Sloveni U Islamskoj Spaniji U Ranom Srednjem Veku

СЛОВЕНИ У ИСЛАМСКОЈ ШПАНИЈИ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ Појава Словена у исламској Шпанији Одакле Словени на једном географски доста удаљеном подручју, као што је Пиринејско Полуострво? Историографија за сада нам је понудила два објашњења. По првој теорији Словени, који се у латинским и арапским изворима тог времена изједначавају са појмом "Роб", су управо као робље доспели у исламску Шпанију. Историјска грађа нам сведочи да је трговина робљем, нарочито из словенских земаља тога времена била веома развијена, и то највише по Средоземном Мору, а спроводили су је углавном Италијански и Јеврејски трговци. Такође, први извори за које је утврђено да се односе на помен Словена као народа на Пиринејском полуострву, управо говоре да су они доведени као робови.[1] Како међутим објаснити том теоријом чињеницу да су Словени фактички били један од најутицајнијих политичких фактора током 10. и 11. века? Нереална је том приликом тврдња да се ради о ослобођеним робовима, јер чак и као ослобођеници, сигурно не би били у стању да толико утичу на историју исламске Шпаније, као што ћемо видети у историјском прегледу. Стога, друга теорија је ипак доста ближа реалности. По њој су Словени у исламску Шпанију у прво време можда и долазили као робови, али већ од 10. века тај тренд се сигурно мења, и они тад великом већином у исламску Шпанију долазе као слободни најамници. Што се тиче географског подручја са ког су дошли, највероватније је да се ради о западном огранку данашњих Јужних Словена, становништва из тадашњих области Карантаније, Паноније, Хрватске, Босне, Неретве, Хума, Травуније, Дукље и Рашке. Ова теза је поткрепљена и чињеницом да се Далмација[2] у арапским изворима помиње као једина земља порекла појединих Словена (додуше, на само два места)[3]. Шта је нагнало словенско становништво ових области да се, како се испоставило у веома великом броју за рани средњи век, одселе на за њих прилично удаљено Пиринејско полуострво? Код овог питања историографија до данашњих дана није дала готово никакве одговоре. А одговоре на ово питање можда треба тражити у следећим чињеницама: а) Као што је напоменуто, дуготрајан и у то време незавршен процес христијанизације на Балканском полуострву сигурно је код извесног дела словенске популације створио одбојност према новој религији, која се нарочито са запада у то време ширила често и присилним средствима, б) исламска Шпанија оног времена је била једно од најразвијенијих и најбогатијих подручја тадашње Европе, и в) чињеница да су прве везе са арапским светом и Пиринејским полуострвом биле већ познате путем већ раније описане трговине робљем. Главни историјски извори који су везани за историју Словена у раносредњевековној Шпанији су:

Абу Абаз Ал Макари (Abū l 'Abbās al Maqqarī, дело Nafh at tīb min ghusn al Andalus из 11. века); Абу Убејд Ал Бакри (Abū 'Ubaid al Bakrī, 11. век); Ибн Идхари (Ibn 'Idhāri, дело Bayan al Mugrib из 14. века) и Абдул Рахман Ибн Халдун ('Abdu r Rahmān ibn Haldūn, дело Kitāb äl ‘Ĭbar, 14. век). Поред ових, и други арапски писци су помињали Словене на Пиринејском Полуострву, али знатно површније.

Историја Словена раносредњевековне Шпаније 1. Период Омајида (‫ﺔـﻴـﻣ ا‬, Banū 'Umaiya) Кад је 750. године после Христа у средишту Арабљанског калифата Дамаску свргнута са власти династија Омајида, извршен је велики масакр свих чланова ове фамилије, од којих се једино спасао Абдул Рахман I ('Abdu r Rahmān), који је побегао на крајњи исламски запад, у Анадалузију[4]. 755. године он је збацио са власти калифовог емира Јусуфа Ал Фихрија, основавши Емират Андалузију, независан од абасидског калифа у Дамаску (од 762. у новооснованом граду Багдаду). Центар новог емирата постаје град Кордоба (арапски: Qurtuba, шпански: Córdoba, бивши римски град Corduba), која ће да се за кратко време развије у велики град, по величини други на Европском континенту (иза византијског Константинопоља)[5]. Као преломна година за историју Словена у исламској Шпанији, у шпанској историографији наводи се 796, кад је доласком на власт емира Ал Хакима I (‫ﻡﺎـﻜﺣـ ـﻟﺍ‬, Аl Hākim, унук Абдул Рахмана I) у Кордоби формирана емирова тзв. Словенска гарда. Каква је то заправо била тзв. Словенска гарда, историчари имају различита мишљења и везују их углавном за теорије о појави Словена на овом поднебљу. Будући да су по латинском узору и арапски извори именом Сакалиб (Saqālib, ‫ )ﺳ ﺳﺳ‬називали Словене, али и робове, мањи део историчара сматра да је то гарда која је формирана од робова заробљених у тадашњим ратовима против хришћанских земаља. Како је раније наведено, прихватљивија је теорија по којој је гарда у прво време заиста (можда) настала од ослобођених робова, али од краја 9. века кад она добија прворазредан значај у политичикм процесима на Пиринејском Полуострву, она се већ сигурно не састоји од ослобођених робова, већ од слободних најамника, махом из словенског света. На основу извора, поред Словена, дефинитивно у гарди је било и других плаћеника (Французи, Италијани, Немци...)[6]. У међувремену, за хришћане Пиринејског Полуострва од великог значаја било је појављивање гроба Св. Јакова[7] у малом месту Компостели у Галицији око 830. године. У наредним деценијама и вековима, Св. Јаков од Компостеле (Santiago de Compostela) постаће једно од најзначајнијих места ходочашћа на хришћанском западу, а у душама шпанских хришћана, Св. Јаков постаје светац заштитник, и предводник у процесу поновног освајања Полуострва од стране хришћана (тзв. Reconquista). О деловању Словенске гарде у Анадалузијском емирату не постоје забележени трагови све до ступања на чело емирата седмог по реду емира Абдулаха I (‫ﷲ ﷲ ﺍﺪـﺒـﻋ‬, 'Abdullāh) 888. године. Тада се у историјским изворима помиње вођа Словенске гарде Бадр (‫ﺭﺪـﺑ‬, Bädr),

