Slobodan Selenic - Pismo Glava.pdf

СЛОБОДАН СЕЛЕНИЋ

ПИСМО ГЛАВА II ИЗДАЊЕ

Просвета I Београд 1983.

МАКСИМИЛИЈАН, ПРВИ ПУТ

МАКСИМИЛИ ЈАН:

. . . а некада сам мислио да ће од Топчидера до Карабурме и од Звездаре до Чубуре унакрст и поиреко, кроз празне, сиве београдске улице, поред прашњавих и ретких излога, полуиспушених лошом робом, измећу стабала Кошутњака и дрвореда у Милошевој, поврх усамљених споменика на Калемегдану, уз ољуштене, рогобатне стамбене павиљоне у Цвијићевој и около оронулих вила Професорске колоније, преко запуштених капија и кривих плотова на Вождовцу па све до Аде и жуто-зелене Саве коју препливавају мршави дечаци, сваки са својим пресавијеним оделом на глави; да ће празним и прл>авим Београдом, сиромашком престоницом моје сељачке земл>е ћифти, шерета и бахатих хвалисаваца, изнад бучног Депоа у Душановој, посред мирног, добро чуваног, помало опасног, помало мистичног Дедиња, чак и кроз Ужичку, улицу снова и стрепњи; да ће ходницима Друге мушке и двориштем Прве женске, широм пусте ташмајданске ледине са недовршеном Марковом црквом у средини, измећу гологлавих и бледих суграћана мојих у смешно пуним трамвајима и изношешгм оделима; мислио сам да ће јаче од кикота гимназијалки што — после завршеног шестог часа, лржећм сс све две-три подруку — испуне Б и толлк^као; ја-ћа раскокодаканих тукица, да би се зачас одлтлле, у мале уличице-пропусте удесно п рем а. Булс*ару, улево према 27. марта, гласннје од: ,ДДи ^мб Тптови —- Тито је наш" гомиле лсмонстрЗната Што

10

се ваљају преко Теразија на Трг Републике, иод Споменик сакривен почасном трибином и говорницом; некада сам мислио да ће једнога дана свакако над целим мојим градом одјекнути, као удар грома у каменој клисури, страшна вест: „Вратио се Маки! Као сабласт лебди над Београдом!" Као да гледам и правим се да видим: не зна град; као да мислим и готово да схватам: не знам више ни ја. Када бих гледао и мислио, или видео, можда схватао, био бих, знам, само овлашно, као неком давно бледом успоменом скамењен иред вратима зградурине у чијем подруму живи Шампион; био бих неодлучан, мада сигуран да ћу на крају закуцати на његова врата; био бих преплављен сећањем на моју бившу утеху и наду: да вреди постојати и тако, са жутим Роћом у канцеларији и киблом у самици, да вреди трајати како бих реченицу, коју немо понављам, чуо у амбијенту за који сам живео: у Београду коме је страшиа вест просврдлала уши, разнела мозак, па сада од уста до уста, од ува до ува шаље пискаве сигнале најразличитије врсте, који се ипак чују на исти, страшан начин: — Вратио се Маки — сричу их сви — као нема сабласт, као бела авет лебди над Београдом! Ако је стара избледела успомена ненгго, ако би још ишта тих десетак бивших речи могле да покрену у мени, покренуле би тада безболну. можда мало носталгичну свест да је одавно мртва, затрта њихова снага, да је старачки утихнула јека тих речи у мојој испражњеној лобањи. У том раном београдском јутру испред Шампионових врата, спуштен на земљу и замишљен, заборавио бих на све, на свих десет, не зато нгго су сва моја давна предвићања тако потпуно оповргнута стварношћу, већ зато нгго не бих умео да одговорим запгго баш њему од свих људи на овом свету, поред свих који су се будили у очајно хладва, влажна и празна јутра мртвачке интернационале, зашто баш Шампиону куцам на врата

11

у пег часова ујутру својим можда блесавим, свакако блесаво упорним питањем. Знам да одговор нећу наћи гледајући тупо и одсутно у окупану и празну улицу непробућеног Београда; да ме млигаво топли зраци јутарњег сунца, које у сржи свог лоптаетог огња још чува неистопл>ену грудву снега, неће ослободити одузетости у којој би ми били набрекли, рајски топли, мртви мишићи; знам да бих, не покреним ли се одмах, можда и вечито гледао празан булевар одморен од јучерашњих корака, осећао топлину још незапрашеног јутра, на лицу, напето ослушкивао кокетни рафал женских потпетица дуго пошто замре за углом, или перенијални урлик неке удаљене фабричке сирене. Прошао бих, лебдећи пола метра изнад земље, кроз испуцала улазна врата, па ходником, низ четири спуста степеница, ослањајући се у тами на ољуштеие, мемљиве зидове, и куцао оих одлучно, помало брзоплето, плашећи се да не променим одлуку. Један тренутак се не би догодило ништа, а онда полако и са шкрипом, тарући по неравном бетонском поду, отворила би се врата. У мој поглед, још увек пун свежег плаветнњ\а јутра по коме се разноси млеко и пече бурек у приватним пекарама за ранораниоце и много окаснеле, у поглед ненатруњен прашином дана, из полумрака ходника ушла би позната, тако често замишљана, огромна Шампионова фигура. На босим ногама дрвене нануле. Окраће ногавице од пругасте фланелске пиџаме откривају као гука надувени зглавак, покривен старачки ћосавом и белом кожом. На њему црвени халат обрубљен дебелом жутом плетеницом која се на неколико места одшила, па виси као гајтан са умашћене и офуцане униформе неког јужноамеричког генерала. Густе наслаге перути и дугачких, сивих длака прекривају рамена и лећа тако да под пластом беле косе изгледа као неки млинар из народне приче. Гледао би ме онако како би тамо неки млинар гледао Носу који се, лу-

12

каво аашиљеног носа, голобрг1А, сав савцат бивши, нојави на вратима древне воденице од дасака и трупаца. Гледао би ме и не би се чудио. Као да је, дигавши се рано ујутру из врелог и знојног кревета, то учшшо баш зато што зна да мој долазак може уследити сваког тренутка; као да живим у првом суседству; као да смо се растали синоћ после најдужег разговора у нашем животу, тако сажетог и коначног да после њега два човека више немају шта да каж у један другом, ни заједно неком трећем, јер су утрошили све речи, остали празни као две сасушене, распукле табле саћа премрежене прашњавом свилом паучине. Гледао бих Шампиона у довратку његових врата и, огроман какав је, изгледао би ми ипак мањи него у пространству кошутњачког пропланка, на коме га, посматрајући одозго, најчешће замишљам. Много је обичнији, сазнао бих већ на довратку, мада га заправо добро «е бих ни вндео у њему, јер се не усућујем да га посматрам — много би стварнији био мећу направљеним предметима што су нечијом тврдом логиком и вољом спојени у облик који није дело природе и спонтаности, већ мтнљеш а и практичности — него што је на покривачу трулог лишћа, под сводом златножутог дрвећа, измећу квргавог корења и сивог неба нашег последњег сусрета. Можда је у пнтању Шампионова снага која је, не знам како и зашто, примерена отвореном простору и небу; или н>егова величина, његов три-са-два изглед природне појаве у зимском шињелу што, каљав по доњем обрубу, сеже готово до ципела. Везан за блато Кошутњака, Шампион израста из њега тако неопозиво да га са мог удаљења често не разликујем од суседног храста, његову седу косу од остарелог жбуња хмеља, кракате руке ол реуматичних грана испреплетаног шумског густигаа. — Ући, — па после мале паузе, разговетно — Максимилијане — рекао би Шампион коначно, гласом који ме, пун јутарњег шлајма, неодољиво

13

због нечег аветињски подсећа на прошлост. И тада, у машовењу које не би иотрајало више од две, можда три секунде, док пролазим кроз узан, мрачан ходник и довратак без врата, према Шампионовој соби, тада бих у углу, одмах до пролаза — видео киблу; праву правцату; сиво обојену маоном бојом; класичну — ону што поред кревета и једне столице насељава све самице овог света; киблу, помишљам, и док мислим не знам да ли да се смејем судбини, свету или, што такоће не би било бесмиелено, да кукам из свег гласа што истина није никада једна; киблу, готово да бих наглас рекао, сиву самичку киблу, облепл>ену црним картоном. Заставши на прагу собе, са Шампионом иза лећа, одједном би се, не знам зашто, тајна чинила мањом, светлост у дубоком помрачењу Шамгшонових очију могућом, његова сумануто доследна робијаш ка одисеја не само стварном у смислу који догаћаји добијају преко курве историје, већ осмишљеном изван нашег цивилизованог памћења, роћена у најдубл>ој пећини човековог бића. Док тако стојим на прагу собе и гледам у загушљив ћумез испред себе, само зачас да бих то одмах и заборавио, страховито јасно бих видео логор као природан амбијент за моју врсту, човека као логораша, Шампиона као овлаштеног представника људи, баш оних који су га прогласили лудим из неке паклено хумане и дубоко засноване нужде. — Шампионе — хтео бих да кажем — знаш ли, Шампионе, зашто сам дошао? — не бих рекао, а он такоће безгласан, иза мојих лећа: •— Зар си одлазио? — питао би, па пошто не знам да одговорим, ја ћутим и даље све речи које, као уморни свици у већ старој ноћи, лебде над смрадом и нередом његове јазбине. Како је далеко време у коме смо Шампион и ја били конкретни, нешто што се креће, има јуче и данас, дише, прави планове, трпи неуспехе или мрзи непријатеље! Постоји ли метар који може измерити растојање измећу живота онда и нашег

14

сада? Сада је 5. јул 1971. годвдне, рано јутро, лето, и Шампион стоји у довратку: — Изгореће ми кајгана — чујем га иза лећа — ући — каже, а ја не улазим одмах, већ стојим мало, не мрдам, можда зато што ме на прагу зауставио носталгичан шок у сусрету са киблом Шампионовог робијања, јединим трофејом којн му је остао, поуздан и важан, довол*но велик да испуни простор предвићен за ленте, одликовања, шрапнеле и танад изваћену из његовог великог тела. На крају бих, наравно, ипак ушао и брже-бол>е сео на усправно постављено сандуче поред астала. Гледао бих испод ока и ненападно како Шампион довршава припремање кајгане, како извежбаним покретом подиже доњи руб свог црвеног, на том месту умашћеног халата и како њиме хвата врелу шерпицу са шпорета. Видевши да хоћу да му уступим место на сандучету, журно би ме зауставио: — Седи ту — рекао би — ја ћу на кревет. Послушпо бих остао на сандучету, али са неким нејасним осећањем да се све то на исти начин већ одиграло. И док покушавам да смислим одакле тај утисак долази, одбацујући једно по једно сећање од оних која сачињавају замишљани ток догаћаја — једна бивша стварносг, слаб ланац некадашњих речи вуче за собом, полако па све-брже, вашар успомена окачен о кра ј безначајне реченице: „Седи ту, ја ћу на кревет." Од.једном видим не оно што видим, већ Шампиона како пре више од три деценије испуњава цео високи и широки рам главног улаза у наш стан; огромну сенку израслу из ноћи; надљудски велику, мандраковску силуету човека. На степеништу наше куће у Фердинандовој, увек је владао полумрак, тако да смо и усред дана морали да палимо осветљење кад омо се пели до стана или се спуштали према излазу. Ни предсобље није било светло: дан је у њега улазио само кроз стаклена врата малог салона, готово увек затворена, пошто

15

је то просторија свакако најмање употребљавана од свих у нашем шестособном стану. Салон је служ ио за примање гостију, трпезарија ' за наше дневне оброке, вечере и ручкове које су Војин и Гуга често приређивали када смо ми — Радиша, Злата и ја — јели заједно са Зуском у кухињи или, ређе, у дечјој соби. У њој смо, иначе, спавали и проводили највећи део времена. Преко дана, Војин је у својој радној соби иза тапацираних врата читао и писао, после ручка дремао на кожном канабету преко кога би Гуга, чим би се отац дигао од стола, пребацивала коцкасто шкотско ћебе; коначно, спаваћа соба у крем-белом, и злат ном, са великим брачним креветом и мирисом помада и шминке из мноштва бочица поређаних по тоалетном столу, била је заправо Гугина; Војин је у њој заиста само спавао. Једном речју, док је свака соба имала своје становнике и своју намену, просторија коју смо називали малим салоном тада ни је служила ни за шта, осим да се понекад кроз њу прође до уских врата у углу, иза којих је мој отац Војин читао књиге и пушио лулу, Међутим, чак ни за то није често употребљавана; по навици ваљда, Војин, а и сви остали, улазили су у радну собу са друге стране, кроз велика, кожом тапацирана врата, из уског ходника што је водио од предсобља до прозора који гледа у светларник. Тако, није никакво чудо што су стаклена врата малог салона била затворена и тог поггоднева када је улаз у наш стан испунила огромна, тамна појава Шампиона, засталог пред два дечака и девојчицом који га са занимањем и изненадним страхом у гласу и очима питају кога тражи, одједном дозивајући упамет све оне приче о злим, тамним странцима који на превару одводе децу из сигурности њихових шестособних станова у страшну неизвесност прљаве циганске черге. По свему што сам ја онда знао, Шампион је могао да буде управо представник те, неке друге врсте људи, јер није ни по чему личио на оне ко.је сам дотада виђао. На њему је одело какво

16

носе татини пријатељи, али бар за неколико бројева мање, тако да су му огромне ручерде, ослоњене о довратак са спољне стране, за пола метра штрчале из рукава, фатирана рамена дигла се увис као закржл>ала крила ишчезлог кблоса који је некад био птица, панталоне се напеле на моћним куковима не успевајући да их обухвате, мада је најгорње дугме остаавио откопчано, а ноге му, готово до средине снажних листова непокривене ногавицама, стајале као два стуба са тешком, стабилном основом ципела број четрдесет девет. Гледа нас неко време са огромне висине, наткриљен над нас, замишљен, па онда гласом заправо тихим, али некако потмулим, тутњећим, пита: — Отац ти је код куће? Сигуран сам да се баш мени обратио и да сам се ја осетио одговорним за даљи ток разговора, па сам, напрежући сву дечију лукавост успео да смислим оно што сам дотада увек радио када сам у опасности: уместо да одговорим на Шампионово питање сасвим јасно и одрећено, ја сам закључио да неко старији треба да процени шта се каже једном три-са-два човеку у пет бројева мањем оделу када изрони из степенишног мрака и пита да ли је тата Војин код куће. — Сада ћу да зовем маму — рекао сам, али, пре него што сам успео да затворим врата прел Шампионовим носом, он је благо ставио руку на њих, мирно, без журбе ушао у предсобље, и као човек који тачно зна шта ради, као неки смешни и достојанствени уроћенички врач кренуо великим, заљуљаним корацима дуж ходника према тапацираним вратима радне собе. Отворио их је, не куцајући претходно, и устобочио се на прагу. Сећам се да сам кроз његове мало раскречене ноге видео оца како седи у фотељи, јединој у соби, и пуши лулу. Због зидова покривених полицама књига, Војин је однекуд изгледао још мањи, затрпан одозго, затворен у ћелију неког мамутског организма у коме он, сићушан какав је, ужива врсту фетусне сигурности и неповредивости.

17

На кожном канабету стајало је неуредно згужвано, карирано шкотско ћебе. Поред канабега бачени „Политика" и „Време". На столу поред књиге коју Војин чита, шоља са црном кафом. Мој отац се нагло окреће, на брзину оставл>а лулу, не у пепељару како је увек чинио, већ насумце, негде на сто, и скаче из своје превелике фотел>е: — Светозаре, откуд ти! — каже веома изненаћен и поће према Шампиону са испруженом руком, изговарајући у ходу: — Када си пуштен? Шампион не одговара ништа већ прихвата испружену Војинову руку и ја тада — ако се ичег сећам, сећам се тога — панично предосећам да Шампион није човек који се рукује, да се он ни са мојим оцем неће руковати већ да ће дохватити његову шаку а затим без напора, готово расејано замахнути руком преко рамена тако да пе мали Војин полетети преко великог Шампиона и разбити се о зид изнад кожних тапацираних врата. Наравно, не догаћа се ништа слггчно. Претпоставл>ам да с«1м и онда док сам се иза Шампиона увлачио у радну собу и л>убопитл>иво посматрао како се Војин и он приближавају један лругом, знао, макар једним малим делом своје памеги да се нешто тако невероватно не може догодити. Мећутим, како сам увек, на неки чудан начин, без икаквог разлога, заправо, стрепео за мог фантастичног оца, саовим је могуће, чак вероватно да сам и тада, упорећујући Шампионову огромност и Војинову сићушност, осетио страх коме није сметало да плане у уобразил>и, иако није био заснован ни на чему стварном изузев, можда, на осећању опште беспомоћности која се — мени се тако чинило — као парфем ширила иза, у ствари, ажурног, живог, л>убопитл>ивог, активНОГ Војиновог понашања. , Ни дан-данас не знам како сам и зашто ш зви о то јако осећање сталне стрепње за мог ША када је он, толиким својим предностима, К )К ао себе изван опасности у било ком, иоле Д рилизованом друштву. Вероватно се због ње-

18

говог изгледа у мојој дечијој глави зачео страх који сам касније, како сам растао и сазревао, даље развијао уместо да њиме рационално овладам и сместим га у праве и реалне оквире. Војин је, наиме, био висок око 165 сантиметара и могао је имати једва нешто више од педесет килограма. Увек је носио јако уредна и веома уска одела, тако да је изгледао као савршено пропорционална, али умањена фигура правог човека. Уска рамена, ноге које су откривале своју танушност испод ногавица када би их, седећи, прекрстио једну преко друге, грацилни, мршави чланци покривени беспрекорно затегнутим чарапама, мало, елегантно стопало у блиставо изглачаној ципели — све је на њему било умањено, али су ипак од свега, најбеспомоћније биле његове шаке. Није нимало чудно што их тако добро памтим, пошто ст и други одмах запажали њихову особитост. Биле су веома уске и несразмерно дугачке V односу на подлактицу. Када би стајао и испруж ио руке уз бутине, врхови прстију допирали би му готово до колена, док му је корен шаке још негде у висини половине бутине израњао из беспрекорно уштирканих манжетни, причвршћених упадљивим златним дугметима. Тешко би било рећи да ли су те шаке биле лепе или не. Мећутим, по томе што их је Војин врло често, најчешће заиста, држ ао стиснуте у песнице, рекао бих да он није волео њихову необичност и да их је због тога прикривао слично девојчици која, грбећи се, прикрива груди што се издајнички и бесрамно истичу испод њене још увек дечије бенкице. Мећутим, као што су недра у девојчице лепа и због стидљивости с којом их носи мала власница чуда које треба сакрити од света, тако су и шаке мог оца Војина откривале финоћу његове надмоћне природе у којој се све буни против простачког самопоказивања; одавале рањиву тачку сваког однегованог интелекта који је — претерано скептичан V принциггу и према свему — нарочито склон да неповољно тумачи

19

оно што је везано за властите особине и посебности. Како су дивно те Војинове шаке деловале када његови танки, елегантни прсти попут неких нервозних, витких ножева севну из песнице да би дохватили шибицу са стола, или када на пуној дневној светлости притишћу вил»ушку и систематично повлаче нож преко комада сира у тањиру. А опет, лепе ван сваке сумње и у сваком погледу, ма шта о њима могао да мисли мој отац, мени су однекуд те беле шаке изгледале изложене опасности, неприродно голе и рањиве. Исти тај осећај, сећам се врло добро, имао сам и онда када бих, из ма ког разлога, обратио пажњу на његов врат који израста из уског и минијатурног одела као да је продужетак сакоа и кошуље, а не део тела «а које се наслања. Врат мога оца готово уопште није имао јабучицу, већ је био необично раван и, чак и за његово грацилно тело, необично танак: шипчица једна одевена у футролу од благо опуштене коже која је, мека и декадентно, неговано подбула изнад самог оковратника, деловала на том месту као неки уморни подочњак. Откада памтим, а све говори да је моје сећање сачувало и врло ране утиске, Војин је био без косе. Додуше, изнад слепоочница и око главе његову ћелу је обрубљивао венац, или полувенац паперјастих плавих длака, али је само доприносио да се истакне према врху све шпицастије геме и избачено чело које је целој глави давало изглед зрна пасуља постављеног усправно. Глава мог оца је највише од овега личила на главу Пеце са месеца. Када сам први пут видео тај стрип, одмах сам се сетио Војина. Дуго сам мислио да је то само због Пецине ћелавости, али ми сада — док, Коначно одрастао, претурам по глави безразложне стрепње које сам осећао гледајући како се МОЈ отац рукује са Шампионом — изгледа веротније да ме је Војин подсећао на смешну бебу једном једином, у ваздух подигнутом длаком јШ глави због моје заштитничке бриге о очевој

К

20

сигурности. Мислим да није чак ни сигурност у лравом смислу речи у питању. Тачније, или сложеније осећање које је узбућивало моју дечију главу био је страх, али страх да се некако, и то нарочито пред другима, не открије да је мој отац нејак, да неко не прокљуви тајну о његовој танушности и да не злоупотреби своје откриће. Веома сам се бојао тога; чак често и сањао ситуације у којима би се на овај или онај начин открила Војинова слабост. И ма колико безразложно било моје страховање, ипак нисам никада успео сасвим да га се ослободим. Сећам се, рецимо, чудне среће коју сам осетио једном пошто су ме неки дечаци из суседне улице пресрели и пребили на мртво име. Учинили су то без разлога. Никада их раније нисам видео, ништа им ни тада нажао нисам учинио. Из неке превелике дечије обести, ваљда зато што су здрави и јаки, а ја друкчији, блед и провидан, претрчали су са индијанским поклицима улицу и почели да ме туку. Било их је пет-шест и сваки је био двапут јачи од мене, а ја сам бесан до суза, и беспомоћан, понижен, покушавао да узвратим ударце што њих није нимало погаћало, већ им је само давало повода да ме и дал>е бију. Када су ме коначно оставили на прљавом плочнику, лепљивом од неких изгажених шљива — чини ми се мало згаћени над мојом слабости, мало застићени својим поступком, шта знам ја; када сам се коначно подигао и кренуо према кући, покушавајући из све снаге да зауставим сузе, сећам се, врло добро се сећам се срећног осећања које ме је обузело. Био сам га, у ствари, свестан све време од првог ударца који сам примио. Мећутим, док је туча трајала, нисам реченицом себи рекао име облака из кога шкропи блаженство по мојој изубијаној глави, али чим су ме напустили ја сам знао, чак кроз стиснуте зубе изустио: срећа што није био са мном, мислио сам и понављао у себи све до куће, срећа што мој отац нш е био ту, или наишао док су ме дечаци тукли, срећа пгго се није нашао

21

уз мене у кругу песница против којих ништа не може, а хоће, понављао сам бескрајно захвалан некој врсти провиђења које је, припремајући ми несрећу на углу суседне улице, ипак удесило да се не догоди она најгора. Не знам тачно када је почела да се развија та чудна болећивост, сложена од разних осећања која је мој отац изазивао у мени. И стид, и страх, и велика приврженост и нешто мутне свести о некој неправди — све се то увртало у ону болесно интензивну, однекуд тужну, узнемирујућу везаност за Војина. Врло је вероватно, да је први догађај који сам запамтио да бих после, годинама, безуспешно покушавао да га заборавим, истерам из вијуга, преобратим у нешто друго — баш везан за Војина: самог Војина у његовој радној соби. Стојим у довратку, и скамењен, непомичан гледам шта ради мој отац, не разумевајући заправо ништа од онога што видим. Седео је у столици, јединој у целој просторији, врло великој, тако великој да је у њој изгледао некако нестабилно, без ослонца, као у чамцу. Столица није била прнмакнута радном столу као обично, већ ју је Војин померио иа метар или два дал>е, па је стајала безмало наеред собе. Спуштене панталоне, али не сасвим, већ толико да се зарозане зауставе на савијеним коленима; пешеви кошуље који ландрају испод стегнутог прслука, крајеви сакоа и блиставо беле гаће стварају око његовог стомака платнену гужву кроз коју се види део леве бутине, онај у.који мој отац, управо када сам се ја појавио на вратима, забада иглу шприца. Ни данас ми није јасно зашто је на мене тако поражавајуће деловала та слика. Да ли положај у коме никада раније нисам видео оца; или неприродност ситуације у којој човек сам себи, добровољно даје инјекцију, када већ из искуства знам како је то болно и непријатно; можда бебаста сличност са дететом на ноши; највероватније, ипак, нешто треће, нешто што није у оквирима

22

разумског, не зиам, тек поглед на мог срамно обнаженог оца који завлачи иглу под белу кожу бутине, испунио ме је неком хладном паником, ужасом из кога је као пуцањ излетела једна од ретких речи које сам знао: — Тата! Несвестан мог присуства, до тог тренутка уверен да је сам и да га нико не посматра, Војин се нагло трже и при том испусти из руке шприц, који се од властите тежине извали испод коже и скотрља преко беле бутине и гужве веша, на земљу. Сигурно је да се отац тада окренуо према мени, али неколико тренутака ја нисам подизао поглед већ сам опчињен, осећајући бујање хистерије у грудима, општи јуриш према стегнутом грлу, гледао како крв тече из ране коју је направила насилно изглављена игла и црвено боји бело платно кошуље и гаћа. Тек када је, журно се дижући из столице, нервозним и неспретним покретом повукао панталоне нагоре, дигао сам и ја свој поглед према њему да бих видео Војинов израз лица који је подједнако техпко описати колико и заборавити. Макар сам га ја тако видео, и ко зна зашто уобразио да на његовом лицу откривам збуњеност, постићеност, страх, гнев, несрећу, иако је, највероватније, оно показивало само непријатност коју Војин осећа, ухваћен у недоличној пози, исто као што би је осећао и било који човек на његовом месту. Чим се повратио од првог изненаћења, Војин је урадио оно најприродније — обукао се што је брже могао — али ја памтим нешто друго: и данас верујем да је он дуго, веома дуго стајао и буљио у мене, без речи, у чвор везаних емоција које су му гушиле глас и кочиле предузегност, да је стискао својом танком, дугачком шаком гужву раскопчаних панталона и копгуље, све док ја нисам затворио очи и почео да вриштим. То је последње чега се сећам — вриска. Овде је крај филма; наравно филма који сам ја сачувао у памћспл/ а који је, по свему судећи, обухватао

23

догађаје сасвим друкчијег значаја од оног који им данас придајем. Тада, наиме, нисам могао никако знати да је мој отац јувенилни дијабетичар и да се шприца једном или двапут дневно од своје седме године. Мећутим, ову сцену и сва осећања која су везана за н>у спојио сам са очевом болехцћу, па сам нерадо лшслио о њој све док на то нисам био присиљен, убрзо, већ у својој петој години када сам и сам добио шећерну болест у форми која је за нијансу била тежа од Војинове. Наша узајамна приврженост, дакле, која је могла да се развије из заједништва у истој болести, из оеећања кривице што ми је, наравно против своје воље, отац у наследство дао и отров своје крви, постојала је очигледно и пре него што се испоставњуо да ни мене није мимошла несрећа са којом је Војин морао да другује све до краја живота. Наша везаност је кроз године заједничког живота расла, али на основу овог догаћаја закључујем да је постојала и пре него што сам се разболео. Да није било тако, како би се догодило да сцену Војгшовог шприцања памтим тако живо? Зашто бих се баш на њу тако често и са таквом нелагодношћу увек изнова враћао? Није болест једини разлог за чудну блискост што везиваше и што везује мог оца Војина и мене. Наравно, о нашој обележености нисмо никада говорили. Уопште узев, мој отац и ја нисмо много говорили један са другим, а никада ни једну реч о болести, чак ни о техничкој страни неге, мада би Војин, искусан у давању инјекција и одржавању дијете, могао да да сијасет корионих савета једиом почетнику. И не само то. Рекао бих чак да смо Војин и ја избегавали да останемо насамо, да се погледамо у очи, да доћемо у прилику у којој обоје знамо да знамо шта онај други мисли. Никада нисмо измењали нежан поглед, није нам падало на памет да откријемо нешто од осећања « о ја будимо један у другом. Подешавали смо «Пил>не знаке нашег понашања тако да су они

24

увек били у границама обичног односа два помало затворена човека, па је и неко близак нама морао бити веома осетљив за односе међу људима да би проникао у тајну коју смо Војин и ја, стидећи се можда највише управо тога што се стидимо, по прећутном договору тако брижљиво чували. Мене не занима шта би неко непосредан, спонтан, изворан, со земље и душа сељачког народа, неко при том уверен да је његов голи живот најважнија ствар на свету; шта би неко, заправо примитиван, могао мислити о понашању мог оца. Његова ствар. Није власан да суди. Стидљивост која се стидела других и зато добро крила и од саме себе за мене је доказ, и то несумњив, бескрајне финоће осећања и племенитосги ми~ сли које су испуњавале мали грудни кош мог оца и његову пасуљасту главу. Да ли су? Застанем, загледам се у тачку и помислим да ли сам добро тумачио фине, једва приметне знаке Војинових осећања окачених о рсп речи, стиснутих негде између реченица, посред ћутње, само за трен обнажених покретом руке, стидљиво и стидно повијених испод неприметно подигнуте обрве? Да ли заиста знам у којој је мери Војин био свестан моје сталне стрепње: када смо насамо да не бих неким неопрезним погледом открио своја осећања или показао да сам свестан његових; када смо у друштву да он не учини неку несмотреност која би другима открила оно што сам мислио да знам, само ја знам, о моме оцу Војину? Како му рећи, када ни разговор о предмету много мање личном не долази у обзир, да то што је пет година студирао у Паризу на шест факултета не завршивши ни један цео академски семестар, ја не тумачим првим баналним објашњењем ко је се нађе надохват памети — одсуством упорности, лењошћу духа — већ знам, врло добро знам да постоје изванредни људи, познаваоци бодих обичаја, слични Војину, по много чему прави, природнији од осталих, многих баш зато што неће по сваку цену своја интелектуална интере-

25

совања да претворе у дела, читање занимљивих штива у испите, а размишљања и осећања у штампарске табаке корисних слова? Хиљадама пута желео сам да му кажем: не, Војине, ја заиста не ценим вшпе него теое — ма шта ти мислио о томе и о мојој искрености — прадеду Симу зато што се обогатио продајући свиње Аустријанцима и колонијалну робу Србима; ни деду Стојана што се шепури на највишој полици твоје библиотеке у петнаест ручно укоричених томова његових историјских дела — а касније, када је и Шампион дошао у наше прихватилиште на првом спрату Фердинандове, додавао бих: ни Шампиона, Војине, зато што је тако велик дошао са робије и сада као боксер противника, властитим песницама, у три рунде хоће да удеси свет. Нека их, оче, хтео сам да му кажем макар једном из хиљаде неуспелих покушаја, нека згрћу паре, пишу књиге, постају професори и министри, велетрговци и револуционари, нека се шепуре својом снагом јер немају твоју која је у спремности да је не употребиш. Толико пута сам желео да га ухватим за руке, посадим у његову превелику фотељу и уверљиво, мушки, глаоно му кажем гледајући га у окрутле, плаве очи што тако тешко издржавају тући поглед: зашто се, Војине, затвараш иза тапацираних врата и дозвољаваш да нас Гуга умирује шиштећим шапатом: „Мир, децо, тата ради!", зашто си стално у неком великом пројекту када знаш да је то за друге, и да ти свој нећеш завршити? Да сам на твом месту, ја бих, уместо стидљивом руком, кришом, уписане речи „публициста", у упитнику, под рубриком „занимање", хладно самоуверено и поносно написао поред свог имена: ништа. Баш тако. Војин Димитријевић из Београда, по занимању ништа, једно пуно, велико, опредељено ништа, толико бол»е и приличније од твоје чувене расправе на седам страна „Српског књижевног гласника" о дијети као начину исхране у неким селима Хомоља и Прибрежине; ништа — које је много лепше од твоје још чу-

26

веније брошуре о Максимилијану II Баварском, који је 1683. учествовао у ослобаћању Беча од Турака и у походу до Београда, личности тако значајне у гвом животу да сам по њој ја, твој јединац, добио ово чудно и дугачко име. I А никад ништа; ни речи о тбме или било чему другом. Штури разговор о школи, у коме се трудимо да не кажемо много, укор који је од њега измолила Гуга зато што сам се предуго задржао у парку, поклон испод јелке и службени пољубац полустиснутим уснама у моје суво чело. Једноставно такви смо били мој отац и ја, и ту не само да се ништа није могло учинити, већ ништа није ни смело да се учини уколико смо желели да сачувамо самопоштовање и достојанство, замену за толике друге ствари које је, слутим, Војин ипак желео, а није могао у животу да добије. Када су се појавиле прве маље изнад моје науснице и када је моја још недоказана, али вероватна импотенција почела да постаје очигледна, размишљао сам: дијабетис је праћен гангреном, неуралгијом, испадањем зуба, плућном туберкулозом, хемофилијом, импотенцијом, али не свим овим последицама истовремено. Код два болесника са врло сличном историјом болести и величином поремећаја, последице могу да буду сасвим различите; па ме није, ако се добро сећам, мучило то што је у мом случају хтроГепба соеипсћ била праћена и 1т р о 1е п б -о т §епегапсћ, што никада нисам доживео ерекцију, а ни било какво сексуално узбућење, већ ме је збушивао и бринуо Војинов случај који се у том детаљу сигурно разликовао од мог; морао да се разликује, коначно, јер сам ја, упркос свему, роћен. А Војин? Како он? Како да га разумем када је он макар једном морао лично уживати у патетичном догаћају крштеном „љубавни занос" који се, видео сам једном Радипгу како то ради, постиже и најобичнијим трл>ањем нервних завршетака на одрећеном делу тела?

27

Или, ие. Није то битно. Неважно је шта у том погледу осећам ја, а шта мој отац; питање се друкчије поставл>а, јер мене друга врста одговора занима. Знгш сигурно, пошто сам и пре пубертета, дакле, пре него пгго сам дознао да ће заувек постојати тај мали простор незнања што ме неопозиво одваја од присности са Војиновом присношћу — био у недоумици која се не зове речима, али постоји. Данас знам шта знам — али знам да сам био више у праву онда када ништа нисам знао. Ништа ми не вреди што, одрастао и рационалан, уверавам себе да сам био сувише мали и неразуман у време када је требало упозорити Војина — тог мени тако блиског и непознатог човека — на стварну опасност којом га је Шампионово присуство у Фердинандовој 1 претећи окруживало. Иако добро знам да нисам могао изговорити ништа од онога о чему сам ћутао тих раних дечјих дана, краткот периода заједничког живота са Војином; иако знам да ништа не бих постигао чак и да сам био одраслији и разумнији, и да сам смогао снаге да кажем Војину оно што је знао боље од мене; ипак осећам неку врсту безразложне гриже савести што -— макар и на начин детета од шест, осам или десет година — то нисам учинио. Ма колико то чудно изгледало, и ма како сигурно било да ово што сада мислим — гледајући Шампиона како тешким, спорим покретима масивних вилица меље у устима хлеб, сланину и јаја — нисам тако прецизно могао мислити у тренутку када се руковао са мојим оцем Војином, било би добро да сам на неки, макар и немушти начин упозорио Војина на опасност коју сам тако живо осетио гурајући се у собу иза Шампионових лећа. Свакако ме је то осећање врло јако обузело, када је толико година касније било довољно да Шампион каже: — Седи ту, ја ћу на кревет — па да се сетим, тако живо обновим успомену на дан када је Војин показао руком према својој фотељи код рад-

28

ног стола, јединој у просторији, и када је Шампион, исто као и малочас мени, рекао: — Седи ту — рекао је још и — Војине — па полазећи према кожном канабету у углу, ако се не варам, додао — ја ћу « а кревет. Убрзо потом отац нам је рекао да изаћемо из собе, оним озбил>ним тоном важног и корисног човека, који би говорио о свом писању и јавном раду у разним добротворним и политичким организацијама, сигурним гласом који прикрива сумњу у значај властитих речи или подухвата. Ми смо га, наравно, послушали, већ научени да треба ценити време и мир Војинов, али смо, због нечег живо заинтересовани за разговор, остали испред врата, ушију прил>убл>ених уз дебели плишани тапацирунг који одваја тајновиту приватност радне собе од буке и голотиње осталог света. Осећања и мисли постоје и онда када се никако не зову. Она претходе знацима и најбогатија су када нису њима ограничени, па сам тако и ја, још мали и неразвијена језика, био кадар да доживим и претворим у искуство све оно што нисам онда, него тек касније, могао да изразим речима. Нема, дакле, сумње: већ приликом првог Шампионовог доласка у Фердинандову, ја сам знао да је са њим у кућу ушао нови део нашег заједничког живота и да је његова велика појава опасна, друкчија, непредвидива и несводива на познато, мада не знам како сам то знао и како сам, оно што нисам умео да кажем речима, успео да запамтим. Сећам се, мећутим, невероватно јаоно се сећам тих првих дана Шампионовог боравка у нашој кући. Ништа се није измеггало и све је било друкчије: у наш шестособни стан на првом спрату Фердинандове 1, потмуло звонећи прапорцима, патетично трубећи фанфарама, озбиљна и буквална ушла је Револуција. Размишљајући сада о томе шта сам могао претпостављати онда, највероватније ми се чини да сам помислио, пре него било шта друго, да је Шампион још једна, најновија Војинова аквизи-

29

ција, и да ће одмах, као и Злата, па за њом Радиша, без обзира што је тако велик и јак, и он постати део нашег најужег домаћинства. Морао сам, наравно, уочити околности које Шампионов долазак чине различитим, од рецимо Златиног, али ја сам већ тада знао да је сваки долазак у нашу кућу ствар за себе, и да је усвајање Радише већ било друкчије од стицаја околности којима треба захвалити што је Злата постала сталан члан најужег породичиог круга. Вероватно су моје мисли без имена имале овакав след: Злата је наша роћака, кћерка роћене Гугине сестре, дакле моја сестра. Још док је њена мајка и моја тетка Вера, коју никада нисам видео, а које се ни Злата не сећа — била у Београду, дакле, пре него што је одбегла са неким швајцарским хохштаплером и бонвиваиом, после чега се њен муж убио, Злата је, кажу, више времена проводила у нашој кући него у својој сопственој. Како сам се ја родио баш у време тетка Вериног бекства, када је Злати било осам месеци, она је заправо била прва беба у нашој кући и на давестан начин одувек полагала већа права на првенство у њој него ја. Оставши сироче, две-три године проводила је пола времена са нама, а пола са својом баком по очевој линији, једном старом и старовремски забраћеном удовицом, коју, сећам се, нисмо никако волели да посећујемо јер нас је стално л»убила и увек због нечег јадиковала на зајечарском акценту. Наравно, ко год је знао сакупл>ачку страст Војинову, веровао је да Злата неће дуго остати у тамним собама бакине куће у Захумској улици. Како су пролазиле недел>е и месеци, све је краћи постајао период који би Злата проводила код баке и све дужи онај када би боравила код нас. Увек би Војин измислио неки разлог због кога би било погрешно одвести малу Злату у Захумску и никад га ни је мрзело да сам одшета тамо и објасни зашто је овог пута неопходно да беба остане у Фердинандовој. Бу-

30

дући да бака, стара и сама, већ ослабела, није могла без напора да води рачуна о беби, Златина веза са старамајком свела се временом на наше заједничке посете суботом после подне, на послужење које је обавезно укључивало и мени забрањене отужно слатке гурабије и монотону, зубобољну јадиковку због несрећа о којима ништа нисмо знали, па смо закључили да кукање у Зајечару мора бити исто што је код нас у Београду необавезно ћаскање. Мећутим, ако је Златин улазак у нашу породицу био мање-више природна последица околности у којима се нашла мала роћака, Радишин долазак се не може друкчије објаснити него Војиновом невероватном потребом да буде користан; његовом прелепом несебичношћу, природним смислом за добро дело. Било је то врло различито од Шампионовог доласка: Радишин отац Богосав, сељак из Раковице код Белог Потока, долазио је сваког јутра чезама V Београд и доносио нам млеко. Годинама су тандркање канти, шум млека које се пресипа и његово гласно „добро јутро" били први звук који се чује у нашем предсобљу, оран глас у сањивој, тихој клими топлих кревета, изгужваних чаршава и замрачених спаваћих соба. Богосав је сигурно доносио млеко у Фердинандову још пре него што сам се ја родио, још од дана када су се Гуга и Војин, после венчања уселили у свој нови стан, али, осим у ретка јутра слабог она када би његов глас из предсобља и кратак разговор са Зузом допро до спаваћих соба, укућани нису ни вићали ни чули Богосава. Знало се, наравно, за његово постојање. Гуга би ујутру питала да ли је Богосав донео јаја или сир које бисмо понекад од њега наручили; веома се љутила неколико пута када млеко није стигло, па се тим поводом дознало да је Богосав пијанац и пропалица, и да ни чезе ни млеко нису његови већ да за ракију и ручак превози и продаје тућу робу. Мада нико

31

осим Зуске није виђао, знало се ипак још ионешто о њему: рецимо, да му је мало, једва приметно хрома десна нога, да је вицкаст, да често говори у стиховима, али све су то били подаци прикупљени током година на које нико није обраћао пажњу и које би заувек остале мртве вести о непознатом човеку да Богосав није претерао са својим опијањима, па је у току једне недељс три пута пропустио да донесе две литре млека у Фердинандову један, а вероватно и у остале станове које је снабдевао. На кратком породичном договору, уз белу кафу с млеком из оближње продавнице, решено је да Војин сутра сачека Богосава и озбиљно са њим поразговара. Све је то лепо. Војин наравно нема намеру да се меша у Богосавов приватни живот, још мање у Богосавов однос са његовим послодавцима, али и Богосав треба да разуме нас, нашу потребу за свежим млеком и да прими к знању: уколико се непријатан изостанак две литре благотворног свежег напитка понови, ми ћемо, нерадо, али ипак морати да потражимо другог Богосава са неким другим чезама и без лоше навике која је овог Богосава нречесто спречавала да изврши своје обавезе. ■ — И шта сад човек да мисли о том животу што га пишу са великим почетним словом, као властиту именицу Бог, покушавају да га уреде на најбољи начин, сместе у праве сразмере, пазе да се не заврши пре времена, хоће да га учине корисним, разумним, предвидљивим, кад један комично безначајан низ случајних појединости може тако битно да утиче на судбине неколико људи који су столећима могли да се мимоилазе несвесни једни других, несвесни да је довољна литра млека или нешто још безначајније па да се тобож е неумитни ток упути правцем ко ји води само до циничног закључка: да ми тек накнадно утврћујемо како смо хтели наше поступке, који су уследили само због тога што је случајност тако удесила. Да нам није било неопходно свеже млеко, па да Богосав није наишао у тренутку када

32

је Зуска полазила по хлеб, па и да је наишао, али да није био пијанац, или да није баш те недел>е трипут пропустио да донесе наруџбину, Војин се не би дигао у шест сати ујутру. Ко заправо зна да ли би се нека друга случајност догодила уместо оне што је постала неизбрисиво важна зато што се догодила баш онда када је требало, и л>удима који ће у случајним околностима реаговати баш онако како морају, зато што су оно што јесу. Небо је премрежено случајностима. Памет је само машина која накнадно претвара у привиде логичног и нужног. Случајно, или по неком плану о коме ништа не знамо, зато што је морало да буде, или онако — како испадне, тек тог јутра, улазећи у кухињу, затекао сам следећу сцену: Војин је седео на хоклици, лећима наслоњен на зид, са лулом у руци и безличним изразом који је слабо прикривао његову нелагодност и напетост. За столом, преко пута мог оца, седео је Богосав са чашицом и флашом ракије испред себе, очигледно намеран да покаже присутној публици све нумере свог увежбаног програма: ћурликао је као кос, рецитовао стихове у којима описује цео свој живот, од роћења до тренутка у коме их рецитује, лајао на једанаест различитих начина, десном руком се тапкао по темену, а левом истовремено правио кругове по стомаку, кукурикао као петао и сикао као гусан, убацивао језиком пикавац од цигарете у уста, а затим га натраг враћао несквашеног, преста јао да прича, колико да удахне, само када би одлучним покретом истресао ракију у уста и прогутао је у једном гутљају. Богосавове текстове углавном сам заборавио, али сећам се тачно једног стиха, можда зато што га је изговарао баш када сам улазио у кухињу: „Расте плата, биће рата", рекао је. Сећам се још да је сваку песму-причу о себи завршавао врстом својеручног потписа:

33

А сада срнан поздрав даје Богосав, А, кад год би сипао ракију у тек испражњену чашицу, обраћао би се Војину: V кући кошница, у срцу срећа. Глава као мерица, кеса још већа. Изгледа да је у представи уживала једино Зуска, која би се на сав глас смејала и поцикивала кад год би Богосав нешто извалио или извео неки од многобројних трикова. Моја мајка Гуга, још увек у кућној хал>ини, али већ нашминкана и са фризуром, улазила би и излазила из кухиње не задржавајући се у њој осим колико да нешто наложи Зуски и у пролазу још једном понуди Богосава ракијом, кобасицама и оиром. Бутљив као и Војин, био је мали дечак који је погнуте главе, загледан негде под властите ноге, с нетакнутом кришком милихброта и пуном шољом беле кафе испред себе, седео за столом измећу Војина с десне и Богосава с леве стране. И да ми мој отац није рекао чим сам се појавио у кухињи: — Максимилијане, ово је Радиша, чика-Богосавов син -— свакако да би његова појава привукла сву моју пажњу. Како нико није могао да доће до речи од Богосава, имао сам довољно времена да помно разгледам и добро запамтим Радишин изглед тог јутра. Имао је на себи црвени џемпер од грубе сељачке вуне, на неколико места поцепан и крпљен, очигледно навучен на голо тело. Из окраћалих рукава вириле су му шаке којима је чврсто држао шајкачу, тако да су се лепо оцртавали, измећу прстију стиснутих песница, мали црвени јазови до крви испуцале коже. Огрлицу од запечене крви, вероватно насталу трењем о грубу ивицу џемпера, имао је и око врата. Упадљива је била и већ загаћена жвала на усни, али су ипак највише падале у очи оне крупне, жуте красте дебелих наслага, рељефно

34

распоређених по његовом до главе ошишаном, флекавом темену. Био је у панталонама од сел>ачке чоје, такође сувише кратким за његове ноге, тако да му је вирило пола цеванице између гуменог опанка на босом стопалу и ритаве, блатњаве, уз ногу припијене ногавице. Или су ипак најгоре од свега изгледале Радишине ноге? Прашњаве, пуне неких сиво-зелених масница и рана, до кости изједене код ремена који причвршћује опанак уз стопало, страшно исушене, пергамент-коже, личиле су на нешто мртво, шчокањено, из отпадака извађено. Као да је и Радиша знао да нису за показивање, држао их је испод столице, допола сакривене, тако да сам, опчињен и запањен, видевши само један њихов део, морао да се нагнем како би их видео целе; вероватно бих, наиме, то учинио, неул>удно откривајући и Радиши и Богосаву моју зачуђеност и л>убопитљивост, да нисам осетио како ми Војин, запазивши иа време шта хоћу да урадим, ставља руку на раме и без речи је повлачи натраг. Схватио сам на шта се односи упозорење и покушао сам да гледам Радишу у очи, али ни то ми није полазило за руком пошто их је крастави дечак стално држао спуштене. Само кад сам ушао и када је Војин рекао: „Максимилијане, ово је Радиша, чика-Богосавов оин", он је за кратак трен, не подижући главу, севнуо погледом према мени, али га одмах и спустио, пре него што је ико успео да му види очи. Могуће је да се варам, да сам погрешно запамтио, али прилично сам сигуран да је прошло добрих месец дана пре него што сам успео да ухватим Радишин поглед. Наиме, како се и могло претпоставити, Војин је задржао Богосавовог сина код нас. Првобитна је идеја била да остане док се не излечи његова инфекција, пошто у селу, без ма јке, без куће, са пијаним оцем Богосавом, који сиче као гусан и лаје на једанаест различитих начина, то никако не би могло да се оствари, али

35

се, наравно, тај боравак касније стално продуж авао и постао коначно и неопозиво сталан. Тог јутра, чим је Богосав отишао, већ добро пијан, са малог Радише скинуте су његове прње и гумени опанци, одузета му је шајкача, окупан је и предат у руке чика-Чеде, нашег кућног лекара који је дошао у Фердинандову пре одлаека на посао, прегледао Радишу, одмахујући главом и, цокћући језиком, преписао сијасет мажа и лекова за малог дечака изнакаженог прлавштином и одсуством сваке неге. Сећам се да је Радиша све стоички подносио: куиање, мазање, превијање, али све време није проговорио ни једну једину реч, нити је икад подигао поглед својих јарко црних очију. Чим би га Зуска превила у купатилу, он је одлазио у кухињу, на ону исту столицу на којој је био првог дана, и спуштене главе што се цакли под дебелим слојем неке жуте масти, завијених руку положених у крило, у пиџами која му је тесна и кратка — мирно је сатима седео, све док га неко поново не би позвао. Неколико пута нас је Војин, мене и Злату, упућивао да разговарамо са Радишом, а сигурно је да смо и ми сами покушали да му се обратимо, из љубопитљивости, као реткој зверчици; мећутим, без успеха: мало ниже би спустио главу и потпуно глув за наша питања и предлоге, фанатично би зурио у врхове својих стопала. Тих дана спавао је у кревету који су му наместили у малом предсобљу измећу кухиње и ходника што води према улазу у стан. Зуза нам је причала да се будио ујутру још у четири сата, некад и раније, да је затим босоног и сав изувијан, пипајући по мраку ходника одлазио у предсобље и до шест сати седео на малој столичици поред телефона, дрхтуљећи и гледајући у улазна врата стана. Чуо би Богосавове кораке још пре него што овај зазвони. Не би ништа говорио: једном својом завијеном шаком хватао би оца за рску, а другом, такоће умотаном у завоје узимао

36

од њега канту, па би га озбиљан, без осмеха и без израза на лицу водио до кухиње, пролазећи кроз дугачак коридор као у некој будистичкој процесији — мало краставо чудовиште, цакласто жуте, ћелаве главе и пијани, распричани Богосав. У кухињи, а о к се наш млекаџија с ногу поткрепљује ракијом, Радиша седи на својој хоклици, поАигнута чела — једино тад у току дана — мирна и црна погледа везана за очево лице, све док Богосав не искапи ракију и не одћурличе своју јутарњу намеру. Када Богосав заврши, Радиша се диже, хвата оца за руку и страшно озбиљан и ћутљив изводн га до улазних врата. Не би се више враћао у кревет: испративши оца, поново је долазио у кухињу, седао на своју хоклицу и спуштене главе чекао да га неко позове. Тако из дана у дан, данима. Не знам тачно колико је то трајало (заборавило се, одавно је било) па се не сећам тренутка када је Радиша први пут подитао очи; ни кад је проговорио прву реч. Сећам се да је прво почео да разговара са Зузом, да би временом почео да прича и са Златом, и са мном, па са Гугом, и тек на крају, дуго пошто смо се нас троје спријатељили и увелико заједно играли, и са мојим фантастичним оцем Војином. Имајући, дакле, као део свог искуства већ два доласка у нашу кућу, није чудо пгго сам необичну Шампионову појаву, можда мало пребрзо, одмах објаснио као улазак нове личности у наше домаћинство. Било ми је јасно да он не може заузети место наше мале принцезе Злате, нити да може, онако велик и опасан, да спава са нама у дечијој соби; одмах сам видео да код њега нема ништа од превијања и мазања, већ да ће му, евентуално, само скинути мало одело и дати неко веће — једном речју, јасно ми је било да је Шампионов улазак у нашу кућу различит од претходна два, али да ипак спада у врсту догаћаја које је Војин, по сили неког чудног нагона, с времена иа време прирећивао својој породици.

37

Кад се испоставило, после разговора иза тапацираних врата, да ће Шампион остати неколико дана код нас на спавању, изгледало је да су моје прве претпоставке биле и најтачније. Шампиону су наместили кревет у малом салону, а нас упозорили да тамо не улазимо и да о доласку нашег новог станара ником ншпта не говоримо. Ретко смо га вићали, и увек у пролазу и случајно: како излази из радне собе оставл>ајући за собом узбућеног Војина; како пролази ходником према купатилу; понекад, како шета укруг по мрачном предсобљу и то је било мање-више све. Мећутим, његово присуство се ипак осећало, без обзира што је Шампион утлавном седео у малом салону не појављујући се пред осталима. На изглед је све било као и увек. Злата би ми ујутру у обнажену бутину сасула двадесет јединица инсулина још пре него што би завесе са прозора биле дигнуте. У топлом полумраку дечје собе, још помало сањив, ја бих — као и увек, мада против воље, али с неком чудном тежњом ка самомучењу — замишљао мог оца Војина како срозаних панталона, крваве кошуље и гаћа и сам тада, баш тог тренутка забада шприц у мршаву белу бутину. Помишљао сам на њега и када бих погледао на мој доручак: 150 или 200 грама угљених хидрата дневно узимали смо и Војин и ја, зависно од последњих анализа, варирајући основну шему: 1/5 за доручак, 2/5 за ручак и 2/5 за вечеру. Прилазећи столу, увек бих прво погледао колико је хлеба поред моје шол>е с незаслаћеним чајем или млеком, и по томе сам знао једем ли 30 гр за ручак или доручак. „А Војин?", питао бих се у себи „да ли он данас доручкује 30 или 60 грама? Исто као ја, или су му резултати непгго бољи?" Све загонетке које ни тада, тих дана Шампионовог тајанственог боравка у нашој кући, као ни пре ни после тога нисам могао решити, јер питање нисам ни хтео ни могао поставити било коме осим себи — љубопитљивом — да, забринутом — свакако, али

38

решеном да та своја осећања чувам као најстрож у тајну. Ново је било то што су Војин и Шампион сатима разговарали у малом салону или радној соби. Ми смо то само наслућивали, али ништа, осим случајно и ретко, од тога нисмо чули ни видели. Вићали смо, додуше, неке људе како долазе код Шампиона и затварају се са њим у мали салон, не поздрављајући се ни са ким од укућана. У таквим приликама Војин би често излазио, не само из малог салона, већ из своје радне собе, па би се мувао по кући или долазио код нас правећи се да га занима нека играчка или нека од Златиних цвркутавих прича. Било је чудно и то што је с времена на време Гуга говорила шапатом — најобичније свакодневне ствари, али шапатом, мада се то није дешавало после ручка када је Војин дремао у радној соби и када је нама због тога био забрањен излазак из наше, дечје. Неких битних промена у нашем животу није било, мада према томе повод за фантастичне закључке које сам извлачио из оних малих измена у дневном редоследу није заправо постојао, ја сам све време, док је Шампион боравио у нашој кући, јако стрепео, не за кућу, или за нас, најмање за себе, већ пре свега, искључиво — за мог оца. Страх који сам осетио посматрајући први сусрет Војина и Шампиона, уместо да се смањивао, непрестано се увећавао, попримао облике, ако се добро сећам, неке инфантилне параноје, тако велике да сам једног дана нешто од својих стрепњи, шкртим речима и стегнуто, чак поверио Злати. По томе што она уоиште није разумела о чему говорим, закључујем да су уздржљивост и етид били ипак већи од страха, или да се у мојој малој глави све тако измешало да ни сам нисам знао о чему заправо говорим. Тек, знам да сам за разлику од свих осталих, узнемирених и узбућених укућана, ја био тихо срећан, лукаво насмешен самом себи, блажено растерећен великог баласта дрог јутра када је

39

Шампион ишчезао из нашег стана тајанствено и изненада као што је у њега неколико месеци раније ушао. Више сам начуо, него заиста знао, да је Шампион пребачен у Шпанију, па сам, пажл>ив да то нико не примети, потајно уживао што је то баш Шпанија, јер ми се некако чшшло да човек који оде у земљу што се тако илегално и далеко зове, не може поново да дође у наш стан тако лако, а никако у својству и са правима сталног члана као Злата пре њега и Радиша после ње. Нисам, наравно, могао знати да је Шампион већ учинио оно чега сам се, вероватно, толико бојао. Мој отац који је пре доласка тог огромног човека у нашу кућу био свашта — писац необјављене, ником показане збирке песама под озбиљним и обухватним насловом Васељена, самосталац, просветитељ народа и чла!Н управе Српске књижевне задруге; иницијатор оснивања научног круж ока за испитивање народне исхране; мој отац који је пре Шампионовог доласка могао сатима, жив, полетан, пун речи да говори о лековитом биљу или друштвеним обичајима и моралу на двору царице Теодоре, о етимолошком пореклу речи Цигани, Роми, Џипси и Бохеми, о Фројду, б Бергсону или о историји самосталне странке од Л>убе Давидовића до Срћана Будисављевића; Војин који је, тако рећи, до јуче био студент, патриота; заправо отац троје деце и једне недорасле жене, унук Гркоиталијанке Катарине Вердини, која је сваког септембра закупљивала цео Лапад да би се на њему сама купала; ентузијаст, председник Пчеларског друштва краљевине Југославије, публициста — мој округлооки отац пасуљасте главе после Шампионовог одласка постао је — комуниста. Малом и неразумном, чинило ми се то без значаја. Уместо о Будисављевићу и Давидовићу, Војин је једноставно почео да говори о Зоговићу и Крлежи, уместо о Ромима и Теодори, о вишку вредности или стварним, односно непосредним интересима радничке класе; уместо да постане бу-

40

диста или филателиста, мој фантастични и одушевл>ени отац је једноставно постао комуниста. Ништа се није изменило, баш ништа, у свету и у нашој кући — кликтало је у мени оно што још није знало свој језик, али је увелико имало мерила и властиту врсту неразумске, видовите мудрости — све је добро и опет на свом месту од када се громадна Шампионова сенка не ваља застрашујуће, претећи, иза затворених стаклених врата нашег малог салона. И док о томе мислим, док ми кроз главу, као кроз катодну цев, пролећу зажарене успомене, готово да и не видим Шампиона и његову јазбину подно Булевара. Онај бивши Шампион и наша стварност из Фердинандове улице сасвим су замаглили просторију која ме окружује — не видим је. Мораћу да уложим напор, да се одбацим из све снаге од дна не бих ли изронио из дубоких и мутних вода у које потонух. Као кад се скину наочаре, тек стезањем мишића око очију успевам да усредсредим поглед, тако да ствари око мене и велики човек преко пута мене добијају стварне обрисе. Ја опет видим. Видим хппорет марке „пламен" одмах до врата, на коме је Шампион до малочас пржио сланину са јајима. Испод шпорета је сандуче пуно црне прашине са по неким комадом угља и неколико празних флаша од вотке. Пољске. Виборове. Дијагонално, у супротном углу је обичан кухињски сто претрпан књигама и старим новинама. Један ћошак стола је рашчишћен и на њему је комад сланине, округли поклопац некакве конзерве са мало уља и једном и по сардином у њему, пар прљаво-скорелих белих вунених чарапа, велика масна бритва, од оних грбавих које сам вићао за време рата, а каквих више нема по радњама, једна плава, неопрана шерпа, у њој лимена кашика, а одмах поред — векна сасушеног хлеба са, очигледно руком, одломљеном крајком. Можда је на столу још нешто, али ако јесте, скривено је од погледа купама књига и новина. Поред стола, уз супротан зид

41

је Шампионов кревет прекривен сувише кратким, можда некад белим чаршавом, који открива сламарицу од абе и на њој неуредно бачену, наопако окренуту крзнену кабаниду, непресвучен јастук, црвен и надевен перјем што местимично пробија површину. Кревет можда од свега највише личи на вучје легло, на некакву крзнену кал>угу. Столица у соби нема, осим ако се као столица рачуна сандуче, постављено усправно, на коме ја седим. Како се собичак налази испод нивоа улице, сасвим мали прозор између кревета и стола не хвата светлост дана, већ гледа у рупу која је на горњем крају отворена према Београду. Тако је једина светлост која осветљава собу она од чкил>аве сијалице, што незапггаћена лустером виси са гајтана у средини собе. Изгледа да је прозор као средство за вентилацију неупотребљив, јер и тај, једини пропуст кроз који би у собу могло да продре нешто свежег ваздуха сада је затворен, па је тако паклено врело од јулског дана и ватре у шиорету да Шампионова јазбина одиста подсећа на неки од најзажаренијих предела пакла. Меша се карактеристичан прашњави задах књига и новина са воњем ретко праног старачког тела, главобољним смрадом полусагорелог, влажног угља, и кисела, тамничка арома устајалог измета из кибле, са мирисом печене сланине у врелом, сталом, мртвом ваздуху. Мука би ми била, знам, али задржавам ваздух у плућима и сузбијам гаћење. Дишем са пола плућа, не бих ли некако смањио количину смрада који ми замагљује свест, прети да ме натера на бљување. Гледам у огромног Шампиона који се као Гуливер над лилипутанчеву кућу надвио над шерпицу са кајганом. И тек тада бих, наслањајући се лећима На 'знд и пребацујући ногу преко ноге, помисдио да још ниједну реч нисам изустио, да чак ни на Шампионов поздрав нисам одговорио. Д а ли он то разуме, мислим, да ли размишља о томе шта би моје ћутање могло да значи? Можда је, као обично,

42

изнад тога? Или се мени одувек чинило, па чак и сада верујем, да је он изнад ствари које заокупл>ају мене, које су заокупл>але Злату, Радишу, мог оца Војина, чак и Гугу, чак и моју малу, офарбану и нашминкану маму Гугу, која је на коњичком балу 1926. године била проглашена за најбољу партнерку, играјући са сином индустријалца Протића који је, као и мој отац Војин студирао у Паризу? Шта мисли, заправо, Шампион кад тако ћути? Гледам у његов лавовски потил>ак, у громадно широка, моћно погрбљена лећа и просто чујем како му у глави, као у вешмашини, тиктачу зупчаници мењајући програме. Мери ме, као што је увек радио, једва приметно, испод ока испитује зашто сам дошао и шта желнм, открива оно што ни сам не знам, јер је то једино што га занима. И када ми коначно — сигуран сам да ће то учинити — упути један од оних његових погледа што не поштују препреке, Шампион ће кроз тај дуги, испијајући контакт са мојим зеницама, задњим делом везаних за сам мозак, исисати из главе све тајне, жеље које сам брижљиво крио, страхове који, добро или лоше спутани, махнитију иза мог бледог и сувог чела, скидајући седам катанаца са седам тамничких врага која ме деле од властитих речи. Одједном лак, ја ћу почети да говорим праве мисли, прљаве истине, најгрубље успомене што ме као млински каменови прикивају за сандуче у усијаној Шампионовој јазбини над којом је израстао мамутски-велики, неформасти град. Мећутим, ћутим. Гледам Шампиона, некад чувеног Светозара Слишковића, сад седог старца, гледам како спор и стабилан, завршава доручак тешким, дефинитивним покретима својих гломазних вилица. НадЛактицом одмиче шерпицу од себе. Диже главу — гледа ме, врло чудно ме гледа, ни онај Шампион ни дај боже! А ја? Шта бих ја на то? Шта да радим пред тим погледом, посаћен као чирак на усправно по-

43

стављено сандуче? Да и даље ћутим или да, коначно, проговорим? Одлучио бих да не прозборим ни реч. Гледао бих према прозору, на другу страну, дакле, не у Шампиона. Поред његовог погледа бих гледао и трудио се да не мислим, осим о ономе што ме толике године прогања као питање-еринија, орестовски, ружно и упорно да ли је? Није ли баш тих тмурних недеља, измећу дана када си изашао из Леноглаве и дана када си отишао у Шпанију, није ли баш тада, Шампионе, све почело? Почело за Војина, завршило се за мене, или, обратно? Завршило се за све нас, почело за Радишу? Или је то крај Злате, твој крај, чак и твој крај, Шампионе — мислим ужагрен, мутан, усправан на усправно постављеном сандуку, мислим да ли је ? Шампион ме и даље гледа, ја ћутим у ћумезу у коме владају неподношљива врућина и смрад и чујем, коначно, Шампионове речи: — Све ћу ти испричати, Максимилијане ..

П рилог I

»№§а зП/агпоз1«, кпјјда II, 1згој 5, 30. VI 1938.

з1г. 128

Н Џ А М ТА-и бРАИЗКОМ Р1АМЕИЏ брап'|ја ћикИ и р1атепи дгадапзкод га1а ргекгЈуепа тгабп јт зепката 1а1апде, с т о т 1ергот з1оћос)агзк111 ГеГпј! гас!п1ка се1од зуе1а. Тороуј зи ирегет ргета сп/епот пеђи КазШје, пећи — кп/ауој ко§и1ј1 гатобепој и гапе АзШгЈје: кп/ауо р1а1по ргекНуа Тогкуетас1и зипса, Суаја1ађаги ћгађгозН, СгапаЈи з11кагзкјћ ра1е1а — братји апН1а§1з1а се1од зуеГа. СгаДапзк! гах Ж геуо1ис1ја? I јесЈпо ј сЈгидо — ггШоуапје га з1оћос!и, ђогђа ргођу зуеГзке геаксјје! Жеја ГгШоуапја Јзр1зп1к је 1с1еје геуо1ис1је. Ође зи зе госШе па сЈап касЈа је боуек рп/1 ри1 ро2е1ео пе§1о га с!гиде: д1ас!ап — ћ1еђа га дгиде; и зат!с! — з1ођоде га Огиде; рготггао — Гор1о1е га дгидб; за 1е1от ћгађге дгидаг1се НиапИе, годепе и т е з ш ђоз В1азкез Уа1зекНјо, озатпаез1 досћпа рге педо §1о Јлдаћпи па пазЈт гиката — 1јиђау| га зуе, 1јиђа\/1 §1о зе рј§е УгеНт сп/епИот т!аде апда1и2|'јзке кп/ј. Јег, §{а је Ве^о1ис1ја; тога1п1 б1п, гегиИаЈ дги§ћ/епо-1з*опјзкод ргосеза, рз1ћо1о§к1 тазоуп1 1епотеп, 1одјбпо Ј2^едеп1 гак1јибак — Ж зуе 1о гаједпо? Неуо1исЈја је рге зуеда д1дап1зкј ТНћег 1з1ог1је! »01ја1екПбк1 та1ег1ја11гат ђаса ЖеаПзђбки Гјуођпји и ротјјаги јзГогЈје« — пар!зао је 1епј1п! Р1атеп и брап!ј! је дизГо зНо кгог које поуа к1аза ргори§1а 131апјеп! т1аг у|адагзке кп/1, тиГпи з1гији гадабепе кп/1 §рапзк!ћ Вигђопа; ЖзШпа ра1о1од1са де ипа сПпазћа дедепегада: ђо1езпо зеп2иа1п1 I пеигаупо1еГеп1 РЖре V, 1исП I 1тро1еп1п1 Регпапдо VI, до1оуо погта1т Каг1оз IV, ра1о1о§к! зигоу| Регпапдо VII, п1т1отап'|бпа 1гађе1а II, Шђегки1огп1 АИопго XII, оШс з1ађод, Гако з1ађод, роз1едп]ед Вигђопа, АПопза XIII; геки изтгде1е к т деуејезе! деуег казсПјапзкЈћ дгапда §1о Гјуе осЈ озатдезе! одзТо ђода(зћ/а зипсапе, зе1јабке браШје, оз1ау1јајиб1 тЖ оп1та Ка1а1опаса, Вазка, Сгападапа ђедпе тп/јсе за газ'|рп1бке 1греге роу1а§ГепЖ; брапЏа сгпа од пга 136.000 идојепЖ з1игћеп!ка сгкуе, као зГага ргозђГиГка пакшбигепа огдепјет ј еро1е!ата 200 депега1а ј 17.000 оПс1га па кгЖта МизоПпЈјеуЖ I НШегоуЖ ауЈопа; брапјја ођ 1озед оса догед зјпа — Ноге АШопЈа Р п т о де Вшеге; брапјја иђјјепод иђјсе Ноге Ка1уо 8о1е1а; брапда ћипГаз тПИагез ј кп/ауе (а1апде КаисШја. РгапсЈзка Ргапка I Ваћатопде; братја — гека пергауде ргори§1епа кгог уепе азШпјапзкод гиђага, тадпдзкод з1идеп1а, кгог озатпаез1одосП§пје згсе НиапПе јг ђоз В1азкез Уа1зек11ја; тјгјзпа брапјја зазизепод гађпјскод гпоја род УгеПт зипсет То1ес1а, бедоујје, СМесЈа, РопЈеуедга; брапда рго§1оз11 §1о бе1от зГагЈћ паујка, сЈгидЈ осеПсепЈћ пергаусЈот, гиката отек§аП т од у1азН — исЈага, исЈага и дгапјтј г/д пагосЈпе уо1је, кгетеп и 1осНо, ЈвђогЈја и ђиђиспоз1 §го зе гоме ВЕУОШС1ЈА!

