Zavrsni- Ekonomske Integracije

1. OPŠTI SPORAZUM O CARINAMA I TRGOVINI GATT

Poseban zamah svetskoj trgovini dat je formiranjem GATT-a 1947. GATT je postavljen na načelima mulitilaterizma i nediskriminacije, makar u formalnoj ravni. Oko 23 zemlje su participirale u pregovorima o GATTu. Sporazum je stupio na snagu 1.januara1948. Pored toga u GATTu se afirmisala klauzula najvećeg povlašćenja, zabrana kvantitativnih ograničenja i smanjivanje nivoa carina.Regulacija trgovine u okvirima GATTa razvijala se u skladu sa nekim proverenim principima koji su se javili u 19.veku i omogućavaliuključivanje što većeg broja subjekata u trgovinske poslove. Klauzula najvećeg povlašćenja se odnosi na carine i druge dažbine koje opterećuju uvoz ili izvoz i koje se naplaćuju prilikom uvoza ili izvoza . Ona se odnosi i na dažbine koje pogađaju međunarodni transfer sredstava namenjenih za plaćanje uvoza ili izvoza , na način naplate ovih dažbina, na sve propise i formalnosti u vezi sa uvozom i izvozom. Klauzula najvećeg povlašćenja, po odredbama GATTa odnosi se na robnu razmenu, takse pri uvozu i izvozu, transfer sredstava i formalnosti u pogledu načina plaćanja. Pod zonom slobodne trgovine podrazumevaju se dve ili više državnih teritorija koje se smatraju jedinstvenim kada je reč o njihovim međusobnim carinskim i trgovinskim odnosima. Pod carinskom unijom se podrazumeva zamena dve ili više državnih teritorija jednom jedinstvenom kada je reč o najvećem broju roba, odnosno činilaca razmene i primena identičnih carina za razmenu prema trećim zemljama.Redukcija i eliminacija trgovinskih barijera nesumljivo je vodila makar na nivou principa , slobodnijoj svetskoj trgovini. Ipak, realnost je bila kompleksnija. Trgovinsko – carinske konferencije GATTa – Osnovni oblik delovanja GATTa su bile trgovinsko – carinske konferencije. Od 1947. do 1993. godine bilo je organizovano osam konferencija, koje su rezultirale sniženjem prvobitnih carinskih stopa za 2/3. 1. Prva runda pregovora GATT 1947-Geneva- Od prve do pete konferencije glavna metoda pregovora su bili biletaralni pregovori o koncesijama, tj. roba za robu. 2. Druga runda pregovora GATT 1949. Annecy 3. Treća runda pregovora GATT 1950-1951. Torquay 4. Četvrta runda pregovora GATT 1956. Geneva 5. Peta runda pregovora GATT 1960-1962. Geneva Sastojala se iz dva dela. Glavni program prvog dela pregovora bili su ponovni pregovori o carinskim koncesijama, a na drugom delu konferencije bili su posvećeni predlogu EEZ o linearnom smanjenju za 20% svih carinskih tarifa koje se odnose na industrijske proizvode. 6. Šesta runda pregovora GATT 1964 – 1967 Geneva-Kenedijeva runda – predstavlja novost u svetskoj trgovinskoj politici kao i u pristupu prema zemljama u razvoju. Zemlje u razvoju su izborile u okviru GATTovih nereciprocitetnih prednosti, izuzetak u Opštem sistemu carinskih preferencija. 7. Sedma runda pregovora GATT 1973 – 1979 Tokyo 8. Osma runda pregovora GATT 1986 – 1993 Punta del Este 2. NASTANAK I OPŠTE ODLIKE STO

Rezultati Urugvajske runde pregovora izloženi su u Finalnom aktu, koji je potpisan 15. IV 1994. godine, u Marakešu. Finalni akt se sastoji od Sporazuma o osnivanju Svetske trgovinske organizacije (Agreement Establishing the World Trade Organisation), sa pripadajućim aneksima, Ministarske deklaracije i još 25 različitih odluka. Najvažniji rezultat ove runde pregovora je osnivanje Svetske trgovinske organizacije koja je počela sa

