Tap Zavrsni Rad.docx

1

Сажетак У овом научно-прегледном чланку позабавићемо се приказом монографије Откривање тоталитета. Романи Растка Петровића проф. др Предрага Петровића. Анализираћемо теоријско-методолошки приступ др Петровића, као и одлику Растковог стваралаштва коју препознаје као кључну за његову романескну поетику – тоталитет. Ослањајући се на ставове Расткових савременика и каснијих критичара, не испуштајући из вида друштвено-историјски контекст у коме је Растко живео и стварао, Предраг Петровић сопственим запажањима на Растково прозно стваралаштво упознаје читаоце са поетиком једног од најзначајнијих представника

српског

развијеног

модернизма

на

јасан,

арументован,

кохерентан и пријемчив начин.

Кључне речи: Растко Петровић, Предраг Петровић, роман, модернизам, тоталитет

2

Приказ монографије Откривање тоталитета. Романи Растка Петровића

Увод Када се говори о Растку Петровићу (1898-1949), једна од првих − ако не и прва асоцијација је раздобље у књижевности и уметности које се назива свеобухватним именом авангарда. Ово раздобље је унело многе новине у тадашњу књижевност, и то новине на које највећи део читалаца и критичара није гледао нимало благонаклоно. Међутим, те новине су биле крик једне генерације младих људи, генерације која је преживела незамисливе ужасе и патње дотле највећег рата у људској историји, а којој су код нас, између осталих, припадали Црњански и сам Растко. Са друге стране, технолошки развој и научна достигнућа, који умногоме дугују свој убрзани раст управо Првом светском рату, послужили су уметницима ове генерације да уобличе свој израз и поведу књижевност, али и друге видове уметности новим путем. Имајући у виду историјске околности, Растково ерудитно образовање, свестраност и уметничку сензуалност, добијамо неку најосновнију представу о писцу Бурлеске Господина Перуна Бога Грома, Дана шестог и Људи говоре. Да би могао уопште могао разумети Расткову поетику, читалац мора и сам имати у најмању руку завидан ниво опште културе и неутаживу жеђ за знањем. Управо ту на сцену ступа монографија др Предрага Петровића, која нас најпре упознаје са самим Растком, његовим погледима на уметност, искуствима и узорима, а затим нам детаљно и разумљиво тумачи његове романе, чинећи не само да на први поглед шокантни и неразумљиви текстови открију смисао који им је Растко наменио, већ и да заблистају својом пуном, модернистичком уметничком лепотом.

3

Најважније идеје Моногафија је насловљена тако да читаоце одмах упућује на предмет којим ће се бавити, без потребе да се наслућује неко потенцијално скривено значење, и састоји од седам поглавља. Сваки Растков роман је истражен у посебном поглављу, а шесто поглавље је посвећено – вероватно не случајно – Растковом најобимнијем и најзначајнијем роману, Дану шестом. Поменуто поглавље, насловљено Condition humaine: Дан шести подељено је на шест мањих, посебно насловљених целина, које се баве најважнијим питањима у вези са наведеним романом. У прва три поглавља аутор нас упознаје са самом идејом тоталитета, њеним филозофским упориштем и односом према жанру романа, као и са Растковим поетичким начелима. У тим поглављима стичемо основна знања о теми монографије, која су нам неопходна за разумевање и праћење анализа и закључака које аутор доноси бавећи се Растковим романескним стваралаштвом у каснијим поглављима. Следећа три поглавља су посвећена романима по редоследу којем су и објављивани, што је, ако можемо тако рећи, срећна подударност, јер се градацијски може пратити развој Расткове поетике током његове стваралачке каријере – од почетка обележеног романом Бурлеска Господина Перуна Бога грома, преко жанровски проблематичног дела Људи говоре, до, како сам аутор каже, „монументалног романа” Дан шести. Последње, седмо поглавље заокружује тему ове монографије, комплетира наше знање о књижевно-историјском периоду у којем је Растко живео и стварао и његовим поетичким ставовима, али нам пружа и податке о утицају које је његова поетика имала на касније ствараоце. Аутор

монографије

свој

теоријско-методолошки

приступ

заснива

на

истраживању писане грађе о поетици Растка Петровића, не изостављајући ону грађу која се не тиче директно његове поетике. У монографију је укључена грађа многих домаћих и страних књижевних критичара, Расткових колега и савременика, али и теоретичара књижевности, филозофа, психолога – једном речју, свих оних чија истраживања можемо пронаћи у његовој поетици и која нам могу помоћи да схватимо поетику једног ерудите и свестраног човека какав је он био. Изоставивши сувишна питања и искористивши прикупљену грађу и своје лично познавање материје на најбољи могући начин, др Предраг Петровић успева да сачини монографију која не

4

само да расветљава непознанице у вези са темом коју обрађује, већ пружа и чврсту полазну тачку за будућа истраживања у вези са поетиком Растка Петровића.