46

Јег, геуо1исЈја је поуа уега зЈо т1ас1от соуесапз1:уи 1:ек оћ/огетН осјји га те п ји је зЈаге, идојепе, осЈг1ауе1е, га г т е к з а к бодоуе, опа је бгаШ уо з^егјћ осјји пе'|гтисеп'|ћ 1з1:ог'|јот I јакјћ тЈзЈса паћгекПћ ћо рисапја! Веуо1ис1ја је јигјз и зтг1 га који роз1ојј ћоћго оћјазпјепје, угесЈпЈје осЈ 2јуо1:а, опа је сЈап зуе1ао осЈ пејазпе I ћегдгапјспе пасЈе! ЈЈпЈоз ћ егтап оз рго1е1агЈоз! Татпосгуепе паћићге1е изпе \ ћПзгауо ћеП гић!, т1асЈо дг1о I из1а рипа уеПке гесј зоНсЈагпоз1:1, ћагићпот ргазЈп о т и та га п о Мсе : ћУгсЈе дгисЛ 1зк 1езап!ћ т јз јс а ЈзросЈ гагсЈг1јепе кози1је. (ЈјесМпИе зе ћгасо рго1е1егЈ! I) јесЈпи гес, и јесЈап рокге{, и јесЈпи тЈзао, и јесЈпи ге1ји, и јесЈпи з т г(, и јесЈап сЈаћ, и јесЈап 2 :уо 1:, и геуо1ис1ји ћгасо, и зуе1ао сЈап ј т Ј п з п а ргоз1:гапз{уа јг гадиз1ј!уозћ I зтгасЈа, \г ћагизћпе Јз1огЈјзкод перокге1а, јг {ире т е ћ а т к е кга^!јед ргеГ 1уапја! КЈзпа је I ћ1асЈпа пос и сеЈој г о т ЈгоШа. ИасМги сЈГе1аИ осЈ А1тасЈгопеза, МЈгаћиепе, А1ат1поза сЈегисЈ зе па ЛаМјапз к о т : »Зи1га и Суа<Ја1аћап, ргекози1га и А1 кагј, га песЈе!ји сЈапа — и МасЈпсЈи!«. ВасЈпо Јг За1атапке, Вигдоза, ЗеуМје ћ1јије и ћ1а1пјауи, кЈзпи пос, ро пе г п а т којј ри{ зјсе МизоМпЈјеуи рогики за ћгосЈа »Ри1а«, кој! да поз'| и розе{и 1Јћ'|ЈЧ: »Нека !едјопагј гпаји сЈа ја \г саза и саз р г а ћ т пјјћоуе аксјје«. \/1агпо је, д!и^о је, пос ЈгтесЈи 9. I 10. таг{а 1937. досЈте, сЈгиде т{егпас10па1пе, сЈгиде геуо1ис1опагпе досМпе Огабапзкод га{а. II Топћи з т о , па кјзј, о{ега!е осЈесе осЈ уосЈе, \ јоз {ег!ћ згса и дгисМта: <ЈуасЈезе{ I се{1гј саза гапјје, и посј сЈгиксЈјој, па тез{и песЈа1екот, росЈ те { а !п о т ргоуЈсЈпозси т е з е с т е , и та 1 акза!о т гадг!јаји ћа{а!јопа, ЈгсЈаћпи паза Ниапј{а, озатпаезћ досМпа роз{о зе госШа и ћоз В1азкез \/а!зекПји, /сп/ гиге, гига кпј, кл/зс/а гиГа $рап!је и чјјотој коз / соуесапвЊа, Ниапј{а — р1атеп кој! зе, тг{уаск| 1есЈап, роуџа око рокЈзЈод згса јесЈпод т{егпасЈопа1под ћа{а!јопа и Топћи. 8 а т је ћа{а!јоп 1е к130У1{е посј за з^ ојот уеМ кот гемо1исЈопагпот т и к о т : песи <Ја и т г е т , ргјја{е1ј|, по диЈего т и г к , а т јд о з, зарисе Ниапћа, итјгисј, аћ гагате Јог{атеп{а рага дие по ти е го , роз1есЈпјЈт, ргеозЈаМт сЈаћот кјпјј се1!спо ћа(а!јопзко згсе; (гећа Јг уепа, \г кпл, 12 тЈзМ (гећа Јз^егаМ та !и НиапКи сЈја уге!а апсЈаШгЈјзка кгу јоз з(ојј, зас! ћ!есЈа 1 газкуазепа, па дгисМта I гикаујта пазЈћ рокЈзМћ з т је !а — (гећа гаћогаујћ! Ие! Ие (гећа гаћогауКЈ! Тгећа рат(Ш , (гећа зе зесаћ, т о г а и зр о те п а па та1и НиапКи 12 ћоз В!азкез Уа1зекНја сЈа роз(апе газ(ауа ро<Ј к о јо т зеуаји пазј ћајопе(ј и ћогћј ргза и ргза, т о г а гес НиапКа <Ја роз(апе рокМс за к ојЈт к ге с е то и јигјзе, т о г а сЈа роз(апе кгЈк којј се 1есЈШ згг и к озМ та сЈеуес!езе( ! <Јеуе( каз{|1јап5к!ћ дгапсЈа, зЈоћгЈсЈезеЈзезЈ ћМјасЈа идојепјћ ророуа, ћсзкира ј каг<Ј|па!а, сЈуез(а депега!а I зе<Јатпаез1 ћМјасЈа оћсјга па кгМЈта НШегоуЈћ аугопа — зујћ кој< ићЈзе пази НиапЛи, кгу гиге, гиГи кп\, кпаии гиги Зр атје и и/;огло/ /соз/ сочесапвХиа1 8уе(огаг бМзкоУЈс

ЗЛАТА, ПРВИ ПУТ

ЗЛАТА:

. . . то слушам, док седим овлаш наслоњена лактовима на кухињски сто. Лено мућкам по устима последњи гутљај млаког, незаслаћеног чаја. Тнхо је. Јутро. Гледам Радишу, правог човека јутра, њега, који толико воли да је оран, јак и чио, гледам га како преко пута мене мутна погледа и тешке главе, једе парадајз и сланину, истовремено читајући новине, верујем — зато да не би видео мене; како се чеше испод пиџаме, зева; црнпурасто масан од ноћног зноја смешно миче носем; гласно жваће. Гледам га тако, па се и нехотице питам исто што и 5. јула прошле године, и године раније, и оне пре ње када је Радиша, такоће мутна погледа и тешке главе, он — човек јутра, седео преко пута мене и мрзовољно читао новине, сигуран да нећу изустити питање које ми је на уму: да ли заиста не зна да је данас тачно двадест две године од 5. јула 1949, или зна то, па ипак, мада узалудно, чека да га подсетим? Хоће ли и ова 1 пети јул протећи — незаинтересовано мислим, сигурна да хоће — исто као и сви претходни? Почео је исто. Још синоћ, као и обично: сина сам послала да спава код његовог друга, да не би чуо оно што би иначе чуо сваког четвртог јула увече, јер четвртог увече Радиша, који ретко пије и никад се не напија, егиже кући око једанаест, мртав гапан. Стигао је у једанаест и десет, клатећи се на ногама. Ја сам, као и увек, била у кревету, широко отворених очију загледана у мрак

50

наше спаваће собе. Давно, врло давно, и само неколико пута покушала сам да одглумим чврсто заспалу особу која није чула несигурно чангрљање кључа у брави улазних врата, Радишино саплитање по предсобљу, његов пијани, забављени смех којим пропраћа властиту неспособиост да се одржи на једној нози док другу извлачи из ногавице панталона. Годинама, мећутим, то више не радим јер знам да је узалудно. Већ годипама лежим мирно у свом кревету, слушам Радишу који без престанка прича, широко отворених очнју посматрам док пали светло, и оно велико и ноћно, поред кревета; затим баца панталоне на једну, сако на другу, гаће и кошуљу на трећу страну. Радиша спава у пиџами. Синоћ, као и свих претходних година на овај дан, свукао је све, чак и поткошуљу коју обично не скида, па се као и увек, још једно време пре него што ће доћи у кревет потпуно го, сав жилав, чворугавих бицепса, јаког четвртастог тела, граћен као каљева пећ, без струка, без трунке сала у четрдесетој години, длакав, пијан шета по соби и прича: — Ја сам, бре, јак, жено, јак ко земља — прича и несигурно се клати на ногама, боже мој, говори, говори ужива у опсености и простаклуку, бира најгоре речи — курат сам, бре, гледај, то је курчина, бре — говори и показује своју мушкост која на моје очи почшве да се диже — није то зезање, није то пишаљка, него курац, јашта, курчина, — због нечег виче стежући га из ове онаге једном руком док другом, стиснуте песнице, маше пред мојим очима као да хоће да ме увери у нешто што ја оспоравам. -Д- Нисам ја шмокља — виче на сав глас, док ја мирно лежим и чекам да се тирада заврши, као и прошле године — неки дркаџија, зпаш, као оио боли ме овде, пробада ме онде — иоказује на стомак и лећа кревељећи се — већ стојим чврст, стојим ко бог, на ногама, мишићима, камон могу да раздробим у шаци. Па онда одједном, бесан, кроз стиснуте зубе, ппестајући да тумара по соби, исуканог пениса: јебаћу им мајку сви-

51

ма, нану, нанину ћу да им растурим, шта ми ко може, дупе мене боли што они нешто трте мрте. Радиша ово, Радиша оно, заболе ме што ја нисам, чуј ти њих, ја као нисам, глете молим вас, е па ако нисам шта се то вас тиче, једите своја говна, а мене да оставите на миру док нисам почео да јебем, да видите како то бата ради — и тако у бесконачност. „Био је синоћ гори него обично", кажем у себи, а већ пре него што сам завршила реченицу знам да то увек кажем. Ујутру увек помислим да је синоћ било горе него претходне године, мада знам да је увек исто. Као и обично, пошто је завршио тираду, опкорачио ме је и покушао да ме пол>уби у уста. Колико год пута да он то покуша, ја окренем главу. Када хоће да је задржи рукама гурнем га и он, пијан и нестабилан, падне, па се опет дигне и опет покуша исто. Тако док се не умори. Коначно диже руке од те работе, и леже по мени. Не противим се, јер знам из искуства да је узалудно, чак прижељкујем да то учини што пре, да почне да оре по мени — хладној као камен, опруженој по кревету као воштаница, раширених руку и ногу, сличној чика-Глиши, како га је некада цртао мој мали син, погледа упереног у таваницу, глувој за простаклуке које прича о мојој мајци Вери, о Ш вајцарској где се ни издалека не јебе тако добро као што он то ради, о фон Тригеру, кога увек у овим приликама назива „извесним Кригером". Пуштам да захуктало, некако огорчено, љутито, режећи, ради само да би што пре свршио, што пре се претурио са мене на лећа и преваљао у свој кревет. Ипак је синоћ било мало горе него обично. Чини ми се да је сатима дрндао по мени, ваљда због пијанства неспособан да полуцира, док цела утроба није почела да ме боли тако упорно, да сам у једном тренутку хтела мало да се померим из моје савршено хладне и немо опружене непомичности, не би ли му помогла — јаком као земља, чворугавом и напетом као-нека велика жила

52

— да коначно обави посао, али сам и овог пута, као и свих претходних година, стиснутих зуба издрж ала у свом миру докраја. Са огромним уздахом олакшања — само погледом, не окрећући главу и не померајући се — испратила сам његово претурање до суседног кревета и, убрљана, влажно-хладна, остала у истом ставу све док нисам чула како почиње тешко, неравномерно да хрче. Знам — готово је. Дижем се и одлазим у купатило под хладан туш. Мој ритуал је почео. Гледам мамурног Радишу како једе парадајз п сланину, па се питам још једном, као и свих претходних година, мада одавно знам прави одговор: да ли га је сада срамота? Питам се, да ли га је стид док чита новине и чеше се испод пиџаме или није? Или је задовољан, можда и он свестан да је све то заједно део ритуала који је, слично мени, он себи измислио за 5. јул сваке године? Не знам шта би ми Радиша одговорио када бих га питала, што, наравно, нећу учинити ни ове, као ни претходних година; не знам ни шта би Маки мислио о мом малом ритуалу — лагодном, необавезном, безопасном — који без његовог одобрења и без Радишиног знања обављам ћутке ево већ двадесет две године. Верујем да би Маки, када бих му казала, имао разумевања за моју бесмислицу јер га се сећам — како говори, тако поступа. У писму ми пише да је „морал брига о на изглед безначајним одлукама и доследност у привидно некорисним поступцима; Јнеморал је оно што чешће чинимо: рационализујемо наше одлуке или туће поступке, објашњавајући их као безначајне или некорисне зато да би онда могли да поступамо супротно — дакле корисно, а да при том мислимо како поступамо и морално". Мој ритуал је некористан. То што двадесет и две године сваког петог јула, чим отворим очи, почнем да мислим на М акија и не допуштам да га, макар и за секунд, у току следећих петнаест-шеснаест часова моја мисао испусти из загрљаја;

53

што се трудим да поред њега тог дана што мање других ствари буде у видном пољу мог унутрашњег погледа — јесте безначајно, схватам, али тако знам засигурно да ћу макар један дан годишње бити са Макијем у мислима, када већ не могу у стварности. Док је био мали и није могао да спава у гостима, сина бих петог ујутро редовно слала у школу, рекла му да пази кад прелази преко улице, али, говорећи уобичајене речи и чинећи свакодневне покрете, стално бих мислила на Макија; Радиши ћу и данас, као и сваког другог дана, припремити чисту кошуљу и чарапе, сачекаћу да доручкује и да се обуче, испратићу га до врата — не испуштајући из мисли ниједног тренутка Макијев лик, жељно и нестрпљиво ишчекујући тренутак кад ћу остати сама — јер петог јула ја не излазим, већ озбиљна, у празном стану, без скепсе и сумње, као прави верник обављам мој мали, безначајни ритуал. Петог јула сваке године поједем тачно 150 грама угљених хидрата: 2/5 за доручак, 1/5 за ручак, 2/5 за вечеру и, наравно, не унесем у организам ни трунке шећера. Сваког петог јула очистим шприц, који годину дана није био употребљаван, и убризгам у бутину 25 јединица инсулина, одбијајући да мислим о овим поступцима како их не бих олако прогласила безначајним и смешним. Ритуал се не објашњава, он се обавља; он не подлеже, како би рекао Маки, критичком мишљењу, већ зависи од вере. И док будем веровала да на свету нема никог ко би Макију могао да ушприца 25 неопходних јединица инсулина, чинићу то ја, свештеница малог храма који сам у својој души подигла мом другу што се у два пута по двацаест слова дугачко зове и презива Максимилијан Димитријевић. Занимљиво је да, упркос томе што сам годинама сваког јутра својом руком давала инјекцију мом другу и брату и знала да је то део терапије који је недопустиво изоставити, ја заправо нисам нмала чулну представу до које је мере то мало

54

безбојне течности неопходно Макијевом организму, све до оне стравичне недеље у октобру 1944. коју сам заједно са Гугом и Радишом пробдела поред његовог кревета. Три дана смо му давали смањену дозу инсулина знајући да количина којом располажемо мора да траје све док се не заврше уличне борбе у Београду. Као што смо и предвићали, немоћни да било шта предузмемо, борбе су трајале дуже, па смо, не говорећи о томе, шуњајући се слућени по нашем стану у Фердинандовој избегавали да погледамо једно друго у очи и суочимо се са јединим могућим, страшним исходом. Кућа је веп била потпуно празна — сви становници су се већ преселили у подрум и тек повремено, у случају крајње нужде, неко би дотрчао до свог стана и узео оно што је у журби, првог дана борбп заборавио да понесе. Сећам се да сам врло интензивно, клаустрофобично, осећала моју окруженост напуштеним становима, испод и изнад првог спрата; доживљавала дечју собу као једину живу просторију у аветињски празној кући око које тутњи час ближи, час даљи рат; њен полумрак, иза навучених плавих завеса, као пећинску тмину која обавија стрепње и наде четири, у пешчаној олуји изгубљена недорасника, савршено сама на хиљаде километара сурово пустог простора. Полумрак непомичног ваздуха у соби почео је да мирише на воћни задах ацетона у уторак, око тридесет шест часова пошто је Маки примио последњу, смањену дозу инсулина, али је он — мада зна савршено добро шта тај мирис значи — и даље био расположен, нападно безбрижан и говорљив, претерано нормалан у свему. У среду ујутру сви примећујемо да су му за само једну ноћ очи утонуле у дупље и да његова, иначе сува кожа, постаје глатка и шуштава као пергамент. Неко страшно бледило се на наше очи превлачи преко његовог лица, не бледило које је особина коже, већ врста белила својствена неким мртвим стварима: листу фине бездрвне хартије, плочицама у

55

купатилу, пуплинском платну на коме почива његов образ бељи од беспрекорно чистог чаршава. Када му дамо воде, знајући да је жедан и да неће да је тражи зато што је то знак да се стање погоршава, она зашушти преко његових ватасто сувих усана и јарко, јаркоцрвеног језика као да је пљуснута на ужарену плотну шпорета, нестане као у врелом и незасито посном песку пустиње. Маки умире на наше очи, а ја знам све фазе које мора да проће пре него што његова гуштерача без инсулина и ћелије неспособне да метаболишу угљене хидрате, једноставно не направе последњи грч да би затим заувек престале да раде. Тачно када сам предвидела, у среду пред вече, први пут је затражио воде, па сам ја одмах знала да више није кадар да се контролише и да то сада не говори Макијев разум већ нека животињски примарна, зажарена потреба свих атома његовог организма. — Воде — рекао је, очију несталих у два тамна амбиса испод чеоне кости — воде — рекао је и понављао исту реч све док нисам принела чашу његовим суво испуцалим уснама, а затим сам се, очију пуних суза, окренула Гуги: — Престани да плачеш — изустила сам тихо, али ипак довољно енергично да моја инфантилна тетка, тада већ жена од тридесет седам година, као мала девојчица послуша мене, девојчицу која је тек напунила четрнаесту. По.томе како сам ућуткала Гугу и што се сећам да је мој поступак био однекуд сасвим природан и очекиван, закључујем да сам била свесна околности: ако ја не помогнем Макију, нико неће. Неће свакако Гуга птичијег мозга и голубијих очију, тако незрела да је свака животна прилика била изнад или испод ње, у сваком случају таква да јој Гуга није дорасла. Обавештење да нема млека у кући или да јој је стрељаи муж, вест да смо појели последњу килу брашна или да су нас Руси напали, да је пукао шприц или да јој умире син — једном речју ништа на овом свету не иза-

56

зива у Гуги осећај озбиљнији од размажене љутње, што су, ето допустили да се тако нешто догоди њеној цвркутавој маленкости. Није ми зато падало на памет да се на тетка-Гугу љутим. Викнула сам, а и то тихо, само да бих је ућуткала, бојећи се да би Маки, када попије Лоду, могао постати довољно свестан да чује њен плач, уверена сам, изазван највише збуњеношћу и сажаљењем према себи, јадној малој Гуги, коју нико неће да узме за руку и преведе преко прометне улице. Мада сам имала само четрнаест година и неколико месеци, била заправо још дете, знала сам, другим речима, врло добро шта је мама Гуга, партнерка у победничком играчком пару на коњичком балу о коме смо сви, из њеног причања, знали све напамет — кадра да обави; схватала и не размишљајући о томе, да ситуација у којој се налазимо није ситуација са коњичког бала из 1926, па да, тако, вишеструко превазилази њене птичије способности. Целог живота се тетка Гуга понашала као дете, не зато што би била уверена да јој то добро стоји, слично многим мазним женама поред јаких мужева — већ зато што је одиста имала психологију и зрелост никад дорасле особе. V Фердинандовој је Војин решавао опште породичне проблеме — буџет углавном, мада се о трошковима разговарало више из снобовских разлога — срамота је да интелектуалац буде богат и финансијски безбрижан — него зато што је било ко у кући на било чему штедео, или имао потребу да то чини; ми, деца, учени од малих ногу да будемо самостални, наук смо користили тако што нисмо питали треба ли или не, смемо ли или не смемо да идемо у биоскоп, купимо чоколаду или нову и скупу перницу; Зуска није ни питала, већ је једноставно сама одлучивала о свему што се тицало домаћинства, осим о крупнијим стварима — набавци угља и дрва за зиму, када се консултовала са хаузмајстором Јовом — па је малој мами голубијег погледа остало да се трипут дневно шминка, спава после ручка са маском од париске

57

креме на лицу, премешта вазе и миљее тако да се што лепше ускладе по боји, одлази код кројача после опсежних припрема за ову компликовану операцију, да носи кокетне шешириће, ни сувише упадљиве, ни одвећ једноставне, што није лако угодити, да купује елегантне ципеле са високом потпетицом које не облачи због Војина, тек мало вишег од мале маме Гуге, да чита љубавне приче из модних магазина и после их препричава Војину или Зуски, чак и нама понекад, и да редовно, као неку врсту обавезе, обавља само лаку дужност коју јој је муж, ваљда из педагошких разлога, наменио: да пребаци после ручка шкотско ћебе преко кожног канабета у радној соби на коме ће Војин лешкарити и читати новине. Безазлена, прави божји човек, ако има раја, Гуги је у њему место обезбећено. Неке Гугине реченице се препричавају у породици и мећу пријатељима већ годинама, али никад са злобом или заједљивим подсмехом: смешно јесте, али од Гуге је; отприлике — невероватно за жену њених година, али откуд је Гуга одрасла особа? Слишковићу, Шампиону, како га је звао Маки, рекла је септембра 1936. да је изабрао право време за одлазак у Шпанију, јер су у јуну и јулу нарочито на кориди, а и иначе, ужасна врућина и прашина; реч „комунизам" која се тада тако често спомињала у Фердинандовој, она је прекрстила у „конумизам" без обзира на повремена Војинова упозорења, па се у приватном жаргону кућног круга пријатеља, Гугина варијанта ове речи тако усталила да је нико више ни је друкчије ни изговарао; усред напредног, левог разговора о сељачком питању у социјалистичкој револуцији, Гуга би изјавила да зна једног сељака који се сваки даН умива и врло је симпатичан; после бекства моје мајке Вере, и самоубиства мог оца Бранислава, кажу, три дана су чекали пре него што је одлучено да јој чика Чеда, пажљиво, саопшти ову вест: — Боже мој — рекла је мала Гуга, осврћући

58

се на све стране у очекивању помоћи што ниоткуд не стиже — боже мој — поновила је трепћући голубијим очима, очајна што мора да каже у околностима које никако не разуме и сматра их зато стратпно неправедним, њој тако лоше примереним — отишла — рекла је Гуга — а оставила код мене своју сомотску хаљину — па кад је видела да то није оно што би требало да се каже, мала Гуга је једноставно бризнула у плач и отрчала да се пожали Војину што је муче необичним и лошим вестима. Таква је Гуга била и остала и ту помоћи једноставно нема. Чак и тих паклених дана, у плавом полумраку наше дечије собе окружене пустим становима и степеништима, мама Гуга се редовно шминкала, обавезно проводила пола сата под масном маском за лице, наизменично саопштавала својим цвркутавим гласом неке савршене безначајности — ни речи о Макију, инсулину, ослобоћењу и уличним борбама — усклаћивала по боји разнобојне јастучиће на хоклицама око нашег стола, и плакала, с времена на време, када би због нечег затајио њен мали механизам за бежање од тешког и озбиљног догаћаја. Мени, мећутим, то ништа није сметало, ни то што цвркуће, ни што прича о својој помади и начину на који је справља у условима ратне несташице, ни то што све одлуке, нарочито све што треба око М акија да се уради, препушта мени. Зато што је рекла још првог дана да се стиди, као да је то најприроднија ствар на свету, ја сам (а не она, одрасла, мајка) сваки час хватала прстима страшно усукану китицу њеног, већ сасвим ослабелог сина и надносила је над плави нокшир. Пошто би се испишкио, брисала бих је убрусом, и китицу и мушему коју сам такоће ја ставила преко чаршава чим је почео да мокри у великим количинама и неконтролисано, а затим бих вратила у пиџаму његову јадну мушкост проклијалу мећу првим маљама, износила нокшир до купатила и тамо га празнила, десетине, можда

59

и стогинс пута, а да Гуги није једноставно падало на памет (пошто се она тога стиди, или не уме, или неће) како би било природно да на неки начшу преузме терет страшних околности са мојих четрнаестогодишњих и Радишиних шеснаестогодишњих плећа у своје руке, ипак руке одрасле особе. Тачно је, мећутим, и то да се за разлику од Гуге, ја нисам нимало стидела Макијеве голотиње; није ми нимало тешко падало да га бришем и пазим. Напротив, то што сам имала шта да радим, давало ми је утисак, царавно варљив и лажан, да нисам беспомоћна. Што се његове обнажености тиче, она ми је била природна и позната колико и моја сопствена. Сећам се да смо нас двоје још као сасвим мала деца увели обичај да после обавезног вечерњег купања у истој кади бришемо једно другом делове тела до којих се теже допире рукама. Тако би Маки брисао моја лећа а ја његова. Волео је то и он, волела сам и ја. Ја сам још волела да спавам у истом кревету са Макијем, једне ноге пребачене преко њега, са главом на његовом рамену. То, мећутим, нисмо радили често јер је Гуга сматрала да заједничко спавање није хигијенско и да се тако ни једно ни друго не одморимо довол>но у току ноћи. Наравно, нема психолога који наше понашање не би брзо и прецизно описао као манифестације раног дечијег еротизма. Дечија еротика обухвата психичке рефлексе, рекли би, притајено манифестног полног нагона, кажу, чак и сексуално узбућење са физиолошким сензацијама, или већ тако нешто. Можда је овакво објашњење наших невиних додира и научно, можда може да се примени на еротизам неке друге, што се мене лично тиче нека буде и све остале деце на овом свету, али судећи по ономе чега се стватзно сећам, ничега еротског није било у нашој обостраној потреби да се додирујемо и бчдемо што ближе једно другом. Знам да то не бих умела да објасним било

60

коме, ма како тај био спреман да ме слуша и разуме, али ја ипак врло одређено знам да — не само док смо били деца, већ ни касније, у раном пубертету и после њега, да чак ни наши први сексуални односи нису имали превасходно еротско обележје. Прво право сексуално искуство имали смо само неколико дана пре страшне недеље у октобру 1944. Чак ни то није сасвим тачно. Неколико пута раније, Маки се, очигледно узбуђен као и ја, играо мојим тек пропупелим грудима, а ја његовом укрућеном китицом. Међутим, даље од тога нисМо ишли, све до оног четвртка, ако се не варам, два дана пре него што је мој друг Маки прешао на смањену дозу инсулина. Сећам се врло добро те ноћи. Без напора ми стижу до свести блиске, само временски удал>ене слике, пластичне и живе као да су чуване под стакленим звоном, заштићене од рђе и извитоперења. Гуга и Радиша су решили да ту ноћ проведу у подруму, као што је чинила већина укућана у страху од изненадног бомбардовања. То што смо се одупрли Гугином наваљивању да и ми пођемо са њима, заиста не значи да смо већ тада знали, или планирали, скривено рачунали на околности и тренутке у којима ћемо бити сами у соби, стану, у целој кући тајновито празној и брижљиво замраченој. Ми заиста нисмо о нашим повременим миловањима судили друкчије, ако смо о њима уопште размишљали, него што смо својевремено мислили о узајамном брисању леђа, стражњице и бутина; ниомо у било којој врсти међусобне интимности видели нешто забрањено или нешто на шта по природи нашег односа не бисмо били нормално упућени; нешто што не смемо да делимо или узајамно размењујемо. Тако је било. Дуго пошто су Радиша и Гуга отишли у подрум, ми смо лежали у мраку, свако у свом кревету, и разговарали. Знам сигурно да ни он ни ја нисмо тај сат или два размишљали о сексу. Једнортавно смо лежали у мраку и причали. Не знам

61

о чему, али савршено сам сигурна да идеју о полном односу нисмо имали све док нисам прешла у његов кревет и наслонила главу на његово раме. Тек тада смо приметили да је мрак у соби некако врло присан, да смо чудеоно сами, да је ваздух испуњен врстом нервозног напона који се нашим удисањем и издисањем, све бржим и бржим, увлачи у моју малу невиност и у његову младу мушкост. Ја сам га открила, то је била моја идеја, и док сам му скидала доњи део пиџаме, он је сам свукао горњи. Како је дивно изгледало у мраку његово тело, некако беспомоћно на чаршаву, упала стомака, ребрастих груди, меке суве коже са два тамна, мг1ла дугмета на грудима, његове дугачке, мршаве ноге лагодно растављене и опружене по кревету, његова усправна и гола мушкост, бледа, тако бела у благом мраку дечје собе, као ужарени језик црвена, нема и непомична у тишини нашег узбућеног дисања. Скинула сам своју спаваћицу и учинила нешто што свакако нисам знала да се ради; никад нисам видела на слици, или прочитала у кшизи, па ипак сигурно, не колебајући се ниједног тренутка, нагнула се према нежној и голој мушкости мога друга Макија и пољубила је, сакривајући распуштеном косом наше спајање од тихог и топлог мрака дечије собе. Не знам по ком сам импулсу, са којом жељом, из ког наслећеног знања, не знам једноставно зашто сам то учинила, али памћење ту не може да ме вара: љубила сам је једно време, благо насмешена, због нечег готово до суза разнежена, а затим се полако наднела над мога Макија и учинила све сама. Могуће је да ме је то заболело, чак вероватно да јесте, али се бола уопште не сећам. Знам, мећутим, да се догодило одмах: пламен сукнуо у слепоочнице моје мале главице и зауставио дах, дрхтај прошао кроз цело тело мршаве девојчице и укочио га у немом крику. За разлику од већине дечака који своју прву сперму пролију почаршаву, мој друг Маки је своју оставио у мени. Тако је било, знам сигурно да је баш тако

62

морало да буде, не тичу ме се глупости које причају, знам ја шта знам, лажу, подли су они који друго кажу, лаже и Маки кад тврди супротно, најбоље на свету се сећам да је то било, да се стварно и баш тако догодило! Па ипак, мада би свако паметан наше сусрете звао правим именом, мада су они и били прави, њихов еротски значај утапао се и губио у великој сензацији коју смо -осећали продубљујући и ширећи размере наше интимности. Сам 'ћексуални чин био је тек средство, техничко помагало које користимо да бисмо у већој мери него раније били једно;*да би осетили ону лућачку нежност једно према другом, ■ону гануту захвалност према некоме ко је (или нечему што је) измислио топли мрак наше дечије собе; Макијеву белу мушкост; пусту кућу у опустелом Београду; то да сам ја женско — све околности које су нам откриле да се и на тај начин можемо спојени одвојити од осталог света. Да велики, избезумљујући страх није растурао моју дечију главицу, верујем да бих ту тих \ ј срећу, исту разнеженост коју сам осетила неколико дана раније спајајући се ирви пут са мојим Макијем, да бих задовољство приближавања мом другу осећала и док еам му брисала сасвим онемоћалу китицу од беле, вреле мокраће која шишти из његовог зажареног тела. Наш мали принв из Фердинандове 1 умире, мислила сам мећутим тако интензив.но да ни за шта друго није било места у мојој глави; умире Маки, мислила сам једва заустављајући провалу хистерије; мислила панично врућих образа и непомичног лица: зар нема помоћи, зар је могуће да ће само због децилитра безбојне течности морати да умре Маки мислила сам стално и конкретније него икада пре или после, протутњало је кроз моју четрнаестогодишњу главицу јогунасто испупченог чела право значење обичне и стварне речи смрт. У петак ујутру, негде око седам часова, бело изнурени Маки почео је да показује прве знаке велике узнемирености. Бацакао се по кревету, ви-

63

као из све снаге али чешће неке неразумљиве гласове него речи. Понекад бисмо разумели шта хоће: молио је да га више не хранимо клупчетом прашњаве вунице већ да му дамо иоморанџу и пилећи паприкаш; тражио од мене да га не раскрвавим пошто знам како њему због хемофилије дуго тече крв све док сасвим не натопи беле гаће и кошуљу, или већ тако нешто; захтевао да свакако доставим поруку у шуму, свима њима, али нисам разабрала шта је порука, нисам ни покушавала знајући да је то узалудно, већ сам му, беспомоћна и слећено очајна, стављала облоге на груди и чело или усредсрећено грицкала крај моје дугачке кике, трудећи се да «е гледам места на којима се налази Маки састављен од спарушених ћелија испод ужареног папира шуштаво беле коже. Нисам приметила када је Радиша изашао из собе. Радиша о томе ћути, али ми је Гуга после причала да је, не говорећи ништа, устао када је Маки почео да виче и гута клупче сасушене вунице, без речи се дигао са столице на којој је, ћутљив, седео готово три дана, погнутих рамена, погледа прикованог за земљу, тврдоглаво, некако опасно истрајан у својој непомичности. Гуга чак каже да је и мене звала не би ли заједничким снагама задржали Радишу, кога је заиста тешко одвратити од онога што једном науми. Мећутим, без обзира на сва Гугина подсећања, не памтим ништа од тога, а сигурна сам да ни онда, сва окренута према мојој буктињи што из белих чаршава пламса последњим, неједнаким језичцима ватре која трне, нисам уопште схватила да Радиша одлази, да Гуга покушава да га спречи, нисам регистровала да је около наше куће рат, чак ни мислила сасвим резигнирана и тупа да би било могуће предузети нешто пгго би спасло Макијев живот. 'Да сам видела један, ма и најмањи прозор кроз који најтањи зрачак светлости продире у мрак наше дечије собе, покушала бих да га следим. Мећутим, судбински затворена у затамњени простор иза навучених завеса била сам већ дуго

64

сигурна да све што има да се одигра у мом и Макијевом животу мора да се деси овде, у нашој ллавој ложници и гробници, до последњег откуцаја његовог срца — па једноставио нисам била упућена да тражим излаз из безизлаза. Истини за вол>у, идеја на коју је дошао Радшпа била је заиста невероватна и да се о њој уопште размишљало, морала би бити одбачена. Чак и ако би му пошло за руком да се пробије кроз најжешће уличне борбе до Хигијенског завода, није уопште било сигурно да ли је зграда у немачким или партизанским рукама; или је напуштена; или срушена. Чак и да му све околности иду на руку — да проће неповрећен кроз Краља Милана, преко Славије, узбрдо до Караћорћевог парка и уће у круг болнице, наће некога ко ће имати разумевање за његов захтев — није било јнимало вероватно да у Заводу постоје залихе инсулина сада, ако су последње биле издате неколико дана пре почетка борби за Београд, када смо и ми добили бедно следовање од сто јединица. Тачно је, мећутим, и то да је одлазак до Завода био последње што се могло предузети, ма како безизгледан био цео подухват. И Радиша је покушао. Срећа што је тако учинио, јер се чуда ипак дешавају. Маки је већ био потпуно смирен, савршено безвољан, опуштен у дијабетичкој коми која траје неколико сати пре него што наступи смрт; мирна сам била и ја, некако свечана поред кревета мог друга; мирна чак и Гуга у непомичном, тмастом и густом ваздуху дечје собе, када се на вратима појавио Радиша и без речи ми пружио врећицу у којој је било ни више ни мање него деветсто јединица инсулина; дао ми је врећицу и стуштио се на руски тенк испред куће који га је повео у борбу за ослобоћење Београда, отрчао без речи, не окренувши се ниједном да види моју слећеност, не сачекавши да чује одушевљени цвркут уредно нашминкане Гуге, која се као под штапићем чаробњака одједном покренула из своје на-

65

бурене, увређене ћутње. Додуше, ни ја на Гугу нисам обраћала пажњу. Погледа упућеног према таваници — молила сам: први и, вероватно, последњи пут у животу страоно сам се захваљивала Богу, јер је само провићење заслужно што је Маки био спасен, што је мој Маки наставио да живи; што је Фердинандова 1 сачувала свог бледог принца. Тако је било. Одавно. Сада је шоља незаслаћеног чаја испред мене, на столу, у кухињи, у нашем стану у коме је сем мене само још Радиша. Чујем како се пљуска у купатилу, затвара и пушта воду, хуче и отхукује, и говорим, шапатом, сама себи; морам да мислим на Макија, морам да мислим на Макија, ако ништа друго, макар механички да понављам: Маки, Маки, Маки, јер нестабилна је свест под ударом предмета, речи, других људи који својим присуством, својом несумњивошћу врше притисак на чула, могу да одагнају из главе мог брата и да то место испуне безначајностима: сликом фрижидера или шпорета на плин, дрвеном клупом на којој седим поред трпезаријског стола у кухињи, тишином која је заменила звук туша и исхркивања у купатилу. Морам да мислим на Макија, док, лења да се покренем, седим изнад своје шољице охлаћеног чаја и по нејасним звуцима из наше спаваће собе наслућујем докле је са облачењем стигао Радиша. По звецкању кључева у џепу његових панталона, знам да их навлачи, по томе што отвара фиоку, знам да назува чарапе, по звуку што направе бачене папуче када ударе у под, знам да навлачи ципеле, по корацима у предсобљу знам да ће Радиша сада ући у кухињу. Ето га: уредно обучен, беспрекорно везане машне, свеже обријан, још влажне косе од лосиона, шири по кухињи мирис дезодоранса који не волим због његове нападности, сав чио, здрав и окупан, већ онај орни човек јутра какав је сваког јутра пре поласка на посао. Само ми за тренутак, последњи пут, севне кроз главу упорно питање,

66

али кратко, ни толико дуго да бих га докраја схватила: да ли га је сада срамота? — помислим, али не стигнем ни да завршим мисао пошто знам да га морам питати оно што ми само од себе прелази преко усана: — Када долазиш на ручак? — и док слушам исти одговор који сам чула и прошле године, и петог јула ове године пре тога: — Не чекај ме, доћи ћу касно увече — говорим у себи, нечујно: Маки, Маки, Маки, мисли на Макија, не испуштај га из мисли, не заборави да је ритуал почео и да су његова правила, иако, можда бесмислена, ипак врло, врло строга. — Здраво — каже Радиша не гледајући ме у очи, па полази према излазу, а ја за њим да закл>учам врата и да коначно останем сама, у нашем стану на деветом спрату солитера 4-6 у Новом Београду. Мрзим наш стан, за који сви кажу да је леп; који, вал>да, и јесте леп. Шта ја знам — сто четири квадрата, централно грејање, паркет прве категорије, плочице из Италије, лифт — све предности које су јасно записане у решењу о његовом додељивању Радиши Прокићу на коришћење. У решењу ништа не пише о томе да су таванице ниске, зидови танки, комшије гласне, собе распорећене као и у свим другим београдским становима од сто четири квадрата, врата крива, прозори модерни — једноструки, дневна соба исте величине и облика као и спаваћа, Радишина радна и дечја. Мрзим наш стан ма шта други говорили о њему; ма шта ја говорила гласно да не бих увредила Радишу, који је на њега јако поносан; ма колико се тзавила да мислим што и он када упорећујем централно грејање у Новом Београду са каљевим пећима у Фердинандовој, увек на штету наших керамичких лепотица што ујутру, после мрзлог купатила и хладног туша, миришу на свеже потпаљени луч и белу кафу с милихбротом: на чију срдачну топлоту могу да се наслоне лећа боље него на било које друго место у васиони; окомитост

67

широког степеништа што смирује достојанством, старачком хладноћом просторије у које никада није ушло сунце и сигурну спорост вечног „шиндлера", са ефикасношћу нашег садашњег, сИћомаслинастог лифта који увек мирише на ћубре и, уколико није покварен, машински метално лупа и трза кад креће и стаје; светлост нашег садашњег стана на деветом, с полутамом већине просторија на првом спрату Фердинандове; садашњи поглед на реку са бившим прозорима у које се увлаче са улице гране олисталог дрвореда. Мрзим овај стан, мада сам дуго крила то и од себе, па на крају ипак утврдила како мржња долази отуда што га је немогуће волети: у њему се спава и једе, греје и штити од кише, али се не живи; не мирише на себе, већ на граћевинско предузеће „Рад", општежитије, заједничку вешерницу и ћубриште, петочлане суседе, зато што га не треба описивати већ је довол>но за њега рећи да је „четворособан стан на Новом Београду" па ће сви знати да купатило нема прозора, да је додељен на коришћење, да инсталационе цеви нису закопане у зид, и да врата могу да се затворе тек пошто их притиснеш раменом и коленом. Мрзим да притискам врата раменом и коленом; волим да се, овлашно повучена или гурнута, масивно и сигурно залупе од сопствене, бело лакиране тежине. Зато што собу мог сина ипак волим више него остале просторије у овом стану, већ неколико година одлазим у њу да бих убризгала у бутину двадесет пет јединица инсулина. И сада улазим са шприцом у једној, две бочице у другој руци, и на сто, који је био и наш дечји сто у фердинандовој, простирем газу да би по њој уредно распоредила боцу са алкохолом, вату, инсулински прах и дестиловану воду. Навлачим плаве завесе тако да полумрак собе на неки начин неутралише буку која ипак допире из двеста једног дво, тро и четворособног стана солитера 4-6 у који је уграћено и сто четири квадрата за наше коришћење. Изгледа ми тихо; све чиним да би ми се учинило

68

како дечија соба излази из своје бетонске конструкције, надлеће Нови Београд и одлази далеко, врло далеко, у непомичан ваздух неких простора ко|и постоје, али се не крећу, трају без дашка промене, бешумни и без клица као чисто белило швајцарског санаторијума за малокрвне. Овде, на ћутљивим висинама девичански ненасељеног континента, као чаробњак, некад ми се учини да као вештица, као алхемичар мешам прах и раствор вештином која, једном постигнута, никад не ишчили из увежбаних прстију. Задижем сукњу и спуштам чарапу. Сузних жлезда и грла, који почињу да боле, нагињем се над моју леву бутину и брижљиво бришем кожу алкохолом. Не жури ми се, радим то темељно и полако. Бутина ми је бела као и Макијева, али облија и мекша од његове која је тако мршава да сам увек, дајући му инјекцију, имала свест о седефастој кости испод његове суве, глатке коже. Узимам шприц и забадам иглу, вешто, покретом који током двадесет две године није изгубио ништа у сигурности: као у сир улази танак шпицасти метал у моје ткиво и ту стоји само овлашно одижући кожу од меса. Крви нема. Можда ће мало потећи тек када будем извукла иглу, али због нечег, не бих тачно умела да кажем зашто, не жури ми се да ушприцам безбојну течност и завршим целу операцију. Гледам, тако сама у плавом полумраку дечје собе, утихнула у измишљеној тишини бестежинског стања, помало тупо нагнута над разголићену бутину са забоденим шприцом под белу кожу, посматрам без покрета трачак крви који почиње да се шири из сићушног убода и знам да ће, чим убризгам инсулин, почети најдубљи, средишњи део мог ритуала, не само зато што ј.е то израван продужетак церемоније коју смо Маки и ја годинама заједно изводили, већ више због тога што инјекција од 25—30 јединица делује на мене, здраву особу, исто онако како је на М акија деловало одсуство вештачки унесеног инсулина у организам. Са различитих разлога — због превелике количине шећера

69

у његовој крви, због наглог пада шећера у мојој — последице су исте: почињем да осећам главобољу и нервозу у целом телу, жећ, прво велику узнемиреност, па потом потпуну безвољност. Као што би Маки умро да свакодневно не узима инсулиИ, тако бих ја умрла да узмем превелику дозу одједном или да поновим убризгавање два-три пута у току дана. Све то знам. Знам и то да сва устрептала или сасвим обамрла, лења да подигнем чарапу и спустим сукњу, отромбољена у фотељи или на синовљевом кревету, сувих шака и зажарених образа, замагљеног погледа и замућене свести, ипак свесна да не гутам клупче суве вунице али са осећањем у устима да сам је већ појела — ја доживљавам чудно, и дивно, и застрашујуће, однекуд опасно, неразумљиво утапање у мога Макија; степен самонестајања који ми омогућава да бар за кратко време постанем он и осетим све што је и он осећао; да своје ћелије гладне шећера поистоветим са његовим, неспособним да прераћују угљене хидрате; да будем Маки зажарене болести у дамарима, ушима, мислима, венама, сећањима, цревима, рањивостима, очима, слабостима, гресима, да будем мој бледи друг што се у два пута по дванаест слова дугачко зове и презива — Максимилијан Димитријевић. Притискам коначно шприц и по сећању и искуству већ знам да ће сада почети онај чудесни осећај преласка у друго стање, леда у воду, дана у ноћ, девојчице у жену, живог у мртво, мене у Макија, истине у лаж, мене у истину о којој је Маки говорио, тако поступао, у писму ми је написао да би „можда, кажем само можда, истина могла да нам буде колико-толико поуздан помагач у немогуће тешком послу часног живљења". Ја хоћу, Маки, да дознам шта је истина, како бих знала да ли сам часно поступила. Ја волим што осећам ову наглу нервозу у свим жилицама тела, слабост у свим ћелијама организма, јер тако боље знам шта си ти могао да мислиш или осећаш у пределима свести до које ниси ни сам, а нисам

70

ии ја успевала да се пробијем, оних дана када сам те само замишљала и каслућивала кроз жути зид зградурине у Кнегиње Љубице. Да ли и ти верујеш да сећање чини наш живот вредним сећања? Да ли понекад, Маки, као ја сада, замишљаш бескрајан, пуст пејзаж испуцале, суве земље, крваво обасјан неподношљивом јаром, уоквирен само хоризонтом на коме хиљаде и хиљаде неуредно разбацаних, зарђалих, прашњавих компјутера тик-тачу своје програмиране, индивидуалне успомене; врсту гробља за појединце; крематоријум успомена; хор чавки од којих свака има и зна само своју причу, недоступну глувом слушаоцу, свесном само заједничког крекета свих компјутера, слепом за разлике које међу причама постоје? Ето, Маки, сада, у соби мог сина што се отела из челичне конструкције и лебди у неким празним и бешумним просторима, ја сам твој мали, прашњави компјутер под неподношљивом јаром мрачно плавог неба. Не брини, Маки, ништа не брини. Ту сам ја, увек; твоја мршава девојчица; твоја Злата са дугачким златним кикама. Ту сам, ту сам и жедна сам. Врло жедна. Сва устрептала — пролази грозница телом. Маки је веома близу, тик уз мене, опружен по столу који сам из наше собе у Фердинандовој пренела у плаво замрачену собу мог сина Максимилијана. Тихо је. Лепо је. Још мало па ће бити још тише и лепше, а л и . . .

Прилог II

Вешање на Теразијама, Београд, 17. августа 1941.

РАДИША, ПРВИ ПУТ

РАДИША:

, . , велим, не волим кад та тишина влада за столом. Не волим ни кад се прича о томе, наравно, али само једном, и то давно, решила је, па ипак питала: је ли, бре, рекла је отприлике, као нешто да ли ме је срамота — пита она ујутру, а ја доручкујем и не одговарам. Шта да јој кажем? Не знам шта да јој кажем ни кад не пита, него седи тако преко пута мене, гледа како доручкујем, и ћути, срце јој њено, ћути ко да је језик појела: и чека, знам једва чека да одем у канцеларију и да остане сама. А ја намерно споро — рез сланине, парче парадајза, па жваћем. Па онда оставим јело комплетно, па се чешем испод пиџаме, па је не гледам, али знам, гледа она и само мисли да ли ме је срамота ил’ није. Ко да је важно. Она мисли да јесте. Она обично мисли да је важно нешто о чему једва да мислим, нема се времена, а чине јој се неважне ствари о којима свако читав брине бригу од јутра до мрака. Њој је важно да свако јутро променим чарапе јер ми се ноге зноје. У реду, не кажем. Зашто би човеку смрделе ноге? Али зар је толико важно? Она, мећутим, мисли да је то најважније на свету. Мећутим, такоће, она мисли и многе друге ствари које и оне нису тачне. Рецимо, она мисли да ја не знам да је данас 5. јул. Глејте молим вас! Само ти памтиш, а ја сам вал>да блесав. Памтим ја много боље него што она уопште може да појми. Памтим, срце му његово, и оно што би да заборавим. Свега се ја сећам, а то што се правим луд за неке ствари и

76

као немам везе о чему је реч и у чему је проблем — без тога, велим, како би човек преживео иначе? А да се живи, то се мора, и то је баш оно што они никад нису могли да схвате. Ни она ни он, мада обоје мисле да знају нешто више него ја. Знам ја врло добро, али нека их, нек мисле ако им чини мило. Он, бог и душа, није био стално такав. Јесте, али само једно време, пошто ме је Богосав оставио код Војина да се лечим и школујем. Сећам се ја добро како му је било смешно што говорим друкчије него он и Злата. Не кажем да је мислио зло, али се смејао и он и Злата када ја кажем неку реч која н>има чудно звучи. Првих дана нису ми се смејали. Забранио им Војин с једне стране, а нисам V почетку ни говорио много, него тако ћутим, сећам се ко данас, и само мислим како да научим да причам ко они. Притајим се тако док разговарају он и Злата, слушам па кад запамтим неку реч, а ја је онда понављам у себи све док је не кажем добро. Онда сам још нешто смислио, касније: слушам старије, Војина и Гугу, рецимо, како причају, па од њих научим неки појам, који, велим, неће знати ни он ни Злата. Онда употребим појам кад треба, па они питају шта ти то значи, ја сав важан објасним, а кад ме питају откуд то знам, кажем прочитао па запамтио. Дечја посла. Мећутим, никако нисам волео кад ми се смеју што неку реч кажем погрешно. Они у смех, а ја да се убијем што сам погрешио. Исправим се, али већ је касно. Стегнем зубе и трпим, нема шта, погрепшо сам и то ми је, има Радиша да издржиш па макар црко. Што је право, право је, и никад нисам то изневерио. Код мене то нема, ако изедеш говно, стисни зубе и ћути, велим, сам си скуво чорбу па је сам и кусај. Мећутим, то не значи да ја дам на себе. То никад нисам дао и никада, велим, нећу дати и такав сам био од малих ногу. Они у смех, он и Злата, кад ја погрешим, а ја ћутим и трпим и мислим смејте се ви, смејте, шта

77

вам сад могу, али научићу ја. И у реду, не волим што се смеју, наравно, али трпим, макар то умем. Што не може, мећутим, не може и тачка. Почели они да ме имитирају како ја говорим без везе, и то не само кад погрешим, него онако мећу собом, ко деца, играју се на мој рачун, а ја само осећам како ми крв удари у образе, па мислим црћу. Трпео један дан, уздржим се да не кажем ништа, подсвојче сам, ране ме, облаче и школују, трпео други дан, трпео чини ми се дуго, па једног дана превршило. Ко да сад гледам: седимо ја и оп и Злата у њиховој дечјој соби и пишемо задатке, шга ли, кад он, досадно му вал>да више да пише, каже мени да „фрљнем" оловку преко стола, а све то говори онако како ја говорим кад грешим у акценту. Злата се смеје, а он, као озбиљан, понавља још једном и гледа ме, не смеје се, али му ћаво из очију вири. Пи, каква смо деца били! Преврши ти мени, па кажем, не мичем се да га послушам, већ само мирно кажем, а у мени све кува. — Кажи тачно — па му кажем и пуно име — кажи тачно како се каже па ћу ти дати оловку. Он у смех, а ја буп по њушци. Потече крв. Злата скочи према њему, он је одгурну, гледа ме право у очи и каже: — Фрљни ми ту оловку — каже и хоће да се сме је али му то не иде од руке. Ја буп по њушцн, липти крв, знам, неће дуго стати због болести што је има, хемофилије, али не могу да се уздржим, шта да радим. Зна и он да је болестан и да не сме да се раскрвави, па шта му могу, кад је луд и опет каже: — Фрљни ми ту оловку. Морам: буп по њушци. Гледам га, блед ко крпа, више се не смеје, него упиљио у мене. Не може да схвати да то њега неко бије, прст нико на њега никад није ставио. Злата му приће, крвавом, а он је одгурну од себе тако да паде чак на креветац, па опет каже: — Фрљни ми ту оловку.

78

Ја буп по њушци, црвена, ко умрљана пекмезом од шипака. Злата у врисак. Улете Гуга, велим, улете Војин, почеше да га превијају, да му заустављају крв, зову Чеду да дође хитно а ја бих сад тек да га бијем, да полудим у себи од беса. Војин пита шта је било и ја таман да кажем „убићу бога у њему ако ме дира" кад ме он предухитри: каже, саплео се о столицу, пао и ударио носом о сто. Јебем ти децу децину, мислим се у себи и видим да ме је победио морално. Руку није диго и победио ме, мислим, и гледам Војина коме је све јасно шта се одиграло, али се прави луд. Тек после, кад је дошао Чеда и кад су успели некако, углавном, да му зауставе крв, Војин ће нам, сећам се сваке речи, то како је изглед'о, да је стајао код врата од њихове собе, већ пошао да изиђе: — Ако сте се вас двојица случајно тукли — каже — мислим да ни један није у праву али си ти, Максимилијане, крив. Тек сада не знам шта да мислим! Разбијам дечју главу моју, али ништа паметно у њој да нађем. Нутим, сви смо некако покуњени и ја и он и Злата. Он лежи у кревету сав уфачлован. Злата и ја поред кревета, као играмо се. С времена на време тек нешто упита, ја одговорим, али без везе, неки обичан разговор, ни речи о тучи. Сутрадан исто ништа. Прекосутра њему боље. Још крвари па му опет дали трансфузију, али сад много мање, тек цурка некаква жућкаста крв и топи газу на његовом лицу. Блед је и сасвим ослабео. Каже да играмо мице, али не може да заврши партију, заспе, а ја и Злата седимо тихи и чекамо да се пробуди. Нећу да лажем: није ми га жао. Сто пута ми је дошло да га распалим још једном па да одем у божију матер. Мислим некако да није право, и бесан сам што сам беспомоћан ја, а свима изгледа да је он тај који не

79

може ништа. И не може, у ствари, ни партију мице да одигра до краја. Онда трећег дана престаде крволиптање сасвим. Није му боље, још је слабији него раније, али крв више не тече и Чеда каже да нема да брине: биће све у реду. Видим, прошло је најгоре и мало ми је лакше, мада сам још л>ут када га погледам онако бледог и усуканог. Не волим та баш зато што је тако слаб, или можда, мислим нешто сада, можда слабе толико не волим баш због њега; и Војина, тај је био још слабији, скоро да није био човек уопште. Ја некако мислим да човек мора да буде јак, да је онолико човек колико снаге има. Није човек биљка, велим. Мора да се бори, а куд је пристао, велим, без воље да издржи и победи, како да преживи? Нема ко да те заштити. Чини ти се да си сигуран зато што си богат, или зато што је неко твој на власти, али измене се друштвене околности и ти оде, поједу те у залогају, и не примете, или се сам изедеш од страха што више нема заштите; ако си слаб. Петог дана придиже се. Мало му се и боја поправила није више ко креч бео и ко слепо прасе сањив. Давало му тих дана скоро дупло инсулина и више хране па ојачао. Каже Чеда и крв му се поправила, па може да се игра. Седимо, ко да сад гледам, ја и ои и Злата, велим, у њиховој дечјој соби и опет радимо задатке. Осећам да ме гледа преко стола, али не дижем главу. Пишем. Тишина у соби. Само оловке шкрипе. Па ће он: — Радиша, фрљни ми, бре, то оловке — а све то опет говори како сам ја говорио кад грешим у акценту. Срце му јебем детиње, појео би га, кост по кост би му рукама ломио, не би знао да станем. Ал ћутнм. Сгисно оловку, прсти ми побелели, не знам ни шта пишем, али пишем, ко да нисам чуо. Тутњи ми у глави од беса, али знам да не могу ништа. Ако га не ударим, победио је, издржо и победио. Ако га ударим, опет ће он да буде победник, па мисдим — црвено ми пред очима, али стижем да мислим — најбоље је да ћутим,

80

велим, ваљда ће да стане на том, неће вал>да да чачка; кад ћавола, чујем где каже: — Радиша, не фрл»ну ми ти то оловке — каж е он, а ја како сам писао нагнут над свеском, дум, из све снаге главом о сто. Заболе ме, па се мало растресе глава од навреле крви, тако да могу да се уздржим; дигнем ти се, побелеле ми усне, увек побеле, и дан-данас кад полудим од љутине, гледам га, мора да види који је бес у мени док му кроз зубе говорим: — Кажи тачно — па му опет кажем име, само сад скраћено, само надимак — кажи како се каж е па ћу ти дати. Уплаши се зачае. Видим, није му лако. На белом му челу, тад први и последњи пут у животу видим кап зноја па ми изгледа невероватно да ју је истиснуо из оне његове суве коже. И већ мислим, неће рећи куче, не сме славу му детињу, ћути шећерко хемофилични, кад он полако, слог по слог, право ме у очи гледа: — Фрљни то оловке кад ти кажем. Морам: буп по њушци. Крв лину. Дечја посла. Видим, убићу га. Стојим тако над њим и претурам по глави шта да радим. Ако смогне даха да још једном каже, још једном ћу га ударити. Не могу да пропустим. Он се клати у столици, сав крвав, крвава му и кошуља и астал испред њега, цури му липком из носа и доње усне, а он скупља снагу да каже још једном. Напор чини велики, видим, није му лако, али оће, видим рећи ће курвиче, само да изгута крв из уста. И не знам шта би било и како би се ствари развијале да у том не уће Војин. Тресе се, дрхте му образи. Не прилази њему, нег стаде пред мене, цепти. Оће л да ме удари или неће, мислим и гледам у земљу, ништа не предузимам, чекам, све док он не проговори тихо и промукло: — Губи се — каж е — марш из моје куће, рауберу ни један — једва изговори, пуши се чо-

81

век а ја не чекам да чујем даље, него капу у шаке и тутањ. Одем оцу Богосаву у село. У селу — у пичку материну лоше! Први пу г доживл>авам како је кад се човек враћа надоле. Оца Богосава затекнем пијаног у кафани са сел»ацима. Види ме онако прашњавог гладног и уморног — шест сати пешачио по жеги, ишо пречицом па двапут залуто, убиле ме господске ципеле док их нисам скино да наставим бос — па пита: — Отерали те? — Јок — кажем — отишао сам — а он, онако пијан, удри по мени. Стегао ме коленима, велим, а рукама бије, не бира где му ш ака пада. Нутим ја, трпим, макар то умем, не плачем, већ само покушавам да се искобељам измећу његових ногу, али не иде, велим, тада је Богосав још увек јачи од мене. А онда му се одједном ослаби, онако пресавијеном преко мене, од попијене ракијштине на празан стомак, па поче да бљује. Сељаци се убише од смеха, а ја беж из кафане. Свашта човек преживи у животу, али тако ваљда мора. Какав би живот и био да у њему нема свачег помало. Мало радости, па ти после туга изгледа још већа, па мало туге, да би после радост могао да цениш. Мало правде, мало неправде, па се то некако изједначи: једном добијеш више нег што ти треба, па >не сме да ти буде жао после кад добијеш мање нег што ти по заслузи припада. Не верујем ја у то праведно друштво, у комунизам, социјализам, како год оћеш да га зовеш. Наравно, то нећу да кажем свакој будали која ме пита, али из других разлога, не зато што се бојим да би побио моје убећење. Јок. Знам ја што знам. Нека победи социјализам и у свим земљама света, и нек почне да се троши на стандард оно што се сад троши на војску и на унутрашњу безбедност, нек нарасту средства за производњу — биће вероватно боље, али правде неће бити. Нема је. Не верујем баш ни да ће до тога доћи, до победе социјализма у свим земљама света, али

82

онда, ко зна, ко је мого пре рата веровати, у мом селу, рецимо, да ће доћи социјализам код нас и да ће се догодити све оно што се догодило? Нико. Баш нико. Па ипак се догодило, јер је живот тако тео. Л>уди јесу јаки, најјачи су од свих, нема тог вола који може да повуче ко човек, ни те силе која је јача од л>уди, какви су да су. Само је живот јачи од њих, али је он зато много јачи. Ништа му не можеш! Подметнеш му се, он те прегази, удариш га из све снаге у њушку, велим, а он и не примети, оде ти рука у празно, растуриш га бомбом, кад бол>е погледаш, а он се опет скупио исти онакав какав је био, мислиш, променио си га, а он само мето другу капу и тера своје исто, ко и увек. Зајебе те понекад, па те пусти да верујеш како има нешто што можеш да му учиниш, а што он неће. Али ћавола, све што можеш, то је да се одржаваш у њему. Остало човек само замишл>а, усија му се глава па тек тако, уображава, па зато некад проба, проба једном, проба два пута и разбије нос, ако има среће, велим, да му се не догоди нешто горе. Тачно оно: један пробо па се усро. Ја пробо тад први пут, зато вал>да тако добро и памтим све догаћаје и ситнице. Памтим како сам сав изубијан и прашњав отишо код баба-Станије, сећам се из искуства од пре да ме она прими увек, кад нико други неће. А код други ни сам нећу. Знам, зајебаваће сељаци. Четири дана седим код Станије, не једем ништа јер Станија ништа нема, што заради у прошњи, одмах и поједе. Мислим, срећа што је лето. Да је била зима морао би да молим неког сељака да ме пусти у шталу, ко пре, јер се зими код Станије не може. Нема ниједног прозора, смрзли би се и ја и Станија још одавно да није топлих сељачких штала. Али куд сад — господин из Београда, одело од штофа, господске ципеле, отац причо, убио се у кафани описујући мој стандард код Димитријевића, порасо му углед, почели и на славе и свадбе да га зову да би о томе говорио — и сад одједном, туп пред кућу,

83

па Милка, Перка, Алекса, Мијо — дај комад леба. Не иде. Бежим од сељака ко ђаво од крста. Кад видим да неко долази према Станијиној колиби — а свако неколико, ето их — ја тутањ у шумарак. Сачекам да оду па се вратим. Седим у ладу, трудим се да правим што мање покрете како не би трошио снагу — живим од купина, не смем ни до кукуруза да одем да уберем неки млечњак што може и жив да се једе, а да не говорим о воћњацима што су поред сељачких кућа. Пети дан ујутру сасвим сам резигниро. Више и не мислим шта да радим, да ли нешто да предузмем или не. Некако сасвим дижем руке од себе. Чак не мислим ни — шта буде буде, чак ни то, само седим у ладовини и сваки час дремам. Сањам о Фердинандовој улици, а кад се пробудим изгледа ми да је она далеко, далеко, ко да никада и није била него сам је неко време сањо при слабом сну, а врло живо, оно кад човек не зна да ли сања или не, па се чисто пита, сам себи поставл>а проблем у сну, да ли је јава или не. Више нисам ни гладан, велим, само ми нека болна рупа у стомаку, у коју, некако знам, не смем више ниједну купину да ставим јер ће црева, гњила и мртва, на уста да ми покуљају. Негде око подне, не знам где сам, негде између земље и неба, кад видим одједном нагиње се над мене Војин. Велим, сањам опет. Протрљам очи, погледам боље и видим Војин је, није сан. У тамносивом оделу, задуво се од пењања, али неће да се то види, па шишти ваздух кроз нос, уместо да отвори уста. Чист је и уштогљен ко увек, али нешто ми чудно кад бацих поглед на његове ципеле што су у равни са мојим очима. Прашњаве! Не иду никако уз Војина, али кад сам њи видео, схватим дефинитивно да не сањам него да је Војин стварно нада мном. Каже: — Дошао сам да те водим, Радиша. Ништа ја. Лежим на земљи и даље. Тад ми он пружи руку, поможе ми да се подигнем, па кад виде да се мени манта у глави, увати ме око

84

паса, онако мали, једва нешто већи од мене детета, и поведе ме низ стрмину до аута. Сељаци гледају, сви изашли да виде чудо невићено. Само Богосава нема. Негде пијан спава. Јебем ли га. Тако се ја вратим у Фердинандову, и од тада он више никад није имитирао како говорим, а ја га нисам био. Дечја посла. Сто година је прошло, ил>аде дана преко наших глава, а ја још увек не знам ко је онда победио. Он или ја. И да ли је Војин био на мојој или на његовој страни? Мислим да је био на његовој, а правио се да је на мојој, ни дан-данас не знам зашто, али ме и дан-данас л>ути што је изигравао ту фарсу са нама, па сам и ја, л>ут али приморан, тео-не хтео, играо исту фарсу са њима. Баш је тако било: фарса за фарсу, танте за кикирики, све тако, нас шесторо под истим кровом спавамо, за истим столом једемо, али ја боле него они зато што је Злата мрљава, Гуга увек држи неку дијету, Зуска, суботарка, пије само млеко, а Војин и он већ на граме одмеравају масти и угл>ене хидрате, ко у апотеци, као да отров дозирају, а не јело. Мећутим, дисциплиновани су, што јесте јесте, ни грама више или мање него што каж е Чеда, увек по пропису и рецепту. И тако, у силним тим мерењима, некако се одвикли од ране, једу као да обављају дужност са истим задовољством или нећкањем са којим гутају пилуле, или примају инекције, па ми је због тог, сећам се, увек било помало ж ао Димитријевића. Онолике паре, велим, богатство, везе и углед — а ни комад леба и сланине не смеју да поједу! Изем ти тај живот. Само је једном он јео сланине, али то је било нешто нарочито; узо ју је ко нафору. Као да ми је пред очима још увек — одсеца режањ и пита ме обично: „Хоћеш ли и ти?“ А ја, стегло ме нешто у грлу, волим га много у том тренутку, па кажем: „Аха“ , и узимам комад који ми даје. Сад ми просто чудно што је то икада било. Гле-

85

дам пут пред собом, обилазим аутомобиле, кочим и дајем гас, стајем на црвено, полазим кад се зелено упали, па просто не знам на овај 5. јули шта је нестварније: оно доба што ми се врзма по глави, овај ручак наш, мој и његов, сланина и погача; или овај млад дан што улази кроз отворен прозор мог аута, јутарња свежина у којој тек почиње да се скупља прашњава, асвалтна јара ужареног Београда. Више и не знам шта ја заправо мислим о њему. Да ли га волим или мрзим, да ли ми је најближи или најдаљи човек на свету, да ли га жалим или презирем, да ли га се сећам или сам га заборавио, јесам ли крив или заслужан, коме крив и за кога заслужан, јебем му матер ако ја ишга више знам! Све зависи од тога чега се сетим, а сланине се, рецимо, сећам често, мада ни то не знам — сећам ли се радо тог нашег ручка или мрзим што ми стално изнова долази у памет. Било је то, ваљда, крајем четрес треће, почетком четрес четврте, свакако она зима, велим, али не знам баш који датум. Биће ипак да је било после Божића. Тако ми се чини. Глад код нас велика. Већ је три године како живимо продајући ствари из куће, али и ствари су на измаку. Сељаци деру ли деру. За десет кила брашна — трпезаријски сто и шест столица, острвила се банда сељачка. За качицу сира — два пара Војинових одела и то једва тели да узму јер су мала, па ће као од оба да, направе једно. За пар пилића — розентал за шест особа. А све им узели још кад на Трошарини уватише и на Бањици убише Војина. Прехрањујемо се три године од пабирака и остатака некадањег богатства. Цео Гугин накит оде за мито у Хигијенски завод — јер без свега некако и можемо, али без инсулина никако. Мука једна велика, али не кукамо јер сви тако живе. И помогну. Чеда свако мало успе да наће инсулина на рецепт. Кад пуче шприц, укро у болници нови и доно нам. Донесу и сира

86

за њега. Знају да нам није лако — жена и три детета сами. Оно тад, почетком четрес четврте више и нисмо деца, али ни за рад и зарађивање, такође, нисмо. Њима око четрнаест, мени шеснаест — што кажу, ни јесте ни није. Злата веђ девојка, лепа ко уписана, а још не зна ни да је лепа нн да је девојка. Он је мањи од мене и незрелији, велим, али и њему већ пробиле прве маље. Ја цео клипан, сви мисле да ми је већ осамнаест, можда и више. Гуга заправо најбалавија међу нама. Седимо, тако нас четворо за ручком — једемо качамак нас троје, а он парче пилетине. Тако мора, знамо да је болестан и нећемо пилетину Злата и ја чак и кад нас Гуга и он понекад терају да је узмемо. Као, не волимо. Кусамо качамак посут са мало лука препрженог у још мање масти; у кујни седимо, наравно, јер она се једино греје, откад шваба Гец напусти реквирирану трпезарију, мали салон и Војинов радни кабинет; зврје око наше кујне пусте, прашњаве и ладне собе, ни не улазимо у њи; Гуга нешто блебеће, ко још памти шта она прича, кад неко лупа на улазна врата. Звоно, велим, не ради већ месецима. Оде Злата да отвори, свега се сећам, и ето је одмах назад, некако пре него што оде — сва забезекнута уводи мог Богосава. Не верујем сопственим очима, одједном ме слабост удари у руке, па испустих кашику. Цангрцну у тишини у коју Богосав ко да је с неба пао, из мртвих ушао право у кујну Фердинандове. Несретни Богосав, џукела сељачка! Није долазио откад рат поче. Помињали смо га, али и то све ређе како је време пролазило. За доручком, рецимо, пијемо чај од трешњиних петељки са сахарином, Гуга, Злата, он и ја, и тек ће Гуга: „Боже, шта ли је сад са Богосавом?" Нико јој не одговара, а ни она дуго на то не мисли. Млеко јој, ваљда, пало на памет па се сетила мог оца. Ко да је отишо у Америку, тако је далеко оно време кад је свако јутро упадао у

87

кућу са кантицом за Димитријевиће. Није ни чудо да га се не сећају. Који им је па он? И где да га и тражимо кад у селу није? Наиме, кад оно глад баш притисну, решисмо да Гуга и ја одемо до села и видимо може ли Богосав нешто да учини за нас. Јест да се не јавл>а, али ко зна Богосава! Можда је у селу, само пијан, па заборавио на Фердинандову и на мене. Те тако кренусмо, џакове понели и зембил>е са капутима, Гугиним ал>инама, Војиновим ципелама — вал>аће за децу ако одрасли не могу да их на3УЈУ — тад је кућа још увек пуна ствари, четрес друга је, ваљда. Мало пешке, мало сељачким колима, клај, клај, стигосмо око подне. Прочу се одмах да су Димитријевићка и Радиша Богосавов у селу. Нисмо још ни сели пред кафану, сећам се ко данас, уморни од пешачења, блатњави, црвених носева и водњикаво балави од благе хладноће, кад гегуле почеше да се скупљају. Један по један, прво, а после почеше и гомилама да пристижу. Скупи се, богами, педесетак њи, и све нешто питају, гледају ко да смо с Марса пали, на прсте се дижу они од позади да би нас боље видели. Питају Гугу, велим, зар немамо више ауто, већ пешке потегли чак из Београда, па ко нам сад доноси млеко, па није ваљда њој, госпоји стало до сељачког брашна и пилића — зајебавају сељаци колико могу јер виде да је Гуга глупа и да ништа не разуме, већ озбиљно одговара на све. Мени већ доста, таман се спремам да кажем Гуги, велим, да се губимо, да оставимо барабе сељачке са њиховим зајебавањем, кад се кроз гомилу проби Сава Соврић, најугледнији домаћин у селу, онај за кога је Богосав, док се није сасвим пропио, возио млеко,’ ја ја и живину у Београд. Испсова он сељачке зајебанте, издра се на њи, растера и, одоше покуњени и посрамљени, али се праве као да још увек уживају што изезаше госпоју, и то баш госпоју Димитријевић. Соврић нас позва у своју кућу. Лепо нас при-

88

ми. Каже — покварио се народ и подивљо. Каж е последње време дошло — не знају више шта да траже! Опија се пола села сваки дан, запустили имања, куће и децу, па се и она осилила, никог нит слушају, нит поштују. Слушамо ми шта Сава прича, паметно говори и мило ми то од њега да чујем, велим, али све би да га питам шта је са Богосавом, али не питам зато што и онаки балав видим да он због нечег одлаже ту информацију. Као да и прича све то о сељацима зато да би што касније почео разговор о Богосаву. Видим да је то питање очекивао тек кад га Гуга коначно запита шта је с мојим оцем. Видим по томе што кратко и једва приметно погледајући V мене, а тишим гласом, у дискрецији, каж е да Богосава нема у селу, отишо још октобра четрес прве са четницима, каж е нам, као кувар, вели, требо штабу. Отад се о њему ништа не чује. Неки каж у да је чак у Босни. Други, да је још у Шумадији. Нико заправо не зна. Тедох и ја нешто да упитам, али утом уће Баћа, Савин син, па ме позва да видим ждребе. А Баће се сећам, још док сам ја био у селу, на вранцу, како јури путем пред вече, а све женско истрчава да га види, првог момка у селу, па сам и тад, мада у граду, још увек имо неко поштовање за њега, велим, те поћох с њим у шталу, и тако не чух шта је, ако је ишта више Сава испричо о Богосаву. Вратисмо се с десет кила брашна, две киле масти, и паром кокоши. Ко бог! Богосава од тада нико не помиње, али како се помену четници, ја помислим на њега, а за друге не знам. Оно, колико знам Димитријевиће, мисле и они, мисле и када прекину или скрате разговор о четницима, а мисле и када он понекад, одједном злобан, намерно каж е да су издајници и кољачи најгори у српству, све оно гадно и примитивно што у нашем менталитету постоји. Једном само, сећам се, пошто рече тако нешто о четницима, а ја ћутим, можда чак и у земљу гледам, он додаде: „Можда

89

Богосав више и није са н>има. Он је весео и добар човек“ — или тако нешто рече — „није он по мери тих кољача прављен." Ја и то оћутим, о оцу не говорим, али на њега мислим. Тако све до тог дана. У подне, кад Злата, забезекнута, уведе Богосава у кујну. Много се изменио Богосав. Ни онај Богосав ни дај боже. На глави му нова, лепа шубара од јагњета, без кокарде, обична, сељачка. Дугачка брада, али некаква ретка и избледела, јарчије уска, пушта се до пола груди, па изгледа, са својим, како једном рече он — азијатски широким јагодицама и уским лицем, више као неки кинески мудрац него као четник. На њему лепо ураћен гуњ, сељачке панталоне од добре чоје, а од војничког само ганц нове чизме, оне официрске из старе југословенске. Очи му пијане, али некако друкчије, чвршће и стакласте, као мало лудачке, као са‘ оне стране да гледају; или се тако само учини. Гледа нас и смеши се тим очима, али и није то смех, искривиле му се усне у нешто слично, али је квргаво, укочено, слећено. Чудан Богосав, дозлабога, стао на вратима, велике му бисаге преко десног рамена, и пушта да га гледамо — задовољан Богосав собом преко сваке мере. А ми — скамењени. Сви се укочили: Злата негде измећу нас и њега, нас троје за столом са залогајем, који не жваћемо, у устима. Па кад тако мало постоја, Богосав ће: — Живели, Димитријевићи и ти, сине Радиша — каж е мени — у здрављу и срећи још дуго да поживите. Ја се тад — не знам шта ми би, и никада то нећу моћи себи да објасним — дигох, па без речи прилазим Богосаву — бисаге оћу да му скинем с рамена — он одједном рашири руке ширкжо, па их склопи око мене, загрли ме. Смрди на овчију кожу и ракију, велим, држи ме дуго, а ја се отимам. Када ме коначно пусти, ја учиних оно што сам намеравао, а све као да не знам ш та радим, као да неко други, велим, уместо

90

мене, командује рукама и мислима — помогох му да одложи терет са рамена. Тада Богосав крупним покретима, нема места за толике кораке, а он их, веће од ногу, прави по малој кујни — прилазећи столу, одмиче столицу на метар-два и, не питајући за дозволу раскречено седа поред Гуге, са десне му стране. Насупрот Богосава — он, некако одозго гледа право доле у парче пилетине на свом тањиру. Сви ћуте, па се звуци од покрета много чују у тишини нашег мука. Све се чека на реч, место јој је тамо где су л>уди заједно, било какву реч, о било чему, али баш ње ниоткуд, све док Гуга не проговори, глупо: — Седи, Богосаве — каже Богосаву који већ седи, али бол>е и то што је рекла, нег она ћутања. — Фала ви — каже Богосав, па пошто велим, мало поћута, гледајући по нама укруг: — Не устручавајте се Димитријевићи — каж е — само ви једиге — каже — што вам је Бог дао. Мени чудно што Богосав помиње Бога — никад га раније нисам чуо да то чини осим у псовки, али није то једино што је чудно у овом новом Богосаву, па и не мислим о томе, већ седам лево од њега, на своје место и почињем да једем качамак. Поче да једе и Гуга. Он не једе своју гшлетину. Зури у тањир, одозго. Злата стоји где се затекла. Богосав гледа по нама укруг, усправан на столици, раскречен, пуна га кујна, па као да се одједном сети нечег, каже: — Е, сине, принеси де те бисаге. И ја опет, онако, ко и малопре, ко да ме неко на струју води, дижем се, узимам велике бисаге са земл>е, стављам их на сто испред Богосава, седам на своје место и видим да нешто морам да кажем: — Како у селу? — питам да би нешто питао, али ми Богосав не одговара, већ победоносно почиње да вади из бисага поклоне заста-

91

јући после сваког, гледа нас, све укруг. Прво извуче целу полу сланине — остави је насред стола, мећу нас, па се усправи и погледа шта ми на то. Онда извуче флашу ракије и погачу, па опет гледа. Из прве бисаге извуче и качицу сира, а онда дохвати другу, погледом нас као пита: шта мислите шта је у овој, па важно, ко онај маћионичар што из цилиндра извуче белог зеца са црвеним очима, постави пред нас, занемеле, с грудом качамака у грлу — кантицу млека, исту онакву какву је доносио годинама, свако јутро, из села, од Соврићевих крава. Е, Богосаве, Богосаве, џукело сел>ачка! Беше му, велим. Ми заћутали, ко сад да гледам нас петоро у кујни Фердинандове негде почетком четрес четврте. Нико не гледа, велим, ни у Богосава ни у храну, па ја кажем, тек да би нешто реко: — Како у селу? — питам, без везе, али ми Бвгосав опет ништа не одговори, већ сам дохвати тањир са креденца, извуче нож из џепа, отфикари комадешку сланине и поче на режњеве да је сецка. Ставља исецкано на тањир и нуди: — Једите Димитријевићи, биће тог док вам је Богосава, нема да бринете, Димитријевићи, Богосав нареди и сланина сама стиже. Богосав сецка и сере, меље ли мел>е, не прекида, лапара ли лапара, не види да нико не узима ни сланину са тањира, ни сир из качице. Злата једе качамак. Ја, распамећен, зверам мало у Богосава, мало у остале. Он, велим, и даље онако одозго, окомито гледа у парче пилетине на свом тањиру. Не проговара. А Гуга не може да издржи ћутњу и напетост, па опет пита, опет тлупо: — А где наће млеко, Богосаве? Без везе! Где наће млеко! Да се убијем, велим, кад он поче, као забављен, као добар виц, да прича, да се хвали, велим, како је наредио Соврићу да му донесе мле-

92

ко, мада зна да Соврићи више немају крава — он лично им је последњу реквириро. — Али трта бато! Има да има кад Богосав каже, нема крава газда Соврић, али богами наће млеко за Богосава. Сам донесе, ко млада уситнио, јер му ја задржа оног његовог Баћу': нема да изаће одавде - - реко — док не донесеш канту млека, кажем ја — и то, велим, да буде у онакву канту у какву сам увек носио, да се Димитријевићи подсете и обрадују. Наће газда и канту и млеко, док си реко бритва. Сере Богосав још тога, на Бога не мисли, па ја — врућина ме нека спопала у затилжу и грлу — да би га прекинуо макар за мало, опет питам: — Како у селу? — али тихо, тако тихо да Богосав и не чу, већ настави да се хвали. Онда диго руке, сасвим резигниро, више и не покушавам нешто да учиним, шта буде нек буде, мислим. И тад Богосав примети. Одједном, у пола реченице стаде ко да га нешто лупи по глави, ућута, страшна тишина у кујни док љуља погледом укруг, али некако преко нас, негде мимо наших глава: — Што не једеш, Димитријевићка? — пита Гугу, ал не гледа у њу већ лево од себе, у зид. Па кад му Гуга, сва ушепртљала, не одговори, нег нешто муца и штуца, он помери поглед нагоре, према таваници, и оним истом гласом пита опет: — А ти, жгебе Димитријевићевско, што ти не једеш, сероњо балави — каже, ни онај Богосав ни дај боже, не могу да га познам, збуњен тотално, ко са неба је пао тако друкчији да га час везујем, час не за мог оца, и тако гледам у астал и као мртав ладан, у ствари одузет, чекам шта ће бити. Ал не би ништа. Тајац. Не одговара он на питање мог оца, велим, ко да га ни чуо није, нег поче да једе пилетину у коју је до тада, непомичан, зурио, па Богосав, пошто

93

још мало почека, не зна ваљда шта сад да почне, скочи џукела сељачка, дохвати пуну шаку нарезане сланине у једну руку, а другом Злату за лице, притисну јој палцем и кажипрстом вилице, забезекну се дете, отвори усне присилно, а он јој целу шаку сланине у отворена уста: — Једи, курвиче господско, једи копиле — дере се и држи Злату која се отима, у плач ударила, па ме ваљда тај плач тргну из дремежа, из распамета, из непокрета, из чуда које је тако изненада дошло да нисам о њему стигао ни да мислим, већ ко на струју, ко што сам му скино бисаге ономад, тако сад дохватим флашу ракије са стола, за грлић је уватим, у ваздух подигнем, на столицу скочим, неким тућим гласом, сав заманут у тај покрет, кажем: — Остави Злату, мрцино пијана, тикву ћу ти расцопати, џукело сељачка! Стаде, велим, Богосав. Пусти Злату, ко изненаћен, шта ли. Зури у мене један час, јарчије браде, стакластог погледа, одједном утину, сав негде у себе отишао, а онда сукну ко поманито руком према столу, довати ножекању којом је малочас сецко сланину — а не гледа тамо, него све онако искривљене главе, према мени, велим, према мени поће са исуканим ножем, све је ближе, велим, сузиле му се очи, не видим их, а у њи гледам, све су ближе, сасвим је код мене, стално онако искривљен, са ножем у руци. Онда га треснух флашом, из све снаге, по глави. Из све снаге. Пуче. Грлић ми у руци. Видим исправио се Богосав, нож још држи, али се отетуро уназад и стоји, смешно се клати на ногама док му низ лице, преко очију, липти крв и слива се заједно са ракијом из намочене косе низ «ос, све до дуге браде што очас поцрвене и слепи се — капље са длаке крв разблажена ракијом на плочице кујне у Фердинандовој. Ја на столици, с грлићем у руци. Не знам где су остали ни шта раде, само Богосава видим, гледам и видим, али

94

не знам ни шта он ради и шта мисли и шта сада смера. Полако, страшно полако се исправио из искривл>еног положаја, па онда споро, ко да се спрема за скок, тако, умирено некако. а напето, реко би, пошо према столу, велим, не знам шта би Богосаву, и никада нећу дознати, шта му се откачи у пијаној глави, па уместо да насрне на мене, одједном тако утиша: доће до стола, не брише крв са очију, пушта да му цурком цури низ браду, ко да не осећа рану и стаклиће забодене у лубању, велим, узе, полако, страшно полако узе шубару, па на ту црвену и лепљиву главу је стави не погледавши у никог — оде из кујне и из нашег живота. Не видесмо никад внше Богосава. Тако ти је то било онда. Ж ао мени Богосава у божју матер. Стоје цео дан оне бисаге на земљи, а по њима неко, ваљда Гуга, послагала све што је Богосав доно; нико не види бисаге, нико у њи и не гледа. Онда сутра у подне он то учини. У срце ме дирну, па кад на то мислим много га волим и као да заборавим све друго и само га волим. Сутра, у пола ручка, диже се он, оде до бисага и донесе за сто сланину и погачу. Не гледа у мене, не гледа у никог, одсеца режањ и пита ме обично: „Оћеш ли и ти?“, пита, а мене стегло иешто у грлу, много га волим у том тренутку, па једва кажем: „Аха." Узе парче ко нафору, заложи погачом, а за њим, ко у колони, кренусмо и Гуга и Злата и ја. Једемо Богосавову сланину, четничку, залажемо Соврићевом погачом, на масти и угљене хидрате не мислимо. Што јесте, јесте: умео је да разуме човека, кад оће, до у срце срцетово, скроз да га прогледа. Ренгенске очи имо, ко да на филму гледа шта ти се у глави мота. И неће тај много да прича. Ни случајно. Ни да те нешто пита, бож сачувај, нег само тако гледа: гледаш га у непрозирно, бело лице и мислиш ништа не мисли.