као прва значајнија личност међу Словенима у Анадалузији. У то време, емират су потресале велике буне које су угушене 912. доласком на емирски положај Абдул Рахмана III, сигурно најзначајнијег од свих андалузијско-омајадских владара. Управо је улога Бадра била значајна у угушивању буна и доласку новог емира на власт, који је од Словенске гарде направио инструмент своје моћи и снаге, а сам Бадр постао емиров главни војсковођа. Словенска гарда постепено постаје политички чиниоц, и то један од најмоћнијих и најзначајнијих у емирату. Нови емир покренуо је поново походе против хришћана на северу Иберског Полуострва. 918. године војска Абдул Рахмана III под водством Бадра поразила је хришћанску војску краља Ордоња II (Ordoño II, 914-923) краљевине Леон (León)[8] код Талавере. Смрћу Бадра 921. године после Христа, вођа Словенске гарде постаје Наџд (Nāğiy), који се такође истиче као добар војсковођа. Смрт Бадра је мађутим имала дуготрајну последицу у томе што се од тада јавља на двору у Кордоби јак утицај северноафричог народа Бербера (‫ﺓﺮـﺑ ا‬ ‫)ﺮـﺑ‬, као контратежа Словенима. Овај сукоб Словена и Бербера ће трајно утицати на даљу историју Словена на овом простору, као и иначе на даљу историју исламске Шпаније. Полако се дефинишу основни полови моћи у Анадалузији: Емир и његов двор, Словени, Бербери, Анадалузијци (исламизовани Шпанци) и иначе у исламском свету утицајни Јевреји. И поред свега, Словени и даље држе јаке позиције у емирату. По једном историјском податку, средином 10. века Словенска гарда броји 13750 војника, што за период раног средњег века представља веома велики број[9]. Осећајући велику војну и политичку моћ, емир Абдул Рахман III се 16/01/929. у Кордоби проглашава калифом. Тиме је створен трећи, тзв. западни калифат, који ће постојати до 1031. године. Калиф 936. за себе и своју Словенску гарду подиже и резиденцију, величанствену Медину Ал Захру (‫ﻱﺮﻫ ﺰـﻟﺍ‬, Аl Zahrā). Однос калифа према својој гарди неће се променити ни кад је 05/08/939. дошло до битке код Алхандеге и пораза калифа од стране краљевине Леона под краљем Рамиром II (Ramiro II, 930-951). У тој битци је међутим (по неким арапским изворима издајством Бербера) погинуо вођа гарде Наџд. На његово ће место доћи (како му само име каже) Словен Абу Џафар ибн Сакалиби Насири (Abu Ğa'fär ibn Saqālibi Nasiri), који се више истиче политичким утицајем него војним пословима. Управо у његово време, између 950. и 955. калиф прима бројна посланства из европских хришћанских земаља, међу којима су посланици византијског василеуса (нашим историчарима иначе добро познатог) Константина VII Порфирогенита (Kωνσταντīνoς Πoρφυρoγέννητoς), римско-немачког императора Ота I (Otto), али и посланици "словенског краља Гебалима"[10]. После доласка на власт 15/11/961. новог калифа Ал Хакима II (‫ﻡﺎـﻜﺣ‬ ‫)ـﻟﺍ‬, у Кордоби су почели радови на проширивању велике џамије, а тај посао је поверен Абу Џафару. Управо део џамије који је изграђен у ово време, представља најмонументалнији и најрепрезентативнији део ове џамије, која је очувана до данашњих дана (после 1238. претворена је у цркву). Нови калиф за заслуге именује Абу Џафара хаџибом[11] Кордобе. Абу Џафар је умро око 970. године, и шпанска

