoniju prizviteru da krsti vaskrsloga. I dobi na svetom krstenju ime Anastasije, koje znaci Vaskrsli. Sutradan naredi namesnik Markijan da se spreme trideset i jedno bure, prema broju svetih mucenika, i da se do polovine napune smolom i sumporom, i da se nalozi mnogo drva radi spaljenja svetih. I kada sve to bi gotovo, dovedose svete iz tamnice, svakog posebno vezanog. A Julijan i Kelsije behu svezani jednim verigama. I plakahu mnogi zaleci sto tako mladi divni decaci umiru nevini. A sveti Julijan im govorase: ne branite zlatu da prodje kroz oganj, da bi postalo jos blistavije. - Namesnik pak ne htede da gleda spaljivanje svoga sina, srce mu se kidase, vec odredi sebi zamenika koji ce izvrsiti carsko naredjenje, a sam se udalji tuzan. I sve svete, svakog posebno, stavise u spremljenu burad, ogradise burad drvima, i potpalise. I dizase se plamen u visinu na dvanaestak metara, a sveti usred ognja pevahu i hvaljahu Boga. Posto izgorese drva, i sav gorivi

materijal, ugledase sve svete zive i citave, i nimalo nepovredjene, vesela lica, sto sve strahovito zaprepasti. O tome izvestise namesnika, i on odmah hitno dodje da vidi da li je istina. I kad vide, ne znadjase sta da radi. Stoga naredi da svete opet odvedu u tamnicu. Zena namesnikova, majka Kelsijeva, kada doznade da joj se sin sacuvao od ognja ziv i citav, otide u tamnicu da ga vidi. I videvsi ga, poverova u Hrista; i bi krstena u tamnici od prezvitera Antonija. Zvase se Marionila. A kad namesnik ubrzo saznade da je i njegova zena primila hriscansko krstenje, odmah i nju baci u tamnicu. Zatim izvede na sud, i donese presudu da se macem poseku svetih dvadeset vojnika i sedmoro brace decaka. A Julijana sa Kelsijem, prezviterom Antonijem i Anastasijem, i zenu svoju Marionilu, ostavi da im kasnije sudi, i drzase ih u okovima. Posle nekog vremena izvedose svete na sud. I oni se napravise kao da zele da se pokore carskoj volji i namesnikovom savetu: da se poklone idolima. Zbog toga ih sa velikom radoscu povedose u idolski hram. I kada se priblizise hramu, sveti Julijan se pomoli Bogu, i hram se srusi, i zatrpa sve koji u njemu behu: zreceve, i do hiljadu drugih ljudi. I rasede se zemlja na tom mestu, i buknu plamen iz ponora koji proguta neznabosce koji mu se priblizise. I opet odvedose svete u tamnicu. I kad se iduce noci moljahu, javi im se mnostvo svetih mucenika, koji su ranije postradali, u velikoj svetlosti, obuceni u bele haljine, i pevahu nebeske pesme. Medju njima behu i dvadeset vojnika i sedmoro