95

кад те тек опали тако нечим, узме сланину да једе, рецимо, и пита: „Оћеш ли и ти", опет обично и без акцента, опет му на лицу ништа не видиш, али знаш да је све разумео и прозро. Такав је био. Кад оће. Кад неће — пашче постане! Не можеш да га уватиш! Једном овако, други пут онако, па тако н ја: кад се једног сетим, много ми драг, кад на друго помислим, опет би га распалио по њушци хемофиличној. Ко она крава шусљива — да млеко, па онда ногом обори ведрицу. Никад не знаш шта ће да учини, увек мора да си на опрезу с њим. Поједе сланину са мном у јануару чегрес четврте, а само годину дана касније уради ми оно, зајеба ме кад ми је био најпотребнији, и зато кад се сетим оног јануара, тео-не хтео одма се сетим и овог: Ништа не знам шта је с Богосавом откад седох на тенк мећу Рује; после слаго да ми је осамнаес, те ме приме у Народноослободилачку војску и Партизанске одреде Југославије; одох на Сремски фронт, борио се, вратио се у Београд тек кад ме ранило, па тако тек тада и дознам шта ми је с оцем. Говедо пијано, Богосав, кажу сељаци, подивљо у последњим данима пред ослобоћење. Питам — кад тачно — али не знају да ми кажу, па ја све нешто мислим док ми причају — полудео можда баш откако ја опалих флашу ракије о његову главу. Пукло, можда, нешто у човеку? Сломио се Богосав, мислим, јер знам да није такав био. Пијандура, нико и ништа, беда од човека, целог живота терали спрдњу с њим, никакав, блесав — али није био злочинац, срце му јебем да му јебем! Мећутим, кажу, пијан стално у последње време, пред ослобоћење, малтретира сељаке, понижава их, извољева, зајебава, блесави напросто. Не убија, све друго ради, ал не убија, поштено ми кажу. Онда једне ноћи — три дана банчи већ, обневидео сасвим од пића — нареди да му доведу Саву Соврића и његовог сина Баћу. Оће

96

да га Соврићи дворе, нешго се, каж у, на њих испизмио пред крај, крв им на памук пије. Има њи двојица, стари Сава и Баћа, код врата да клече, па кад Богосав испије чашу, одма наколенце да доћу до њега, Сава да држ и чашу, а Баћа да сипа у њу. Убиће, иначе, каже. Са Богосавом још три четника из неког другог села, пијани ко и он, опустошило им главе локање и неспавање. Много им смешно шта Богосав прича, убише се од смеха, а нарочито им смешно кад Сава и Баћа наколенце крену према Богосаву, па онда назад. Јебем ти Богосава! Тако до пред јутро. Умориле се старе ноге Савине, не мож више да клечи па сео поред врата. К аж у сељаци: — Што седе, Соврићу — пита Богосав — што седе, ћубре комунистичко, јес чуо што сам ја реко, да се клечи, улизицо партизанска! То наравно нема везе, мада Богосав тако говори ко зна зашто; нит су Соврићи комунисти, најбогатији су у селу, нит су с партизанима, него тако, каж у сељаци, држали се подаље и од једни и од други, дали и једнима и другима кад се морало, мада су и једни и други тели да буду добро са њима јер се знало да Савина реч важи у селу. Па тако узму му краву, или жита, коња реквирирају, али му никад ништа овако нису радили. Зна се ко је Сава Соврић, одувек се знало. Знали то пре рата политичари, када су избори и када је село гласало ко Сава, знали партизани, знали четници, знали, кажу, чак и Немци, али, ето, не зна мој Богосав, а нема ко ни да му каже јер све већ отишло у бож ију матер. Крај је рата. Ваљда баш зато, свата ваљда Сава да му је Богосав сада једина власт, да луд и пијан какав је може очас сина јединца да му убије, и то на крају кад су скоро све већ прогурали, тако ја мислим да Сава мисли, па ти се он брже-бол»е попе на колена кад Богосав нареди, а они четници из другог села ударише у смех.

97

— Седи — командује Богосав, и Сава богами, седе. Шта ће. — Ајд сад нагузичке до мене — командује Богосав, па погледа у оне четнике из другог села — убили се од смеја. Сава ко мало да оклева, не креће, кажу, нег седи и као да није чуо Богосава, а Богосав не говори ништа него вади каму и почиње њоме да се игра. Звиждуће, кажу, у таваницу гледа, као шерет будала, а врти каму у рукама и намигује четницима из другог села. Види то Соврић, наравно да види, па крену. Каж у — плаче онакав матор и вуче се нагузичке према Богосаву и оним четницима из другог села, али, кажу, споро ко да плуг за собом вуче, ко да гузицом њиву оре, каж у сељаци, вуче се, вуче, а једва пола пута да је ттрешо. — Брже то, Соврићу — каж е му Богосав — немо да чекам — каж е — и баш кад то Богосав рече, стари стаде. Шта би одједном Сави Соврићу — нико не зна. Шта му би — би, тек кад би негде пола пута измећу врата и стола и кад му Богосав то рече: „Брже то, Соврићу, немо да чекам" — баш тад — стаде Сава, не диж е се са земље, седи и дал>е, али се не клиза, заглавило рало за неки дубок корен у земљи, па — каж у сељаци, а све им причала после кафеџијина жена Милка, која би ту цело време — тако седећки рикну Сава, кажу, страшним гласом, тресу се прозори, ако Милка не лаже, а дошо, кажу, велик и моћан, мада седи на земљи, само ко вук истурио главу према небу: — Богосаве, балего балегина, — грми Сава — стрводеру пијани, никад ниси вал>ао и никад ваљати нећеш, нема те кокарде и нема ти еполета који ће од тебе човека направити! Обневидео Сава са вучјом главом према небу, сипа клетве, не престаје, ко да му се плућа до врха ружним речима напунила, не мож да и заустави све док Богосав, забленут, кажу, туп некако у лицу, не скочи одједном и Саву за земљу коленом прикуца, левом руком за седу

98

косу увати, а камом у десној руци гркљан пререза. Све то, кажу, док си реко бритва, у секунду човека нестаде, исцури у локву крви на земл>аном поду кафане. Дотле изгледа да је сигурно. После, ни Милка више не зна тачно, да ли је Богосав пуцо у Баћу, који скочи да брани оца, или је то урадио неки од четника из другог села, тек и Баћу ту убише. Ја лично мислим да је Баћу убио неки четник из другог села, јер није мого Богосав и да коље и да пуца. Не мож физички, чини ми се, кад добро замислим кафану и Богосава како коље Соврића и Баћу који скаче да одбрани његовог Саву. Слажем се, мећутим, сасвим: ако није убио Баћу, крив је што је Баћа убијен, па није ни важно ко је пуцо. Ово је сад важно: ни он, ни Злата, ни Гуга не знају тад — то јест појма немају да је Богосав убио Совриће, не знају ни да је жив ни шта је с њим било. Последње што су чули у вези ш њим био је тресак флаше о његову тикву сељачку и последње што су видели била је крвава, ко одрана глава на коју Богосав ставља шубару своју, нову, јагњећу. То знам сигурно. Проверавао сам, а и он сам ми је реко да је све то дозно много касније, па ми зато и полети крв у главу, убио би га кад помислим шта ми уради без разлога. После клања побегло говедо. Нико не виде Богосава у селу данима, све до оне вечери, два-три месеца после ослобоћења кад га сељаци наћоше, ни километар од села, мртвог пијаног, где са флашом под главом спава у Јокином багремару. Ко зна како стиже ту Богосав, а све је могуће: ил су га четници оставили у бекству, самог, натресканог, па се после муво тако около, луто и пијан до багремара долуто не знајући куд иде и где оће да стигне; а можда, ко га зна какав је, можда је то и намерно пошло у село па га на путу ракија стигла те под дрветом заспало; или је, и то је могуће с Богосавом, забо-

99

равио шта је у селу урадио кад се усуди да му приђе, заборавио да је рат био, да је четник био, да је ја ја и пилиће отимо, краве реквириро, Совриће побио, с четницима из другог села пио, џукела сељачка, говедо пијано. Ко зна и како то уопште да се дозна, а и није ни важно. Важно је да га наћоше и у село доведоше и важно је г'акоће да он и о томе, такоће исто, ништа није знао кад сам кренуо да га молим, појма није имао шта је с Богосавом било од оног дана кад изаће из кујне у Фердинандовој, па све до дана кад сам ја почо о Богосаву да му причам. Па ипак, штене, не хтеде. Мамурног Богосава доведоше у село ко мечку, на ланцу. Окупи се и старо и младо, и жене и деца, одрасли су већ сви ту, испред Соврићеве куће велика ледина мож да стане и три села. Ведар дан, кажу, зубато сунце само што није зашло у кратко зимско вече: Богосав усред круга, окреће се око себе, али из центра не излази, сељацима не прилази, нег жмирка, само тако жмирка ко да је из подрума на светлост изашо, гледа у гомилу која се тихо, немо, окупља све више, круг све гушћи око њега на ледини пред Соврићевом кућом. И онда, бог га јебо Богосавов, каж у сељаци, одједном, прво полако ко да проба, и не знају у први мах шта ће, поче ти он руком да вуче у висини стомака ко да гудало повлачи, ко оно пре рата у кафани, за ракију, гледа у свет и чека како ће да реагују, па кад виде да се нико не миче, нит ромори, нит говори, охрабри се Богосав сасвим, вуче ли гудало вуче, па поче и да пева песму, ону о свом животу: Иљаду деветсто И шесте V ово место Роди се Богосав Голишав . . . — и тако даље. Дуго није пево, кажу, откад оде у четнике и постаде власт, али није забопавио: целу је отпева до краја, исто онако скакућући с

100

једне ноге на другу, мало ћопав у десну, у ритму песме, па кад заврши, онако исто: А сад срчан поздрав Даје Богосав, — он без застајања, у истом даху, што кажу, поче да ћурлиће ко кос и да левом руком лупка по темену а десном прави кругове по стомаку, па онда да лаје на разне начине, и тако цео свој програм да изводи. Ко зна како се тог сети и шта му би да то ради, али у сваком случају ради он то савесно, ко да копа, не застаје. А око њега — тишина. Гробна. Гледају сел>аци. Неки сгарци капе поскидали, крсте се. Тек се понекад неко дете засмеје, али га мајка брже-боље клепи по зубима да ћути, па се, добро осветљен сунцем усред круга, у тишини, мртвој чује само Богосав како лаје и кукуриче. Гомила људи у опанцима и сукненим сељачким оделима око њега, више их је од сто, можда и сви двесто — а мук, ко да живе душе нема, само песма мог оца у зимској свежини и вечерњој смирености села. Сви гледају, мало у Богосава, а више у Баћину мајку, у првом реду насупрот Богосава. А она, Баћина мајка, Вида Савина, црна, стоји, не мрда, већ само стоји мало одвојена од других, извукли је из пусте куће у којој самује, ћути црна и ништа не говори. Кажу чак, ако не лажу, и ако је неко имо времена то да чује и примети, да се није померала ни кад се круг заталаса и кад гомила насрну вилама и мочугама на Богосава, да је чак тад рекла, али касно и претихо да би је чули: „Немојте људи", да је рекла, окренула се и отишла у кућу. Било како било, тек поче млатњава Богосава. Терају га низбрдо према селу, ланац му ландаоа око врата, нико га не води већ га батинама и убодима гоне пред собом. Свако мало: неко се залети па га мочугом млатне по глави, или му забоде виле у слабине, или мећу ребра. Крвави Богосав обилато, кажу, ко из избушене канте шикћу мла-

101

зеви из њега на све стране, ал он и дал>е шепеса, котрља се низбрдо путем, вуче свој ланац око врата док може, а кад не могаде више он паде. Бише га ту по ногама да се дигне, бише га вилама ко да оће да га пробуде, ал не мож Богосав више: ни не мрдне кад му виле ућу у месо, па се два сељака на крају испишаше по њега и оставише га на путу да крепа, одоше сви својим кућама, доста им било. Ал неће пијано, лудо, неће да умре: погледају сутра — нема Богосава на путу где га оставише. Звир лево, звир десно, кад оно Богосав неки сто метара дал>е, увуко се ко рањени вепар у џбуње, лежи непомичан. Мисле — црко. — Оћеш да кажеш умро — кажем ја сел>ацима, а они; — Јес, јес, умро — кажу, али ћавола, умро, нема свести, зино ко риба, не мрда кад га ударе ногом, ал срце му куца, лепо ее чује. Договарају се тако шта да раде, гледају га и преврћу облепљеног блатом од крви и прашине, закорело се на њему одело прилепљено на запечене ране, пробиле велике црне красте кроз чоју панталона и платно кошуље, смучи им се, кажу, нема више нико воље да га бије и убија, на човека више не личи, те га зато предадоше властима. Веле и шта ће с њим? И тако Богосав преживе, каж у ми, и ено га у затвору где чека сућење, неспособан физички, али жив, па нека ја сада видим, кажу ми, шта с њим и да ли ишта могу да урадим, ако оћу; а мени ж ао Богосава више него икад, и није питање да л оћу или нећу да урадим, нег не знам уопште кога да питам и одакле да кренем. Опасно је то време, рат још траје, де да идем да молим за главу неког обогаљеног четника и кољача! Не смем ни да кажем да ми је отац јер мене ће на преиспитивање, ко зна како то може да заврши, ко може у тим данима борбе за ослобоћење да ме разуме? Нико, наравно, мислим ја.

102

Наравно, Светозар Слишковић би мого да га извади из затвора. Од свих које познајем он је једини довол>но моћан и важан у власти да би за Богосава смео и да пита. Члан ЦК, у Агит-пропу, наубијао се четника за време рата довол>но да би било ко могао, чак и онај који оће, да посумња у њега због српског или ројалистичког скретања. И уопште, исираван докраја, бескомпромисан, проверен, може шта оће. Ако оће. Мећутим, то „ако оће" велико је ко Албанија. У ствари знам одлично да је Светозар Слишковић последњи човек на свету који би крено да спасава испребијане кољаше из затвора, али што кажу, кад немаш за друго, ти се и за сламку ваташ, па тако и ја, докон и несрећан у свом болесничком кревету — жао ми Богосава у божју матер, џукеле сељачке — претурам по мозгу про и контра, час мислим можда оће, а чешће да нема говора о томе, час превагне један тас, час други, на ваги што се клати у мојој глави непрестано откад заврши посета мојих сељана. Не знам ја тада Слишковића скоро уопште. Тек касније ћу да га упознам. Немам ја појма шта је тај у стању да уради, дванаест година на Отоку да издржи, бог га јебо луди, и ја баш од њега оћу милост да тражим! Али тако је било, и тад то нисам могао да знам. Понешто ипак знам, и знам да морам да пробам. Сећам га се, а и то ко кроз маглу, још од пре рата, када се неко време крио код Војина у Фердинандовој. Мећутим, он стално прича о њему и по томе шта прича и шта други причају знам да је много гадан човек: прек, у божју матер, луд за правду, оца би роћеног убио ако је то за добро партије, ни грепнуо не би. Он га увек зове Шампион. Дунуло му тако. Још за време окупације га је тако звао, а ја дуго нисам знао шта шампион заправо значи, мислио да је то неки револуционар из књиге коју нисам читао, као Обад или Павка, или Вања из Младе гарде, па да му не би открио своје незнање, и не питам, него га пустим да прича. Кад каже Шам-

103

пион, ја знам да мисли на Слишковића, а остало ме и не занима, јер по његовим причама знам Слишковића, па знам и шта је шампион, макар отприлике. А то, отприлике, не ваља за мог Богосава никако. Убио, кажу, једног командира чете, својеручно, без суда, зато што је — по ономе како прича гласи — нека сељанчура обалила младића на преноћишту, а не он њу. Није се она ни жалила, већ само причала по селу, мило смрдљуши што је натрћио ћак, па млад, па леп, и све би било у реду, ћутало би се о томе, воле сви младића, да глас не стиже до Слишковића. Не мрзи његовог Шампиона да у чету доће, усред села је построји, и командира онако пред свима осрамоти: — Јеси ли јебо? Поштено реци, вероваћу оно што кажеш. Можда није баш тако рекао, али у том смислу. — Јесам — вели младић, заборавих како се звао, али, кажу, храбар у божју матер, миљеник свих руководилаца, масовик, из сиромашне породице, сам га Слишковић за командира поставио. — Тако кажеш, стварно јеси? — пита још једном, а скојевац спустио главу ко девојка: — Казните ме, другови, погрешио сам — каже. Не заврши он још о казни и грешки, а Слишковић, макар тако прича гласи, ту на лицу места, пред свима, извади револвер и крк, два пута у главу балавца. Казнили после Слишковића, сменили га привремено, али није то важно, нег’ је важно да и тај податак о Слишковићу не ваља за мог Богосава. Мећутим, одма' се присећам и наставка: питају Слишковића на саслушању што уби момка, одличан, перспективан, храбар, одан, идеолошки поткован, а Слишковић ко на пању: — Баш зато. Он не сме. Да је неки репоња сељ ачки. . . Не каје се тај. Али, ја о балавцу и не мислим, кој га је теро да призна кад зна да са Слишкови-

104

ћем нема зајебавања, већ рачунам, ако је неко репоња сељачки — онда је то баш Богосав, можда ће Слишковић да му опрости, И таман се вага мало изравна, а ја се сетим и другог, што о њему причају, па онај тас на коме је Богосавова нада одлети поосто у ваздух, а онај други опет стр•мекне надоле: Слишковић много мрзи сељаке. Зове их, каж е он, смрад револуције. Био против тога да се примају у јединице док не докажу свесност и оданост револуцији. Због Стаљинових теза о сељачком питању јебо им мајку мајчину где је год мого. Оно, знам и ја да гегуле смрде, и да та говеда нису за револуцију, али Слишковић је претериво. Четрдесет друге био кажњен партијски због левог скретања кад је по његовом нарећењу стрељано шест сељака који нису хтели да напусте село и поћу с пролетерском. Гадан човек. Баш некако тих дана, причала ми Злата, дошо код њих у Фердинандову. Иде за Париз са делегацијом, па хоће да узме неке књиге које је још пре рата читао код Војина и запамтио да ту постоје. Обрадовали му се. Злата поће кафу да пристави, каже, праву, а Слишковић: — Откуд вам? Злата каж е доно тај и тај, не сећам се више ко, а он: — Пијте ви ту кафу са тим и тим, каже, а не са мном. Мећутим, то некако и проће, али онда Гуга забрља ствар. Блесава: Слишковића моли да јој из Париза донесе „шанел", ако га још увек производе. Глупа Гуга ко ћурка, парфем од Шампиона тражи! И шта је тражила, то је и добила: — Мирис — каже — мирис хоћеш — скочио Светозар онгко велик и исколачио очи, прича Злата — чепо граћанска, мирис ћу ја да ти дам сутра, а сада ћу у мензу да те пошаљем болничку, казане да рибаш, госпојо! Нагрди је на пасја кола. Шта уопште она мисли ко је она, алкохола нема ране загаћене борцима да се исперу, а она мирис хоће! Нек се она

105

мења, или ће с њим лично посла имати. Још свашта јој рече, прича Злата, а онда сукну из Фердинандове, остави уплакаиу Гугу, и њи двоје, Злату и њега, покуњене. Ништа од тог, мислим у себи: ако Слишковић треба да га вади из затвора, отпиши Богосава. Мећугам, није мени ни тако важно, чини ми се сад, није ми онда било тако важно да спасем Богосава, колико да спасем себе муке и жалости што се с Богосавом онако растадо у кујни, па оћу свакако да учиним што могу. А све што могу то је њега да наговорим. Ако њега наговорим, ако га баш до краја убедим, он једини, можда, може да убеди Шампиона. И док лежим у болници и чекам да доће, док се сећам сланине и погаче што је поједе са мном ко нафору, мислим, разумеће. Јер, нема ту шта, уме пашче да разуме људско биће до у срж његову, да га скрозира својим ренгенским очима, па ће ваљда видети шта као човек осећам. Живели смо толике године заједно, толико смо заједно претурили преко главе, знамо се, знаће колико ми је и зашто ми је толико стало да он разговара са Слишковићем. Поред тога, знам да ме у то време много цени. Откад доћох са фронта сваки дан ме посећује; ја већ борац, рањеник, а он још дете, у рејонском омладине, задужен за пионирску организацију. Гледа ме, као мало зачућен, али ко у Бога. Ја га пуштам, не правим се важан, већ с њим на равној нози, о свему причамо и у свему се слажемо. Никад нисмо били бољи нас двојица него тад, па мислим, разумеће моје мисли, сад, ако никад, и ведар чекам да се појави. Ето га око пола три. Носи мандарину, ћаво ће га знати где је наће у порушеном Београду! Седи тако поред мог кревета, мој друг. Ја, у бо рачком одел>ењу, рањеник, на војничком следо вању, важан му изгледам, озбиљне разговоре во димо и у згодном тренутку све испричам: таКЈ)^| така ствар, то се и то десило. Наравно, не кјц| Н му да је Богосав закло Соврића, ни да су ци претукли. Откуд ја то морам да з а и л ј^ ш

106

само што треба да му кажем: Богосав у затвору, да га некако од омче спасемо. Не мора на слободу, нек га на доживотно осуде, није важно, што је срао нек сад и полиже, али није за смрт, сматрам ја, па да видимо шта може да се уради. Тихо му све то говорим да не би чули они из суседних кревета. Слишковића не помињем, велим, сам ће се, мислим, њега сетити, па кад заврших, чекам шта ће да каже. Поче да филозофира: те несретни Богосав, те заиста му је жао, нашао се на погрешној страни без зреле свести о политичким и осталим околностима, али из свега што каже излази да Богосаву помоћи нема и да ништа за њега не може да се учини. Знам ја тачно зашто он толико прича, али га пуштам, нек му буде још непријатније. Није ни мени пријатно. Стоји мени, стоји и њему Слишковићево име ко кост у грлу, нећу ја, а неће ни он да је испл>уне. Околиша, нада се да ћу имати разумевања и да његовог Шампиона нећу поменути, и натерати га да се изјасни хоће ли или неће нешто да учини. И мало је фалило па да то и не урадим. Велики ме неки стид одједном спопаде због Богосава, црњи изгледа кад га гледам његовим очима што их крије од мене, све гледа под кревет или преко моје главе, али осећам да морам, да ми друге нема, па стиснух зубе и одох, скочих у ледену воду: — Мислио сам, — кажем брзо, наизуст — мислио сам да би Слишковић мого, кад би тео, Шампион, кад би ти с њим разговаро. Еути он, врпол>и се на столици, а ја мислим да сам сад обавио што је до мене стајало. Не мож он мене да одбије у таквој ствари. Уверен сам у почетку. Мећутим, што он дуже ћути и гледа у земл>у, мени све јасније да сам појо говно, срамотио се пред њим а без разлога, па ме чисто паника увати — не знам како друкчије да објасним своје понашање. Уместо да ућутим и кажем нешто као „нема везе, заборави то, ко да ти ни-

107

шта нисам рекао", или већ тако нешто, ја навалио, не слуша ме језик, сам говори: — Важан је човек, велим, а твојој породици дужан — па ућутим, гледам га усплахирено, а он још дубље закопо поглед у под, образ почо да му дрхти, и да не зна, почо да ломи своје дугачке прсте. — Нек живи, говедо — кажем молећиво, а док говорим, мрзим себе, мрзим оца и што ме направи, па ипак, настављам ко да не говорим из својих уста, ко да сам опчињен: — Да смета неће више ником — кажем, и још нешто оћу да кажем, чини ми се, мора да ми обећа, нек и не изврши, али макар нек обећа да ће разговарати, поменути, набацити Слишковићу . . . Јеби га! Не хтеде пашче. — Ж ао ми је, Радиша, али не могу — каже, а још ме не гледа. — Не би ни вредело, знаш какав је он, а и принцип је у питању. Не могу заиста. Не питам ја ништа више. Принцип је у питању. Пустим га, оде он убрзо. Остави ме у говнима до зуба да мислим: ја л ме више стид себе будале, или ми је жао Богосава и мене самог у свету, или највише од свега мрзим, из оног кревета страшно мрзим Димитријевића Максимилијана. Беше му. Сасвим сам потоно у мисли. Ни не знам како сам и да сам стигао до канцеларије све док секретарица не отвори врата: — Да донесем кафу, друже директоре? — Донеси, донеси — кажем па ми одједном лакну. Одагнах мисли. Видим где сам. Моја канцеларија. Мој сто. Предмети за решавање. Кореспонденције за потпис. Роковник са задацима за данас. Баш ми нешто мило што почиње дан. Нормалан. Што сТиже кафа. Дан радни. Послови не чекају. Живети се мора и тачка, макар и . . .

П рилог III

•Ј-О «Јл V -

(Гчл-о

» •^

7

ЈА .

1^0^

ЛМ

Ја -Ч . В « ј м Ч - » Ч ЈО .

ГО. | 1лЧ о « Ј л Ч л 1 К |

ГЈ-ОЛМ

е-ллрид 7 уСлил

Ц<, *4»<к.м

•М

^о. С ом ^сил

^ Н и « ц ш л # < К0.К-О х 'Г ч л м а и л . ј > \ •*;и и ^ г к л ^ с ^ ^ . , а > -и * “»+-а_

Оп, ау МЦ*е«9а-и Ј+{> (Л ^ 1 Ф о ^ а 1 Н ' . *

.

д

и ° с л ^ >»а-с^м с. ^

л*л»г- јј

ГоиЈд д

|* »

Б•*'в и -^

В»с^и/^& .

Пј <\ а^ * * Ј ,- кц

У-

6- о ј ^ м ,

'љ ^*7> 1 * 4 ^ 1 сол л

I

СЦ а а , ч Х « ^ а

^

------

- » 3 и . > е ^ л <-ир<си>Ч 1~кл-^_

ц Д^ &_<_, .

1 К ’ в в | К ^ . . с1^ ЈЛ

^

^

и

и -> *д-и >Г ^^|.

и с к д л ^ о м к Г и ■*_}

и~оид а л* <.

ЈС к

6>€ч ЗГ^ј ау> Сси ^ЧАзО. 1+-

,А-Л

сл

ч о јв ч ји с ^

бЈ^Л и^ч.

и ^ > « ^ о 1 4 * , | ^ О С - Л Ч Л С л А М - ( 1+ ^ /Ј в ^ М у -«

с л л -с о

\л?» ^ ес а,|+ал-*» .

Л-сидл*

■ Ђ <Ј7а’< '^ Л У° ^ С*. 'Н Г С ,

ГХ-

окри г^ок^г 4-К

г^*-5-§^—и &*ХХ>1>~г( ■ив-**}"б^»4лц с*н1

‘<МчоЛ’ { .* ,+<4-*3 м

^

р^> Зс*^Т^нП***

1 + ^

Л -Ј&.-Г

Г р . ч - Р Л ^ Т Г Г >>

/&<Ц44*ч

Са^ ц д ј Ч

ч -Н с у а о ^ -и в Јсо гр в -^о и к к* * мГОд-мк-о -*л^г<

»<а »оо Ои^ (X ,

С1Н»)-А-^ц

< -Г * Х - г и . * .

В вд^ц-

оли 9 ц,

К +у^

- о -о г а—ч» С* II)- ц и ^ л - а

>Ј (Ч л* а » г а & г » у г *

м"Олл»-«

Ј0м1|-о. , 6-лмл у. ‘ВоЈ и^ <0_М-Л-С1ли^^>^>_2,и-*. м1м>пи. ^ с и"р •

11-^0 I* Сс УС«-и-

С с ^ а Јг.к СЈо л а & а^ ^

^И3 ' )

О ^ а ,

СЛЈ ^ /

^

*+С^и л -а-и К -

иГи

КАК-в

«С-*-4>и-7'^ ^

З^Г *

л^.

Д4 »Ј си*Х> а *СоД_с,в-Ц_^ ^

4Г лл»-а-С и^* К о и и

Ј1 ј _о —

-у

и а ц ,1 м и |.

»К<

-цј Нј *ч . . М‘о л * ^ р

*<ч>цк^«_и.*-ч>

'$ х Ж а # е -ч -

ЦДл_»^_ ,+ч* Х^Сг ј '

1Г ^ г**-**-

пГЦ' *

с» и т х , С д . / »<-о -м с,

1-К^миХЈС-л-м-и,

рситл

М ^<

- К р и - ^ Ј и и СМ >

-^г3 ^ * ^ 4

и Г о /и .

*+'3"<4 иСд,

^

^^лЗпоу* ОјЈпзг^>)» л. :

*“ *■ •V*

Ј~о

<ЧЛо

р

-СЧ>Г

Д а 1С л-в

№ к .4 « |Д

*-+-4р

6 ак/с<^

14*6цм-и УлГог Ни -аро»К^* ( 1Мам*,ги>1К. | Тг/цр Ч еиК оС иГи

сл

К ^ о -м

ити

4 ^ 1 ^ и -а -м р-в>и 14кл*-и ^ ч^лл«. Ц Ч 4С О М сицццЈ ј -Ш

ц~осллЦ 7и- ^

К смЈ

«јо к ^

ГХ.ЛС

о-

^

1^4« с*ч а-6 Олм и Л-Ц

»*Го

И-МКк

и > -ц

$ <Ч ^ » ^ - и Ј и ч .,

и*ц јЦ

-к

•■*>.,

•

С -и Г -^ зс ч л ^ и~чс а К / ч 'НС«.

и ц

Са м ,

'м м с л ц

ј* ск м

с и /^ К Г . ‘*г ‘* 'г* 'о

^ - * м * г С 'ј* Г ^

кЉ *ј лл*Г1| (

Оо ‘2у*-мчЛ Ј8у

*<;о ^ ’оч

и 'ш м * М . *Ј

^ ,+Ч< *Л^ ј ’^ С'

{Д и Г

и у к иЈКО^Ј+Л*.

■е^х*

а и д ,^ ,ч и ,

ЈМ *

Лл ЦЈ~Ч

Ј ^ -О

Г,=ч , <7

*Св--в

Д-ч *мЧ> -

Ц"ЧС к -о •

^м«"Сч Х о ^ о ц , ц ј т ^

, ц

,

^ ј* .

( р в о г у > » ^ | ^ • Ј.

■1ц Писмо МаксИмилијана Аимитријевића, Светозару Слншковићу — Шампиону.

П рилог Ш а

Б И бкоухбеуа 1>е1езка па И з * и ћаг1:1јв а р а ја И с о « в р о јеа а бз рхзшов ћ а кзхтШјапв Вхи^ђгхјвт1ба

К ак$1в111јао - п ек о , п езђ о , бђо П1ка4 п1бћа ; Ајв г п а !о » у ас ј е ишезћо ђоеа впоео еишп,1а1о: з4о Лоћга оћхбаЈв

г ЛЈ вуој

З гибђуа ое иве &а гашепх га ргауе 81;уаг1 поуоб втећа - пе ишв са к 1 ка<1 1г зуе зпа^е ћобе-, зћо ћ г а ја п је рге1;роз1;ау1Ја п а а к а Јв -

в,ји} 6^4-шз1о-зуо6 ја^пос 21уо$а 1вк1по1 1 АввоЈвуА-рКапјАпа а1аћхћ, ирогпо 51иу1ћ га одео^оге ја к х ћ - бгт1ЈвУГпи геуо1и с!Јв и ко Јо ј зепе. $иЈи п јхћоуа е а р и ђ зп Ја, ргек 1 ар ап Ја, в г а п Ј а , а а Ј о ћ 1 2 ћ !ја 'паеуаг<1апј8, & ејоћ1сп1ја ае гаћ о гзк а за р и ћ о п ја . ћћа ше ее М вкзхтхИ Јап, У ојхд, з$а ше ае Хо пезћо иорбћв ћ12в? оћа вв ве ћхсе о Ш ј е п ј е к о је ћо пета о 1>По сети а а 8Уећи? оћа те з е ћ !си зи т п је а и в п ја 1а УоЈ1п^ и ко^а ае розитпЈа1о? 0п1 иуек в !а 1 е <3а вато оп1 зи п п ја ји 1 с а зи ро ћоте 1гигећпх. 0п<1а о 1оте зариби, е е г и , р гек 1 ар еЈи , п а з ^ а г б е ји - зпј1<1е за тога1п1и оћгхг1та 1 1ер1т т Ш Ј е п ј е т о в у о јо ј ки1ћиг11 ^ћа <1а ти о<15оуог1 т? 2 а г ј е то^иб гагд о у о г 1гае<1Јц 1 го к ега ко јх т о ј је г х к па1иса ро •о егИ си , 1 геуо1и с!оп ага к о ј1 8в к г а јп Ј х т р гег1гов хг^оуага п ек о И к о хгокебкхћ г е б ! коЈе ј в в1 и сајп о гарвтћ1о? 0 зивш ј1?

о з и т п ј! гпа оп! К ака1в111јва

в о ге Јо з <1ув рић <1а ћиае р г1 т 1 јеи и БКОЈ, *ој1п д.еввћ рића ао2е 6в ев биосх за зтгси геуо1и с1опага, ра ћа 1рак п1 је<3аа п ! ћги^1 п 1ка<1 пе х га ћ ји 1г зу о је <1хв11:г1јеу1сеугке когв 1' ћо1 јх ћ тзп’1га уегапхћ га в 1и геп је ће1е каГв з т Ш ћ ћ г о ћ о т . Ти ро то б ! п е т а , п ! р ге у а зр х ћ а у а а ја - то гето засекагх <3а хгитги: и ћги1ош вгси У ојхпоуо1Ј 31П6, бћојопоуос т и к а , ^ хпгпос ргоипика* 1око1по{& ;.1Гопга XIII ргоухпсх^ке <Ц пззђ1је ргуо су1аЈаг8к1ћ 6гц;оуаса, ра 2оћ11а позроде 1пћс1окћиз1асо Д1т11;г1јеи1ба - в о ја гоб вогв <1а га г е зе 1 зк г и , з11 зг с е побе р1опићх сгуеп1в б ја Ј е в геуо1ис1Јв{ Спој пе е о г х . Б1аћ1 з ћ га ћибиспоећ, р го б И ои, зг с в 1о ве г а в р а <1а о<1 сгу х са в ! з 1 1 , об то11ћ зи тп ј1 и уе11ке в ћ т а г ! , о<1 гагго кх ћ пе<1оип1св па г а з к г з п х с ! рићеив, о<Ј аећГбпобћ! к о Ја ееви веће у ага 1 к г с ћ ! с а з о Ј в его ЈЈа п з к х т 1 те п 1 в а. К га Ј. Бозћа з а а угеввпа. па Б1т1ћг1Јеи1св 1гси ђ1о, у1бе с е б и . Рг1гпа^Још р о г а г . К1 еоуога о об^оуоги па М акб1в111Јааоуо р 1 в то . 1г&н11ђ1 ^а кв<1в с а агвђови . Ако е.9 згвС п ев.

3.1 ^б.

ШАМПИОН, ПРВИ ПУТ

ШАМПИОН:

. . . све, све по реду ћу ти испричати, јер ово је прича за тебе, мили Максимилијане, прича о просвећењу Светозара Слишковића, раба божијег, прича о мучном путу који му је Господ одредио: од блаженог незнања до ћавољег знања, од ћавољег знања до блаженог помирења у Христу. Одакле да почнем, мили мој, јер мио си ти очима мојим и души мојој. Опрости рећи ћу ти и смилуј се грешнику великом, неразумнику који је на земљи хтео правду да васпостави, ето, веровао да ће сви постати свети, и да ће волети један другог, и да неће бити сиромашних ни богатих, тлачених ни оних што се узвисују, болесних и ружних, него ће људи бити једнаки као у царству небеском, а ми ћемо то царство, зато смо комунисти — свемогући, о Господе, ти који си ти, опрости неразумнику — изградити без Божије помоћи на овом светићу још за свог овоземаљског живота! Памети сам људској веровао охоло, богобојазности у мени није било, љубљени мој, па ме је зато праведни Господин мој Бог и твојом несрећом казнио. Знам своје грехе, и утеху тражим у Светој Књизи која нас јадне и беспомоћне учи да ће Бог све опростити деци својој ако покајањ а не понестане, јер није кадар човек такав грех починити који милостиви Бог не би могао опростити, само да је кајање искрено и дубоко. „Не треба здравима лекар — говорио је Христос цариницима, грешницима и фаризејима у Матијиној кући — него болеснима. Јер ја нисам до-

116

шао да позовем праведнике него грешнике." Бескрајно је велика мудрост, и бескрајно дубоко сажал>ен>е само у Бога и само зато можемо бити спасени. Па када бих се ја ништаван, грешан какав сам, Максимилијане, твом покајању обрадовао, па замисли, мили мој, замисли само колико би се њему обрадовао премилостиви Бог! О када би кајање у мвни које је л>убав, када би љубав у мене довољно велика била да може и туђе грехе искупити, за тебе бих се, Максимилијане, пре свих других Богу молио. Грешно је то што кажем, знам, али Бог ће ми опростити, јер кривљи сам пред тобом него пред другима, па ћу ти зато, таквом провидном у врелини мог подрума, све о себи испричати, не би ли те моји греси пркхзветлили, Божију милост ти на земљи открили. Знаш ништавност своју, не говорим ти ово из понесености. Ко сам ја да просвећење другима доиосим? Али жеља је моја тако велика да је Бог у својој доброти може и услишити. Све ћу ти, Максимилијане, све ћу ти по реду причати, ништа лагати нећу, себе правдати не могу, јер прашта и суди само Он, наше је да деламо и да волимо. „Немојте судити да не будете суђени", рекао је Син божији који „слабости наше узе, и понесе наше болести" говорећи нам: „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" чију савршеност појмити не можемо, али чије савршенство благодети осетити можемо. Све ћу ти испричати, Максимилијане, како се сећам и како је било, пример ћу ти навести жалостан када већ добрим не могу да ти послужим, јер шта је реч Христова без примера? Послушај ме Максимилијане и праштај због моје глупости, чуј, рођени мој, чуј како је то са мном у овом животићу било. Наравно, живео сам и пре него што си ме ти, праћен Златом и Радишом, први пут на вратима вашег стана у Фердинандовој дочекао, и пре него што сам у кафани „Москва" први пут срео Црног, и памтим то време као време неке ведре, тихе као

117

тихо летње јутро, неке блажене празнине у којој само постојим и пуштам да догаћаји живота што ми га је Бог поклонио пролазе без напора и заустављања. Родио сам се на Дулкановој чуки, као и мој отац Петар Слишковић, који и умре на њој, у трећој смени Другог копа родног му рудника у Бору. Прелазимо после црне, гараве смрти мог Петра, незапамћеног оца мог, у Београд, у напуштену чатрл>у на Вождовцу која је некад припадала баби, мајци моје мајке Даринке. Таворења у бабиној чатрл>и на Вождовцу сећам се и мутно и јасно — јасно као слике из неке одавно заборављене сликовнице, мутно када мртву успомену хоћу да покренем из њене коначности, да је живље повежем са оном која следи. Не знам како да ти опишем, мили мој, не знам ни себи да кажем како ја то видим своје детињство, али овако некако: узмеш нове очи, не ове твоје, ставиш их изнад сопствене главе, укосо, да целог живота гледају шта ти се дешава, из дана у дан, од раног јутра кад се отворе, до ноћи, кад се склопе, заједно са твојим сопственим, неке паметне и знатижељне, а намах хладне и проницљиве очи које си сам поставио да те гледају и као тућинца и као божјег створа коме припадају: једна половина лица разроко се смеје другој, као у неком завршеном сну; нешто радиш, то си свакако ти, мада не можеш бити ти, јер си ти са стране и гледаш шта ради тај неко, који си ти. Чудно, знам, али боље не умем да ти објасним, Максимилијане, замисли колико можеш и схвати, ако можеш како ја то данас, и већ дуго, видим своје детињство. И тако, видим, дакле, себе великог — два метра, човека, блаворастог како су то обично превисоки, нескладно израсли људи; још дечак, а рамена ми четвртаста и огромна, тако широка да ова вратина што би на другим раменима изгледала смешна и страшно дебела, на мојим изгледа скоро сразмерна. Главуџа испупченог чела, велике носине, избачених вилица, сва, чворугава, неправилна, тешко пороћена, неспретно, степенасто под-

118

шишане, чекињасте косе, са тек проклијалим прамењем маља по наусници и бради, мора да личи на бусенчину суве земл>е, случајног облика, местимично обраслу у црну маховину. Превисок, а још недовршен, некако се ломим у струку, као да сам састављен из два дела: доле огромни опанци, које тешко и незграпно вучем по земљи док правим кораке од два метра, несигуран у раскораку, горе трупина којој никад крај да дође кад туђе-моје очи сумњичаво и забављено крену од стопала према глави, високо изнад других људских глава. Ти ми опрости, Максимилијане, ако мислиш да се недолично подсмевам себи, не, не чиним то и не претерујем, знам како изгледам и сада, а онда сам још смешније изгледао, тако је Бог хтео, тако је рекао да овај његов створ на земљи постоји. Руке велике, масивне — вуку просто тело према земљи, а ја се не дам — машем њима док ходам, тако да, рука што је у највишој тачки, извлачи тело, које пође према земљи под замахом руке што се у том трену налази на путу према тлу: час изгледа да ћу пасти на плочник, а час да ћу полетети у' небо, али потру се силе те се само подигнем мало на прсте, да бих се одмах затим суновратио у следећи незграпан корак бића које за ходање није најбоље направљено, а хода, као туљан на копну, или коњ у води, ћипам, не корачам, ваљам се низбрдо, од наше чатрље на Вождовцу, калдрмисаном џадом према Аутокоманди. Виде очи поред мене и моју мајку, спарушену женицу од четрдесетак кила, ни мање мајке ни већег сина, у превеликим опанцима на кривим, коштуњавим ногама: две сасушене левче, две жалости божије. Док ја направим један корак, она направи четири. Уситни, уситни, па потрчи корак два, па онда опет четири мала док ја један велики. Онда је приметим да мајка Даринка заостаје, те нагло скратим корак, што сасвим поремети наше ходање. Као лоше упарени за вучу изгледамо туђим-мојим очима на тој низбрдици

119

моја стара и ја: брдска, олињала рагица и кл>усина нека грдна, штајерска, што мењајући корак незграпно и изненадно отежава жустрој рагици вучу, већ ионако претешку за њене малене снаге. И шш нешто ради Даринка: стално притеже чвор црне мараме што сасвим добро везан стоји испод њене браде, напред истурене у односу на жалосна, збабана уста и шиљати нос. Није ни чудо — увек сам мислио слушајући је, мада је ретко и мало причала — што тако нејасно говори када ваздушна струја мора из њених уских груди да се пробије још и кроз тај меки, наборани, као у грчу скупљени, безуби отвор, није ни чудо што људи тешко разумеју њен говор, а не разумеју га никако баш када је узбућена и када жели највише да каже. Мајку Даринку је врло љутило, наиме, што пролазници примећују моју неприродну величину. Било би довољно да неко нешто каже, или чак ни то, већ само да ме са чућењем, у пролазу, без намере, погледа, па да моја премила Даринка почне да мумла неке речи које се, без ивице и лица, све стапају у звук жестоке и неразумљиве љутње: — Шалеаш! Шалеаш! Лајојаола, уало! — звучала би, пропуштена кроз Даринкина уста, озлојећена реченица: Шта гледаш! Шта гледаш! Гледај своја посла, будало! Драга моја, вољена моја Даринка! Колико си милостиви Боже доброте и храбрости сместио у то мало тело! Уколико би пролазник био знатижељан и упитао шта је рекла, Даринка би му још једном поновила бујицу неразумљивих полугласова и слепљених слогова, па би кочоперно — онако мала, ратоборна, поред мене огромног, равнодушног — још јаче причврстила добро стегнути чвор црне мараме испод браде. Ако и то не би било довољно, ако би случајни намерник и трећи пут питао о чему је реч, Даринка би му и трећи пут поручила: Лајојаола, уало — бесно ме узимала за руку и одводила у супротном правцу од пролазниковог, чак ако би то и био неки други

120

правац од о«ог у коме смо кренули. Нас двоје, увек заједно. Увек сами. Ни са ким, баш ни са ким не говоримо. Ја сам њој цео свет, док нас свет, неважан и непримећен, окруж ује са свих страна. Сами смо мећу много л»уди, увек само нас двоје, заједно од јутра до мрака. Тако је бар било од кад су ме избацили из школе. А из школе су ме избацили кад је Сотона једном олободио злу снагу што је, тад још спокојна, још непокренута, мировала у мени великом, тад још само Божијем и Даринкином. У разреду у коме је највиши мој вршњак био пола метра нижи од мене, био сам предмет задиркивања. Вероватно је да на дечје шале нисам обраћао пажњу, јер би се много пута раније догодило оно што се десило када сам се једног дана разљутио и истукао пола разреда, а она друга половина је пред мојим суманутим бесом, побегла у двориште. Том приликом разбио сам неколико глава, носева, једну клупу коју сам успео да дигнем над главу и треснем о зид, што је све био разлог да позову Даринку на разговор у школу. Уплашили су се. Л>уди не воле и не разумеју необичност, мили мој, а ја сам необично велик и необично ћутл»ив био, у свему се разликовао од вршњака. И док сам био чудан али безопасан, још се моја различитост могла подносити, али кад сам постао опасан, забринули су се л>уди, за децу своју су се забринули, и ко их због тога може осућивати — ко може кривити старател»а што су се за своје штићенике забринули? И виде моје очи, хладне и проницл»иве али ипак са сузом покајницом у зеници, виде, Максимилијане, виде малу Даринку — озлојећена, храбра, црноглава зеба, почиње да мумла нешто гласно и неразговетно чим је ушла у зборницу, не дајући директору ни да започне своју припремл»ену дугу, а правописно краснописну реченицу. Говори Даринка ^ве брже и све неразумљивије, не осврће се ни мало на директорово: „Молим", „Извините!", „Нисам разумео?" ,Д1та, побогу, го-

121

ворите жено!" — већ мел>е ли, мел>е нејасне слогове моја Даринка, па кад је рекла све што јој се чинило да треба да каж е онима који дирају њеног сина, притегла одлучно мараму — бесно погледала последњи пут по забавл>еном и засмејаном професорском већу — мене за руку, па кући. И тај призор, којим се завршава моје школовање, виде оне очи, мада се одиграо једном и заувек. Најјасније виде, мећутим, оно што се понавл>ало свакодневно, годинама: моја мајка и ја, лоше упарени, стижемо у рано јутро до врата куће у којој тог дана Даринка пере рубл>е. М ајка Даринка звони, одмиче се од врата и притеже крајеве црне мараме испод браде. Затим се, пре него служавка отвори, окреће према мени и саучеснички ми намигује — боже како добро виде туће-моје очи њено мало, збабано лице: ево га, ту је испред мене, као уписано, што би рекли на Дулкановој чуки — намигује ми Даринка или чини са очима нешто што је најсличније намигивању, а значи, знам „преварићемо ми њих, сине, и овај пут, пусти ти само Даринку да она то среди!" А кад се служавка појави, Даринка ће јасније него обично, јер ту реченицу врло добро зна, много пута ју је изговорила: — Моелионамом — пита, и пре него добије одговор, она бесно, готово разјарено гледа у служавку, накострешено предвићајући одиста малу опасност да молба буде одбијена. Ја — блавораст, велик, из два дела, опуштених руку, стојим иза ње сићушне, ћутим равнодушан. Тако секунд-два, док коначно не добијемо пристанак да ућем, што преобрази збрчкано Даринкино лице: победоносно окренуто према мени, заверенички ми намигује поруку: успели смо! Тако је то било, Максимилијане, с нама, са мном и са Даринком. Онда, Максимилијане, она цео дан пере рубл>е, а ја седим у пари и читам књигу. Видиш, Максимилијане, то је нешто што ни данас не успевам себи да објасним, а личи ми — та моја опасна

122

ж еђ за читањем, личи ми та ђаволска преданост знању — на промисао, на део плана божијег који морам најсавесније испуњавати мада ми је, обичном смртнику, недокучив у свом крајњем значењу; плана, Максимилијане, који је од дана када сам се оодио почео да се остварује без мог знања, али уз моје пуно овоземал>ско, л>удско хтење и добровољност. И не знајући зашто учим, ја ипак учим, сви заједно чинимо нешто, следимо живогии пут који је безначајно мали део велике, бескрајне у времену и бесконачне у простору, божије замисли. Зашто сам ја баш волео да читам? Кажи ми, кажи мили мој, објасни то, зашто? Зашто ми је Бог дао памћење које је као спужва, па упија све што види и чува то после за сва времена? Зашто је то учинио ако већ при мом роћењу није било знано да ћу у животу обавити све што сам у њему по божијој заповести извршио? Јер, ништа ја о свету не знам мада свакодневно напајам стотинама података спужву у којој подаци стоје безоблични и неупотребљени, само постоје. Верујем чак — тако се, ево сада замишљеним и хладним, туђим-мојим очима чини, — да о свету, ако о њему уопште мислим у то време, мислим као о уџбенику са врло много речи које треба научити напамет. Ја заправо нисам читао књиге, ја сам више памтио чињенице: „Албанско горје — Мопб А Љ ат — је ниско горје вулканског подријетла, јуж но од Рима, главног града Италије, а Византион је стари грчки град на Босфору, који су средином VII века пре Христа основали колонисти из Мегаре; феудализам је друштвени систем који је преовладао у Европи средњег века, а заснован је на односу господара и вазала, док је капитализам економски систем у коме су земља и природно благо, производња, дистрибуција, размена добара, као и функционисање самог система, 'обележени личном иницијативом, приватним власништвом и слДбодном конкуренцијом". Видиш, Максимилијане, и данас се сећам, као песмице! И све тако памтим, и ствари сложеније при-

123

мам и памтим само као податак: „Хегел каже да је негативно уздизање — сабирање духа у бесконачно и да се прво појавл>ује увек у религиозним опредељењима пошто лежи у самој основи догме да је Ништа принцип свих ствари, да је све произишло из Ничега, и да ће се тамо вратити". И тако. Док сам још био у школи и када ме прозову, највећег у разреду, ја издеклемујем чињенице које се мећусобно не познају: „У почетку аустро-турског рата Млечани су улагали много напора да у Далмацији сачувају мир, а Растко, најмлаћи син Стефана Немањића, као Сава I, јавл>а се оснивачем српске аутокефалне архиепископије; квадрат над хипотенузом раван је збиру квадрата над катетама, а свако тело потопљено у течност...", кажем, све што треба. Затим седнем: у седећем ставу виши од разреда који се дигао да поздрави излазак наставника. Исто тако и после, када сам напустио школу, настављам да читам, све више и више, и све замршеније књиге, али и даље само памтим чињенице, разна, збрда-здола скупљена знања која једна на друга не утичу. Како сам увек читао у пари вешерница, сећам се да су ми у библиотеци замерали што књите враћам потклобучене, као да су из воде изваћене и над шпоретом сушене. Зато ми је и дан-данас, Максимилијане, књига у свести остала као нешто лепљиво, нешто што се тешко листа, а ипак јако умирујуће и узбудљиво, пуно неочекиваних, додуше непотребних, али ваљда баш зато занимљивих стварчица. Блажена моја Даринка не воли што ја толико читам, али се не противи. Пушта ме, понекад тек нешто промрмља, што само ја разумем и тумачим као противљење — страх је Даринку да ми толике књиге не помуте памет, што су књиге кадре да учине —■веровало се и на Вождовцу и на Дулканово! чуки. Блаженој мојој Даринки велике душе, Бог је дао малу п*мет. Као да није имала свести, него федер неки који се у сну навијао, а преко дана одвијао. Тако је радила Даринкица,

124

као онај миш из радњи с играчкама, који трчи кад му се навије кључ у леђима. Почне да пере руоље у рано јутро, да „пееш“, како је она говорила усвојивши реч „веш“, јер се упогре&љавала махом у кућама у којима је прала; „пееш“ жустро, не говори ништа, не стаје цео дан. У почетку ,дгее“ брзо, па све успореније како напон федера попушта. Видим лепо, кад понекад дигнем поглед са књиге, како са све већим напором исправља леђа да би веш из корита пребацила у чабар, како јој се збабљена уста све више, што време одмиче, прегварају у стиснуту, згрчену црту напора, али и упорности. Мора још мало да издржи, мора, поплаве јој уста у сутон, од стезања и исцрпености, али ни тада, као ни у другим приликама не говоримо ни о томе ни о било чему другом. Нас двоје само живимо. У подне, ћутећи делимо ручак: мени ручак, а њој шта од ручка остане. Није вредело ништа што би нам у неким кућама давали заиста обилан обед, знајући наравно да Даринка жели и мене да нахрани; није вредело, јер требало је мене оноликог исхоанити, тако да морамо бити захвални шго мала моја мајка Даринка није живела, изгледа, од хране, већ јој је и пара, по свему судећи, била довољна. Њој црноглавој, немуштој, на две танке левче у превеликим опанцима, било је довољно онолико хране колико она птичица зијавац са Нила нађе међу крокодиловим зубима. Зашто ти то причам, Максимилијане? Причам ти, мили мој, и зато што сам твог оца упознао кроз прозорче вешернице, како се та рупа у подруму онда отмено почела називати, и причам ти највише зато што је тај сусрет изменио ток мог и ток Војиновог живота темељно, из основа, па не смемо сумњати да је провиђење, та велика, непојамна сила што мисли наше животе које смо дужни да живимо у слободи, да је оно водило Војина кроз башту, мене са Дулканове чуке — према тачки у којој смо се срели јер је записано,

125

испуњавајући Божију промисао коју не морамо и не можемо коначно разумети. Непуне три године пошто ме је моја Даринка узела за руку и извела из школе, једне суботе, од миогих које сам провео у вешерници велелепне, онда ми се чинило — гаванске куће Стојана Димитријевића, примећујем како се у мене, задубљсног у НЈ8(;о11'е с1е 1а ћНегаШге ап§1а15е од Хиполита Тена, загледао професоров син, млади господин Војин. Вићао сам га и раније, али увек на одстојању, како уредан, омален — сећаш се свог оца, Максимилијане, сигурно га се сећаш — низак мећу својим пријателшма нормалног раста, беспрекорно обучен по последњој европекој моди, париски студент мећу београдским високошколцима, расправља испред куће, рецимо, о јужнославенству Стјепана Радића; како са оцем Стојаном, бившим чланом владе у предратној Србији, тада професором универзитета — сећам се његових упадљиво правих, мало уштогљених лећа и рамена — излази из фијакера и пење се степеницама према улазним вратима; како замишљен, данас бих рекао — малко стармали, шета предвече баштом истим оним кораком којим отац ујутро премерава стазе у врту испред вешернице; како седи на клупи и чита испод столетног ораха, стрпљиво се бранећи од јата црних тетака и стрина које се такмиче за његову пажњу салећући га понудама — лимунадом или леденом водом из бунара у кристалној чаши на сребрном послужавнику, свеже испеченим кокицама, чистом пепељаром чим ону испред себе упрља остатком сагорелог дувана из луле, и, наравно, мноштвом брижних и непотребних питања које твој отац Војин стрпљиво слуша и благонаклоно одбија од себе као досадне и насртљиве муве пред кишу. Тога дана, дана о коме хоћу да ти причам, места и времена које је за нас провићење одредило, у јутарњој шетњи која непун сат касни за очевом, свеже обријан и намирисан, застајкујући, замишљено загледан у врхове беспрекорно изгла-

126

чаних ципела са светлосивим камашнама, негде око девет часова је било, — Војин је, кроз мали прозор у висини баштенске стазе, приметио да нешто главато, чворугаво, обавијено влажном паром што мирише на цеђ и масну соду, седи у подруму и чита дебелу књигу. Не знам, Максимилијане, одиста не знам шта би твог оца привукло прозору вешернице и шта би га нагнало да се загледа у циркуски великог момка — лутку неку из карневалских поворки у Напул>у или Барцелони — који чита у пари и влази књигу на француском, не знам шта би га скренуло са уобичајене путање јутарње шетње, шта би га навело да се са своје димитријевићевске висине сагне према рупи из којевиривеликисинпраљ еД аринке, незнам одиста како би се десило да се на путу којим је он стигао из неслућених даљина наћем ја, чудним стазама приспео са Дулканове чуке баш ту, на простор у који ће баш тада улетети Стојанов Војин, не знам како би се све то догодило да тако Бог није хтео, да унапред није било записано како ће Војин, чучнувши поред прозора, е да би му глава била у висини са мојом, упитати: — Хиполит Тен? — Да — рекох. — Занимљиво? — Јесте. — Читао сам у изводима — каж е он, а ја кажем: — Ако. Па настављам да читам. Разумеш, Максимилијане, схваташ, надам се, шта желим да ти кажем? Замисли где сам ја све тога часа у бескрајном простору могао бити? Замисли где је Војин могао да се налази? Замисли да сам нешто друго, а не Хиполита Тена (који је Војина завео у погледу мојих убећења), могао читати, запитај се да ли би — да сам Библију уместо књиге о социјалном одрећењу имао у рукама — да ли бих тада, због ситнице такве, монах уместо комунисте постао? Зар није неко много већи

127

од људи, зар није нешто много мудрије од случајности морало да се заинтересује за свет да би нас довело до прозорчета на вешерници, да би нас уклопило у велики план коме нисмо власни да судимо? А чудити се, мили, немој, и немој пребрзо судити мојој неотесаности. Она одиста није била намерна. Био сам прост према Војину, зато што нисам навикнут на људе. Ја тада одиста не знам ни шта ни како да причам са њима, јер годинама не причам ни са ким, ћутљив сам врло био чак и онда када сам морао са неким реч да изменим. Кад ме гурну — ћутим. Кад ме питају нешто што ме се не тиче — не одговарам. Тражим хлеба у пекари, кавурме у месари. Споразумевам се са Даринком више погледом и кретњом него језиком. Не знам тада, на пола метра од Војина који чучи поред прозора, одиста не знам да ли бих уз најбољу вољу умео да разговарам о Хиполиту Тену или било чему другом, јужнославенству Стјепана Радића, рецимо, па се зато страствено надам да ће ме тај из баште оставити на миру и отићи. Ништа ја друго нећу. Хоћу само да ме оставе на миру. Са Хиполитом или са неким другим који прича, а не пита. Неспокојан сам и нелагодно се осећам због Даринке: видим, узнемирила се преко сваке мере. Престала је да пере и раширених руку са којих цури цећ и сапуница, иде као зверче, разјарено из страха, од једног зида вешернице до другог, гледајући нетремице у Војина као да бира полож ај са кога је најбоље скочити према опасности што прети њеном сину. — Шаое — пита мене, а ја је умирујем: — Ништа — кажем — пери ти. Умирио сам је тако, мало и за кратко, али она још увек није начисто да ли је тај из прозора на нашо 1 страни или је против нас, те нетремице гледа у Војина и стоји на месту са кога би могла да ми притекне у помоћ. Ја настављам да читам, то ми се чини најпаметније. Војин чучи, па из не-

128

достојне позе, видевши да ја разговор сматрам завршеним, коначно пита: — Да ли бисте изашли да мало поразговарамо? Тен ме особито занима. — Јок — кажем ја, и тако се разговор заврши, непријатно, мада нисам хтео да будем груб^ још једном понављам, већ једноставно нисам умео да будем пристојан ни према коме па ни према том малом младићу, твом добром оцу, Максимилијане, што искривљене главе, забезекнуто гледа кроз влажну полутаму вешернице у мене и мог узнемиреног, ратоборног, узмуваног пара из запреге. — Уала — коначно пресуди Даринка пошто Војина нестаде са прозора. И ето видиш, тако је све почело. Следеће суботе изашао сам из вешернице и причао са Војином, или, тачније Војин је причао, а ја допуштао да се његове речи одбијају од мене, остављајући ме још увек мање-више нетакнутог. Видевши Тена у мојим рукама приликом нашег првог сусрета, Војин је наиме, уобразио да се ја особито занимам за проблеме социјалне природе, па је предусретљив и љубазан какав је био, своју причу увек упућивао у том правцу. Тако је ваљда и дошло до тога да ми је приликом нашег другог или трећег разговора рекао да ће ме, уколико сутра око подне навратим у „Москву" упознати са Црним. — Што? — Он је — прави се Војин да не примећује моју незграпност — велики поборник Тенове теорије миљеа. Па после паузе, једне од бројних које би наступиле чим Војин престане да говори, рече, онда никако нисам могао да знам зашто: — Мислим да је господин Мицић — тако је Војин називао Црног — мислим да је он по убећењу комуниста. Прочитао сам ту реч, наравно, и раније, али сам тада, у башти Димитријевићеве виле, први пут чуо да је неко изговара гласно. Около‘ нас

129

алеје хризантема и ружа, велики орах, исооа ораха клупа, а изнад наишх глава изговорена реч: комунист. На клупи мали Војин, брижл>иво, некако уредно прекрштених ногу, са великом лулом у зубима, и ја, блавораст, непристојан без намере, блажен у свом световном незнању, раб бож ји простодушни, још неначет искушењима живота међу људима, равнодушан, мислим — зашто би то што је господин Мицић по убеђењу комунист, био разлог да се с њим упознајем? И то у Москви? Ја знам да је Москва град који је основао кнез Јуриј Долгорукиј, а први пут се помиње у Ипатијевском летопису 1147. године, али ни не сањам да је Москва кафана. Верујеш ли ти мени, Максимилијане? Знам да је тешко поверовати у толику безазленост, али таква је она у мене била тих дана и година, дечије невину душу поред главе пуне знања нико није могао да предвиди. Ја наравно, знам и шта је кафана, али ни једну нисам никада изнутра видео. Читао сам, додуше, да се у кафани пије кафа, апсинт и једу хреновке, али о томе сам само читао, Максимилијане. Ја, наиме, седим са Даринком по вешерницама и читам књиге, разне: Волтеровог Кандида или Шекспировог Хамлета, Енглеску библиографију о источном питању у Европи, Војислава Јовановића-Марамба, или Крлежин Излет у Русију; Порекло врста, Даму с камелијама, Феноменологију духа и Злочин и казну. Ја заправо не знам да свет око мене постоји осим у уџбеницима и у пролазу, на улици. Од овоземаљског света познајем само Даринку и онај део земљине кугле који нашу чатрљу спаја са господским кућама и Народном библиотеком, па мислим да се Војин шали позивајући ме да сутра, и то око подне, свратим у Москву, а Војин мисли да ја њега нешто опасно и недолично варам када, невичан духовитостима, реших да озбиљно одговорим на неозбиљни позив: — Далеко је Москва. Пешке — годину дана до ње.