radom 1. I 1995. godine. Finalni akt je potpisalo 111 zemalja, dok je Sporazum o uspostavljanju WTO potpisalo 104 zemlje. Već početkom 1995. godine, Sporazum je ratifikovalo preko 80 zemalja. Među njima su bile: SAD, Evropska unija, Japan i Kanada. To su zemlje čije je učešće u ukupnoj svetskoj trgovini robe i usluga oko 90%. Do jula 2008. godine, pravo članstva u WTO je steklo 152 države, dok status posmatrača ima 30 zemalja. Za sedište rada WTO određena je Ženeva. Svetska trgovinska organizacija je međunarodna organizacija koja poseduje sve potrebne elemente da bi se mogla tako klasifikovati: državu kao osnivača i tipičnu članicu, međunarodni ugovor kao osnivački akt, stalne organe koji sprovode odredbe statuta, određenu oblast delovanja, svojstvo pravnog lica i subjekt je međunarodnog prava. WTO je međunarodna organizacija koja upravlja multilateralnim sporazumima u oblasti robne trgovine (GATT), trgovine uslugama (GATS) i trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPs). WTO se ne bavi kontrolom privatnog biznisa. Njen rad obuhvata samo vlade zemalja, uvodeći red među instrumente trgovinske politike (carine, kvote, subvencije). WTO je institucija nadnacionalnog i multinacionalnog karaktera. Način njenog delovanja jesu sporazumi koji regulišu oblasti značajne sa aspekta međunarodne trgovine. Sporazumi koji regulišu međunarodnu robnu trgovinu se dele u tri grupe: - Prva grupa se odnosi na snižavanje carinskih i necarinskih barijera u međunarodnoj trgovini, kako bi se omogućio jedan konkurentan pristup na tržište zemalja članica. - Druga grupa sporazuma su sporazumi koji se odnose na unifikaciju pravnih normi u zemljama članicama. Treću grupu sporazuma čine sporazumi koji regulišu realizaciju spoljnotrgovinskog posla. Osnovni cilj formiranja jedne ovako kompleksne međunarodne institucije, odnosno strukture, jeste ostvarenje večnog ideala trgovine koji od njenog nastanka, pa sve do danas ipak nije ispunjen. To je ostvarenje trgovinske liberalizacije kako bi došlo do povećanja blagostanja naroda zemalja članica. Dakle, cilj je ostvarenje liberalizacije međunarodne trgovine uz eliminisanje svih necarinskih barijera i restrikcija. Zadaci stvorene WTO kako bi se brže i lakše došlo do ostvarenja ovog cilja, jesu: administriranje trgovinskim sporazumima i donošenje propisa kojima bi se omogućilo pojednostavljenje i ubrzanje realizacije spoljnotrgovinskog poslovanja. Četiri principa WTO (koji nisu uvek međusobno komplementarni) su:  Princip nediskriminacije. Princip nediskriminacije ima dve dimenzije. Prva se odnosi na princip ¨najpovlašćenije nacije¨ (most-favoured-nation – MFN). Po ovom principu zahteva se da ukoliko zemlja članica WTO odobri trgovinske olakšice nekoj drugoj zemlji, onda je dužna da odmah i bezuslovno odobri iste i svim drugim zemljama članicama WTO, koje su zainteresovane za izvoz date grupe proizvoda u tu zemlju. Na primer, ako se zemlji dobavljaču odobri carina od 5% onda se ova stopa mora primeniti odmah na uvoz ove vrste robe iz svih zemalja članica WTO. MFN je dopunjen pravilom ¨nacionalnog tretmana¨ pod kojim se podrazumeva da inostrana roba kada pređe granicu i kada se na nju primene sve mere koje su tom prilikom uobičajene, treba da bude jednako tretirana kao i domaća roba, dakle, da na tom tržištu ne bude tretirana manje povoljno (insistira se na terminu ¨no less favourable¨) od domaće robe.  Princip reciprociteta. Princip reciprociteta zasniva se na ravnoteži prava i obaveza koja se formiraju između zemalja po pitanju njihove međusobne trgovine.  Pristup tržištu. Cilj osnivača GATT-a bio je promovisanje otvorenog trgovinskog sistema koji bi se bazirao na pravilima koja ojačavaju zdrav konkurentski odnos između dobavljača koji se nalaze u različitim zemljama.  Fer konkurencija. Na primer, subvencioniranje izvoza od strane vlada nekih zemalja, zemlje uvoznici mogu osuditi i čak i zabraniti takav uvoz.