историографија га сматра заслужним за учвршћивање политичке моћи Словенске гарде. 05/02/976. Смрћу Ал Хакима II, у Кордоби извесни андалузијац Ал Мансур ибн Аби Амир (Аl Mänsūr ibn Abī 'Āmir) се намеће као хаџиб Кордобе и старатељ малолетног калифа Ал Хашима II Мајада ( ‫ﻢـﺷﺎـﻫـ ـﻟﺍ‬, Аl Hāšim Mu'ayyad). У новонасталој конфузији, нови хаџиб убија своје супарнике, вође Словенске гарде евнухе Дорија (Dorry) и Џавхара (‫ﺮـﻫ ا ﻮـﺟ ﺟ‬, Ğāwhär), док трећег Фаџика (Fā'iq) протерује. Нови хаџиб такође напушта резиденцију Ал Захру, укида привремено Словенску гарду, и уместо ње формира гарду од берберских најамника. Тек после 980. године, Ал Мансур обнавља Словенску гарду, сад под његовом контролом, на чије чело долази Вадхих (‫ﺵ ﺁ ﻯﺩ ا ﻭ‬, Wādhih), несумљиво једна од најзначајних личности међу андалузијским Словенима. Године владања Ал Мансура, који је заправо титулу хаџиба узвисио фактички и изнад титуле самог калифа, донеле су највећи војни, економски и културни просперитет Андалузији.[12] Као велики непријатељ хришћана, Ал Мансур је током своје владавине предузео укупно 44 војна похода против шпанских хришћана[13], у којима се Вадхих истакао као његов главни командант. Најзначанији походи су 985. кад је опседана Барселона, 987. кад је заузета и спаљена Коимбра (Coimbra у Португалији), 988. кад су уништени Леон и Замора и 997. кад је Ал Мансур успео чак да заузме и опљачка Св. Јаков од Компостеле[14]. Сам Вадхих је 999. године успео да заузме град Фес у Мароку, и тиме прошири власт Андалузије и на афрички континент. Време власти Ал Мансура изнедрило је и прве значајније представнике културне историје Словена у Андалузији. Будући да се на Словене, због њихове велике моћи гладало са подозрењем (што не скривају сачувани арапски извори), извесни Хабиб Ал Сиклаби (Habīb al Siqlābī) написао је између 980. и 990. на жалост несачувано дело о историји, поезији и култури Словена "Књига против оних који поричу врлине Словена" (Kitāb al istizhār wa'l mugālebe ālā men ankar fadā il es Sakālibe). У Хабибово време, у културној историји андалузијских Словена, истакли су се још и књижевник Фаџик (Fā'iq), као и лекар Васиф (Wāsif). После смрти Ал Мансурове 1002. године, нестало је са политичке сцене јаке личности, која је уједињавала Андалузију, будући да ни један од калифа, све до изумирања лозе Омајида 1031. није поседовао јаку харизму, као ни способности великих владара. Калифи су дефинитивно постали само оруђе у рукама супростављених полова моћи (Андалузијци, Бербери и Словени). Велики унутрашњи немири у калифату су избили 1008. кад је убијен хаџиб (и син Ал Мансуров) Абдул Малик Ал Музафер ('Abdu l Mälik al Muzaffär). Локални владари су практички расцепкали калифат на тзв. таифе (tawā'if) или заправо емирате, претендујући на титулу хаџиба Кордобе. Новонастали хаос у Андалузији највише је заправо користио шпанским хришћанским државама на северу полуострва (Леон, Навара, Арагон и Барселона), које су се почеле активно мешати у унутрашње сукобе у калифату.