5

Сам почетак монографије, под насловом Жудња за целином, одмах нас упознаје са Растковом поетиком, истичући његову модерност, на коју су утицала научна достигнућа XX века, а коју Растко представља техникама симултанизма и монтаже – такође модерним приповедачким поступцима. Међутим, др Петровић примећује да се Растко се истиче различитим хронотопом у односу на неке од најпознатијих представника развијеног модернизма и да је управо различит хронотоп заслужан за особеност Растковог схватања тоталитета. Др Петровић у Растковим каталозима примећује митске архетипове, али и последња достигнућа науке и филозофије оног доба. Позивајући се на једног од првих Расткових критичара, Ива Андрића, др Петровић закључује да се Растков романескни тоталитет „изнад свега реализује као тоталитет изражајних поступака”. (Петровић 2013: 8) Други Растков критичар и савременик, Станислав Винавер, такође доводи његов тоталитет у везу са науком наводећи причу о француском природњаку Жоржу Кивију. Ову Винаверову причу др Петровић проницљиво доводи у везу са занимањем главног јунака Растковог Дана шестог, али и са утицајем на касније ствараоце позног модернизма попут Данила Киша. Као још једну од потврда Расткове модерности др Петровић узима неразумевање његовог стваралаштва, које је владало чак и после његове смрти. У вези с тим наводи чувени књижевни и политички „сукоб на левици”, као и неразумевање од стране тадашње левице и деснице. Др Петровић примећује да Растков тоталитет обухвата све, од тајне рођења до тајне смрти и цитира Зорана Мишића, који каже: „Расткова тежња за синтезом између савремености и традиције, космополитског и националног духа била је сувише невиђена и смела да би могла бити до краја остварена.” (Петровић 2013: 11) Уз то, прихвата Мишићеву оцену да је Растко песник косовског опредељења, али који не заступа устаљене поларитете освете или величања националне катастрофе, већ песник који полази трећим путем – он заправо тражи одговор о смислу човековог постојања. Наводи се и оцена Јана Вјежбицког, који Растка сматра кључним аутором српске авангарде. На крају уводног поглавља, изневши и своје и туђе аргументе, др Петровић потврђује читаоцима да ће се његова књига бавити тематиком која је у сагласности са насловом – откривањем тоталитета у Растковим романима. Друго поглавље, под називом Work in progress: роман и тоталитет, др Петровић започиње упознајући читаоце са идејом тоталитета и њеним упориштем у филозофији, као и са проблемом тоталитета и схватањима за и против тоталитета. Овде 6

се др Петровић позива на виђење Умберта Ека, који сматра да модерна култура ипак није могла да одоли античким и средњевековним визијама света као уређеног космоса, иако је сама била израз реакције на канонизоване вредности. Ово се почетком ХХ века почиње испољавати у књижевности, и то у жанру романа, који је као такав усмерен на тоталитет, али с том разликом у односу на епопеју што роман мора да открива скривени смисао живота. Овом ставу др Петровић придружује и виђење Ђерђа Лукача, који је мишљења да људски ум заправо има потребу да овлада целином. Иронија постаје кључна структурална категорија романа. Лукач заснива и категорију времена као другог елемента поетичке целовитости, а др Петровић ту категорију правилно препознаје у модерним романима ХХ века, од Џејмса Џојса до Милорада Павића. Др Петровић овде такође упознаје читаоце и са модерним техникама приповедања

којима

се

укида

хронологија

–

симултанизмом,

монтажом,

асоцијативношћу и током свести и као пионирско дело у коме се јавља тоталитет времена наводи Џојсов роман Уликс (1922). Још један приповедачки поступак који Уликса чини модерним јесте каталог, и то, како др Петровић каже, каталог „свих могућих стилова и регистара” (Петровић 2013: 26). Др Петровић, осим Џојса, сматра и Алфреда Деблина једним од пионира модерних техника приповедања, јер се у његовом роману Берлин Александерплац користи техника колажа. Овде нас др Петровић упознаје са ставом Валтера Бењамина, који у техници монтаже види разарање затворене композиције романа, али и увођење једне старе, епске технике приповедања – каталошког описивања. Међутим, приповедачи развијеног модернизма каталошки набрајају појмове свог доба, што др Петровић тумачи као опседнутост неограниченим и вишеструким. За разлику од дела класичне књижевности, која су прикривала процес свог настанка, авангардна дела су експлицитно приказивала и огољавала своју конструкцију и то управо поступком монтаже. Слажући се са ставом Теодора Адорна, др Петровић такође сматра да и „неорганско” дело мора остварити известан степен концептуалног јединства да би уопште било препознато као уметност. Читаоци се овде упознају и са виђењем Петера Биргера, који наводи да је у органском делу јединство дато непосредно, а у неорганском делу посредовано, а у екстремним случајевима га тек читалац може сам створити. Др Петровић нас овде упознаје са још једном особином Расткове поетике – енциклопедичношћу, пошавши од студија Михаила Бахтина о Пушкиновом Оњегину и Достојевсковом Рату и миру. Бахтин енциклопедичност схвата као могућност говорне разноликости, тј. потребу романа да успостави, како каже др 7

Петровић, „језички, говорни и стилски тоталитет епохе схваћен као динамична, у интеракцији ликова и приповедача стално успостављајућа целина.” (Петровић 2013: 34) Сежући

дубље

у

историју

књижевности,

др

Петровић

нас

упознаје

са

енциклопедичношћу као иманентним својством романа од антике, преко барока до новијег доба. Такође, увиђамо да се енциклопедичност, осим на говорном, испољава и на жанровском плану. Овде нас др Петровић упознаје и са појмом интертекстуалности, такође карактеристичним за епоху развијеног модернизма и Расткову поетику, а чије је теоријско утемељење такође поставио Бахтин. Нортроп Фрај унапређује Бахтинову теорију тако што открива значај архетипова, који се такође јасно препознају у Растковој поетици.

Као

архетип

архетипова

Фрај

узима

Библију.

