Socijalizacija

25 IV Predavanje Procesi socijalizacije Važnost proučavanja socijalizacije Američki sociolog T. Parsons: rađanje svake nove generacije je “najezda varvara”. Imao je na umu da se ljudska bića rađaju ne samo kao najbespomoćnija bića među svim životinjskim vrstama, već da se rađaju snabdevena samo određenim brojem nagona i refleksa – kao nehumanizovana, nekultivisana, nesocijalizovana, biološka bića. Ljudska jedinka se rađa bez ikakvih znanja i navika rukovanja sa stvarima i ophođenja sa ljudima, bez sposobnosti govora i komunikacije (Rot). Ali, istovremeno, ona se rađa sa mogućnostima da se razvije neuporedivo više nego bilo koja druga vrsta. Ono što čoveku omogućava da postane kvalitativno drugačiji od ma kog drugog živog bića = učenje pod uticajem socijalnih faktora – socijalno učenje. Proces učenja u društvenom okruženju = proces socijalizacije. Šta, najopštije govoreći, ljudska jedinka stiče procesom socijalizacije? Prema Rotu (1973), razlikujemo dve grupe efekata socijalizacije: 1. Formiranje za život u društvu i za funkcionisanje društva važnih osobina i načina ponašanja; 2. Razvitak od biološke jedinke u ličnost sa mnogim karakteristikama zajedničkim za sve ljude, ali i sa nekima koje su za pojedinca specifične (idiosinkratičke). ad 1. Inkeles (1968): Svako društvo, preko različitih faktora i različitim sredstvima, preduzima mere da se stvore odgovarajući oblici ponašanja koji su od važnosti za funkcionisanje društva: određena znanja i veštine – radi fizičkog održanja ljudi; govor i jezik – radi komunikacije; stavovi i mišljenja – radi zajedničke orijentacije; vrednosti – radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva; oblici afektivnog ponašanja – radi regulisanja afektivnog sporazumevanja među ljudima; određeni oblici moralnog ponašanja – radi kontrole društveno nepoželjnih i štetnih postupaka. Svi ovi poželjni i potrebni oblici ponašanja formiraju se u procesu socijalizacije a u funkciji su održanja društva. ad 2. Socijalizacijom se formira ljudska ličnost: od “svežnja nagona i refleksa” posredstvom socijalnog učenja, stvara se osoba - ličnost sa karakteristikama koje je čine ljudskim bićem, pripadnikom određene kulture i svojevrsnom individuom.

26 Sistematsko proučavanje procesa socijalizacije – od antropologa: oni su svojim istraživanjima pokazali da postoje značajne razlike u ponašanju ljudi – pripadnika različitih društava i kultura. Objašnjenje ovih razlika – videli su u različtim zahtevima u pogledu ponašanja koje različite kulture postavljaju svojim pripadnicima. Mehanizam kojim se ovi zahtevi prenose na pojedinca – označavali su kao proces socijalizacije (Malinovski, R. Benedikt, Klakhon i dr.). Posebnu pažnju obraćali su na načine podizanja i vaspitanja dece. U sociološkoj literaturi – pojam socijalizacije koristi se za objašnjenje ponašanja pripadnika različitih društvenih grupa. Simmel – govori o procesu formiranja grupe i razvijanju oblika udruživanja ljudi kao o socijalizaciji (takođe u funkciji udruživanja ljudi i održanja društva). Pojavom socijalizacije objašnjava se relativna stabilnost društvenih odnosa: kod ljudi se formira stanje svesti – socijalni karakter – koji obezbeđuje održavanje određenih društvenih odnosa. Takođe, sociolozi istražuju probleme društvene kontrole (oblikovanje osećanja i želja pojedinca tako da budu usklađeni sa potrebama grupe). Najzad, zavisnost načina podizanja dece od klasne pripadnosti i socijalne strukture, važnost društvenih uloga i usvajanja ponašanja vezanih za položaje u društvu. Proučavanje procesa socijalizacije – prevashodno psihološki problem. Kako se formiraju osećanja, sudovi, motivi, stavovi i crte ličnosti – time se pre socijalne bavila opšta i razvojna psihologija. Pojam socijalizacije Dve grupe definicija pojma socijalizacija: Uže definicije (sociolozi i antropolozi) – Sticanje znanja, motiva i stavova koji su potrebni za izvršenje sadašnjih i budućih uloga pojedinca u društvu. Naglasak je na konformiranju ostalim članovima društva, prihvatanju važećih društvenih normi i usvajanju ponašanja koje doprinosi održanju i funkcionisanju društva. Nedostaci: preuska; izjednačavaju se pojmovi konformiranja i socijalizacije; nemaju svi članovi društva istovetno ponašanje; ne objašnjava devijantno ponašanje, suprotno normama; ne uzima u obzir uticaj nasleđa i ličnog (idiosinkratičkog) iskustva. Šire definicije (psiholozi) – Proces socijalnog učenja putem koga jedinka stiče socijalno-relevantne oblike ponašanja i formira se kao ličnost sa svojim specifičnim karakteristikama (Rot). Neki autori izjednačavaju pojam socijalizacije i pojmove kulturalizacije ili akulturacije. Socojalizacija, međutim, nije samo usvajanje određenog sadržaja neke kulture već i proces nastajanja ljudskog socijalog bića.