3. ORGANI SVETSKE TRGOVINSKE ORGANIZACIJE

Vrhovni organ WTO je Ministarska konferencija, koju sačinjavaju predstavnici zemalja članica. Ona se mora sastati jednom u dve godine, a između zasedanja ulogu ove konferencije preuzima Generalni savet. Generalni savet je Izvršni organ WTO koji izvršava zadatke poverene od strane Ministarske konferencije, donosi odluke između dve sednice, osniva pomoćne organe, koordinira rad, usvaja izveštaj o radu organizacije, odlučuje o budžetu WTO, priprema sednice Ministarske konferencije. Odnos koji postoji između Ministarske konferencije i Generalnog saveta je odnos subordinacije. U njegov sastav ulaze predstavnici svih zemalja članica. Generalni savet se sastaje radi preuzimanja nadležnosti dva organa: Organa za rešavanje sporova (Dispute Settlement Body) i Organa za ispitivanje trgovinskih politika (Trade Policy Review Body). Generalnom savetu su podređeni komiteti koje je osnovala Ministarska konferencija, a to su: Komitet za trgovinu i razvoj, Komitet za platno-bilansne restrikcije, Komitet za budžetska, finansijska i administrativna pitanja i Komitet za trgovinu i okolinu. Administrativni organ WTO je Sekretarijat koji obavlja tehničke poslove i zadužen je za izvršavanje odluka. Na čelu Sekretarijata nalazi se Generalni direktor koji se bira na Ministarskoj konferenciji. 4.PROCES DONOŠENJA ODLUKA U SVETSKOJ TRGOVINSKOJ ORGANIZACIJI

Predviđeno je da WTO nastavi praksu GATT-a u odlučivanju konsensusom, a ukoliko se on ne može ostvariti, odluka se donosi glasanjem, a za njeno usvajanje je potrebna dvotrećinska većina. Primenjuje se princip ¨jedna zemlja – jedan glas¨. Za neke odluke je potrebna tročetvrtinska većina, a to su: odluke o oslobađanju članice WTO od pojedinih obaveza predviđenih Multilateralnim trgovinskim sporazumima i odluke o povlačenju članice WTO ako ona ne glasa za izmenu Statuta WTO. Proces odlučivanja u praksi odvija se kroz nekoliko krugova, koji se postepeno sužavaju prema stepenu ostvarene ekonomske moći. To su ¨krugovi odlučivanja¨. Četiri najmoćnije zemlje, EU, SAD, Japan i Kanada čine Kvadrilateralu ili Četvorku koja prva stvara nacrt neke odluke, posle usklađivanja svojih interesa šalju je na dalje razmatranje nešto široj grupi, ¨zelenoj sobi¨. To je grupa samoodabranih zemalja sa adekvatnim resursima koji im omogućuju rad u ovakvoj grupi. Zemljama u razvoju nije dozvoljeno učestvovanje u ovoj vrsti pregovora. U ovom sistemu odlučivanja data je izvesna uloga samo velikim zemljama u razvoju. Usvojeni predlozi iz ¨zelene sobe¨ dolaze do Ministarske konferencije, odnosno, dalje do Generalnog saveta. 5.SISTEM REGULISANJA SPOROVA U STO Na Urugvajskoj rundi pregovora usvojen je Dogovor o pravilima i procedurama rešavanja sporova.Dogovor se primenjuje na sve vrste sporova koje proističu iz Sporazuma o STO-u, Sporazuma o trgovini i uslugama i Sporazuma o trgovinskim pravima intelektualne svojine. Osnovan je i organ za rešavanje sporova. Postupak počinje tzv. prvom operativnom fazom, nazvanom konsultacije. Svaka članica mora da obrati dužnu pažnju na poziv druge strane na konsultacije. Rok u kome mora odgovoriti je 10 dana. Određeno je i vreme trajanja konsultacija na 60 dana. Posle isteka ovog roka može se tražiti formiranje panela. Panel se formira na prvom sastanku, osim ako se drugačije ne odluči koncenzusom. Dakle reč je o automatskom formiranju panela, čime se predupredio negativan stav druge strane. Panel po pravilu sačinjavaju tri lica koja ne mogu biti iz stranaka protivnika. Rad panela može trajati najviše 34 nedelje.Panel sastavlja nacrt izveštaja koji se dostavlja koji se

dostavlja stranama u sporu. Strane u sporu imaju pravo da daju prigovor i komentare na podneti izveštaj. Ukoliko strane u sporu nemaju prigovora izveštaj se smatra konačnim i dostavlja se članicama na razmatranje. Za slučaj podnošenja žalbeu vidu notifikacije od strane neke članice ili se koncenzusom odluči da se izveštaj ne usvoji ipak se predupređuje mogućnost blokiranja donošenja odluke od strane neke članice. Visoko formalizovan postupak je donet sa namerom da što je moguće više učini dostupnim ispitivanje svih relevantnih okolnosti pojedinog slučaja i da se obezbedi pravovremeno učešće svih zainteresovanih strana, bez mogućnosti da se nepoterebno odugovlači postupak. Organ osniva, radi poštovanja principa dvostepenosti, stalno drugostepeno telo. Nadležnost ovog tela jeste rešavanje žalbi po sporovima iz izveštaja sa panela. Žalba se može odnositi samo na pravnu kvalifikaciju pitanja spora. Odluka drugostepenog organa može biti u vidu potvrde, odluke, izmene ili ukidanja. Ovaj postupak je strogo formalizovan.Kada se odlučuje po žalbi postupak može biti duži od duži od 12 meseci. Organ deluje i kao savetodavan u prilikama kad se utvrdi da tužena članica ima delatnost neslaganu sa odgovarajućim sporazumima . U tom slučaju preporučuje se da otkloni taj nedostatak tj. da uskladi faktičko stanje sa pravnim. Arbitraža se predstavlja kao alternativa sa namerom da doprinese sigurnosti i izvesnosti u rešavanju sporova. Arbitraži se pribegava na osnovu obostranog dogovora.Sporazumi o pribegavanju Arbitraži notifikuju se svim članicama STO-a. Odluke Arbitraže dostavljaju se Organu i Savetu. Strane u sporu su saglasne da izvrše arbitražnu odluku. 6. POSTUPAK PRISTUPANJA STO I SLUČAJ REPUBLIKE SRBIJE