brace, nedavno poseceni. A dodje i sveta Vasilisa sa celim likom svojih svetih devojaka, i obavesti Julijana da ce uskoro sa svojim druzinom zavrsiti podvig, okoncati borbu, i sa slavljem preci u nebeska naselja. Ona rece: Tebi se otvori carstvo nebesko, i Gospod nas Isus Hristos uzece k sebi tebe i one sto su sa tobom. A y susret ce vam sa slavom izaci Patrijarsi, Proroci, Apostoli i Mucenici, i bicete uvrsteni medju njih zanavek. - Rekavsi to, ona postade nevidljiva, i svi sveti sto se behu javili otidose, ostavivsi suznjima Hristovim neiskazanu radost i veselje duhovno. Zatim opet mucitelj izvede na sud svete. I mucase ih na razne nacine. Najpre naredi da kudelju okvase uljem, da im njome omotaju prste na rukama i nogama, pa da je potpale. I ucinise tako. Ali kudelja na rukama i nogama izgore, a sveti nimalo ne bise povredjeni. Onda svetom Julijanu i svetom Kelsiju odra kozu sa glave; blazenom prezviteru i Anastasiju oci kukicama izvadi, i oslepi ih; a kada svetu Marionilu htedose da muce, ruke se muciteljima ukocise, i oni se je ne kosnuse. Zatim ih sve bacise zverovima da ih pojedu, ali bozanska sila zatvori usta zverovima, i oni ostadose citavi. Najzad naredi namesnik da se iz svih tamnica i zatvora dovedu svi koji su osudjeni na smrt, te da sa njima zajedno budu ubijeni i sveti mucenici. I kada dovedose sve osudjenike, on naredi da se poseku svi, i mucenici s njima, ne stedeci ni sina svog, ni suprugu. I tako sveti skoncase, macem poseceni medju bezakonicima izdahnuse[6]. A kad ih posekose, odmah se zemlja zatrese, i iz temelja se srusi trecina grada, i ne ostade u gradu nijedno mesto citavo na kome u to vreme bese neki idol. A bise i munje i gromovi, i grad, i pogibe ne malo neznaboznog sveta. Namesnik pak Markijan jedva ostade ziv od straha; i razbole se, i posle nekoliko dana, izeden od crva, izdahnu. Iduce noci, po posecenju svetih, dodjose svestenici sa blagocestivim ljudima da skupe tela mucenika. Ali posto behu medju mnogobrojnim lesevima, ne mogahu ih raspoznati. Stoga, preklonivsi kolena, stadose se moliti. I gle, javise im se duse svetih u obliku devojaka, svaka kraj svoga tela. I tako poznavsi njihova cesna tela, skupise ih i sahranise u crkvi pod oltarom. A Bog koji proslavlja svoje svetitelje ucini te se pojavi izvor vode zive i celebne na onom mestu gde tela svetih mucenika behu sahranjena. I isceljivahu se od svih bolesti tom vodom i molitvama svetih, a blagodacu Gospoda naseg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.