27 Problemi socijalizacije Sociolozi i antropolozi smatraju da su osnovni problemi socijalizacije – pitanje održanja i obnavljanja kulture i društva (razvitak modalne ličnosti karakteristične za određeno društvo). Psiholozi: tri grupe problema - a. procesi socijalizacije – osnovni principi socijalnog učenja putem kojih se ostvaruje socijalizacija; b. uloga izvora i agensa socijalizacije; c. proučavanje efekata socijalizacije – delovanje socijalizacije na formiranje društveno-relevantnog ponašanja: stavova i vrednosti i sistema ponašanja, delovanje drugih osoba na razvitak psihičkih funkcija i ličnosti u celini. Teorijska shvatanja i pristupi Ne postoji izgrađena celovita teorija socijalizacije: teorijska uopštavanja uglavnom se ograničavaju na objašnjenje procesa socijalnog učenja putem kojeg se ostvaruje socijalizacija (učenje u kojem važnu ulogu imaju socijalni faktori, tj. druge osobe). Za objašnjenje procesa socijalnog učenja primenjuju se mahom teorije učenja iz opšte psihologije; one često predstavljaju prosto prenošenje principa učenja (izvedenih često iz proučavanja pacova) na socijalno učenje ljudi. Ne vode dovoljno računa da socijalno učenje ljudi ima i svoje specifične karakteristike. Vrste i oblici socijalnog učenja Razlikujemo dve velike grupe teorija socijalizacije (socijalnog učenja): a. Bihejviorističke teorije socijalnog učenja putem uslovljavanja (S-R teorije učenja). b. Kognitivne razvojne teorije socijalizacije 1. Socijalno učenje uslovljavanjem S-R teorije učenja: do učenja dolazi na osnovu stvaranja veza između draži i odgovora a putem asocijacija – učenje se sastoji u spremnosti da se u određenoj situaciji (draž) ponaša na određen način (reakcija). Svako učenje je učenje uslovljavanjem. Postoje razlike u shvatanjima koji su osnovni mehanizmi uslovljavanja i po tom se bihejviorističke teorije razlikuju. Neke naglašavaju klasično uslovljavanje, tj. povezivanje bezuslovne i uslovne draži (Pavlov); druge princip instrumentalnog uslovljavanja, tj. potkrepljenja (Skiner, Hal), treće tzv. opservaciono uslovljavanje, tj. učenje imitacijom (Bandura). Socijalno učenje klasičnim uslovljavanjem (Olport) : na tom principu dete uči da govori – na određenom stupnju razvitka ono refleksno počinje da proizvodi glasove; kada se uz to pojavi neka reakcija