Vlada Republike Srbije je na sednici održanoj 19. novembra 2004. godine donela odluku o podnošenju zahteva za članstvo Republike Srbije u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO). Odluka je doneta na principu «dvostrukog koloseka» (Srbija i Crna Gora) i imajući u vidu punu autonomiju spoljnotrgovinske politike Republike Srbije u tom momentu. Ulazak u članstvo STO je regulisan članom XII Sporazuma o osnivanju STO koji predviđa da i zasebne carinske teritorije koje poseduju punu autonomiju u vođenju spoljnotrgovinskih odnosa i u ostalim pitanjima koja su regulisana Sporazumom o STO i multilateralnim trgovinskim sporazumima mogu da pristupe STO. Odluku o pristupanju, nakon pregovora, donosi Ministarska konferencija koja odobrava Sporazum o uslovima za pristupanje dvotrećinskom većinom glasova članica STO. Nakon prihvatanja zahteva za pristupanje Republike Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji 15. februara 2005. godine, Generalni savet STO je oformio Radnu grupu za pristupanje Republike Srbije STO. Mandat Radne grupe je da ispita trgovinsku politiku Srbije sa stanovišta njene usaglašenosti sa pravilima STO i saglasnosti sa obimom obaveza koje će se kroz bilateralne pregovore preuzeti prema svim članicama ove organizacije u vezi sa liberalizacijom tržišta industrijskih i poljoprivrednih proizvoda i tržišta usluga. Ubrzo posle formiranja Radne grupe za proces pristupanja STO Vlada Republike Srbije je usvojila Memorandum o spoljnotrgovinskom režimu RS koji je dostavljen Sekretarijatu STO 4. marta 2005. godine. Memorandum o spoljnotrgovinskom režimu ima standardan format za sve zemlje i daje prikaz ne samo spoljnotrgovinskog sistema, nego i drugih aspekata ekonomske politike i zakonodavstva koje je od uticaja na trgovinu. Do 2007. godine STO članice su, u četiri runde, podnele više od 500 pitanja na Memorandum o spoljnotrgovinskom režimu Republike Srbije. U koncipiranju odgovora nastojalo se da budu dovoljno

sveobuhvatni i jasni, kako bi se predupredila dodatna pitanja, ali i da se ne preuzimaju eventualne dodatne obaveze, koje bi Republika Srbija trebalo da preuzme u toku procesa pristupanja STO. Prvi sastanak Radne grupe za pristupanje Republike Srbije STO, održan je 7. oktobra 2005. godine u Ženevi. Radnu grupu za pristupanje RS čine predstavnici: SAD, EU, Hrvatske, Makedonije, Bugarske, Turske, Švajcarske, Kine, Kanade, Norveške i Kineskog Tajvana. Drugi sastanak Radne grupe za pristupanje Republike Srbije STO održan je 8. juna 2006. godine, a treći 6. decembra 2006. godine, takođe, u Ženevi. Četvrti sastanak Radne grupe za pristupanje Republike Srbije STO održan je 8. maja 2008. godine u Ženevi kojim se iz faze pitanja i odgovora napreduje u kvalitativno novu fazu procesa pristupanja. Na sastanku je zaključeno da bi Republika Srbija mogla da postane članica STO-a do sredine 2009. godine. Proces pristupanja teče kroz nekoliko faza. To su : podnošenje Memoranduma o spoljnotrgovinskom režimu, pitanja država članica STO i odgovor Srbije, održavanje sastanaka Radne grupe STO, podnošenje ponude za robu i usluge, bilateralni i multilateralni pregovori, priprema finalnog dokumenta - Nacrta protokola o pristupanju i prijem u članstvo. Dodatni rezultati koji su postignuti u postupku pristupanja RS STO-u su: osnovna dokumentacija koja se podnosi u procesu pristupanja je uglavnom pripremljena; reforma propisa u oblasti intelektualne svojine je u velikoj meri završena; spoljnotrgovinski i carinski zakoni revidirani u cilju postizanja usaglašenosti sa zahtevima STO; pripremljena je specifična dokumentacija, uključujući ponudu za pristup tržištu u oblasti roba i usluga. Osnovne prednosti članstva u STO ogledaju se u: mogućnosti pristupa tržištima drugih zemalja pod ravnopravnim uslovima, signal stranim investitorima o stabilnosti i predvidljivosti ekonomskog sistema, korišćenje međunarodno dogovorenih pravila, korišćenje međunarodno dogovorenog mehanizma rešavanja trgovinskih sporova u zaštiti sopstvenih trgovinskih interesa, uživanje koristi multilateralno dogovorene klauzule najpovlašćenije nacije. 7. NASTANAK I OPŠTE ODLIKE EVROPSKE UNIJE