ZITIJE PREPODOBNOG OCA NASEG GRIGORIJA cudotvorca pecerskog

Grigorijem cudotvorcem hvali se ne samo Neokesarija, Nego se zbog prepodobnog istoga imena slavi i sveta velika cudotvorna Lavra Pecerska. Kada se Bog pokaza divan u svetima svojim: Antoniju i Teodosiju Pecerskom, u isto vreme i prepodobnog Grigorija izabra za cudotvorstvo, i prizva ga u svoju svetu Pecersku Lavru. Posto je prepodobni Antonije samocovao u pecini, ovaj blazeni dodje prepodobnom Teodosiju koji je upravljao manastirom, i od njega primi monaski lik. Nauci se siromastvu, cistoti, smirenju sa poslusanjem, i ostalim vrlinama. Narocito pak revnovase u molitvi. I zbog mnogih podviga pre nego li zbog dugotrajnog podvizivanja on se udostoji dara cudotvorstva. Pre sviju on dobi od Boga pobedu nad djavolima. I kad bi ga izdaleka videli, oni su vikali: "O Grigorije, ti nas izgonis molitvom svojom!" Jer Grigorije imadjase obicaj da posle svakog pojanja tvori zapretne molitve. A pobedjeni vrag, ne podnoseci progonjenje koje mu se desava od svetoga, razmisljase kako da mu napakosti u vrlinskom zivotu njegovom. I posto sam nikako ne mogase, on potstace rdjave ljude da pokradu njega koji nije imao nista osim knjiga za molitve i citanje. I jedne noci privukose se lopovi Grigorijevoj celiji, i krisom motrahu kada ce starac otici u crkvu na jutrenje, da bi tada usli i pokrali ga. A blazeni oseti kada oni dodjose, jer po svu noc ne spavase, nego stojeci usred celije moljase se Bogu neprestano. Tada se pomoli Bogu i za njih, govoreci: Boze, daj san slugama tvojim, koji se uzalud zamorise ispunjujuci vragu volju. - I uslisa ga Bog: lopovi zaspase, i spavahu pet dana i pet noci, sve dok ih blazeni u prisustvu mnoge bratije ne probudi, govoreci: Dokle cete krisom motriti, da biste me pokrali? Vreme je da idete kucama svojim. - I oni ustadose, ali ne mogahu da idu, jer toliko vreme ne behu jeli. A blazeni im postavi trpezu, i posto ih nahrani, otpusti ih. Za to saznade upravnik grada, i naredi da lopove podvrgnu mukama. Cu Grigorije, i veoma se ozalosti sto oni zbog njega dopadose muka. I otide upravniku grada, pokloni mu neke svoje knjige, a lopove oslobodi. Prodade i ostale svoje knjige, i novac razdade siromasima, govoreci sebi: "Da ne bi jos neko dopao bede, zeleci da me pokrade. Jer i Gospod rece: Prodajite sto imate, i dajite milostinju; nacinite sebi torbe koje nece ovestati, riznicu na nebesima koja se ne prazni, gde se lupez ne prikucuje, niti moljac jede (Lk. 12, 33)". A lopovi, dozivevsi takva cudesa, ne vratise se vise na predjasnja dela svoja, nego s pokajanjem dodjose u isti Pecerski manastir, radeci u njemu za bratiju. Ali djavo ne napusti svoju zlu zamisao, jer ovaj blazeni Grigorije imadjase jos malu basticu, u kojoj gajase povrce i negovase vocke. I jednoga dana isti vrag potstace druge lopove, i oni se uvukose u tu bastu, napunise povrcem svoje torbe, bacise ih na rame, i kad htedose da podju, gle, ne mogose se pomaci s mesta, nego tako natovareni stajahu nepomicni dva dana i dve noci. - Onda pocese zapomagati: Sveti oce Grigorije, pusti nas, kajemo se za greh svoj, i vise necemo ciniti ovako sto. - To zapomaganje cuse crnorisci, i dodjose, ali ne mogahu lopove pomaci sa toga mesta. Onda ih upitase: Kad ste dosli ovde?