28 odraslih (pojavi se majka) i ova veza više puta ponovi – stvara se između glasova i objekta veza i dete imenuje majku . Slično i za druge predmete. Klasičnim uslovljavanjem objašnjava se i učenje suzdržavanja od reakcija koje društvo smatra nepoželjnim: navikavanje na čistoću; uzdržavanje od ispoljavanje agresivnosti (uspostavljanje veze ozmeđu autonomne reakcije koja izaziva neprijatnost i neželjenog ponašanja, tj. osećanje neprijatnosti izazvano kaznom koje se zasniva na reakciji autonomnog nervnog sistema). H.J. Ajzenk - objašnjava ovim principom čak i formiranje moralne svesti i moralnog ponašanja. Savest i postupanje po određenim normama nije ništa drugo do uslovljavanjem naučeno ponašanje – uslovni refleks. Nemoralno ponašanje – kazna – osećanje neprijatnosti vezano za reakciju autonomnog nervnog sistema = ako se često ponavlja - već pomisao na zabranjeni akt izazvaće sličnu autonomnu reakciju – čovek će se uzdržati od zabranjenog dela. Ogled (Solomon i Vajn) – iz Rota Socijalno učenje instrumentalnim uslovljavanjem Najčešće objašnjenje procesa socijalizacije instrumentalnog uslovljavanja ili potkrepljenja.

–

učenjem

na

principu

“Instrumentalno” – jer predstavlja sredstvo da se zadovolji neka potreba ili postigne neki cilj (znači, ne uspostavlja se prostim ponavljanjem neka veza, već se novim vidom ponašanja postiže cilj ili zadovoljava potreba). Skiner – ogledi sa životinjama Na ovom principu Hal zasnovao teoriju učenja poznatu kao teorija potkrepljenja: da bi neki oblik ponašanja bio naučen on mora da dovede do smanjenja potrebe ili do redukcije tenzije (to se zove potkrepljenje). Ako se neka draž i neka reakcija koja dovodi do potkrepljenja javljaju dovoljno puta zajedno – doći će do učvršćivanja te draži i reakcije i reakcija će imati tendenciju da se javi svaki put kada se pojavi draž. Miler i Dolard – teorija socijalnog učenja zasnovana na ovom principu – teorija imitacije Ponašanje nekog pojedinca (modela) predstavlja draž ili diskrimintivan znak za drugog pojedinca – koji se ponaša (reaguje) na isti način jer ta reakcija kod njega dovodi do nagrade (ili model upućuje na to kakvo je ponašanje poželjno i važno) Primer: dva brata. Starije dete (model) već je naučilo da trči u susret ocu i dobija bonbonu; mlađe dete to vidi i ponaša se na isti način da bi dobilo nagradu; takvo popnašanje se učvršćuje.