Ugovori su baza svega što radi EU. Evropska unija je osnovana na bazi 4 Ugovora i to : 1. UGOVOR kojim je osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik (ovaj Ugovor predstavlja početak stvaranja carinske unije); 2. UGOVOR kojim je osnovana Evropska ekonomska zajednica (EEZ); 3. UGOVOR kojim je osnovana Evropska zajednica za atomsku energiju i 4. UGOVOR o Evropskoj uniji, potpisan u Mastrihtu, stupio na snagu 1. novembra 1993. godine. Evropska unija je: • međuvladina i nadnacionalna unija (zajednica); • federacija u monetarnim odnosima, poljoprivredi, trgovini i zaštiti životne sredine; • konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zaštiti potrošača, unutrašnjoj politici i • međunarodna organizacija u spoljnoj politici. Glavna oblast na kojoj EU počiva je jedinstveno tržište koje se bazira na carinskoj uniji, jedinstvenoj moneti (usvojenoj od strane 12 članica), zajedničkoj poljoprivrednoj politici i zajedničkoj politici u sferi ribarstva. 8. ORGANI EU I OSNOVNE SLOBODE Odluke u okviru EU donose sledeće institucije: •

Evropski savet;

• • • •

Savet Evropske unije (Savet ministara), okuplja ministre spoljnih poslova zemalja članica i najvažnije je zakonodavno telo EU; Evropski parlament, poslanici imaju petogodišnji mandat i predstavljaju stotinak političkih stranaka i nezavisne poslanike; Evropska komisija, izvršno je telo koje zastupa interese Zajednice kao celine, čine je predsednik i 24 člana koji se nazivaju komesari i Sud pravde.

Komisija je predlagač zakonodavnih akata, Parlament i Savet ih usvajaju. Ova tri organa predstavljaju institucionalni triangl. Za EU se kaže da podseća na prednji deo grčkog hrama koji leži na tri stuba. PRVI STUB (First pillar) obuhvata tri zajednice (Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku zajednicu za atomsku energiju). DRUGI STUB (Second Pillar), obuhvata zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Spoljna politika obuhvata : • koordinaciju zajedničkih stavova i mera; • održavanje mira; • ljudska prava; • demokratiju i • pomoć zemljama – nečlanicama. TREĆI STUB (Third Pillar) obuhvata saradnju u pravosuđu i unutrašnjim poslovima. Osnovne (fundamentalne) vrednosti EU su: 1. EU kao garant mira, što dokazuje preko 40 godina mira u Evropi. 2. Jedinstvo i jednakost, jer bez evropskih integracija, i evropskih zajednica ne bi bilo moguće obezbediti mir, demokratiju, zakon i pravdu, ekonomski prosperitet i društvenu bezbednost. 3. Princip solidarnosti. 4. Poštovanje nacionalnih identiteta. Osnovne slobode EU su:  Slobodno kretanje proizvoda, proizvodi koji se kreću jedinstvenim evropskim tržištem nemaju carinsku kontrolu od 01.01.1993. godine;  Slobodno kretanje ljudi;  Slobodno kretanje kapitala, zabranjene su sve restrikcije u kretanju kapitala (investiranju), kao i u plaćanju roba i usluga između zemalja članica;  Slobodno kretanje usluga, ova sloboda omogućava inostranom preduzeću koje se bavi pružanjem usluga, a potiče iz neke od zemalja članica EU, da ima isti tretman kao i domaće preduzeće.  9. ODLIKE TRGOVINSKE POLITIKE EU Po nastanku EEZ želelo se ukazati na razliku između spoljne trgovine koja se obavlja između država članica EEZ i spoljne trgovine koju zemlje članice obavljaju sa trećim državama van EEZ-a. Zbog toga je uveden termin „external trade“ koji označava trgovinu država EU sa državama sveta koje nisu članice EU (ekstra-EU trgovina extra-EU trade). Trgovina između država članica Unije sve više dobija tretman „unutrašnje“ trgovine, odnosno intra-regionalne trgovine.