130

Помало увређено али још увек пожртвовано, Војин каже: — То је врло духовито што сте рекли, господине Слишковићу, али ја сам, наравно, мислио на кафану .Москва', а Теразија су пет минута хода одавде. Будите ми здраво! И оде, али одох и ја сутра, око подне, у „Москву". Сада, мили мој, ако хоћеш да замислиш наступајуће године мог живота, ако те занима шта се дешавало са мном, немој толико да слушаш причу о неколико догаћаја којима хоћу да ти представим ово раздобл>е, већ замишљај како се нешто празно испуњава, или како нешто без боје, прозирно као л>удска рибица и слепо као она, посредством катализатора животног, постаје одређено биће с лицем јединствене каквоће; како обло, бело, савршено јаје постаје пиле умрљано остацима жуманцета, са слепл>еним жутим паперјем, како лабуд постаје девојка, како девојка постаје човекова мајка, како Адам постаје Каин, јер само Каин може поново да постане Адам. Дознаш ли, Максимилијане, ово о човеку, знај да си много о њему дознао: дознаш ли да је човек биће слободно, схватиш ли шта слобода значи. Блажен Фјодор Михајлович је то разумео, о, како је он то дубоко и до краја осетио! Просветљеним умом и благословеном руком „Великог инквизитора" написао! Али — сећаш се сигурно, мора да си читао, мада не знам да ли си све схватио — сећаш се да Он, сишавши са небеса из превеликог сажаљења које је према вапијућима осетио, није смисао слободе речима ни покушао да објасни, већ је тек примером, тек пошто је дозволио да поново буде разапет, показао да слободна љубав у Христу — не она измамљена чудесима или принудом — да само она јесте права слобода, да је тек она право достојанство богочовештва и православља! Чуј ово, Максимилијане: на свакојака безумља спреман је човек, на свакојака непочинства чак, само да би

131

се осетио слободним, али слобода, авај, Слобода није Добро; слободно добро, које је једино добро, претпоставл>а и слободу зла, што је трагедија слободе и најдубл>а тајна православља коју је у величанствену антроподикеју и теодикеју сложио Фјодор Михајлович, најпросвећенији мећу православнима. Али ништа о томе ја још не знам, ја тек осећам да морам узети своју слободу, свој безлични животић у властите руке, да се морам упрљати животом да бих о њему и себи било шта дознао, јер веома полако креће се човек путем љубави посвећене Господу, јер — запамти Максимилијане — господњом руком зацртани пут сазнања добра и зла — прве слободе, оне 1Љег1а5 пппог блаженог Аугустина — јесте пут сазнања које се стиче искусгвом и ма шта о предестинацији говорили Аугустин, Лутер или Калвин, знај да је искуством поплочани пут једини који је од Нћег!аз т1пог довео Блаженог и све остале који су тим путем пошли, до Ићег1аз т а ш г, до коначне слободе! И ето, у томе је значај прозорчета и мог одласка у „Москву": направио сам први корак на путу ка мојој коначној слободи. Пут је дуг, један корак на њему је кап у мору крвавих суза, али из безазлености потпуног незнања у коме сам живео по вешерницама изван света, никуда се не стиже. Човек је човек и по томе што мора да живи свој живот мећу људима. Бог је хтео да ја изаберем комунизам као своју црвобитну слободу и можда сам, Максимилијане, изабрао нешто што је сличније путу праведном од многих других којима се може стићи до истог краја. У ружичастом облаку нових идеја које у видљивост претварају моја дотадашња прозирна и безукусна знања, изронио као морж из влажних маглина господских вешерница, ја се загтраво тих првех месеци, чак година, само учим да мислим. Слушам, уз капуцинер, који ми је горак, највише и најпреданије слушам Црног, господи-

132

на Мицића за твог оца, али Црног за нас, партијске другове, и почињем да верујем како сам нешто коначно и до краја разумео:' знања служ е да би човек изменио свет у коме нема правде. Ево, прочитаћу ти, не све, нећу те мучити мојим основачким муцањем, већ само две-три странице из изјаве коју сам написао пре скоро тридесет година, одмах после рата, негде 1946. године; написао је за партијску комисију која испитује случај бакалина Поповића и моје лево скретање у том случају. Ево, одавде, рецимо: „ . . . постепено сам почео све боље да разумевам: чињенице и знанл служе човеку да схвати свет и помажу људима да га измене. Нисам то научио из Марксових, Лењинових или Стаљинових текстова, мада сам их читао даноноћно. Научио сам то, другови, из понашања и говора Црног, па Станка Драгића, пословоће загребачке творнице ципела на Завртници, у сењачком подруму где илегално штампамо ,Пролетер', у Пожаревцу, кроз познанство са учитељем Благојевићем, кроз упознавање фракционашке борбе у партији и разликовање револуционарног од реформистичког програма, у Лепоглави и Митровици, у самици и на кибли, у Ториху и Мадриду, мећу астуријанским рударима гаравих лица и срдаца што блистају као звезде на бајонетима Франкових фалангиста, у слободном Ужицу, у снеговима Босне, по црногорским вукојебинама. Мутав до јуче, учио сам да говорим. Говорим: о будућности, о Сими Марковићу и националном питању, о интернационализму, солидарности* јединству и комунистичком моралу; на партијским састанцима партијским друговима, у кафанама либералним интелектуалцима, у фабрикама радницима, у суду судијама, у затвору жандарима у Шпанији будућим поколењима. Говорим, одједном имам речи које су, до јуче мртве, биле баласт на моме немуштом језику, биле стране речи, француске или ирокешке, биле речи — кључеви за дешифровање формула које постојб

133

независно, изоловане и појединачне у стерилној, празној и тихој васиони. Сада те речи одједном постају делотворне: претварају знања у смисао. Схватам коначно и до краја да капитализам није V књигама, није ни економски систем у коме појединци поседују средства за производњу, већ да је капитализам нешто што треба срушити. Канитализам је Обзнана и Закон о заштити државе, деветсто педесет партијских другова у затворима усране Југославије, Милош са Караћорћевом главом на тањиру и парламент неписмених радикала у смрдл>ивим гуњевима и опанцима; Франко у предграћима Мадрида; Стојадиновић са његовим банкарским трансакцијама и сеоски кољачи по благо заталасаним шумадијским побрћима; Србија, ова Србија у блату, неопрана и дивља, солунашка, примитивна, са караћорћушама на прсима и празилуком у дупету, лазаревска, косовска, кајмакчаланска, шестојануарска, четничка, ћевабџијска, бахата, рачићевска. Са калдрме београдске, из задимљених кафана, из шприцера и расола, чокања и хвалисања, лености и глупосги, прцвољачког хегемонизма и скоројевићких династија себичњака и хохштаплера, из вешерница и сељачких кућа угледних граћана, из конгоанског неолита источносрбијанског, из оријенталног мрака средњовековног Београда, из лапота, земуница, ендемичног сифилиса и скотолоштва, из тафчета-графчета и ,Три шешира' — ушао сам у комунизам као што планинар на пропланак излази: главу над отровни облак извукао — длшем. Из белине дебелих књига, из шуме података који се мећусобно не познају, из формулација и мудровања, из празног простора у коме трајах, немушт, ушао сам у свет: стваран, јер се против стварности бори, користан, јер је према будућности окренут, интернационалан, јер човечанству припада, моћан јер му историја победу гарантује, ружичаст од пролетерске крви којом се устав комунистичког друштва исписује! Родих с е ..." , и тако даље, да те не гњавим.

134

Немој мислити да ме је срамота беса и плиткости којима је прожета моја изјава, Максимилијане. Није, мили мој, иије ме срамота ни плиткости и незнања у коме сам живео, па што да ме срамота буде када се оно открије? Могао бих да ти кажем јеванћеоску поруку: ^„Познајте истину и истина ће вас ослободити", али боље да те не упозоравам на њу, јер онда је ни ја нисам знао, онда сам заиста веровао да је цела истина на овом свету, да се у њему обелодањује и да се на њему остварује. Одиста сам веровао, до краја био уверен, као сви револуционари, као побогу4Бј ељински, да у интересу среће човечанства, ако је потребно и две трећине људи треба убити, да би преостала живела као што треба! Сада знам, мили мој, тек сада, да је то била неправа слобода коју сам изабрао, али шта то мари, када то тада нисам знао? Цео живот сам морао да проћем да бих дошао до истине у Христу, баш цео! Нема једног догаћаја који ти просветљење доноси намах, мада има оних који више него други утичу на расућивање и схватање. И не могу рећи да нисам сумњао. Сећам се, рецимо, једног догаћаја и сумње са самог почетка мог комунистичког револуционарног пута. Било је то на првој робији, првој правој — сућен и осућен на пет година у пожаревачком затвору. Млад сам још. Мало знам — да постоје тлачитељи, које треба уништити и да смо ми, тлачени, ти који ће то успешно извести. Толико је довољно за почетак, веруј ми, а ја тек почињем да учим: — кристално јасне у^спомене: први улазак у затворски круг револуционарног полигона; прљаво жућкаста сурост зида са једноличном симетријом истоветних прозора; прва предаја цивилне одеће, и: гаћа — 1 (премале); кошуља — 1 (претесна); панталоне — 1 (преуске); пар чарапа (поцепане); блуза — 1 (неупотребљиво мала); без цокула (нема броја, остављају ми моје цивилне ципеле) — прва робијаш ка униформа на реверс који први пут у жи-

135

воту потгшсујем. Све што видим и све што доживљавам чиии ми се јединственим, јер га видим и доживљавам први пут. Само једном револуционар први пут одлази на робију, само једанпут му умире прва љубав, једном први пут једе затвороки ручак, једном је први пут осућен на четири дана самице. Истину да игла може одлично да послужи за пушење пикавца до последњег дима — доживљавам као откриће, драгоцено затворско искуство. Дознајем шта је затворска солидарност са друговима из спаваоне тако што увићам да нужду треба вршити пре спавања, јер шеткање ноћу буди остале. Не, не, не шалим се недолично, већ је одиста тако, нико ми то није рекао, видео сам да мени смета кад ноћу неко по дрвеном поду вуче цокуле незавезаних пертли и схватио како то раде само новајлије. Стари робијаши, прави револуционари, и о томе воде рачуна, врше нужду кад треба, знају да све има своје време у животу колектива. Прави робијаш, рецимо, једе шта има, али све и колико год има, јер не зна шта га сутра чека. „Револуционар не једе" — рекао ми је једном Црни — „он храни свој организам потребан револуцији". Први разред дугачке школе коју сам изучавао темељно, Максимилијане, скоро пола века, али је прва робија, као прва љубав: најдуже се и најбоље памти. Остале хоће мећусобно и да се измешају, не сећаш се да ли су те оно тукли у Митровици, или је то било у Лепоглави, да ли је онај партијски састанак одржан у Пожаревцу, или у неком другом затвору, неком другом приликом. Прва робија остаје у сећању као у леду сачувана, свежа, разгаљујућа, робија прве младости, робија пролећа револуционарног живота, робија робијашевих робијашких наивности, робија на којој још увек само из књига знам да класног непријатеља (а он је у огромној бројној премоћи), да несвесни елемент и у нашим пролетерским редовима (а њега је на претек), да све друге треба мрзети више него што волиш самог себе,

136

јер ти, као ти постојиш само ако си извршилац револуционарне дужности колектива, дужности бесконачно важније од било ког појединца. Ја још не мрзим, ја се тек учим, ја још увек само волим што сам се нашао у гомили која ми позајмл>ује смисао, што сам њен пуноважни део, са свим одличјима реда, што ме примају као свог, што значим кроз њих нешто велико и светло, према будућности и добру човечанства завитлано. Први пут тада дознајем да је ш трајк глаћу средство за борбу оних који немају средстава за борбу. Ш трајкујемо глаћу. Трећег дана долазе на идеју да нас распореде по самицама: мисле, поклекнуће и револуционар, поклекнуће гладан човек у револуционару кад се наће пред тањиром вруће чорбе; мисле — појешће, макар неко ће појести, а то ће деморалисати остале. Има очеличених робијаша мећу нама и они знају за самосавлаћивање до смрти, али има и старих апсанџија који верују да је човек ћубре. Пошто није било довољно самица за све, у неку су смештана по двојица. Ја сам са Борћем Лекићем, словослагачем из Државне штампарије у Београду, туберкулозним оцем четворо деце. — Јеси ли жењен? — питам, сећам се, од дуга времена тог милог, кротког човека. — Аха. Четворо деце — каж е Борће, а ја знам да кратко одговара и ретко прича јер се и у разговору троши енергија. — Знаш за шта робијаш. Четворо твојих живеће у социјализму. — Сматраш? — пита Борће. — Ја нешто не верујем — каже. — Ми нећемо свакако — кажем ја — то је јасно, а о н и . . . Баво ће га знати, твоја деца можда и хоће. — Неће — одсече Борће тврдо и оконча разговор. *

137

А лепи смо, Максимилијане, тако смо лепи мојим данашњим очима, као јелени, тако глупи, али и тако лепи у самици, на том шумском пропланку револуције, ореоли су нам око посвећених глава! Јер, Максимилијане, дошло је"*до комунизма зато што је црква заказала, што је католичанство (а католици су комунизам у православну Русију донели, мозак јој, древној и верној, замутили), поклекло и одрекло се слободе, вере у слободи у којој је вера једино права и богочовечна. Све је имао комунизам што и католичанство, наша филозофија је по свему била теологија. Томас Мор, Максимилијане, писац прве социјалистичке Утопије, јесте и католички светац и никад ме није чудило што је светим проглашен. Зар комунизам нема своје откровење, нисам ли га и ја доживео у кафани „Москва‘‘? Зар смо без свог светог писма ми комунисти били? Нисмо ли и ми признавали и славили мучеништво? Па у чему се разликује католикос папске цркве од интернационализма партије? Немају ли речи ?,ка1ћоНко5" и „т^егпаНо" исто значење, не указују ли на исти цил> — протегнути се на цео свет, бити изнад народа и држава? Или су нам можда недостајали учител>и цркве, апостоли? Или можда своју ортодоксију нисмо имали, или смо можда друкчије него католичка црква, од када постоји, утврћивали ту ортодоксију, наравно, тако што смо проглашавали јересц2 Наша филозофска дискусија, као и католичка, никада, на жалост, није била тражење истине, Максимилијане, него увек изобличење јереси. Екуменски сабор са једне, пагани, богумили, Хенри V III или Лутер са друге стране. Ортодок_сна линија: Маркс-Енгелс-Лењин-Стал>ин са једне стране, са друге јерегици — Плеханов, Богданов, Луначарски, Деборин, Бухарин, Троцки, Рјазнов, Кауцки, Кунов — краја нема списку јеретика спал>ених на ломачамар-Тада нисам знао, да није комунизам, већ да је кагбличанство у историји далсГЂрви пример за оцену сваке мисли са гле-

138

дишта ортодоксије и јереси, али верујем, бескрајно одано сам тада веровао, да постоји исправна линија и да све пгго није на њој јесте секташтво, ревизионизам, скретање удесно или улево, троцкизам, горкићевство — једном речју јерес, па ћу и мог Борћа, првог јеретика мог, друга мог из самице, милог човека уз много мисли и муке, али без двоумљења предати пламену инквизиције. Ш трајк, дакле, траје. Штедимо снагу. Борће, стари робијаш, очеличени револуционар, зна како се ш трајкује глаћу. У самици махом тишина. Осећам се свечано. Борће и ја лежимо непомично на истом, уском кревету, прекривени једним ћебетом. Гладан сам и срећан сам што сам гладан за револуцију. Раздраган сам што ми крче црева тако да цела самица одјекује. Млад сам. Млад по годинама и млад у револуцији. — А замисли — ја ћу опет — ако победимо за нашег живота, доће радничка класа на власт? — питам детињасто, знам, звучи као да се код Борћа распитујем хоћемо ли рај на земљи доживети. — Неће — каже Борће, и по томе како то каже, види се да човек зна. Људи су, Максимилијане,- велики мајстори лажи, а жртва обмане је најчешће обмањивач. Никог човечић радије не лаже него самог себе' највише лажи измишља да би себи нешто затајио или себи нешто друкчије представио. И ја, годинама сам и ја био прави пеливан самообмане, па и не знам шта да ти кажем о мојим правим осећањима. Не, нисам, сигурно нисам веровао да ће социјализам бити остварен у Југославији за мога живота. Нико то није веровао од оних које сам познавао. Једино Црни, да, њега слушајући имао бих утисак понекад, како да ти кажем — једино се он понашао као да су наша брига, наши затвори, наше акције, као да је наш покрет према нечем остваривом усмерен. Код других, код Борћа Лекића, на пример, покрет је пре смисао за

139

правду, спремност на жртву, он је доказ да човек није ђубре и да заслужује достојнију судбину од оне која му је у део припала, он је нада која би се коначно угасила када би револуција замрла зато што су је се револуционари одрекли. Били смо јелени, Максимилијане, тако смо, као јелени лепи и као јелени глупи били, ако су уопште глупи ти божији створови без способности расуђивања и без знања. — Замисли да нас нема, да нема наше вере у будућност — говорио ми је слабим гласом, тихо, непатетично, као неку мисао тако добро познату да га ничим не чуди и не узбуђује — замисли да и последњи комуниста посумња и да се преда гадости што нас окружује, замисли како би се свет замрачио? — Да, стварно — кажем пребрзо, али разумећу то тек много доцније. — То што не успевају да нас униште, а пробају, већ годинама, и то, што сами себе никада до краја изнутра не поједемо (бол>и део преовлада, ниске страсти саме себе пригуше), видиш, то је за мене доказ да је човек вредно биће. Нек само један човек остане човек, довољно је, врлина је заразна, доћи ће други. — Не знам тачно на шта мислиш — кажем Борђу, а, он ми уморно, у полумраку самице, главе положене на десет сантиметара од моје, одговара: — Дознаћеш. Борђе има уско лице, истакнуте јагодице, очи спуштене надоле што чини да увек изгледа растужен. Кротак је човек био, никад га нисам чуо да се споречкао са било ким. Да нисам осам дана провео лежећи са њим непомичан под истим ћебетом, сигурно не бих ни толико чуо о њему и никада не бих дознао да има четворо деце. — Бринеш ли за децу, — упитао сам га једном, али ми није одговорио — погледао ме је

140

као неразумника, сажаљиво и самосажално, па се онда загледао без речи у таваницу. Ево мучим се да ти још нешто испричам о Борђу Лекићу, да ти кажем све што би могло да објасни љубав коју сам осетио за једног ћутљивог и неупадљивог сапатника под заједничким ћебетом, али ничег нарочито не могу да се сетим, јер ништа ми он није ни рекао ни учинио што би објаснило нежна осећања која сам почео да гајим према том туберкулозном четрдесетогодишњаку који је једанаест од двадесет последњих година свог живота провео по затворима. Кроткост која је зрачила из њега, ћутљивост која ни на шта није била срачуната, лепота нека велика која је избијала из једноставности са којом је живео свој робијашки живот, далеко од деце и жене, ваљда је све то заједно учинило да Лекић буде, после Даринке, први човек према коме сам осетио дубоку и необразложену, топлу, братску или пре синовљевску приврженост. Никада ми није одговорио брине ли за децу и колико је њиховом неизвесном будућношћу опседнут, али ме је дан или два пошто сам му ја породицу поменуо, изненада, пренувши се из једне од наших дугих ћутњи, упитао: — Имаш ли ти кога напољу? — Како мислиш? — Неког свог, неког ко од тебе зависи? — Мајку — рекао сам, о Максимилијане, срамота је али истина је: рекавши мајку, знам да ништа нисам осетио, да никакву бригу нисам гајио, да сам на њу сасвим заборавио, неважном њену судбину сматрао поред судбине човечанства за чије добро робијам! — И — пита ме Борђе. — Шта мислиш, шта ,и‘? — Разуме ли она нешто од тога што си изабрао? — Разуме да се за правду борим — рекох знајући да лажем, гадно, јер ништа Даринка није разумела, у чуду је мотрила, вребала неки

141

знак, као пас од страха суманутим погледом молила да јој нешто кажем, макар мало објасним у чему Је крива и зашто је тако кажњавам, али је ја нисам вредном објашњења сматрао: — Не разумеш ти то — говорио бих јој запослено и остављао да слуђена, гологлава, жућкастоседе косе, потпуно сама чучи у нашој чатрљи и, од када је престала да пере рубље, а престала је убрзо пошто сам је ја напустио, реж е маказама неке чудне, кружне облике од новинске хартије данима, месецима, годинама чекајући да навратим или се вратим, не бунећи се против безразложне суровости (јер како друкчије може моје сталне одласке Даринка да разуме), не ропћући због судбине којом је као камџијом на крају њеног страшног, празног живота. А Борђе, опседнут неком својом мишљу, као да није приметио лаж у мом гласу: — Моја не разумеју — рече са уздахом. — Моја, видиш, појма немају зашто стално одлазим и зашто их без леба остављам. Моја деца ништа не знају. Осмог дана на опште изненађење, комитет доноси одлуку да се ш трајк прекине, иако нам затворске власти неће дозволити слање и примање писама. Дозволиће, додуше, примање пакета, али сви знамо да су пакети били мање важан, тек успутан разлог за побуну. Одлуку ми је саопштио Борђе, који је члан комитета и који је гласао против прекида ш трајка, али није хтео да ми одговори ни на једно од многих питања којима сам га салетао по повратку са састанка. Неки други, и то знатно касније, изражавали су сумњу да је до тако наглог прекида дошло зато што Црни није могао да издржи гладовање, али ја лично у то не верујем, још мање у причу да је прекршио ш трајк и јео леба и пекмеза читав дан пре одлуке комитета. Не верујем у то зато пгго слабост те врсте не иде уз Црног и зато што су ми о томе причали људи склони сплеткама,

142

које сам поред тога помало и презирао баш зато што се нису одликовали нарочитом чврстином. Било како било, тек ш трајк је прекинут и сви смо поново у сали за ручавање, озбиљни, с порцијама вреле чорбе испред себе. Већина чека да и последњи штрајкач добије храну (ј°ш један начин да покажемо нашу истрајност) једва да неколицина не може да се уздржи, те почиње да једе одмах. Последњи је Црни, седа преко пута мене и Борћа. Каже, као што би добар домаћин рекао: „Помоз Бог", тако каже: — Једите полако — каже. — Пробајте да поједете само пола. Другу половину поједите касније, за сат-два. Боље је. Једем полако, али врло усредсрећено: на храну, јер сам гладан, на то да једем полако, јер сам револуционар. Једем тако обузет овим двема идејама, да и не примећујем људе око себе, ни Црног преко пута, ни Борћа поред мене, све док нисам појео половину порције, јер је тако боље, а онда се окренуо према Борћу да видим шта је он урадио и тада запањен видео мирну, мртву кашику поред пуног Борћевог тањира. Ништа не разумем, и баш кад сам хтео да затражим од њега објашњење, чујем глас Црног: — Зашто не једеш, Борће? — Ш трајкујем — каже Борће, некако одсутно и кротко, тихо, занесено насмешен. Ни да је викнуо из свег гласа не би таква тишина завладала у сали. Кашике застале на пола пута, сви престали да једу. Само двоје-троје, недостојних, настављају, али чак и они, док халапљиво гутају чорбу, гледају у правцу Црног и Борћа. Осећам да се дешава нешто што треба памтити, нешто врло суштинско, али тек касније ћу схватити да је то што се дешава — јерес, и да је она за револуцију много важнија него питање када и да ли треба завршити штрајк, треба ли или не ум-

143

рети од глади, да ли је или није довол.но важно слање и примање писама. — Ш трајк је завршен — каж е Црни. — Није за мене — каж е Борђе, још увек онако тихо, као одсутно, као да се не супротставл>а, већ да пристаје, тако му неки благ осмех слагања лебди на уснама. — Како то мислиш? — пита Црни. — Пусти, Црни — каже Борђе помирљиво, уморно — пусти сад то — каж е — ја то тако, на своју руку. Поново почињу да звецкају кашике, али тише, суздржано, сви су у неком ишчекивању, — Ш трајк је, Борђе, завршен, — каже Црни полако, претећи, опасно, па понови још једном, исто тако — ш трајк је завршен по одлуци комитета. Борђе ћути, па Црни наставља да једе. Када је појео пола тањира, одложи кашику, па ће пословно: —■Сам нећеш успети, — рече револуција је колективни чин. — Можда — каже Борђе и мирно, некако провидна лица, врло чиста, велика чела, као у младог, лепог телета, седи усправан пред пуним тањиром чорбе. Једанаестог дана Борђевог штрајка, једногласном одлуком ћелије (гласао сам и ја, дискутовао нисам), Борђе Лекић бива искључен из Партије. Петнаестог дана затворске власти га пребацују у болницу. Бути, пожутео, кост и кожа, благо се смеши. Затим умире. Уз вест да је умро, саопштавају нам да се поново дозвољава слање и примање писама. Нико не зна зашто: зато што су они победили или зато што смо ми добили битку? Да ли они греше? Или смо ми погрешили, једанаестог дана, у ћелији? Ја погрешио? Погрешно гласао? Или Борће — заго што је извојевао победу? Што има четворо деце пре него што је дошао социјализам? Што не мисли као Црни? Што му се

144

стужило, живот му такав дојадио? Што сам обавл>а посао целе ћелије, у револуцији која је колективни чин? Зато што је умро без питања п на своју руку? Као свици, у ројевима пролећу кроз моју невичну главу питања, не престају да зује од првог ручка после ш трајка па све до вести о Борћевој смрти, Као у некој омами живим, као месечар се крећем кроз догаћаје, мале богиње револуционарног живота у партији пребољевам, а да ни не знам заправо шта ме је снашло. Данас схватам, Максимилијане, шта се са мном дешавало тих недељу дана. Данас разумем да сам у тих недељу дана постао револуционар, али све до скора тим данима и том догаћају нисам поклањао готово никакву пажњу. Мени који сам дивизијама комесаровао, потписом десетине и стотине у смрт слао, мени који сам одлуке важне за целу партију и народ доносио самостално, како ми је тако важном, тако одговорном пред историјом, како ми је тако уздигнутом могло пасти на памет да сам онда, на првој робији, почетник, измећу Борћеве побуне и његове смрти — најважнији догаћај у револуционарном животу доживљавао? Сада знам да сам морално постајао оно што ћу после тога годинама бити, слободу своју поклањао у најбол>ој вери да то чиним због слободе, да је жртвујем из племенитих, надасве важних разлога, да је се одричем због будућности човечанства. Веровао сам тада да је свет објашњив, да постоји формула која га обликује, да тек грешке у филозофији доводе до скретања у комунистичкој партији, али да се девијације лако откривају једноставним порећењем са генералном, као стрела правом линијом. Ја и данас верујем, Максимилијане, да је коначност и свеобухватност маркоизма најпримамљивија и најлегана особина комунистичке интернационале и да је марксизам за вернике најмање од свега наука, а највише управо оно што је јаднима и беднима, од када је 'света и

145

века, увек било најпотребније: застава и катехизис. За мене је марксизам био катехизис, а да је катехизис, лажан као онај који сам први изучио, најбол>и начин за избегавање питања на која не постоје прави одговори, то зна свако ко је над људима хтео да влада.чА свако ко је над људима хтео да влада, Максимилијане, прво би под претњом огња и мача, ломаче и чекрка прогласио срећу — обавезном за сваког; патњу личну, душевну, произашлу из забуна и недоумица — строго забрањеном; љубав према човеку — грешном, а љубав према човечанству — светом; да би онда у име те друге љубави, човека претворио у малу оправицу за постизање великог циља, и тако му у корену оспорио његову првосаздану вредност. Историји је, Максимилијане, човек неопходан, он је њен материјал, од његовог меса се она прави, али историја није никада учинила ништа због човека, она је тупо незаинтересована за његову судбину! Трчим, Максимилијане, ето, и нехотице истрчавам тридисет година пред моје ондашње мисли, опрости, не дозволи да те то збуни: ништа од тога ја ни не слутим на првој робији. Сумњам, као и остали који заједно са мном ћуте о томе, да прекид штрајка, тако нагао и преурањен, није био оправдан; сумњам као и већина других, лоше се осећам, стид ме је што нисмо истрајали. Знам, и то знање је много убедљивије од сумње, да комитет мора бити у праву, да мора постојати неки разлог који објашњава на први поглед недостојно повлачење пред класним непријатељем, па да према томе рћаво осећање стида које нас све испуњава треба схватити као жртву, још једну коју чинимо у интересу постизања коначног циља — пролетерске револуције и комунистичке интернационале, срећније будућности човечанства. Мили мој, роћени мој Максимилијане, поуздано знам да не бих могао побројати све нападе на душу које сам издржао у току четрдесет година мог револуционарног живота. Мало, мало.

146

па ти разапну душу, па и није чудо што временом огугла, постане равнодушна, неосетлшва макар за једну врсту мука, оних што се јављају у процепу између питања теби постављеног и одговора који други дају. Невичан у стварима ортодоксије, могао сам се очас поломити на чекрку обичне људске савести, заборавити на човечанство из љубави према мом Борћу са челом као у младог телета. Наравно, рекао сам „да", страшно растужен што се њиме одричем свог пријатеља испод ћебета, Борђа Аекића, оца четворо деце која неће -доживеги социјализам; растужен, али и посрамљен због те туге која ми се чини недостојном револуционара и неприличном у тренутку какав је састанак партијске ћелије. Сто пута сам, Максимилијане, у последњих неколико година мислио о Борђу Лекићу, мада га се годинама пре тога ни једном нисам сетио Одједном је онако кротак искрснуо преда ме са чудним, правим питањима, да би ми показао колико је гласање за екскомуникацију мог првог јеретика било пресудно за све будуће робије, за сав будући мој револуционарни живот. Јер, данас знам поуздано оно шта у револуционарном детињству никако нисам могао знати: ни помишљао нисам да гласам против искључења Борћа Лекића, ни падало ми на памет ништа слично није, јер сам уверен да гласање, дизање руке, није изражавање мишљења, да се мишљење и не тражи од чланова ћелије, већ да је питање из катехизиса: „Другови, ко је ,за' нека дигне руку", део ритуала у коме се, као у сваком ритуалу учествује без мишљења, чистом вером и у име вере. И опет, Максимилијане, виде туђе-моје очи, сада плахе и замућене многобројним супротним осећањима, виде страшну непогоду што тутњи у мени, двадесетогодишњем! Неки ковач, велик и црн, једном ногом бесно раздувава мех, једном руком држи велике гвоздене машке којима је прикљештио моју душу зажарену у пламену огњишта, а великим чекићем историје у дру-

147

гој руци бије по њој, омекшалој од суза проливених за кротким Аекићем из Државне штампарије у Београду. Ето ти примера, Максимилијане, не може у мом животу да се наће силовитији, да ништа човек не зна о себи, чак и када мисли да му је оно што је он нешто врло блиско. Ја не бих умео, иако желим, да ти кажем како се л>убав према Лекићу претворила у мржњу према њему, према његовом чину, према његовој смрти, не бих умео зато што се хадска, ћаволска алхемија ове промене дешавала у дубоком мраку моје крви, тајно, у некој страшној конспирацији мозга и нерава који су се уротили против бесмртности моје душе; зато што су ме мозак и нерви, кињени и на ковачком меху жарени, убедили како љубави према Лекићу нема, или ако је има, она се не зове тако, није љубав, него је срамна слабост коју треба добро сакрити од партијских другова и, што је много важније — од себе самога. А како то учинити? У шта, него у мржњу, љубав претворити? Шта је лакше него зло у себи покренути? Чиме жртвовање Борћа Лекића, чиме него мржњом може бити оправдано? И опет ти кажем, Максимилијане, није ми стало до метафора, не верујем већ одавно у њих, важно је да схватиш да истину, или макар онај њен део који сам на мојој првој робији разумео, да ту истину говорим када ти кажем да сам — можда на састанку још не, можда не сасвим дан или два после вести о смрти Борћа Лекића, али већ следеће недеље — одиста мрзео издајника, секташа, левог романтичара, покојног индивидуалисту Борћа Лекића! Н а партијском састанку сам још ћутао, гласао и ћутао; следећих дана сам само слушао како тежина и број осуда Борћевог поступка расте у сразмери са дубином утиска који је произвео његов поступак, затим његова смрт, и, коначно, победа коју је (то наравно нико није признавао) сам Лекић, по цену

148

живота, извојевао онда када ми по цену још неколико дана гладовања то 'нисмо били кадри. Коначно, у трећој фази спаљивања мог првог јеретика, почео сам да налгаим лоше, погубне стране Лекићевог поступка: чуо сам себе, и данас чујем себе како говорим једној групи у клозету у току украдених минута изван контроле страж ара, како кажем: — И сада, због његовог левог романтизма и индивидуализма читава акција је пропала. Д а су се сетили тога, сами би иам убацили провокатора који би на тај перфидни начин омаловажио наш штрајк! А неко, Максимилијане, још ревноснији од мене, или још дубл>е рањен него што сам ја био, додаје: — Можда је и био њихов, можда је он жив и здрав, крка негде ћевапе и залива хладним шприцерима! Саслушао сам и то, бела лица, празне главе, без речи, али се сећам, Максимилијане, ужасног, ■физичког, правог правцатог бола који ми је као гвозденим кл>ештима стегао стомак, хтео из њега утробу да ишчупа, да ме поломи на чекрку, покида разапетог мећу коњским регговима! Боже свемогући, огромна је сила мржње, она руши држ аве, мења кралеве, планине помера, господе Боже, Исусе Христе, само си ти Боже моћан довол>но да јој на пут станеш, само је Син твој кадар да нам значење л>убави протумачи! Да, Максимилијане, ја мрзим мртвог Борћа, кога сам живог до јуче волео, мрзим га јер ме терети својом храброшћу и смрћу, а највише поштовањем које сам према њему осећао. Ја сам тада први пут поверовао, јер сам морао да поверујем, да се слобода моралног избора не може уништити злом, а одмах затим, још важнију ствар: да се она не може уништити ни приморавањем на добро. Две велике лажи: искључивост прве и још већа искључивост друге слободе — две ортодок■сне лажи од којих се прави робијаш ка истина

149

људи од када је по наговору рајске змијице Адам загризао слободу-зло, јер је тако Бог хтео. По буџацима унутар мене, у тами непрозирној, скривено од блеска мог охолог разума који се узда у себе, који све схвата и све може да објасни (ђавоља алхемија на делу), љубав се у мржњу претвара, страшна је, сатанска је реторта човек без Бога! А у Београду, Максимилијане, када сам изашао са моје прве робије, Максимилијане, сећам се — трећа година шестојануарске диктатуре, примирје у фракционашким борбама, обнавља се више покрајинских организација и руководстава КПЈ у Словенији, Херцеговини, Војводини и Црној Гори, иницијатори смо многих штрајкова, остварујемо утицај у подружницама реформистичких синдиката, у разним културним, просветним, сталешким организацијама, чак и мећу присталицама неких опозиционих граћанских партија, Благоје Паровић и Јосип Броз кооптирани, партија се организационо срећује на IV земаљској конференцији и Горкић, који је такоће Јосип, Јосип Чижински, долази на чело партије — а у Београду, Максимилијане, неко младо време, пуно благог и светлог ваздуха: свет чудно друкчији од оног из кога сам изашао, као да је измишљен, као да су пролазници глумци, а Београд од кулиса направљен, глумци у панама шеширима и ципелама у две боје, жутој и белој, шетају пред недељни ручак са децом у матроским оделима, свраћају на пиво код „Руског цара“, лаки без зимских капута, које су колико јуче оставили у нафталинском мирису њихових тешких ормана од ораховине. Као на некој бескрајној траци, као уз музику тангоаргентина и кола у шест корака, као кабаретски играчи у неком безазленом скечу, пред мојим суженим, ужагреним погледом, промиче једно време без свести о томе да ми у Митровици, Лепоглави, на IV земаљској конференцији постојимо. Комотно време ћувеча који се крчка код куће (јер сви ти људи имају своје

150

куће!) док они пију пиво на тротоарима иза ниских зелених ограда; жене у нокширастим шеширима и ламбетвок хал>инама, пролазе оставл>ајући за собом мирис јаких парфема; понеки сељак проће са нарамицом, у опанцима и белој кошуљи прљава оковратника, са знојавом шајкачом на глави, остављајући за собом млечни мирис сира из канти које тегли на оба краја мотке преко лећа; мешају се мириси жена и мирис из канти у мојим бесним ноздрвама раширеним ко у надражена ждрепца, који би одмах да јурне из овог света у коме му нема места, у неки други, стварнији, друкчији, бољи. Код „Смејкала" људи купују свеже виршле, меснату сланину, гавриловићеву саламу, кајмак, паризер, комаде ементалера што их младић, у белој блузи и некој врстн беле, куварске капе, одсеца од великог котура метар и по у пречнику, према жељи купаца са очима пријатно већим од њихових заокругљених стомака. И док гледам тај Београд око мене, док гледам те оперетне теноре и сопране, ја више не морам да се трудим, ја сада већ поуздано знам да их мрзим онако како треба мрзети свет који мора да буде уништен. Да, Максимилијане, без чућења, природно, као што дужност извршавам, не, још природније, као пгго удахнути ваздух из груди испуштам, а да то и не знам. Ето тако, исто тако мрзим оног човека у светлосивом оделу, са штапом који помало жонглерски избацује у ходу, ону жену јарко накарминисану, бело напудерисану, оног сељака што се пресијава од зноја и прљавим рукавом брише чело, мрзим их што су несавршени и знам да их морам до доброте, кнутом и камџијом, револуцијом до новог живота дотерати. Дограћује се јавни клозет под земл>ом, на Теразијама, па је средина трга разрована, жута од влажне иловаче и пуна граће. На напуштеном градилишту (недеља је па се не ради) деца се играју „топова": праве полулопте од блата, па онда

151

издубљеним делом ударају о даску, производећи тресак на који се нико не осврће, све док један жандарм на дужности не растера кал>аве топџије претњама које изговара са јаким шумадијским акцентом. А ја, Максимилијане, тога се, роћени мој, поуздано сећам — ја, тим поводом, не волим децу, него из све снаге, одушевљено, страшно предано мрзим полицајца, зато што говори шумадијским акцентом и зато што растерује малишане; и људе и жене мрзим, и сељаке и граћане, заиста их све мрзим, јер сам научио како се љубав у мржњу претвара, сотонска алхемија сама већ и без подстрека љубав људску у мржњу ћаволску прекрштава. Мрзим, Максимилијане, мржњом вечном, оном истом којом су обесправљени синови племена Израиљова мрзели моћне и богате фараоне, оном мржњом која је изабрани народ преко пустиње превела, сачувала га до доласка Христова који ће нас, тек ће он бити кадар да нас љубави у слободи научи, мржњом коју су кивни Мегарани морали осећати према уображеним Атињанима, коју су киничари гајили према вредностима, коју је Диоген, кроз подсмех човеку, у свом бурету неговао, мржњом пуританаца у округлим шеширима према раскоши свилених капа златом оперважених, мржњом коју ништа осим љубави не може обуздати или заменити. Стотине Лекића је било у мојој биографији, али баш Борће је тај који ме је тако нагло, тако грубо, непоступно натерао да се усавршим у вештини мржње. Љубав према њему научила ме је колико мржња може да буде добродошла и делотворна у вештини живљења, преко ноћи ми показала оно што други годинама уче: у воду су ме бацили, непливача, да нисам одмах пропливао, удавио бих се засигурно. А ја сам испливао, воде се напио, грцао, али сам на копно стигао. Па ипак, Максимилијане, мада обучен револуционар, мада пун мржње према свету који треба мењати, баш тада, само неколико сати касније ја имам своју прву визију.

152

Не, нисам је разумео, само ме је збунила. Ништа о њој нисам размишљао, али данас ипак знам да је морала на мене оставити утисак јер сам је потпуно из памћења избрисао, и ниоам се намерно сећао све до недавно, све док ми моја друга, и моја трећа визија нису просветлиле душу и ум. Да се нисам уплашио изненадне, ничим очигледним изазване визије, зар бих је тако брижљиво затамнио у сећању? Зар би моје савршено памћење, зар би оно пропустило да забележи један тако чудан и значајан утисак? Мојих два сата у Београду је прошло. Трудкам се у купеу трећег разреда путничког воза за Липик. Идем у Славонију по задатку Партије. Вече је. Не гледам у двоје људи и једну старицу што седе преко пута мене, да не бих приметио како ме потајно, несуздржавајући љубопитљивост посматрају. Чуде се, ваљда, мојој висини. Гледам кроз прозор унедоглед, преко сремске равнице, до хоризонта који почиње нежно да жути од залазећег сунца, па затим да се црвени све више и више, и одједном пуче преда мном као на длану кугла земаллка, и видим на длану хиљаде минарета и хиљаде мујезина који вичу у тек зацрвенело вече, стотинама година исте речи у исто, тек забелело прас.козорје: Бог је највећи. Сведочим да нема бога осим Бога. Сведочим да је Мухамед апостол Божији. Доћите на молитву. Молитва је боља од спавања. И видим: хиљаде, стотине хиљада, милионе и милијарде малих људи како се у забелелом праскозорју окрећу, као на неком свеземал>ском, васељенском слету, према истоку се окрећу у Мароку, према северу у Занзибару, према западу у Пакистану и Кини, окрећу се према Арабији, према Меки у Арабији и светилишту Кааб у средишту Меке, као према магнету који неодољиво привлачи њихова платинска, исламска срца правих верника. А Мухамед је умро пре хиљаду и по година!

153

И чујем: чујем огромну, непрегледну гомилу тамнопутих жена и мушкараца у саријима, дотиима, куртама и аћканима, како дубоко удахњују ваздух и из дубине свог бића испуштају звук мистичног смисла хиндуизма: „Отгашшш ш! О т т а т р а б т е ћ и т ! О т т т т т т ! М ислимо о божанственој светлости блнставог сунца! О т т т т т т т ! Просветлимо наше душе вером и размишљањем! О т т т ш ш ш т ! драгуљу у срцу лотоса, нека са О т т т т г ш ш п т почне наше жртвовање!" И гледам: гледам како кроз четвора врата већ стотинама година улазе у златну пагоду Шве Дагон милони косооких будиста који су босоноги прешли хиљаде километара да би ходочастећи стигли до свог светилишта. И знам, већ у том тренутку, да бих поново и до краја заборавио, али у магновењу визије поуздано знам да сви они верују, мада је Христос разапет, мада је Мухамед мртав, мада је Лао нестао са земље; верују да се Лао Тсе родио пре два и по миленијума, да је живео на земљи сто шездесет лета, и да је пре доласка на свет шездесет година провео у мајчиној утроби, верују да је угледао свет као поседели старац и да је одмах започео разновор са шљивиним дрветом под којим га је мајка родила, верују да су седу бебу од шездесет година одмах, сви почели звати Стари учитељ, и верују да је Лао учио истину; верују да Богу служе док у Калкути спаљују удовице преминулих мужева; верују у карма и самсара, у добро поступање и поновно раћање, верују да је ахимса највећа врлина и да је химса најгори грех; верују да ће кљасти проходати и слепи прогледати, да се Лазар дигао из гроба и да је мајка божија зачела безгрешно; верују да постоји рај, дакле — верују! А нема вере без пророка, без Воху Мана и Ахура Мазде, без Палден Лхамо и Јахве, без светог Луке и Јована, без дванаест апостола и мученика бачених у кавезе римских лавова! Веру је, Максимилијане, веру је ислам, веру је хиндуизам, Сик и Парси, веру је Зороастер и Јудеизам, веру је хришћанство, веру је

154

Схинто и Будизам, веру је и Комунизам хтео да да човечанству, то сам, ето, управо то видео и схватио у магновењу, за један једини трен, и исто тако брзо заборавио, избрисао мржњом, црном бојом превукао преко блиставог хоризонта који је преда мном блеснуо. Нема више визије — досадна сремска равница, у купеу мирис прл>авих ногу, белог лука и сланине коју једе мој сусед здесна; нестали верници са мога длана, мали, бели и црни верници расути као јагњад по кугли земаљској, не видим их више кроз прозор, већ гледам бедне сељачке чатрље и мислим како ћемо ми, комунисти, те гегуле из њихових јазбина — у социјалистичке дворце превести. Све ћу ти испричати, Максимилијане, све по реду, како је било, само стрпљења имај за твога грешног пријатеља, поклони му још мало пажње, коју, знам, није заслужио, још мало остани, само м ало...

П рилог IV

»М1ас!а зпаеа«, 21. 12 1947. N 3 <1ап 81а 1ј 1поуок говепја

р 1зе: Ре 1аг ЗНзколдс

КЕМА МА1ЛН КЕРК1ЈАТЕЕЈА

N8 Напабпјх Нап, рге бегНебе4 оват §<хНпа и СЈопји (зСагот егигјјзкот §гади ТНИвке §ићегтје, госНо зе Јозгр У1запопоУ1с 81а1јт. О (1ги§и б1а1ј1пи, уосН зуе1зко§ рго1е1апја1а, р1за1о зе, рјзе 5е 1 рјвасе зе иуек. Ка Напабпјј Нап, <1ап пје§оуо§ гоНепја, ћПјасЗе 1 ћПјаНе рега рокгеписе зе и пеоНо1ј1уој ро!гећ1 На јггаге зуоји 2 аћуа 1поз1 уеНкот кот и т зИ , Нг2а\т1ки 1 га1п1ки, јоб јеНпот се ћШ озуеИјепа пје§оуа тп о § о з!гапа 1 ргећо§а1а Нбпоз!, 1оИко гагпоугзпа 1 оћНагепа гагп1т 1а1епНта На је пето§и6е розта1гаН је зат о 12 јесЗпо§ и§1а. РоСабсеп гаМ еуот геНаксГје »М1ас1е зпа§е« На Нат рп1о§ роУоНот го<1епНапа Нги§а Јоз1ра У1заг1опоу16а, ос11и61о з а т На као зуој зкготш Наг оћјаУ1Ш ће1е§ки који з а т јоз о<1аупо пар1зао рос!з1;акпи1 о1к п св т та1о рогпа!е 61п јет се На је с1ги§ 31а1јт 1т а о јеНапаез! гагтћ, з!о 11е§а1тћ хтепа, §1о пасНтак а. ХЈс1пПо т 1 зе На 1га зуако§ ос1 Нћ пасНтака т о г е <1а зе о1кг1је 12Уезпо зЈтћоНдпо гпасепје, ра з а т 1о гарагапје оћгасНо и оћПки јеНпе 81а1јтоУот уеН с т о т паНаћпиЈе ће!езке, који, е^о, заНа оћјау1јијет роуоћот зегНезе! о зто§

гоНепНапа ЈозНа УЈзапопо-

ујса.

»Иета таИ ћ перг!ја1е1ја! Роз1ој 1 перпја 1е1ј, јеНап, пес!е1ј 1у, 1з1а ШНга за тШ оп 1т а т а 1о§га«Запзк1ћ, ћака 1зкјћ, геу 1г 1отзЦ 6к 1ћ, кар 11аН'31(л6к1ћ §1ауа! 2 а§1о је Јозјр УЈзапопстб и гагпа угетепа 1тао јеНапаез! гагп1ћ пасНтака? ТЈтогеп зебепјет ћ 1с1г т 1ћ §1ауа о зебао је рокгећи На за поу о т зпа§от иуек ^гпоуа гаробпе јесЗап 1е 1зЦ зес1§1аузк 1 розао. Зозо пце пје§оуо 1те: т а јк а т и §а је Ца1а, Огиг1пка Кека, з1па је гуа 1а опако како зи Огиг1ги обУајкаНа гуаН зуе зстје ЈозНе. АН т а п је т и је о<1 ре 1паез! §о<Нпа ћПо, јо§ 12 1ео1обке бко1е и Оопји п 1је ргебао и 1ео1о§к1 з е т т а г ТИНза — ка<1а је зећ1 паНепио зуоје ргуо геуо1ис1о п а то 1те: Коћа, пас 1опа1ш ћегој го<1пе т и С пш је, 1е§епс1а т 1 јипак кој! рогек1о уосН јоз ос1 К и тћаће 12 Ера о .ОН§атези, розуесет биуаг пеутозЦ кећгоуа и б и т 1— ћогауЈзШ ћо§ОУа, пероћесНу1 јипак за ,§1а зо т кој 1 је ћига, изЦ та која зи из1а ћоија, Наћот којј је уе1аг’, ги ко т која је т а б 2а осЗзесапје ћШппШ §1ауа. КаНа је Коћа Оги§азуШ озеИо На К о ћ т а зпа§а јепја^а, а ћ 1<1га ро <1 иНагас пје§оуо§ таб а зуе поуе 1 пез1исетје, р г т д п о т а 1е, а оразпе гћо§ зуоје тпо§оћгојпозЦ, §1ирауе 1 петиб1е, аИ и р о т е §1ауе 1з1ига, Ика кој 1 зе т о г е з1отШ, роз!ао је ШсегаЉе. Коћа је ћ т јипак зетта гзМ ј

156

готап Ш ап , 1(Јеа1 1 игог т1а<И6и којГ уес и ргуој ггЈасЈовИ, гпа како с!а 12ађеге пајћо1је 18 габе, 1ако <1а пјеЈ»оу И т иуек роћеЛије’. Кас1а је т1а<Иб ро$1ао геуо1исаопаг којГ 12 озпоуа ћо6е <1а Ј2 т е п 1 вуе!, зћуаИо је <1а јака Језпјса 1 тИ оз! ћоеоуа п1зи јесИпо 51о је роГгећпо 81 ауозеб 1 ћШг1п1ћ е1ауа, јег т и зе ћ И га ројауЦа тпо§о§1аујја пе§о б!о је пјееоуа ргуа т 1 а <1оз1 тое1а сЗа рге1роз1ау1: БГиеазуШ — 5ћуаћу§1 па р га у о т тезШ , и ргауозЈаупот з е т т а г и ТШаза, оразпозћ ос! з!аге гећбце која ћ1роб1а21га пекд 1(1 еа 1 12Уап 2јуо1а као уге<1пјј1 о<1 21 Уо1 а, и арзЈгакЗпЈт тога1п 1т УгесЗпозИта па1аг 1 оргауЈапје аксч е — розГаје КШегадге ка<1 је сЈићоко р г о т к а о и 1зИпи сЗа оуај пуо ! п1је з1а<1ипјауа р е з т а о зразепји, уеб ћезотибпа ћогћа и којој је 1 з а т Во§ 12§ић1о (»1а^и, зигоуа ћИка и којој роће(Зије јаб1, зрозоћпШ 1 з т е Нј1. Тгећа ћШ уебНЈ1 о<1 Во§а 1 јаИ о<1 со^ека; пе поу1 Во&, пево котип15Нбк! па<1Соуек! М1асћ ЈозИ 1/ 1заг 1опоУ:б удсЈоуНо зае!е<1ауа озпо^и 1ји<1зко§ гШо1а и гезепозН <1а зе гпи, ћ1епји које је и зуош рп го<1пот зЗапји иуек 1 Уо1ја га тос1, а т о с зе зНбе зат о о зу а ја п је т у1азН. Зуе поуе 1 т л /е §1а^е газ1и з1о§1ауо,1 ћМ п, аН таз!е 1 зпа§а ВхидазуШја: за т а б е т и гис 1 згесето ?»а пе као Коћи, пе као КЈсегаЈгеа, уес за<1а као БауМ а; ОаУ1с!а ,о<1 паго<1а оћ1јић1јепоб’, ОауМа кој! је ић1о О оћја-

1а, ргуи ге§и1агпи уојзки и Јеги заИ ти озпоуао, бе!гсЗезе! еосНпа сагоуао, ГШзиејсе роћесИо, Моаћ1сапе, Атоп1сапе, 51пјсе, Е<1от1сапе рокопо роћипи госЗепое з т а Аћза1опа, кгу зуоје кп п, оЗкгго 1 и кг«1 и 2 и§10 , Р за1те пар1зао, Б а У1
157

гауега ве песе ропоуШ ако зи гауегеп1С1 зкгасеп1 га 81ауи; уеса је §гезка је<1по§ кгШоВ оз4ауШ и Нуо1и, пеео зШИпи петШћ §гезкош иђШ; Каг1ае1пи 1гећа гагогШ — рогибије Ка1оп 31агц1 Б ^ т^ з-капи ћо1ј§еУ1бке геУо1ис1је — к атеп па катепи пе 1гећа <3а оз1апе о<3 зЗаго^ ћиггоазков, отШауе1о2, ега-

<1апзко8 зуеЗа; п е т а таИ ћ перпја4е!ја, гпао је Коћа Лаујс! ШбегаЉе Ка1оп ОгибабуШ! К е т а таН ћ перПја1е1ја — ћо1је пе§о К оћа, №бегаЉе, ОауШ, К а1оп, Ш ћИо 1:ој1 <1гив1 за зе<1атп аез1о§1аУ08 1копоз!а»а — гпа СеИбт, о<3 беИка кој! зе то б е з1отШ, аИ зе зауШ пе т о г е п1каИа!«

МАКСИМИЛИЈАН, ДРУГИ ПУТ

МАКСИМИЛИЈАН:

. . . али ја више нимало, одиста ни тренутка не ,могу да издржим у тој јазбини! Опхрван сам смрадом и врућином, заглувео сам од Шампионове смирене, скрушене, а ипак патетичне тираде, скамењен сам променом коју још увек не могу да појмим. Шта се направи од човека, од оне громаде шкрте на речима која ћутањем заповеда — мислим, решавајући све време једну исту недоумицу: је ли луд тај старац у похабаном халату, или је он одиста схватио нешто што је мени недоступно? Је ли блесаво то што прича или је врло паметно, како ми се на тренутак учини? Али, какво је да је његово резоновање, ја у ћумезу не могу да издржим више ни трена. Нимало! Идем напоље. Дићи ћу се, изаћи без речи, да бих негде, на неком врло чистом ваздуху, у некој мртвој тишини, и то не одмах већ тек за неколико дана, покушао озбиљно да схватим Шампионова уверења — лућачка или не, суманута или промишљена, свакако нова; да бих појмио веру којом пошандрцали или просветљени, полудели или логични Шампион као ацетиленска лампа светли у овом смрдљивом ћумезу. Полазим према излазу без речи, али Шампион на мене не обраћа никакву пажњу. Он наставља да говори, гледајући према усправно постављеном сандучету на коме ме више нема. Чујем га да говори, обраћајући се и даље мени, и његов глас ме прати на путу према излазу, све док нисам изашао и винуо се у пространство чистог ваз-

162

духа неомеђеног Шампиновом и мојом муком. Дубоко удишем зелено пространсгво што ме је обавило и доносим неопозиву одлуку: заборавићу на Шампиона, макар привремено, макар следећих неколико дана- нећу га објашњавати ни себи ни другима! Објашњавао сам га довол>но, најмање годину дана: сам са жутим Рођом у канцеларији и киблом у самици, у миру и тишини полусна, у паузама убиствене монотоније истих питања, при пуној свести и у расплинутој стварности делиријума. Довол>но. Сувише с моје стране. Међутим, чим сам смрад истерао из плућа, ваздухом зеленог пространства умио подрумску, врелу влагу са лица, осетих да се у мене проклетог и против моје воље увлачи прича коју такође не волим; прича одавно готова, мртва, покопана испод бетонског пода жуте зграде у Кнегиње Љубице. Још увек љут на Шампиона, а сада и на самога себе, видим да ћу невољно, али детаљно још једном проћи кроз своју историју што је већ одавно завршена и сада постоји само као непотребна и смешна грба на мојим леђима. Из искуства знам да против агресивности успомена не могу ништа, осим да се љутим на моју већ толико пута доказану неотпорност и попустљивост. Знајући да је отпор узалудан окрећем се у правцу Калемегдана и Кнегиње Љубице, у правцу прошлости, и пуштам је као живу да ми приђе, потпуно јасна, мада изборана и остарела лица. Јутро је. У самицу су ме довели те ноћи, можда пет, можда шест часова пре него што су се врата ћелије отворила и пре него што је кроз њих, таман према светлој позадини ходника, ушао стражар са лименком кафе и великим комадом црног, гњецавог хлеба. Не каже ништа. Оставља доручак и без речи излази. Не кажем ни ја ништа, мада сам — потпуно будан на свом лежају, очију уморних од дугоноћног, грозничавог гледања у мрак — заустио већ да питам да ли је кафа заслаћена. Н а време схватих да је то

163

бесмислево. Комадешку хлеба, угл>енохидратску бомбу коју је стражар унео, не смем да поједем ни у току три дана, чак и када бих имао инсулина и шприц да га убризгам. Последњу дозу примио сам синоћ, следећу би требало да добијем за сат-два, па сам —констатујем са неким збуњеним задожхљством — у медицинском погледу тог влажног и хладног ћелијског јутра, првог у низу што ће уследити, нормалан. Још два до три сата бићу нормалан уколико не попијем кафу и не поједем хлеб, а до тада, до тада не знам шта ће бити; ни после тога, мада сам управо тим предвићањима испунио пробдевену ноћ. Нисам мислио на Радишу; ни на Шампиона; ни на Русе. Мислио сам, будан, грозничав од влаге и хладноће испод кратког и танког ћебета, мислио искључиво: како ћу разговарати са иследником уколико ме не позове одмах, пре него што ме моја стерилна гуштерача и испоштене ћелије организма без инсулина отерају у оно понижава|уће лудило што на уста шаље неконтролисана бунцања. Видим себе, у тој соби коју сасвим нејасно и неодрећено замишљам, очи у очи са иследником (великим, црних бркова, који говори ијекавски), видим себе морално надмоћног, иако везаних руку и изубијаног лица, и тада ме — неколико пута у току ноћи — облива хладан зној: чујем како му говорим да нећу да једем клупче суве вунице сувим устима и спарушеним грлом, јер ме то гуши, немам ваздуха; слушам себе како вапијем за водом коју ми не дају; видим себе како сумануто почињем да гутам храну коју ставе на земљу, као кучету, па као куче, везаних руку, лопоћем из тањира језиком, умрљана лица, али неспособан да се уздржим, те ми одједном хладна ћелија постане врела, поцрвени тамна пред мојим очима, стид ми запали слепоочнице и сасуши једњак тако да се оно мало пљувачке што успем да сакупим по пгуштаво сувим непцима и деснима, заглави у пролазу, опоро зариба по суженом грлу.

164

Тако је велики стид у мени, заправо не ни стид него страх од стида, бојазан да ће ми после дати инсулина и оставити ме да живим са срамном успоменом на себе недоличног, да све остале стрепње те ноћи и јутра не успевају да стигну до мог разума. Тек један велики, монолитан ужас, тек та слика, та визија понижења заокупља сву моју машту упркос разуму, упркос свести да би било паметније мислити о варијантама у којима нећу бити беспомоћан, али свакако дужан да дам одговоре на питања што ће ми, свакако, бркати иследник на ијекавском поставити. И коме бих могао да испричам, чак и да ми се та прилика указала, ко би могао да схвати и да поверује, да не посумња како кокетирам када кажем да сам најсрећнији тренутак у животу доживео, не у свом детињству, како то бива, не на акцији Кучево—Бродице, рецимо, не приликом ослобоћења Београда, наравно не у сексу у коме ниигга нисам никада доживео, него баш у сивој затворској самици, тог влажног ћелијског јутра после ужагрено бесане ноћи. Ево једне баналности — истине коју сам открио тада: мада садржи неке обавезно исте елементе, срећа се увек појављује на друкчији начин, не понавља се два пута и може да буде последица било чега на свету: несреће, лепог дана, патње, врло често лажи, смрти, неправде, бола, било чега. Било је око осам чаоова, сат су ми одузели, као и шприц, инсулин, марамицу, нешто ситниша из џепа, али ипак мислим да је било око осам чаоова ујутру — управо време да примим, можда и свих 50 јединица због узбудљиве ноћи што сам је претурио преко главе, када су се врата ћелије отворила и стражар ми је (исти онај што је унео угљенохидратску бомбу уместо доручка) сада службено и мрзовољно рекао: — Ајдемо. Није морао ништа више да каже. Знао сам шта то значи. Знао сам да ћу прибран и достојанствен погледати брку у очи, да ћу му мирно

165

и надмоћно одговарати на нитања, трезвено, аргументовано, неконформистички, спреман на све последице које етика и самопоштовање захтевају од правих људи. Срећа је највећим црквеним звонима лупала по мојим ушима, трештали су затворски ходници, лупало је моје скојевско срце, тријумфално кликтало због победе тако гласно да ни смутљива, подмукла, једва чујна свест о будућим испитивањима, после првог на које ме воде, није могла да умањи велико славлл у мојој малој, измученој души. Знао сам тада: макар на првом састанку са иследником понашаћу се достојанствено. И то је нешто. Представићу се као што треба. Неће бити клупчади вунице, нећу кукумавчити за водом, нећу причати делиричне глупости! Тог дана, свакако не — а после — нека буде после шта буде. Ево и друге истине која је, понављана вековима, морала да ггостане банална и тако стекне важан предуслов истинитости: само велика срећа може да се преобрати у праву несрећу. И то сам дознао тог затворског јутра, тек десетак или двадесетак минута касније: цео судбински круг у непуном сату живота једног обичног, малог, идеологисаног дијабетичара. Соба је била сасвим обична, ни испод ни изнад мојих очекивања: писаћи сто и две дрвене столице са наслоном; једна за њега, друга, насупрот ове, за мене. Дугачка клупа уза зид. Поред клупе, у углу, вешалица и на њој висе кожни капут и кожни качкет. Лево креденац, али не од дрвета од кога су направљени остали канцеларијски комади намештаја, него фурниран, очигледно узет из комплета мебла што је у друге сврхе служио, граћански се башкарио у некој угледној и масивној трпезарији. Прозори дупли: на унутрашња крила, која су отворена према соби, рајснеглама је причвршћен плави, избледели пакпапир; кроз спољашња, затворена, видим гвоздену решетку а кроз њу слепи зид светларника. Стојим лицем према прозору и чекам шта ће да се деси: хоће

166

ли или неће, и када ће да се иокрене ситан, мршав човек у раму прозора, лећима окренут према мени. Коса му је јарко црвена, врат пегав, има на себи браон сако, превелик за њега, тако да му се фатирана рамена сливају низ руке, а рукави покривају готово целу шаку. Панталоне су му плаве, од истог материјала као и сако, само друкчије боје — јединог материјала и једине две боје које се у то време још могу наћи по прашњавим и празним излозима Београда. Како минути пролазе, расте у мени све више недоумица: шта да радим? Да седнем? На клуиу или на столицу? Да кажем: „Добар дан?“ Да се накашл>ем? Да уврећено изаћем из собе? Да му добацим нешто духовито и заједљиво како би одмах знао с ким има посла, тај уображенко у браон сакоу и плавим панталонама? Од многих замисли не остварујем ниједну. Стојим и ћутим, осећам како буја у мени нелагодност што пролази време и прави тренутак да се нешто достојаиствено и значајно учини. А он, Роћа (никада нисам више дознао о њему, ни презиме, ни звање, ништа осим тог, вероватно надимка, којим сам чуо да га ословљавају), стоји и гледа у светларник. Да је жив, да није лутка из излога, са рићом периком на глави, видим само по томе што му се шаке, прекрштене на лећима, нервозно и несвесно стежу и опуштају. Чудно су, упадљиво ситне, и однекуд ме, сасвим апсурдно, сећају на оне главе уроћеника што се иарочитим процесом после смрти умањују до величине јабуке. Песнице су му отприлике толике, недорасле, али нису црне и смежуране, као стармале, у пепелу печене уроћеничке лобање, већ врло упадљиво беле и глатке, и чврсте, и нервозне, видим, мада само допола вире из предугачких рукава. И када је већ очај почео да ме хвата што толико дуго ћутим, неспособан да се одлучим за праву реченицу и поступак, а време пролази и све је неприкладније оно што је требало да учиним спонтано и сигурно чим сам ушао; и када је он

167

осетио да је дошао прави гренутак и да су његова окренута леђа постигла жељени ефекат (све ми то пролази главом, истерујући из ње моју малопређашњу сигурност и срећу) баш када треба — ћубре, помислих — Роћа се окренуо: — Седи — каже, бело ме гледа жутим очима и показује на моју столицу. Можда сам неправедан према себи. Можда и нисам могао да учиним било шта више и боље у тим околностима, можда, коначно и нисам изгледао тако глупо и бедно како ми се то, накнадно, мазохистички расположеном, увек чинило. Где сам, уосталом, погрешио тог првог јутра? Тек изишао из такозване велике среће? Неспреман за Роћу? Без икаквих знања о иследничким ситуацијама? Храбро је било од мене што сам пошао према столици крупним корацима, желећи да се у чврстини мог хода наслути чврстина мог карактера, што сам усправно сео, ноншалантно прекрстио ногу преко ноге; храбро зато што сам ипак сумњао да је све то довољно: да је корак заиста достојанствен, пребацивање ноге преко ноге заиста немарно. Али, шта сам могао друго да учиним него да седим и осећам Роћу који је зашао иза мојих лећа, и ту, нем, чекао — знао је он тачно шта, знао сам и ја. Па ипак, нисам могао да спречим бујање нелагодности у себи, нервозу, готово хистерију која расте у ишчекивању његовог првог корака, прве речи, било чега, нечег што ће ми дати прилику да се понашам, говорим, браним се, нападам — радим за себе и против њега. А он ћути, ћути иза мојих лећа. И у једном од миленијума једног од еона, ја почињем да говорим, неупитан, сам од себе, дугме је неко у мени, злобник и моћник неки, притиснуо. Говорим, говорим, говорим, лудим од сопствених, глупих, непотребних речи, али говорим и даље, реч се преко речи саплиће, и хтео бих, али не могу да се зауставим. Непроспавана ноћ, велике припреме за тај тренутак, то што ћути, или што има жуте и ретке бркове, а не црне, што је ситан, жгољав, широких

168

јагодица и уске браде, риђ, јадан и бедан а не грмаљаст ијекавац каквог сам га целе ноћи замишљао — не знам, можда ме је то спречавало да прекинем монолог који је, игго дуже траје, постајао све глупљи и бесмисленији, све срамнији и недоличиији. Шта бих дао да га макар сада заборавим, када већ онда нисам успео да га скратим! Не могу. Сећам се сваке речи. Почео сам релативно нормално. Протестујем, рекао сам, или већ нешто у том смислу, што ми је одузет шприц и мој лек. Када власти мисле да знају толико о мени — довољно да би ме лишиле слободе — морале би знати и то да сам јувенилни дијабетичар и да ми без инсулина нема живота. Одузети ми шприц и лек, значи осудити ме на смрт без суда и могућности да се браним. Све у свему — није лоше. Мучи ме мало, док говорим, то што не знам да ли ми је глас довољно чврст и да ли је протест преоштро или преблаго формулисан, пошто у том тренутку сматрам да не би било лоше мало тактизирати с њима док ми не врате шприц. Лако ћу им после показати ко сам ја и шта умем! Лако ћемо ми после, мислим у себи и смишљам како да наставим. Мећутим, само што сам завршио прве, уводне реченице, чуо их, замислио се над њима — одједном, као гром из ведра неба погаћа ме посред чела страшна, ледена мисао: па ти си, будало, пре него што је тај ж ућа у плавим панталонама изговорио иједну реч, пре него што се уопште потрудио да наће пут до твојих признања, ти си, идиоте, сам, без питања, открио своју најслабију тачку! Једино што ми је пре тог првог састанка било јасно, у шта сам био уверен, односило се на карактер наших односа: знао сам да ће то бити надметање два интелекта, сукоб две политичке концепције, супротстављање различитих аргумената, а у таквој врсти сукоба веома је важна психолошка предност, надмоћ која и не мора да буде у снази доказа, већ у њиховом редоследу, начину на који' су изнети, тренутку у коме су употребљени. Потпуно ме је

169

зато збунило изненадно сазнање да сам врло лоше одиграо отварање, и било ми је јасно да морам одмах још нешто рећи што ће поправити моју позицију. И баш то није ваљало: да нешто морам рећи, и то брзо, одмах — то сам знао; шта би требало да кажем — појма нисам имао, па сам тако почео да говорим било шта. То је објашњење. Ту је била фатална грешка. Реч је стизала реч, још се из једне реченице не бих извукао, а већ сам, распричано упадао у следећу, блесавију, очај ми се пео у образе, дрхтавицу истеривао у слепоочнице, чак и зној у моје увек суве дланове; згрожен и поражен слушао сам своје брбљање, али стати нисам могао — као да је савршено независан од воље, језик је причао док је цело моје биће хтело да заћути, макар и заувек, али одмах, тог трена да умукне. И тако сам све потанко објаснио Роћи: како сИаће1еб теШ ш з представља неспособност ћелија да метаболишу угљене хидрате а зна се, способност метаболисања угљених хидрата је основни процес везан за већину, ако не и за све ћелије ткива. Вероватно је то особина коју је човек наследио од својих једноћелијских предака, и то сам му рекао и још га обавестио како моје ћелије немају ту способност, па ми је зато дозвол>ено да узимам само 150—200 грама угљених хидрата дневно по шеми: 1/5 за доручак, 2/5 за ручак и 2/5 за вечеру, уз обавезно уношење путем инјекције (то „путем инјекције" нарочито сам нагласио, нек зна) 25—30 јединица инсулина завионо од интерпретације теста толеранције гликозе. А интерпретација тог несретног теста никад није поуздана па, како је врло важна, може да буде пресудна у лечењу. Роћа нем. Еути. А ја настављам: друг сигурно нема појма о томе, али може да се распита и сазна да није решење у престрогој дијети или гладовању, јер екстремно ограничење угљених хидрата доводи до наглог смањења тежине, до кетозе и до појачаног

170

дијабетичког процеса. Да не говорим о томе (па му однекуд кажем: „Драги мој колега"), ваљда зато да бих га тако понизио! Идиот — да не говорим о томе — а говорим, говорим, дах не узимам — како лечење треба да се усмери, наравно, помоћу режима, који болесника одржава макар приближно агликозуричним, према одржавању здравља, среће и нормалне ухрањености. Роћа ћути, не миче се. Бар да сам овде стао! Него не! Какви! Причам из све снаге, све брже и брже, причам прозору, светларнику и Роћи, кога не видим иза мојих лећа, како ја од затворских власти не очекујем да ми донесу срећу (јадан покушај да будем саркастичан) али захтевам да ми обезбеде основне услове за живот. Па ми се оно „захтевам" учини преоштро, те настављам сувише понизно, о томе како бих другу желео само да објасним, сигуран сам, разумеће ме — не тражим привилегован положај, већ, једноставно, најједноставније: уколико без инсулина поједем комадешку хлеба какву сам добио за доручак, а нека ми верује друг иследник да је у њој било најмање триста грама, ја ћ у наоигурно добити капиларну гломерулосклерозу, после чега ми не гине дијабетичка кома, и као крајња последица — смрт. На реч „смрт“ и моје велико, најискреније задоволлтво, Роћа ме је песницом опалио у затиљак и ту је био крај трагичног круга: из велике среће пао сам у несрећу, тако велику несрећу, влаетитом кривицом, да ми је ударац у затиљак дошао као с!еиз ех тасћ1па, еурипидовско избављење из ситуације која не нуди никакав излаз. — Не сери — рекао је кратко мој бог из корпе и позвао стражара. — Води га — изустио је гадљиво. Сав посран, очајан, страшно постићен бех спроведен натраг у ћелију. Револуционар по задатку, комуниста по идеологији, затвореник по друштвеном статусу, сисар са хипергликемичним и гликозуричним поремећајем метаболизма, остав-