29

Nagrađivanje određenog vida ponašanja – jeste sredstvo za učenje poželjnog ili nepoželjnog ponašanja. Kažnjavanje – vodi iskorenjivanju nepoželjnog ponašanja. Instrumentalno ponašanje je i ono kojim je moguće izbeći kaznu = negativno potkrepljenje. Pri tom, postoji i “transfer učenja”: naučeno ponašanje ne ograničava se samo na određene situacije već i na mnoge druge slične. Veliki broj autora smatra da su oba oblika učenja važna: sticanje novih oblika ponašanja ostvaruje se prvenstveno instrumentalnim uslovljavanjem, a učenje uzdržavanja od manifestovanja društveno nepoželjnih impulsa i tendencija – prvenstveno klasičnim uslovljavanjem. Socijalno učenje opservacionim ili vikarijskim uslovljavanjem Bandura smatra da je za proces socijalizacije posebno važan oblik učenja uslovljavanjem – vikarijsko (pomoćno ili posredno) ili opservaciono (na osnovu posmatranja tuđeg ponašanja). Na tome se zasnivaju oblici učenja imitacijom i identifikacijom, učenje uloga, pojave socijalne facilitacije i pojave sugestivne zaraze. Novi oblici ponašanja se stiču ili se nepoželjni modifikuju – samo na osnovu posmatranje ponašanja drugih, bez pokušaja da se uvežbava i uči takvo ponašanje, bez neposredne nagrade i kazne, direktnim podražavanjem ponašanja nekog modela. Tzv. medijacioni procesi (predstave ili implicitne verbalne reakcije) imaju važnu ulogu u tom učenju. Postojeće teorije učenja ne mogu da objasne kako će se javiti novi oblici ponašanja različiti od onih kojima jedinka već raspolaže (koji ne postoje u njenom repertoaru) – tako ne može da s objasni velika ranolikost socijalnog ponašanja. Ogledi: Bandura i saradnici: Sticanje agresivnog ponašanja kod dece Tri grupe dece posmatraju film u kome glavni junak ispoljava agresivno ponašanje sa različitim posledicama po njega (nagrada, kazna, bez posledica). Različit uticaj na stepen ispoljene agresivnosti kod dece. Zaključak: posmatrano ponašanje postaće sostveno ponašanje tek ako bude potkrepljeno – na taj način što dete posmatra tuđe ponašanje i uočava da je ono nagrađeno (ili nije kažnjeno), zamišlja i ocenjuje da kada bi se ono tako ponašalo – može postići određenu nagradu. Znači uči se i bez ponavljanja i neposrednog nagrađivanja.

30

Primeri sticanja socijalnih stavova Na sastanku Kju-kluks klana prisustvuju i roditelji i deca. Na sastanku se ispoljavaju predrasude i streotipi o crncima: sklonost nemoralu,drugačiji sastav krvi itd. Deca to kasnije manifestuju u svojim igrama – predrasude su direktno stekli posmatranjem modela. Ovo nije suštinski različit oblik socijalnog učenja od instrumentalnog uslovljavanja. Ali, značajno je da karakteristike modela i različite interpersonalne varijable (odnos sa modelom) mogu da utiču na obim i nivo i tip naučenog reagovanja. Bandura je ukazao na važnost podražavanja tuđeg ponašanja ali je sporno da li se ovaj model učenja može svesti na uslovljavanje. 2. Učenje po modelu Nema spora da je učenje po modelu važan način socijalizacije. Pitanje koje se postavlja je dali se ono može svesti na uslovljavanje ili se radi o posebnoj vrsti učenja; takođe, da li postoji jedan ili više oblika učenja po modelu? U literaturi se pominju tri vrste učenja po modelu: učenje imitacijom, učenje identifikacijom i ičenje učenjem uloga. Rot smatra da se jedino učenje identifikacijom može smatrati posebnom vrstom učenja koja se ne može svesti na neki oblik uslovljavanja: 1. važna uloga emocionalnih i motivacionih faktora i na emocionalnoj osnovi zasnovana veza sa modelom: usvajanje globalnih oblika ponašanja kao svojih trajnih načina reagovanja; 2. usvajanje složenih oblika ponašanja a ne posebnih reakcija; usvojeni oblici su stalni i manifestuju se u dužem vremenskom periodu (to su i razlike između imitacije i identifikacije). Učenje identifikacijom Odbrambena identifikacija Frojd – prvi ukazao na postojanje spontanog ugledanja na ponašanje nekog uzora (identifikaciju). Identifikacijom se oblikuje Ego (ja) neke osobe prema obliku nekoga ko je prihvaćen kao model. Razlikuje defanzivnu (povezuje sa razrešenjem Edipovog kompleksa) i anaklitičku identifikaciju. Prva nastaje iz straha od toga da model (otac) ne ispolji agresivnost – identifikacija sa agresorom (odbrambena identifikacija).