Тиме је у Андалузија запала у период тзв. страначких владара (mulūk al tawā'if), а самим тим, фактички је укинута и институција Словенске гарде. 2. Период Таифа (емирата) 05/11/1009. После битке код Кантикса (Cantix), калиф Ал Хашим II Мајад је приморан да абдицира у корист рођака и словенског штићеника Мухамеда II Ал Махдија (‫ﻱﺪـﻬـﻣ ـﻟﺍﺪـﻤـﺣ ﻡ‬, Muhammäd II al Mahdi). Том приликом, потпуно је уништена и калифова резиденција, Медина Ал Захра.[15] Овим чином, Словени у Андалузији долазе на врхунац своје моћи, а Вадхих је именован хаџибом Кордобе, од стране калифа. Бербери се међутим не мире са новонасталом ситуацијом, и ступивши у савез са хришћанском грофовијом Кастиљом[16] под грофом Санчом Гарсијом (Sancho Garcia, 995-1017), заузимају вадхихово упориште Гвадалахару (Wadi Al Hijarah, Guadalajara), а убрзо без отпора улазе и у саму Кордобу. Вадхих се склања у словенски град Тортоса (Tortosa, Turtusha). Андалузици међутим убрзо крајем 1009. протерују Бербере из главног града, који почињу дуготрајну опсаду Кордобе, именујући свог штићеника Сулејмана I ал Хакана (‫ﻥﺎـﻤـﻴـﻠﺳ‬, Suläymān) за контра-калифа Мухамеду II. Почетком 1010. Вадхих и Словени уз помоћ нових савезника, хришћанске грофовије Барселоне[17] (касније назване Каталонија) под грофом Рамоном Борелом (Ramón Borrell, 992-1017), прелазе у нову офанзиву. Каталонци поражавају војску Бербера 22/05/1010. код Акабат ал Бакара (Aqabat al Baqar), а убрзо потом и на реци Гвадиаро, што користи калиф Мухамед II, да поново уз помоћ Вадхиха и Словена заузме Кордобу. Бербери овом акцијом нису међутим коначно поражени, већ се измештају изван града, држећи га стално у полу-опсадном стању. Због такве ситуације, као и због све веће калифове самовоље, долази до сукоба између Мухамеда II и Вадхиха. 21/06/1010. Извесни Словен Анбар ('Anbär) убија калифа, а Вадхих на калифски престо враћа, тад већ помало заборављеног Ал Хашима II Мајада. Трудећи се да осигура положај хаџиба, Вадхих склапа савез са кастиљанским грофом Санчом Гарсијом, а том приликом је потписан и споразум о исправљању граница, чиме су шпански хришћани знатно проширили своју територију на штету калифата. После тог савеза, Вадхих настоји да се споразуме и са Берберима (који све време и даље држе Кордобу у полу-опсади), али због свих ових потеза наилази на непријатељство у властитим редовима. 16/10/1011. Супарнички словенски вођа Абидин Аби Вада ('Ābidīn abi Wadāa) организује атентат на Вадхиха, и преузима власт над Кордобом. Одласком са историјске сцене ове, несумљиво најконтроверзније личности историје андалузијских Словена, означава почетак периода постепеног пропадања до коначног нестајања Словена на овом поднебљу. 19/04/1013. Кордоба се коначно предаје Берберима, који у граду праве велики масакр. Некада велелепан град је том приликом уништен, и никада више неће стећи епитет једног од најзначајнијих европских градова, који је до тад несумљиво носио. Бербери су овом

приликом убили и самог калифа Хашима II, и на калифски положај вратили свог штићеника Сулејмана I. Нови калиф је принуђен да сву власт дā Берберима, који у граду заводе трогодишњи терор. Словени су изгубили Кордобу, али су им у рукама остали емирати на источном делу калифата, и то претежно на обали Средоземног Мора. Ова чињеница је у толико и значајна, јер практички потврђује где је Словена заправо највише било. А било их је управо на том подручју, на које су се највероватније током 9. и 10. века насељавали, и то поморским путем углавном са Балканског Полуострва. После пада Кордобе у берберске руке, Словени држе емирате Алмерија (Almeria, Al Mariyya), Денија (Denia, Daniyya), Валенсија (Valencia, Balansiyya) и Тортоса (Tortosa, Turtsha) на истоку калифата, и једино Бадахос (Badajos, Batalyaws) на западу. Будући да сваки од емира је имао амбиције да приграби што већу власт и моћ, центри емирата су постајали значајна културна средишта. Највећи и један од најјачих емирата у калифату био је емират Алмерија, који је поред самог града Алмерије, у свом саставу имао и градове Мурсија (Murcia, Mursiyya) и Картахења (Cartagena). Емир Алмерије је постао Словен Хајран ал Амири (‫ن ا ﺮـﻴـﺧ‬, Hayrän)[18]. Истовремено, у Денији емиром се прогласио Словен Муџахид Едим ибн Абдулах (‫ﷲﷲ ﺍﺪـﺒـﻋـ ﻦـﺑﺮـﺸـﺒـﻟﺍ‬, Muğāhid Ädīm ibn 'Abdullāh)[19]. У Валенсији емир постаје Словен Ал Мубарак (Al Mubarak), у Тортоси Мукатил I (Muqatil), и у Бадахосу Сабур ал Саклаби (Sabur al Saqlabi). Емират Денија се окренула експанзији на мору. Емир Муџахид оснива јаку гусарску флоту, која 1015. заузима Балеарска острва (Baleares, ‫ﺭ‬ ‫ﺎـﻴـﻟـﺒـﻟﺍ‬, Gezair ax xarquia), а са њих организује велики поход на Сардинију (по изворима 125 бродова). Поход се међутим наредне године завршава неуспехом, кад уједињена флота италијанских градова Ђенове и Пизе поражава емирову флоту. За то време емир Сеуте у данашњем Мароку, извесни Али ибн Хамуд (‫ )ﺩ ﻮـﻤـﺣﻦـﺑ ﯽـﻠـﻋ‬се самопроглашава за законског калифа[20]. Та вест доводи до збацивања Бербера у Кордоби, и убиства Сулејмана I. 01/07/1016. Уз помоћ емира Алмерије Хајрана, Али ибн Хамуд је добио титулу калифа. Хајран за узврат добија титулу хаџиба Кордобе, и тиме фактички поново доводи Словене на чело калифата. Претпоставка шпанске историографије је да је у то време Хајран поставио свог рођака Лебиба Набила ал Амирија (Läbīb Nabil al Amiri) за емира словенске Тортосе. Хаџиб Хајран у наредном периоду стиче велику моћ, и приликом првих несугласица са новим калифом, 30/03/1018. Словени убијају Али ибн Хамуда. Слично пролази и његов несуђени наследник Абдул Рахман IV, који је такође убијен од стране Словена и пре него што је сео на калифски престо. Ови сурови поступци Словена изазивају револт у Кордоби, која изабира брата Али ибн Хамуда, Ал Касима ибн Хамуда (Al Qasim ibn Hammud) за новог калифа, док се Хајран са својим Словенима повлачи у Алмерију. За контролу над Кордобом настављају да се боре Андалузијци и Бербери. Иако се на политичком плану Хајран показао као веома сурова личност, историјске истине ради треба рећи да је истовремено на културном плану учинио много за развој Алмерије у један од најзначајнијих градова Андалузије тог доба. Емир је градио џамије и