Фрајев

појам

енциклопедичности знатно је шири од Бахтиновог, који се првенствено односи на роман. Као што Еко види утицај ондашње науке на Џојсову визију света, који се огледа у Ајнштајновој теорији релативитета, тако и др Петровић види сличне утицаје на Растково романескно стваралаштво и наводи да се од шездесетих година ХХ века појављују

остварења

која

позивају

читаоца

да

одустане

од

текста

као

једнодимензионалног линеарног простора. У трећем поглављу нас др Петровић боље упознаје са Растковим поетичким погледима, те је поглавље и насловљено сходно ауторовој намери – Чиме нахранити роман? Поетички погледи Растка Петровића. На самом почетку погавља откривамо да је Растко гајио страст према енциклопедијама, заједно са неким другим познатим писцима као што су Бодлер, Борхес и Киш. Др Петровић овде износи Растково виђење књижевности, рекавши да Растко књижевност сматра врхунским изразом који човек може дати смислу своје судбине, али је исто тако и брани пред покушајима маргинализације. У овом поглављу нас аутор упућује на једну изузетно важну чињеницу, која је можда и пресудна за поимање Расткове поетике − Растко, за разлику од Андрића и Црњанског, посматра људску судбину у знатно ширим димензијама: у космичкој и метафизичкој димензији. Микрокосмос појединца је у сталној вези са митском целином колектива и универзалног постојања природе. Своје ставове Растко је износио већ у својим ликовним критикама. У његовој поетици се јасно запажају технике монтаже и симултанизма, нпр. у Бурлесци Господина Перуна Бога Грома (1921). Такође сазнајемо и како се Растко упознао са овим 8

поступцима. Наиме, у авангардном сликарству такође постоје ови поступци, а Растко се са њима упознао у Паризу, после Првог светског рата. Захваљујући томе он другачији доживљај простора преноси у текст, са циљем да га споји са временом. Спајање времена и простора има упориште у Ајнштајновој теорији релативитета, са којом је Растко упознат и којом је одушевљен. Он је, као и Џојс и Деблин, поборник става да савремени човек мора ићи у корак са временом и бити упознат са актуелним научним и филозофским достигнућима, као и да своја знања мора употребити у промени самог стваралачког поступка. Како сам каже, приповедање све више постаје занат. Растко верује у моћ духа, али не одобрава став надреалиста да се људска духовност ограничи искључиво на стање подсвести. Он заговара ангажовање свих потенцијала људске личности – и у овом ставу се може уочити његова страст за тоталитетом. Растко жели да свесним открије подсвесно и несвесно и у томе се ослања на истраживања америчког психолога Вилијема Џејмса. Растко се служи декомпоновањем језика да би дошао до аутентичног садржаја подсвесног, што је као резултат дало његов карактеристични заумни језик, који се ослања на архаично културно памћење и искуство инфантилног. Др Петровић овде читаоце упућује на Растков есеј из 1924. године под насловом Младићство народног генија, у коме је највише писао о заумном језику. Растко пише о комичном и о гротескном, о феноменима који спадају у домен карневалске слике света, а такође се бавио и проучавањем старије српске културе, од остатака паганских обичаја у лирским песмама до средњевековног фреско-сликарства и архитектуре. Др Петровић наводи запажање Марка Ристића, који каже да је Растко био први који је на тај начин посматрао наш Средњи век. (Петровић 2013: 63). Како примећује др Петровић, Растко развија методу археолошког читања усмене књижевности, којом идентификује и издваја различите слојеве културе наталожене током историје око првобитног митолошког језгра. Своја поетичка схватања Растко преноси и у Дан шести, чији главни јунак, Стеван Папа-Катић, постаје палеонтолог. Др Петровић закључује да су Расткови огледи о књижевности у знаку митопоетске слике света, која доминира у његовим романима, а чија је поетика блиска енциклопедичности у митском кључу. Растка првенствено занимају дела у којима може да уочи сензибилност и дух модерног доба, али такође издваја и Толстојев Рат и мир и Хомерову Илијаду, „фасциниран грандиозним захватом историјских догађаја који задобијају размере судбинског за колектив и појединца” (Петровић 2013: 67). Растко жели да прикаже 9

тоталитет света у рату, којег сматра највећим и најтрагичнијим доживљајем човечанства, жели да композиционо обухвати светскоисторијску и универзалну позорницу дешавања, али и трагичну ситуацију појединца, за коју је узор пронашао у Џојсовом Уликсу. Управо захваљујући Уликсу, Растко поетички заснива ток свести у првом делу Дана шестог, али дајући му нови смисао и друкчије наративне могућности у односу на Џојсов роман, што др Петровић даље образлаже. Уместо ауторски посредоване психолошке анализе, модерни роман настоји да успостави директну реконструкцију психолошког симултанизма. На овај начин се успоставља сложена естетска активност између приповедача, јунака и читаоца, у којој приповедач не мора нужно да објашњава свој стваралачки поступак. Растко највише пажње посвећује приповедачким механизмима и асоцијативним везама којима се остварује доминација субјективног времена. Доживљаји улазе у логички ток својим квалитетима, а не по логичкој структури. Растко верује да роман има ту могућност да сабира знања и методе из различитих научних дисциплина обанвљајући синкретичку слику света, каква постоји у миту Овај однос експлицитне и иманентне поетике у делу Растка Петровића можда је најближи односу који се неколико деценија касније успоставља у опусу другог значајног аутора енциклопедијске поетичке провенијенције, Данила Киша. Упознавши нас са Растковим поетичким начелима, др Петровић прелази на његове романескне текстове, почевши од првог објављеног – Бурлеске Господина Перуна Бога Грома из 1921. године. Четврто поглавље тако и носи наслов Енциклопедијски облик: Бурлеска Господина Перуна Бога Грома. У вези са овим романом др Петровић примећује да је то „вероватно први роман у нашој књижевности за чији је настанак и иманентну поетику од кључног значаја простор библиотеке”. (Петровић 2013: 79). Међутим, како и сам наводи, такво запажање је још у то време изнео и Иво Андрић, један од првих Расткових критичара. Овде је од изузетне важности оцена др Петровића, која мора бити наведена: „Расткова