EU poseduje zajedničku spoljnotrgovinsku politiku (common trade policy). To znači da sve države članice EU na jedinstven način uređuju svoje trgovinske odnose sa državama izvan EU. Ali zajednička trgovinska politika nije sinonim za jedinstvenu trgovinsku politiku jer ona podrazumeva potpunu ekonomsku, pa i političku, integraciju. Evropska komisija je nadležna za: 1. predlaganje inicijativa o spoljnotrgovinskoj politici EU koje podnosi Savetu ministara EU i 2. za sprovođenje odluka Saveta ministara u oblasti zajedničke spoljnotrgovinske politike EU. U okviru Komisije za obavljanje poslova vezanih za trgovinu odgovoran je Generalni direktorijum za trgovinu (Directorate-General for Trade - DG Trade). On vrši, kako administrativne, tako i tehničke poslove vezane za obaveze Komisije u kreiranju i realizaciji zajedničke spoljnotrgovinske politike EU. Pregovori sa trećim zemljama ili regionalnim grupacijama se moraju voditi u skladu sa smernicama i odlukama koje daje Savet ministara EU i uz konsultacije sa Komitetom nadležnim za spoljnotrgovinsku politiku EU. Po okončanju pregovora od strane Komisije nacrt sporazuma se dostavlja Savetu ministara, koji po pribavljanju mišljenja Evropskog parlamenta, usvaja nacrt sporazuma. Kada Savet donosi odluke iz delokruga zajedničke spoljnotrgovinske politike sastancima Saveta prisustvuju ministri trgovine, odnosno ministri za ekonomske odnose sa inostranstvom. Odluke se u okviru Saveta u pitanjima vezanim za spoljnotrgovinsku politiku EU donose kvalifikovanom većinom, a u specifičnim slučajevima konsensusom. U članu 133, stav 3, pasus 2 Sporazuma o osnivanju EEZ predviđeno je da se Komisija u toku pregovora konsultuje sa Komitetom koji odredi Savet ministara. U tu svrhu je osnovan komitet zadužen za spoljnotrgovinsku politiku EU koji se naziva Komitet 133 (The 133 Committee), budući da je osnovan na osnovu člana 133. Komitet 133 je sastavljen od predstavnika svih država članica EU. Komisija mora redovno da podnosi izveštaje pred Komitetom 133 o progresu u pregovorima i eventualnim problemima koji su u pregovorima iskrsli. Komitet 133 se smatra pomoćnim organom Saveta ministara. Iako Evropski parlament ima neke nadležnosti, saglasno proceduri saodlučivanja sa Savetom ministara, po pitanjima ugovora o pridruženju Uniji i slično, u oblasti zajedničke spoljnotrgovinske politike njegova uloga je čisto konsultativna. U tradicionalne necarinske barijere trgovinske politike EU ubrajamo: • kvantitativna ograničenja (propisuju se odgovarajuće kvote na uvoz proizvoda na tržište EU); • sporazume o „dobrovoljnom“ ograničenju izvoza (regulišu trgovinu u sektoru automobila, čelika ili tekstila, najpoznatiji sporazum je EU zaključila sa Japanom 1992. godine - reguliše trgovinu automobilima); • prelevmane (prelevmani omogućavaju očuvanje cena poljoprivrednih proizvoda na tržištu EU koje su bile znatno više od cena tih proizvoda na svetskom tržištu tako što se za svaki poljoprivredni proizvod koji se uvozi u Uniju određuje varijabilna carina kojom se uvozna cena izjednačava sa prodajnom cenom koja važi za tu robu na tržištu EU); • antidamping mere (najčešće se koriste u EU); • subvencije (najveći korisnici ovih premija koje su se isplaćivale iz budžeta Unije bili su poljoprivredni proizvođači u Francuskoj); • kompenzatorne mere (od subvencionisanih proizvoda drugih država EU se brani primenom kompenzatornih mera, koje se u Uniji nazivaju antisubvencijske mere); i • javne nabavke i mere obaveznog domaćeg sadržaja.