медресе, а био је мецена многим филозофима, лекарима и научницима. Смрћу Лебиба I 1021. словенски емират Тортоса долази у руке емира Деније Муџахида, што квари односе између њега и Хајрана. Моћ Словена је од овог времена у непрестаном опадању. Први емират који је за Словене изгубљен, био је и њихов једини западни емират Бадахос. После смрти Сабура ал Саклабија 1022. власт над емиратом преузима берберска породица Бану Атфас, то јест њихов родоначелник Абдулах ибн Мухамед ибн Маслама. Неколико месеци касније, после смрти емира Ал Музафера (Al Muzzafar) и други словенски емират Валенсија пада у руке, овог пута Андалузијаца, тачније Абдел Азиза, унука познатог Ал Мансура. За то време, у непрестаним борбама Андалузијаца и Бербера око Кордобе, на калифском трону су се измењали Јахја ибн Али ибн Хамуд (1021-1023), кратко време 1023. поново Ал Касим ибн Хамуд, Абдул Рахман V (1023-1024) и Мухамед III (1024-1025). После смрти Мухамеда III, Емири Алмерије и Деније Хајран и Муџахид су безуспешно покушавали да се организују и евентуално врате власт над Кордобом. Андалузијци су поставили за калифа Хашима III. Емират Алмерија је и даље под јаком словенском контролом. После смрти емира Хајрана 1028, емир постаје његов син Зухаир ал Амири (Zuhäyr al Amiri), који је убрзо показао своју велику политичку и војну вештину. У наредним годинама у рату против суседног берберског емирата Гранаде (Granada, Ghranatah), војска емирата Алмерије на челу са Словеном Ходахилом заузима и руши град Јаен (Jaén, Djayyen), као и области око Баезе (Baeza, северно од Гранаде) и Калатраве (Calatrava, данас област код града Сиудад Реал). 20/12/1031. Смрћу последњег калифа Хашима III[21], коначно се и формално распао калифат, који и иначе већ дуже време није фактички ни постојао.

Карта 1: Политичка карта Пиринејск Полуострва 1030. године после Христ преузета са сајт http://www.balagan.org.uk/war/0711/10 8.htm. Као словенски емирати (приказан белом бојом), означени су емират Алмерија (са градовима Мурсијом Картахењом), Денија (са Балеарски острвима) и Тортоса.

У времену распада калифата, једини словенски емирати су Алмерија, Денија и Тортоса (под протекторатом Деније). У непрестаном сукобу Андалузијаца и Бербера око контроле над Кордобом 1035. се по

неким изворима појавио, касније се испоставило ипак лажни калиф Хашим III, кога су наводно Бербери пронашли. Та политичка замка Бербера није међутим дала никакав резултат, јер су на наговор емира Алмерије Зухаира, прво словенски, а потом и сви андалузијски емирати одбили да признају лажног калифа. Изгледа да је ово био и основни разлог што су Бербери покушавали пошто-пото да уклоне Зухаира. Коначно, 1038. године берберски емир Гранаде Бадис ибн Хабус (Badis ibn Habbus) организује атентате на Зухаира и Ходахила, и преузима контролу над до тад најјачим словенским емиратом. Ни њихова власт над Алмеријом није била дуготрајна, јер су избиле нереде становништва искористили Андалузијци, који су прво отцепили Мурсију, успоставивши нов емират, а потом је Алмерија прикључена андалузијском емирату Валенсија. Да и у другим деловима бившег калифата није словенско име у потпуности замрло, сведочи и нагли успон моћи Словена у берберском емирату Малага (Málaga, Malaka), кад је у немирима изазвани смрћу емира Идриза I (‫ )ﺲـﻳﺭـ ﺩـ ﺇ‬извесни Словен Нади (Nādiyy) преузео 1041. власт над овим емиратом. Његова власт је била караткотрајна, јер су Бербери 1043. убили Надија, а преостали Словени морали да беже из Малаге. 1044. После смрти Муџахида, за емира Деније је постављен његов син Али Икбал ал Давла ибн Муџахид ('Alī Iqbal al Dawla ibn Muğāhid). Нови емир је за разлику од његовог оца, гајио далеко већу страст за уметношћу и културом, него за политиком и ратовима, што је условило осамостаљивањем емирата Тортоса на чије чело долази Словен Мукатил II. Нови владар Деније је арапским хроничарима остао упамћен као велики мецена уметника и филозофа, међу којим је најпознатији сигурно био песник и филозоф Абу Амир Ибн Гарсија Ал Башкунси (Abu 'Amir Ibn Garcia al-Bashkunsi, пореклом Баск и хришћанин), који је од 1051. живео у Денији. Током шесте, седме и осме деценије 11. века у малом словенском емирату Тортоси на емирском положају се смењују Словени Јала (Yala, 1053-1057) и Лебиб II (Läbīb, 1057-1060), док је у Денији на власти Али Икбал. Оба емирата не утичу битно на процесе који се догађају на полуострву. Управо ово доба је донело велики успон моћи краљевине Кастиље на челу са Фернандом I (Fernando, 1037-1065), Санчом II (Sancho, 1065-1072) и Алфонсом VI (Alfonso, 1072-1109). Са друге стране, успон доживљава андалузијски емират Сарагоса, који под емиром Ахмедом ал Муктадиром (Ahmad al Muqtadir) прво 1060. анектира Тортосу[22], а убрзо 1076. после смрти Али Икбала, анектира и Денију. Балеарска острва тада формирају независни и једини преостали словенски емират на челу са емиром Абулахом ал Муртадом ('Abdullāh al Murtada).