171

ши сам склупчан на кревету два сата је плакао као мало дете, потпуно уништеног поноса, лишен сваког самопоштовања. Сутрадан коначно схватам да наши састанци неће бити надметање два интелекта, ни сукоб две политичке концепције, ни психолошка борба за превласт. Када сам, опет, око осам часова ујутру сео на столицу, Роћа је без увода рекао први пут ритуалну, званичну, магичну реч: — Признај! А ја, који о ритуалу у том тренутку још не знам ништа, дознајем да о њему све знају неке заборављене, резервне ћелије мозга, да се у соковима молекула од којих сам састављен безбедно сачувао прави, савршено тачан одговор што су ми га у наслеће оставили преци: — Немам шта — кажем и гледам окер-рћастог Роћу право у његове жуте зенице. Оно што нисам умео да смислим јуче, уз онолики напор и причу, само од себе је дошло дан каоније. Природу односа мећу нама, Роћа је недвосмислено утврдио, лишавајући ме тако великих мука на којима сам се налазио само дан раније. Све се зна, главу не треба лупати: ни говора о сукобу два интелекта. Тако је почело и ја се заправо почетка само и сећам: тог првог, и, већ мање јасно — другог сусрета са жутим Роћом. Само та два догаћаја постоје у мом памћењу као поуздано и уочљиво издвојене целине, које имају свој почетак и крај (што свакако нису почетак и крај неких других сусрета са њим), окружене стварима, мислима и покретима који сигурно не припадају неком од неименованих и неидентификованих, многобројних седења на мојој столици већ су се одиграли баш онда и онако како то и данас јасно памтим. Сигуран сам зато да ме ни на првом ни на другом ислећивању Роћа није питао ништа што би ме доводило у прилику да размишљам о одговорима. Првог дана је само рекао да „не серем" и био заиста у праву опомињући ме на пристојност, по-

172

што је то било управо оно што сам радио пред њим, срамно разголићен до последње гломерулосклеротичне ћелије мог организма. Сви остали дани мог боравка у Кнегиње Љубице сливају се у дугачак, бескрајан комад времена, испуњен многим детаљима са саслушања, али нераспорећеним у појединачне сусрете са Роћом, многим мислима, чији редослед ни поред најбоље воље не могу да утврдим; халуцинантним ноћима, тренуцима релативне свесности пошто ми дају, с времена на време, трансфузију и инсулин; делиричним гломерулосклерозама и дијабетичким комама. Они можда знају, али ја заиста не памтим по коме су ме систему, којој логици и распореду враћали мећу живе и поново пуштали да потонем у мутне воде бесвести, у којима гутам клупчад суве вунице и говорим неке речи што постоје, ваљда, код њих забележене, али које су сасвим мимоишле мој разум и меморију. У полуделом дану био сам део полуделог дана, једино што се у полуделом дану може, и једино што у њему вреди бити; функција неумитних процеса који се у дану одвијају, обавезан и пасиван полудели чинилац полуделе стварности — сумануте дечје игре која се одликује великом озбиљношћу и невероватном сталношћу и конзервативизмом. Сталност је најважнији принцип, камен темељац ритуалне граћевине у којој се одвија бесконачни обред полуделе религиозне секте. И док је затвореник (а претпостављам и стражар, и мишеви из темеља жуте зградурине жутог Роће, и командант затвора, кибле и столице, магационер и кувар, ходници и самице, све док је иједан камичак грандиозног, полуделог концентрациоНог мозаика) свестан полуделости ритуалне схеме која својом канонском логиком одрећује протицање полуделог дана — све дотле обред заправо не мож е да почне. Све док сам био кадар да себи, делиричном, поставим питање: шта то ја радим у тој ћелији, зашто лепо не узмем капу и не изаћем из те куће у Кнегиње Љубице, какаве ја везе имам

173

са Роћом и што је он мени уопште потребан, каква је то игра и за чије бабе здравље ја морам да је играм. Аругим речима: све док нисам схватио суштину полуделог дана и чињеницу да он не познаје традиционалне заблуде цивила и граћана о човековом месту у космосу, и да се, пропуштена кроз полудели дан, редефинишу сва начела на којима се у школама и у пристојним породицама толико инсистира — све дотле сам био на пакленим мукама, изуједан погрешно поставл>еним гштањима, дужан пред властитом савешћу, мучен претходним знањима и принципима, забринут над утиском који ћу оставити или над часношћу свог поступања. Мећутим, ритуална сталност полуделог дана чшга своје. Врло брзо схватио сам да се полудели дан одвија по принципу понављаних секвенци из неког обредног филма: човек од бандере на левој страни улице прилази бандери на десној страни улице. Када јој приће, он одмах почиње поново са леве стране улице да прилази бандери на десној страни улице. Последњи корак који учини истовремено је и први корак који ће учинити на путу измећу две бандере. Промене нема. Крећући се праволинијски, човек измећу две бандере ствара ритуални круг. То је све што треба знати. Човек, као и увек, излази из ћелије, креће лево да би прешао уски ходник, степенице и трем, а уски ходник, степенице и трем прелази зато (другог разлога нема, можеш да мозгаш колико год хоћеш) да би сео да своју столицу која је невероватно близу. постављена пред пар Роћиних ситних, жутих, то зн и ч аво сјајних очију, надохват мале, тврде песнице која удара без најаве и разлога, у чему и јесте полудели разлог због кога удара увек у место које је од раније поврећено и крваво, па зато Роћа узима крпу. Гадљив, смирен, испражњен кроз ударце, брише крваву шаку, прст по прст. Увек исто гаћење, увек иста крпа, увек иста краткотрајна бол и вечити страх од следећег ударца који се ни на који начин не може избећи,

174

јер је и он део обреда. Исти ходник, исти смрад, иста смирена отупелост која у влажној тами после повратка у ћелију највише од свега личи на блажену срећу, исти свет у коме нема промене, вечит, траје одувек и неће се завршити никада; етапе круга које се увек и све уливају у исти круг. Дан долази после ноћи, али није њен узрочник, већ део ритма који је трајнији од времена и прет•ходи му, старији од историје, културе, цркве, календара, цивилизације, пошто их он све одрећује: кибла се празни пошто је напуњена, из истих разлога због којих после зиме долази пролеће, после батина ручак, после једног дана други на истом кружном путу по правој линији измећу две бандере, измећу окрета улево и пута ходником до моје столице у Роћиној канцеларији или до жртвеника ЕшаШоз бешоп-у. Ко може да заустави долазак пролећа, другог дана? Моја затворска ћелија је она земља без светла, насељена сенкама, око које тече река Океан одвајајући затвор (једину полуделу реалност) од непостојања које влада свуда около зачараног круга. Нема промене у земљи окруженој Океаном, нема промене мислио сам, не, нисам мислио — знао сам да нема промене изван схеме полуделог дана, јер је полудели дан једино пгто постоји и бесконачно се понавља творећи круг који је ритам — ритам коме је од свега што можемо да наслутимо најсличнији ритуал: раног устајања, батина, обредног захтева „Признај", и катехизичког одговора „Немам шта", ручка, ћелије, и пристајања без питања на неумитност круга. Један круг око моје столице, други круг око моје столице, трећи круг око моје столице, па онда, негде иза мојих лећа неопозиво окренутих свету, Роћа застаје, мали, рић као пакао, танких костију, превеликог сакоа, сав од жила и ноктију, упалог стомака, напет до прскања, ж рец крволочног срца чије се црвено пламсање види кроз сужене отворе његових жутих зеница. И ма колико изгледало невероватно, тачно је да је мећу зупчаницима полуделог ритуалног ме-

175

ханизма било готово немогуће мислити о конкретним стварима, о нечем што иије моја затворска земља окружена Океаном. Мислио сам, наравно, и на Злату, и « а Радишу, и на Шампиона и на злоје политичке дилеме, али сам тренутке одвојене за свет изван обредно затвореног круга доживљавао као краћу, као посезање за нечим што ми више не припада, као малу и недоличну световну тајну једног, за цео живот замонашеног редовника. Погрешио сам јутрос улазећи у Шампионову јазбину: није он ништа схватио, није схватио да је његова сумануто доследна робијашка одисеја не само стварна у смислу који догаћаји добијају преко курве историје, већ да је робијање осмишљено и изван нашег цивилизованог памћења, да је логор природан амбијент за нашу врсту, да је премлаћивани затвореник нормалан представник људи као и поп, аутомеханичар, судија, секретар извршног комитета централног комитета или било ко други. Нисам ја на робији, и не бије ме Роћа, због неке грешке коју сам починио у оном првом животу. Није једноставно могуће да се цела ова ствар збива због састанка са Шампионом на пропланку Кошутњака, због мог разговора са Златом или због Златиног разговора са Радишом. Сувише је озбиљан, сувише темељан систем, сувише примарна основа на којој почива обред полуделог дана да би такве детињарије могле неког да уведу у зачарани круг једне аутентичне егзистенције, у свет чија су правила перенијална, друштвени договор и подела посла савршено прецизни, све полуге механизма тако логично усклаћене да читава схема мора имати основу у човеку из оног далеког тренутка у прашумској магли најранијег детињства прерационалног бића, тренутка у коме је рћекапггориб егесШб постајао оно што ће после тога човечанство бити. Иелија, Роћа, кибла, делиријум, грацилни пројектил од слоноваче — затвор, јесте облик живота сгворен тачно по човековом обличју. Ништа друго што постоји није

176

слично људима ни мање ни више од полуделог дана мећу полуделим недељама историје. Знао сам тачно због чега сам доспео на моју столицу пред Роћиним жутим очима, мада, наравно, то Роћи нисам хтео да признам, зато што је такав закон полуделог дана и што је то моја ритуална дужност у спровоћењу робијашког обреда. Било је довољно да слушам пажљиво питања која ми поставља Роћа, да проведем две недеље у заједничкој соби са осталим затвореницима и да саберем два и два, па да схватим зашто сам само ја у самици, зашто ми се толика пажња указује, чему имам да захвалим што ме третирају као појединца у гомили истих, за батине одрећених. Ништа њих нисам занимао ја, ни приближно агликозуричан једног дана, ни потпуно делиричан другог. Као до лањског снега било им је стало до мојих размишљања и закључака, до мојих уверења, политичких симпатија и приватних антипатија. Стрпали би ме, не размишљајући, заједно са свим оним учитељима, начелницима који су хтели да буду министри и министрима који су хтели да буду над министрима, са кукавицама и занесењацима, шпијунима, црногорцима и првоборцима у исти фургон, не бринући уопште о томе што би у Бакар на Јадранском мору стигао мртав, са скореном белом пеном на устима. Њих је занимао Шампион. И ја сам схватио да ћу добијати помало инсулина, да ће ми, кад постане јаоно да умирем, убризгавати мало туће крви у вену, само док верују да им могу рећи нешто о Шампионовим везама, са Русијом или са неком тајном простаљинистичком организацијом у земљи, која уместо нашег Тита, може неког другог да довене на власт. Нисам се бојао смрти. Још у четрнаестој, петнаестој години знао сам све о себи: у нашем купатилу у Фердинандовој, где ми је Радиша демонстрирао онанисање, схватио сам да је то једна од ствари коју у животу нећу искусити: знатно раније помирио сам се са чињеницом да никада нећу јести као остали свет, ни играти се као сва

177

друга деца; нешто касније дознао сам из поузданих, научно прављених америчких статистика да јувенилни дијабетичари живе у просеку око тридесет година, уколико преживе пубертет. Било ми је јасно да Димитријевићи завршавају свој ход кроз ратове, збегове, свињце, касабе, магазе, високе школе и градове, да окончавају своје постојање у мени истањеном од дијете и затрованом од оријенталне крви која се, изгледа, пропуштена кроз филтер цивилизованости, згруша и поквари већ у трећој генерацији чистих гаћа и пломбираних зуба. Врло рано сам стекао свест коју други стичу знатно касније или никад: конкретно, стварно, готово чулно сазнање да нисам бесмртан, да се питање живота и смрти само од себе решава у корист смрти, чим се отворено, разложно и поштено такво питање постави. Ја сам питање поставио и одговор добио много пре него што сам упознао Роћу и жуту зграду у Кнегиње Љубице. У осамнаестој години имао сам знања која зрело човеково доба тако битно одвајају од филозофског дечаштва и младости. Већ у тим годинама сам увелико изашао из инфантилности у којој многи проведу цео живот: умру верујући да је смрт нешто што се дешава само другима. И зато се, мада годину дана у њеном првом суседству, нисам бојао смрти ниједног тренутка, знао сам да се умрети мора и да то није најжалосније у човековом животу. Схвативши шта Роћа хоће од мене, нисам почео да глумим човека који нешто зна, али неће да ххризна, зато што сам желео да сачувам живот. Нисам чувао моју измишл>ену тајну зато да би их уцењивао за инсулин и трансфузију. Заиста не. Мада делиричан, био сам свестан да из зачараног круга у Кнегиње Љубице нећу изаћи жив чак и кад би се на време појавио Исус, и када бих ја неким случајем био Лазар. Из лудог дана се не излази, јер нема куда из њега да се изаће осим у смрт или у други луди дан. Здравље ми је било уништено, муке које сам трпео биле

178

су веома велике и разлог због кога иисам умирао упркос свему, уколико није у оној блесавој и необјашњивој тврдоглавости живота у нашим дамарима и ћелијама, био је у мом делу задоволЈСтва на који сваки учесник ритуала има право, у мојој малој освети коју сам припремао творцима и жрецима полуделог дана. Ја сам, наиме, знао нешто што они нису знали: знао сам да не знам ништа о Шампиону, свакако ништа о ономе што би њих могло да занима! Јер моја прича је врло једноставна и банална, верујем чак баналнија од приче било ког учител>а или начелника из фургона којима се крдо транспортује до Јадранског мора. Прича бескрајно глупа, тако апсурдна да се сасвим лепо продужила у апсурд и гвоздену логику полуделог дана. Једног јутра, у септембру (таман сам се спремао да поћем на први час последњег разреда у гимназији) зазвонио је телефон. После дуго времена поново сам чуо Шампионов глас. — Шта радиш, Макоимилијане? — пита. — Ето — кажем — ништа. Спремам се у школу. — Остави школу, Максимилијане — рече и заћута. Чекам како ће наставити. — Ствар је важна — каже. — Крени одмах према Хајдучкој чесми. Од ње десно, када се попнеш степеницама, води путел>ак. Иди путељком триста метара узбрдо. Доћи ћеш до пропланка. Ту седи и чекај ме — рече Шампион и спусти слушалицу. Телефон учини једно, у целој соби чујно и мистериозно: клик! Остављам школу. Крећем одмах и стижем до Хајдучке чесме за педесет минута. Пењем се путељком триста метара и долазим до пропланка. На врх брда Шампионово обличје, његов три-са-два изглед природне појаве у зимском шињелу што каљав по доњем рубу сеже готово до ципела, Шампион везан за блато Кошутњака, израстао из њега тако неопозиво да га са ивице пропланка, на

179

којој сам застао, не разликујем од суседног храста; његову велику главу са лавовски разбарушеном косом од околних крошши громадних дрвета, а његово чворугаво лице од неког старог пања, некад, давно, невешто искасапљеног тупом секиром. Накнадно мишљење је лажно мишљење: могу ја сад да мислим о мени на ивици пропланка и Шампиону споменички подигнутом у његовој средини, што год хоћу, да се смејем или плачем, да се ругам или дивим, да презирем или обожавам оно што сам некада ценио или ниподаштавао: без значаја је. Онда кад сам га гледао, уграћеног измећу неба, земље, шуме и ваздуха, природну појаву мећу природним појавама, имао сам само једну, ону, бившу памет и само сам њоме могао да расућујем и мислим. Мислио сам да је Шампион величанствен, да чак и ја растем у очима неке непристрасне вечности зато што се налазим заједно са њим на тајном састанку, одрастао човек са одраслим човеком који је некад, једном, тако исто позивао на састанке и давао задатке мом херојски погинулом (или за двадесет сребрника продатом), фантастичном Војину. Никакве, ама баш никакве везе нема седи старац из смрдљивог ћумеза, са Шампионом који стоји насред пропланка и чека да му прићем, два су то различита човека која само неком чудном случајношћу личе један на другог. Не пружа ми руку — мени засталом у подножју Шампиона, мени смртно озбиљном, главе забачене уназад да бих га гледао у лице — већ ме позива да седнемо на велико обаљено стабло које је у рубу шуме што окружује пропланак, мало заклоњено ретким дрвећем, тако да ни онај који би наишао у овај забачени део Кошутњака не би одмах приметио наше присуство. На све је, очигледно, мислио, али изгледа да није докраја смислио шта треба да ми каже, или макар како треба да почне таш и разговор, иако га је сматрао веома важним. Седи Шампион поред мене, гледа преда се и ћути, добрих пет минута ћути, као да је за-

180

боравио да сам поред њега и да смо у Кошутњаку зато што нешто треба да ми саопшти. Ја се, наравно, не усућујем да нарушим тишину, било питањем било разговором, па тако у муку седимо на обал>еном балвану све док Шампион не поче да говори. Никада толико и никада ни издалека тако интимно Слишковић није разговарао са мном, а почео је тако споро и тако издалека да ја до пола разговора нисам могао ни да наслутим у ком правцу, до каквог закључка жели да доведе дугачку, готово исповедну причу коју је као монолог замислио: — Од тог сусрета са Павелом Фјодоровичем Јудином — започео је причу негде из средине Слишковић, све једнако гледајући пред себе, помало љутитим тоном или толико озбиљним да се чинило како бес или мрзовољу речима прикрива — има неких осам месеци, почетком фебруара ове године срео сам га у ходнику „Борбе": — Как поживаете товаригц Слишкович? — иита Јудин. — Ничего, помаленвку, товариш К)дин. — одговарам. — Вб1 сеичас оченв занвтн? — Не оченв, работа может подождатБ. — Ну так, поидемте ко мне на чашку чаго. Настолшего, русского. — Ну раз так, поидемте к вам на чашку чак>, товариш К)дин. Знам ко је Јудин, не мора то Шампион да ми каже, зна то цела Југославија: уредник За трајни мир, за народну демократију, листа који је покренуо Информбиро одлучивши да редакција буде у Београду, а да јој на челу буде баш Шампионов Павел Фјодорович, јчовек моћан, делегат СССР-а у Информационом бироу, несумњиво први у рангу мећу совјетским представницима код нас, члан партије од 1918.,

181

добитник Стаљинске премије 1943. године за рад на „Историји филозофије", кандидат за члана ЦК !— трешти му биографија као плех музика! А када су стигли до његове канцеларије у анкеру „Борбе" — прича даље Шампион — Јудин се одједном опасно смрачи, постаде замишљен и забринут. Каже Шампиону да не жури са закључцима, да га погрешно не схвати, нипгга он конкретно не траж и од Слишковића, само га обавештава, као партијски друг партијског друга, мора му, њему, свом саборцу рећи да постоје поуздани подаци о идејном скретању неких истакнутих руководилаца у „Борби". Није важно о којим је друговима реч — то ми Шампион за сада неће рећи — важно је да ни Јудин ни његов помоћник из листа За трајни мир, за народну демократију (мада тај друг урећује и сталну рубрику „Борбе" — „Кроз Совјетски Савез") .не могу да доћу до информација о том скретању, а Слишковић може. Па онда Јудин каж е Шампиону: — Сталин оченв, беспокоитсн о К)гославии. Он не равнодушен к судвбе КЗгославии. Сталин хочет знатв и МБ1 ему обазанБ1 сказатБ. М бг ему АолжнБ1 сказатв. Слаже се са њим Шампион, каж е му да му не може ни рећи колико је истим бригама опхрван, реч му је из уста узео товариш Јудин. Њихове партије су партије комуниста, њихове земље су братске земље социјалистичког табора, циљеви су им исти — победа светског пролетеријата, па морају заједнички и деловати. Све је разумео Шампион: — Н у да, а понвл, товаршц Павел Федорович. К тоже заметил. Все размвгчилосБ — каже — угасло револЈоционное пламв, мешанское чудовише разинуло паств проглотитБ нас хочет, а мб!

дискутируем, Село гори а баба се чешл>а, если ВБ1 знаете о чем н думаго. Није знао друг Јудин ту пословицу. Допала му се. Двапут је поновио замишљено: — Село гори, а баба се чешља, да, да, — село горит а бабка причеснваетси. Поннтно. У нас народ говорит: змел стела хвост чтобв1 голову сберечБ. Зто ведБ похоже, товариш Слишкович, правда? — Так точно, товаршц КЈдин — каже Шампион. — Евде чаику, товаршц Слишкович? — Спасибо, Павел Федорович. — Сахарку, голубчик? — Немножко, т о л б к о немнож!Ко. Тако, уз чај, реч по реч, дођоше бога ми и до последње партијске казне којом је Слишковић кажњен, до његовог смењивања и пребацивања из Агитпропа у редакцију „Борбе“. Моли Јудин Шампиона да му све исприча, све га занима, ништа нек не изостави, партијски друг све може партијском друту да каже. И прича Шампион све, атмосфера приона, срдачна, комуниста разговара са комунистом, годинама се, каже ми Шампион, тако не разговара у нашој партији, кликће Шампиону срце, олакшао као да је скинуо велики терет, тешку мору одагнао, прича као да пева! Ту Шампион, ако се добро сећам, зачас застаде, диже се са брвна и поче замишљено да корача испред мене. — А зар ти не би, Максимилијане? — пита ме, настављајући и шетњу и серију питања. — Зар ти не би рекао другу Јудину, да је тебе питао? Зар је требало нешто прећутати? ,Моје‘ и ,твоје‘ не постоји у комунизму, па нема ни моје ни твоје партије — комунисги су једно! Зар не мислиш и ти тако, Максимилијане?

183

И не покушавајући да смислим шта мислим, нити да сазнам зашто ми све то Слишковић прича — мени, дечаку са којим једва да је разговарао до јуче — ја сав напор усредсрећујем на то да лицу дам израз који би био на висини ситуације, па брзо одговарам: — Свакако. — Ја сам му све и рекао, — каж е Шампион. Рекао му је да већ одавно осећа опасност, као пси и мачке земљотрес, тако је осећа. Рекао му је да смо ми земља сељачка, примитивна, на нивоу првобитне акумулације и да је та економска основа још у рату почела да одрећује ниво идејне свести у покрету. Многи нису ни за реч комунизам чули када су нашим редовима приступали. Није тај народ Шампион ценио. Јудину их описује као сплашене и смрдљиве, у ћурацима и гуменим опанцима, вашљиве бошње, каже, србијанске гегуле, распричане дјетиће (а ја мислим како ли је то на руски превео) — уроћеници, каже, са племенском етиком, нешто романтичних ћака из граћанских породица, по неки Јеврејин, банда сељачка, углавном, кожу је дошла да спасава, голи свој и јадни живот, а не револуцију да диже. А они су их све примали, све који су хтели да доћу одмах у елиту уврштавали, покрет очас постаде етихија сељачка у којој се као у блатњавој бујици тек понегде држи понеко острвце идејне чистоте. Крастава дечурлија голишавих гузица, краве и козе, грмаљасте женетине по збеговима које као циганске черге вуку за собом — спровод, каже Јудину, спровод, а не колона револуције! Објашњава му затим како је схватио да је оно што недостаје Југословенској партији — Бриселско-Лондонски конгрес СКП(б), дакле II конгрес, и донекле III конгрес СКП (б) на којима је Лењин јасно разграничио своје ставове од мењшевичких, схвативши сву важност питања партијског чланства и

184

дилеме: примати све симпатизере или само проверене и идејно зреле. А друг Јудин преко пута њега, замишљен, миран, тек понекад једва приметно климне главом, или отпије мало чаја, или се удобније на столици намести, али ништа не говори. Не прекида Шампиона. С великом пажњом слуша, па се Светозар потпуно охрабри и све му о својим партијским казнама и смењивању исприча. Прича о његовим казнама била је доста дуга и врло хаотична. Међутим, док је њу причао као да је потпуно заборавио на мене и као да је само себе подсећао шта је све Јудину говорио. Морам признати да ми је и онда, мада страшно збуњеном због изненадне и тако неочекиване Шампионове поверљивости, помало сабласно деловала ситуација — ја на балвану, изнад мене плаво небо, дрвеће које тек почиње да жути, влаж на земља пропланка по којој великим корацима, театрално и неспретно у исти мах, корача грдосија Светозар причајући причу којој једва разазнајем главу и реп, јер Шампион бира из ње само неке детаље, док друге подразумева и прескаче. Поред тога, то што је несвестан мог присуства и то што прича није мени упућена испуњава ме све време великом нелагодношћу, па сам најслабије запамтио управо тај део кошутњачког разговора. Ооновних ствари, наравно, ипак се сећам: Први пут је кажњен у партизанима због левог скретања када је својеручно убио једног командира зато што се швалерисао. Изричући казну, Шампиону су у грешку урачунали и једно раније стрељање — неких кулака који из свог сељачког брлога нису са бригадом хтели да крену за Босну. Мучно је због те казне Шампиону, увређен је, али ипак мора у себи да призна да је пушка — пушка ове док пуца за партизане, мада се већ тада боји да је то парола која добија рат по цену пропасти револуције. Али схвата да је

185

пушака мало, и да су потребне револуцији, а да његови поступци ратнике из строја терају, схвата да не могу без репоња, па се мири некако са казном, верујући да и они који га кажњавају заправо немају ништа против стрел>ања бедника који усред офанзиве има времена за швалерацију. Не кажњавају, мисли у себи Шампион, другови њега, већ му због других казну изричу, граћане и репоње заваравају, па Светозар, утучен, ћути и гура, пристаје да буде жртвени јарац, пример за углед, како тада мисли, демагошки уступак који је потребан покрету. Зато му друга казна утолико теже пада јер њу не може никако да објасни. Да ли интересује друга Јудина, да није сувише одужио, пита Шампион, да га не гњави детал»има? Ништа не зна Јудин, а све га занима, нека Слишковић само прича, дуг је дан, каж е Јудин. И ја видим да је Шампион сасвим, потпуно смео с ума да заправо мени прича причу, да се разговор са Јудином одавно завршио, видим да је сасвим заборавио зашто је у Кошутњак дошао, па миран и погружен, јпотиштен због нечег, уплашен, саблажњен, чекам када ће из прошлости у стварност да се врати. А прича ми је од раније позната, тада само чујем непгго више детаља. Крајем 1946. прочита Шампион у локалним цетињским новинама вест о бакалину који је откривен у краћи: од неуких сел>ака, већих репоња но што је сам, са својом бакалском памећу, на превару је буд зашто узимао тачкице, за њих куповао робу па је онда по баснословним ценама продавао. И све то — подвлачи Шампион, скреће пажњу другу Јудину — у земл»и пуној сакатих бораца, гробова и порушених кућа, босоногој и социјалисгичкој, у народној земл>и — зеленаш народ пљачка. Можда би преко тога Шампион и прешао, љут и огорчен, али распамети га сасвим одлука суда: усранци судски осудили га само на три године затвора! И мучи то Шампиона данима, мисли, како то, богаму, зашто тако, мајку му.

186

Разговара са друговима, али они као да ништа у тој вести не виде: мало је, три године је мало, кажу, и пређу на неку другу тему, питају шта ради увече, хоће ли до клуба, ништа Шампион не разуме! Пресретне Црног, све му исприча, а Црни: — Мало је, три године је мало, него, требало би што пре завршити анализу и донети смернице, може ли до сутра? — Завршићемо, радићемо и ноћу — каже Шампион, али целу ноћ на бакалина мисли, па сутра ујутру уместо у канцеларију, он на Цетиње запуца. Одржа им говор: морал је или чврст или није морал, или је оно што их је као покрет одржало кроз четрдесет година постојања, или је чисти граћански формализам, изигравање правде кроз труло либералистичко поштовање закона! Чији је то закон, пита се Шампион, закон бакала и црноберзијанаца или закон пролетерски који од контрареволуције чува социјалистичку земљу радника — и тако цео говор који је Јудину одржао (или можда и није, откуд знам) Шампион себи понови, са/мо га наглас преда мном немим, на балвану, тужним и уплашеним колико и цетињски комитет који после Слишковићевог говора натера суд да одлуку преиначи у: смрт вешањем. Признаје Јудину: би како је он хтео — обесише бакалина. Вукашин Поповић се звао. Извршење је Шампион лично, против законито, поспешио и погубљењу присуствовао, у Цетињу је остао док све није било обављено, а када се вратио у Београд — партијска комисија већ формирана. И ту, кад Шампион помену партијску комисију, Јудин га прекиде: — Кто бвхл в комиссии, дорогои мои Слишкович? Каже му Слишковић, једног по једног, а он

187

их све записа и док пише говори замишљено и брижно: — Ну так, значит так: Симич, Потрч, Митрович, значит Митрович тоже 6 б 1л , з т о интересно, значит в коммиссии бмли Митрович и Потрч, зто оченв, оченБ интересно, просто напросто замечателБно. — не каже више ништа, али види Шампион: има Јудин разумевања за његове ставове, нешто ће предузети, дал»е више не може, до дувара се догурало! Тако се и растадоше Јудин и Шампион. Оде Слишковић пресрећан, осећа да је кроз разговор са Павелом Фјодоровичем нешто покренуо, на правом месту рекао шта треба. — Ну товаршц Слишкович, увидимсн. Заходите, не стеснаитесБ, приходите всегда, когда считаете нужнвш. — Согласен, товаршц ЈОдин, зто мои обизанНОСТБ.

— Конечно, ВБ1 правБ1, товаршц Слишкович. Зто наша обазанностБ. Иде улицом Шампион према овом стану у Палмотићевој и као да први пут, после дуго времена, дише чист ваздух. Урадиће Јудин, мисли, јавиће где треба, сам је тавариша Стаљина поменуо, обавестиће о стању ствари, интервенисаће Џугашвили! Не види улице Шампион, као што ни мене на балвану не види док занесено прича — сада застао у шетњи, загледан у крошње дрвећа — није Шампион у времену у коме постоји тог надахнутог тренутка после разговора са Павелом Фјодоровичем, већ се пред њим као фатаморгана јасних ивица и чистих слика појављује будућност, ту је, на дохват руке, недвосмисленија од стварности коју не примећује око себе. Види Шампион Београд: исти, исте зграде* исте улице, али друк-

188

чији сасвим после речи што ће из Кремл»а стићи. Биди још даље — види Југославију из својих пролетерских онова, земљу радника украшену фабричким димњацима што у иедоглед прекривају индустријализовану и електрификовану социјалистичку заједницу. Сви људи су обучени исто, скромно и комотно, иема перја и паиерја за повлаштене, нема разлике и луксуза, пролетерска једноставност се у свему осећа. Престаје трка за парама, вилама и аутомобилима, нема шљокица и парфема, други идеали су у очима милиона људи који ударничким и несебичним радом граде светлију будућност. Нико не живи за благоутробје, него за блиставо сутра. Они који нису дорасли циљевима револуције што се несмањеном жестином наставља и у мирнодопским условима, издвојени су у поправне домове. Много их је у почетку, али много је и прљавих послова које треба обавити. Раде у градској чистоћи, фабрикама са нездравим испарењима, опасним рудницима, тако да за радничку класу остају само они послови који доликују човеку и рад чине највећим задовољством. Постепено, како бивају преваспитани, и они стичу привилешју да се укључе у друштвену заједницу, постају равноправни чланови друштва., Млади вредно уче и још вредније раде, заснивају срећне и здраве брачне заједнице, организују слетове и радне акције, живе пуним животом. Затим Шампионова визија постаје сасвим практичарска, буди се у њему организатор, аштпроповац — укида се омладинска организација, јер нови нараштаји, колективно и стручно васпитавани од малих ногу, улазе право из пионирске организације у Народни фронт или К.ПЈ. Партија је прочишћена, смањена, у њој су само одабрани, најелитнији кадрови, највећа је част сваког граћанина, животни је сан сваког радника да постане комуниста, али се перспектива за развој ником не затвара: чак, теоретски, и неко из поправног дома може за живота да догура до члана

189

партије. Има неколико таквих случајева, свима служе за углед, о њима у више наврата пишу новине (једне једине за целу Југославију) али штампају се у вишемилионском тиражу и бесплатне су, под најстрожом контролом најодговорнијих људи. Ред влада беспрекоран, плгширање је савршено, ситни сељачки посед је сасвим нестао, а са њим и сељак — цела Војводина, Мачва и Семберија су један једини, велики колхоз који по унапред утврђеним таблицама, према броју становника и потребама, производи таман довољно: нема расипања, сви живе скромно и здрав о . . . и још штошта, не могу свега да се сетим, свих благодети социјалистичког раја који је Шампион тог дана видео у визији, али чини ми се да је ту, баш кад је стигао до расипања, велики Слишковић одједном, одиста нагло и неочекивано, прекинуо причу, и као да се враћа са неког далеког пута, коначно погледао у мене на балвану, мене потпуно одузетог од дугог, непомичног седења. Сећам се као данас — гледао ме једно време празним погледом, можда изненаћен што ме ту налази, па затим полако, одједном спласло, смирено, резигнирано одмахује руком, брижљиво подвија пешеве дугачког шињела и седа на балван. Зури преда се, па онда измењеним гласом, тише, из сасвим друге интонације од оне у којој је протекао његов једночасовни монолог: — Како су се даље развијале ствари, знаш и сам. Друг Јудин оде из Београда, за њим и остали совјетски стручњаци, официри, сви — мишеви остадоше коло да воде. Вукашина Поповића, бакалина цетињског, црви су већ појели, али су се Вукашини намножили, кафом у зрну и чоколадом из Швајцарске, енглеским штофовима и фрижидерима партијски морал избушили, кола покуповали, у вилама се ужирили, по курвинским креветима се размилели да надокнаде пгга су у рату пропустили. — П аодједном дрекну— Као да

190

су се за половче пичке борили, јебем ли им, да им јебем мајку бакалску њихову! Али тај последњи узвик сасвим га је исцрпео, са једне стране, а са друге као да је са њим завршио свој приватни излет у неке прошле дане и да се, ево баш сада, враћа мени и свом кошутњачком задатку: — Ствар је озбиљна, Максимилијане, а времена имамо мало — каж е ми пословно. — Не би требало да будемо вићени заједно. Слушај добро шта ћу те питати и одговори ми по савести и убећењу, јер су велике ствари на помолу. Ту за тренутак застаде. Ја га гледам одоздо, после сат времена укочио ми се врат од неприродног положаја, мало ми се манта у глави, али се не усућујем још увек да спустим поглед са његових усана. — Шта мислиш — каже свечано — о Резолуцији Информативног бироа комунистичких партија? Коначно спуштам главу. Гледам у земљу и пропуштам великом брзином кроз памет све што сам доживео и мислио у току протеклих десетак недеља (од оног врелог дана код Нересничког тунела на прузи Кучево—Бродице, када смо преко радија први пут чули невероватну вест), до тренутка када сам са олакшањем. из чисто физичких разлога, спустио главу и загледао се у мекано кошутњачко тле испод Шампионових стопала. Шта мислим о Резолуцији? Шта сам мислио? Као и обично у тој ролни филма о мом животу, прво долази сцена са Радишом, која, пролетевши брзо кроз моју главу, ипак не прескаче ниједан детаљ разговора што смо га водили пред његов полазак за Москву. Радиша ми тада изгледа недостижан. Мада му је тек осамнаест година, ни пуне две више него мени, изгледа као момчина од двадесет; бркат је озбиљно и мушки, а ја тек мало забрљан по врху браде и зулуфима; он борац, рањеник, ја пионирски руководилац одговоран за културни рад у нижим разредима

191

гимназије; ја обичан ђачић коме професори још увек говоре ти, а он полазник вечерње школе заједно са војничинама, партизанчинама, командантима и борцима пред којима су сви професори мањи од маковог зрна. Све те предности добијају једну димензију више, готово мистичну и застрашујућу, тога дана у нашој дечијој соби у Фердинандовој, док Радиша и ја пијемо кафу а Гуга и Злата послују по стану припремајући нашег војника за пут. Велика је ствар већ то што партија и народ шал>у Радишу у Москву на школовање. Видети Москву, својим очима гледати сва она чуда која из прича знамо о престоници социјалистичког света, чудесног, невероватног града у коме младићи играју гопак, а једре девојке се весело смеју док наука и удружени рад, колективизам и једна кост постижу невероватне резултате — већ је то довол>но да забезекне сваког. Чути оно пгго ми је Радиша саопштио у великој тајности, терајући ме пре тога да се два пута часном скојевском речи закунем на ћутање, чак је и више него што један шеенаестогодишњи активиста може да поднесе: Радиша, са групом проверених другова одлази у Москву на школоавање у централној школи НКВД-а. Ни он не зна ништа више, ни колико ће школовање трајати ни шта ће тачно учинити: све је обавијено велом потпуне конспирације па ћу, излајем ли се пред неким, настрадати и ја колико и Радиша зато што је одао партијску и државну тајну. Не питам га, наравно, зашто ми је то рекао, али знам да бих био спокојнији кад у ту тајну не бих био упућен; не зато што се бојим да бих некоме могао испричати тако важ ну и конспиративну ствар, већ зато што је борба против непријатеља социјализма тако важна и компликована да светогрћем сматрам и то што сам ја, мада ноуздано ћутљив као гроб, упућен у делић велике и непојамне мистерије што се зове Озна, НКВД, Удба — чудне и надасве моћне комбина-

192

дије слова које и најпроверенијима сатерују страх у кости и присиљавају их да са великим поштовањем, увек упола гласа изговарају ове иазиве. Све док ми Радиша није рекао да полази у ту школу, ја сам на неки наивни начин веровао да ознаши заправо и нису л>уди свакодневног обличја, да немају проблеме и навике какве имамо ми, остали, већ да су више нека анонимна, свуда присутна сила која се обзнањује на свемоћан, натприродан начин, стижући увек на време и где треба, имајући увид и у догаћаје којима није присутна, чак у мисли л>уди пре него што су изговорене. Без обзира на велико поштовање према Радиши, које је ова вест само учврстила, чињеница да је удбаш један човек, и да је тог човека познајем, да седим са њим и пијем кафу, некако је умањила недокучивост те невидљиве силе, свела је на нешто познато, па зато мање застрашујуће и моћно. Мистификација је била тако велика да сам се у присуству тајне коју ми је открио Радиша, тога послеподнева у Фердинандовој, осећао онако како би се осећао неки уроћеник из Малезије, из недоступних дивљина Аустралије, из амазонских прашума, кад би се пред њим одједном отеловило оно што са страхопоштовањем назива арунгвилта, вакан, оренда, маниту, мана, а о чему и не покушава да просућује у својој верничкој покорности магијским оилама изван његове моћи. Вернички покоран, одједном сам својим очима видео социјалистичку арунгвилту, својим рукама опипао партијску маниту, и као неки неверни Галилеј, ставивши руку у рану, сам себи рекао: ипак постоји! Тако је тајна и тако страшна била ствар коју ми је Радиша саопштио да смо обојица одмах затворили очи и побегли од блеска оренде започињући разговор о приступачнијим и обичнијим стварима. Сећам се да смо, измећу осталих тема, поменули и једну која није баш била на правоверном нивоу тог свечаног тренутка, али се уву-

193

кла у нашу причу, била први пут гласно изречена, па зато ваљда и остала тако живо урезана у моме памћењу. Неко, не знам да ли је то био Радиша или ја, поставио је хипотетично питање: када би био у ситуацији, наравно невероватној, да неко од нас двојице мора да бира хоће ли спасти Стаљинов или Титов живот, а тако се, рецимо, кобајаги наместило да обадвојицу не можемо спасти, шта би учинио? Памтим врло добро, тачно памтим врсту нелагодности коју осетисмо у сусрету са том дилемом, јер је дилема Стаљин или Тито морала да буде разрешена на штету једног или другог. Сећам се полутамне и полупразне дечије собе, Радише који полако и замишљено, надланицом одмиче шол>у кафе испред себе ухваћен у незгоди из које може само једним одговором да изиће у чему и јесте природа незгоде. Сећам се и тога да сам ја био тај који очекује одговор, јер је Радиша позван да одговара на ту врсту питања, и, наравно, сећам се шта је рекао Радиша и шта сам рекао ја. Пошто је далеко одгурнуо шољу, врпољећи се на столици, Радиша каже: — Па, Стаљина, он је важан за цео свет. Несвестан, у тренутку када је почињао игру (ако је он био тај који је хипотезу измислио) да ће питалица добити овако незгодне призвуке, осећајући неправду у томе што се ја не изјашњавам, већ чистих руку гледам како он извлачи дебљи крај, Радиша се набусито обрецну на мене: — А ти? — Не знам — кажем — ипак Тита. Он је ипак наш. Даљи ток разговора сам заборавио, али није нимало случајно што сам се, суочен са Шампионовим директним питањем, прво сетио овог догаћаја и дилеме што је као тамау, градоносан облак пројездила измећу мене и Радише. Две значајне, две велике ствари одиграле су се у мом комунистичком развоју: својим рукама сам опи-

194

пао и својим очима први пут видео арунгвилту због чега је она, како већ с мистеријама бива, одмах изгубила један слој своје мистериозности и недокучивости; и први пут сам замислио ситуацију у којој је могуће жртвовати Сталина; схватио да постоји контекст у коме бих се одрекао Тита. После оваквих искуетава ни богови више нису оно што су били пре него што их човек, макар и у лућачкој хипотези, види као немоћне. Змијица ме је пецнула, појео сам јабуку са опорим укусом јереси тако да од тада врло конкретно знам како се осећао Адам када је први пут видео голишаву Еву азијатски искошених очију и великих, опуштених, тако чувених бркова испод носа. Једном проваљена, макар и на нестварном плану, бреша у бедему мојих уверења постајала је све шира. Током следећих месеци све чешће сам хватао себе како мислим логично, а не религиозно. Нису то биле неке значајне ствари; у сваком случају моја размишљања нису била таква да би водила према неким капиталним закључцима већ и зато што се нисам усућивао да идем даље од питања што се прокријумчари кроз брешу, али се у мени не оплоди, него само остави за собом неки нејасни мутљаг нелагодности, неку малу муку коју пљувачка спере из тренутно загорчалих уста. Гледам филм, рецимо, гледам га нормално и као што треба, па се одједном у биоскопском мраку пробије до мене змијица и сиктаво каже: то је глупо. Мећутим, ту је крај. На томе све и остане. Кад изаћем из дворане и почнем да разговарам са друговима о томе шта је филмски уметник хтео да каже, сиктави глас се не чује, већ је умуљан у ону масу нелагодности што, притионута дијафрагмом, мирује на дну мог стомака. Или питање језика. Иако не сасвим свестан да то чиним, ја сам се после ослобоћења трудио да говорим друкчије него што сам говорио раније. Осетио сам да многе речи које употребљавам једноставно не спадају у речник социјалистичког

195

свста, па сам их, после извесног времена, с малим напором изоставл>ао. Не знам, рецимо, најобичиије речи као што су: пријател>, лизеза, људски род, милихброт, зачарати; без везе, речи без значаја као: сета, фантастично, женствено, нежно, кишица, кафица, уопште деминутиви. Кад сада мислим о томе, чини ми се да је много више било оних речи које није требало употребл>авати него оних које су биле проверено прикладне за те дане и разговоре. Међутим, постојала је једна велика олакшица. Уместо да изостављаш погрешне, што није лако — заборавиш се па кажеш — постижеш готово исти ефекат ако много употребл>аваш праве речи, којих је било мало, па их није било тешко запамгити. На нарочитој цени су биле речи као: домаће слуге, конкретно, религиозна кукумавка, натчовечански напори, идеалистичке воде, с песмом на уснама, негативна појава, пауперизација сел>аштва, раме уз раме, па глаголи — шибати, изврћи, поприпазити, поразмислити, разоткрити, дотући, повезати се и развезати се. Од велике корисги била је н употреба неправилних граматичких облика и дијалекатских акцената: не партија, него партија, не другови и другарице, него друговидругарце, не разумеш, него разуми,јеш ти мене. И у свему томе ја нисам налазио ништа ни чудно ни неприродно. Једноставно сам се трудио да што више правих речи убацим у свој језик, и да што више погрешних избацим из употребе. Сећам се чак, да сам после ослобоћења почео врло пажлшво да слушам Радишу пошто се испоставило да његов говор још обојен провинцијалним шумадијским акцентом и лексиком сасвим одговара жаргону који је у моди, и ја сам тачно тахо о њему судио: не као о провинцијалном говору него као о језику л>уди који су револуцију изнели на својим леђима. Од њега сам преузео и затим стално употребљавао неке изразе, рецимо узречице: „велим", или „у ништа", уместо „ни у шта", па „срце му његово" или „кој га јебе".

196

И онда одједном, без неког очитог разлога, усред скојевског састанка, и баш кад сам ја узео реч под неком од тачака, змијица се увуче у уво и просикће: „Немој да се ачиш, говори нормално" — каже и нестане. Ја застанем, али наставим д а се ачим, мада ми то (осећам ја, а осећају и други) ипак не иде тако лако од руке: ипак се види да ја „употребл>авам" неке речи без спонтаности која краси једноставан партијски језик осталих другова. Ни један од тих догаћаја није био нарочито значајан, па ни на један не бих могао да укажем прстом: ето, захвал>ујући њему почео сам да схватам. Чак, са сигурношћу могу да тврдим како још ништа нисам ни схватао: сгимо сам ствари, које раније нисам запажао, почео сада да прнмећујем. Тако је то ишло неко време, и богзна како би се даље развијао однос измећу змијице и мене да није дошао 30. јун 1948. године и „Борба" од тог датума са изјавом Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Још пре него што су стигле новине у бригаду, чули смо саопштење преко радија, али ми оно некако није било довољно уверљиво. Свакојаке претпоставке су ми севнуле кроз главу: од ћачке — да се неки друг из разглаоне станице зафркава, до завереничке — да се неки скривени непријатељ, империјалистички агент, увукао у зграду Радио-Београда и по нарећењу из Лондона или Њ ујорка прочитао онај невероватни текст како би у правоверни народ унео забуну. Много су ми поузданије деловале новине: ту лепо пише, црно на бело. Три дана сам читао и прочитавао „Борбу" и три дана су ми се отварале очи. Четвртог дана мој идеолошки метаболизам почео је да функционшпе на нов начин. Редослед чланака у тој најзначајнијој „Борби" мог живота, није одговарао редоследу догаћаја. Напротив, одмах сам приметио да је он по неком полуделом плану окренут наглавце. Прву, другу

197

и трећу страну заузимао је „Пројекаг програма Комунистичке партије Југославије". Био је то текст мање-више нормалан за оне који не читају са лупом у руци и увом у кулоарима на највишем месту: „Под руководством Комунистичке партије Југославије извојевао је радни народ Југославије одлучујућу победу у народноослободилачком рату над фашистичким завојевачима и домаћим издајницима", итд., итд. Па редом: капитализам у коме са једне стране више расте армија незапослених, а са друге развој технике води смањивању потражње за радном снагом, дакле, стално се продубљује криза капиталистичко-империјалистичког друштва; у теоретском делу је још спајање научног социјализма и радничког покрета, па се онда прелази на историјски поглед о империјалистичкој борби за нову поделу света 1914— 1918 — ланац капитализма пуца Октобра 1917. у Русији, онда 1/6 света постаје социјалистичка. Затим се помињала стара Југославија, бездушна експлоатација, априлски слом, напад фашисстичких хорди на СССР, народноослободилачка борба, натчовечански напори и беспримерно пожртвовање, једном речју други светски рат и миродољубиви табор са Совјетским Савезом на челу, учвршћење и изградња народне власти, братство и јединство Срба, Хрвата, Словенаца, Црногораца и Македонаца, социјалистички преображај и унапрећење поллпривреде и културно подизање села уз обезбећење строгог придржавања принципа добровољности при ступању радних сељака у задруге, место и значај Народног фронта, Синдиката, Народне омладине, Народне армије, АФЖ-а, Народне технике у народној држави радника, сељака и поштене интелигенције, и на крају учвршћивање независности Федеративне Народне Републике Југославије и учвршћивање и даље развијање свестране трајне сарадње са Савезом Совјетских Социјалистичких Република. У багремару сам, удал>еном око километар од логора. Седим испод дрвета, у сенци која ме слабо

198

штити од подневне јаре. Недалеко од мене је сељачка хомољска кућа. Утиску да је мртва и напуштена, доприноси и једно трбато, голишаво дете које се, лено и безвољно, тихо игра у прашини, и Влаиња крњавог носа, његова мајка ваљда, која се с времена на време појави у дворишту и опет ишчезне у запуштеној кући. Насртљива мува стално ме прекида у читању и размишљању. Мрави ми се увлаче у сандале. Сваки час, како се окренем, боље наместим, опече ме нека трава по руци или ми се нешто суве и смрвљене земље наспе у рукав акцијашке блузе. Неудобно ми је, природа ме избацује из себе као страно тело, али не предузимам ништа да бих се од ње одбранио. Пуштам је да ме пецка. Читам. И мислим. Мислим на Војина зато што на њега мислим увек када у моме уву зазвечи сиктање мале змијице. Мислим све по реду: како је Војин приступио револуцији надрастајући класу којој припада и везујући се за најпрогресивније снаге овог историјског тренутка. Васпитан у духу граћанског либерализма, буржоаског порекла, болестан и неприкладан за послове које намеће покрет, заправо неспособан за ратовање, поготово партизанско, он ипак одлази у шуму. И гине. Гине херојски. Извршавајући задатак. Гине зато да би на прекретници две епохе отерао у цик трајања наше породице која је четрдесетих година овог века била у коначном цаку према линији историјског развитка. Радећи против интереса своје класе и својих сопствених, мој мали отац пасуљаете главе надраста себе за читаву људску главу и за једну комплетну дијалектичку супротност: жртвујући себе, он историјски спасава мене. У мени је наш крај, захваљујући Војину частан колико и наш почетак на почетку прошлог века. Ми умиремо да би нова класа и нашом помоћи почела да живи на историјској позорници. Ја сам залога. Ја сам оправдање оног што се догодило на трошарини: задња реплика над гробом Димитриј евића, Димитријевић који соојим скојевством, вером у

199

радничку класу, иисањем парола и учествовањем на акцији Кучево—Бродице, језиком који тек учи над мртвим јунацима завршене драме оправдава своје постојање, Фортинбрас који прича људима причу о сјајно завршеном животу једног дијабетичара, једне усахле породице и једне класе. Мој отац Војин учинио је све; мени је остало само да згазим змијици главу и да енергично окренем петом. Толико могу. Не слушам змијицу. Окрећем четврту страну. Преко свих шест стубаца „Изјава Централног комитета Комунистичке партије Југославије поводом Резолуције Информационог бироа комунистичких партија о стању у Комунистичкој партији Југославије". На истој страни су још два чланка: „Изјава Централног комитета Комунистичке партије Југославије од 20. јуна 1948. године упућена заседању Информационог бироа" и фантастична „Одлука Централног комитета Комунистичке партије Југославије о искључењу Андрије Хебранга и Сретена Ж ујовића из КПЈ" — Прилог 1. Прилог један се наставља и на петој страни, на којој је и Прилог 2. и, на крају „Резолуција Информационог бироа комунистичких партија о стању у КПЈ". Садржај свих ових историјских докумената углавном знам (чуо сам их раније преко радија) али сада први пут запажам њихов наглавце постављени, полудели редослед. Прво је била Резолуција, па су због те Резолуције и оног што је до ње довело искључени Хебранг и Ж ујовић, па је КПЈ одговорила, 20. и 30. јуна, па је на основу свих догаћаја направљен нови пројект и, када би полудели дан поштовао хронологију, тим редоследом је требало да се рећају и чланци. Али јок: прво долази оно што је на крају — одговор КПЈ и програм, а на крају долази оно са чиме је све почело: Резолуција. Ваљда тако треба, мислим, одједном уморан испод багрема, загледан у крњаву Влаињу, која из дрвеног корита просипа прљаву воду у двориште, у трбато Влашче, у прашњав и бешуман, мртав ваздух, у природу засталу

200

и занемелу иод подневном јаром. Ваљда тако треба, мислим, одједном лењ као и околина, потиштеи као оно голишаво дете у прашини дворшшта, што плаче безвољно, тихо, уморно, као да га мрзи, или исто тако апатично и без живота ћути под врелим хомољским сунцем. И мада мислим да тако треба, ипак почињем прво да читам оно што је на крају — Резолуцију. Кажу да сутрашње „Руде право" доноси на првој страни вест о заседању Информационог бироа у Румунији. Ништа не разумем, трудим се и не успевам да одговорим на питање: откуд ми знамо још од јуче, шта ће „Руде право" у Прагу донети на првој страни сутра, ако се све то догодило прекјуче — у Румунији? Мећутим, опег знам да тако треба пошто је тако, и да има неко ко о томе мисли: другови Костов из Бугарске, Слански из Чешке, Завадски из Пољске, Ракоши из Маћарске, Деж из Румуније, Палмиро Тољати из Италије, Жданов, Маљенков, Суслов из СССР — сви заједно окупљени у Букурешту да би преко прашког „Руде права" једногласно искључили Југославију из свог елитног информационог друштва; или другови Тито, Билас, Кардељ, Ранковић (у том редоследу 30. јуна 1948) који су према тврћењу оних из Букурешта, у последње време по свим основним питањима спољне и унутрашње политике узели неправилну линију што значи: одступање од марксизма-лењинизма, издаја правилне политике СКП(б) и радничког покрета у свету, издаја радничке класе Југославије од стране Тита, Кардеља, Биласа и Ранковића — по информационом редоследу. Свашта су радили у последње време: нису дошли на састанак Бироа на који су позвани, клеветали су СКП(б), допуштали недостојну политику срамоћења совјетских војних специјалиста и дискредитовања совјетске армије, полицијски су пратили и надзиравали совјетске стручњаке, па чак и друга Јудина, представника СКП(б) у Информбироу. Хебранга и Ж ујовића су избацили из партије и ухапсили зато што су бра-

201

нили СССР од „безочних напада Титове клике", која Југославију води у империјалистички табор. Црни ђаво им није раван, помислим па читам дал>е. Читам шта су Хебранг и Ж ујовић скривили: обојица су били против Тита (што је са становишта Информационог бироа заслуга), обојица су саботирали петогодишњи план, а Хебранг је поред тога био шовиниста (хтео Срем за Хрватску), гестаповски шпијун и издајник који је провалио партијску организацију за време рата. Ни ову двојицу, мислим, неће ни кожне гаће спасти. Коначно читам изјаву нашег ЦК и видим да у свих осам тачака Информациони биро није у праву него је у праву наш Централни комитет; Руси лажу, а Костов, Деж, Завадски, Слански, Тољати, Жданов, Маљенков и Суслов су непринципијелни и контрадикторни. Помишљам да ни Информационом бироу нема спаса — погрешио је много и да сам користио своју главу знао бих, некако сам чак и онда знао да је погрешио одиста: никада беднији упишани Стаљинови сателитчићи, читав планетарни систем окреће се око Сунца с брковима, цео дечји вртић у један глас пева уњкаву мелодију, али змијица сикће, не да ми да гледам па и >не видим, не да ми мира, говори озбиљно, дубоким мушким гласом, у сенци багрема. Сада, Максимилијане, каже, више не можеш да кажеш: ваљда тако треба — рече и нестаде у пукотини сувог тла за сва времена. Остадох сам са питањем на које се мора одговорити. Али, још не одговарам. Мислим на питање, али уместо да тражим одговоре, ја бесциљно читам (шесту, последњу страну феноменалне „Борбе": „У Народном позоришту се даје Руско питање Симонова, а у Југословенском драмском Рибарске сваће Голдонија"; у малим огласима: „Тражи се стилска соба за рад. Пожељно ренесанс. Само у одличном стању и уметничке израде. Траже се

202

персијски теписи. Јавити се телефоном 22-016 од 7 до 14 ч.“, читам и: „Зашто су југословенски веслачи напустили такмичење у Будимпешти", видим да се у биоскопима даје Тимур и његова чега, М иклухо Маклај, Алишер Навој, Здраво Москва, Адмирал Нохимов совјетски филмови, Седми вео, енглески филм, Јадници француски филм, Славица домаћи филм, филмске новости бр. 126, и дознајем да је сунце 30. јуна 1948. године изацхло у Београду у 03.55 минута, и да ће заћи тог истог дана у 19.27. Знам све. Прочитао сам целу „Борбу", па ми тако није остало ништа друго него да мислим о Титу, о Војину, о Стаљину, о Шампиону, Русији, .Тугославији и себи — први пут о правим стварима. Мувам се следећих дана по логору као утвара, блед, неспособан за рад, осим културно-просветни. Будим се ноћу и одлазим у штаб да још једном прочитам како су органи државне безбедности шпијунирали Јудина, или како су руски обавештајци врбовали наше граћане за НКВД. Неко велико гаћење ми се увукло у уста, као да сам добио жутицу — непрестано ми је мука. Гутам пљувачку да бих смирио мутљаг ускомешан испод моје контролне дијафрагме. Шприцам се редовно. Урећујем зидне новине и тумачим дневну штампу Бјеличкој бригади сељачке омладине. Враћам се у Београд и одлазим у Језерско, лежем у кревет, устајем из кревета, разговарам са друговима и Гугом или Златом, све време притиснут једном реченицом коју нећу да чујем,. опсесивном формулацијом што ми дивљачки пробија бубне опне док ручам, ходам, спавам: о нечем сасвим другом је реч, *Маки, схвати, схвати Маки, схвати будало! Све је нормално и као што треба, велика риба још једном хоће да прогута малу, о томе је реч, о људима је реч, сети се да је у историји увек о власти била реч, сети се цркве и спа* љених јеретика, сети се тамница и ттосмртних светаца, схвати будало да кугла земаљска •није црвенн кутак у твојој гимнвзији!

203

То више не говори змија, то говорим сада ја, али као ни змију раније, нећу сада ни себе да чујем. Други проблем ја решавам: све је то можда тачно, али још увек мислим — тако мора да буде, и велики ме срам изједа зато што сам уверен да је за све крива класна грешка у мени, то што труло, димитријевићевски либералан нисам кадар да надрастем себе историјски превазиВеног, како је то Војину пошло за руком, већ ме муче питања која се пред класу у успону никако и не постављају. Можда су поступци неморални, али да ли је морал оно што ја под њим подразумевам? Можда лажу, али зар се то не сме чинити у интересу вишег циља? Тачно је да је то понижавајуће детињасто, али зар сам ја, приближно агликозуричан, импотенгни спарушени изданак на осушеном сгаблу — појава озбиљна? Зар ћу сада, пошто сам већ толике вештине савладао да бих био досгојан Војина и способан да извршим свој породични и историјски задатак, сада када сам у Скоју савладао већ први курс партијског језика, помало чак смрдљнв у акцијашкој блузн и способан да се не згадим над пет недеља неопраном порцијом Јолета Мајмуна, која у скореним наслагама чува успомену на цео наш акцијаш ки јеловник, зар ћу сада поклекнути? Уопште не мислим о томе ко је у праву, потпуно заокуиљен неиадном и тоталном, дезинфекцијском дезидеологизацијом која је прогутњала кроз моје нартијске вене остављајући за собом пустош: ружну, граћански неспособну, меку празиину и погмулу муку у стомаку које ћу, до краја живога морати да прикривам правим речима, предавањима у Бјеличкој бригади и пажљивим читањем дневне штампе. Стид постаје мој стални пратилац — коначно схватам да нисам оно за шта се издајем, да сам несгтособан, мали граћански бедник којн ће тек уз велику лаж успети, како-гако, а у основи траљаво и никако, да обави дужност коју су му Војин, историја и судбина иаменили. Радим и даље све што треба, али сада са

204

дефинитивном свешћу да то радим само због других, чак и без оног минимума вере коју сам раније налазио у самообмани. Пратим развој уписа народног зајма, читам редовно рубрику „Против неправедних оптужби и клевете КПЈ“ , прораћујем све материјале са Петог конгреса, читам разне одговоре и ноте, „Руде праву", Маћарској, другу Вишинском, Румунији или Албанији. Савесно то радим, ред по ред, смишљам и реченице које на састанку треба рећи, али увек се видим како читам, смишљам и увек замишљам неку бесполну и волшебну, непрестано, и у сну и на јави, присутну партију која контролише моје стерилне и неправоверне мисли. Па се успаничим, као да тај читач мисли заиста постоји, када сам себе ухватим како пребројавам ко од наших руководилаца, референата и кореферената на V конгресу има, а ко нема машну. Тито — у беспрекорном беж оделу, с машном; с машном су још Кардељ, Бакарић и Миха Маринко. Без машне — Билас, Ранковић, Нешковић, Зоговић, Стефан Митровић, Масларић, Чолаковић, Блажевић — већина. Трећег дана конгреса и Ранковић ставља машну и тада, схвативши са каквим интересовањем пратим ту глупост, хвата ме ужасан страх да нећу издржати, да ће дијафрагма попустити, да ће из стомака покуљати сва она нелагодност коју, још увек успевам, уз огромне напоре и одрицања, ипак успевам да контролишем. Савршено ми је неважно хоћу ли се изјаснити за или против Информбироа. Страшно ми је важно да утврдим, не своје, индивидуално, стварно мишљење о томе, већ да некако докучим које је опредељење револуционарније и за које би се Војин изјаснио. Н ајважније ми је од свега да учиним нешто, било шта, што ће ме запослити на једној или на другој страни и тако прикрити, макар до моје смрти, недостојну празнину, идеолошки вакуум који сам коначно открио у себи измећу тридесетог јуна и петнаестог септембра 1948. године.