Бурлеска

своје

постојање

очигледно

дугује

низу

других

документарних и књижевних текстова, заснивајући тако у модерној српској књижевности тип енциклопедијске или ерудитне имагинације која је феномен библиотеке... Бурлеска је један од најамбициозније осмишљених романа у нашој књижевности јер у огромном временском распону, од митских космогонија до првих деценија двадесетог века, приказује историју и културу Словена на балканским просторима (својеврсни словенски универзум), али у исти мах, због своје сложене 10

приповедачке структуре, она је и енциклопедија књижевних поступака. Растков роман није само изразит пример авангардног мешања жанрова, него је пародијски преглед готово свих постојећих жанрова наше усмене и писане књижевности...” (Петровић 2013: 79−80). Др Петровић сматра да је Бурлеска ближа Уликсу због односа према миту и пародији, али да такође има и мотивске, стилске и композиционе везе са Библијом. У Бурлесци се такође одражава и Фрајево запажање да се средиште европске приповедачке књижевности спушта од јунака као божанског бића, преко легедарног хероја, епског и трагичног протагонисте до иронично приказаног појединца модерног доба. У наставку поглавља нас аутор упознаје са приповедачким техникама у Бурлесци, које је Растко преузео из сликарства – колажом и монтажом – а које је се јављају и код Пикаса. Овим техникама се не само разара композиција и јединство традиционалног романа, већ се отварају и нове епске могућности и оне Расткову Бурлеску приближавају Деблиновом Берлин Александерплацу. Растков геолошки приступ фолклору нам је представљен кроз конкретне примере из Бурлеске, где нам др Петровић истиче митско језгро о сукобу старословенских божанстава Дажбога и Трајана, које има заправо открива алегоријско језгро о борби дана и ноћи. Као још један приповедачки поступак представља нам се пародија, која се огледа у изневеравању жанровских конвенција. Објашњава се улога пародије у развијеном модернизму, али се наводе и други наши писци који су се њоме на тај начин служили – Црњански и Винавер. Указује нам се и на један куриозитет – наиме, др Петровић Бурлеску препознаје као први роман у нашој књижевности у коме се недвосмислено јављају хомоеротски елементи и у сексуалној необузданости богова он види узрок њихове пропасти на крају друге књиге Бурлеске. Др Петровић увиђа и пародијске аналогије са Библијом и први Растков роман назива њеном паганско-хришћанском пародијом. Међутим, овде аутор уочава битну разлику у односу на Библију – у Растковом роману историјом не управља божанско провиђење. Растково (и авангардно) окретање древним културама аутор тумачи као жељу за повратком у изгубљени рај или сигурност пренаталног стања. Поступци карневализације се схватају као полазиште за тумачење Расткових дела, поготово Бурлеске, која сам свој назив дугује карневалским жанровима. Износи се занимљива хипотеза да се Растко упознао са техником карневализације током боравка у Паризу. 11

Да би нам боље обајснио енциклопедијску природу Бурлеске, др Петровић нас води даље у историју књижевности, у античка времена, и подсећа нас на жанр менипске сатире – писани жанр који је пресудно утицао на формирање романа као енциклопедијске форме и објашњава нам зашто Бурлеску сматра енциклопедијском формом – он је, наиме, сматра каталогом приповедачких ситуација. Расткова Бурлеска је, како каже аутор, уз Црњансков Дневник о Чарнојевићу први роман у нашој модерној књижевности чија је наративна стуктура у интертекстуалној комуникацији са низом других текстова различитих жанрова. Сам назив Растковог романа Бурлеска др Петровић најпре доводи у везу са естетичком категоријом гротескног и сматра да је он очигледна алузија на Дантеову Комедију, али да се Расткова Бурлеска не може ни стилски ни жанровски свести на традиционално одређење бурлеске као жанра ниске комике. У Растковој Бурлесци др Петровић препознаје две врсте гротеске – комичну гротеску у првом, паганском делу романа и страшну гротеску у другом, хришћанском делу. Такође, због ерудитне фантазије исказане у делу, он Растков први роман сматра претходницом Павићевог Хазарског речника и Опсаде цркве Светог Спаса Горана Петровића. Пето поглавље књиге нам представља Растково међу читаоцима најпопуларније прозно дело, које се често посматра као путопис. Наравно, реч је о делу Људи говоре, које др Петровић назива каталогом говорних жанрова и тако и насловљава ово поглавље: Каталог говорних жанрова: Људи говоре. Аутор овде улази у дубљу анализу овог романа, наговештавајући на почетку поглавља да роман није баш тако једноставан као што се на први поглед чини, нити да се може, као што неки мисле, сматрати одустајањем од авангардног експеримента. Др Петровић уочава низ поетичких, тематско-мотивских и интертекстуалних веза међу Растковим романима, а жанровску и стваралачку концепцију овог романа проналази у Растковом есеју Хелиотерапија афазије из 1923. године, у коме Растко размишља о природи језика и смислу комуникације у модерној култури. Наиме, Растко сматра да речи и изрази учесталим понављањем постају попут магијских формула којима се започиње разговор и којима се приближава другом бићу. У овоме Растко види нешто од првобитне митотворне и поетотворне снаге. Протумачивши Расткова размишљања, аутор књиге закључује да се добила онеобиченост перцепције, која се јасно увиђа када се упореде перспективе наратора у Бурлесци и Људи говоре. Захваљујући овој онеобичености, Људи говоре постаје роман 12