Карта 2: Политичка карта Пиринејск Полуострва 1080. године после Христ преузета са сајт http://www.balagan.org.uk/war/0711/10 8.htm, на којој су приказани Балеари ка једини словенски емират.

Година 1085. донела је полуострву велику промену. 25/05/1085. Војска хришћанске Кастиље је коначно заузела стару престолницу Шпаније Толедо (арапски Tylatyla). Ова прекретница се у шпанској историографији сматра почетком главне фазе тзв. "поновног освајања" (reconquista) полуострва од стране хришћана. Овај догађај, као и константно јачање хришћана, нагнали су муслиманске емирате на полуострву на тражење помоћи из Африке, која је дошла у виду исламске берберске полу-секте и династије Алморавида (‫ﻄـﺑ ا ﺮـﻣ ـﻟﺍ‬, al Murābitūn) на чијем челу се налазио Јусуф ибн Ташфи (Yūsuf ibn Tāšfī, 1061-1106). Алморовиди су зауставили 23/10/1086. хришћанску експанзију у великој битци код Залаке (Sagrajas, Zallaqa).

Карта 3: Политичка карта Пиринејск Полуострва 1086. године после Христ преузета са сајт http://www.balagan.org.uk/war/0711/10 8.htm, на којој су приказани Балеари ка једини словенски емират.

Доласком ове берберске исламске полу-секте, поново је почело да се успоставља јединство у исламском делу полуострва, али нова власт

је уносила и велико непријатељство према странцима и немуслиманима. Словени тада већ не представљају готово никакву политичку власт, и не играју значајнију улогу. Ипак, наследник Абдулаха ал Мутраде после 1093. емир Балеара Мобашир ибн Сулејман (Mubākir ibn Suläymān) поново утврђује Балеаре као поморско гусарско гнездо, све до 1114. године, кад уједињена флота и војска Пизе, Барселоне, Нарбона (Narbonne) и Монпељеа (Montpellier), на кратко заузима Балеаре, поражава и убија последњег словенског емира - Мобашира. Алморавиди 1115. године заузимају Балеаре и припајају их својој великој држави која се у то време простире на подручју данашњег Марока, Алжира, Туниса и половине Пиринејског Полуострва.

Карта 4: Политичка карта Пиринејск Полуострва 1102. године после Христ преузета са сајт http://www.balagan.org.uk/war/0711/10 8.htm, на којој грешком (?) нем словенских емирата (Балеарска острва су ово време још увек Словенска, до 111 године).

У наредном периоду, још се повремено у изворима у муслиманској Шпанији помињу имена са наставком који представља варијацију назива "Сакалиб", али они се већ у другој половини 12. века заувек губе. 3. Нестанак словенског имена у Шпанији Историографија уопште до данашњих дана није ни покушала да исцрпније објасни процес нестајања словенског имена у раносредњевековној исламској Шпанији, већ се углавном определила за просту констатацију о постепеној асимилацији Словена у већинско андалузијско муслиманско или мозарапско[23] (Mozárab, Musta'rab) становништво. Што се асимилације тиче, она није спорна, али остала су отворена питања: да ли је дошло до релативно наглог прекида усељавања Словена у Андалузију, и ако је дошло, који би били разлози за тако нешто? Одговоре можда треба тражити у чињеницама: а) Калифат у распаду сигурно више није био тако примамљив циљ усељеника, као у време његовог процвата; б) На Балканском Полуострву хришћанство (ширено било са запада или истока) је већ почело да хвата јаче корене, а тиме и да утиче на својевољни одлазак у исламску средину;