205

Није, дакле, могло да буде никакве сумње: знало је нешто у мени, већ десет недеља је чекало да чује шта ћу ја одговорити на питање: — Шта мислиш о Резолуцији ИнформЗироа комунистичких партија? Исто тако није било никакве сумње да Шампион о њој мисли све најбоље, и да од мене очекује не само изјашњење, већ сигурно и неку врсту илегалне услуге за коју Удба никако не би требало да дозна, због чега је састанак и заказао тако далеко од људских очију и микрофона. Мећутим, загледан у мекано и жуто тле пропланка, поред огромног Шампиона, страшно ситан под капом небеском и неприродан — онакав танак, блед, исушене коже — мећу дрвећем и корењем, травом и растињем, занесвешћен свежим ваздухом и мирисом земље, био сам тако сигуран да је Шампион човек коме се може одговорити искључиво оно што Шампиону одговара, тако уверен да га је, великог и револуционарног, само провићење спустило у баруштину моје срамне неопредељености, да заправо нисам ни размишљао шта мислим о Резолуцији, већ сам једино страховао од његовог рендгенског погледа на мом темену кроз које би, видовит какав је, могао прочитати шта се одиграва у дезидеологисаној глави једног бедног граћанина. Ма колико то смешно м;огло да ми изгледа сада, ја сам онда заиста веровао у ту могућност. Мислио сам да је Шампион нека врста комунистичког вешца који је своје натприродне вештине изучио у Пожаревцу и Главњачи, Шпанији и Русији, у седам офанзива и седамдесет и седам сусрета са првим људима, врховним жрецима социјализма код нас и у свету, и — потпуно заборављајући да бих и ја могао имати своје мишљење — сматрам изузетно природним то што се Шампион изјаснио за центар света са историјском жижом уграћеном у центар центра, за велику земљу у коју је целог живота упирао своје продорне револуционарне погледе. Шампион зна шта ради, мислио сам, још

206

увек загледан у земл>у, па како је мени било свеједно чија ће слика да виси у нашој учионици, учинило ми се да ћу најбоље надвладати свој стид због срамне неО|предел>ености, ако постанем информбировац. И само зато што сам се бојао да Шампион већ зна шта мислим, а не зато што ми је било тешко да превалим преко усана речи слагања са врховним телом комунистичке интернационале, одговорио сам дипломатски, питањем које значи неопозиво и активно пристајање: — Шта треба да урадим? — рекао сам забацивши поново главу уназад да бих видео врх Шампиона. — За сада испитај да ли би Радиша пристао да сараћује са нама. Важмо је да имамо неког из Удбе. То је све. Бићемо у вези. Сачекај овде петнаест минута па онда крени — рече без збогом, разглавл>ен и огроман, преће преко пропланка и нестаде на низбрдици стазе којом сам се ја пре иешто више од сата попео. Преосталих петнаестак минута на пропланку корисно сам употребио: није ми уопште пало на памет, па ни сметало што Шампион располаже са нама Димитријевићима као са не тако важним, али ипак погребним предметима за личну хигијену; нисам тада схватао да је, глават и мистериозан, дошао још једном по данак у нашој истанчаној крви без које, изгледа, ниједна револуција не може, али сам морао уложити напор да савладам уврећеност што и овог пута мене требају не због мене, него због неког другог. Ја ни батине нисам добијао, као сав други свет, зато што су мене хтели да бију, ни у затвор ме нису стрпали због мене, него због Шампиона, ни информбировац нисам постао зато што сам био потребан мећународној радничкој класи, већ зато што је њој могао да користи Радиша, констатовао сам са малом шрчином и одмах одагнао те мисли. Другу, важнију ствар решио сам такоће пре него игго сам, за Шампионом, кренуо низбрдо. Одлучио сам да Радишу не испитујем ја, него да тај зада-

207

так поверим Злати. Био сам сигураи да је тако боље, због природе наших односа. Не бих могао рећи, наиме, да ме Радиша није ценио. То не. Верујем да је са завишћу мислио о мојој писмености и образованости, да је подражавао начин на који се ја изражавам, трудио се да разуме шта је смешно у стварима које су Злату и мене забављале, покушавао да заволи предмете који су се мени допадали, да прими навике које сам ја имао од детињства. Чак и кад се вратио са Сремског фронта и стекао самопоуздање које раније није имао, па нападно истицао свој акценат и врсту помодне простоте, верујем да је то радио из ината, не зато што је поверовао у овој речник или начин изражавања; да је негде у дубини душе жалио што никада неће постићи онај степен лежерности у говору и опхоћењу који сам имао ја. Мора да је блажено, помало осветнички, уживао у мојим покушајима да подражавам његов говор, схватајући оно што ја нисам разумео: да је боље бити природан у свом начину, макар он био и инфериоран, него лажан и извештачен у маниру који је можда цивилизованији или модернији, али некима једноставно не приличи. Ако је ту врсту скривеног поштовања и гајио према мени он свакако није нимало ценио моју паргијност. Видео је врло добро оно што сам само ја мислио да одлично скривам — да мени једноставно није место тамо где се налазим и где свим силама покушавам да останем: у развиканој победничкој сељачији која се као бујица стуштила с планина мењајући у дотадашњем свету све навике и уљудности. Готово одмах, од првог дана почеће дошљаци да усвајају боље обичаје граћанског друштва, већ за годшту-две већина ће претпостављати медаљоне с печуркама печењу с пања, али тада још увек не само да верују, него бију оне који не верују да су смрдљиве ноге доказ мушкости, а бели лук магични извор дуговекости. И мада сам крио да ми ноге не смрде, Радиша је то врло добро знао и још бол>е схватао да неко

208

ко свира клавир (мада сам то престао да радим), а не хармонику или зурле, ко се гади да из истог таљира једе два различита јела (мада више нисам мењао тањире), ко не уме да псује (а псовао сам), и поврх свега има још дијабетес — болест господе и Јевреја — не може да буде прави члан партије и природни део друштва које је с паролама и транспарентима, у змијаетом поретку козарачког кола — бануло у наш град и сган у Фердинандовој улици. С обзиром на све то, знао сам да у улози човека с партијским задатком нећу деловаги довол>но убедљиво. Нисам за то — знам и ја негде у дну душе, али то што знам како то зна и Радиша, надвладава моју тренутну жељу да се пред њим направим важан, консииративан, зиачајан, револуционаран, илегалан, наравно, уколико Радиша буде био спреман да приступи Шампиоиовој илегалној организацији. Само за тренутак проће ми кроз главу несигурно пигање: да ли ће? Осим неколико недеља по изласку из болнице, Радиша није више становао код нас, тако да смо га реће вићали. Долазио би некад свако вече, некад га није било по недељу дана. Мећутим, веза измећу нас није слабила. Радиша је још увек био члан нашег породичног круга. Можда је то случај или сгицај околности, једносгавно се догодило тако да сам после Резолуције, измећу 30. јуна и петнаестог сепгембра, разговарао са њим само једном. Ни о каквом полигичком разлогу се није радило. Када смо се Злата и ја вратили са акције, Радиша иије био у Београду. Налазио се на терену. После смо ми отишли на две недеље у Словенију и вратили се кући само неколико дана пре почетка школске године. Првог дана по повратку и два или три дана пре него што ми се Шампион јавио, Радиша је свратио код нас. Накратко. Седели смо сви заједно, Гуга, Злата, он и ја, па делимично због тога, а делимично зато што се дуго нисмо видели, нашло се много обичних ствари које је требало

209

испричати — нисмо о политици проговорили ниједну реч. Тек сада када мислим о томе пада ми на памет да сам као његов став могао протумачити једино оно што ми је рекао пред сам одлазак, већ код врата. — Кад ћеш свратити? — питао сам га. — Не знам — рекао је — посла до гуше. И то је све. И то је могло да значи било шта. Могао сам те његове речи да објасним било како, да сам о њима уопште мислио. Али нисам. Нисам их се сетио све док нисам доспео у самицу, из које сви догаћаји, док се човек не навикне, изгледају друкчије него из цивилних перспектива. Мећутим, после разговора са Шампионом, уопште не сумњам у то да ће се Радиша одазвати на позив за сарадњу, чак сам, замишљен на пропланку, уверен да он већ увелико ради за неку сличну организацију и да није повезан само ако се још нико није усудио да једном припаднику Управе државне безбедности приће са предлогом да ради протин безбедности државе. Довољно је било да се сетим са каквим је одушевљењем причао Радиша о Москви и о СССР-у после четрнаестомесечног боравка у школи НКВД-а КМетро! Универзитет Аомоносова! Краснаја плошћад! Сусрет са другом Беријом! Кремљ! Маузолеј Лењина! Првомајска парада! Палата културе и отдиха! Краснаја стрела! Црвени кутак! Бољшој театар!) — све нам је то Радиша описивао гласом хаџије после повратка из Меке, као посвећен присуством у светилиштима чија имена изш вара са страхопоштовањем и самоуважавањем, уображено и понизно у исти мах — па да схватим, ако не то да се Радиша већ определио за Русе, оно бар то да ће им бити веома склон. Доносећи одлуку да Злати поверим деликатан задатак, имао сам још нешто у виду: знао сам да је Радиша према њој веома слаб, нећу да кажем заљубљен у њу, јер то не знам ни шта је, ни да ли је Радиша за такво осећање способан. Називајући је, плаву, вижљасту и лепу, нашом малом

210

принцезом, ми смо у шали и рођачкој нежности изражавали оно што је Радиша одиста мислио: буквално, поданички, ћутљиво и неспретно, али бесконачно искрено и за цео живот. Сигуран, пун себе и војнички груб, пред њом је постајао сметен било кад покуша да је засени својом важношћу, која на Злату не оставља никакав утисак, било кад као неки велики рундов покуша да изиграва салонску пудлицу, што је опет мене испуњавало нелагодношћу и неком врстом стида. Ништа није сметало то што је Злата умела да буде врло груба према њему, да га без самилости извргне руглу, и то не само преда мном или пред Гугом, него и у већем друштву наших вршњака, из мог или Златиног разреда, у друштву у коме се и без Златине злоће Радиша није осећао нарочито лагодно, мада је био уважаван и гледан као нека, помало опасно одрасла и важна, али у сваком случају личност за поштовање. Али, ма како злочесто било оно нгго би Злата урадила, то никада није могло да разљути Радишу. Само би се покуњио и потрудио да јој се склони са очију док не буде боље воље. Чудно је то: ја сам се пред Радишом стидео што ми не смрде ноге, што је псовка у мојим устима увек на погрешном месту, што сам гадљив, слаб, пекмезаст, исто као што се Радиша пред Златом стидео што је јак, што не зна да свира клавир, што пуши и има лавовски апетит. Ту врсту канонизованог неспоразума међу нама никада нисмо расправили, никада о томе разговарали, већ смо пуштали да наш однос постоји као утврћена чињеница — као нешто што се, додуше, не може променити, али се исто тако не може ни раскинути. Имајући, дакле у виду Радишину слабост према Злати, знао сам да се ни она ни ја не излажемо никаквој опасности. Нека све моје претпоставке оману и нека Радиша буде одлучно на страни Тита, нека чак и схвати да Злата ради за неку организацију коју он по службеној дужности треба да разоткрије у интересу безбедности државе —

211

био сам уверен да ће ту тајну понети са собом у гроб: да државу или социјализам у свету можда и хоће, али да Злату неће никада издати. Стотине и стотине пута покушавао сам, увек изнова рећајући премали број мени познатих чињеница, да разрешим дилему: јесам ли мудро поступио? Да ли је моја осамнаестогодишња памет уважила све што је требало имати у виду, или је моје ограничено животно искуство тако опасно умањило моћ исправног закључивања да сам могао погрешити тако фатално и дефинитивно. Сто пута ми је пролазио кроз главу наш живот утроје, живот три прерано сазрела детета, мећусобно тако различита — златокосе Злате, јаког Радише и мене гломерулосклеротичног, искиданог у напору да будем достојанствен и прави. Сто пута сам размишлЈао о заједници заснованој на необичним и необјашњаваним али, мени се макар чинило, на чврстим основама чудне комплементарности недостагака и врлина, здружених оном врстом рањивости, несналажења, стидљивости у расту и сазревању, оном муком због које су најранија познанства и пријатељства увек најтрајнија и најчвршћа. Као три животињке, као три пужића без љуштуре, као три различите мале будале видим нас троје на трасама сиромашног Београдића, измећу Кошутњака и моје школе у Поенкареовој, измећу куће у Фердинандовој и Радишине канцеларије у Бранковој. А озбиљни, озбиљни сви троје као три кинеска мудраца, важни пред собом, одговорни пред историјом, а млади и збуњени, и, истину да говорим коју онда ни слутио нисам, изгубљени, тако без остатака, бар што се мене и Злате тиче, да нам гомила која нас носи представља заправо неопходни штит од самосталности коју не бисмо, знам данас, знам одавно, могли да поднесемо — распали бисмо се били, у неспоразуму. Уморан (осећам физички бол у рукама, ногама, стомаку) главе пуне погрешних и недовршених мисли, стижем из Кошутњака тек на четврти час. Историја. Смрад од четрдесет тела и олаја

212

којим је премазан под учионице.' Сељаштво и на овом часу још мало више осиромашује, класни сукоби се још више заошгравају, револуционарна свест потлачених маса још више нараста — све се одвија по наставном плану и програму. Предавање не слушам, наравно, али не зато што бих био свестан чињенице да је сељаштво још у трећем разреду, одмах после ослобоћења, било негде у средњем веку тако сиромашно, да је најкасније до петог морало да одумре, не зато што би ми било чудно да је оно, ево, и у осмом разреду довољно богато да још више осиромаши — то невероватно сељаштво мог историјског школовања, него зато што се бавим савременом историјом у коју сам ушао преко кошутњачког пропланка, и у којој морам да се наставим кроз разговор са Златом. Знам да има, изузетно тог, првог дана школске године, само четири часа, што се згодно поклапа са мојим распоредом: пети час је фискултура, које сам ослобоћен, па одлучујем да је сачекам испред њене гимназије и разговор обавим одмах, како би још стигла у Радишину канцеларт4ју пре истека радног времена. Не знам заправо шта је то што хоћу да постигнем и урадим, али хоћу да то буде одмах, нема чекања, жури се, свима се жури, задувано време, па и ја трчим нечију трку измећу Друге мушке у Поенкареовој и Прве женске у Битољској, израњављеном и запуштеном Улицом Лоле Рибара, идем, лепо видим како журно корачам кроз леп, свеж, септембарски дан, грануло сунце, високо одскочило па га не примећујем, ни њега ни благи мирис јесени у ваздуху, ни девојке што у јатима, као гуске машући крилима и гачући излећу из школе, такмичећи се која ће пре да исприча успомене са летовања или утиске са првих часова у новој школској години. Пуна их је Битол>ска, преплавиле су улице и тротоаре, праве метеж трчкарајући непрестано, али не у неком одрећеном смеру, него укруг, сумануте црвенперке ускомешане у плићаку око расквашеног комада хлеба. Многе позна-

213

јем, али се трудим да прођем непримећен. Јавим се једино ако морам, јер не волим да их срећем, будаласте и уображене. Не знам шта са њима да причам, ни кад их је мање, ни кад је прилика за разговор боља, поготову не овако, на улици, у пролазу. Био сам задовољан што Злата није никада имала обавезну „најбољу другарицу" или „нераздвојног пара", као друге девојчице: Нас троје смо били заједно, други у круг наше дечје собе заправо нису никада продрли. Једно смо другом и пар и другар, и брат и пријатељ. Други долазе код нас накратко: да узму свеску од Злате, или да питају мене шта је јуче било у школи. Нас троје смо сами довољни себи; бивамо са другима, али онда нисмо сами, већ смо друкчији него када никога другог нема. Било ми је зато мило што су се моје претпоставке обистиниле: Злата је друкчија од осталих. Изван јата црвенперки, између група од по четири-пет другарица што се под руку држе и затварају тротоар за остале пролазнике, измичући се оним најмлађим што ће се све до куће играти цгуге, пробија се према Таковској. Стигао сам је лако и ухватио за лакат. — Хеј, откуд ти — рекла је, сећам се да је баш тако рекла обрадована и насмешена, наша мала и озбиљна, наша златна принцеза Злата, а ја сам, пун себе и свог задатка, веома важан до тог тренутка, одрасли Војинов син који полази у живот очевим стопама, Димитријевић најмлађи, револуционар у правом, илегалном смислу те речи — ја сам одједном, обасјан Златиним раздраганим осмехом схватио да уопште не знам како ћу јој саопштити задатак који морамо обавити. Одједном ми је и задатак изгледао друкчији, некако помало нестваран, не знам да ли је то права реч, али чак и помало смешан. Шта да јој кажем? И, како да јој то кажем? Да једноставно пренесем оних неколико речи Шампионове директиве? Или да измислим дугачак и исцрпан разговор кроз који смо нас двојица закључили да је дошло вре-

214

ме за акцију? Да јој препричам Шампионов монолог, или да јој кажем да сам о том проблему и сам много и плодно размишљао ? Да се правим тајанствен и важан пред њом, тако блажено насмешеном и безазленом? Да не испаднем смешан у њеним очима, помислио сам, забринут што сам већ био смешан у својим сопственим. И тек сада, после толиких година, схватам да је та чудна неодлучност што ме је спопала када сам срео отворени Златин поглед, њен осмех што нас је у гомили гусака одједном обавио плаштом присности одвојивши од осталог света један мали део тротоара само за нас двоје — тек сада знам да је тај тренутак у Битољској био тренутак праве зрелости, муњевит и краткотрајан приступ неке надмоћне свести што новом светлошћу обасјава сав мој живот, сва моја дотадања сазнања и уверења. Да је та нелагодност, мада добро контролисана, ипак спустила своје скептичне отрове у моју свест, знам по томе што сам врло збуњено препричавао сусрет са Шампионом, и конфузно излагао мој план. Сели смо на једну гомилу цигала, измећу Главне поште и Маркове цркве, на разрованом, од кише омекшалом Ташмајдану. Није било никог у близини. Тек тамо далеко, негде од Руске цркве чули смо грају дечака који играју фудбал и само повремено видели неког како истрчава да дохвати лопту што је отишла далеко у аут. Детаљно сам јој причао све што се догодило тог јутра. Слушала‘је без речи. Неким резервним увом слушао сам и ја шта говорим улажући истовремено напор да не чујем упозорења тог другог гласа, да забашурим његов подсмешљиви и поспрдни призвук. Ваљда зато што сам запраВо радио много послова истовремено: гледао Злату, присећао се догаћаја и изговорених речи, слушао подсмешљиви глас и одмах га магационирао под дијафрагму, кривио главу да видим хоће ли дечак стићи лопту или ће му побећи све до Александрове — ја се заправо више и не сећам

215

да ли сам, обавештавајући је о сусрету са Шампионом, нешто додавао или одузимао? Да ли сам у излагање чињеница уносио своја размишл>ања или сам једноставно преносио задатак и план како га треба извршити. Нешто ипак знам, поуздано: уместо да будем важан као на пропланку, тајанствен као у топчидерском трамвају, забринут и под теретом велике одговорности, као на часу историје, одрастао и значајан на значајном илегалном послу као пред Првом женском док се није појавила Злата — био сам збуњен, чак помало постићен што прича због нечег звучи друкчије када је изговорена, тако лоше заправо (мада то нисам свесно признавао) да сам једва чекао када ће се коначно завршити. У тишини која је наступила Злата је ћутала, погнуте главе, склупчана око својих нежних колена, мала «а гомили цигала измећу Поште и Маркове цркве, замишљено загледана у неку неодрећену тачку испред себе. Нутала је, неко време, као да размишља, као да не зна шта да каже. Минути тишине постали су бескрајни као да никада неће, до краја живота неће ништа рећи, као да је заспала, није ме чула, заборавила шта сам рекао, као да сам и ја био нем поред ње неме све време од када смо стигли на Ташмајдан и попели се на гомилу цигала. И када је све то постало бесмислено и врло непријатно, не могавши више да чекам, нестрпљиво сам разбио тишину. — Шта је сад? — упитао сам. — Кажи нешто! — наредио сам. А, Злата је прво окренула главу према мени не подижући је са колена, затим је склонила руком прамен златне косе који јој је пао преко очију. Гледала ме је. Нећу да објашњавам како. Не знам. Коначно је рекла: — Јеси ли сигуран, Маки, да је то оно што хоћеш да урадиш? — Не мислиш ваљда да се у оваквом тренутку шалим!

216

— Не. То не. Питам само да ли је то оно у шта верујеш? — Шта очекујеш од мене, да верујем у Бога? — рекао сам изнервирано, а Злата је ућутала. Врпољио сам се на цигли, одједном је почела да ме жуља. Тада сам и ја постао овестан да је све почело наопако, и да би можда било боље размислити о многим стварима, практично о свему, пре него што се одлучим на коначан корак. Већ сам био спреман да тако нешто и кажем када сам видео да се Злата диже и узима торбу на којој је седела. Толико сам се био занео у своје мисли да сам је ословио тек када је већ полазила: — Куда ћеш? — Код Радише — рекла је. Ја сам је пустио да оде. И ту је, веровао жути Роћа или не, крај моје информбировске историје, а будала иследничка мисли да ја богзна шта знам и кријем. Нека мисли, само нека мисли, његова ствар: нека пита, само нека пита, и нека мене пусти да уживам што толико времена троши и што ништа на крају неће дознати. Будала, преиспољна будала, мислио сам, крвав и отечен, блажено насмешен на уском кревету, делиричан на столици, туп под ударцима његових малих песница од слоноваче. Злата се вратила око четири сата. Не знам да ли су све то време разговарали она и Радиша, или је после разговора сама шетала и срећивала мисли. Замишљено је ушла у нашу собу, а мене јс таква непријатност обрвала да неколико минута нисам ништа питао, већ сам чекао да она проговори. Када сам видео да јој то не пада на памет, већ да узима ноте и спрема се да поће на час солфећа, схватио сам да нешто морам рећи. Је ли разговарала са Радишом? Јесте. И? Ништа. Радиша ће свратити увече. Није му рекла нипгга одрећено и не зна ништа одрећено ни мени да каже. Видећемо увече. Вратила се из школе „Станковић" око шест. Нисмо помињали ни Радишу ни наш ташмајдан-

217

ски разговор. Нисмо се гледали у очи. Око осам смо вечерали. Затим читали, ја у трпезарији Оио ^сиИз, Злата у дечјој соби, не знам шта. Негде око дванаест смо схватили да Радиша неће доћи. Само схватили — нисмо то коментарисали, па сам помислио да Злата није ни разговарала са њим. Било ме је срамота што сам испао глуп, а још више што сам мислио да је Злату такоће срамота због тога. Легли смо касно, у пола један. По мене су дошли негде око два .. .

П рилог V

Мз||Г’-1 Цешротивг »внитета Квнуншнчке партнје |ЈГ0Швнје Д ? , ^ Ч ,' е Гкфорначквнот бвроа квиунистнчинк партнја о стаљу у к о и ун и с .н ,л «Ј

,» * * *.- -

^ _ _ ^ ^

го т

_ _ _ _ _ _ _ _ __ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

| !! Одлуна Центраннот иомитета Комунистнчке партије Југославије о нскључењу Анлрије Хебракта н (Сретееа ЖујовнПа нз Комунистнчке партиЈз Југославпје

ЗЛАТА, ДРУГИ ПУТ

ЗЛАТА:

. . . то игго је тихо, што је празно, што сам сама, или све то заједно; што никог нема у стану, што се неким чудом не чује радио из суседства, што су застори навучени на прозоре одвајајући мене и мог белог друга М акија од осталог света, затварајући поглед на реку и стари Београд — сигурно све ове околности чине да се тако живо сећам догаћаја којима посвећујем мој петојулски ритуал. На папирнатим уснама и сасушеном непцу, у зажареним образима и дехидрисаним ћелијама оргаиизма, кроз грозничаву врелину лубање пробије се, успева с времепа на време да стигне до моје свести признање и прекор што је све тако: што је тачно да последњих година све теже замишљам дане, што бркам редослед, што нисам сигурна да ли су баш то биле речи изговорене на Ташмајдану, у Радишиној канцеларији или пред оним грозним човеком који ме је шамарао и називао попишулжом. Страшан је притисак предмета и времена на успомене! Доручак сваког јутра, вечера сваке вечери, исти покрети сваког дана; у десет хиљада дана сваког дана десетине хиљада насртаја на попустљиву, срамно отворену свест. „Јеси ли написао задатак?"; „Узми, у фрижидеру је"; „Немам појма"; „Можда"; „На Хвару, као и сваке године"; „Ауди 90"; „Око подне"; „Нисам сигурна"; „Радиша није код куће, можете оставити поруку"; „Први пролећни ручак"; „Ж ао ми је, али ..." ; телефон и предсобље, мој син Максимилијан, који је омаљавио и више не осећа по-

224

требу да ми каже када се враћа кући, брисање прашине и квиз петком у осам и тридесет, пријател>и на ручку или одласци код пријатеља на вечере, француска кореспонденција и курсеви, концерт балетског пара из Енглеске или Русије, самоуслуге и Гуга у гостима; милиони немишљених мисли, речи, покрета, догаћаја, подземних пролаза, вечерњих новина, елучајних сусрета, прележаних упала, обављених послова, горопадних, слабо плаћених возача тролејбуса који се издиру на досадним радом измождене путнике, главобоља, одржаних часова, хладних купки, долазака и одлазака, милиони агресивних безначајности таложи се по сећању као неко суво иње с неба, превлаче успомену сивом патином мртвила. Одједном, и не знаш како и када се то догодило, али јасно видиш да тај бивши свет има на трепавицама и обрвама наслаге брашна па личи на познату прилику која се прерушила у деда-Мраза; из образа успомена ишчилело руменило, дошло јој лице као напудерисано космичком прашином свакодневице; посенилио догаћај па сада као глупава папига понавља увек исте, склеротично запамћене детаље, обојене накнадним мишљењем које постаје пуноправни део претходне и стварне истине; па ми је зато, мада грозничавој и усплахиреној од примљене дозе инсулина, одједном лепо, одједном драго што се, први пут после више година, прошлост појављује преда мном умивена и једра као позно јесења црвена јабука што ће несрећну Снежану отерати из шарене сликовнице у привремену смрт. Морам да је загризем. Знам. Макар умрла, привремено или заувек. Мирише јабука на младост — не на срећну младост о којој се некада читало у заборављеним романима француеких и аустријских писаца, ни бесмртну младост што пада покошена фашистичким рафалом — него кратку и чудну, нашу младост у неосветљеном, прашњавом, сиромашном, сивом и суром Београду после ослобоћења. Београд изгледа као оболели, истрошени коњ у тим

225

данима које испуњавамо својом младошћу и мада о томе никада нисмо ни речи проговорили, знам сигурно да смо то и ја и Маки веома живо осећали, јер је то био већ трећи Београд који смо познавали. Сећала сам се, а знам да се и Маки сећао, предратног Београда. Памтила сам све, или, у сваком случају, веома много. Сећала сам се божанствених излога на Теразијама у којима је Маки гледао тврћаве са војницима или црвене аутомобиле који се покрећу ногама; ја чешке лутке што склапају очи и говоре мама, или комплетну кухињу са шпоретом, столом и столицама, лонцима, тањирима и шерпама; сећала сам се „Тетка-Јеле“ и мариниране рибе на коју нас је сваке суботе пред вече водио Војин; сећала се елегантних мушкараца у светлосивим оделима и жена на танким штиклама, са лисицама преко рамена; мистичног и тајновитог блока, уоквиреног улицама Крал>а Александра, Дворском, Крал>а Милана и Фердинандовом, високог зида иза кога се, можда баш тог тренутка, као ,на сликама из илустрованог часописа, његово величанство престолонаследник Петар у слободним часовима бави радио и телефонским везама; Лубардићеве посластичарнице код Лондона и велике дилеме измећу индијанера, падобранаца, кремпита, ишлера и мињона; веселог Београда, који зими, прекривен белим, угаженим, а неупрљаним, чврстим снегом, по неколико месеци мирише на печене мароне и вруће погачице; сиромашних Македонаца који у школском дворишту за пола динара продају кифле и переце; сећала сам се дрвених коцки коловоза код Споменика и улице Милоша Великог која није била асфалтирана већ покривена четвртастим и глатким плочама, па смо по њој ишли трудећи се да не згазимо на црту измећу квадрата; зоолошког врта препуног девојчица у хаљинама од органдина и дечака у матроским или сомотским оделима, и нарочито понија упрегнутих у мали фијакер који за двадесетпет пара трипут вози укруг по правој правцатој хиподромској писти; сећала се благе, у-

226

годне топлоте и плишаног достојанства кафане „Мажестик", у коју су нас једном, после представе „Родиног позоришта" као у облак јединственог мириса коњака, руског чаја, капуцинера и ванилин шећера, увели на топлу чоколаду са шлагом. Онда се догодио рат и Београд је, наравно, постао нешто друго. У радњама је било само штофова од коприве и ципела од мушеме и дрвета; испред пекаре на углу Таковске, преко пута Ботаничке баште, свако јутро кад стигнем са зембилом и боновима за проју, већ је чекао велики ред смрзнутих л>уди, ногу увијених у крпе, са новинама испод офуцаних зимских капута, сувише истањених да би представл>али озбиљнију заштиту од кошаве. Кафане су радиле и даље, биле су пуне пијаних људи и мирисале су на олај за премазивање дашчаних подова. Правни факултет више није био Правни факултет, Поллпривредна банка више није била Пољопривредна банка, Двор више није био Двор, палата Риунионе више није била палата Риунионе, „Мажестик" више није био „Мажестик" — већ је пред сваком од ових кућа стајао немачки војник с пушком, пошто су сада то биле касарне и управе града, официрски клубови и војни штабови. Све је то тачно: замро је Београд и нимало није личио на себе. Тачно је да су обешени висили на Теразијама, да су од војника позеленеле улице, да је постојао полицијски час и да су одрасле легитимисали на сваком кораку. Тачно је и то да је Београд био нривремено такав, и да се само чекало ослобоћење које ћу препознати, веровала сам, чак и ако ми нико не каже да је дошло, по томе што ће у радњама одједном бити чешких лугака, што ће се на улицама појавити врући марони, људи одједном постати весели, добро обучени, бучни и раздрагани по кафанама, удобно заваљени у берберске фотеље, са врелим фротиром на свеже обријаним лицима, добро ухрањени и уљудни — као пре рата. И не мислећи о томе знала сам да само тако ствари могу да се одиграју. Београд је замро и слуша Радио-Лондон

227

да би чуо знак на који ће оиет постати оно што је некада био, а што сам ја (уверена сам и Маки) веома добро памтила. р Било је довољно да проће само неколико месеци после ослобоћења па да посумњам: никад више старог, никад више богатог и угодног Београда; ратна опустошеност, у нешто измењеном облику, остаје у Београду заувек; привременост постаје стална. Посклањали су мртве војнике са тротоара, пострељали што је за стрељање било, на Ташмајдану направили велику ломачу лешева коју су поливали бензином све док од ње није само пепео остао. Пепео је ветар одавно развејао, трава никла и по њој дечаци играју фудбала, све је готово, ослобоћење је очигледно дошло, али Београду не пада на памет да стресе са себе сивило, беду и јад који зјапе из израњављених кућа, из празних излога, из редова чекалаца у бедним, изношеним оделима. Београд изгледа као матора рага клецавих колена, изровашена ћемом и узенгијом, са великим ранама које скупљају муве, опустошеног лица и апатичних, тужних великих, крмељивих очију. Ни пролеће у њему не личи на пролеће: стиди се својих мириса и благе топлоте што толико одудара од рушевина које деца користе као главна игралишта, а љубавници као тајна састајалишта. Ни зима није бела каква је обичавала да буде: по белом снегу стоје гомиле ћубрета које нико не склања. Нема се времена. Сви стоје у колони и ланчано пребацују цигле ненавикнутим рукама које се коче од хладноће и по врховима прстију истање до крви од трења о храпаву површину. Треште зурле и гоч испред Народног позоришта, огромно коло, у које се хвата хиљаде људи одједном, вије се око споменика Кнезу Михајлу. Ознојене момчине и дебеле, неуредне цуретине опасно показују снагу тако што козарачки нагло повуку у једном, а одмах затим у другом правцу, па се, невична овим захватима, увек панично бојим да ће ме помахнитала снага, беспомоћну, изгазити. Сваки час неко падне од партизанске

228

болести, а најмање волим када се то догоди некој другарици: док је поливају водом — сукња се дигне и срамно, некако тужно и ружно открива обнажене бутине — она, јадница затворених очију и стегнутих песница, виче неке партизанске речи, најчешће: „Напред!" или „Јуриш!", или „Распали!", или „Веза!“ , „Овде Космај! Овде Космај!" Онда неки зналац из гомиле окупљених почне да „одговара" на везу, женска се дигне, поправи сукњу, и мало уморна изгуби се у гомили. / Радњи и кафана заправо нема. Постоје мензе и магацини у којима се не купује него се следује на бонове и тачкице. Ја имам у почетку Д-3, као дете, Маки Б-1, као болесник, а Гуга Г-3, зато што не ради. Да није Радише, који нам даје готово цело своје следовање, врло би лоше пролазили, пошто ствари за размену више немамо, истрошило се за време окупације, што није случај само код нас, него је општа појава. Све девојке у мом разреду личе на кућне помоћнице: облаче се као наше служавке пре рата, праве блузе и сукње од последњих остатака онога што су маме некада носиле. Све је и свуда на измаку, а ново неће више никада да се производи, знам сигурно, видим да потреба за лепим стварима не постоји; биће можда топлих и непромочивих ствари, али лепих неће никада, то је извесно. Нова је мода завладала — осорно и кавгаџијски, нетрпељиво и набусито забрањује сваку другу — чизме или вал>енке, револвер кокетно заденут за појасом, титовка по мери, војничке панталоне и чојана долама. Зашто ти причам све то, Маки, када и сам знаш, када си све то заједно са мном видео, када није могуће да си био слеп за чињеницу да Београд није био ослобоћен за ,нас, за тебе и за мене, за Димитријевиће, Маки, који су отишли, остајући само привидно, тек физички, у освојеном Београду? Из два разлога ти причам: причам ти зато што онда о томе ниси хтео да разговараш, чак

229

ни да мислиш на околности у којима си ти, Маки, бесмислен као четворопрег међу паркираним тенковима. Ниси смео да мислиш, Маки, јер ниси смео да схватиш, знам то, Маки, не можеш ме преварити! Тебе макар знам, не постоје тајне међу нама чак ни онда када ћутимо онако упорно како смо ћутали окружени тим новим л>удима које не разумемо па их зато, уплашени и увређени, кукавички, из потаје надмоћни, без уепеха и погрешно, мајмунски недолично имитирамо. И причам ти још много више зато што ми мораш једном поверовати да сам ја заиста, врло дубоко и промишљено мрзела оне што нас тенковима чувају од слободе као од нечег нездравог и бившег и да сам вест о вашем раскиду са њима схватила као благовешће, као прелепи блесак луде наде да ће се наш Београд и наши животи, можда, опет уредити на неки цивилизованији и бољи начин. Поуздано сам знала, као што се уопште знало тих дана, да одлазак тих стручњака, официра и братских помагалаца представља — ако не баш крај оне потмуле страховладе која је нас, бивше Београђане, сабила у забарикадиране послушношћу, руиниране, дељиве станове — оно свакако промену на боље. Поуздано сам знала да никако горе не може да буде после јуна 1948, знала већ и по томе што су најгори били — сети се Маки, сети се молим те — најзадртије се понашали баш они који су највише и најгласније волели љубичасте ширите са њихових енкаведеовских шапки. А сети се, Маки, сети се њих, сети се молим те! Љубим те сети се! Сети се оног официра који је неколико месеци био у нашем стану и чизме брисао завесом коју смо у његову част поставили на прозор малог салона претвореног у спаваћу собу; сети се оне моторизоване јединице испред наше куће која се једном, кроз цевчицу спуштену у мотор камиона, напила бензином; сети се како су земљосани, гласни, заустављали људе на улици и скидали им часовнике

230

са руку, претили онима који би се побунили; сети се како су као балавца, као посилног отерали оног нашег заставника који је интервенисао, покушао да их уразуми; сети се оне проседе жене која, повал>ена на гомилу цигала, упорно држи зембил у деоној руци, док је у рушевини испод прозора наше оставе њих четворица пијаних силују, сети се било чега па ћеш се сетити и онога што ниси хтео мени, ниси никада ни себи признао: да си их упорећивао са Хунима, азијатску солдачију у умашћеним ветровкама што наизменично — пијана шенлучи, и — тачно је и то — искрено, од срца плаче, стварно се храбро бори и гине на бојном пол>у, али гази чизмом и гусеницом по освојеној територији и док цвилиш — прича о колхозима и великој, срдачној, братској руској души. — Кагда прићот Первиј мај, пих! — сећам се једног пијаног и срдачног поручника како испија последње капи ракије из боце што ју је изнела Гуга и закрвавл>ених очију ми прича о благостању које тада завлада широм Совјетског Савеза: — Риба, сал>отка, пирошки, вотка, апел>синоје, свјо! Веровала сам да су они дотерали козарачко коло на Трг кнеза Михајла, и да ће коло, као змија за звуком факирове фруле са трга и отићи како би негде другде — колу је сасвим свеједно где, Београд је случајно одабран — што дал>е од мене и тебе, Маки, уживало у понижавајуће малим, али општим и колу довол>ним благодетима нове демократије. > Наравно, могла сам ти, ако не све, оно макар нешто од тога рећи; ако не пре, онда макар на нашем последњем, ташмајданском састанку, али ти, Маки мој, наравно, знаш бол>е, ти знаш да се то данас тако чини. Данас ми се чини да се о томе могло говорити онда, а знаш (сети се) знаш као што сам и ја знала да се о томе само могло ћутати са песмом у два немузикална тона на уснама, да се о томе лагало неким тућим речима

231

чак и када нико осим нас двоје није присутан, да ти ништа, Маки мој, нисам могла рећи «и пре, ни у разговору који смо водили на разрованој ледини поред недовршене Маркове цркве. Страховито си ме збунио, мој Маки. Слушала сам те и својим ушима нисам веровала. Знала сам да је нека невероватна грешка у питању, али греш ка тако скривена и компликована да у том тренутку ништа о њеном пореклу и природи не могу да кажем, па сам ћутала, и безуспешно покушавала да докучим у коју је то сад фазу ушла наша детињаста игра мећусобног лагања. Јер о игри се и тада радило, признај ми, јави ми некако, Маки, да се нисам преварила него да је и тада била реч о истој игри, само да си у њу увео неку новину коју ја нисам докраја ра зумела. Сигурна сам да сам до Ташмајдана знала правила и да сам их се строго придржавала; била свесна да ти разумеш и видиш и осећаш и мрзиш и лажеш и друге и себе као што сам ја презирала и видела и претварала се и лагала тебе да ништа ни ти ни ја не видимо, да баш волимо што нам се с времена на време указује прилика да скачемо усред црногорског кола, или да остансмо после часова и по неколико сати критикујемо или самокритикујемо сопствене или туће поступке, мисли и осећања. Делом игре сам сматрала и то што никад нисмо насамо разговарали о Резолуцији. Веровала сам, и још увек верујем, да је то било зато што смо добро знали да је одлазак Руса срећна околност која може, евентуално, да врати ток ствари у колотечину, па нисмо помињали ту скривену наду баш зато што би на тај начин сувише очигледно показали оно што си и од самог себе крио и тако продужавао игру мећусобног лагања, на коју сам пристала и у којој сам сваким даном постајала све бољи партнер. Немој ми рећи да си заиста веровао у оно што си говорио! Да си заиста мислио све оне одушевљене, пренапете, јавне, простачке ствари које си радио како би остао у игри

232

и доказао себи (никад нисам тачно знала шта, не знам ни дан-данас) али доказао да то можеш додуше не заправо и одистински, али — кроз игру која строго поштује правила претварања и самозаваравања — на изглед доследно и искрено као и они хохштаплери које проглашавају стахановцима, ударницима и новаторима. И тада, када ми се чинило да све знам и да је можда добро што смо изабрали игру како бисмо што лакше прогутали несварл>иве састојке живота који смо присиљени да преживимо, баш када сам поверовала да нам околности иду на руку и да ће можда доћи дан за неке достојанственџје игре, ти ме мог првог школског дана у последњем разреду шмназије срећеш срећну у Битољској улици, узимаш ме за руку и одводиш до Маркове цркве да би ме као пијани војници ону проседу жену, посадио на гомилу цигала и салетео својом нервозном, збуњеном бесмисленом причом о Шампиону, Војину, мењшевизму и интернационализму, први пут на начин који не поштује правила игре, излази из оквира оног што сам схватала, и веровала да и ти то, такоће, и боље него ја, одувек, од самог почетка поуздано знаш. Понекад, Маки, најчешће онда када не волим себе, никада дуго, али понекад ипак, уплашена и згрожена што тако осећам понекад, Маки, поуздано знам да те мрзим. Тачно, ти си ми све на свету, све што сам учинила на неки је начин у вези са тобом, не постојим без тебе, тек напола живим са успоменом на наше дане у Фердинандовој, па ипак, када се сетим шта си ми учинио — из неке дечачке обести, из слабости, из збуњености или несигурности, откуд знам — и када помислим да си то учинио тако лако и слућено, убилачки према себи, злочиначки према мени, и када ми доће до свести да си то учинио у име циничне лажи која се звала неким дугачким и празним речима из одавно преглупавелих совјетских памфлета на које се хватају религиозни по-

233

даници Ивана Грозног, недоучени учигељи из србијанских села, монтањари са развијеним осећајем за племенску правду и још развијенијим смислом за своје интереее, идеолози са вечерњих курсева марксизма у Вакуфу или Ливну, и острвл>ени шизматици као твој луди и пијани Шампион! А њега обилазим, Маки. Ваљда га једино ја и обилазим од кад се вратио са Голог отока и одбио да иде у санаторијум, где смо га ми слали, или у дом стараца, где је Савез бораца желео да га смести. Ено ти га твој Шампион, јуродиви, у ћумезу величине два са три метра, ако и толико има! V прво време по повратку био ,је непрестано пијан, обилазио је кафане и будио госте на устанак. Последњих година највећи део времена проводи са поповима у Руској цркви на Ташмајдану. Све реће се напија, али деси се понекад и онда заборави на религиозност и опет крене по кафанама са громогласним информбироовским паролама. Више га и не хапсе, сви га знају. Мећутим, Максимилијане, кад помислим, Маки, — гледајући га данас трезног и на изглед паметног, а сутра пијаног и сасвим лудог — кад помислим само да си упропастио свој и уништио мој живот због његовог јуродивог месијанизма, када ми све то прохуји кроз главу, Максимилијане, ја главу забацим уназад као што, ево, сад чиним, исто овако стиснем очи и песнице и викнем, из све снаге урликнем: — Будало, мрзим те! Па се одмах, чим сам то изустила сажалим над тобом, као ево сад; као што сам се и сад сажалила над собом против воље, испражњена од беса који се кроз урлик расплинуо по замраченој соби, упркос себи осетила да ћу сада, хтела-не хтела, морати мало да плачем. Ох, Маки, Маки, сећаш ли се, Маки, да сам увек била бол>и ћак од тебе? Да си ме понекад звао штребером, што сам одиста и била у извесној мери. Било ми је стало да немам ниједну

234

четворку, и по правилу и нисам имала. Код тебе у књижици увек их се нашло, понекад чак и нека тројка, једном, сећаш се — двојка из математике? Сећаш ли се да је то мене секирало, а да си ти био потпуно равнодушан тврдећи да је школа глупост коју смо стицајем историјских околности нас двоје већ одавно превазишли? Сећаш ли се да сам ти се успротивила? Рекла да школа можда и јесте глупост, али да никако није једина? И да си се ти сложио, замишљено ме погледао и сигурно изустио оно што си у том тренутку веровао: — У праву си. Ти си понекад мудрија од мене. Ако је глупо бити одличан, не видим зашто је паметно бити врло добар. Вероватно би требало чешће да ми кажеш шта мислиш, а ја чешће да то чујем и послушам. Зашто ме ниси послушао на Ташмајдану! Зашто ти нисам рекла оно што мислим у својој, нека буде и штреберској глави, али својој, када сам видела да си ти твоју изгубио у некој идиотској, мазохистичкој тежњи ка поистовећењу са оним што презиреш, и што те презире. Ништа те у том свету, ништа те у тим данима, у обичајима који су хрупили на наш праг, ништа те у оној великој и подивљалој лажи која је пустошила наше паланачке душе, ништа те у животу који смо водили није било достојно! Са својом паметном главицом која стално пита и у сталном неспоразуму са чињеницама погрешно одговара из чисте савести и најбољих намера, најсмешнији си био када си желео да будеш најозбиљнији: са дугачким кикама на мојој штреберској глави, ја сам била мудрија, или бар свеенија стварних околности, од тебе који играш измишљеног Макија, усредсрећено и амбициозно, али са мало, врло мало талента. Али не то, нисам то хтела да ти кажем, није то важно, јасно је да смо били опасно и прерано одрасла деришчад, на то не би требало трошити речи. Друго мораш да чујеш, мораш, Ма-

235

ксимилијане, јер знам да једном нећу издржати мору која ме притиска већ двадесет година; свакако би, неизоставно би морао да знаш, Максимилијане: нисам пошла код Радише да те издам, мада ме кињи слутња да си тако нешто могао помислити. Веруј ми, веруј ми да ни примисао те врсте није прошла кроз моју успаничену главу; мораш ми веровати, немам више снаге за вечна доказивања немуштом простору око себе, умрећу од јада не допре ли до тебе вест да сам отишла код Радише по савет како да те спасавам. Ж ећ је мало попустила и мало ми је јасније у глави. Пеницилин престаје да делује. Сналази се организам. Скупља по телу шећер и шаље га тамо где је најпотребнији. Пила бих воде, али не смем, није још време за прекид ритуала. Морам да седим окружена полутамом дечије собе мог одраслог сина, и да гледам како по ваздуху играју сенке и сабласти што ми се некад чине стварнијим од несигурне садашњости. Сама сам, Маки, веома сама, откад те је прогутала жута зградурина у Кнегиње Љубице. Још сам више сама, чини ми се и гола, незаштићена, као пуж коме су скинули л>уску, тако сама да све чешће схватам како не умем да одговорим ни на најједноставнија питања, мада знам да од одговора на њих завиои и мој, као и свачији живот. Нисам никакав изузетак, повинујем се законима који су физички неумитни, не може човек да живи ако за то не постоје елементарни услови, не живи човек само зато да што дуже не би умро. И не живим заправо, Маки, већ успешно одолевам животу преко двадесет година, од доброг сам материјала направл>ена, Маки, али и онај најбол>и прсне без разлога. Прочитала сам да астрофизичари то објашњавају умором; умори се материјал и откаже послушност, распе се у ништавило по немуштом космосу. А како ја то живим? А, Маки? Да ли ти је икад пало на памет да замислиш како ја то живим? Да помислиш

236

шта чини мој живот? Шта ли је са Златом — да ли си се икад упитао? Дериште си ти, Маки, велико, велико дериште и понекад ми је драго што никада ниси одрастао, а понекад видим у томе страшну неправду, можда највећу која ми је нанесена. Било да чујеш или да си за сва времена оглувео, свеједно, мирне душе могу да ти кажем, Маки: никако не живим, бедно живим, бедна сам. Само једном, и то врло кратко, веровала сгии да је подношљиво, можда зато што се неиздрж ива свакидашњица после твог хапшења, макар и привидно, изменила: родила сам нашег сина. Лежала сам у Акушерској клиници, знаш, тамо, у Краљице Наталије, преко пута Руског дома, укосо, у једној соби са још двадесет породиља, и све ми је изгледало лепо: та пренатрпана и смрдљива соба одједном ми се учинила весела због трага сунца који је улазио кроз прозор и, као на доброј, оштрој фотографији, правио дугачак светли правоугаоник измећу кревета; припросте жене мећу којима, су оне искусне са својом отвореношћу и срдачном стручношћу биле најпријатније, одједном су ми чак и оне изгледале лепе и добре, онакве озарене на узглављима, са малим, црвеним дрекавцима на набреклим грудима. Ја М акија нисам дојила, али сам га видела. Показали су ми га, мајмунче у минијатурном бедуинском хаику, само му смежурана, збабана њушкица вири из белог повеза. Љубазне сестре, и оне због нечег раздрагане, смеше се са пуно разумевања за наивност мајки које, доживљавајући нешто природно као сан, или живот, или глад, или смрт — верују да доживљавају нешто јединствено и непоновљиво, нешто чудесно, готово невероватно: до јуче огроман стомак, мука, проширене вене, ружан изглед и непокретност, под страховитим болом, као у бајци под чаробним штапићем, претварају се у малог принца или принцезу, нешто што кмечи, што је живо, што ће бити твоје дете и постати

237

човек. Спада ружна, зелена кожа, нестају подбуле очи водоземца, и ж аба постаје дивна девојка. Врло је тихо у соби, и чини ми се свечано, док насмешене сестре узимају беле векнице са прса породиља од којих свака види само свој завежљај, чује само његов плач, сама са својом срећом у соби препуној уморних и озарених жена. Не могу то сасвим да ти објасним, али некако ми се у том тренутку чини да је свет веома далеко и да у њему не постоје празнине испуњене очајањем, да је живот најобичнија ствар на свету да је човек врло једноставан, врло мали и нослушан створ који, истина је, не може ништа изузев да буде срећан, ако се помири са својом немоћи. Нутим, гледам у плафон, пуштам да време пролази кроз мене неосетно и лако, и знам да ћу од тог дана у Краљице Наталије, увек замишљати рај као собу у акушерској клиници, праведнике као мајке на узглављима гвоздених кревета, анћеле чуваре као благо насмешене сестре које све разумеју и, мада знају боље и више, без трунке подсмеха остављају срећнице у тихом блаженству које се не претвара у речи и егзалтацију, него само дубоко и интимно траје. Тада се појавио Радиша, и није могао да се појави V бољем тренутку. Обукли су му бели мантил па ми и он изгледа као службеник тог акушерског, блажено безбедног раја. Виде се трагови непроспаване ноћи на његовом лицу и осећа се алкохол који још није сагорео у његовом телу, али ми ни једно ни друго не смета, ни једно ни друго заправо се не примећује иза лица тако смешно, тако будаласто срећног, тако псећи захвалног, тако пуног разних осећања да сам потучена до ногу, покорена, обрвана водопадом оданости који куља из његових очију и прелива моју постељу. Први пут ми његова приврженост и оданост личе на природну појаву, на нешто што је несумњиво самим тим што тако непомерљиво постоји, па се први пут ништа у .мени не буни против његове ћутљиве љубави,

238

можда и зато што први пут не видим у његовим очима ни трунке страха да ћу га исмејати или повредити неком злобном и горком речи. Доће тако тренутак, шта знам ја, у коме се неким чудом све поклопи, замру неподударности, све одједном, али закратко, буде као што треба. — Хвала ти, Злато — каже ми, што се у нормалним околностима не би усудио пошто зна колико пута сам га исмејала због његове сел>ачке патетичности. — На чему хвала, Радиша? — На сину што си ми га родила и на томе што си му ти мајка. И није ми непријатно, не стидим се тих речи, не осећам никакву потребу да схватим све што окружује овај догаћај, а пгго ће нас као загушљива способност сећања и злоћудна навика мишљења ошинути по свести чим будемо изашли из безбедности те велике собе са правоугаоником сунца измећу два реда кревета. Мећутим, у том тренутку блажене празнине, не само да му не кажем, него и не мислим на истину да сина нисам за њега носила, већ да сам га теби родила, за тебе, Маки, хранила и узгајала као дар и дуг, као дужност коју стицајем околности морам сама да обавим. Све је далеко у том тренутку, постоји само та соба, Радиша стидљиво присео на саму ивицу кревета и његова ирича о слављу којим је прошле ноћи дочекао сина, прича која се не чује, бледа и безначајна се не примећује од пребогатог блеска из његових очију. Па ипак, мада заслепљене сјајем који је тако буквалан, тако неподељен, тако истинит да ућуткује разум, слама моје отпоре без напора, као крхке и бесмислене препреке, ипак га ја у том тренутку (чињенице су чињенице, а сећања су сећања) пигам без задњих мисли и жеље да нешто разрешавам или мењам у празнини која нас као балзам прекрива: — Како ћемо га звати, Радиша? Девет месеци сам размишљала како ћу му

239

рећи да ће се мој син, јер син је морао бити, звати као ти, Маки; предвиђала да ли ће бити увређен или задовол>ан, можда радостан можда разгневл»ен — све је било могуће по ономе што сам могла да знам — када то буде чуо, пошто ће, у то није било сумње, он само чути нешто што је одлучено много, много раније; питала се шта Радиша мисли о теби и шта зна о везаности која између нас постоји, колико слути, да ли претпоставл>а и шта осећа у својој ћутњи о теби која се с времена на време кроз поглед укрсти са мојом, судари на пола пута између наша два чела, али никада не искаже речима. Не памтим када је Радиша последњи пут поменуо твоје име. Можда баш тада, у акушерском рају. Чувши моје питање није оклевао ни тренутка, само је шара у блеску његових очију постала богатија за још неколико сложених мисли и супротних осећања: — Максимилијан — рече. — Тепаћемо му Маки. Па као да је само то дошао да ми каже, подиже се са ивице кревета и кријући поглед полако изађе из собе, много пре него што га је сестра опоменула да је време посете прошло. Тако је било, али то је један, кратак, бесмислен тренутак, тек неколико дана у конвоју сати дугачком двадесет година! Ти знаш да никада нисам волела нарочита пријател>ства. Бивала сам са многима, али ни са ким нисам постајала нераздвојна, како су то волеле да кажу моје школске другарице. Не знам зашто. Једна ме је нервирала зато што мисли само на своје локнице, друга зато што је глупа, трећа што се осећа на бели лук. Шта ја знам, никада нисам нашла ниједну која би савладала моју, изгледа урођену уздржаност, и ослободила ме резервисаности коју сам према спољњем свету увек гајила. Или је нешто друго посреди: могуће је да сам потребу за присношћу — а она је човеку неопходна и ја нисам никакав изузетак — задово-

240

љавала блискошћу која је постојала измећу тебе и мене и била права, толико већа од брбљивих и баналних поверавања девојчица у тишини спаваће собе или украденог тренутка шапата за време досадног школског часа. Никада са Радишом нисам разговарала о теби, мени, нама, њему, сину, будућности садашњости, изузев ако је то имало неку сасвим практичну сврху. Још мање бих нешто што излази из оквира куртоазног измењивања мисли поверила пријатељима. Никада их нисам желела, и никада таква пријатељства нисам ни направила. Ни сурогат који би надоместио твоје одсуство не постоји; зјапи амбис, непопуњена провалија у мом животу већ двадесет година. Познанства делим на мање или више непријатна, али сам увек у забуни када хоћу да знам да ли ми више сметају Радишини пријатељи са којима морам, с времена на време, да се вићам, или седељке са мојим колегама којима опет Радиша мора да присуствује. Такав је ред. Ваљда се тако мора. Глумимо друштвени живот који је хладан и непријатан као љигава змија у руци, површан као љубазан осмех на уснама, бесмислен као усиљени разговор уз француски коњак. * Кад Радишини пријатељи доћу код нас, или ми одемо код њих, неколико дана не могу да савладам горушицу у мом преосетљивом друштвеном стомаку. Увек иста прича, увек исто друштво чак и кад се личности промене; увек један до два директора, један до два официра који крави реп могу да ишчупају а већ су неколико година у пензији, понекад по неки потпредседник или секретар овог или оног, увек исти намештај, иста вечера, иста пића и иста процедура. Ништа се не мења и ништа се не догаћа. На вратима четворособног стана од сто и нешто квадрата дочека нас домаћица у хаљини од сребрног ламеа са бретелама дубоко усеченим у месната рамена и фризуром која касни за модом тачно две године. Раздрагани домаћин је такоће у пред-

241

собљу, газда у кући, добро му иде, пустио стомак. Обично су сви остали гости већ стигли и попили своје прво пиће. Сви су ужасно срдачни и непосредни, тако да су мушкарци најчешће већ поскидали капуте и то исто предлажу и Радиши. — Скидај, бре, то, ниси код енглеске крал>ице на пријему, наши смо — каж у му заруменели и срећни, разуларени, комотни, своји са својтом. — Него како — каж е Радиша, и ја знам да је он заиста срећан што ће се ослободити градске униформе која свим тим л>удима, без обзира на њихову функцију и време проведено у фотел>ама из Југоекспорта, у пастелној елеганцији једнобојних таписона из Италије, још увек смета, подсећа их на посао и животне прилике у којима се, додуше, већ сналазе, али их још увек доживл>авају, с једне стране као неопходну, а са друге као помало смепгну, господску, „педерску" травестију. Мушкарчине су они били и мушкарчине остају. Пред светом се мора, али. кад смо сами — дај, бре, да скинемо те ципеле што су претесне за наша стопала, те панцире који улазе у рок службе; знамо се ко смо и шта смо, нек мисле они шта хоће, али ииак смо ми сачували душу. Домаћица је у кухињи, мужеви се развалили по удобним фотељама, жене седе без даха, утегнуте у претесне хал>ине које се набирају на стомаку и подижу од дебљине до изнад колена, а домаћин домаћински пита: — Шта ћете да попијете? — Шта има? — пита Радиша, а ја ћутим. — Има шта волиш. Балантин, курвозје, кампари, вотка . . . — А шта ви пијете? — пита Радиша, нгго неизоставно изазива општу веселост будућц да се то хгатање и очекивало. — Чачанку, брате, него шта ћемо — одговарају сви углас.

242

Додуше није увек чачанка. То се мења. У томе се вечере разликују. На основу тога да ли је ракија из Чачка или Смедерева, сир хомолг ски или сјенички, пршут црногорски или ужички, и необавештен може закључити да ли је друг домаћин крушевачки, крагујевачки или колашински кадар. Ту забуне нема. Храна домаћа: Бури или Пери, Милу или Дулу баш јуче донели његови сел>аци. За бол>е половине припремл>ени су разнобојни ликери које натапиране и утегнуте супруге лицкају све до вечере из високих и уских кристалних чашица. Радиша се, наравно, са одушевл>ењем одлучује за завичајно пиће те вечери, а ја, потпуно свесно, чиним своју прву куртоазну грешку. Тражим виски. Како ми га најчешће дају без леда, тражим и лед. Наравно, донесу ми и једно и друго, и виски и лед; примедбу, наравно не ставе, али ме од тог тренутка па надал>е примећују као страно тело, шпијуна, сведока, па осећају, сигурна сам, потребу да поново навуку своје скинуте сакое, што не учине, али се ипак мало усправе у фотел>ама, мало тише почну да разговарају и постану мало мање срдачни и непосредни. Затим долази вечера: огромне, непојамне количине меса, као дрва наслагане у велике чиније. Цело јагње и прасе на столу је питање домаћинске части. И док прасе може да буде локално неопредељено, већ само младо и женско, дотле јагње, као и ракија, пршут и сир, мора да буде златиборско, требињско, дурмиторско, или пиротско, пошто су и њега донели домаћинови сељаци. Тада правим своју другу грешку, али она, из два разлога, није више тако увредљива и нападна као прва: саопштавајући домаћинима да не волим ни прасе ни јагње (јер га заиста не волим), само потврћујем оно што су већ знали видевши да не пијем ликер, с једне стране, а с друге сви су већ припити па лакше и брже заборављају на моје присуство. Преједају се јагњетином и заливају огромним количинама вина, даве се у ку-

243

пусу који је сам домаћин укиселио у подруму куће на Новом Београду, што се осети још на степеништу седмоспратне зграде, и завал>ени око стола, са кога се током целе вечери ништа не склања, после извесног времена почињу песму. По правилу постоји увек једна од жена у ламеу која је интерно чувена по лепом гласу. Она се стидљиво брани да је пусте, шта су је салетели, није певала од девојаштва, али после упорног наваљивања, у коме се нарочито истиче њен супруг, она ипак дрхтавим гласом, који се ломи у фалсету, праћена немузикалном пратњом преждераних хориста, отпева неку севдалинку, попевку, коло или народну песму у обради. Природно је што се ја у овим приликама осећам као „укочањени клип кукуруза", како је то добро једном описао Радиша, али мука је у томе што се због мене и Радиша, мада без сакоа. пун чачанке, јагњетине и киселог купуса, распеван као и остали, цело време вечере налази између две ватре: потребе да мени објасни њих, и жеље да мене објасни њима, што му наравно, нарочито ово друго, не полази за руком. Мука ме тешка ухвати када каже (никад не знам да ли постићен или поносан): — Навикло то на виски, не вреди — или: — Злата за вечеру само тост и путер, така је, — што домаћини и гости прихвате, презирући ме помало што не знам шта је добро, али и страшећи ме се помало зато што ја заиста волим све оно што они због свог положаја и ранга уз отпор и лажни подсмех морају да раде. Појма немају како их је све то снашло. Било је тако лепо после рата који су добили. Онда је полако, миц по миц, све почело да се мења, постаје друкчије. не знаш ни сам како, али упорно, тако да сада морају са великом пажњом. изузев када су међу својима, крити да као туђе осећају обнчаје и навике које сви, са пола срца и упркос жељи. прихватају. Не усућују се да каж у нешто отворено против, знају да је купање цивилизована

244

ствар, слип гаћице и поткошул>а одећа круга коме припадају, виски нешто што има свака боља кућа, али потајно верују да је све то нека велика игра и да сви који се праве како то не знају, заправо лажу и себе и своју околину. Нити воле, нити умеју о томе да мисле: знају, мећутим, да мрзе — утолико више, уколико је то очигледније — све оне који су друкчији, мада и сами покушавају да буду такви. Они не смеју да кажу шта заправо воле, али се то може установити по ономе што их огорчује: студенти, мада су им деца мећу њима; одсуство буразерства, мада су из страха научили да се понашају уздржано; слике голишавих лепотица, мада их потајно гледају, али у кућу не уносе; интелектуалци, мада то не смеју да каж у осим кад се наћу у политичком крду једномишљеника, коме је дат знак за напад; дугачке косе, мада им по стану шетају; Американци, јер говоре енглески, Слозенци, зато што су вредни и скромни. Воле Русе, које морају да нападају; народне свираче којих се тешка срца, али ипак, у јавном гласању радничког савета одричу у корист оперских певача или сликарских замлата; кисео купус који поручују странцима на службеном ручку да и они јадни виде шта је добро, мада је сељачко и просто; чврсту руку, јер у своје мишљење с разлогом немају поверења; воле сељаке, јер могу да их ниподаштавају; камповање у Башкој Води, јер тамо сви једу парадајз са сланином и бацају отпатке по плажи; пукли по половини као зреле бундеве, воле оно што смеју да презиру, и презиру оно што морају да воле. Све је то тачно, Маки, али покушај, молим те покушај да замислиш како би било страшно да није било 1948. и да сада постоји само оно што се њима свића, а да је строго забрањено све што они осећају као страно и неприродно. Тачно је да и они имају своје мале, потајне победе и да се друштво одрж ава на равнотежи чачанке и џони вокера, али зар није боље имати њих, шизофренично поде-

245

љеие између жеља и права, него бели лук као тотемско-здравствени симбол националног бића? Тачно је да, заплашени и ћутљиви, шизофренични и насилно уљуђени, као запете пушке чекају прилику да искале свој патријархални, сељачки, примитивни, информбироични бес на оно што не могу да досегну, и тачно је да им се таква прилика — понекад помислим свесно, из терапеутских разлога с времена «а време пружа. Све је то тачно, али понекад мислим да боље и не може бити у једној земљи каква је наша, а да су све могућности да буде знатно горе, код нас увек широм отворене. И тако ћутим, кад баш много навале на мене, укључим се у песму, Чувам овце у доње стрњике, Под оном, под оном, Замириса зумбул у кадиној башчи, или неку другу, свеједно. Певам. Трпим. Не певам и не трпим, наравно, из историјских или политичких разлога, јер политика ни историја не решавају питање моје велике усамљености. Не недостаје мени бољи политички систем, или друкчији друштвени одиоси. Глупости. Мени ти недостајеш. Зато што тебе нема, ја сам сама. Твоје одсуство је она велика рупа, онај амбис у мом животу по коме бесмислено лепршам, држим часове из француског, доручкујем сваки дан, певам песму Под оном, под оном и одлазим на летовање у Стари Град. Шта сам ја то, Маки? И зашто сам? Зашто кињим себе у вакууму који је заправо безболан, док му сама не удахнем неку муку коју не могу да објасним, неки бес за који знам да је бесмислен, неки дневни циљ који ме протури од јутра до поновног одласка на спавање? Која је то виша сила што ме већ двадесет година одржава на послу, даје ми снаге да се понашам, инспирише ме да суровошћу окрутног детета које чупа муви крила раздирем несретног Радишу? Све ја знам и све разумем, па ипак све то и даље радим; знам да је бесмислено, али упорно настављам, трајем, чак ми на моменте изгледа како је све то при-

246

родно и нормално? Онда се одмакнем од мог живота па видим како је то све, све то заједно, страховито глупо, и како све што чиним, чиним само зато да бих макар на тренутак заборавила истину. Понекад помислим да сам и онда, слуђена и савршено беспомоћна, ипак знала да се удајем за Радишу само зато да бих могла да иживим своју велику и неслућено упорну пакост која је још једина у стању да прене, покрене неко страсније осећање у мени, натера крв да брже заструји у мојим жилама. Шта сам све радила том Радиши! И како је он све то трпео! Понекад бих чак и хтела да ми га буде жао, али ми не полази за руком. Када једном почне из мене да куља жуч и бес, не могу да се зауставим, не могу да нађем ни трунке саосећања у мом глупаво злобном, скврченом срцу. Сигурна сам, рецимо, да никада не бих позивала моје колеге код нас на вечеру, када не бих потајно слутила да ћу тада моћи да уживам у својим пакосним вештинама због којих ће после да ме буде срамота. Ни они ми, Маки, нису ближи, и они су страшно досадни са својим малим, професорским платама и завишћу коју врло невешто претварају у псеудодостојанствени принцип надмоћног пристајања на племенито сиромаштво; својом тупошћу коју слабо прикривају нешто бољим акцентом и нешто богатијим речником од оног којим се служе Радишини директори, лажним презиром благостања и још лажнијим интелектуалним животом који се минимално разликује од начина на који живе милиони других телевизијских гледалаца и читалаца фељтона из „Политике" и „Вечерњих новости". Пустош једна, Маки, на све стране, а по пустоши се крећем ја механичким покретима укруг, све док ми се не заврти у глави, зној ми од муке не пробије по целом телу остављајући у глави празнину о којој никоме не могу да кажем ни једну једину реч; гутам речи, и припремам вечере да

247

бих, недолично јетка, на тихој ватри пекла жртвеног Радишу. Доћу тако, поседају укруг, пију више вискија него што могу да поднесу пошто га код нас увек има, а они не могу себи да га приуште; увек се наће дежурни гњаватор са актуелном темом коју неинтелигентно и досадно прежвакава задовољан што има ко да га слуша. За јела не кажу да су укусна или добра, него да су интересантна, да су а 1а 1гапда1зе или а Гап§1а1зе, за политичку ситуацију да је озбиљна, за Југославију да је пред распадом, за народ да је неписмен, за културу да је запостављена, за Хрвате да су недоказани, а за Радишу да је диван. И онда то тако траје, траје, боже мој, и ја причам и пијем и једем и расте у мени неки јед који нећу да покажем, али који мора да наће одушка пошто би иначе, зеленкаст као жуч, процурео наочиглед свих, из мојих ушију и ноздрва. Тако Радиша страда. Свим тим глупанима, који се окупе око његове богате трпезе, он хоће да се допадне, панично дуби на глави само да би им благонаклони осмех измамио, расипа се услужношћу и предусретљивошћу не зато што му је до њих стало; не набавља им девизе, или „Викалин" из Русије, делове за аутомобиле или коњак по бесцаринским ценама зато што их воли; не слуша их привидно заинтересован и не ласка им зато што од њих очекује неку корист, још мање са намером да остави утисак или се богатством и утицајем својим пред њима направи важан; све то Радиша ради не би ли уважавање и симпатије које на тај начин стекне код њих, оставили некакав, ма и најмањи утисак на мене, не би ли се у мојим очима приказао онаквим каквим би желео да га видим. А то је опет баш оно што ја нећу. Пуштам да буде предусретљив, а они благонаклоно супериорни и глупи, да изиграва келнера, а они господу којој послуга приличи, пуштам да ствари теку

248

као и обично, а онда, када ми се учини згодно, замолим Радишу да заћути: — А сада нас пусти да разговарамо о нечем што ти не разумеш — кажем мирно и нормално, обраћајући се најдосаднијем мећу присутнима са неким идиотским питањем о употреби коњуктива у француском или о некој семантичкој расправи коју колега — ако је неким случајем прочитао — сигурно није разумео пгго се већ из његових првих речи јасно испостави. Радиша послушно седи, миран, упиљио заинтересован у уста глупана који би гњавио сатима без прекида, али ја одсутно, као обузета излагањем, са пола уста, не окрећући главу, кажем: — Радиша, леда. Радиша одлази по лед. Будала прича о коњукгиву, Радиша ставља лед у моју чашу, што ја расејано не примећујем, затим седа на своју столицу, ја га пуштам да поново заузме позу скромне заинтересованости, па онда на исти начин, као лакеју који негде иза наших лећа вреба сваки покрет, опет кажем загледана у уста коњуктивисте: — Још — будући да сам, као, тек тада приметила колико је коцкица у чаши. Радиша се диже, услужно, стварно изиграва келнера, и сгавља ми још једну коцку, па опет упиљи у уста распричаног стручњака. Дигнем га још два-три пута, пошаљем по маслине или да види шта је с вечером, да запали некој дами цшарету, или донесе моју ташну из друге собе. Страшно ме је стид што све то чиним, али не могу, упркос гаћењу, буквалној, физичкој муци у стомаку не умем да прекинем ту лакрдију. Радиша све издржава, ничим не показује да види моју злобу, или да у целој игри примећује нешто неприродно. Изиграва шерет-будалу, припростог човека, заљубљеног у науку. — Ала везе, дакле, шта ви све знате, где научисте то, — каже довољно озбиљно да будала ништа не посумња, већ само мало збуњен и, на-

249

равно задовољан, благонаклоно пристаје да се изједначи са Радишом: — Ма хајте молим вас, то ми је посао, свако понешто зна. Уосталом, ја ништа не знам о трговини, а ви знате француски. — Ма знам, није да не знам, онако, лапарам кад морам, али за тај коњуктив не знам ни да ли сам чуо. То је свима смешно, и сви после говоре како је Радиша простосрдачан, драг, лишен сујете и уображености, прави непокварени човек из народа, а Радиша мисли о стручњаку за коњуктив исто што и ја, или још горе, а мајмунише, задовољан својом сељачком лукавошћу, само зато да би они мислили о њему нешто што ће мени, по његовој претпоставци, импоновати. Ја се, мећутим, не предајем. Ја хоћу њега да увредим и понизим, мене гости занимају само као сведоци пред којима ћу то ефикасније и убојитије да изведем. Опоменем га усред вечере да не срче (мада не срче), кажем му да скупи лактове док једе, да није на њиви него за столом, извињавам се гостима због његовог понашања све док им свима не постане непријатно. Ужасно потиштена, осећам како у мени расте бес и злоба утолико више, уколико Радиша лакше и спремније подноси моје увреде и извршава моја срамно јогунаста и непристојна нарећења. Боже, зашто ја све то радим! Шта се то направило од мене? Где сам то ја, и како сам дотле стигла, упитам се, и одмах признам себи да је све то срамно и недостојно, тако срамно и тако недостојно! Па ипак, мада све знам, мада мрзим себе када се гости разићу, а нас двоје, у тихом стану, перемо зубе, скидамо веш, облачимо пижаме, одлазимо у кревет без речи, спуштених погледа, свак са својим мислима и муком, ипак већ сутра ујутру настављам ту исту, исто тако срамно детињасту игру од које ништа озбиљније у мом животу не постоји. Исправљам му акценат и грдим га због начина на који испушта самоглаенике из

250

појединих речи, кажем му да опет није опрао ноге, мада не осећам да смрде, намерно расипам новац, што њега, страшно чуварног, доводи до беса, који неуспешно, врло неуспешно прикрива, простачки, као последња сељанчура, хистерично га исмевам када покуша да започне љубавну игру, а он као биво спусти главу, гура кроз неприлике, тако нем и сав у себи да ја заправо не знам шта мисли и како се осећа. Црн и упоран подсећа ме на живинче у кориди: израњављен копљима, која се клате пободена у његово тело, сав крвав, не обраћа пажњу на бол и не замара се, тврдоглаво срља кроз арену за неком невидљивом црвеном марамом о којој само он зна шта зна и чува то знање иза бетонског чела, иза здравих и јаких зуба стиснутих у фанатично ћутљиви грч. Годинама, као два пеливана, обилазимо око Максимилијана. Ја му говорим, увек пред оцем, да не сме да се угледа на њега и да мљацка док једе, чачка нос као што то Радиша чини, или греши у падежима што му се такоће понекад дешава. Радиша му не говори ништа, али већ одавно знам да нам је отео сина. Одавно видим да Максимилијан ћути као и његов отац, седи као што и Радиша чини, према мени спроводи исту ону тиху и упорну опструкцију којој је само од мог мужа могао да се научи. Њих двојица имају неке своје договоре које постижу без речи. Заједно иду на утакмице, обојица воле пецање, имају исто, неисказано мишљење о мом захтеву да се сва три оброка једу за комплетно постављеним столом, не воле позориште и подједнако ћуте, умеју да ћуте и трпе као да су од сасушене дреновине из које ни реч нећу исцедити, ма колико је, ма како је често стискала својим усплахиреним рукама. Често се питам где сам погрешила, Маки, како се догодило да из моје бебе израсте човек који је тако много примио од Радише. Ја сам га хранила, играла се са њим док је био мали, причала му приче и одговарала на питања, док је Радиша, ћутљив и неспретан, умео само заљубљено да га

251

гледа, да га баци у ваздух и дочека натраг у руке. Ја сам му дала прве часове из клавира, радила са њим задатке из математике, исправл>ала му писмене саставе и водила га у куповину ципела, џемпера и панталона. Ја сам правила сендвиче и колаче за његове журеве, ја разговарала са његовим друговима и другарицама, ја му препоручивала које књиге да узме на читање, одлазила на родитељске састанке, а Радиша је за све то време ћутао, само с времена на време измењао с њим по неку безначајну реч. Па ипак, престао је да свира клавир чим је смогао снаге да ми се супротстави, постао шкрт и педантан као његов отац, заволео пецање за које га Радиша није никада нарочитим средствима придобијао, фудбалске утакмице које ја мрзим, и Радишу, знам, определио се за Радишу и утонуо у исту ону ћутњу што се као зид испречи пред мојом злобом, нервозом, сузама или нежношћу, сасвим свеједно: оставио ме је саму у бици коју више не желим да добијем. Не постоји више ништа што би могло да измени стање ствари. Одавно сам схватила, мада дуго нисам хтела да признам трудећи се да не приметим, како нема више те ствари коју би Максимилијан замерио свом оцу. Чак је и онда (чини ми се — нема шта да ми се чини, јасно је да је чак и онда), чак је и у тој прилици, са мало речи, додуше, али недвосмислено стао на Радишину страну. И то сам издржала; остало је само сећање и гадан укус у устима. Заједно смо седели у трпезарији, ја исправљала домаће задатке, Максимилијан гледао неки спортски пренос на телевизији, тенис, чини ми се; рана, кишна јесен, тако да је већ мрачно у соби, мада је тек четири сата, таман оно време да не знаш треба ли упалити светло или не. Радиша ће стићи за један сат, отприлике, за пола сата, отприлике, биће време да почнем са спремањем вечере. Обичан дан. Данас мислим да се тог послеподнева није догодило нешто нарочито, верујем да је тако морало да буде, да би звонце на вратима неком

252

другом приликом зазвонило да је којим случајем осхало немо те каснојесење, влажне и задимљене вечери. Чим сам отворила врата и погледала жену у полумраку степеништа, ја заиста не знам како, али сам сигурно знала да је то Радишина л>убавница. Изгледала је као л>убавница за Радишу, шта ли, смешила се тако, била у глупо изазовној пози која је требало, претпостављам, да ме засени или да прикрије њену збуњеност. Није могла имати више од двадесет пет-шест година, али те жене због нечег увек изгледају етарије. Крупне кости лица, превелик, готово мушки нос, масивно грађена, претанких ногу за толико тело, у зеленим ципелама, огромних груди које ни њен влажни мантил не може да прикрије, шарена марама на глави, розе кишобран у руци, и зове се Драгиња. — Ја сам Драгиња — рекла ми је — желела бих с вама да поразговарам. Па када је видела да се ја не мичем са врата него је, сужених зеница, посматрам, она се мало промешкољила, повукла ногу коју је држала избачену као на рекламним фотосима голишавих лепотица, померила се мало у свом лажном и површном самсхпоуздању и, још увек се контролишући, упитала: — Могу ли да уђем? А ја забављена, највише од свега забављена: — Изволите — кажем. Пропуштам је у предсобље и чекам да одложи мантил и кишобран. Гледам како скида мараму и забацује главу уназад да би растресла дугачку косу а 1а Рита Хејворт; како повлачи мидер надоле, мичући задњицом да би то извела успешно, исправља сукњу око струка и улази у трпезарију. — Ово је сигурно Максимилијан! — Добар дан — каж е јој он и наставља да гледа телевизију. — Не сметам вам? — Не, боже сачувај, каки — каж е она и седа на столицу коју сам јој показала. Ја преко пута, мирна, скпстила руке на груди, чекам, пуштам је

253

да слшшља шта ће даље. Видим да је нешто покварило њен план и да се ствари не одвијају како је предвићала. Кикоће се, погледа око себе по соби, спада полако са ње онај самоуверени и под* смешљиви израз који је имала у првом тренутку на вратима: — Ви знате ко сам ја? — Не. — Стварно? За тренутак, само за тренутак проклија у мени паклена жеља да јој кажем како нам није потребна кућна помоћница, уколико је тим послом дошла до мене, али се уздржим: — Стварно не знам. Она се гласно насмеја, не зна човек да ли из непристојности или обновљене агресивности и храбрости, па као да ми прича одличан виц, нешто у чему ћу и ја свакако уживати, додаде: — Знате како кажу, жена увек последња дозна. Максимилијан се окрете и пажљиво је погледа, што њу сасвим збуни, па поче да се смеје још гласније, све гласније и гласније, не би ли некако испунила празнину која бије према њој из мог леденог лица и Максимилијановог потиљка, меша се са повишеним тоном спортског коментатора тениског меча на Шалати. Да, мислим да се добро сећам, тениски меч је био, на Шалати се одигравао. — Знате, морала сам да доћем да видим де Радиша живи, просто сам морала. Не осећам ни трунку увреде или љубоморе. Уопште нисам љута. Сувише је опсено, невероватно је простачки деловала цела сцена, сувише сумануто да бих је сместила у свој живот и објаснила помоћу знања којима располажем. Претпостављам да је дошла са намером да изазове сваћу измећу мене и Радише, која би довела до развода, што њој даје шансе, шта знам, како да знам шта се све мувало по њеној припростој и амбициозној глави. Мећутим, нисам уздржана и хладно прора-

254

чуната из намере, зато да бих покварила њен смешан, увредл>иво баналан, детињасти, глупи план, заиста не, него сам слеђена неким општим очајем који је тек можда у посредној вези са срамном ситуацијом. Не ћутим зато што хоћу да је збуним, већ зато што не знам шта бих рекла тој нафраканој лорфи преко пута мене, сисатој лепотици у зеленом џемперу. Не покрећем се и не предузимам ништа зато што ме потпуно обрвао стид, страшан стид што сам жива тог кишног поподнева у нашем четворособном стану, што сам се нашла у сексуалној конкуренцији са расном медицинском сестром у зеленим ципелама, што сам одједном постала јунакиња брачне драме из најјефтинијег подлистка за кућне помоћнице који је, ван сваке сумње, инспирисао Драгињу за овај подухват. Није могуће, говорим у себи, не може бити могуће да се ово мени дешава, да је та луда преко пута мене зазвонила на права врата са својим суманутим планом! Све се у мени наглавце окренуло и како год покушам да га усправим, оно опет оде у неком неслућеном правцу, у ковит. Без равнотеже неке потмуле масе комешају се по мени, знам да никако не смем устати са столице, померити се са чврстог, јер оих одмах, извесно, без задршке, као камен потонула у огромне таласе горког, црвеног стида. Па ипак, успевам да задржим неки слеђени мир на лицу, чак и да гласу дам извесну природност и лежерност док је питам: — Рекосте да се зовете Драгиња? — Да. Драгиња Нешић. — И, колико вам је, Драгиња, година? — Двадесет три — рече пркосно. — А шта сте по занимању? — Дипломирана виша медицинска сестра. — Лепо. Лепо, Драгиња. А сад ми реците шта могу да учиним за вас? — Или немој да кажеш ништа, него се губи одавде — одједном рече Максимилијан не окрећући се, загледан у пренос тениског меча на теле-