који се бави проблематиком смисла стваралачког чина, као и односа уметника и стварности. Свако кретање напред у овом роману др Петровић посматра као повратак у прошлост, према пренаталном и нагонском. На овом месту нам се открива и веза овог романа са Даном шестим, у коме се такође јасно увиђају Расткова настојања за повратком у времена исконских култура. Даља анализа аутора књиге наводи на закључак да је овај роман заснован на двострукој комуникацији – дијалошкој и монолошкој. У монолошкој комуникацији, коју приповедач остварује сам са собом, преиспитују се његови поетички и животни ставови. Због тога се, како сматра др Петровић, у оквиру истог приповедачког лица разликују две наративне инстанце. Роман Људи говоре потврђује припадност авангардном експерименту и због још једне особине, са којом нас је аутор упознао још на почетку своје монографије о Растковим романима. Та особина се огледа у откривању процеса уметничке креације и психолошких и стваралачких мотива у овом роману, што је јасна одлика уметничких текстова из овог књижевноисторијског периода. У овом роману се увиђа једно од Расткових хуманистичких убеђења – да језичке разлике не ограничавају човекову вољу да се споразуме са другим, али и да се приче о људској срећи или несрећи не разликују без обзира на ком језику биле испричане. Ипак, свестан је да је потпуно превазилажење разлика међу људима говором једна утопијска замисао. Аутор нам указује на Расткову фасцинираност људским говором, која се нарочито јасно види у путопису Африка. Завршни део романа, према виђењу др Петровића, у вези је са Даном шестим на језичком плану и плану поступка приповедања, јер је позиција приповедача у роману Људи говоре блиска позицији главног јунака романа Дан шести, Стевана Папа-Катића, конкретно у поглављу Стеванова 'Мисао у олуји' када је добила свој смисао и свој облик. Паралеле на ова два плана разрешавају питање односа између свесног и подсвесног у поступку приповедања, што је једно од кључних питања у авангардним поетикама. Др Петровић нас је на почетку своје монографије упознао са Растковим неслагањем са ставовима надреалиста да се процес стварања ограничава само на подсвесно и завршно поглавље романа Људи говоре схвата као покушај да се мобилишу сви нивои свести да би се доживео пуни живот. Такође сматра да је Растко пронашао могућност за откривање и артикулацију подсвесног управо у разарању језика контролисаног разумом, „дневног” језика. Растков „ноћни” језик, као и Џојсов,

13

разграђује „дневни” језик користећи се игром речи која наговештава многе нивое значења. И у Људи говоре и у Дану шестом овај „ноћни” језик као да се рађа из олује. Што се тиче жанра овог романа, др Петровић сматра да је путопис његово жанровско полазиште, али наводи и запажање Станислава Винавера, који је приметио да су путопис и фигура путника у основи целокупног Растковог књижевног дела. С тим у вези, др Петровић наводи да хронотоп пута и сусрета имају огроман значај у развоју књижевности, најпре романа; а да у Растковом књижевном делу путовање обогаћује човекову духовност и даје му способност да разуме друге људе и културе. Растко модификује путописну топографију у романескно конструисани простор, закључује аутор. Међутим, и време као друга компонента хронотопа добија специфичну функцију у овом Растковом експерименталном роману. Др. Петровић рођење детета у овом роману сматра симболичним и завршним одговором на питање о смислу и вредности живота. На крају овог поглавља аутор најављује следеће, најобимније поглавље своје монографије, посвећено Растковом, како каже, монументалном роману, који такође назива једним од врхунаца српског романа у ХХ веку. Шесто поглавље, како је већ раније поменуто, аутор посвећује Растковом најобимнијем, постхумно објављеном роману – Дану шестом и даје му наслов Condition humaine: Дан шести. Ово, најобимније поглавље монографије, издељено је на шест целина, које носе наслове: Објава 'Дана шестог': „једна бурна и замршена повест”; Три, два, један: трилогија, диптих или јединство?; Растков контрапункт живота; Мит о вечитом повратку; Гранична ситуација језика; Роман и модерна наука. У свакој целини аутор се бави по једним кључним питањем у вези са тумачењем наведеног романа. Пре него што крене са детаљном анализом, аутор нам најпре представља најважније детаље Дана шестог, који нам помажу да пратимо даље излагање. Др Петровић овај роман назива сумом Растковог животног опуса и животног искуства, јер су у њему свој завршни одјек добили скоро сваки Растков приповедачки, песнички, путописни или есејистички текст и експлицира да је у овом роману до врхунца доведена Расткова опсесија да изрази тоталитет људске судбине. Међутим, др Петровић нам скреће пажњу и да овај роман имплицитно комуницира са целином књижевног, историјског, научног и идеолошког искуства времена у коме је настао.