в) Константна и евидентирано у историјским изворима изражена нетрпељивост према Словенима у Андалузији, нарочито испољавана од стране Бербера. Све наведено нас упућује на могући закључак да је словенско усељавање на Пиринејско Полуострво почело да јењава у другој половини 10. века, да би у првој половини 11. века потпуно престало. Тиме је и релативно убрзан процес асимилације Словена на овом поднебљу. Закључак Колико је заправо словенска дијаспора оставила трага у историји Пиринејског Полуострва? Несумљиво запаженог. Овом приликом ипак не би требало да у духу неких савремених историографских трендова изводимо екстремне, па и препотентне закључке (типа: о "кључној", "незамењивој" улози, тврдње о "доминантном карактеру", "надпросечној интелигенцији" и сл.) њиховој улози, већ да за исту покушамо дати што реалнију сажету процену. На Пиринејском Полуострву у данашње време живе нације Шпанаца, Португалаца, Каталонаца и Баска у државама Шпанији и Португалији. Њихове историографије од њиховог формирања углавном се уравнотежено односе према свом хришћанском и исламском раном средњем веку, сматрајући да поред хришћанског, и исламски рани средњи век представља њихово богато наслеђе, без обзира на то што се данас ради о претежно хришћанским нацијама. Будући да ове историографије и исламску цивилизацију сматрају саставним делом генезе својих нација, морамо прво констатовати да су Словени раног средњег века на овом поднебљу чинили унутар аутохтоног несловенског становништва, објективно један мањи и старни сегмент. Ипак је и тај мањи сегмент у једном релативно дугом временском периоду (око 200 година) на делу овог полуострва, у војнополитичком погледу имао запажен утицај, оставивши и јак траг уопште на историју ислама на овом подручју. Најјачи траг управо лежи у томе, што су Словени сигурно несвесно, али директно учествовали у процесу који је водио коначном краху исламске цивилизације на Пиринејском Полуострву. Хришћанство је на овом простору управо у овом периоду направило кључну прекретницу у превази над исламом.[24] У првој етапи почетком 13, и у другој етапи крајем 15. века ислам је истиснут са полуострва, а на хришћанским основама је у то време формирана и данашња држава Краљевина Шпанија, а заједно са њом и савремена Шпанска нација. Нама са ове дистанце остаје само на крају да констатујемо да су можда и наши преци активно учествовали у историји, нама данас географски далеког Пиринејског Полуострва. Београд - Belgrade 2003. Мојсиловић Игор ЛИНКОВИ:

http://emuseum.mnsu.edu/cultural/oldworld/europe/andalusiancul ture.html http://instruct1.cit.cornell.edu/courses/nes339/shu.html http://libro.uca.edu/ics/ics4.htm http://www.balagan.org.uk/war/0711/1008.htm http://www.nuradeen.com/Reflections/ElementsOfIslam51.htm http://www.sabre.org/ukrlib/books/sichynsky/sicchap1.htm http://www.taraka.most.org.pl/slow/saqaliba.html http://www.unesco.org/culture/alandalus/html_eng/benchrifa.shtml ОСТАЛИ ВАЖНИЈИ ИЗВОРИ: Arapsko-srpskohrvatski rječnik, Теуфик Муфтић, Сарајево 1973. Enciclopedia vniversal ilvstrada, Мадрид 1966. Opšta Enciklopedija Larousse, Beograd 1973. Prilozi za hrvatski pravno-povijesni rječnik, Владимир Мажуранић, Загреб 1922. Slaveni u Španiji prije hiljadu godina, Јурај Андраши, Загреб 1928. Słownik Słowiańskich staroźytności, Вроцлав-Варшава-Краков 1967. Војна Енциклопедија, Издање лексикографског завода, Београд 1975. Историја Византије, Георгије Острогорски, Београд 1998. (репринт) [1] Интересантно је овде напоменути да се у овим изворима, словенски робови помињу као убедљиво најскупљи (дупло скупљи од осталих), али се на жалост не помиње и разлог ове својеврсне "диспропорције", па нам се основано намеће мисао да су они већ тада коришћени не само за прости рад, већ и као војници. [2] Овом приликом није утврђено на коју Далмацију арапски извори овом приликом мисле. Могуће је да се ради о тадашњој византијској "Теми Далмацији", која се ограничавала на Јадранска острва и поједине приморске градове, а могуће је да се тај појам још увек користи за римску провинцију Далмација, која је обухватала поред данашње Далмације и данашњу Лику, Кордун, Босну и Херцеговину, а једно време и данашњу Црну Гору као и велики део Србије. [3] Хрватска историографија, која је у новије време тек заинтересована више овом темом, тврди да се у сачуваним арапским списима код андалузијских Словена на два места помиње и етноним Al Harwat и Al Harvat. Будући да се ипак ради о новом сазнању, оставићемо извесно време историографији да оцени поменути налаз. [4] Арапски извори Шпанску земљу називају Андалузијом (Al Andalus). [5] По неким проценама, почетком 11. века, Кордоба је бројала готово пола милиона становника. [6] Арапски извори као чланове Словенске гарде помињу поред Словена и друге народе, а често користе и термин Франци (‫)ﺳﺳﺳﺳﺳﺳ ﺳ‬, који се употребљава углавном за народе европског порекла. [7] Прецизније, реч је о Св. Јакову, сину Заведејевом и братом Јовановом, једном од 12 апостола, († око 45. у Јерусалему). Православна црква га празнује 30/04. по старом, односно 12/05. по новом календару (Владика Николај Велимировић, Охридски Пролог, Београд 2001.). Римокатоличка црква га празнује 25/07. као Св. Јакова (Старијег), и сматра га светцем заштитником Шпаније. [8] Леон представља наследника државе Астурије, прве Визиготско-Шпанске хришћанске државе, која је издржала најезду Арапа, и касније постала стожер за стварање Краљевине Кастиље 1035, а знатно касније крајем 15. века и саме Краљевине Шпаније. [9] На основу овог податка, чак и у колико би се имао у виду карактеристичан степен претеривања, историчари број Словенског становништва овог доба на Пиринејском Полуострву процењују на између 50.000 и 100.000, што за прилике европског раног средњег века представља значајан број. Примера ради,