10. AZIJSKO-PACIFIČKA EKONOMSKA SARADNJA APEC

Osnovan 1989. APEC je prvo osnovan u formi Medjuvladinog konsultativnog foruma zemalja Jugo-istocne Azije, Pacifika, Severne i Juzne Amerike U početku APEC je činilo 15 zemalja: Sad, Australija, Brunej, Kanada, Kina, Hong Kong, Indonezija, Japan, Južna Koreja, N.Zeland, Filipini, Malezija, Singapur, Tajvan i Tajland. 1993. primljene su Meksiko, Papua, Čile i Nova Gvineja. Od 1997.godine članovi su postali Rusija, Vijetnam i Peru. Iz ovog članstva se naslućuje velika raznolikost u pogledu svih vrsta relacija, interesnih i razvojnih odnosa. To pojačava svest o potrebi dublje saradnje. To je najveća grupacija po potencijalu u svetskoj privredi. Ciljevi su kompatibilni sa ciljevima GATT-a i STO-a. Oni podstiču razvoj i rast privreda zemalja regiona, produbljuju tokove roba, kapitala, usluga i radne snage, smanjuju prepreke trgovini i omogućavaju jačanje multilateralne osnove. Na samitu u Bangladešu 1994.godine zaključeno je da se između razvijenih zemalja APEC-a stvori zona slobodne trgovine i investiranja do 2010.godine, a za one manje razvijene do 2020.godine. APEC kroz održavanje samita i aktivnosti koje razvija, pokazuje da problemi savremenog sveta se mogu rešavati samo uz izrazitu toleranciju političkih različitosti. 11.UDRUŽENJE ZEMALJA JUGOISTOČNE AZIJE ASEAN Reč je o perspektivnoj institucionalnoj saradnji u ekonomiji ovih zemalja sa značajnim ekonomskim potencijalom. Takođe, udruženje pruža određeni vid sigurnosti malim zemljama, omogućavajući im da ostanu autonomne uprkos uticajima moćnih supersila u njihovom susedstvu.Udruženje je formirano 1967, sa namerom da se suprotstavi evidentnoj ofanzivi komunističkih država u jeku vijetnamskog rata i bipolarne ravnoteže snaga u svetu. Prema odredbama iz Preambule glavni cilj udruženja je učvršćivanje privredne i socijalne stabilnosti regiona. Grupaciju je na početku činilo 5 zemalja: Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland. Kasnije su postali čalnovi: Brunej, Vijetnam, Burma, Laos i Kambodža, ali je njen prijem zaustavljen zbog političkih problema koji postoje u toj zemlji. Pored toga ostali ciljevi udruženja dali su u Bangkoškoj deklaraciji od 1967. Ograni: Postoji stalni komitet kojem predsedavajući ministar spoljinih polsova zemlje domaćina, a članovi su ambasadori zemalja članica. Takođe postoji Stalni komitet za pojedina značajna pitanja. Ipak ona krucijalna pitanja saradnje stavljaju se u nadležnost samitu šefova država i vlada članica. Pored samita održavaju se i ministarske konferencije. 12. SEVERNO-AMERIČKI UGOVOR O SLOBODNOJ TRGOVINI NAFTA Stvaranje grupacije NAFTA koju čine Sad, Kanada, Meksiko predstavlja potvrdu stava da se svet organizuje u nove trgovinske grupacije. Glavni cilj je rast svetske trgovine bez ograda i prepreka. Članstvo u NAFTA je otvoreno. Ugovor o slobodnoj trgovini S.Amerike, Meksika i Kanade potpisan je 17.decembra 1992, a na snagu je stupio 1.januara 1994. Kao osnovne ciljeve sadrži: liberalizaciju trgovine u roku od 15 godina, kapitala do 2000 godine, kao i liberalizaciju automobilske industrije. Osnovni cilj jeste davanje doprinosa svetskoj trgovini i obezbeđenje rasta na bazi pravila GATT-a, da bi se povećala zaposlenost i konkurentnost preduzeča i eliminisale sve prepreke trgovini. Specifičnost ugovora NAFTA ogledaju se u ograničenju primene klauzule najpovlašćenije nacije. Države prema 3.zemljama imaju autonomiji u pogledu carinske politike. Vidljivo je interesovanje nekih azijskih zemalja za članstvom u NAFTA.

Reč je o integraciji koja svojim karakteristikama već igra nezaobilaznu ulogu u svetskoj ekonomiji i realno je očekivati da će zajedno sa Japanom i EU, biti jedan od glavnih protagonista magistralnih tokova u svetskoj ekonomiji. 13. ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE JUGA MERCOSUL