14

Одмах бивамо упознати са различитим аспектима тоталитета приказаним у роману, о којима ће се аутор касније подробније бавити. Прва целина нам већ самим својим насловом даје јасну представу о детаљима објављивања Дана шестог. Упознајемо се са годином (годинама) објављивања романа, у наставцима и у целини, као и са врло важним књижевним, поетичким и политичким питањима која су постављена одмах по његовом објављивању. Др Петровић полази од времена када се у Растку родила замисао да започне рад на овом роману и износи податак да је у то време наслов првобитно био другачији – гласио је Осам недеља. Упознајемо се са врло важним дешавањима која су се одиграла по Растковој смрти и објављивању романа. Аутор наглашава идеолошки обрачун Марка Ристића са тада већ мртвим Растком, изнет у есеју Три мртва песника1. Ристић овиме отвара питање о сукобима књижевне левице и деснице током тридесетих година ХХ века и са свог, надреалистичког становишта, оптужује готово све модернисте да су се окренули уметничком и идеолошком конзервативизму2. Однос према историји такође добија своје место у овом делу монографије. Др Петровић уочава да се у првом делу Дана шестог тај однос заснива „на приповедачкој артикулацији антрополошке и онтолошке дубине ратне трагедије која надилази историјско и постаје катаклизмичко, митско дешавање.” (Петровић 2013: 171). Аутор упоређује идентитет појединца у Растковом роману и Јаковљевићевој Српској трилогији и закључује да у Дану шестом појединац бива дехуманизован, изједначен са животињом. Међутим, др Петровић не одриче Растку осећање припадања националном, јер, наводећи пример поеме Вук, истиче Растков покушај да националном фолклору прида универзалну симболику. Прва целина шестог поглавља монографије завршава се ауторовим слагањем са оценом Лазара Трифуновића да се Растко својим погледима на уметност битно разликовао од ондашње левичарски и десничарски оријентисане критике. Ни тема друге целине не изневерава њен наслов. Овде се аутор бави дилемом да ли се два дела Растковог романа могу схватити као целина и поставља питање у каквој

Ристић, Марко. Три мртва песника. https://vdocuments.site/marko-ristic-esej-tri-mrtva-pesnika.html Др Петровић изражава неслагање са Ристићевом оценом, износећи податак да је Растков роман био цензурисан у то време, будући да није био у складу са представом националног страдања у Првом светском рату и наводи да су само поједини критичари, попут Зорана Мишића, у то време високо вредновали овај роман. Оно што др Петровић види као авангардну мисао јесте сама могућност да роман не говори о рату као о националној, херојској или државотворној драми, као што о њему говори Српска трилогија Стевана Јаковљевића. 1 2

15

се вези овај роман налази са Растковим кратким романом Са силама немерљивим, објављеним 1927. Аутор запажа да су готово сви јунаци Расткових романа младићи, што доводи у везу са Растковом визијом историје и мита, у којој се детињство и младост појединца везују за архетипску имагинацију. Др Петровић уочава Расткову намеру да превазиђе мелодрамски оквир приче романа Са силама немерљивим и да у Дану шестом у први план истакне метафизичка питања уместо моралних. Посматран одвојено од целине коју чини са Даном шестим, роман Са силама немерљивим не садржи тоталитет као поетички интерес, сматра др Петровић. Посебна пажња је посвећена приповедачким техникама у овом роману. Аутор монографије нас упознаје са процесом обликовања Расткове романескне поетике и великим узором који је у томе имао – Џејмсом Џојсом и његовим романом Уликс. Ток свести је једна од најзначајнијих приповедачких техника у Дану шестом и управо ту технику др Петровић сматра врхунцем Растковог језичког експеримента. Даље, он не сматра да је први део овог романа представљен у форми интимног дневника, већ га посматра као енциклопедију стања, мисли и осећања, али и енциклопедију приповедачких поступака. Овај Растков роман у целини он доживљава као монументални поетички распон, од интимног дневника до космичке енциклопедије. Др Петровић се осврће и на оцену Марка Ристића, који је сматрао да се први и други део романа Дан шести битно међусобно разликују по тону и књижевном поступку, и побија је, уочивши да други део Дана шестог чини контрапунктско јединство са првим делом. У оба дела романа др Петровић уочава исте мотиве и симболе у различитом наративном и стилском тоналитету, који се варирају. Целина Дана шестог је протумачена као дијалектика односа човека и природе, а такође је препозната и још једна одлика авангардног у Растковој поетици – утопија о виталистичкој обнови човека у природи. Аутор сматра да смисао људског живота у овом роману није дата толико у контексту друштвеноисторијских дешавања колико спрам целине природе. Следећа целина поглавља посвећеног Дану шестом, под насловом Растков контрапункт живота, доноси нам детаљније

упознавање са

употребљеним

приповедачким стратегијама и мотивацијом за њихову употребу. Аутор монографије мотивацију види у богатству свести главног јунака романа, али и његовом телесном самоосећању. Овде др Петровић уводи стања тела као врло важан детаљ у Растковој поетици, осврћући се на програмски текст његове збирке Откровење и препознајући их као врло важне за заснивање одређених мисаоних и композиционих поступака. 16