- Lopovi odgovorise: Evo dva dana i dve noci svojimo ovde. - Rekose im crnorisci: Pa mi neprestano ovde navracamo, a vas ne videsmo. - Lopovi rekose: I mi da smo vas videli, molili bi vas sa suzama da se zauzmete kod starca za nas, ali posto iznemogosmo, pocesmo zapomagati. Molimo vas, dakle, molite svetog cudotvorca da nas pusti. - A Grigorije dodje i rece im: Posto ste ceo svoj zivot proveli kao besposlicari, kraduci tudj trud, a sami niste hteli da radite, to ce te od sada tu stajati bez posla sve do kraja svoga zivota. - A oni sa suzama moljahu starca da ih pusti, obecavajuci mu da vise nece ciniti takve grehove. - Starac se sazali na njih, i rece: Pusticu vas, ako cete rukama svojim raditi, i od truda svog druge hraniti. - A lopovi zaklinjuci se rekose: Poslusacemo te na svaki nacin. - I rece im Grigorije: Blagosloven Bog koji vas krepi! odsada cete raditi za svetu bratiju, i od svoga truda donosicete im sto im treba. - I tako ih otpusti. A lopovi, za zlo delo sto ucinise u maloj bastici, cinjahu dobro radeci do kraja svoga zivota na imanju Pecerskog manastira. I po treci put pokusa lukavi kusac da preko lopova na ovakav nacin sablazni blazenoga: Jednom dodjose Grigoriju neka tri coveka ne kao potajni lopovi, nego kao ljudi kojima je potrebna pomoc. Zelja im bese da ga obmanu. I dvojica od njih molise svetoga, lazuci o trecem, govoreci: Oce, ovaj nas prijatelj osudjen je na smrt. Molimo te, potrudi se da ga spases; daj mu nesto, da otkupi sebe od smrti. - A blazeni, provideci Duhom da ce se ova njihova laz ustvari obistiniti, zaplaka od zalosti, i rece: Tesko ovome coveku, jer dodje dan njegove pogibije. - Oni pak rekose: Ako ti, oce, das nesto, onda on nece umreti. A ovo rekose, zeleci da sto dobiju od njega i razdele medju sobom. Cudotvorac pak, bududji prozorljiv, rece: Ako i dam, on ce umreti. No recite mi, na kakvu je smrt osudjen? - Oni odgovorise: Bice na drvo obesen. - I rece im prozorljivac: Tacno rekoste; to ce se sutra zbiti. - Rekavsi to, sidje u pecinu, gde se obicno sklanjao od zemaljske sujete i tvorio molitve, i iznese otuda i poslednje knjige, dade ih njima, govoreci: Uzmite ih, i ako vam ne budu od koristi, vratite mi ih. - Oni uzese knjige i izadjose, i pocese se potsmevati, govoreci: Da ih prodamo i novac podelimo. - A kada jos u basti svetiteljevoj opazise vocke sa zrelim rodom, rekose izmedju sebe: Da nocas dodjemo, i oberemo ovo voce. Kada nastupi noc, ova tri lopova dodjose. Grigorije se u to vreme moljase u pecini, a lopovi zatvorise spolja vrata na pecini u kojoj bese starac. I onaj od njih, za koga bi receno da ce biti obesen, pope se na jabuku i poce brati jabuke I gle, grana za koju se drzase, odlomi se, i on pade, a ona druga dvojica se uplasise i pobegose. No onaj prvi, u padu zakaci se za drugu granu, i ostade na njoj viseci, i kako ne bese nikoga da mu pomogne, izdahnu. A Grigorije, zatvoren, nije mogao biti s bratijom na jutrenju u crkvi. Kad bratija izadjose iz crkve, otidose da vide sta je sprecilo starca, koji nikada nije izostajao, da dodje u crkvu. I gle, videse gde na drvetu visi mrtav covek, i zaprepastise ce. A kad potrazise Grigorija, nadjose ga zatvorena u pecini. Cim on izadje, naredi da skinu mrtvaca s drveta. Tada medju drugima koji behu dosli da urede mrtvaca ugleda i ona dva prijatelja pokojnikova, i rece im: Pogledajte, kako se vasa nesrecna laz obistini, jer se Bog neda ruziti (Gl. 6, 7). Da me niste zatvorili, ja bih dosao i pomogao mu da se spase. Ali posto vas je djavo naveo na sujetu i laz, vas je i milost napustila. - A kad ismevaci videse da su se reci blazenog obistinile, padose pred noge njegove moleci oprostaj. Grigorije im odredi da rade Pecerekom manastiru, da odsada u znoju lica svog zaradjuju sebi hleb svoj, i da od svoga truda i druge hrane i pomazu. I tako i oni okoncase zivot svoj, radeci sa sinovima svojim u Pecerskom manastiru slugama Presvete Bogorodice i ucenicima prepodobnih otaca nasih, Antonija i Teodosija.