255

визији. Није се окренуо ни када сам га опоменула: — Максимилијане, не буди прост — рекла сам му, покушавајући том хињеном мирноћом и слећеним достојанством да скупим крпице самопоштовања које се у смртном ркшцу гушило негде далеко испод суза, испод гласа, испод речи, иза мог мирног лица и руку непомично скрштених на грудима. Није Драгиња важна, заиста, знам чак и тад у том тренутку да није она та које ме је стид, већ да стид долази право из сазнања да п о стојим, будна, у гомили света који види да сам се, одрасла и васпитана, унередила у гаће, или учинила нешто још недостојније што се више никако исправити не може. Своју беспомоћност морам да савладам, жељу да од свега дигнем руке и умрем ту, у тој столици и да заувек изаћем из срамне позиције. Уопште не помишљам на Радишу или Арагињу, на конкретан повод за несрећу која је смрадом баналности и простоте преплавила наш стан од сто четири квадрата. И не видим је, усплахирену и неуротично гласну, не чујем је, чак ни не примећујем да се сасвим изгубила после Максимилијанове упадице и почела неконтролисано да прича, да скаче са теме на тему, о томе како она није мислила ништа лоше, о томе како се њих двоје воле, али да она и не помишља да растура Радишин брак, њој је довољно што му је жена у кревету, нешто о томе да нема љубави без суза, нешто о сексу, о телесној привлачности, речником који је извучен право из рубрике „Писма наших читатељки" и звони ми по ушима тако заглушно да осећам несвестицу и реалан страх да ћу се сручити са столице на земљу и да ће ми заиста требати помоћ дипломиране медицинске сестре. Не знам, Маки, не знам има ли смисла сећати се нечег што је тако ружно прошло: сивог, гаравог сумрака који се пробија у собу кроз прљава прозорска стакла и беле завесе од чипке, њеног крештавог гласа, чудно ситног и пискавог V толике жене, њене неспособности да прекине невезану причу, пуну неких узвика: „Не померила

256

се с места ако лажем", „ја сам такав човек", „кад вам кажем", и разних мудрости: „л>у6ав не познаје препреке", „живот је борба", „секс није ништа срамно", „ко воли тај и пати", па Максимилијанових леђа и потилжа обраслог у дугачку, густу и црну косу. Има ли смисла сећати се ирошлости уопште, када је равнодушна према нашим речима и глува за накнадно мишљење? Све се то одиграло, било је, оптеретило нае неким мислима и осећањима која су једино стварна и трајна. Наша накнадна мећусобно различита објашњења само су удаљавања од истине у супротним правцима; оде једно тумачење улево, друго заошија удесно, а она, истина, стоји непомерива између њих и тајно труне у мојим мислима без обзира на речи, трује ме неприметно, али упорно својим срамним садржајем, па се зато питам има ли уопште смисла сећати се нечег што је тако ружно прошло, када ништа не можемо изменити у тој прошлости која заувек остаје у нама? Не знам колико је све то заједно трајало, јер сам била сувише заокупљена напором да се одржим у столици, тако усредсређена на тај задатак да нисам ни приметила када је и како је Радиша упао у собу, све док кроз маглу и благу несвест не видех како се Драгињи преко лица превлачи паничан страх, а грч јој дави глас негде у суженом грлу. — Радиша — крикнула је, и пре него што сам стигла да видим Радишу, она је већ стављала надлактицу преко лица да би се заштитила од његовог ударца. Без успеха. Видела сам како је удара левом руком тако онажно да је Драгињина заштитна надлактица просто одлетела на супротну страну, па одмах затим десном, од чега јој је крв потекла из горње усне и носа; видела непомична и слеђена у столици, руку прекрштених на грудима, како се Драгиња занела, кукајући, запомажући, скочила са столице и почела као крава испред гонилаца да бежи час на једну

257

час на Аругу страну клатећи великим грулима, неспретна и несигурна на претанким ногама и високим штиклама, док јој Радиша споро и претећи препречава пут. — У помоћ — викала је — јој, убиће ме, убиће ме — понављала је кад год се извуче испод његових удараца и побегне у други крај собе — немој, немој, Радиша, нећу више никад, очију ми, тебе ми — говорила је, а он ју је само сустизао и млатио рукама, ногама, по глави, по стомаку, где год стигне, ћутећи, да би само с времена на време, кроз зубе, једва чујно, процедио једну, некако тешку реч: — Бубре — говорио је и тукао — ћубре — каже као да обуздава јечање и сатерује је у један или други угао собе. Поцепао јој је зелени џемпер на рамену, била је сва раскуштрана и крвава, сасвим избезумљена када јој је коначно пошло за руком да се домогне врата од трпезарије и излети у предсобље. Радиша је није следио. Пустио је да оде. Чула сам како чангрља око вешалице — сетила се да узме мантил, кишобран и мараму — како се затварају улазна врата од стана, а онда је завладала тишина у којој невероватно издвојено, гласно постаје Радишино тешко дисање иза мојих лећа и ритмички уједначено ударање тениских лопти са телевизије. — Четрдесет, тридесет — каж е спикер, па онда опет ударање лопти. — Бус — каже спикер, па опет ударање лопти. — Гем и сет — каже, и глас му се изгуби у некако суздржаном али чујном аплаузу публике на Шалати. Гледам како тенисери замењују стране. Обојица долазе до високе дрвене столице на којој седи судија, бришу се пешкирима и пију пепси-колу. Онда онај пгго је био лево, одлази десно, а онај што је био десно, одлази лево. У паничном сам страху да ће Радиша нешто рећи. Следила сам се, врат и лећа ме боле од укочености, не мичем се и не трепћем као да очекујем ударац,

258

реч од Радише, било какву реч знам да у том тренутку не бих могла да поднесем, јер би ме та последња кап баналности сигурно усмртила, не бих је прогутала, умрла бих уместо тога, па зато напето слушам Радишино дисање и као пад сечива гил»отине чекам хоће ли се из њега откачити глас, било какав глас, и одвојити ми главу од укоченог тела. Али, Радиша не каж е ништа, већ после неколико минута вечности чујем како излази из собе, а одмах затим и како се за њим затварају улазна врата од стана. Велики терет ми пада са одрвенелог врата. Опет примећујем ствари око себе: Максимилијанова лећа и вече које је прекрило собу тако да је сада већ плавичаста од металног блеска телевизијског екрана, док је у Загребу, на Шалати, још увек светло, лепо вече. — Нула, петнаест — каже коментатор, мало касније — нула, тридесет — а затим видим како се Максимилијан диже са столице и полази према вратима, споро, али напето, суздржавајући се да не потрчи. Зар ће стварно отићи, пролете ми мисао, и потпуно ме запањи. Изгледа ми сасвим невероватно да ће тако отићи и оставити ме у плавичастом мраку собе са спикером и два младића у белим шорцевима, који се извијају и из све снаге ударају по малој тениској лопти. Зар заиста нема никог на свету — а нема, видим, нема и то је оно што ме је забезекнуло као нешто сасвим ново и неочекивано — зар може Максимилијан тако да се извуче, на прстима тако рећи, спуштених очију, крадом из моје понижености, не ублаживши срамни пакао у коме сам се обрела ниједним погледом, ниједном утехом, ниједним знаком разумевања и саосећања? — Куда ћеш, Маки — кажем му кад сам схватила да је и он стигао до врата и да сви излазе из ове куће, једно по једно, и да у њој остајем само ја, не због тога што ми је ту добро, него зато што немам куда да одем. За-

259

уставила сам га својим питањем али само закратко. Осећам како се врпољи на ногама, смишља шта да каже, и чини ми се да то веома дуго траје. Коначно чујем где каже гласно и разговетно: — То ти је, мама, што ти је — а онда журно излази, трећи и последњи хгут затварајући улазна врата стана у коме, као зараза, царује моја велика постићеност. Па ипак, ништа се није догодило тог послеподнева. Тенисер са леве стране победио је оног са десне, публика на Шалати је још пљескала када сам затворила телевизор, отишла у спаваћу собу и у малу торбу потрпала најнеопходније ствари — пиџаму, једну пресвлаку, нешто тоалетних ситница и јавила телефоном Гуги да долазим код ње на неколико дана. — Нешто се десило? — пита Гуга. — Не, ништа, треба да завршим један хитан посао, код тебе ћу имати више мира — кажем јој, и Гуга наравно у то верује. Верујем и ја да не одлазим са Новог Београда заувек, знам да ћу се вратити за неколико дана. Куда бих ја отишла? Једноставно, осећам да је за све боље ако неколиким ноћима раздвојимо догаћај који је управо минуо, од тренутка када ћемо се поново видети, заједно доручковати, одлазити на посао и скупљати се око телевизора у двадесет часова да чујемо вести. Сама сам, Маки, страховито сам сама. Последњу битку и рат за Максимилијана изгубила сам прошле године у ово доба. Сада је мом сину деветнаест пуних, онолико колико је теби било када си умро, 5. јула 1949. Вршњаци сте, Маки, деришчад, опаона деришчад, опасно непажљиви према другима. Обесни сте у својој младости, неправедни, тако страшно неправедни; по камџија вам је у свакој руци, по нож у свакој речи што се неким чудом увек баш у мене забада, и крвари, и боли, а вас нема да видите своје дело,

260

макар да сведочите о мојој несрећи, ако нећете — можда и не можете, не знам, можда мора тако да буде, можда то није у вашој моћи, можда заиста нисте власни да ублажавате бол коју проузрокујете. Можда сте у свету зато да рањавате, и оставл>ате недотучене жртве да саме одтрају свој ропац. Од када је Максимилијан одлучио да студира машинство, знам да сам и њега изгубила, као и тебе, Маки. Постоји Максимилијан, али он нисте ви. Ни ти, ни он. Месецима се крећем као странац по нашем четворособном стану измећу та два космата, тамнопута мушкарца, питајући се сваки час како су они доспели у мој живот, шта раде у њему, није ли промискуитетно што станујемо под истим кровом? Коначно видим оно пред чим већ неколико година затварам очи: Максимилијан је исти отац, смешно сличан њему, у свему. Као и Радиша, ради све споро и темел>но, живци као конопци. Паника ме хвата када видим са каквом систематичношћу, како прецизно и усредсрећено сече режњеве сланине за доручак, ни један режањ већи од другог, ни један дебљи или тањи, како пегла своје панталоне, како је чуваран у свему, нарочито шкрт у новцу, књижицу има у банци са уштедом од свог невеликог џепарца! Кути као и Радиша, човек од мало речи, као да и њих штеди и ставља на књижицу, као да су улог који се мож е истрошити; без дилема, чини се да зна у својој деветнаестој години сасвим поуздано зна и час када ће умрети, и цео план како ће живети. Ујутро диже утеге, овако вече везује косу; положио је све испите у првом року, ни из једног није пао, ни из једног није добио више од осмице; не пије; не пуши; не чита ништа што није за испит; не иде чак ни у биоскоп, већ у слободно време зараћује новац: учлањује људе у Ауто-мото савез, продаје књиге као аквизитер, радио је неко време и као манекен, лети води странце као тумач са оно мало француског што је од

261

мене научио; политика га не занима, за девојке има тачно одређено време, нађе се са друговима само кад треба да поправља неки мотор или телевизор; страховито је, болесно је, ужасно здрав! Са мном не говоре, не говоре ни међу собом, али се савршено разумеју без речи, прећутно, све знају. Тихо је у кући и празно. Као сабласт јездим усамљеним стазама: доручак, вечера, спавање. Понекад зажалим чак и за оним ужасом од друштвеног живота који смо раније ипак водили, готово зажелим да одемо код неког на вечеру или да неко дође код нас на ручак. Али, ни то више не чинимо. Седимо утроје, махом ћутимо. Увече оштре удице и поправљају штапове. Суботом растављају ванбродски мотор, сатима и без речи. Недељом пецају. Преко недеље су ван куће. Сама у кући ја фанатично чистим прашину, гланцам сребрнину, уређујем фиоке, а када је прашина обрисана, сребрнина изгланцана, а фиоке уређене, почињем да хеклам. Тада сам најочајнија, јер мрзим хеклање, а хеклам све док се не расплачем у празном четворособном кавезу од сто четири квадрата. Могла бих да држим часове француског, или да преводим као раније, али ме мрзи. Треба се срстати са људима, одговарати на питања, облачити се, живети, а то ме мрзи више него да хеклам или чистим прашину, па тако чистим прашину и хеклам. Онда они дођу, једу, читају „Илустровану политику" и „Вечерње новости", смртно озбиљни и ћутљиви гледамо утроје цртане филмове на телевизији. Сама сам, Маки. Веома сама откад је жута зграДурина у Кнегиње Љубице прогутала све што сам у животу имала, очајна кад год помислим да си могао претпоставити, да нисам имала никада прилику да те разуверим, да мораш да чујеш, мораш баш ти, јер нема никог коме бих то рекла, мораш знати оно што годинама увек исто понављам: нисам пошла код Радише да те издам, знаш сам да си ме ти код њега послао, ја послу-

262

шала шта си наредио. Мораш ми веровати, немам више снаге за вечна доказивања немуштом простору око себе, умрећу од јада не допре ли до тебе вест да сам учинила све што је било у мојој моћи како бих те спасла. Нисам успела. Некако се догодило да се све погрешно завршава, а не знам да ли сам зато крива ја, или тако мора да буде. Најлепше ми је када успем да не мислим о томе. Већој срећи се не надам откад си умро, већ тако, сваког петог јула приуштим себи тренутак који ми живот није обезбедио узевши те пре него што сам стигла да ти кажем како је све било, како је све то глупо испало, и како ја ништа нисам могла да урадим што би и за длаку изменило ток ствари. И сам видиш, Маки, потпуно сам безвољна, а «е осећам се кривом због тога, јер немам више енергије да о кривици размишљам. Осећам, е1ап ука1 ми је на измаку, имам таман довољно преостале воље да умутим сав остатак праха и да га ушприцам у бутину. Чак ме и то мрзи, чак ни то нема смисла, мислим док механички, као чешка лутка која вољом неког ледено независног федера у себи леже и уеправља се у седећи положај, ипак притишћем шприц и одмах осећам како несносну жећ и нервозу замењује тупост — разлива се по телу тусто и споро као црна, ужарена смола. Извини, Маки, ако сам крива, можда сам крива кривице о којој ништа не слутим, па ми зато опрости ако мислиш да је има, било мало или много, извини што немам више снаге «и за ритуал посвећен теби, што је ово последњи који обављам. Још мало времена имам, једва довољно да решим последњу дилему у животу: да легнем на кревет и тамо сачекам крај, или да останем подигнуте сукње и спуштене чарапе у столици? Знам да нећу ништа предузети. Све ме мрзи. Мало сам зачућена, Маки, лено запањена што однекуд имам одавно заборављено осећање да је све добро, да не вреди ни испражњени шприц

263

испустити из руке, да треба тако седети, јер ће ствари сада саме од себе да се реше; осећање да сам описала круг, сасвим мали круг, нико и не примећује да је о кругу реч, тек кружић, као убод игле у белу бутину, тако ситан да заправо и нема пречника, ни круг није него једна обична тачка, тачка, тачкица . . .

Прилог VI

Чича Глиша, како га је нацртао Максимилијан Прокић у петој години.

РАДИША, ДРУГИ ПУТ

РАДИША:

. . . готова је главица и још мали врат, и шта ти ја све не знам: облачи га све у сомоте и чипке, ко неког малог педера, па га тера да свира клавир — сто четрес две ил>аде сам платио за њега још педес шесте, а онај њиов смо четрее треће дали за три пара кокошки, јебем ти посо; не волим ја све то, али не смем ни себи да признам; онда још увек мислим да тако треба, зна Злата. Зна она до мога, ништа она не зна. Паметнији испао од нас обоје Максимилијан, окренуо ћурак наопако и постао оно што је он тео: прави човек, самосталан, спреман за ову данашњицу, сватио да ће имати за себе само оно што од живота отме. Велим, не треба живот потцењивати. Све из њега може да се научи, ако човек оће и уме да га гледа. Све је у њему, сви проблеми и сва решења, само неки их виде, а неки остану слепи код очију и кад их тај исти живот лупи доказом посред чела; а оће он то, најчешће баш оне који дигну нос и не гледају око себе, него у себе, или преко њега; не прашта сакалудама. То је могло некад, док је ту био Војин са својим именом, кућама, акцијама и банковним рачуном. А сад, нема бато, има да пл>унеш у шаке и лепо да се понашаш према њему, љубимруке, шта изволите да му кажеш, том животу, четворе очи да отвориш и да му жел>е погаћаш, па ако ти се свића — одлично, ако ти се не свића — језик за зубе, трпи и гледај

268

шта ћеш. А нешто увек може да се уради: мало се стиснеш ти, мало стиснеш њега, то јест живот, па се угураш, наће човек капу и за своју главу. Боли мене пгго би Злата рекла да је то опортунизам! То мени ништа не значи, реч ко и свака друга; опортунизам кажеш? У реду. Значи, то је опортунизам и ја сам, значи, опортуниста. Па шта? Ајд да пробамо да не будемо опортунисти, па да видимо колико ћемо дуго. Баш ме занима! Ја тврдим да је оно супротно — будализам, па шта? Не кажем, човек треба да буде поштен, али нигде не пише да треба да буде будала, и онај који то није досад научио, већ је одавно повукао мачка за реп; повукли га и они који су били најгори опортунисти, да не говорим о јуначинама које су уз ветар пишале, па упишане завршиле каријеру, море и живот, не само каријеру! Ж ивоте погубили л>уди, а да их питаш зашто, не би умели да ти кажу. Мећутим, није у томе ствар, опортунизам идеализам, дрн зврц. Знам ја. То су речи, а никад није реч о ономе о чему причамо; ако уопште причамо. Увек је реч о њему и четрес осмој, мада ни њега ни четрес осму не помињемо. Бог те твој — четрес девете! Данас двајс две године како је умро! Двајс две године како нас мучи, ко смрт бабу; име му не изговарамо, али ко утвара лебди мећу нама; мртав и покопан леб нам је загадио, кућу растурио, животе замутио. И опет ја, крив, а он нас туца; ја опортуниста, а он светац. Будала је он био, ето шта је био, а за то нисам ја крив, није ни Злата, па ипак, поједе себи џигерицу, исуши се од неке грижње, дошла опора и кисела ко зелена јаребика, скупе ти се уста кад је погледаш, сва се шчокањила ко матор клип кукуруза. Двајс и две године, срце му његово, цео један живот прошо, деца велика нарасла, већ је Максимилијан старији нег што је он четрес девете био, а ми још увек о њему! Па и да смо криви, у главу га балаву, доста смо, бре, окајавали!

269

А нисмо, ама баш ни оволико, ни ја, да не говорим о Злати. Тако је време било и тако је морало да се деси, никад нисам ни помислио да је требало друкчије поступити; ако сам о многим стварима и променио мишљење, о томе мислим исто што и оног септембра кад ми је Злата дошла у канцеларију, с торбом испод мишке, златне кике на груди пребацила, раздељак прав, коса затегнута, бела блуза и плава сукња на н>ој, различка своја два у мене ко у бога упиљила, да је на длан ставиш и ко злато истопљено кроз живот носиш! Двајс и две године, више, скоро двајс и три прошло, а сећам се да је беле доколенице имала и седам златних пегица око малог носа, сећам се сви речи које је рекла, и оних које су јој застале у грлу; страха у очима, поверења и наде, дана топлог, ранојесењег што улази кроз отворен прозор и меша се са мемлом канцеларијском, свега се сећам, не могу да заборавим и кад оћу. Како да заборавим када је све тад почело, кад је све што се после догодило у вези са тим даном о ком се двајс три године ћути. Умеју то, нану им димитријевићевску, умеју да ћуте кад оће и о чему оће, ћуте, бре, ко заборављени гробови! Понекад помислим да би о свему једном ипак морали да проговоримо праву реч. Злата и ја, велим, морали би, учини ми се с времена на време, неизоставно би требали да избацимо те речи што нас гуше; макар и прст у уста, како било, само да излете из препуног стомака. И знам ја да јесам у праву и да би нам после тога било боље, нестао би притисак из слепоочница, ма шта да се деси било би лакше неш што нам је са отужном, ћутљивом- муком испод језика. Мећутим, увек се уздржим, стиснем зубе, проће надражај и опет Јово наново. Поновим у себи цео редослед догаћаја, уверим се још једном како је било, видим све ко на длану, јасно је да друкчије није могло бити, сам себи кажем — кој га јебе, па се тако, привремено макар, све доведе у ред.

270

Дакле, уђе Злата у смрдљиву ону канцеларију, расветли је својом чистотом, чак и мој шеф Јаковљевић који се на несрећу ту задеси, мораде да се дигне — кад је угледао ко да је малу принцезу видо. Седнем је ја на столицу, питам откуд да дође, никад раније није била, а она сва збуњена, сплашена, млада бреза у пролеће, каже: — Морала бих нешто да ти испричам, Радиша. Ех, блесав живот много, велим, много сам волео кад ми она каж е име! Некако, тако сав порастем, ноге саме поскоче, ко коло у шест да сам чуо. И не мора то да буде нарочито речено, већ кад год она каже „Радиша", најобичније каже, као: „Радиша, колико је сати", или „Додај ми новине, Радиша", или кад играмо детектива, па она погоди да је лопов „Радиша", каже: „Радиша је", а ја се растопим. Дечја посла; тек тако је било, па кад она рече: „Морала бих нешто да ти испричам, Радиша", и то још пред мојим шефом Јаковљевићем, ја, збуњен и зато што је уопште дошла, будем глупав и не сватим о чему се ради. Ни накрај ми памети да је нешто политички по среди! Мислим нешто у вези с Гугом, или већ тако, треба нешто да се набави, мислим ради се о нечем обичном, па је гледам, златну, чекам да настави, не упали ми се сијалица ни кад поче да се осврће и дискретно погледа у Јаковљевића, ко да пита може ли пред шим. А ја, бог ме блесави, замолим шефа Јаковљевића да изађе! Дакле, што човек може понекад да буде глуп, сам после да не верује! Уобразио ја да је нешто породично у питању, и не мрдам, то па то. У ствари, није можда то толико важно, признајем, можда би пријавио случај и да није било Јаковљевића, али не могу, ето, да сватим како сам био онако тупав! Да ја не претпоставим, да ми уопште не проради кликер о чему је реч!

271

Тек, чим Јаковљевић изаће, Злата с неба па у ребра: — Маки је био на састанку са Шампионом, изјаснио се за Резолуцију. Следи ме, леб јој детињи! Тек тада, тикван, тек тада ја видим де се налазим, тек тад се сетим да Јаковљевић није јуче роћен нег је сигурно наредио да нас прислушкују (знам човека), сигурно прислушкују шта је то што Злата није могла пред њим да ми исприча, велим, прислушкивао би и ја да сам на Јаковљевићевом месту, о Јаковљевићу и да не говорим, па ме ладан зној проби. Не мислим још ни на Максимилијана Аимитријевића, ни на Светозара Слишковића, то ћу тек после, већ само мислим да ли нас слушају, и како да изведем Злату пре нег још нешто лане. Познајем Јаковљевића, мало чудан, али углавном опасан, упоран, ради тај посо још из Озне, способан, не мож бит да је њему промакло оно што сам ја ко блесав гледо, а нисам видео. Изаћемо ми напоље, шетамо по паркићу на Обилића-венцу, све укруг, сат један шетамо и Злата ми све потанко прича. Така и така ствар, састао се са Шампионом у Кошутњаку, Шампион оснива организацију, оће и мене да врбују, случај јасан, закључак сигуран, зрели за хапшење, хапсимо и за много мању ствар. — Шта ћемо да радимо, Радиша? — пита Злата. Мени све зуји у глави, знам шта морам, али не могу то некако још ни себи, а камоли њој да признам. Мислим на Максимилијана, али мислим и на Јаковљевића; мислим на Злату и себе, и знам, тачно знам, посо ми је то да знам, у каквом смо шкрипцу; опасни дани, у божју матер, нема зезања. — Не знам, Злато — кажем јој поштено. — Размислићу, ето ме вечерас до вас па ћемо разговарати.

272

Тако Злата оде, а ја останем сам, седнем на клупу, тлаву у шаке, па мислим. Прво и прво, политички — мени је лично све јасно. Нема ту дилеме. Ставио ја још у јуну све на кантар, не колебам се уопште. Јесте да волим и ценим Русе више него и један други народ, Словени смо, браћа. Прва земља социјализма, био сам тамо преко годину дана и својим очима све видео. Ред влада беспрекоран, цене радног човека, једнакост је примерна. Али, у то време је још и код нас демократија на високом нивоу, где год се окренеш видиш да је напредно радништво и сељаштво ушло у политички живот. Гегула који је рио носом по својој њивици, има тада сва права, ако је сватио садашњицу. Јес да је сељак још примитиван, има и кулака, јес да се не сналази најбоље, али учи, бистро је то и витално, сваким даном постаје све способнији да свати ново време, па и да управља и руководи. Правији је то свет, природнији и искренији, нема мећу њима мућки и интелектуалне лукавости, већ што на уму, то на друму, и тад се то још и те како осећа у друштвеном животу. О радницима из фабрике новине пишу, а не о татиним шалабајзерима са дугачким косама; граћанин с два факултета има иста права ко и мануелни радник из производње, видиш како се тај прост народ расцветава, ступа на историјску позорницу. И код нас је тад као у Русији — школују се који су способни и свесни, а не чији тата има пара; на море иде онај што радом заслужи, од гаравог рудара до професора универзитета, па ако је то била уравниловка, ја сам, брате, за њу. Сиромашни смо, земља порушена, влада немаштина, али лакше се подноси кад знаш да нико нема и да сви заједно треба да створимо. Није ми Злата онда тако говорила, али неколико пута ми је после рекла да је мрзела козарачко коло на Теразијама за 29. новембар и 1. мај. А ја нисам, ја сам баш волео да их видим онако распеване и срећне, простодушне; не пе-

273

ру се довољно, то је тачно, незграпни су, али како и где да науче ако им не даш шансу? Које песме да певају него оне које воле и знају? Како да имају навике када су вавек ко стока живели? И није тада народ само у колу, доле, на терену, иего је своје представнике све до врха послао — цела власт је прожета народом, у рату је свако могао да се истакне и постане руководилац. Према томе, демократији у то време не може ништа да се замери, било је то време праве демократије за прост народ и обичног човека, па зато сматрам наш курс исправним. Јер, ако смо се борили за социјализам, једнакост и радничку класу — једнакости је тада било више и радничка класа имала већа права него икад. Мећутим, да сам се по том питању и колебао, а нисам, помислио да ћемо прећи у капиталистички табор, како су тврдили у социјалистичком табору, ослабити раднички покрет у свету, и тако дал>е — ипак би био против Руса јер сам знао да смо ми сопственим снагама нашу револуцију извели, па имамо вал>да право у својој земл>и и да владамо. Нек те и Рус окупира, ипак је то окупација, те тако и да није било никакви други разлога и противразлога, тај би био довољан: идеологија за идеологију и сир за сириште, али слободу не дамо ни за шта. Јесам ја комуниста, али сам и Србин, а ми смо такав народ, научило то да му је слобода најважнија ствар на свету, и не да је. Нисам ни ја тиква без корена и нису ми Маркс и Енгелс пупак повезали, нисам ја ни неки Швајцарац који никад ниједан рат за слободу није с пушком водио, него Србин који је откад зна за себе герао окупаторе из свог дворишта, из свог села и из целе земље. Ту су се и зезнули Руси, и сви они који су за њи навијали. Јест да је било будала које блебећу о интернационализму и националном питању, али национално питање није ствар за дискусију. Све сам ја још пре четрес осме ишчито, завршио курс „Питања партијске

274

изградње", прорадио и Плеханова и Лењина и Стаљина по том проблему, али било је довољно д а нам зазведкају оружјем на граници, па да сватим у ком грму лежи зец: оће Рус шапу своју медвећу на нашу земљу да стави, решио да нас покори и пороби, а то код нас не пролази. Н ије пролазило ни кад је било много теже. Није то шала, петсто година је овај мој геџави народ учио шта је поштено, а шта покварено тако што је гледао ко се бори против Турака а ко је уз њи, није га затрло ни унијаћење ни муслиманство, па зашто би Информбиро? Сваки ми информбироовац изгледа као потурица, и мрзим га ко кукавицу и издајника. Нисмо ми Срби идеолози, ми смо патриоти, десет смо ратова за сто година добили да би били слободни, а сад одједном треба слободу за идеолошки кикирики да дамо. Јебите се, другови, велим. Народ Краљевића Марка и Милоша Обилића (прве су то песме биле које сам чуо), Хајдук Станка (прве су то књиге које сам прочитао), па Матије Гупца, па Танаска Рајића, народ геџа што су босоноги прешли Албанију, који свако неколико иљаду каплара за слободу жртвује, народ Лоле и Саве — и да оћеш не можеш га у том млину самлети! Загуљен, за слободу и част оће увек да изгине. Таман ти се учини — најебо, нема му спаса, готов је, а он баш тада крене, и да виш чуда — победи увек у рату јер не броји жртве кад је слобода у питању. Тако, велим, могу сад да причају шта оће, али патриотизам је онда у Удби био на највишем нивоу. Ја говорим за Србе јер њи најбоље знам, али и други Јутословени мисле исто: мој колега из канцеларије, Словенац, Стане Јужнић, рецимо, па Трајче, заборавих како се презива, јединственији смо него икад! Није се много о томе говорило, али се знало — или ми или они, или слобода или ропство. Кажу, апсили смо и тукли. И јесмо, и тукли смо и премлаћивали, и откривали и набећивали, и горе смо ствари ра-

275

дили, можда грешили, можда претеривали, али видо би ја те префињене коју би песму певали да ми нисмо четрес осме на оток послали све који су земљу тели да продају за идеје и полож аје. Немам ја ту никакве дилеме, нек се они мало у главу своју интелектуалну; лако је сада причати, онда није било времена за рукавице, није било ни рукавица што се тог тиче, него — стани пани, ако ја нећу тебе, ти ћеш мене, па сад сви ти који кукају на Удбу и блате је, ствари највише уживају благодети наше победе, и не сећају се, срце им њиово, да су нашим упрл.аним рукама себи власт приграбили! Тако је на крају испало. Ми се били, они профитирали. Не мож човек тако данас да говори, погрешно би га протумачили, али најбоље су прошли баш ти који кукају. Погледам понекад око себе, па помислим да смо четрес осме са прљавом водом и дете из корита избацили: слободу смо сачували, али социјализам, изгледа, нисмо; завладала демократија, али не више за народ, нег за силеџије и пискарала, за идеолошке противнике и хипике, наркомане, западњаке, све се некако, а неприметно, мало-помало, распало у гадан неред, нема на шта човек да се ослони. Мећутим, то је друга ствар, то сад тако мислим, али онда ми то није никаква брига; ако ми је некад било све јаоно, било ми је тог септембра на клупи, у паркићу, на Обилића-венцу. Глава ми је мећу шакама, али нема у њој ниједне политичке дилеме. Аруго ја мислим, моју личну бригу бринем, шта да радим смишл>ам. Што се Светозара Слишковића тиче, боли ме плајваз за њега. Такве већ знам напамет, стотине их је прошло кроз моје руке. Серу о великој Русији, социјализму, а мисле који ће положај имати кад Црвена армија продре из Бугарске и Маћарске. Ма нек су им намере и најчистије биле, шта ме се то сматра, нек се јебу, издајник своје земл>е је најгори издајник, кукавица најобичнија,

276

лосле три шамара признаје и оно што никад није урадио, смучили су ми се тотално. Бринем ја шта с Максимилијаном да радим, славу му блесаву, како њега да пријавим, како Злати после у очи да погледам! Најрођенијег, јер немам рођенијег од њега и Злате, како да га, и то баш ја, у затвор стрпам, онаквог болесног и никаквог! Зар својим рукама, и то нико други него Радиша Прокић да га дотуче! Клупа на којо ј сам нема једну од три даске у наслону, па не могу да се завалим, жул>а, те тако све време седим савијен напред, са лактовима на коленима, са главом међу шакама, мозгам — нек на месту цркнем ако цело време не мислим само о томе како да га извадим из гована у која је наглавце скочио. Међутим, како год почнем да мислим, увек на исто изађе: само једну шансу има Максимилијан, држи свој живот у сопственим рукама! Ако пристане, надам се ја у паркићу, извадиће се, ако не пристане, ни кожне гаће му не помажу. Готов је! Знам како се ради, и знам ш та му следује. Рећи ћу му отворено: бирај, вол> ти једно, вол> ти друго. Ако из ови стопа не одеш и не пријавиш свој разговор са Шампионом — и још мора да каже да си га саслушо до краја и пристао на сарадњу само зато да би открио и друге — затвор ти не гине. Па нек он онда види шта ће и како ће, ја више да учиним не могу, осим да га саветујем, да му кажем да после мора да испуни то што је обећо ако буду тражили, и да му кажем да ће сигурно тражити да и даље одржава везу са Шампионом и да извештава о свему. Зезања нема, то није Мица тракалица ни пионирска организација, ту се апси, бије и убија, о поштењу ћемо после да мислимо, а сад да се вадимо како знаМо и умемо, и рукама и ногама. Смишљам ја, у ствари, цело време, које аргументе да употребим, јер знам њега, метиљавка, какав је, није га тукло по глави, не мож да

277

свати опасност. Све знам шта ће да ми каж е и бојим се, много се бојим да ће при евоме, усран али упоран, и остати, али не колебам се ни један секунд — моје је да пробам, да будем што убедљивији. Правим план на клупи ко да окружујем тврћаву, испитујем тајне пролазе и заобилазне путање до његовог разума. Свим што ми је свето кунем се да ми је тад, на Обилића-венцу, стало, у божју матер стало да ме метиљавко хемофилични послуша, Војин га његов мекани, да не пропадне без потребе и лудо. Опасно је, знам, може све пре времена да се открије, да и себе умешам у говна, али решен сам да пробам, па шта буде, буде, нек буде и најгоре, пробаћу ипак, јер морам. И тако би ја поступио (ко оће да верује нек верује, ко неће не мора, више ме је баш брига шта ко мисли и шта ко ћути), заиста сам се спремао да кренем у Фердинандову пошто сватам да се мора брзо радити, кад видех како до мене, на клупу седа нико други — него баш мој шеф Јаковљевић. Јеби га, рекох у себи, сав спласнуо, пиши кући пропало, Максимилијане Димитријевићу, вићен си за батине, нема ти спаса. И мада са Златом о томе нисам никад говорио, сто, каки сто, хиљаде пута сам јој у себи све по реду објаснио. Тако и тако, зато и зато — све јасно и логично. Али знам, то њима или глувом говорити, свеједно је, можда је боље што ћутимо, не вреди. Поставља се, велим, рецимо, питање зашто сам ја отписао Максимилијана чим је Јаковљевић сео до мене, и поставља се такоће питање да ли је Јаковљевић знао шта је Злата рекла у нашој канцеларији. Што се првог питања тиче, знао сам да је Максимилијану одзвонило зато што сам знао Јаковљевића, и ко је, и шта је. Вићо сам га на састанцима, вићо сам га пијаног, гледао како испитује информбироовце, учио од њега како се смишљају замке и смицалице, умео да погодим када је ра-

278

сположен, мада се никад не смеје, знао га потмулог и бесног неким сулудим и опасним гневом од кога му се чело смрачи, а очи у дупље повуку ко да залет узимају и на скок се спремају — ето зато, што сам га чито, зато сам знао да се Максимилијану више помоћи не може. Може Јаковљевић затвореника да превари, не може мене који сам га данима гледао како затворенике вара. Имо је Јаковљевић — рецимо, само тај детаљ је довољан, али није само то било што ме је убедило — имо је такав обичај да смисли неко наивно питање, тако наивно да гусан и не посумња шта му се спрема, улети у замку па се после само чуди и зноји; а кад такво питање поставља, Јаковљевић мало спуети капке, лице му се улењи, као уморан је и досадно му, само што не зевне, знам тај израз напамет, не може да ми промакне да га има и тад, док седа поред мене на клупу, јасно је ко два и два — оће Јаковљевић да ме насанка. Затим: неће бити да је Јаковљевић случајно пролазио кроз парк (ништа тај случајно не ради), случајно видео мене на клупи, одједном му се прохтело мало да поседи са сарадником у зеленилу и тишини! Нисам ја пао с крушке, знам ја боље од тога, видим ко у воску да већ зна и ко је Максимилијан и ко је Злата, да је можда и мој разговор са Златом у парку, а не само онај у канцеларији, прислушкивао: можда су већ и дежурни у Фердинандову послати: знам како Јаковљевић ради, познајем му метод у прсте. Коначно, две грешке је Јаковљевић направио. Прво ништа ме не пита, ни где је она девојка пгго ми је рекла нешуо у поверењу, ни шта је то што ми је рекла, а моро би то да пита, свакако. Мећутим, он чека да ја нешто кажем, то јест да ништа не кажем, па да ме онда дочека ко саучесника, непријатеља, ко зна шта би све на главу мого да ми натовари, не зна у ствари нико, али ја ипак знам боље него други, јер ми је то пооо. Аруга грешка можда и није била грешка, сећање ме ту

279

мало издаје, али смео би ипак руку у ватру да ставим да јесте. Видим, дакле, ја како стоје ствари, не дам да ме насамари, спасавам што се спасти може, то јест мене и Злату, Максимилијана предајем његовој судбини, тешка срца, морам, да би нас извадио кад већ њега не могу. Нема ту „можда", и „да је “, и „ако би". Не знају они то ни после свега што се Аогодило. На рачунаљку можеш све да израчунаш: и Злата и ја смо у опасности. Да нисам тад све испричо Јаковљевићу, него оћуто, Златину пријаву не би нико, ни луд третирао као пријаву, нег као прикривање информбироовца које кажњавамо исто као непријатељску активност; једини начин да се зло искорени. Има сестра брата да пријави, друг друга, иначе крив је ко и онај који летке дели и организације оснива. Зато ја Јаковљевићу све потанко: Злата је дошла да пријави случај, није скојевка, али је свесна, наш човек, мада буржоаског порекла, поочим јој у партизане четрес прве мећу првима отишао. Кажем и за Максимилијана, да је и он наш човек, заведен непријателгском пропагандом, али знам да то не вреди, јаоно ми је да је најебо и колико је најебо, па се око њега много и не трудим — не само зато што тако могу и себе да увалим, већ зато што знам да не вреди, мајку му, ако ишта знам, знам то, даноноћно радим на случајевима и испитујем оне који су се изјаснили. Све дакле, сваљујем на Слишковића. И ту Јаковљевић прави грешку. Готово смем да се закунем да ниједном нисам рекао Шампион, него увек Слишковић, ако ме памћење грдно не вара. Зашто би га, уосталом, пред Јаковљевићем звао надимком? То је домаћа ствар, нико сем нас не зна да га је Максимилијан назвао Шампион, што би ја то помињо? И тако, иако сам саевим сигуран да нисам поменуо надимак Шампион, не показујем да сам зачућен кад ме Јаковљевић у једном моменту упита:

280

— Шампион, то је Слишковићево илегално име? Ништа ја не кажем Јаковл>евићу, али мислим у себи: зезно си се Јаковљевићу, нисам ја марсовац, ако сам био слеп код очију у канцеларији, сад ми је јасно де се налазим и с ким разговарам. Откуд би он знао за надимак Шампион, кад му га ја нисам реко, ако није био прислушкиван наш разговор у канцеларији? Дакле, све је јасно: зна Јаковљевић што му је потребно, не испитује и не слуша да би дОзнао нешто о Максимилијану и Слишковићу, него мене да провери: оћу ли обавити дужност без обзира на то што се ради о мојима, оћу ли пријавити информбироовца, чак и ако је тај информбироовац тако рећи мој брат. Е па, Јаковљевићу, мислим у себи, нисам ја јео дудин>е и нисам се ни ја јуче родио, сувише ја знам да би ме тако лако на танак лед навуко. Ма ништа ту није могло да се уради, ове је било готово, али шта вреди, шта би вредело да јој о томе говорим? Неко мора да буде крив, а ја сам за то добар, роћен сам за јебање, не знам шта би радили да им није мене, да теглим и да будем крив, ружан и дужан зато што нисам луд ко они, блесав ко њихов Максимилијан. Јасно је шта би било да Јаковљевићу нисам реко. Чак и овако, звао је Злату без мог знања и четири сата је испитиво. Не поставља се питање које би она, мислим, поставила, да ли би ја ћутао да је то могло да помогне Максимилијану; не поставља се зато што ништа Максимилијану више није могло да помогне, а нас би моје ћутање заувек покопало. Па шта онда, тео би да знам? Ако би то било паметно, онда сам ја начисто луд, и нека сам, свеједно ми је. Ко може да ме убеди да је себи самом по сваку цену требало раку копати, а не знаш за чије бабе здравље? Нисам ја никакав Дон Кихот, ако нешто радим, оћу макар да знам зашто то радим, и тачка. Него не вреди све то, код њих је све увек друкчије. Триест година живимо заједно, и још увек ја њи не могу да разумем. Све

281

сам урадио што сам мого, али њима никад доста, у главу их блесаву. А како сам, рецимо само то, како сам ја волео њу, одувек, а тих дана нарочито, па то нема, ја мислим, на свету нема! Туга у Фердинандовој, ко да је мртвац у кући, њи две саме, спала књига на два слова — нафракана Гуга и бледа, ћутл>ива Злата, смушено лутају по оним тамним собама и ходницима. Када ја доћем (а гледам, ако икако могу, сваки дан да навратим), лепо ме приме, мислим да им је мило, ручак ми поставе ако је време ручку, кафу скувају, ако сам јео. Због нечег ми и тужне и смешне, њи две, онако различите једна од друге, а заједно. Чекају има ли неки новости од Максимилијана. Никад не питају прве, и никад не коментаришу, политички или уопште, оно што им јавим. Саслушају и прећу преко тога. „Узми још мало супе“ , каже Гуга, или „Да доспем кафе“ , пита Злата. Разумем ја и то и не л>утим се, шта могу, ипак сам ја из полиције, иако им припадам и душом и телом. Шта се ту може уопште кад са њима некако увек тако испадне, ко оно за време окупације кад би прекинули разговор о четницима чим ја ућем, због Богосава, тако сад о Информбироу и затвору, о Удби и политици преда мном ни речи, ко да се ништа у земл>и не дешава и ко да ја радим у градској млекари. Ако нешто умеју, велим, онда умеју то, одувек су умели да се праве тако луди, уме чак и глупава Гуга, и она научила уз њих. Причамо, наиме, ми о Максимилијану, али само оно што је неопходно. Кажем им, рецимо, да сам однео инсулин, али са пола уста, као уз пут, тек тако да и они знају како је све протекло у реду и пошилжа стигла у његове руке. А оне то тако и приме, или ништа не кажу, или Злата, без израза на лицу, сабрано, као неком поред мене „Сад је миран неко време", каж е — не зна јадна да мира тамо нема, да га драже с тим инсулином ко јарца, ко жедног водом. Наравно, о томе им ја ништа не говорим. Шта би имале од тога да

282

знају? Доста је игго ја знам, ко телац гледам у Злату и трпим, радим што могу и ћутим. Однесем му понекад пакет што га спреме, распитам се како је, лукаво и уз пут да се не би посумњало у моју заинтересованост, на две ватре се печем и не знам која ми је гора. Преко дана испитујем оне уплашене и изубијане зевзеке, увече седим са Златом и ћутим о Максимилијану. Па ипак, вал>да зато што је толико времена прошло, некако ми је све то остало и у лепој успомени. Гадно је било, наравно, али кад се сетим тих наших ћутлшвих седељки, понекад помислим да никад нисмо били ближи, и да никад Злати нисам био потребан као тад. Јест да се каткад сажалим на себе, буде ми криво што ме држе на одстојању, а ја радим и више него што могу и смем, али разумем ја све, и трпим, и трпео би тада, их бре, тада би и сто пута више трпео само да будем поред Злате. Сама је, видим, потребан сам јој. Не каже она то, али ја осећам. Променило се нешто у нашем односу. А ж ао ми је Злате, копни на моје очи, што је она блећа, то ја мрачнији и ћутљивији. Тео би некако да је развеселим, али не умем ја то, ни да је насмејем, ни расположим разговором. Све што умем, то је да седим тако тупав поред ње, да је гледам и чекам шта могу корисно да учиним, ко мамлаз, не знам пгга очекујем и чему се надам. Мислим, мислим како да је макар мало разгалим, те тако коначно смислим (баш сам био лудак), да јој било како, али свакако добавим писмо од Максимилијана, јер, велим, никад ми није било теже у животу него тад, јер никад нисам више желео да је обрадујем, а никад мање начина нисам имао да то постигнем. Јер, велим, мада јој то нисам рекао, ја тада већ знам да је Максимилијан пребачен у затворску амбуланту и да му је крај близу. Дају му трансфузију и инсулин, али, велим, нико не верује да ће дуго. Пропао је, велим, сасвим, нико не зна зашто покушавају да га задрже у животу, кад више ни један дан затвора тај не мож да издржи. Тотално је готов, па ми-

283

слим, кад живог не могу да им га вратим, дај макар предсмртно писмо да добију. Луд сам и ја био, али ако, за то ми специјално није ж ао што сам урадио, поготову што је на крају све добро испало. Дакле, кренем ја ко вочић, главом кроз зид. Немам ниједну идеју како би Максимилијану јавио да напише писмо, а друго, како после то писмо да изнесем из амбуланте. Јест да је лакше из амбуланте него из ћелије, али кад сам све комбинације протурио кроз главу, видим да је скоро исто. Контрола јака, ни на ког не смеш да се ослониш, свак се сваког боји, и сви се мећусобно пазимо; такав је систем, врло непогодан. О потплаћивашу у оно време нема говора, о пријател>ској услузи још мање. Помишљао сам на болничарку, чак сам удесио и да је упознам, али видим да је и та чврста ко кремен, пре би оца убила него издала. Македонка једна, заборавио сам како се звала, једва се извукох некако да не примети шта сам тео и намеравао. На муци сам великој: с једне стране знам да не може, с друге стране знам да морам. Има то тако, кад човек нешто реши, па навали ко нездрав, не пита шта кошта и да ли је немогуће. А немогуће је добити писмо од Максимилијана Димитријевића. Ко би могао — то знам. Роћа, његов иследник, али ни не помишљам да га питам, боље да сам лисице на руке ставим и о свом трошку одем на Голи оток. И тако кад све саберем, све ме упућује само на Јаковљевића. Само би он могао да нареди и да га послушају (у мећувремену напредово, посто велика буџа), мада знам, и њега је стра, и то не само од претпостављених него и од нас, потчињених, увек може неко, ако му затреба, то да искористи и да постави питање о Јаковљевићевом држању, од комарца магарца да направи, нико није сигуран тих дана. Мећутим, како ја нисам тад размишљао нормално, чим сам сватио да је то ипак ;едино што се може урадити — ја то и урадим. Не интересује мене што главу лаву у уста стављам, јер то је је-

284

дина, најмања, али ипак шанса да остварим оно што морам макар покушати, ако оћу да преживим. Некако ми се чини, уобразио ја дефинитивно да је то у великој муци што је трпим важно колико и мој живот. Пошандрда тако човек, тако најлакше и настрада, али тако, ваљда, једино и може да уради што је немогуће. Морам, не знам како, али морам, по цео дан говорим себи, ни на шта друго не мислим, идем ко луд улицом и само понављам — морам, мораш, Радиша, иако знаш да не можеш, ипак мораш. Тако доћем и до Јаковљевића. Сачекам га на улици, и кренем са њим пешке, јер Јаковљевић никад не користи до куће државна кола што му припадају по службеној дужности. Не околишам ја ништа, него — луд ко пушка, не мислим на после, не мислим ништа —■ право на ствар: имам молбу, велику, така и така ствар, знам да је против правила, али предочим му да сада више није важно, све је призно, умреће скоро, ником не може писмо да шкоди, а Злати, која нам је помогла да га откријемо, учинићемо за цео живот. Завршим ја и чекам кад ће и како ће почети да ме грди. Корачам поред њега, гледам га. Лакше ми што сам све то испричо, после толико колебања и домишљања ко да сам џак цемента с лећа збацио. С друге стране слушам себе шта говорим, па властитим ушима не верујем, говорим, а питам се: јес то ти Радиша што говориш те глупости, јес полудео ти, говедо зателебано, и кад заврших, сину ми тек тад јасно да немогуће тражим и да себи гроб копам. Водити рачуна о осећањима ћубрета једног информбироовског? Издајнику чинити услуге? Бити болећив према некоме ко је спреман да ж али због смрти завереника, тих дана, четрес девете — мора да сам био сасвим луд кад сам се на тако нешто одлучио. Мећутим, Јаковљевић ћути. Уогапте је он био чудан човек, никад ниси знао на чему си с њим. Иутим и ја, и чекам шта ће да каже, али он ништа, као да није чуо ни реч од моје приче. Доћосмо тако и до његове куће у 1. маја, без речи:

285

— Овде ја станујем — каже он кад смо сти~ гли до броја 24 — здраво, Прокићу — још рече и уће у капију. Блејим ја за њим, ко теле гледам у празан хаустор, тек тада схватим шта сам урадио и тек тада почеше ноге да ми се тресу. И о свему томе, наравно (и како би?), ништа о свему томе Злата не зна. Она само зна да је добила писмо. Два писма, у ствари, једно за њу, друго, писано на температурној листи, за Шампиона. Мени, наравно не пише, не помиње ме, не постојим. Мисли, велим, издао сам га, па и што да ме помиње? Не тичем га се, и њега ко ни Злату, шта је њу брига кроз шта сам све прошао. Њој је важно да је добила писмо од њеног Максимилијана. За друго је баш брига, зар је важно како је Радиша то постигао? Зар је Радиша уопште важан? Па Радиша и јесте ту да ради за нас, то се зна, роћен је за то, нек буде сретан што и то може! Само ја знам и нико друш на свету који сам стра изео тих десет дана, јер десет дана Јаковљевић нит ромори нит говори. Сретнем га на ходнику, здраво — здраво, и проће. Ко да га нисам пратио до куће, и ко да га ништа нисам молио. Не знам ја шта да мислим — да ли је то добро што ћути, или лоше за мене али, колико по искуству могу да закључим, све ми говори да је катастрофа. Смишљају шта да ми ураде, какву казну да одмере, не жури им се, полако, мераклијски, знају да могу шта оће: да ме смене на неки нижи положај, да ме избаце, или уапсе ако ми неко уз пут још нешто натовари. Мука моја је главна у томе што ја нисам необавештен; све знам напамет како иде и коме се догаћа, својим очима гледо и својим роћеним ушима* слушо. Не ваља, велим, знам, у материну, колико не ваља кад почне разговор о теби, јер једном кад крене, никад не знаш у тим данима на чему ће да заврши. А ја осећам, у ваздуху њушим да се тамо негде у белој зградурини, ко зна где, у неким канцеларијама, у разговору на ходнику, у неком дневном реду под неком тачком, црвеном оловком подвучено

286

у нечијем роковнику, у неким задимљеним просторијама, уз црну кафу, неки људи састају и о мојој судбини одлучују, прате ме можда, вероватно претражују и проверавају мој досије, комплетирају мој случај и одређују пресуду. Нервозан сам, у божју матер. Радим свој посо, као нормално, али сав сам изгубљен. Јебем те, Радишо, и писмо и тебе лудог у главу, сто пута дневно кажем себи, али касно. Час ме увати неки очај, час неки бес. Једног из Обласног у Нишу, старији човек, не зиам више ни како се звао, пре рата био учитељ, испребијо сам на мртво име, мада ја нисам био познат по томе да много бијем. Јесам кад морам, али овај је био сасвим јасан случај, испричо је већ и како се осећо и шта је мислио у мајчиној утроби, испријављивао све које смо тели да нам пријави, потписао све што је било за потписивање, цвили уча, куне се да не зна ништа више, пита шта да призна — признаће само да му кажем шта, а ја навалио ко нездрав: бијем, љут, као, што неће да каже шта зна, бијем га све док у несвест није пао. После кад га изнесоше, стид ме и срамота, али мало ми лакше, испразнио сам се. Свашта, велим, има у човеку, и сам се зачуди кад дозна колико није лепо. У том дође шести јули, после подне, око четири сата. Празна зградурина, све се то разбежало јер је сутра празник, не ради се. Ж ега притисла, муве по зидовима поспале, а ја остао да прегледам неке документације, не знам шта ћу и не знам куда ћу са собом. Проредио сам одласке у Фердинандову, правдам се послом, а у ствари бојим се да ме прате, стрепим да Злати не навучем још неку беду на врат. Сав сам нешто онемоћо, ни до чег ми није, читам али не разумем, слова и речи прођу кроз очи, али не стигну до памети. И иде ми се и никуд ми се не иде. Тако се некако баш глупо осећам, кад уђе курир: одма да се јавим Јаковљевићу, чека ме у својој канцеларији. Велим, такав сам некакав убијен био да се нисам ни уплашио, јеби га, ваљда ми је пун куфер свега,

287

чак ми и лакну, шта буде нек буде, само нешто да се деси, гора она неизвесност од било које казне. Лудо време, вреба иза сваког ћошка, није лако издржати. Ућем ја, дакле, код Јаковл>евића, и одма се изненадим: очекујем да видим комисију, кад оно Јаковљевић сам за радним столом. А мени некако и то свеједно. Проће ми кроз главу да ипак није тако званично, па вероватно није ни тако страшно, смењивање на нижи положај, ваљда, али ја сам у душевном стању у којем би и хапшење исто примио, нек буде шта буде, само кад је коначно дошло, мислим у себи и ко пањ сгојим насред собе, два-три метра од Јаковљевићевог писаћег стола. Не нуди ме да седнем, а мени и то свеједно, ни не мислим шта му то па сад значи, ко мртва ствар. Да сам при себи, то би ми изгледало чудно, наравно, без обзира шта оће да ми саопшти, реко би, нормално „седи Прокићу" или ,унемој да седнеш Прокићу", али ништа он у оној врућинштини, него тако наслоњен на сто гледа ме неко време, ћаво ће га знати шта мисли, никад то не знаш кад је Јаковљевић у питању. Уморан некако у лицу, потавнео, не би реко да је љут, нег само исцрпен од оморине и празнине велике у празној зградурини. Некако, ко да се скино у пиџаму, нешто се опустило у њему, ко да је све већ посвршавао за тај дан, неки тежак дан претурио преко главе, једва чека да огаља и ово што је за крај оставио, па да коначно спусти засторе и разгаћен оде негде далеко од посла и живота. А онда проговори, прст ми у зеницу заби: — Димитријевић је ноћас умро — каже, а гледа ме, нетремице гледа; не би, сад кад се сећам, реко да вреба, него тако, као љубопитљиво, ни то много, нег онако, гледа, велим, чак мало тупо гледа право мени у лице, као да га мрзи даље да настави, уморан, истрошен докраја, последње снаге употребљава пре нег се опусти тотално. Ипак, коначно, мени се чини век је прошо, некако брзо, у једном даху исприча и остало:

288

— Тело је сад у мртвачници на Новом гробл>у. Породица има дозволу да га сахрани. Ја стојим, не мичем се. Све сам очекивао, али не то. Још заправо и не сватам како треба, још остатак других мисли и стрепњи насељава моје вијуге. Зуји нека дебела зунзара по мртвом ваздуху, лепљивом од врућине, а зној што ми се слива низ лећа и чело, голица непријатно јер га не бришем, пецка бубуљице по лећима, баш тамо де руком не мож да доватиш, завлачи ми гаће у гузицу, а ја тако стојим, пуштам да пецка, сврби, жуља и голица, не знам шта да кажем, нисам у стању да нешто предузмем. Неке лење, полумртве мисли споро ми мину кроз главу, али се «е оплоде, никуд не стигну, падну мртве, ко на јари цркле птице из ваздуха. Да ли ме то Јаковљевић проверава? Оће ли да види како ћу да реагујем, да коначне доказе скупи? Или је то истина, и баш онако како он каже? Шта оће од мене, сунце му јебем жарко, шта сад треба да урадим, питам се, велим, у себи, али некако и то лењо, не узбућено, још увек ме држи оно, и можда сад још јаче него кад сам ушо — шта буде нек буде, ништа ми не изгледа важно, ама баш ништа на овом свету, само кад би ме пустили да легнем ту и одумрем у властитом зноју и прашњавој канцеларијској оморини. Туга ме нека уватила, могао би да заплачем, жао ми мене беспомоћног и несваћеног. За чије бабе здравље ја све то радим, лењо се и безвољно питам, шта ми то све треба кад ми ни хвала, знам, неће рећи, ни помислити уопште неће кроз шта сам, луд, прошао да би њој задовољство учинио. Онда се мало приберем. Решим да ништа не кажем, нег да поћем напоље. Ако ме пусти да изаћем — у реду је, ако ме не пусти, опет лепо, нек апсе ако оће, нек ме и даље проверавају ако им је милије. Полако излазим из собе, већ сам се за кваку уватио, већ помислио — добро је, пустиће ме, кад чух да ме зове: — Прокићу! Ја станем. Окренем се према њему, али му не

289

прилазим. И не одговарам. Гледам у њега ко изморен вочић, рогови ми пали, можда ми и бала цури из губице, а и он у мене, такоће уморно, мада, рекао би, као с разумевањем, некако меко, не знам да ли сам икад таквог Јаковљевића видео раније, па ми чудно јако — јеби га, такав ти је човек: ништа ме из мртвила није покренуло, али ме тај његов изглед и поглед пренуше. Пробудим се, одједном ми све око мене јасно, одједном сватам нешто што ми је месецима било пред очима, а нисам видео — Јаковљевић све зна: и да ја волнм Злату, и да сам пакете Максимилијану прогуро, и да сам сељачког порекла, Богосавов син, и да ми је тај Димитријевић што се прошле ноћи нредстави најближи и најроћенији на свету, и да је човек ломљив, и да га не треба сломити ако је корисан, и да у масовној пропасти, сваки појединац пропада на свој начин, све зна Јаковљевић, ради шта мора, али оће да учини ако му није нужда да одбије. Под сваким пепелом постоји човек, ко погача, и у нечовеку га наћеш ако мало прочепркаш, разуме Јаковљевић поквареност људску, зна да нико није савршен. Не могу ја ни да опишем, ни сад, после толики година и после свега не могу до краја да испричам шта сам све видео у Јаковљевићевом погледу: неко сажаљење, и онај умор што га не напушта, и чак нешто што на осмех личи (или је и то умор?) мало, једва приметно му искривио уста. Гледа ме тако све док не примети да и ја њега гледам и свашта видим, а то Јаковљевић не воли, он је за читање других задужен, па брже-боље спусти поглед, уозбиљи се, одгурну се од стола све заједно са столицом, отвори средњу фиоку, извади повелики коверат, смећ и рече службено: — Ево писма. Не мора ништа више да ми каже: знам о ком писму је реч, па мада сам сигуран да не грешим и да Јаковљевић оће да ми учини, толики је стра тада у свима нама да се ја опет уплашим, с пола памети верујем да је све тако како каже и да

290

нема задњи мисли, а с другом половином још увек процељујем шта да радим ако је писмо само последња провера и замка? Седи Јаковљевић за столом, држи писмо у испруженој руци, чека, а ја му прилазим полако ко парчету сира у мишоловки, ко ватри, незаштићених лећа, сваки час може да ме клопи, па се чисто чудим што се ништа није десило кад се, велико и смеће, коначно пресели у моју руку. Чисто се ооврнух око себе да проверим, а Јаковл>евић и то види, и опет све зна, и једноставно и мирно ми каже: — Нисам га прочитао. Иди Прокићу. Сврши то. После ја тек дознам разне ствари о Јаковљевићу. Рецимо, да је трговачки син, богатство пре рата имали у Ужицу, па онда да није разведен, по једној причи, али да не вића ни ћерку ни жену, неку Туркињу из Прибоја на Лиму. По другој причи да се никад није ни женио, већ одувек као самац живи. Па да му је шрапнел из главе изваћен у Италији четрес четврте, да га се сви помало боје, не само ја, јер нико у ствари не зна шта Јаковљевић мисли, пошто, брате, много ћути, да је завршио гимназију и студирао права у Београду још пре рата — све тако неке ствари, и још многе друге које помажу човеку да разуме другог човека. Али тада то не знам, па не знам ни шта да мислим, али и да знам, тешко да би по изласку из канцеларије о Јаковл>евићу лупао главу. Немам кад. Огромне су, највеће су бриге преда мном тог истог спарног дана, 6. јула 1949. године, око четири сата поподне у празном, замрлом Београду омеклог асвалта, пред празник. Милион други мисли, глава ми ко мерица, не могу да је држим усправно, пада ми на груди, целог ме вуче према врелој земљи. Јер тек кад сам први дах слободног ваздуха на улици удахнуо, сватим ја ш та се догодило: умро Максимилијан. Нема га више. Знао сам ја да се то мора догодити, одавно, још од оног дана кад ми је Злата дошла у канцеларију, а Јаков-

291

љевић сео поред мене н а клупу, јеби га, знао конкретно од пре месец дана, рекли ми поуздано — готово је, питање дана, нема сумње, па ипак, тек тада ја сватам да је он мртав и много ми чудно што више није жив, мада не могу да му замислим лице, и то како умире, не знам ни како изгледа соба у којој је издахнуо последњи пут, и не знам заправо шта осећам, како би звао, да сам при себи, ону велику муку што ми прикива поглед за прашњави и омекли тротоар. Еј, Радишо, Радишо, помислим понекад, погледам по нашем животу, па ми се цео одједном учини ко нека распаднута слика на стаклу, од прслих комада састављена, држи се још увек заједно зато што је не дирамо, а не дирамо је зато што ни један потрес не би више поднела: много тукло у плочу, издржала, али се распала; ни нешто паметно и нормално ни дај боже; ни једна слика ни одвојени комадићи; све нешто рапаво гребе и чупаво испада, није човек паметан шта да ради. Како Злати да кажем, славу му славину јебем! Реч ко будак да узмем и лобању јој малу и плаву размрскам! Како истину да треснем због које ће мене, а не срање од овог живота замрзети за сва времена? И шта сам ја ту згрешио, небо му његово, што ја крив без кривице, а оћу да полудим јер се крив осећам, мајку крваву себи самом у главу цело време, убећујем се али не вреди, знам, видим, и док жмурим мозак ми изједа нека бесна грижња на самог себе што сад морам све то Злати у лишце пегаво, као да је у томе ствар, и да других проблема нема! Мора да ме тих пола сата, ни толико у ствари, што сам провео у мислима на путу до Фердинандове, изнурило сасвим. Мислим стално, али не вреди ништа, све ми мутно и блатњаво у глави. Гањам речи ко буве, али ниједну не могу да уватим. Ваљда и нема речи да се то каже. Којим речима да се каже да је све готово, да више нема, да је све што је било сада ипгчезло. Појма немам ни кад сам зазвонио на врата, али сигурно се некако

292

све то видело на мом лицу, празном, без иједног знака, без иједног слова иза бледог и мокрог чела. Стао већ пред Злату, у предсобл>у, мрак је и ништа још нисам реко, него јој само писмо предајем, ништа не објашњавам и не кажем од кога је, кад ме она, тихо и обично пита: — Умро је? И би довол>но само да кимнем главом; како ја кимнух — тако Максимилијана Димитријевића, коначно, нестаде са овог света. Распало се, бледо и хемофилично, одгегало негде, у неко ништа, безбојно у безбојном, празно у празном, бивше, прошло, не постоји, али нас ипак у главу, у зеницу такво мртво и непостојеће већ дваест година. Ко вампир жедан наше крви, ко злоба нека посмртна, ко непричешћени и несмирени после покопа, лута по нашим животима и пустош за собом оставл>а; с нама за сто седа, у постељу с нама одлази, жуч нам је у устима од које речи позелене, несаница је она од које Злата дошла спечена, сушна ко пукотина у жедној земл>и. Трчим ја цео дан сутрадан, празник је 7. јули, а треба сандук набавити, дозволу од власти добити, умрлицу прописну извадити и оверити, ко ће нег ја? Тандрчем, знојав и прашњав по усијаном Београду ко тал>иге сел>ачке што оће да се распадну од брзине, а магла ми нека у глави, све ми нестварно и лажно, и улице које напамет знам, и речи изговорене по празним канцеларијама у које довлачим л>уде да потпишу, издају, ураде, мрзовол>не што им одмор кварим и ред реметим, и Злата, Гуга, Чеда и ја, бедна пратња иза Максимилијановог ковчега, ћутл>ива, без суза, нема ко онај мали унутра, испред нас, у последњој шетњи на лећима четири шиптара. И четворо нас у споменик бул>имо, пгго га Војинов отац Стојан подиже, и на коме ће, испод шест имена мушких Димитријевића тек касније бити убележено и име Максимилијана, 7. јуни 1930. — 5. јули 1949, невол>ни да кренемо, не гледамо се, не верујемо, кад шиптари камену плочу спустише, да је све готово и да сад више ништа

293

не треба радити, да је то то, тако глуво и обично, свршено тиме што је бели мермер рупу запушио, чак и без оног покој му души, без слова надгробног, без кукања, даће и црних жена у несвест попадалих. Обичан дан београдски. Седми јули четрес девете, прекосутра двајст две године откад изаћосмо на главну капију. Да га у главу, се ла ви, што каж е онај педер Перица, Златин братић. И то је прошло. И заборавило се, много се заборавило, али не смета то мени; јебе оно што се запамтило, флека на кошул>и, трљај колко волиш, неће да изаће, стоји, нану ли јој нанину, за сва времена. Остави човек траг за собом и кад одапне, па се на њега стално саплићеш, мало-мало, па ти се, ко онај дух у боцу, у уво увуче, ко зоља зуји опасно. Јер мука је била велика; не заборавља се лако. Скоро целе године нисам вићао Злату, десет месеци и који дан. После сахране ме замолила. Каже, да не долазим. Не каже ни — неко време. Него само: — Немој, Радиша, да долазиш код нас. Очекивао сам ја то, али надао сам се да ће ипак рећи за сада, или до даљњег, или док се не смирим, док не позовем. Али јок, ладна и мирна, мала и плава, командант балави измећу седог Чеде и нафракане Гуге, танка ко фрулица, ко миш вири из црне мараме, у очи ме гледа, не трепну: — Немој, Радиша, да долазиш код нас. Толико. Блентав и знојав гледам је, уморан ко скот, прашњав од трчања, жуљ сам на пети, де ми је чарапа подерана, направио, блесав мора да сам веома док њих троје одлазе и остављају ме посраног и спласлог пред главном капијом Новог гробља. Нисам потребан, јеби се Радиша Урадио си што си мого, а сад шибе, иш, губи се Радиша, не сметај, не подсећај нас, а како је теби, не тиче нас се, твоја лична ствар! Немој, Радиша, да долазиш код нас, и немо случајно да се буниш, џукело сељачка, одрадио си и отпуштен си, ко те уопште пита, будало неотесана, кој си уоге-

294

ште ти па да будеш увређен и понижен! Умеју, нану ли им нанину, умеју, ако им се пустиш, да буду гадни и безосећајни, душе немају, на себе само мисле, сви су ту да би њима добро било. И најгоре је у свему, оно што ме мучи, и дан-данашњи поцрвеним од беса кад се сетим — да и нисам био уврећен, да се и нисам бунио, да о својим правима и правди и нисам мислио остављен на друму са великим срамом и грижњом што ми се као ж уч сливају са посране главе, низ лице. Каква л>утња! Глуп си био, Радишо, глуп ко марвинче, и нек су те јебали кад си се за јебање натрћио! Не буним се ја уопште нег патим ко во, сасвим уништен, повио реп и побего у ћошак да лижем л>уте ране. Немој, Радиша, да долазиш код нас, каж е Злата, бул>е оно двоје маторих у земљу, не мешају се, а ја глуперда усрана смислио само да хаж ем, стид ме је сад да се сетим, али тако је било — погнуте главе, не смем ни да је погледам, већ ко кењац прошапћем, не знам ни да ли је чула? — Их, бре, Злато, што то тако! — кажем ја, а она се окрете и оде, пола корака испред Чеде и Гуге, ко аћутанти је прате. Мислим, готово је и покушавам да се помирим с а стварима какве јесу. Шта ми друго остаје? Живети се мора. Пребацили ме у администрацију са скраћеним радним временом и послали на курс за руководиоце привредних организација, спремају ме за неко предузеће. Мени мило, згадио ми се мој посо, ни не мислим зашто су то урадили. Знам да је Јаковљевић предложио, ваљда због оног јебеног писма, мисли човек да нисам за тај посо, сентименталност сам испољио. Мећутим, не мислим да је тео да ме зезне; није то казна, нег гледа човек де ћу бити кориснији. Ч ак и да је тео да ме зезне, свеједно је, добро је учинио и паметно. Бол>е је овако. Осим тога, баш сам на време отишо, кој зна на којој би окуки и мене натрћили да сам осто у полицији. Сад би неку пензију грицко и књиге по предузећима на отплату продавао. Овако и без факултета још сам директор. Изва-

295

дих се срећним случајем, не својом памећу и во љом, јер ни немам ја тих годину дана ни воље ни памети, ко мамлаз блејим, никоме јаде не говорим, тек понекад, сам у празној соби, пројечим увек исто: — Их бре, Злато, шта ми уради! Наредим себи да на Злату не мислим, али оћеш мало сутра, не можеш мислима командовати, нису то регрути, за дисциплину не знају. Појебем једну професорку, француски ми је на курсу пре~ давала (Жана смо је звали, а Јованка јој било име) мећутим ништа, није то оно што мени треба тада. Злату би ја тео — не да јебем, ни на памет ми то не пада, замишљам само како је љубим у златну косицу и увце мајушно, како лежим на топлом песку, глава ми у њеном крилу, а најчешће, свакодневно, како улази у моју собу самачку, бела блуза и плава сукња, кике напред пребацила, на~ фрњила мали носић и каже: „Опрости, Радиша, ако можеш, крива сам пред тобом". Ништа више не би морала да дода, само то да ми каже, живот би дао да ми се то деси, мада не верујем. Ипак, мислим и замишљам шта ћу све да јој кажем кад тако, предвече, упадне код мене, и шта ће она мени све да одговори, знам већ напамет цео раз говор који ми се понекад — толико пута сам га водио — учини као нешто што се догодило баш тако како увек видим док жмурим. Догодило се, мећутим, сасвим друкчије. Разговора није ни било, и није било одједном, али је било лепше нег што сам замишљао. Свашта могу да јој опростим, све јој праштам кад се сетим тих дана. И сад ми лепо да о њима мислим, мада некако изгледа као да о некој другој мислим, не о овој Злати, и ко да нисам ја тај ког гледам унутарњим погледом, нег неки други младић, с другом памећу и кретњама; ни места нису иста ова што и сад постоје, ни ваздух није тај који сада дишемо, Београд неки други око нас, не зато што се сад реконструисало и изградило, нег што је у

296

неком другом свету било све ово што је сад око нас обично и свакодневно. А ипак, све је јасно ко на филму, ко сад да гледам: пењем се Милоша Великог, оћу да закренем у Маршала Тита, код ,Бате", гледам гумене чизме у излогу, не што ме интересује, нег онако, да би нешто гледо, кад се умало не сударих. Злата застала преда мном. И чудно је и није што за десет месеци нисам никад на њу налетео. Прво, често сам био на пракси, друго, мало сам излазио: кућа — школа, па сутра опет исто, ни треће није најмање важно, јер знам, сећам се да сам ја заправо избегавао да идем тамо де би Злату мого да сретнем. Никад, рецимо, нисам прошо поред Фердинандове, цео круг би правио да је мимоићем, такоће поред Филозофског нисам из истих разлога ишао, чак ни у биоскоп, мада сам онда још волео филмове, све зато јер сам се бојао да ћ у срести Злату, и да нећемо водити онај разговор који ја замишљам, него сасвим друкчији, или, л а нећемо уопште водити никакав разговор, него ће она окренути главу и прећи на другу страну улице. Тог сам се бојо: да после тога више не могу ни да замишљам у мислима. Зато се учоканим кад на њу налетех, ноге ми се пресекле у коленима, и добро је што јесу јер би побего. Јебем му сунце, ако не би побегао главом без обзира само да сам био у стању да се покренем кад је угледах на ћошку код „Бате“ — плава беретка на глави, косу распустила, ко жута свила јој попала по лећима, гледа ме одузетог, гледа, па се као мало насмеши, рекао би да се насмешила, мада усне не покреће, нег само очима, ко да је нешто лепо заиграло у њена два различка широко отворена, просипљу плавет своју по лицу мом. — Здраво, Радиша — каже. И она мало збуњена, али ни принети оном како се ја осећам, нег тако, ко да јој је мало незгодно, не зна шта да причамо. — Здраво — кажем и ја, али више не могу,

297

не могу ништа да јој помогнем, јасно ми да она мора да смисли другу реченицу, ако оће да се раз говор настави, јер ни слова нема у мојој глави, само страх неки панични, и жел>а да одем пре нег се непгго лоше догоди. Бојим се, кочим се у чекању да ме лупи неким изразом, присто би да се све на овом заврши, јест да није разговор како сам га замишл>ао, али није ни оно најгоре, није ни потврдила оно пгго је пред гробл>анском капијом рекла. Мећутим, немам ја ту шта да радим, нет да стојим укочен и чекам, у таквој сам ситуацији, затекло ме сасвим неспремног, па се препуштам. Би ми мало лакше кад Злата настави. — Куда си пошао — пита обично, ко да смо јуче били заједно. '— У школу — кажем ја. — Да, чула сам — каже — да учиш — па застаде, намршти мало чело — за директора, ваљда, шта ли? — Курс за руководиоце привредних организација — кажем и одма ме стид што сам на курсу за руководиоце привредних организација, ко да је то нешто лоше и просто. Тако је Злата на мене деловала, јебем ли га, нисам ништа, дуго ја нисам могао ништа ту да изменим. Мећутим, она рече: — Фино, то ти је добро испало. Ја студирам француски. Иутим. Згрчен. — Што те нема? — пита, јебо је бог њен мали и плави, ко да ништа није било, ко ето, ја био забораван па нисам сврћо. Порази ме, занемео, ш та сад да кажеш Радишо, тутњи ми у глави, али ништа, ни слово из тог унутарњег тутња да се превали преко мојих блесаво отворених усана. Види ваљда и она да је усрала ствар, глупо питање поставила, па брзо забашурује: — Могао би сутра да доћеш на ручак, ако хоћеш. Долази мој Перица и чика Чеда. Можеш ли? Кимнем главом, суво ми се грло стегло, не пропушта реч.