Главни јунак, оцењује др Петровић, на самом почетку романа покушава да успостави сопствени идентитет и оријентацију у простору и времену. С тим у вези је и поетички изазов Растковог приповедања, који успоставља смисаоне везе међу људским судбинама које носи ратни вихор. Иако нема сложену архитектонику као Уликс, ипак се може говорити мотивској испреплетаности, сматра др Петровић. Управо је успостављање смисаоних веза између људских судбина разлог да се читању овог романа приступи другачије, односно да се прибегне нелинеарном читању. Аутор препознаје асоцијативне нити, лајзмотивска понављања и смисаоне подударности као средства којима се успостављају везе између људских судбина у роману и посебно истиче симултанизам као техинку којом се трансформише конкретно. Хронотоп пута и сусрета успоставља везу међу збивањима и ликовима, али поглавља смисаоно и композиционо комуницирају првенствено периодичним појављивањем тајне рођења, како нам открива др Петровић. Други део романа носи нови приповедачки израз – модерне приповедачке технике бивају замењене традиционалнијим, ток свести замењује унутрашњи монолог. Ова метаморфоза приповдачких поступака заправо представља кретање од првобитног хаоса ка хармонији, сматра аутор. Четврти део шестог поглавља монографије носи назив Мит о вечитом повратку. Овде нам аутор представља тоталитет Дана шестог сагледан и из филозофског угла, уочавајући Растково ослањање на ставове немачког филозофа Макса Шелера. Ипак, највећи значај за постизање целовитости Растковог романа аутор придаје митском искуству, поново поредећи Расткову и Џојсову поетику и закључује да се у Дану шестом тоталитет успоставља у митском кључу. У наставку откривамо да је Растково интересовање за мит и окретање савременог човека миту имало дубљу психолошку заснованост и истиче се да је у овом роману однос митског и историјског хронотопа знатно сложенији. Др Петровић поред историјског тока времена у овом роману открива још један, реверзибилни временски ток, који јунаке враћа назад кроз простор и време. Сам наслов романа, Дан шести, носи са собом одређену дозу загонетности за читаоце. Др Петровић разрешава и ову дилему, објашњавајући везу наслова романа са Библијом и старозаветним митом о стварању света. Такође, аутор уочава и јаку везу између митског доживљаја света и психоанализе, увиђајући да је Растко био упознат са ставовима Сигмунда Фројда.

17

Највећу пажњу у овом делу поглавља посвећеног Дану шестом др Петровић свакако поклања тајни рођења, која је један од кључних мотива у Растковом стваралаштву. Аутор супротставља два дела романа, првом приписујући библијску симболику стварања, односно рођења, а другом лунарну, закључујући да у првом делу романа у светском рату нестаје стари свет, који је створио старозаветни Бог, а да други део романа представља космогонију једног новог света, у којем преовладава соларна симболика. У другом делу романа др Петровић препознаје и реверзибилни ток времена, који се испољава као носталгија главних јунака за изгубљеним рајем у који се треба вратити, а који је заправо старословенска прапостојбина. Лирске песме на крају романа зову јунака да се врати у своју рајску прапостојбину. Изненадну смрт главног јунака, Стевана Папа-Катића, др Петровић тумачи као знак непрекидног циклуса смрти и обнављања, јер се он после смрти враћа почетку, старословенском рају као детињем добу културе. Пета, претпоследња целина шестог поглавља монографије, под насловом Гранична ситуација језика, упознаје нас са Растковим схватањем језика, које је у роману Људи говоре наговештено, а у Дану шестом доживело свој пуни израз. Тај израз нам аутор монографије представља и објашњава, доводећи га у везу са Растковим главним поетичким узором – Џојсом. Бавећи се питањем Растковог заумног језика у овом роману, аутор препознаје да тај језик заправо има функцију разлагања људске психе у условима невероватне патње проузроковане ратом. Разлажући се по слојевима, попут геолошких наслага како аутор каже, људска свест долази до стадијума у коме речи губе своје значење, растачу се у потпуности, чинећи да се човекова свест врати до колективно несвесног. Заумни језик нам аутор представља у поглављу романа Стеванова 'Мисао у олуји' када је добила свој смисао и свој облик, а граничну ситуацију језика проналази још на двапут у роману, када је изражена тишином и животињским урликом дехуманизованог човека. Аутор уочава и језичку индивидуализацију ликова у роману, што објашњава тиме да се поетика романа успоставља на богатству језичких могућности. Заумни језик аутор посматра у контексту авангардних испитивања језичких могућности, али Растково романескно стваралаштво у целини посматра као нешто много више од простог језичког експериментисања, јер Дан шести посматра као „једно од ретких дела српске књижевности о коме се може говорити у контексту Џојсовог језичког експеримента као најзначајније тековине високог модернизма.” (Петровић 2013: 249)