Četiri zemlje J.Amerike: brazil, Paragavaj, Argentina i Urugvaj, formirale su 1991 zonu slobodne trgovine, a 1995 carinsku uniju. Ovo udruženje nazvano je Zajedničko tržište juga MERCOSURE. Stavranje ove grupacije moglo bi se smatrati posledicom inteziviranja saranje između argentine i Brazila. Naročito je bilo kompleksno pitanje na kakav način se odrediti prema moćnoj integraciji NAFTA u susedstvu. Bilateralni model saradnje na početku je davao značajne rezultate jer se nametao kao nužan najpre iz ekonomskih razloga, pa i opštih političkih uslova u međunarodnoj zajednici. Prvo su Brazil i Argentina potpisali akt o saradnji i integraciji 1968. Na osnovu toga sačinjen je program intergacije i ekonomske saradnje, koji je uključivao ukupno 24 sektorska protokola. Nakon toga, narednog dana zaključena je zajednička deklaracija u kojoj su izraženi politički ciljevi saradnje kroz afirmaciju demokratskog modela upravljanja. MERCOSURE je 1991.potpisao sporazum sa SAD, koji je poznat pod nazivom Ugovor četiri plus jedan. Kao cilj ugovora istaknuto je uključivanje carinskih i drugih barijera kao i omogućavanje transfera i saradnje u poljoprivredi. Pored ovog, potpisan je ugovor sa EU. MERCOSURE vodi pregovore sa Čileo, i Venecuelom radi pridruživanja. Postoje 2 organa koja ne mogu samostalno donositi odluke. To su savet zajedničkog tržišta (vrhovni) i Grupa zajedničkog tržišta (izvršni).

14. LATINO-AMERIČKO UDRUŽENJE SLOBODNE TRGOVINE ALALC I LATINO-AMERIČKO INTEGRACIONO UDRUŽENJE ALADI ALALC U nastojanjima da se otklone problemi nastali na aktivnostima supstitucije uvoza iz razvijenih zemalja, bilo je nužno uspostaviti novi regionalni okvir saradnje. To potvrđuje potpisivanje ugovora u Montevideu, 18.juna 1960.godine u vreme kad su sve zemlje potpisnice zdušno zagovarale prednosti ekonomskih integracija. Ovaj ugovor stupio je na snagu 2. juna 1962. godine. Ratifikovale su ga na početku Argentina, Brazil, Meksiko, Urugvaj, Paragvaj i Peru, nešto kasnije Ekvador, Venecuela, Bolivija i Kolumbija. Grupacija je imala sledeće organe: Konferenciju zemalja članica, Izvršni komitet sa Izvršnim sekretarijatom. Nešto kasnije je formiran Savet ministara spoljnjih poslova. Principi na kojima je počivao rad bili su reciprotitet i davanje statusa najpovlašćenije nacije. Oba ova principa, u kontekstu postojećih odnosa u grupaciji više su značili afirmaciju politike dostignute u okvirima GATT-a. Osnovna vrednost integracije u ALALC-u je bila liberalizacija trgovine. Na početku su postignuti povoljni rezultati, ali je nakon toga nastupila faza značajnog zaostajanja. Tokom rada ALALC zapažene su mnoge slabosti, smatralo se da su od ove integracije najviše koristi imale Argentina, Brazil i Meksiko dok su ostale bile izvan kruga mogućnosti da pruže robu konkurentnu na tom tržištu. ALADI Osnovano je kao neka vrsta kompromisa ugovorom u Montevideu 1980 godine na sastanku Saveta ministara spoljnjih poslova članica ALALC-a. Prema odredbama ovog ugovora utvrđuje se saradnja na bazi pluralizma i različitosti pristupa integraciji.

Najviši organ je Savet ministara spoljnjih poslova. Članovi su ministri spoljnjih poslova država članica koji su uglavnom zastupali politiku svojih Vlada. Nadležnost Saveta obuhvata korektivne mere muliteralnog karaktera, prijem novih članica i aktuelizaciju prihvaćenih normi. Postizanje osnovnog cilja, uspostavljanje zone carinskih preferencijala, podrazumeva se kao prelazni cilj, a uvođenje zone slobodne trgovine smatra se trajnim ciljem. Prva faza obuhvata tri oblasti: 1. regionalni preferencijali 2. ugovori u kojima učestvuju sve zemlje regiona 3. ugovori u kojima učestvuju samo pojedinačne zemlje. 4. Prema ocenama brojnih autora, nova organizaciona forma unekoliko je rešila probleme koji su opterećivali raniji ALALAC 15. INTEGRACIONE GRUPACIJE U AFRICI

1) 2) 3) 4) 5)

Arapsko – magrebska unija AMU Jugoistočna afrička razvojna zajednica SADC Jugoistočna afrička carinska unija SACU Zajednička monetarna regija CMA Preferencijalna trgovinska zona za jugoistočne i istočne države Afrike ili zajedničko tržište za istočnu i jugoistočnu Afriku COMESA 6) Ekonomska zajednica država zapadne afrike ECOWAS 7) Carinska i ekonomska unija centralne Afrike UDEAS 8) Istočno afrička zajednica EAC