Treba vec da ispricamo stradalacku smrt ovog svetitelja. Dogodi se jednom da u jedan manastirski sud upade necista zivotinja, i oskvrnavi ga. Da bi ga ocistio, blazeni sidje na Dnjepar da zahvati vode. Utom naidje knjaz Rostislav Vsevolodovic[7], zeleci u Pecerski manastir radi molitve i blagoslova, jer sa bratom svojim Vladimirom Monomahom idjase u rat protivu Polovaca[8]. A kada Rostislavljevi vojnici ugledase ovoga starca, nahuskani necastivim, stadose mu se rugati i sramne reci govoriti. A starac, predvidevsi prorockim Duhom da im bliska smrt grozi, rece im: O deco! trebalo bi da ste mnogo skruseni i da od sviju prosite molitve, a vi naprotiv cinite zla koja nisu Bogu po volji. Bolje da placete zbog svoje pogibije i da se kajete za svoje grehe, kako biste bar na dan Strasnoga suda dobili olaksanje. Jer, odluka je vec pala: svi cete ce y vodi podaviti sa knezom vasim. A kad knez Rostislav to cu, ne pridade nikakvu vaznost recima prepodobnoga i, smatrajuci to kao starcevu grdnju a ne kao prorostvo, naljuti se strasno, i rece: Zar meni pricas o davljenju, meni koji umem da plivam? Sam ces to iskusiti. - I nemajuci straha Bozjeg, odmah naredi da se starcu vezu i ruke i noge, i da mu se veze o vrat kamen, pa da ga bace u vodu. I tako bi starac udavljen. A bratija ga iskase dva dana, i ne nadjose ga. Onda trecega dana dodjose u keliju njegovu, zeleci da pokupe potrebne stvari, ako ih je ostalo, iza svetoga i gle: u keliji lezase prepodobni mrtav, vezanih ruku i nogu, sa kamenom oko vrata, rize mu behu jos mokre, lice svetlo, a sve telo kao zivo. I zacudise se veoma, ko ga je i na koji nacin uneo, posto je kelija bila zakljucana. Onda uznesose hvalu Bogu koji cini divna cudesa u svetitelju svom, pa cesno iznese cudotvorne mosti te, i polozise ih u pesteri, gde i sada pocivaju netljene. Rostislav pak, ne smatrajuci za greh to sto ucini sa starcem, nego i jaroscu disuci, u manastir i ne udje, kao sto se bese zarekao. He htede ni blagoslov, vec se udalji od manastira. Samo brat njegov, Vladimir Monomah, poseti manastir, i isprosi molitve i blagoslov. A kada behu kod Tripola, i predjose reku Stugnu, sa vojskama svojim stupise u borbu sa Polovcima, i mogose ih pobediti, nego knezovi ruski pobegose ispred protivnika svojih. Tada Vladimir bezeci predje reku Stugnu radi molitava i blagoslova pecerskih svetih, a Rostislav se sa celokupnom vojskom svojom udavi u njoj. I tako se i prorostvo svetoga zbi; i zlom ubici odmeri se istom merom kojom je merio. A nezlobivi cudotvorac Grigorije obrete Izvor zivota, i nasladjujuci se potokom vecne sladosti kraj voda sto su iznad nebesa, hvali ime Gospodnje, kome prilici slava i hvala, sada i uvek i u beskonacne vekove, amin.

SPOMEN SVESTENOMUCENIKA KARTERIJA

Ovaj svetitelj zivljase u vreme cara Dioklecijana[9] i namesnika Kesarije Kapadokijske Urvana. Bese svestenik i ucitelj hriscana. On podize malu crkvu; u njoj se skupljahu vrlo mnogi hriscani; i on ih ucase da samo Hrista postuju kao istinitog Boga, i da ne priznaju nikakvog drugog boga osim Njega. Zbog toga bi optuzen namesniku, a on se ukloni. No Gospod mu se javi, i rece mu: "Idi, Karterije, i prijavi se onima koji te traze, a ja cu biti s tobom, jer treba mnogo da postradas za ime moje. I mnogi ce preko trebe poverovati u mene i spasti se".