18

Последња, шеста целина шестог поглавља, посвећеног Растковом најобимнијем и најзначајнијем роману доноси нам сумирање и комплетирање сазнања које смо дотле стекли о Растковој поетици читајући ову монографију. Целина носи наслов Роман и модерна наука и, сходно наслову, аутор нас упознаје са утицајем које су на ондашње литерарно стваралаштво имале друге врсте уметности, пре свега ликовна, али и последња научна достигнућа тога доба – од Ајнштајнове теорије релативитета до Борове концепције структуре атома. У завршном делу поглавља посвећеног Дану шестом др Петровић нас упознаје са Растковом ерудицијом и траговима које је оставила у његовом стваралаштву, пре свега у његовом последњем роману. Да би остварио тоталитет, Растко успешно комбинује своја знања из области друштвених и природних наука, као и знања из домена свог „заната” – књижевног стваралаштва, који унапређује у Џојсовском духу, мењајући наративну стратегију. Аутор препознаје још једну сличност Џојсове и Расткове поетике – везу између мита и модерне науке, коју доказује на примеру главног јунака Дана шестог, таније његовог занимања, али и ставова и односа научног и митског у његовој личности. Аутор завршава целину и поглавље закључком да „у Дану шестом... модерни српски роман овладава приповедачким средствима која му омогућавају да у свом поетичком и епистемолошком видокругу заснује искуство и истину науке.” (Петровић 2013: 260). Последње, седмо поглавље своје монографије др Петровић посвећује питању успостављања поетике модерног романа започињући га запажањима Хермана Броха, чије је необично поређење искористио за наслов: Модерни роман или како помирити јазавичара и крокодила? Аутор признаје да се тоталитет у модерним романима не може не доводити у везу са Џојсом, који је неопходан и за тумачење Расткових романа. Подсећамо се још једном ауторових запажања из претходних поглавља у вези са свим Растковим романима, али и са запажањима у вези са Растковом поетиком и утицајима који су је обликовали. Др Петровић истиче, осим увођења нових приповедачких средстава у наш роман, и Расткову заслугу за увођење „једне полузаборављене словенске митске, легендарне и језичке традиције” (Петровић 2013: 266), али и заслугу за успостављање континуитета између цивилизација које су насељавале овај простор. Завршне реченице монографије аутор посвећује утицајима које је Растково стваралаштво извршило у поезији и прози на наше писце из периода позног модернизма, пре свега на већ раније 19

споменуте – Киша, Павића и Горана Петровића, али и на Васка Попу и Милорада Павловића.

20

Закључак Др Предраг Петровић је покушао да својом монографијом открије оно што је у наслову и најавио – тоталитет у романима Растка Петровића, и у тој намери је у потпуности успео. Изабравши релевантне и адекватне библиографске изворе и искористивши их у циљу који је поставио, читаоце је на постепен, аргументован и кохерентан начин упознао не само са тоталитетом у Растковом романескном стваралашву него и са друштвено-историјским контекстом у коме је Растко стварао и коме је припадао, тако да се може рећи да аутор ове монографије и сам постиже тоталитет – у разумевању и представљању поетике једног писца, али и времена у коме је писац живео. Од изузетне је важности напоменути да Растков романескни опус спада у најужи домен интересовања др Петровића, који је одбранио своју докторску дисертацију управо на његовим романима. Ова монографија представља надградњу и унапређење докторске дисертације Предрага Петровића, која има секундарни циљ – да читалачку публику, а посебно студенте српске књижевности, упозна са на први поглед неразумљивим текстовима једног од носилаца српске авангарде. Да би читаоцима на прави начин представио тему којом се бавио, др Петровић је морао да, осим у домен књижевности, зађе и у домене сликарства, филозофије, психологије, па чак и физике, али и да се врати у прошлост, од Толстојевог Рата и мира све до Библије. Тиме је на прави начин успео да читаоцима предочи Расткову свестраност и да их уведе у његов ум, приказујући сам механизам стварања његових романа – баш као што је то чињено у авангарди. Ову монографију можемо сматрати изузетно успелим истраживањем јер је постигла вишеструке циљеве – осим неоспорног доприноса академској заједници и пружања велике помоћи онима који се баве изучавањем наше књижевности, она на прави

начин

одаје

пошту

једном

од

најобразованијих,

најмаштовитијих

и

најзначајнијих стваралаца на нашем језику.

21

Резиме: Монографија Откривање тоталитета. Романи Растка Петровића др Предрага Петровића бави се темом изреченом у самом наслову. Аутор своје истраживање базира на романескном стваралаштву Растка Петровића, једног од носилаца развијеног модернизма у нашој књижевности. Користећи различите библиографске изворе домаћих и страних аутора, међу којима су Иво Андрић, Станислав Винавер, Марко Ристић, Зоран Мишић, Умберто Еко, Ханс-Георг Гадамер, Мирча Елијаде, Михаил Бахтин, Нортроп Фрај, Мишел Фуко и многи други, али и своју моћ аналитичког размишљања, Предраг Петровић успева да, ослањајући се на њихове ставове, пронађе и адекватно представи тоталитет у четири романа Растка Петровића, настала и објаљена у распону од неколико деценија. Кренувши од првог Растковог романа, Бурласке Господина Перуна Бога Грома, па до постхумно објављеног Дана шестог, али се такође ослањајући и на неке мање познате Расткове романескне текстове, Предраг Петровић успева да у свима њима пронађе заједничку нит којом их је њихов стваралац повезао на не тако очигледан начин. Аутор монографије није испуштао из вида ни друге модерне поетичке особине које су Растка Петровића чиниле авангардним писцем, али ни оне особине које су ослонац имале у нашој традицији. Овај чланак је имао за циљ да предочи главне идеје које је Предраг Петровић представио у свом истраживању. Најважније нам је било да начинимо солидно полазиште, односно да представимо Расткова поетичка начела на начин који ће помоћи да разумемо његове погледе на свет и књижевност. Учинивши то, немамо избора осим да се сложимо са Предрагом Петровићем да је Растко успео да спозна и искаже тоталитет у својим романима.

22

Библиографија: Петровић, Предраг. Откривање тоталитета. Романи Растка Петровића. Београд: Службени гласник, 2013

Ристић, Марко. Три мртва песника. https://vdocuments.site/marko-ristic-esej-tri-mrtva-pesnika.html

5. 2. 2019.

23