31 Vajting– poreklo agresivne identifikacije u zavisti za statusom: izvor identifikacije sa nekim modelom u želji da se ima položaj koji ima model u zavisti što se nema takav status. Zamišljanje sebe u ulozi onoga što omogućava ostvarivanje želja. Kagan: Uočavanje da model ima neke karakteristike ili stvari koje bi i dete želelo da ima; ne toliko strah i zavist koliko želja da se ostvare neki ciljevi koje želi da ostvari (slično da bi imalo sličnu moć i kontolu nad stvarima). Poznat primer defanzivne identifikacije: Betlhajm – ponašanje zatvorenika u nacističkim koncentracionim logorima (podražavanje svojih mučitelja i stražara u oblačenju, ponašanju, pa čak i stavovima prema drugim zatvorenicima). Često se osporava postojanje ovog oblika identifikacije i nastoji da se ona objasni na druge načine. Razvojna identifikacija Frojd – anaklitička identifikacija Kako objasniti socijalizaciju ženske dece? Ne može se govoriti o strahu od kastracije i Edipovom kompleksu. Stoga on govori o identifikaciji koja se zasniva na vezanosti za drugu osobu koja počiva na pružanju podrške i pomoći – strah da se ne izgubi ljubav majke i da se obezbedi pomoć i podrška. Maurer: razvojna identifikacija zasnovana na ljubavi i poštovanju prema modelu, potreba da se usvoji ponašanje modela (roditelja). Mišel i Grusekova – empirijska istraživanja procesa razvojne identifikacije Dve grupe predškolske dece. Nastavnica sa jednima postupa izuzetno ljubazno i toplo a sa drugima je indiferentna. Kasnije pokazuje neku igru i koristi karakterističnepokrete i izraze. Kada deca nasamo izvode tu igru ona iz prve grupe daleko učestalije podražavaju nastavnicu. Slično i u opitima sa modelima sa kojima deca imaju inače blizak odnos (majke). Učenje imitacijom Veoma često korišćen mehanizam za objašnjavanje učenja socijalnog ponašanja. Pominjali smo teoretičare imitacije: Tard, Mek Dugal, Le Bon. Bihejvioristi su to objašnjavali uslovljavanjem: dete će ponoviti svaku akciju nekoga rugoga ako tuđe vršenje tog akta stimuliše čulni organ detetea u trenutku kada ono samo slučajno vrši taj akt. stvara se asocijativna veza (“taši-taši” primer). Nemoguće objasniti sticanje novih oblika ponašanja.

32 Miler i Dolard – pojavu imitacije objašnjavaju opservacionim ili instrumentalnim uslovljavanjem: u početku slučajan oblik pinašanja, ako bude potkrepljen dovoljno puta, usvojiće se kao vlastiti oblik ponašanja. Ne može da objasni učenje kada nema pokušavanja (vežbanja) i direktnog nagrađivanja. Bandura i Volters – objašnjavaju opservacionim uslovljavanjem. Primeri sa agresivnim ponašanjem Imitacijom se mogu: usvojiti novi oblici ponašanja; izazvati inhibitorne i dezinhibitorne efekte (uzdržavanje ili neuzdržavanje od nekih oblika ponašanja); dovesti do manifestovanja ranije naučenog ponašanja koje u međuvremenu nije ispoljeno. Rot smatra da se imitacija može objasniti sa više principa uslovljavanja, ali da je takođe važna uloga kognitivnih procesa – učenja uviđanjem. Učenje učenjem uloga Treći oblik učenja po modelu: učenje putem učenja uloga. Od detinjstva učimo kakva se očekivanja u odnosu na ponašanje vezuju uz zauzimanje različitih položaja. U skladu sa društvenim shvatanjima. (Majka da brine o deci, lekar da leči, otac da obezbeđuje porodicu, itd.). Uloga: očekivano ponašanje vezano uz određen status. Takvo ponašanje važno je i za društvo i za pojedinca: Usklađuju se aktivnosti članova društva a pojedincu omogućava da se lakše snađe u različitim situacijama znajući šta se od njega očekuje. Veliki deo vaspitanja = sticanje znanja o tome kakvo se ponašanje očekuje od osoba na različitim položajima i u različitim situacijama (uče se stavovi, emocije, postupci). To je velikim delom učenje ugledanjem na ponašanje nekoga ko ima položaj koji smo mi stekli ili želimo da steknemo. Neki autori navode specifične karakteristike ovog učenja (zbog čega se smatra da se ne može svesti na učenje uslovljavanjem): - uče se ne pojedinačne reakcije već organizovani sistemi ponašanja; - uloge uvek imaju interakcioni karakter, komplementarne sa nekom drugom ulogom - učeći ih moraju se i one učiti; Rot: imamo posla sa složenim obikom učenja pri kome se kombinuju različiti principi učenja (uslovljavanjem, opservaciono i ono koje uključuje kognitivne funkcije). Sikord i Bekmen: Faktori koji olakšavaju ili otežavaju ovakav oblik učenja:

33

a. Jasnoća o očekivanom ponašanju koje se vezuje uz određenu poziciju (jasno definisane uloge) b. saglasnost među članovima društva o tome kakvo se ponašanje vezano za određen položaj očekuje c. kada se svi slažu da neka osoba zaista ima određen položaj i pravo na takav položaj i gde svi postupaju u skladu sa tim– lakše se uči uloga d. sticanje uloga je olakšano ako je shvatanje o očekivanom ponašanju vezanom uz određeni položaj usklađeno sa shvatanjem o ponašanju vezanom uz komplementarni položaj (žena ravnopravna – muškarac dominantan) e. od pervazivnosti uloga – ako se ponašanje vezano uz položaj manifestuje u velikom broju situacija i odnosa i tada se lakše uči f. zavisi od motivisanosti da se ponašanje vezano za ulogu uči.

3. Učenje uviđanjem Bihejvioristički usmerene teorije – zanemarivanje značaja razvoja i razvojnih stadijuma kao i kognitivnih funkcija. Učenje proučavano u jednostavnim situacijama, na žiivotinjama, zapostavljeno proučavanje neposrednog iskustva. Neki istraživači ukazuju na važnost kognitivnih elemenata u učenju. Tolman: Učenje nije naprosto S-R veza, asocijativna veza između jedne senzacije i motorne reakcije, već se sastoji u znanju o odnosima između pojedinih draži. I životinja kada uči (prolaz kroz lavirint) uči raspored pojedinih mesta (gde da skrene levo i desno)- “kognitivnu mapu”. Do tada neutralne draži tokom učenja prolaza kroz lavirint postaju znaci koji upozoravaju na nešto – životinja uči da očekuje da će u određenoj situaciji, kada se javi određen znak, ako se na određen način ponaša, doći do određenog cilja. Uči da određeno ponašanja ili znak prdstavlja sredstvo za određeni cilj. Učenje je sticanje “značenja znakova”. Kod čoveka kognitivne funkcije imaju još veći značaj. Geštaltistička teorija je posebno ukazala na značaj kognitivnih procesa i na ulogu procese uviđanja u procesu učenja. Kelerovi opiti (sa šimpanzama) pokazali da i kod viših životinja već postoji učenje putem uviđanja. Kada do sticanja određenog načina ponašanja dolazi tako što se uočava posotojanje određenih odnosa u datoj situaciji (znači ne na osnovu asocijacija, potkrepljenja ili podražavanja).