Svetitelj, prepun radosti, zahvali Bogu, i ode te se prijavi. I odmah ga bacise u tamcicu. Zatim ga izvedose pred namesnika. Ovaj mu naredi da prinese zrtvu laznom bogu Serapisu[10]. A svetitelj molitvom svojom obori njegov kip. Zbog toga ga sesnaest vojnika tukose motkama. Zatim ga obesise na drvo: iscupase mu nokte i na rukama i na nogama; gvozdenim grebenima ostrugase mu celo telo; ali Andjeo Bozji ucini te on bese iznad svih tih muka; i isceli ga Andjeo. No opet, po namesnikovom naredjenju, gvozdjem probusise gleznje muceniku, i usijani raonik zarise mu u grudi; posle toga metnuse ga na jednu usijanu gvozdenu stolicu; pa ga zatim ponova bacise u tamnicu. A kad pade noc, javi mu se opet Gospod, skide okove s njega, isceli ga, i izvede iz tamnice. Mnogi neznabozci, kad ga videse zdrava, pribegose k njemu, i on ih krsti i oslobodi od bolesti njihovih. Zbog toga opet svetitelja stavise na muke: vezase mu i za ruke i za noge vrlo tesko kamenje, pa ga motkama tukose po stomaku, i palise ga buktinjama, dok ga drugi zalivahu sumporom i smolom; zatim mu rastopljeno olovo sipase u usta, i naposletku ga bacise u usijanu pec. A on stajase u ognju nepovredjen, uznoseci Bogu slavu i hvalu. To silno naljuti jednog Jevrejina koji je to posmatrao, i uze gresnik koplje te njime probode rebra svetitelju, iz kojih istece tolika voda da potpuno ugasi oganj u peci, a zatim potece i krv. I tako, junacki borac predade dusu svoju u ruke Bozje, i dobi od Boga mucenicki venac, godine 304.

SPOMEN SVETIH MUCENIKA TEOFILA DjAKONA I ELADIJA MIRJANINA

Ovi sveti behu iz Livije[11]. Zbog ispovedanja Hrista uhvaceni i izvedeni pred namesnika i kneza Livije. Posto ostadose cvrsti u veri Hristovoj, povalise ih, pa im vezase i ruke i noge; onda im nalozise vatru na grudima, i tako ih dugo pekose, dok svetitelji ne predadose duse svoje u ruke Bozje, i uzidjose na nebo kao pobednici. Postradase ovi sveti mucenici u pocetku cetvrtog veka.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG ILIJE PUSTINjAKA

Prepodobni Ilija od rane mladosti stupi u monastvo, i provede sedamdeset pet godina u potpunoj samoci u udaljenoj surovoj pustinji blizu Antinoje Tivaidske[12]. Nemoguce je iskazati recima velike podvige, kojima se on odavao na vrhu divlje pustinjske gore, odakle ni jedanput ne sidje u naseljena mesta. A ka tom vrhu probijala se kroz ostro stenje uska stazica, po kojoj se jedva moglo stupati nogom. Revnosni posetioci zaticali su starca gde sedi pod kamenom nastresicom pestere, u kojoj se zbog mraka jedva mogao nazreti pustinjak. Od starosti on se sav tresao, jer mu je bilo preko sto deset

godina. Drugi oci pustinjaci govorahu o prepo dobnom Iliji da niko ne pamti kada se on nastanio na gori. Pod starost on je jeo samo po tri mala parceta hleba izjutra, a toliko i uvece, i po tri slane maslinke. U mladosti pak on je samo jedanput nedeljno uzimao hranu. One koji su mu radi pouke dolazili, on je ovako poucavao: "He predajte sebe pod vlast Satani. Postoje tri projave djavolske sile, koje se izazivaju grehopadima inoka: prva - zaboravnost, druga - lenost, treca - pohota. Kada na inoka napada zaboravnost, radja se lenost, od lenosti dolazi pohota, a od pohote covek pada. Ako je pak inok oprezan i ima strah Bozji, u njega nema ni lenosti, ni rdjave zelje. Zato je Satana i nemocan protiv takvog monaha; nema sile da takvog coveka uvali u greh; i takav se covek spasava blagodacu Bozjom". Pokazujuci primer istinskog monaskog zivota, prepodobni Ilija u dubokoj starosti otide ka Gospodu.