претпоставка је да је цела Западна Европа тог времена имала мање од 20 милиона становника. [10] Ради се наиме о иницијативи калифовог утицајног лекара Јевреја Хадзаја Бен Шафрута (Hazday ben Şafrut), који је позвао посланике словенског краља "Гебалима", како би преко својих посланика и тумача Јевреја Мар Саула и Мар Јозуе, кроз земљу тог словенског владара, и земљу "Хунгарин" (Угарска) до Јеврејског Хазарског кана Јозуе проследио своје писмо. У историографији није до краја разјашњен термин "Гебалим", али већина историчара сматра да је реч о владару који је владао на планинском појасу ("Гебалим" на арапском језику занчи у контексту "земља планина") који раздваја Панонску низију и Јадранско Море (другим речима планински венац Динарида). Остаје једино питање да ли се ради о српском владару Чаславу, или о хрватском владару Михаилу Крешимиру II. У том питању битно је истаћи да је Србија тог доба држава у релативној снази у односу на Хрватску, која је ослабљена у то време завршеним унутрашњим сукобима, али и чињеницу да преко хрватске територије води најкраћи могући пут са Јадранске обале до Панонске низије (то јест земље Угара), као и могућу чињеницу да је хрватски владар у то време носио титулу краља, док је српски носио титулу великог жупана. [11] Титула хаџиба представља заправо титулу намесника калифовог (на муслимасном истоку пандан је титула везира). Управо успостављање ове титуле у ово доба, испоставиће се фатално по Андалузијски калифат. [12] Иначе, тадашњи културни утицај муслиманске Шпаније на тадашњу западну Европу је био веома велик. Знатан број муслиманских и јеврејских лекара, астронома, филозофа и писаца је радио и за владаре у хришћанском делу Шпаније. Тај утицај је ишао дотле, да је у хришћанској Шпанији арапско писмо почело да истискује латиницу. Најкарактеристичнији пример за то је кад су владари Леона свој новац чак једно време ковали на арапском писму, а латинским језиком. [13] У хришћанским хроникама, Ал Мансур је остао забележен као Almanzor. [14] Занимљиво је овом приликом истаћи да, иако је осећао велику мржњу према хришћанима и хришћанству, Ал Мансур се није усудио да дира сам гроб Св. Јакова. Муслимани су овом приликом опљачкали велика звона катедрале Св. Јакова, а приморали су хришћанске заробљенике да носе та звона као ратни плен у Кордобу. Кад је 1238. Кордоба заузета од стране хришћана, муслимански заробљеници су та иста звона носили назад у Св. Јаков од Компостеле. Извор који детаљно описује маварско харање Св. Јакова од Компостеле је Ибн Идхари, у делу Bayan al Mugrib из 14. века. [15] Шпански археолози још увек нису поуздано утврдили остатке Ал Захре код Кордобе. [16] Грофовија настала као део Краљевине Леон, са средиштем у граду Бургос (Bourgos). [17] Грофовија настала од бивше франачке Шпанске Марке, са средиштем у Барселони (Barcelona). [18] Хајран ал Амири је једина од значајних личности андалузијских Словена, коме је у изворима забележено и порекло из Далмације. Као што је претходно већ објашњено, остаје отворено питање на коју се Далмацију у то време мислило. [19] У сачуваном западноиталијанској епици и књижевности, остао запамћен као храбри гусар Муђето (Mugeto). [20] Тврдио је наводно, да је директан потомак пророка Мухамеда. [21] По неким изворима, Хашим III је овом приликом само нестао. [22] После велике буне која је дигнута против словенске власти у граду. [23] У хришћанским и муслиманским изворима прво се користи овај термин који означава "могућег Арапина". [24] Овај процес је осведочен и најзначајнијим шпанским епом "Поема о моме Сиду" (Poema de mio Cid), забележеним у хришћанској Шпанији први пут средином 12. века. НАПОМЕНА: Текстове објављује Удружење грађана "СРПСКИ ДЕСПОТ" (регистровано под бројем 3/1-1425/2-2002-07). Дозвољено је преписивање и објављивање текстова уз обавезно навођење извора и само уз сагласност аутора текстова.