34

Učenje putem rešavanja problema i uviđanja odnosa: takav oblik učenja karakteriše sledeće: a. do uspeha u rešavanju neke situacije dolazi se naglo b. pošto se jednom reši problem pokušavanje se više ne ponavlja c. nađeno rešenje se koristi ne samo u istim već i u sličnim situacijama Geštaltisti: dolazi do “prestrukturacije polja” – situacija se vidi na nov način, delovi situacije u novim odnosima. Učenje uviđanjem imamo onda kada je uočavanje relacija suština učenja, kad efekta učenja ne bi bilo bez korišćenja viših kognitivnih funkcija; Socijalno učenje uviđanjem imamo posebno kod usvajanja stavova, u oblasti socijalne percepcije (procenjivanja ljudi), grupnih aktivnosti i posebno, moralnog ponašanja. Kogntivna razvojna teorija socijalizacije suštinski različita od bijehviorističkih S-R teorija predstavljaju shvatanja Pijažea i Kolberga. Ističu važnost razvoja i stadijuma kognitivnog razvoja od kojih zavisi i usvajanje određenih oblika ponašanja pa i socijalnog ponašanja. Ali ističu, takođe i važnost iskustva u procesu učenja i značaj sredinskih faktora. Pijaže – razvojna kognitivna teorija: Razvoj je funkcija unutrašnjih procesa ali zavisi i od aktivnosti i iskustva jedinke. Kod deteta se zakonito na određenim uzrastima javljaju nove kognitivne strukture – novi načini shvatanja sveta oko sebe. U razvitku mišljenja postoje četiri glavne faze: a. Faza senzori-motorne inteligencije (do 2 godine) – dete opaža objekte u okolini i aktivno je u odnosu na njih, shvata da objekti postoje i kada nisu u vidnom polju ali nema predstava o svetu (zamišljanja o vezi imeđu onoga što opaža i što čini). b. Predoperacionalni period (2-7 godine) – još uvek nema jasnog razlikovanja između psihičke, fizičke i socijalne realnosti. Sve izgleda podjednako realno (realisitičko mišljenje); sve što se kreće (mesec, bicikl) ocenjuje se kao živo i pokretano željama (animističko mišljenje); sve što postoji shvata se kao nešto što je neko napravio (artificijelnost mišljenja); sve se ocenjuje u odnosu na sebe i dete ne može da shvati da je neka stvar drugačija za nekoga drugoga nego što je za njega samog (egocentrizam mišljenja). Nije ovladalo principom konzervacije. c. Period konkretnih operacija (8-11 g) – mišljenje biva sve sličnije mišljenju odraslog; razvija se shvatanje konzervacije objekta – objekti njihov obim i težina ostaju isti u različitim uslovima i različitim odnosima (tečnost u čaši