SPOMEN SVETOG OCA NASEG GRIGORIJA OHRIDSKOG

Blagocestivi ucitelj i pastir stada Hristova. U natpisu jednom u crkvi Svete Sofije u Ohridu naziva se "Grigorijem premudrim", "koji premudro poucava narod bogopisanim zakonima". Upokojio se 1012 godine.

SPOMEN SVETIH MUCENIKA KELSIJA, ANTONIJA, ANASTASIJA, MARIONILE, sedmoro decaka i dvadeset vojnika

Svi ovi sveti mucenici postradase sa svetim Julijanom[13].

SPOMEN SVETOG OCA NASEG KIRA, patrijarha Carigradskog

Bogomudro upravljao Crkvom sveti otac nas Kir; patrijarhovao osam godina (705-713 g.) u vreme cara Justinijana II i Filipika; upokojio se 714 godine.

SPOMEN SVETOG OCA NASEG ATIKA, patrijarha Carigradskog

Patrijarhovao oko dvadeset godina (406-425). Rodom je bio iz Savastije u Jermeniji. Odbacivsi Makedonijevo ucenje zamonasi se, postavsi zatim i prezviter Velike Crkve. Po izboru za Carigr. Patrijarha revnovao za Crkvu i vaspostavio praznovanje Sv. J. Zlatousta u Carigradu. Mirno se prestavio u Gospodu 10. okt. 425 godine.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG AGATONA

Cuveni egipatski podviznik, sveti Agaton se podvizavao u cetvrtom stolecu. Slavljen mnogo zbog svoje krotosti, smirenosti i blagosti. Jednoga dana k njemu dodjose neki s namerom da iskusaju te njegove vrline, i da ga razgnjeve. I rekose mu: Jesi li ti Agaton? Culi smo da si bludnik i gordeljivac. - Prepodobni im odgovori: Da, to je istina. - Opet mu rekose: Agatone, ti si brbljivac i opadac. - Prepodobni odgovori: Da, to jesam. - Jos mu rekose: Agatone, ti si jeretik. - Prepodobni odgovori: Nisam jeretik. - Onda ga kusaci zamolise da im objasni, zasto je one prve uvrede primio a ovu nije mogao podneti. Starac im odgovori: One sam uvrede primio, jer su korisne za moju dusu, a ovu nisam, jer biti jeretik znaci biti odvojen od Boga. - Cuvsi to, pitaci se udivise mudrom rasudjivanju starcevom. Ovaj sveti Agaton se spominje u Otecniku (Geroupkbu).

SPOMEN SVETOG MUCENIKA ABO

Rodom iz Arabije. Zato sto se obratio Hristu i ispovedao svoju veru u Njega, on bi posecen i spaljen od muhamedanaca u Tiflisu 8 januara 790 godine.

SPOMEN SVETE NOVOMUCENICE PARTENE

Ova sveta mucenica iz Edese (Severna Grcka) postrada za Hrista 1373 godine, kada Turci zauzese grad Edesu. U gradu Edesi i danas pokazuju brezuljak gde je ziva zakopana. Spomen njen vrsi se u Edesi 8 januara.

SPOMEN SVETOG SVESTENOMUCENIKA ISIDORA i ostalih 72 s njim

Postradali u gradu Jurjevu, u Rusiji, 1472 godine. Sveti Isidor bese svestenik pri crkvi svetog Nikolaja u Jurjevu; revnostan nastavnik svoje pastve i nepostidni molitvenik, on medju hriscanima sijase kao zvezda svojim vrlinama. Revnostan pobornik Pravoslavlja on cesto podsticase tamosnje Nemce da ostave latinsku veru i prisajedine se Pravoslavlju. To bi dostavljeno biskupu i vlastodrscima Nemcima. Na Bogojavljenje, u vreme osvecenja vode na reci Omovzi, Nemci, poslani od biskupa, uzese Isidora i prisutne ljude i zene i odvedose pred sudije gradske. Na sudu ih mnogo istjazavahu i primoravahu da se odreknu pravoslavne vere i pristupe k latinstvu. Ali. oni ostadose cvrsti i nepokolebljivi u svojoj veri, zato ih vrgose u tamnicu. U tamnici sveti Isidor pricesti sebe Svetim Tajnama koje je imao pri sebi, a pricesti i sve sto behu s njim: ljude zene i decu. To ih sve ispuni velikom duhovnom radoscu. Pri tome ih sveti Isidor bogomudrom poukom ohrabri i oblazeni. Mucitelji izvedose stradalce iz tamnice na sud pred biskupa i svih latina koji se behu slegli. Latini ih ponovo stadose nagovarati, i primoravati, da prime njihovu latinsku veru. Ali hrabri ispovednici ostadose nepokolebljivi. Tada surovi biskup naredi da Isidora obuku u svestenicko odjejanje, pa njega i sve ostale onako kako su obuceni, bace u reku na onom mestu gde je on osvecivao vodu na Bogojavljenje. Stradalaca sa uciteljem njihovim Isidorom bese sedamdeset dva. I svi oni predadose ciste duse svoje u ruke Boga zivoga i bise ovencani besmrtnim vencima. U prolece pojavise se telesa svih ispovednika Hristovih, na tri poprista daleko od Jurjeva, na povrsini reke, potpuno citava i nepovredjena. Tada pravoslavni ljudi uzese cesne mosti svetih stradalaca, i cesno ih pogrebose u Jurjevu kraj crkve svetog Nikolaja.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG

MAKARIJA MAKRISA

Ovaj prepodobni Makarije bese poreklom iz Soluna, i bese savrsen muz u reci i vrlini i razumnosti. Jos u mladom uzrastu dodje u Svetu Goru i bi postrizen u manastiru Vatopedu. Kasnije otide u Carigrad i posta iguman manastira Pantokratora i duhovnik cara Manuila Paleologa[14], koji mu dade dostojanstvo velikog protosingela. Upokoji se od zarazne bolesti 7 januara 1431 godine na ostrvu Halci kad Carigrada.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NASEG TEODORA

Prepodobni Teodor bese ktitor i iguman manastira Hore u Carigradu.

NAPOMENE: 1. Pocetkom VII veka Persijanci su prodrli u Palestinu; 613. g. zauzeli su Damask, a 614. g. osvojili i sam Jerusalim. 2. Carovao od 379. do 395. godine. Za njegove vladavine hriscanska vera bi konacno ucvrscena u Rimskoj carevini. 3. Sveti patrijarh Nektarije upravljao Carigradskom crkvom od 381. do 397. godine. Praznuje se u Sirnu subotu. 4. Antinoj - poveci trad na meci izmedju Srednjeg i Gornjeg Egipta. 5. Podrazumeva se Kelsije, sin svirepog gonitelja hriscana - Markijana. 6. To bi 313. godine. 7. Rostislav Vsevolodovic, sin Vsevoloda Jaroslavica i unuk Jaroslava mudroga, knezovao u gradu Perejaslavu, na jugu od Kijeva. 8. Polovci - nomadski narod mongolskog porekla, boravio od druge polovine IX veka u juznoruskim stepama i do najezde Tatara stalno cinio pljackaske napade na Rusiju.

9. Carovao od 284. do 305. god. 10. Serapis - egipatsko bozanstvo, postovano i u Rimskoj carevini. Smatran bogom umrlih dusa, prizivali ga kao spasioca od bolesti i smrti. 11. Livija - pokrajina na severu Afrike, zapadno od Egipta. 12. Tivaidska oblast - nazivala se tako po glavnom gradu gornjeg Egipta: Tivi. U blizini grada Antinoja nahodilo se ne malo otselnickih kelija i kinovija. 13. Videti o njima opsirnije pod danasnjim danom: Spomen svetih mucenika Julijana i Vasilise. 14. Manuil II Paleolog vladao Vizantijom od 1391. do 1425. godine.