35 različitog oblika). Javlja se sposobnost apstrakcije i zaključivanja imajući u vidu više dimenzija stvarnosti. Ali još nije razvijeno operisanje simbolima. d. faza formalnih operacija (posle 12. god.) – potpuno manipulisanje simbolima, sposobnost da se veći broj karakteristika neke situacije i problema ocenjuju i istovremeno kombinuju, da se postupa prema unapred izrađenom planu kojim se predviđaju različite mogućnosti kombinacije. Zamišljaju se brojne moguće pretpostavke i njihova se vrednost proverava u mislima pre nego što se donese zaključak i pristupi akciji (javlja se razvijeno hipotetičko-deduktivno mišljenje). Pijaže smatra da socijalizacija neće zavisiti samo od toga da li socijalni agensi deluju i koji sadržaj se preko posrednika prenosi – nego i da li jedinka shvata šta se prenosi i kako shvata. Kognitivne strukture se razlikuju i na različitim uzrastima postoje razlike u mogućnostima i načinima shvatanja. Zato će od kognitivnih sposobnosti deteta zavisiti i sadržaji socijalizacije i uspešnost u nastojanju da se određeni društveni zahtevi socijalnim učenjem realizuju. Dokaz: razvitak moralnog ponašanja Moralna svest se postepeno razvija i prolazi koz određene faze razvoja u zavisnosti od razvijenosti i angažovanja kognitivnih funkcija. Pijaže- ogled sa hipotetičkim pričama i zaključivanju koje “dobro” a ko “nevaljalo” dete (iz knjige Rota). U 9 godini deca nisu u stanju da ocenjuju namere i uzimaju u obzir samo efekat (veličinu štete) – heteronomna moralnost (koja počiva na shvatanju da je potrebno pokoravati se određenim propisima koje je neko postavio i nametnuo). Moralno je ono što je neophodno da se uradi i mora da se uradi jer to zahtevaju odrasli. Nemoralno je ono za šta slede sankcije. U zavisnosti od razvoja kognitivnih sposobnosti moralnost se postepeno razvija – autonomna moralnost – postupci se ne ocenjuju više prema tuđim propisima već prema sopstvenim principima. Namera - a ne objektivni efekat - jesu kriterijumi za procenu moralnosti nekog čina. Ocenjuje se prema sopstvenim merilima. Razvoj od heteronomne do autonomne moralnosti ne odvija se uslovljavanjem niti poučavanjem već zahvaljujući razvitku kognitivnih sposobnosti. Kolberg – zaključuje da razvitak moralnosti traje duže i ide dalje nego što je Pijaže mislio. Najviša faza javlja se kod adolescenata, sa razvitkom formalnooperacionalnog mišljenja. To nije samo usvajanje određenih načina postupanja kao sopstvenih principa, već izgradnja sistema opštih pravila na osnovu kojih se procenjuju pojedinačni slučajevi i to relativno nezavisno od shvatanja sredine. Poostoje veoma opšta sopstvena merila šta je moralno – sistem izgrađenih i koherentih opštih principa – lična savest – prema kojima se procenjuje svaki pojedinačan slučaj. Zahvaljujući korišćenju viših kognitivnih funkcija.

36

Pijaže i Inhelder (1958)– objašnjanje karakteristika mišljenja adolescenata. Razvijena najviša faza mišljenja – formalno-operacionalna inteligencija – omogućava adolescentima da razmišljaju, pretpostavljaju i zaključuju veoma dosledno o različitim pojavama sveta i društva: o prirodi čoveka, o dobru i zlu, o društvu u kojem žive i o tom kako bi ono moglo da se menja i koje bi posledice određene promene izazvale, o vaspitanju dece, kako su sa njima postupali njihovi roditelji ikako bi bilo moguće bolje postupati. Razmatraju različite mogućnosti i zaključuju o njihovim mogućim posledicama. Bilo do kakvog zaključka koji logički sledi iz premisa da dođu – smatraju da ga dosledno u praksi treba realizovati i sprovoditi. Emocionalno se vezuju i angažuju za apstraktne ideje i zaključke do kojih dolaze koristeći razvijenu sposobnost formalno operacionalnog mišljenja. Oni su iznenađeni kada odrasli ne pristupaju realizaciji logičkih implikacija ideja koje oni sami (odrasli) zastupaju. Uočavaju da postupci odraslih nisu u skladu sa njihovim deklarativnim uverenjima. Adolesenti sami rešeni su da postupaju logički i dosledno. I to je jedan od izvora kritičkog mišljenja adolescenata prema odraslima i njihove kritike uređenja sveta i društva. Izuzetna važnost za sposobnost političkog mišljenja. Prednosti i kritike kognitivno- razvojnog pristupa - Dokazao da proces socijalizacije (posebno moralne svesti) zavisi od kognitivnih funkcija; tako prevladao jednostranosti S-R pristupa; - ukazao na značaj nasleđem datog osnova za razvitak mišljenja; prevladavanje shvatanja o čoveku kao pasivnom biću – interakcija između aktivnosti deteta i sredine a ne samo uticaj sredine na jedinku; - ukazao da je osim hedonističkih potreba čoveka karakterišu i karakteristične ljudske potrebe – radoznalost i težnja za saznanjem, za aktivnosšću, realizacijom različitih sposobnosti Kritika: - nedovoljna istaknutost socijalnih faktora; - sekvencijalni sled faza artificijelan. Literatura: N. Rot: Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1972. Procesi socijalizacije (s. 69-118).