298

— Здраво, онда. Сутра се видимо — каже, па јој ђаво не да мира, искра јој нека севну у очима, весела, срце и мени развесели кад ми, већ одлазећи, скоро преко рамена добаци: — Ниси заборавио де станујемо? Фердинандова 1, први спрат деоно. Оде смејући се, ал не мени, него онако, својој шали и пријател»ски. Тако је почело све изнова. Тако је, ваљда, морало да буде. Пупчаном врпцом сам везан за Димитријевиће. Није ми било спаса, судбина, шта ли. Не могу ја без њи, а изгледа, ни они без мене. Ко грба су ми на леђима, ја њима ко чир на дупету. Триес година се јебавамо, краја томе нема, везало нас за сва времена, до судњег дана. Лепи дани долазе, најлепши у мом животу. Дођем пред вече, седимо тако у дечјој соби, Злата учи за испит, а ја читам новине. Или не читам, држим тако уџбеник неки пред собом и правим се, преврћем листове, сатима. Тек понекад проговоримо по коју реч кад се Злата протегли, прекине читање начас да би се одморила и главицу паметну растресла. Онда опет ћутња, читам новине, не узнемиравам је. Тео ја неколико пута да одем, велим, шта ћу ту, можда јој сметам мада не говорим, али Злата увек пита куда ћу, каже нека останем ако немам шта друго да радим. И ја останем. Мило ми што тражи. Обезобразио се после па се намерно дигнем да би ме она опет задржала, као није важно, али видим ја да јој је стало, неће да буде сама, не смета јој што сам ту. Ко и обично не разумем шта осећа, али, наравно, седим, захвалан, ко јуне, гледам је тек понекад испод ока да она не примети, онака вижљава, над књигу надцесена, кику грицка и чита. Неки мир се наднесе над нас, неки спокој плови по тишини и ја сав срећан први пут помишљам — проћи ће, све ће проћи, није човек за сва времена, па није ваљда ни несрећа људска вечита, живинче је човек, на све се навикне и све издржи. Оће и да изађе са мном, у биоскоп или позориште, кад добијем карте пре-

299

ко подружнице. Ја јој са пута у Женеву донео жипон и најлон каиш, то је онда било у моди, а она га не скида, увек то обуче кад излазимо, под руку ме увати на улици, ходам ко по облацима. Лепо време, у божју матер, леп Београд, нану му његову, лепо ми да лепше не може бити! Онда једне недеље, знам да је била недеља јер сам ручо код њи, седим опет тако док Злата учи, већ мрак почо да се увлачи у собу, ја готово задремо од неког блаженства, растерећења, наде да ће све бити бол>е и да се све може заборавити; филозофирам тако у себи, натенане, имам времена; таман закључио да се излаз сам од себе наће, не вреди да га тражиш, седи тако и ћути, најбоље је; таман доконао да има лепи дана и да радост постоји, да је срећа оно што ми се тад дешава, кад бацих криомице поглед на Злату, да видим макар зачас мучител>ицу м оју малу и благо моје једино на свету, али поглед не вратих, очима не верујем: окренула главу од књиге и од мене, према зиду, и лећа јој се испод блузе помало тресу. Ко да ме гром опалио, тих и убојит кроз срце ме прострелио! Ко зна откад тако бешчујно плаче, окренута у страну да ја не би видо, и ко зна колико често пута плаче кад ја нисам ту, ко зна да л јој очи њене плаве нису крваве од суза када се ујутру из постеље дигне, живот ти јебем усрани, успомену ти јебем једину, једна постоји коју волим и баш за њу не могу ништа да урадим! Јер шта да урадим? Да га оживим, не могу, да га заменим не могу, да нешто променим, не могу, ништа не могу нег да бедан и бесан ко никад у животу гледам како се мојој девојчици тресу лећа од безгласна плача. И тео сам ја да оћутим, да се правим како ништа не примећујем, али оћеш мало сутра, не могу да се уздржим, несвесно, ни не знам шта радим, ја је неким тућим гласом позовем: — Злато — прошапћем, а она груну у плач, гласан, грцав, тужан у пичку материну, па се

300

диже са столице и суну према вратима. Нађем је у Гугиној спаваћој соби, седи на кревету, рида. Усијао ми се мозак од врелих речи које ништа не значе, нег само бубњају по глави, хоће да провале кроз слепоочнице, јер ми се грло стегло, не мож кроз њега ни слово да прође. Лактове Злата у колена побола, главицу златну на руке ставила, шакама очи покрива, и плаче, срце м и цепа, са војском би сам заратио кад би то нешто мојој Злати помогло. Али знам, не вреди, и ништа не могу да урадим, па ме то мучи, сврдла кроз мене ко неки бес, ко нека туга голема, ко чудо неко превелико што ми ум затамњује, у лудило ме тера и све бране између мене и света руши. Јер, велим, како би се ја иначе усудио, да нисам био слуђен до краја и обневидео, како би смео да седнем поред ње, на Гугин и Војинов кревет, да је загрлим и у слепоочницу пол>убим? Никако, знам. Не би смео ни да помислим да ми се ум није од туге и јада помрачио, па тако помрачен не води рачуна шта ја радим, нег пушта да се све само од себе дешава. Јецам и ја без суза док је грлим, лишце јој бришем и у златну косу л>убим, неке смешне речи говорим, ни онда не знам шта значе, ни сад се не сећам које су биле, нег тако, нешто причам што само од себе на усне дође, а она прибила главицу на моје груди, упрла пегавим носићем ко да би унутра тела да се увуче, раменца јој се тресу од јецаја, уватила се за мене ко да ветар оће да је однесе. А мирише! Горка и слана од суза, мирише на морску воду и рано јутро, на свежу, белу блузицу своју, на траву покошену, на маслачак међу прстима изгњечен, на перунику орошену, на све то заједно. Одједном тако мирише да ми се још и данас тај њен мирис у ноздрвама сачуво, довољно је да уздахнем па да ме и сад прође струја од главе до пете и следи ме у успомени која не мож да избледи. И чудо ти је то, мени неразјашњено — свега се сећам, али ништа не знам како је било, појма немам како се дого-

301

дило. Ни дан-данас а некмоли онда. Све је ко у неком облаку, нејасно, мутно, ал тај мутни облак памтим тако јасно ко да ми је још увек и заувек, пред очима. Дође му тако ко да се свега сећам, па ипак немам појма ни о чему. Нисам ваљда знао онда, па не могу да се сетим ни сада. Како да памтим, кад никад сватио нисам, кад не знам када је и како је њено јецање постало друкчије, кад су јој се од суза хладни образи зажарили, кад је престала да се држ и за мене и почела да ме грли, да ми узвраћа пољупце, кад смо се и како смо се нашли у Гугином кревету, голи и у загрљају љубавном, врели и обневидели, мокри од њених суза, кључамо на ватри што у нама букну, луда и лепа, кресну из туге и очајања! А жао ми је. Најлепше је то што у мом јебеном животу доживех, и волео би да ми је све јасно у глави остало, да се сећам кад ме је први пут пољубила, да опет видим како јој скидам блузу, или како је она сама скида, не знам, да разбијем маглу облака и да у сваком секунду још једном уживам. Међутим, не вреди, не покушавам први пут, знам да маглу разбити не могу. Сећам се само пламена V који сукнух, све ми мисли сажеже усијана празнина у лобањи, црвено суче кроз очне дупље, шиштим и копним ко карбид у воду бачен, завитлан у понор неки из ког изроних тек кад је све било готово, и видим: лежимо на постељи, Злата ми се под мишку савила, тихо почела да плаче, или, не знам, није ни престајала да јеца појма немам, милујем је ја по глави и говорим Злато, Злато моја златна, Злато душо, злато моје једино, тако јој нешто говорим, још у бунилу, а она све мање и мање плаче, све ређе и ређе јеца, жмури, мир јој се преко лица превлачи, утиша се коначно, да сам могао да мислим помислио би — заспаће. Тако дуго, врло дуго мирујемо између неба и земље, између знања и незнања, између стида и среће, радости и туге, празнине и блаженства, дуго, врло дуго не мичемо се, ћутимо, можда не дишемо, па се онда она диже из

302

кревета одједном, некако пословно, мирна и прибрана, у ћебе се вешто умота и поће из собе: — Обуци се — рече ми излазећи, и не погледавши у мене, а ја се тек тад сетих да сам голишав, длакав, срамотан пред Златом, па брже-боље превукох чаршав преко себе, мада без везе, јер је Злата већ изишла. Скочим, обучем се наврат-нанос, погледам кревет а он — крвав од Златиног јунфера — потпуно ме збуни. Неки стра ме увати, шта ће рећи кад се врати из купатила и види, ко да сам ја крив за то и ко да ће тек када то види и Злата знати шта се догодило. Тумарам по оној соби, вилице ми се тресу од неке нервозе, унутарње дрхтавице, непгго без везе радим, а ни сам не знам шта, као, кренем према кревету да скидам чаршав, али дигнем руке пре нег сам га дирнуо, па помислим да побегнем и све оставим како је било, па онда седнем, као, оћу да се средим и размислим, све тако. Ж ао ми данас много што ни тад нисам знао да уживам у својој срећи, него све сам себи кварим и кад морам и кад не морам. Дркација, како год окрениш. Место да певам, да из гласа вичем, по улицама јурим, људе по ћошковима љубим, деци шакимице бомбоне разбацујем — ја, сероња, стојим скамењен, ни цвокотање зуба не могу да зауставим, изеде ме велики стра. Злата сто пута трезвенија него ја. Затече ме, кад се вратила, како нешто петљам по кревету, не знам да л виде шта је са мном и како се осећам, или не виде, тек ми приће право с вратију, ко неко ко зна пгга ради и има смишљено све унапред, помилова ме по образу, насмеши ми се ко да јој је ж ао мене, ко детету, некако, одрасло ме некако осмотри, а ведро и сетно рекао би, па каже: — Остави. Ја ћу то средити. Подиже се на прсте, пољуби ме. — Иди сад, Радиша — каже, а ја волиМ увек кад ми каж е име, а како га је тад рекла, и како ме је гледала, не би тео никад да заборавим. Све

303

нек ми ишчили из главе, да да бог, само да ми то остане до краја живота да седим и да слушам небеску музику из њених малих уста, мислим тада. Иди сад, Радиша, иди сад, Радиша, Радиша, Радиш а . . . звони ми по ухнима, целу ноћ нисам могао да заспим, нег само слушам моје име, она га говори, и гледа ме онако одрасло и мирно, тужно насмешена и мила, ко да мене због нечег треба жалити, ко да сам ја тај коме је потребна помоћ, а она, зато што ме воли и разуме, ето ту је, па ми каж е да идем, јер зна да је то оно што желим у том тренутку, и мада би прво рекао да није, кад бол>е размислим и са овог растојања, јасно ми је да је тако било. Знала Злата бол>е нег ја. Тео сам да одем. Одма. Да не покварим. И тог дана и следећих, стра ме велики мучи, све на прстима идем, трипут размислим пре нег јој на најобичније питање одговорим, бојим се, у пичку материну се бојим да ћу негде погрешити и све покварити, а знам негде унутра да то више не би могао да издржим. Сав се стегнем кад им у кућу ућем, знам сад да је било глупо, али, леба ми мог, срећан сам био кад ми Гуга каже да Злата није код куће, велим, добро је, опустим се, нисам напет, откочи ми се врат, вилице, грч попусти, нормално са Гугом причам. Ја мислим да је то било зато што никад нисам знао шта Злата мисли, а тада сам мислио да ћу умрети ако ме опет отера, па више волим да се ништа не дешава нег да покварим све, неким погрешним потезом. Дани пролазе и недел>е, месеци, а мене страх једнако ко и први дан. Мало попусти кад се венчасмо, још мало више кад се Максимилијан роди, али ипак, дуго сам ја, годинама сам све смишл>о шта да јој одговорим кад пита, шта да кажем кад смо заједно, шта треба да урадим, а шта би је нал>утило кад би урадио. Она шусл>ива, а ја зателебао, не умем ништа никад паметно и мушки да урадим, одузет. Дркаџија. Дркаџија си Прокићу Радишо, велики дркаџија! И сад оће сузе да ти ударе кад се ти дана

304

сећаш, ж ао ти самог себе, а сам си крив што ти је требало толико година да сватиш шта си од свог живота урадио и у каквом ропству живиш. И можда, некад озбил>но помислим, поверујем чак да ништа ту Злата није крива. Не сме човек да се пусти, ако је човек, а кад се већ пусти, онда нек не кука што му на грбачу седну. Што више трпиш, то си за трпљење бол>и, што ти бољи, то се горе према теби поступа. Има нешто што је природно и има нешто што је неприродно. Природно је да је муж газда у кући и да жена слуша; неприродно је да муж уплашен буде и проводи живот погаћајући жеље женине, јеби га, али то знам ја сада, а онда, годинама ја ко сероња пиљим у њу и све се бојим да нешто не погрешим, на све пристајем, не живим уопште свој живот, али не вреди, никад доста и никад добар. Ја, рецимо, не волим да се новац баца, зашто би, нисам га ја од тате. наследио, ни на улици нашо, зашто би у иностранству, рецимо у „Хилтону" одседали, кад све то исто за пола пара имаш у неком другом паноиону, зашто би у најскупљим радњама куповали, кад у „Упиму", или „Вулворту“ све то исто добијеш само за џабе кад се упореди са „Харотсом" или неким од оних малих дућана што их Злата обожава, а деру те у њима ко мајмуна; зашто у „Павилиону" да ручамо, који мој, богатство ти узму за парче меса и чашу вина, кад у самоуслузи лепо сам изабереш, нико ти изнад главе не стоји, наједеш се чега оћеш и колико оћеш и три долара не може да потрошиш и да оћеш. Нисам ја шкрт, али мрзим расипање. Мрзим кад се леба баци, кад нов фрижидер купује мада стари још одлично ради, намештај набавља мада не зна шта ће ни са оним који нам је у кући, све тако нешто, само да се троши и разбацује. Ја само једну ствар имам, волим одела не знам, тако, волим да их имам доста. Купим штоф, одличан, енглески, у Лондону код једног Јерменина, четрес посто имам попуст код њега, па га онда сашијем у Београду и ставим у ор-

305

ман. Нек га и не носим, не смета, одело увек вреди и неће да пропадне. А она баш то, једино игго ја волим, мрзи. Десет пари одела узе једном и дадс Циганима, вели, не носиш их већ годинама, шта ће ти, изашо крој из моде. Јебем ти крој и тебе и Цигане, мислим у себи, али ћутим, трпим, на све пристајем, а да ме неко пита зашто ког курца, пгга ја лично ко човек имам од тога, не би умео ни да бекнем. Идиот, ето шта је. Она ме ко барабу, ко простака, ко слугу ме третира, сунце јој јебем димитријевићевско, а ја се све бојим да ћу да је изгубим, да ћу пред њом да погрешим, место да ме боли плајваз што ћу погрешити и што ћу је изгубити. Не зависим ја од ње, славу му славину, нег ваљда она од мене, ја паре у кућу доносим, не она. Не кажем, има и жена своја права, али нема права нико да ми сере по глави целог живота, па ни жена! Макар да ми је жена, али ни то није, у главу те Радишо, годинама уместо жене флашу сирћета имаш у кревету, припусти ме ко да ми нафору даје, сунце јој јебем њено, ко да сам кужан, све се труди да ме што мање дотиче. Али, шта вреди сад да кукам, да сам раније окрено лист, можда би нешто и урадио, сад је каспо, мртво све у нама, и љубав, ако је љубави било, и мржња, и она је јењала. Живимо тако, под истим кровом, ја свој, она свој живот, и нема ту много од живота, али боље је у њему нег у оном паклу, у казану у ком сам се толике године кувао. Лупио ја руком о сто, и можда сам ударцем наш брак разбио, али јебем ти и тај брак у коме се стално ко кривац и уљез осећам! Мени ипак боље овако. У кући спавам, у канцеларији радим, код Драгиње се лепо, брате, са правом женом, од меса, изјебем. Ја сам од крви и меса, нек Данци и луди Американци са оним луткама напуњеним спавају. Да је празно, празно је, али боље и та празнина од пуне чаше жучи коју ти трипут дневно ко медицину саспу у грло. Није живот нешто сјајно, ко што млад човек мисли, живот ти је ту

306

д а га проживиш, ништа више са њим не мож да урадиш. Баш кад оћеш да га силујеш и правиш бољим на снагу и уз инат, он се џилитне и клепи те. Буди миран и учи се да уживаш у оном што ти даје, мало је, али једино је пгго у њему постоји. Тео ја Злату, тео па тео, а сад кад погледам шта је то што сам толико тео, дође ми да плачем, или да се смејем, свеједно. Кад би ми данас неко поставио то питање, шта је то што сам толико тео, да ме јебеш не би умео да одговорнм. Све је, брате си ми мој, у животу обично, а толике су ми године требале да то сватим, да се смирим, да разумем, као да сам мислио, а ...

Прилог VII

ШАМПИОН, АРУГИ ПУТ

ШАМПИОН:

. . . а нисам помислио, мада је, Максимилијане. ево, сунце увелико на силаску (само кад на висину копл>а падне, неких пет минута, нешто његовог сјаја допире и до мог подрума) — скоро, кажем, Максимилијане, да прође пети јули, а да се ја не сетим светог Јевсевија, а драг је мени свети Јевсевије од када сам упознао његово страдање у Тракији. Петровски пост је ттрошао, а великогоспојински још није почео, дан светог Јевсевија је између њих, дан патника који, можда, боље него ико други познаде опакост седмог смртног греха — греха очајања, лењости и немарности према свом вечном спасењу, јер Јевсевије је тек у изгнанству светад постао борећи се против малаксалости духа, те аждаје са седам пламених глава, те прне чуме што жилавим рукама ко гвозденим лисицама око врата стеже, грлић флаше у уста гура и слику Божију у свести замагљује безумљем. Господе сведелатни, спаси нас од порочне лењивости, јер највише нас она удаљује од природе наше првосаздане! А седми смртни грех, Максимилијане, брат је рођени шестог смртног греха — гнева; Каин и Авељ су Гнев и Очајање. Када гнев прође, очајањ е наступи, а из очајања само гнев те извести може — уколико Бога ниси познао, уколико кроткост ниси ш еву супротставио, а ревност у вери и молитви — очајању. Гнев ме распињао, а очајање усмрћивало када сам се са Отока вратио и овде се настанио; гнев помамни, очајање стра-

312

шно, ужарено црвенило гнева лиже из црног амбиса очајања. Сав сам црвени гнев, ако нисам најцрње очајање, са дивљим гневом очајну борбу водим прохив кућепазитеља Милоја. Све ми је Милоје био, данима и месецима, чак годинама сам због Милоја живео, постојао да би велики рат са . кућепазитељем добио. Закон је био на мојој страни, јер законито ми је подрум припао, а све остало на његовој; ја к је Милоје и подршку свих укућана ужива, па је рат беснео, а у рату су гнев и очајање моје одушку налазили. Опрости ми Господе, безумље моје ми опрости, јер не познах још Павлову посланицу Галатејцима: „Изгубисте Христа ви ко ји законом хоћете да се оправдате, и отпадосте од благодети". Друкчије ја мислим онда; споро се до љубави у Христу долази. Јер човек, Максимилијане, мора прво да испадне из принудног светског поретка, да би тек потом слободом свог духа утврдио светски поредак. Све док принудном светском поретку припада, свеједно са њим или против њега, све док не спозна Бога, човек живи у неслободи или у слободи — злу. Религија Голготе је религија слободе, али то ја нећу дознати одмах по повратку са моје Калварије, јер не мора човек кроз зло да проће да би до Христа стигао — зло је зло и као зло не обогаћује, већ обогаћује тек страдање због зла! Али не' знам ја то, непросвећен, у слободи као самовољности огрезао, још мислим ја у паровима, напредно-назадно, морално-неморално, још не знам најважнију ствар, а то је — да уверење није моралност пре него се смртник упита: да ли је уверење исправно? А знаће да ли је, или није, тек пошто наће пробни камен којим се исправност утврћује, тек пошто утврди да здравим разумом до камена мудрости неће доћи — јер тај камен је Христост сам. О Максимилијане, мили мој, знај да је здрав разум, управо је он спречио Сатану да призна Христа, викне са другим верницима на улицама Јерусалима — хосана! Схваташ ли, Максимилијане, није реч о фи-

313

лософији, него о вери, а шта је вера, Максимилијане, ако није нешто као боја, а како боју, Максимилијане, како боју разумети? Па затим, ко се кроз веру до Христа не уздигне, тај мора да има непријател>а како би преживео, мржња је томе неопходна, она га оправдава пред вечношћу, мили мој Максимилијане, и свеједно је мрзи ли капитализам, кућепазитеља Милоја, комунизам или нешто четврто, важно је мрзети како би се обогочовечило постојање изван Христове слободе која је љубав. Не признати избављење које нам Христос доноси, значи порећи човеково достојанство и његову благородност, јер Христос није само истина која даје слободу, већ је и истина о слободи човековој. Ко њу није појмио, тај измишља, као што сам ја чинио, непријатеља да би маха дао својој великој мржњи, да би из мора очајања помоћу гнева некако на површину изронио! Милоје је тих дана, Максимилијане, једини мој непријатељ, а једини мој бог, Грузијанац Џугашвили, учи да нема малих непријатеља, већ да их све треба подједнако мрзети. И ја мрзим Милоја, Максимилијане, мржњом страшном мржњом која живот значи од кад сам Партију изгубио и револуцију на Отоку оставио. На његовој је страни већина, подмуклост, снага и време у које сам ја после дванаест година одсуства поново на мала врата ушао, на мојој — само челична, очајна упорност. Види, Максимилијане, како све човек може да живи, мили м ој: главни спор измећу мене и кућепазитеља Милоја је око кибле. Када киблу истресем у канту за ћубре, виче да се цело двориште тресе и шутира ме на задоволлтво злобних и јадних, а ја ћутим и трпим, јачи је, ништа му не могу. Када киблу оставим под степениште, испред улазних врата у мој подрум, каже да сам целу кућу засмрдео и тера ме да је пренесем преко улице у другу зграду, пакосно уживајући у томе што и преко пута постоји кућепазитељ, буднији и орнији за тучу чак и од мог Милоја. Вратим се необав-

314

љена посла, а на вратима он, Милоје, чачка зубе, гледа ме. Викнем: — Шта да радим? Где да серем, јебем ли вам мајку кућепазитељску, не могу говна у џеповима да чувам! А он ништа на моју простоту, смеје се, каже: где знаш и умеш, али овде нећеш, па ја увићам да њима не вреди говорити јер бију, кад немају шта да кажу, сви они бију кад им понестану речи, када осете да су меого јачи, онда бију, згрчени од мржње и дубоко несретни као што сам и ја био. Напијем се вотке и дрекнем из дворишта, према прозорима: — Удрите, мајку ли вам кућепазитељску, удрите док крв не пропишам, удрите док можете, Слишковић је на батине навикао, нећете вука из његове јазбине истерати! Страшан гнев у мени, а они се смеју! „Овета Револуција! Света Револуција!" Забавља их то што деца за мном вичу „Света Револуција!" Срећним сам сматрао случај који ми је помогао у борби против Милоја. Једном, када сам киблу оставио испред врата, почео је да виче одозго, са врха степеништа: — Одма да си узео своја говна, — ори се цела кућа — да их носиш где знаш и умеш! Убићу бога у теби — каже, као и увек, и пошто знам да претњу обично оствари ја бих излазио и износио киблу изван куће. Изашао бих ја и тог дана, али сам, изгледа, сувише вотке попио, па ни поред најбоље воље нисам успео да се покренем. Зато је Милоје сишао низ три спуста степеница, доле, све до мог подрума, и видевши да је реза спуштена, почео је да удара по вратима. Мећутим, гле чуда, уместо да провали и избаци ме напоље он одједном престаде да туче по расточеним даскама и оде трком уз степенице! Тек касније, кад сам се отрезнио и сетио овог догаћаја схватио сам да Милоје није могао смрад да издржи, Схватио сам, Максимилијане, тако, да нисам баш сасвим без средстава за борбу и да

315

им враћам мило за драго, мржњу за мржњу, смрад за батине, што ме је — о Максимилијане, тако је било — свог испуњавало нечим што је највише на срећу личило, данима и месецима ми жел>у за животом враћало у часовима најцрњег очајања! Мећутим, ова одбрана је била само привремена, и увек је на крају Милоје победу односио. Ствари су се одиста измениле тек када су, једном приликом, случајно, наишли Злата и Радиша, баш у трену мог великог сукоба са Милојем. Овако је то било, Максимилијане, треба и то да чујеш. Сигурно сам тог дана доста попио када сам се усудио усред бела дана да поћем са киблом према ћубришту у дворишту. Трезан то не бих никад учинио, али мора да је вотка распалила мој гнев када сам се за такав самоубилачки подухват осмелио. Узмем, дакле, киблу на раме и кренем уз степенице. Никога нема. Све ми иде на руку: двориште празно, спавају станари после обилног ручка, можда је и недел>а била, ослушнем и чујем како хрчу иза спуштених ролетни, свега се сећам; тишина послеподневна, још бије јара из бетона, мада је сунце напустило двориште па је камен мало одахнуо под тек навученом хладовином. Добро сам још једном осмотрио терен и онда одлучио да у трку прећем кратко растојање до канти порећаних уза зид. Нема Милоја на видику, нема живе душе. Удахнем ваздух, протресем главу, мало замагљену од вотке, и стуштим се са киблом на рамену према кантама. Тада се догоди несрећа. Да трчим никад нисам умео, Максимилијане, превелик сам за ту работу, а са киблом на рамену то је још теже. Да трчим велик и нестабилан, са киблом и флашом вотке у стомаку, нисам био кадар никад, а поготово не после Отока, па ипак, допуштајући да брзоплетост овлада мноме, нестрпљив да што пре обавим посао, залетех се и већ после три корака осетих како ме раме са киблом вуче на десну страну. Заносим се успо-

316

рено али незадрживо, све ближе земљи, али трчим даље као да не примећујем како се бетонски под диже према мени, немоћном да се одупрем сили теже. Оде кибла на једну страну, ја на другу. Како сам киблу обема рукама придржавао на рамену, брадом сам се дочекао о бетон дворишта. Боли брада, зуји у ушима, али се на зујање и бол не осврћем, него — мада омамљен од ударца и незграпан — одмах покушавам да се дигнем. Не предајем се, непресушни су извори мог великог гнева! Пробам једном, пробам други пут, успевам из трећег покушаја. Махнем неколико пута главом не би ли је мало разбистрио. У реду је, мислим, срећа у несрећи, закључујем, пошто се још нико у дворишту не појављује, али управо кад сам кренуо према кибли, улете чопор авлијске деце. Као да су из школе пуштени, преплавише двориште мали антихристи: — Света Револуција! Света Револуција! — вичу, кикоћу се, скандирају и јурцају око мене, гаћају ме шљунком и ударају са лећа.. — Мама! — вриште — Тата! — довикују увис према прозорима — Света просуо говна! Света Револуција опет просуо говна! А бар да се нешто просуло, него заиста није. Када је пала, кибла се два пута окренула, али се неким чудом није отворила већ се зауставила у усправном положају, тако да је само на једном месту испало из н>е једно једино мало парче измета. Али ништа, комадићак, да сам га размазао ципелом не би га нико ни приметио. Па ипак, виче дечурлија: просуо говна, просуо говна, а ја се окрећем око себе, у чуду. И мислим, да Максимилијане, баш тако, мислим у себи, а не усућујем се само гласно да кажем: мозак би вам просути требало, гамади сита, пуста и сурова, главе бих вам једном по једном завртао и у канте за ћубре бацао, испрци из дебелих гузица ваших очева — мржњу сам Максимилијане, до савршенства довео, могао бих, без гриже савести,

317

онда и остварити оно што кроз стиснуте зубе неразумл»иво мумлам. Страшна је ствар м рж њ а човекова! Међутим, одузет сам на сред дворишта, одједном бих да у неколико праваца кренем, па остајем непокретан у гунгули вриске и трке малих павијана који забавл>ено и усхићено скачу по бетонском кавезу. Почеше да се дижу ролетне, појављују се масне и чупаве главе бркатих очева, неке крупне, средовечне жене у избледелим цицаним хаљинама пресамићују се преко прозора,. трешти хор пробуђених станара, меша се са циком павијана из помахниталог дворишта: — Милоје! Милоје! Света опет просипа говна! Докле ће то тако! Зар нема закона у овој земл>и! Зашто те плаћамо! Где је Милоје? Никад га нема кад треба! Што је много много је! Заразу ће да навуче на децу! Бубре пијано! Кућепазител>а! Звати кућепадитеља! Милицију треба њему, какав кућепазитељ! Пендреком то треба! Јебем ти ову земљу и ко у њој ред чува! Одмах да је дошао Милоје! — вичу сви у глас, а ја се вртим у круг, не знам шта ћу пре: да се браним од шљунка што га раздрагани павијанчићи бацају на мене, или да са киблом, коју сам коначно подигао са земље и ставио на раме — кренем, било* где, само из тог пакла напоље, према кантама за ђубре, према ходнику и улици, или натраг у подрумску рупу. Међутим, што моја недоумица дуже траје, то више гнев у мени буја, осећам како ме за гупгу хвата и стеже, стеже, дамаре у слепоочницама пумпа, док не нарасте до луђачке одлучности која не пита колика је цена и какве су препреке. Таква је мржња у мени, Максимилијане, тако сам гладан њихове крви и суза, да ми живот мој изгледа безначајна ж ртва коју бих лако поднео' када би жељу могла задовољити. Нема одустајања, напред, па ма где да ме воде свест мржњом сужена и поглед очајањем замрачен! Саплићу ме дечурлија, гурају ме и ударају, али ја достојанствено и полако, слеђен гневом, балсамован

318

мржњом, одлазим до канти и без журбе истресем киблу. Ништа не пропуштам: ударим неколико пута по дну да све из кибле испадне, не осврћем се на хистерију са прозора која расте и достиже врхунад када сам се упутио према излазу из дворишта, а ја је чујем, Максимилијане, ту дреку чујем као тријумфални марш који се свира војсковођама само после највећих победа, небески мелем на моју ужарену душу! Мало се клатим али ипак, немарно размахујући слободном руком, растерујем дечурлију као ситну живину са свог пута и напредујем према вратима. И што сам им ближе, то ме више страх и збуњеност напуштају уступајући место некој чудној врсти нелагодног и дивног усхићења. Као кад те жуљи ципела, или стеже каиш, или боли зуб, осећаш нелагодност, али знаш да, извадиш ли зуб или отпустиш ли каиш, наступа олакшање у коме унапред усхићено уживаш. Знам да нешто учиннти морам, ударити главом о зид, бесно скинути ципелу што жул>а, распалити некоме шамар, убити, пљунути, било шта, отвор направити да кроз њега покуља зелена киселина једа и усхићења. Почињем да бијем насртљивце око себе. Више их не склањам, већ са огромним задовољством, да Максимилијане, са ужасном милином из све снаге распалим по малој слепоочници која ми доће на дохват ручерде, из све снаге опалим ногом у лећа дрекавца што бежи испред мене, клепим где стигнем, али колико јаче могу, па кад су осетили да се не шалим, разбежаше се на све стране уз цику оних које сам јаче закачио. А ја — не чујем нипгга, ни према вратима више не напредујем, обневидео од беса који наглог одушка налази, од среће у злу које чиним, не видим да масне главе задриглих очева нестају са прозора, заслепео потпуно, станем код врата и рикнем у бетонско двориште: — Ж ивела револуција! Бежите говнари граћански! Доле тиха контрареволуција! Доле ћи-

319

фте и профитери, фиће и фрижидери! Кућепазитељи свих земаља — чувајте се! Час освете се приближава! — грмим из петних жила, киблу високо у ваздух подигао, крв ми брже у жилама заструјала, срећа нека велика до усана ми се попела, ништа осим неба изнад себе не видим, не видим да се на мене устремио Милоје, а за њим, као да су из земље изникли, очеви павијанчића који цмиздре на пристојном одстојању од кад сам их дохватио по глави или туру. Почеше да ме бију. Побледели у лицу. Срушен на земљу закључујем да је најбоље не бранити се. Треба сачекати да искале први бес, а онда, кад оценим да им је доста, треба шмугнути некако до степеница и увући се у бункер. Знам да неће за мном, ако нису сасвим заслепл>ени бесом. Знам да им смрди и да ће ме пустити самог да сићем, уколико им претходно дозволим да се задовоље. Пустим их, дакле, да бију, бију неко време али убојитост им је умањена превеликим жаром и ревношћу због којих само сметају један другом, тако да под шумом песница и ногу стижем да будем срећан. Да, мили мој, одиста срећан јер у шаци која се сећа тврдине дечијег чела по ком је ударила, у шпицу ципеле кроз који сам осетио крај нежне дечје кичмице — у њима осећам срећу, олакшање неко превелико, опуштање после грозне напетости од које ништа горе не постоји! Страшна је ствар мржња човекова, Максимилијане, велика је то и погубна сила. Нос ми крвари, а ја сам срећан, даха немам од једног ударца у стомак, а ја и даље блажен, још увек довољно снажан да се полако, смишљено дигнем, кренем као ован, не обраћајући пажњу на ударце, не штитећи се од њих, као на Голом отоку кроз шпалир једномишл>еника, слепо надрем према степенихпту. Утркују се ко ће још стићи да ме удари пре него што се домогнем излаза, али заправо не покушавају да ме зау-

320

ставе. Пуштају ме да одем. Стоје на врху стеленица и вичу за мном: — Ти ћеш нашу децу да бијеш, говнаро пијана! Ти ћеш нама декције да држиш, дртино пропала! Ти ћ е ш . . . — шта знам ја шта још .вичу, ти ћеш ово, ти ћеш оно. Чујем их како вичу и онда кад сам већ стигао до своје рупе, извалио се на кревет и рекао једно велико, победничко, победничко и срећно: — Ух! Ето, Максимилијане, ту сцену су посматрали Радиша и Злата. Ја их додуше нисам запазио, не знам када су стигли, али знам да су. већи део, можда и цео догаћај у дворишту видели. Нисам се, наиме, честито ни опружио по кревету, тек што је почео у мени да кликће безгласни смех тријумфа, када чух куцање на засуњеним вратима и Радишин глас: — Светозаре, отвори, ја сам, Радиша. Отварам, шта да радим, пристајем и да поћем са њима до кафане „Крањ" (они то зову бистро) где нас чека Злата. Купују ми вотку, коју сам тражио, и дуплу експрес кафу, коју нисам траж ио. Мећутим, пијем, и вотку и кафу, чак и слушам, по не знам који пут слушам како би било време да одем у тај њихов санаторијум у који су ме једном већ стрпали и у коме нисам издржао ни два дана. Отишао сам, главом без обзира, Максимилијане, као и из Дома стараца у Панчеву, куда ме је Савез бораца три пута одводио, а ја три пута из њега бежао. Не знају они ништа о томе шта мени недоста је и шта ми је потребно. Не знају да бих умро мећу оним живим мртвацима, белим чаршавима, неговатељицама, докторима, умро бих измећу два, тако редовна и мојим годинама тако добро примерена •оброка. Снаге да живим даје ми онда само то што мислим о себи као о последњем борцу на бранику наших комунистичких идеала, сам против свих, последњи затвореник Голог отока и последњи који усред окупираног Београда упоран отпор контрареволуцији пружа! Овде сам

321

био свој човек, мисију сам своју вршио, из свог иодрума, а шта сам био у санаторијуму? Пун антабуса и бистре главе? Шта сам био онда без своје вотке која ме снажним и виспреним чинила? Горе непријател>, десно и лево такоће, у окружењу сам, али издржавам, територију чувам. Само ће преко мог леша продрети у последњи бункер отпора, али и кад продру, дочекаће их моја посмртна одбрана: смрад који не подносе, јара, и ж ута светлост сијалице која их омамљује. Издржавам. Постојим. Борим се. Нека сам и последњи који отпор пружа, ипак отпор постоји. Покрет, дакле, није умро, још један постоји који одржава мржњу као ватру у светилишту. Ето то, онда ни Радиша ни Злата, ни Савез бораца не могу да схвате, чуде се што сам тако упоран и глув за њихово наговарање. Мећутим, увидевши да их ни овог пута нећу послушати, Радиша се одлучио за средњу меру. Отпративши ме натраг до моје куће, отишао је код кућепазитеља Милоја на преговоре, и од тог дана ствари су се за мене битно измениле. Од када је Радиша почео да даје Милоју новац, а нарочито од кад је обећао да ће му из Крагујевца набавити фићу преко реда, мој непријатељ је постао много мекши. Договор смо склопили: да киблу истресам V праскозорје, пре него што ћубретари доћу; он ме неће приметити, а станари још увек спавају; кад се пробуде, ћубретари су већ испразнили канте, а и моја кибла је истресена. И вук сит и козе на броју. Коегзистенција. Милоје ће добити фићу, а ја више нећу добијати батине. Наступа нешто мирнији период у мом герилском животу, али ја не мислим, Максимилијане, да је то побољшање животних околности на било који начин поспешило моје просветљење. Не мислим да ме је Христу привео ни неки догаћај на који бих са сигурношћу прстом могао да упрем. Свакако нисам размишљањем дошао до Бога, није ми никако разум отворио прво очи, а затим небеса

322

пред просветљеним погледом. Није ли Павле колено пред Оцем сагао и Ефежанима саветовао да своја колена пред Оцем сагибљу да би могли познати „претежнију од разума љубав Христову"? Јер Божји разум раван је Божјој љубави, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум, помрачен и озлобљен грехом, не схвата Божију љубав. Бог је покушао разумом да спасе људе кроз природу и кроз Стари Завет, или, како га ми, православци, лепше зовемо Старо Откровење, кроз закон и пророке, али се људи уразумити нису дали. Тада је Бог љубављу покушао да савлада људе па је зато послао на земљу Сина Божијег Исуса Христа, да примером покаже шта је љубав хришћанска. Јер вера Христоза је искуство, а не теорија и мудровање. И свети апостол Павле је спавао пре него што је духом васкрснуо и био обасјан Христом, па је стога и другима умео добро да саветује: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех, и обасјаће те Христос". Јер без Христова обасјања, Максимилијане, човек се не може ни пробудити, ни устати, ни васкрснути из мртвих, не може, мили мој, ни живети у вери, ни умрети у нади, па сам зато ипак склон — опрости ми Господе нескромност — моје просветљење да тумачим као дар небески. Не бих умео да ти кажем ни када сам први пут помислио да би љубав могла, једино она, да утиша мржњу која је толико нарасла у мени да би ме, потраје ли, извесно угушила. Од кад сам замрзео мог друга Лекића испод заједничког самичког ћебета, живот сам провео у усавршавању ове вештине. Мрзео сам због Лекића све секташе, а због самица и батина све буржује. После сам мрзео фалангу и интервенционисте, усташе и зеленаше, четнике и Бугаре, непријатеље социјализма Американце и сељаке, ревизионисте и дојучерашње партијске другове, највише, можда, ипак — моје сапатнике са Отока, истовремено и љуће него оне који су нас злоставља-

323

ли, код Стаљина научивши како се убија душа оних који су за Стаљина. У име револуције, Максимилијане, на крају сам почео да мрзим цео свет, није остало ништа необухваћено чумом зеленог једа, непотопљено мраком најцрњег очајањ а у мом подруму из кога споро и опасно, црвено лижу огњени језици гнева. А онда, једнога дана (или једне ноћи, не знам где сам био ни шта сам радио, да ли је то у сну било, или сам шетао Калемегданом, или Топчидером, можда кајгану на свом шпорету пржио, можда пијан кафане обилазио; нешто сам, свакако, сасвим безначајно чинио пошто се не сећам где сам изговорио те две речи које никада нећу заборавити), рекао сам, полугласно и неузбућено, што није нимало чудно пошто имам обичај са собом понеку реч да разменим, рекао сам, наравно себи, јер никог другог у близини није било, нити је неком далеком било упућено, нисам заправо ни рекао, мили мој, него су некако бледе и без мириса изашле из мене те две речи: — Мрзим револуцију . . . Ни реченице нису биле — ако се не сећам места и времена њиховог изласка из мене, сећам се не може бити боље звука који су имале — него две речи једна поред друге које ми заједно у првом тренутку ништа не говоре, па их зато благо занет понављам не би ли их боље чуо: — Мрзим револуцију. Мрзим револуцију? Мрзим револуцију. Звуче непознато, чудно, шта ли значе? — питам се следећих дана и месеци, знатижељно и опрезно их прислушкујући. На шта се односе, кога погаћају, а кога и шта остављају изван мржње? Да ли и мене укључују, или сам изузет захваљујући томе што су речи из мог стомака изрониле? Ето, таква некаква питања врзмају ми се по глави, али ја пуштам да проћу, не усућујем се још дуго да се са њима ухватим укопггац, да их узмем у озбиљно разматрање. Пуштам да по-

324

стоје, претварајући се да су то случајно и да ме заправо не занимају. Некако у то време, мећутим, почињем да се интересујем за Филофеја. Више се и не сећам како ми је дошла до руку Бердјајевљева „Руска револуција", али сигуран сам да сам ту наишао први пут на ФилофеЈево име. Николај Александрович га, мећутим, помиње само успут, али довољно одрећено да ме заинтересује за велико 1 руског монаха. Из књиге Старец Елеазарова монастирма В. Малинина, која је такоће издата у Кијеву (из кога је родом и Николај Александрович), дознајем основне податке о Филофеју. Живео је крајем петнаестог века као монах Елеазарова манастира у Пскову. Побожан и примеран у сваком погледу, истицао се још својим визионарским и полемичким даром. V политичком погледу се мој Филофеј залагао за јачање власти великог кнеза, али најзначајније су била његова предсказања о Трећем Риму која износи и образлаже у посланицама Ивану Грозном, Василију III Московском и псковском великокнежевском ћакону Мисјурју-Муњехину. Филофеј је најпобожније забринут за свет, све наде за његово духовно спасење полаже у Русију, велику и напаћену, једину правоверну, једину наследницу православља после пропасти Византије. Мисија Москве, после пада Цариграда, је месијанска, једино православно царство, мајка Русија, може да преузме оно што је град на Босфору престао да буде. Москва је Трећи Рим: „Два Рима падоше, трећи стоји, а четвртога никада бити неће", говори Филофејев, предвићајући велику и светлу будућност света који ће, под моћном верском лучом Москве, цео постати православан! Па прекинем читање Малинина, кажем у себи, можда и наглас кажем: „мрзим револуцију", али те две речи су мој сапутник без смисла, као оне птичице што векују са крокодилом и чисте му уши, а да никада заправо не ућу у његово видно поље, тако некако и две речи путују тих месеци са

325

мном, недотичући ме се, мада у мојим ушима паразитски живе. Истину говорећи, Максимилијане, не знам ни зашто ме Филофеј занима, али тек о томе не размишл>ам, јер сам после повратка са Отока обновио стару, младалачку навику да се вежем за неки предмет и да га онда недел>ама проучавам само зато што сам се једном за н>ега заинтересовао. Тако сам, рецимо, пре Филофеја, натрапао на Фјодора Михајловича, а пре н>ега на Николаја Александровича и Владимира Сергејевича, што све, као што видиш, образује вал>да неки ред, беспрекидан низ, не ремети га — по свему судећи, али судећи накнадно — ни то што сам некако истовремено наишао и на Александра Ивановича, па сам све што је о Херцену икада написано и све што је написао, а што је мени доступно било, („Русија и Руски народ коме припада мисија уједињења свих л>уди на темел>у слободног духа руске књижевности, природе и филозофије . . или већ тако нешто палило је моју машту и мисао, Максимилијане, одавно, пре хил>аду година, чини ми се! (све сам то ишчитао за два-три месеца, можда и пет-шест, не сећам се, мили мој, јер сам у го време најбеднији роб петог смртног греха — пијанства, те много времена проводим у поганој и срамној бесвести. Мећутим, када сам стигао до Филофеја, а преко њега до великог руског седамнаестог века, када сам упознао старобрадчество и раскол, ишчитао светим жаром узбућено дело протопопа Авакума, ћакона Фјодора, Лазара, Епифаније, када сам дознао све о њиховој мученичкој смрти за „стару веру“ на ломачи пустозерској, — одједном сам осетио како рукописе читам са немиром и страшћу, не више по навици и равнодушно. Није више мисао, него је машту и осећања почела да дира историја расколничких скита, нарочито узвишени примери несебичности и узнесености над овоземаљске изазове у скитима Пустозерског, Креженцу и Иргизс, Стародубљу. Хиљаде и хиљаде вером преобраћених сељака, занатлија, чак

326

и бојара, напушта домове и одлази у расколничка обитавалишта расута по шумама Заволожја и Поволожја, Украјине и Зауралског Сибира, предаје се молитви у ишчекивању скоре и неизбежне пропасти света. Честа су била колективна нестајањ а читавих скита — цео манастир одлучи да се спали, или сви помру од глади — ш трајкују глаћу не док „неко" не изаће у сусрет њиховим овоземал>ским захтевима, већ гладују док не умру! Страшан свет верника који су на ломачама званичне, петровске, западно-погане, грчко-неправе цркве певали све док им дах последњи није Душу према небу упутио! Видиш, мили мој, две речи које ништа не значе, и слике расколничких скита су ме неко време прогањале, а да нисам умео или нисам хтео? — да схватим зашто ме и колико и речи и слике одиста занимају. Мећутим, дешавало се да васцели дан проведем са флашом вотке поред кревета, у лежећем положају, затворених очију, али блиставо будан иза капака, кроз мрак мог погледа, као кроз таму биоскопске сале, загледан у слике изаткане од записа светих расколника, а обојене мојом пробућеном маштом. Ништа ми те слике не значе, и не покушавам да их тумачим, у врелини моје јазбине, на кревету, омамл>ен вотком, ја иза спуштених капака само видим, гледам, сатима и данима, уживајући увек изнова у старима и измишљајући нове. Једна од најдражих, чуј, мили мој, дуго ми је била слика поласка целе једне расколничке заједнице у узбуркане воде Оба, у зауралском Сибиру, са места где се данас налази Салехард, а где је онда само небо, тајга и влажна земља. Има их око шездесет-седамдесет, свих узраста, од седих стараца до младих девојака. Сунце је управо залазило када су изронили из шуме и зауставили се за трен на њеном рубу, заслепљени светлошћу која се одбија од површине велике реке, притајено бесне и немо захуктале према мору, опруже-

327

не неколико стотина метара исиод њих. У ритама су од јуте и абе, ноге су им увијене у пруће и сирово лишће, изједени су по целом телу од шумске гамади, окраставели, плавоцрвених зглобова од хладноће, огукавели од влаге, промукли и гладни, запањени и скамењени, после многих година први пут изашли из шумског густиша на светлост, гледају последњи пут свет Божији пре поласка у царство небеско. Онда старац који је застао корак-два испред реда православаца из зауралског збега у најгушћој сибирској тајги, почиње да пева Свјати боже гласом који се једва пробија кроз његове одебљале и огрубеле гласнице, а промуклим и нераспознатљивим, људском једва сличним гласовима педесетак одраслих верника песму занесено прихвата и креће за седом, до пола лећа опуштеном косом предводника, према сребрној змији у подножју. Однекуд се ту створила група сибирских Ненеча, племена које јуракима, или самоједима називаху: три-четири жене са новороћенчади која, сред потпуне, преисторијске тишине, болесно и уморно кмечи са лећа својих матера, два одрасла мушкарца, неколико искривљених стараца и баба, пет-шест дечака и девојчица разног узраста — гледају са страхом и неповерењем, али љубопитљиво, велику групу која се журно креће према реци. С времена на време нешто викну на њиховом, неразумљивом, једноставном, једносложном језику, али не предузимају ништа. Притрчавају једно другом, показују руком и нешто објашњавају, али остају у групи и на пристојном одстојању од реда који задихано пева песму Господу и полази промрзлим ногама према небесима. Када ред приће реци, старац дуге беле косе даје знак руком и сви успоравају ход, затим падају на колена и моле гласно, што гласније могу, и неразумљиво због промуклости према небу шаљу своје последње богоугодне речи. И тада, Максимилијане, тада слика иза мојих

328

спушхених капака постаје пребогата: негде далеко, изнад шуме из које су дошли расколници, ниско изнад стабала, у жутом зраку залазећег сибирског сунца, почиње нешто да се црвени! Тачка је то тек у проливеном злату, али постаје све већа и већа, тако да је и Ненечи примећују, па крицима и узбућеним кретњама скрећу једно другоме пажњу на њено брзо приближавање: види се, птица је. Можеш ли да замислиш ту слику, мили мој? Довољно је и сад да зажмурим, ево овако, па је опет видим: и птица је и није птица, лисасто ж ута и пламено црвена — крилата крмача! И што је ближе, то занесеним расколницима попадалим на колена поред сребрног Оба, невероватније изгледа због своје огромности: грдна живогиња испаде, два метра је дугачка најмање, а лисасто и блиставо црвене, огромне њушке и избуљених очију — крила кад рашири сенку над целим редом расколника направи. И лепрша, тутњи лепет њеног моћног лета, и не скичи као свиња, већ кукуриче тако заглушно да песма православаца у буци коју прави сасвим замире, знам да певају и даље само по томе што уста отварају. Мећутим, не знам да ли су верници свесни присуства чудовишне црвене крмаче, или је не чују и не виде, тек, ничим не показују да је примећују: на знак старца сви се сложно дижу и полазе у реку. Тада се, као да старац није њима махнуо, него шуми у којој скривена војска чека, дешава чудо најчудније: као из кавеза одједном отвореног, измећу дрвећа, из земље, са неба, немогуће је утврдити одакле, али стотине, можда хиљаде злобних сабласти најразличитијег обличја одједном својом вриском и летом ваздух испуњавају. Циче као кучићи кад их случајно нагазе на шапу, и јуре великом брзином по ваздуху у свим правцима, али највише их се окупља око крмаче изнад реда верника, који све дубље улази у реку певаЈупи песме, или само немо мичући уснама, не знам, јер се ништа не чује од кикота, цике и шкрипе

329

разуларених духова, од лепета крмачиних огромних крила и од њеног кукурикања. Крајичком ока видим Ненече како беже у шуму гоњени ваздушним неманима, али немам времена за њих, ужагрено гледам споро напредовање расколника V воду, гледам Како ваздушне немани као слепи мишеви ударају мужеве православне и жене православне у чело, образ, раме, или у леђа плавог дечачића од десетак година кога је мајка високо дигла изнад главе, јер јој је вода већ до гуше допрла; гледам и одједном распознајем старе словенске духове и разликујем њихове гласове: у мноштво вампирских, нечувених тонова, у цијук Бањика, баритонски грохот Домовоја, у хистерични кикот шпицоносих Кикомора и прашњаве гласове Овињика, хорски склад разуларених авети пуштених у слободу великог простора изнад реке Оба — одједном се у кошмар из кога нестаје и последњи л>удски створ, последњи расколник ишчезава под водама равнодушне реке, и плавокосу главицу дечака таласи су прогутали — одједном се у призор пробија веома гласан, чврст и мужеван људски глас, који каже: — Мрзим револуцију! — и као електричним прекидачем утул>ена нестаје слика пред мојим очима, мрак мртви и непрозирни завлада иза капака. И ту је, Максимилијане, крај визије, али и крај мог занимања за њу. Не објашњавам је, не просућујем шта значи људски глас који се кроз сибирску тајгу све до седамнаестог века пробио да би кућне ларе и невероватне крмаче, цео скит расколника и неколико векова времена у ледену воду Оба потопио. Једноставно не мислим, мили мој, о значењу, ни слике ни речи, само их чујем и видим, омамљен вотком, слушам и гледам иза спуштених капака, уживајући увек изнова у старим и измишљајући нове призоре. Д а ли су ти призори допринели, и како су, ако су уопште утицали на моје просветљење? Мили мој, чуј ме, Максимилијане, и веруј ми: не знам,

330

не знам ни зашто ти све то причам, ако ме сада не слушаш, али крив сам пред тобом чак више него пред људима, па ти најбоље што знам казујем, не би ли ти помогао, не би ли и најмање допринео да Христа у љубави откријеш, као што сам га ја спознао после пошасти мржње у којој сам деденије провео. Зато ти говорим, зато ти приче приповедам, макар и незнано њихово право значење и удео који су имале у мом просветљењу, обасјању очинском љубављу Сина Божијег. Рекох ти већ, пио сам много, и све више што сам дуже самовао са својим сликама у подрумском бункеру, омамљен вотком и окружен кућепазитељима. Давим се у сопственим гресима, преплавили су моју јазбину, огрезао сам у њима, натопљен сам проклетством и злоћом. Из црног очајања ш ев сукне, а ја га пијанством гасим. Један грех рађа друга. Један грешан дан рађа грешну недељу — Максимилијане, мили мој, како се из сатанског колоплета извући, ако ти небо изнад земље истину не открије и не упути те према смерности, целомудрености, човекољубљу, уздржљивости, према кроткости и ревности у вери и молитви? Како без Бога јадни човечић живот да преживи и зло у себи надвлада? Јер страшно је дуг дан човека незапосленог! Дигнем се у цик зоре, испразним киблу и умијем се. На улици још добар сат нестрпљиво ходам испред „Борбе" пре него се први продавци појаве. Док читам новине од прве до последње стране мрзим свет, и још га мало мрзим док спремам кајгану, смишљам нове разлоге за мржњу док је једем. Распремим сто, читам књигу, читам књигу и уморим се од читања, па изађем на улицу, и на улици дознам да је девет сати и да је тек почео дан кроз који се треба протурити! Огроман простор преда мном, стотине минута које, шго их дуже бројим, све спорије пролазе, па ми сваким даном све јасније постаје да њихов ток могу убрзати само ако флашу вотке у себе истресем и препустим се сликама.

331

Не могу ти речима, Максимилијане, тачно представити колико ми моје слике значе. Веома су ми важне. Ставим их на једну страну кантара, а на другу ставим мој живот у окружењу — и живот у ваздух одлети, тако нагло слике претегну! И није то једна, или неколико слика, већ их је много, разне су, и — не знам како да ти то опишем, мада се искрено трудим, ништа не кријем — некако су неопредељене те слике, живе, шарене, уверљиве, али ми ништа не значе, ништа не објашњавају, ни у какав закључак се не претвара ни црвена крмача изнад реке у којој су нестали православци, ни најстарији Поповић, рецимо, ни жена она из шпалира на Отоку, а о њој, видиш, о жени којој не знам име, па је зовем увек различито, једном Дуњаша, други пут Тањочка, једном Магдалена, други пут Марија, једном Драга, други пут Мила, ето о њој би могао, мили мој, нешто да ти испричам, сад ми се чини — можда та прича нешто значи и нечему, некаквом објашњењу води? Видиш, Максимилијане, за разлику од потапања расколничког скита у таласима Оба, слика о Дуњаши има основу у стварном догаћају. Наравно, није се догодио баш онако како га ја гледам у свом биоскопу иза спуштених капака, али се догодио, негде педесет прве године, у шпалиру. Ја сам ти, мили мој, на Отоку прошао кроз неколико векова. Лепљив од пљувачке другова, једномишљеника, комуниста, разумеш мили мој, можеш ваљда замислити, модар од батина колега робијаша — ја се првих дана само чудим, властитим очима не верујем. Помислим да је цело Острво измишљено, па насељено, провокаторима, доведеним да би нас, неколицину правих револуционара, натерали да посумњамо у своје идеале и људе, у себе, достојанство, истину, правду и у будућност. Мећутим, бију ме сваки дан, и не само мене, мили мој, наравно, не само мене, али мене, ипак, више него било ког другог, јер сам

332

најпопуларнији у својој мржњи и непокоравању, — пл>ују ујутро, пљују после повечерја у бараки, муче ме тако дуго да коначно схватам како нема те представе која може бесконачно да траје. Са носталгијом, усред моје огорчености, са благом сетом се сећам предратних затвора, мог робијашког детињства, чистог као дечији сан, из Пожаревца, Митровице, Лепоглаве, са болом у души призивам успомене на наше идиличне штрајкове глаћу, наше узјогуњене борбе за затвореничка права, дечачки искрену комунистичку солидарност, прораду илегалних матеоијала, друга Мошу који преводи „Капитал"; сетим се наших завереничких теоретских састанака и свих начина на који смо загорчавали живот полицајцима и чуварима затвора, затвора, Максимилијане, пуног лепих младића, најмлаћи има осамнаест, најстарији никад више од тридесет година, младића којима су речи „партија", „робија", „комитет", „ћелија" још увек нове и опојне као песма неких револуционарних сирена на мору којим плови човечанство; сетим се голобрадих другова који, приступајући партији, знају да их као награда чека само затвор и изгнанство, а они желе само једно: да што дуже остану у слободи, на партијском задатку, да се што боље држе пред класним непријатељем, што солидније живе живот у затворском колективу, што више књига прочитају по полумрачним буџацима спаваонице. Сетим се свега тога, мили мој, па затим погледам око себе, осврнем се на своје сапатнике, попљуване, скинутих капа, у сгаву мирно, са песмом на уснама, па ме неки сулуди бес ухвати, бес до пуцања, па кад видим да морам, ја рикнем: шта урадисте, процвилим, шта нам ово направисте, питам, у шта нас претвористе да вам крваву, да вам смрдљиву, да вам свињску . . . ох, Боже, смилуј ми се, кажем, Максимилијане, све то кажем, па све и проће, на све се човек навикне, проћс човека и бес, ако га доста дуго држи. Долази затим век равнодушности. Више се

333

не љутим, више се не сећам, не упорећујем. Живим као ствар. Замро сам од тупог очајања и несхватања. У једној мојој визији, Максимилијане, иза капака видим: једном, једног јутра идем кроз шпалир, правим се да трчим само да не би помислили како протестујем, а заправо ми је свеједно што ме бију и колико ће то трајати, а у шпалиру хиљаде и хиљаде људи, километри и километри покајника. Бескрајна два реда, Максимилијане, према крају, негде далеко, далеко, тамо изнад мора спајају се, али ја знам да им тамо није крај, већ да се продужавају у простор изван мог видокруга, као врпца на божићном поклону везују машницу око глобуса, цело човечанство се постројило у два реда и бије, где стигне, не бира и не гаћа, насумце, где се ш ака заустави. Отпијам велики гутљај вотке, али не отварам очи да се слика не би реметила, настављам да идем кроз шпалир веома успореним кретњама — трчим, али некако лебдим у ваздуху и споро се нриземљујем, па онда још спорије одвајам од тла, и тако стално. Али, док ја страшно споро, до мучнине непријатно, неприродно полако напредујем кроз шпалир, дотле моји једномишљеници из шпалира исто тако неприродно, али више смешно него гадно, страшно брзо као у неком од оних предратних, вашарских филмова, што сам их са мајком Даринком гледао, замахују и ударају. Два филма, на две разне брзине, иза мојих капака, оба се у једну слику стапа ју и трају, трају: ја споро напредујем, они као убрзани механички луци ударају. Све док иМа вотке у флаши и док држим очи затворене, полако, као у сну лебдим више него што трчим, а другари из моје врсте бију ситно својим пребрзим ручицама. Та визија ми није пријатна, Максимилијане. Невероватна спорост мојих кретњи и протуприродна брзина њихових изазива у мени праву мучнину, тера ме на повраћање, али, ипак, никада не прекидам трчање јер знам да ме на одре-

334

ђеном месту чека М арија и да до ње морам доћи, да сам због ње и кренуо кроз бескрајни шпалир који се негде далеко спаја са хоризонтом. Можда си из моје приче закључио, мили мој, да су л>уди у шпалиру безлични, да су једноставно „они који бију“ ? Није тако, никако, ни случајно, напротив, Максимилијане, све су то л>уди које знам, напамет их знам, и увек на исти начин ударају, никад не погреше, сваки своје место на моме телу има, сваки стоји тачно у својој кубатури простора и времена. Сто пута сам гледао ову моју слику, и никада се у њој ништа није изменило. Тачно знам да ће ме први, онај без десне шаке, на самом почетку шпалира, ударити левом руком по затиљку, а једна жена са наочарима, што стоји преко пута њега, дочекаће ме са супротне стране, додирнуће им се шаке; па онда редом, младић са црвеним ожиљком изнад усне, па брка без предњих зуба, па она коју сам за себе звао седа вештица, па они које зовем три брата близанца, слични су, мада, вероватно, немају везе један с другим, па тако редом, све знам, нико ме изненадити не може, још нисам прошао један пар, а већ знам тачно ко ће ме, и где ће ме следећег секунда распалити. Ни расположење мојих једномишљеника није исто, сваки од њих удара са различитим осећањем, али ипак могуће је поделити их у три групе: оне којима су лица искривљена од беса, одиста желе да ме ударе што болније, највеће несретнике нашег света, Максимилијане, за њих се, мили мој, најчешће Богу молим, па оне што бију без мисли али тачно, најопаснији су ти јер најгадније погаћају, коначно, симуланте, њима очи никад не видиш, замахују јако, али промашују намерно и тако својој јадној, израњављеној савести и посрнулом поносу ропац продужавају, тешко бреме стида згодније на лећима намештају! А ја пролазим од бесног до хладног, и од хладног до лажног садруга-батинаша, лебдим кроз ваздух и све сам, иза затворених капака, срећнији јер

335

знам да се све више приближавам Магдалени, да ће ево сад, још само ово троје да проћем, искрснути из врсте обасјана жутом, богојављенском светлошћу! Не знам колико јој је година. Ево, ако сад затворим очи видећу је одмах као живу, али ни овог пута нећу умети да оценим колико је стара. Четрдесет? Двадесет пет? Педесет? Никад то нећу дознати. Има, мили мој, има моја Мила округло анћеоско лице, и образе округле, али баш у њима откриваш велики неки умор и патњу накупљену. Ако у коси, затегнутој назад у пунћу, понеку седу има, не разликује се од других власи ланене боје. Ваљда њен тен и та коса, и то што јој је лице затегнуто, без приметних бора (тек кад јој се јако приближиш више наслутиш него што одиста видиш читав сплет ситних, ситних, у мрежу повезаних цртица) ваљда све то заједно чини да јој је године немогуће одредити, или оне нису важне, ие играју никакву улогу, без значаја су због ореола који јој лебди око главе, због благог, најблажег на свету смешка на њеним затвореним уснама које ми полако, сред хаоса и дреке шпалира, после удараца и буботака, меко спушта на чело погнуте главе. И како Драгин пољубац додирне красту на рани од неког бившег ударца, тако се одједном слика иза мојих капака умртви; или не, није тачно, не говорим како треба, не умртви се слика, умртви се све око слике у којој смо само Марија и ја, сами, у еденској тишини, измењујемо моја Марија и ја увек четири, увек четири исте реченице: — Има Бога — каже ми Дуњаша. — Откуд знаш? — питам, на нгго она не одговара, већ ме још једном љуби у израњављено чело. — Доброта је јача од зла, љубав је моћнија од мржње, — каже ми Тањочка у шпалиру, мени изубијаном, и ја, испљуван, Максимилијане, тог тренугка у мом сну, знам да сам и онда, на стварном Отоку, ако се све то стварно догодило —

336

веровао да не може бити друкчије него што каже Магдалена, па зато тихо, готово да се речи не одвајају од мојих усана, шапћем четвргу, последњу рсченицу нашег разговора: — Нека буде воља твоја, — шапћем, и понавл>ам — нека буде воља твоја, — док се моја Марија полако одиже од земље и полази пут неба праћена песмом анћела и немим речима са мојих мртвих усана. Пратим је очима сузним од напорног гледања све док се не поистовети са небеским плаветнилом, а онда одижем капке и — слици је крај. Одигнем капке и видим да те нема, видим да сам зиду и празном простору причао и то ми је, Максимилијане, најстрашније, а то ми ти увек на крају приредиш. И ти и Поповић најстарији! И он је исти као ти. Доће, па оде не саслушавши ме, а то, видиш то не могу да поднесем! То ме увек уништи, то ми веру поремети, то ми вољу за животом ослаби! Зашто сте такви? И ти и он? Познајеш ли ти уопште најстаријег Поповића? Чудно, видиш како је то чудно, вас двојица се не знате а увек на истом сандучету седите? И да се никад не сретнете! Чудно. Одиста чудно. Поповић најстарији је, видиш, син једног цетињског бакалина кога су по мом нарећењу обесили због неколико метара штофа и неколико пари цокула. Видиш, тад, у Цетињу, непосредно пред извршеше казне, видиш Максимилијане, у моју хотелску собу је, Максимилијане (најтежа ми је та слика, а често ме салеће и не могу од ње да се ослободим, па је још увек боље да ти је причам мада те нема, него да је гледам иза капака страшну и тачну каква је била), ни сат пред стрељање, ушао бледушан, као лимун исцећен, танак у белој кошуљи од сељачког платна, дечак, десетак му је година. Гледа ме једним оком, друго, стаклено, непомично светлуца, мртво у ништа зури: — Ти си Слишковић? — пита мушки. — Ја.

337

А он се узврпољи, не зна како ће даље, са ноге на ногу се премешта. — Дошао сам да молим за Вукашина Поповића, да га не убијете, платићемо штофове и вратити цокуле. — А што тебе шаљу, ћифте и кукавице, где тебе наћоше — питам ја љут што ми децу подмећу не би ли се сажалио, не знају, несретници, да из мене, као ни из дреновине кап сажаљења неће Самсон дивовском снагом исцедити, не верују да је само мржње на претек у мени и да ничег другог нема у скврченом срцу! Вичем ја, мој Максимилијане, још дуго и још свашта вичем дечаку, Боже свемогући, опрости ми грешноме, ружно му о оцу говорим, разним га именима називам, питам га пре него што ћу га избацити: — Зар нису могли неког старијег да пошаљу? — питам, а дечак се, Максимилијане, онакав мален, танак, са оним стакленим оком, погурен под мојим тешким речима, капу у рукама гужва, дечак се, на те моје речи, сав напе, Исусе Христе, помози ми Спаситељу, пропе се да што виши буде, па гласом који хоће дубоко н јако да звучи, а танак и дечје пискав из њега излази, каже: — Ако оца убијете — каж е — ја сам најстарији Поповић. Други су млаћи. А ја га убих, Максимилијане, и нисам, мили мој, годинама на најстаријег Поповића помислио, све до недавно када ми се у једној слици први пут појавио. Од тада га вићам: још увек онакав мали и танак, бледушан, са истим стакленим оком, од тада ме најстарији Поповић посећује, као и ти. Вас двојица сте једини који свратите, на тај сандук седнете, старца грешног саслушате, али и он, као и ти, и он исто тако нестане, а ја када нидим да сам узалуд говорио и да ме нисте слушали, ја тада, Максимилијане, и ти, најстарији Поповићу, ја тада најгоре патим. Када останем сам у овој тами и врућини патња се у мени усија, и тада, једино тада не могу да издржим, не могу. Боже мили, милостиви, опросш ми

338

још једном премилостиви, јер напасти се не могу одупрети, морам флашу вотке по жеравици моје душе да проспем, да се у пари што ће ми кроз уши шикнути изгуби ова јазбина, нестану предмети, потоне свет, замагле се обриси л>уди, Београд...

Прилог V III

Црква Јована Претече у Сполчкову. Јарославв, 1671— 1687.

МАКСИМИЛИЈАН, ТРЕБИ ПУТ

МАКСИМИЛИЈАН:

. . . некада сам мислио да ћу од Топчидера до Карабурме и од Звездаре до Чубуре унакрст и попреко, кроз празне, сиве београдске улице, поред прашњавих и ретких излога полуиспуњених лошом робом, измећу стабала Кошутњака и дрвореда у Милошевој, поврх усамл>ених споменика на Калемегдану, уз ољуштене, рогобатне стамбене павиљоне у Цвијићевој и около оронулих вила Професорске колоније, преко запуштених капија и кривих плотова на Вождовцу па све до Аде и жуто-зелене Саве коју препливавају мршави дечаци, сваки са својим пресавијеним оделом на глави, да ће празним и прљавим Београдом, сиромашком престоницом моје сељачке земл>е ћифти, шерета и бахатих хвалисаваца, изнад бучног Депоа у Душановој, посред мирног, добрк) чуваног, помало опасног, помало мистичног Дедиња, чак и кроз Ужичку улицу снова и стрепњи; да ће ходницима Друге мушке и двориштем Прве женске, широм пусте ташмајданске ледине са недовршеном Марковом црквом у средини, између гологлавих и бледих суграћана мојих у смешно пуним трамвајима и изношеним оделима мислио сам да ће јаче од кикота гимназијалки што — после завршеног шестог часа, држећи се све две-три под руку — испуне Битол»ску као јато раскокодаканих тукица, да би се зачас одлиле у мале уличице-пропусте удесно према Булевару, улево према 27. маота, гласније од: „Ми смо Титови — Тито је наш" гомиле демонстраната што се

344

ваљају преко Теразија на Трг Републике, под Споменик сакривен почасном трибином и говорницом; некада сам мислио да ће једнога дана свакако над целим мојим градом одјекнути, као удар грома у каменој клисури, страшна вест: „Вратио се Маки! Као сабласт лебди над Бео• градом!" Мислио сам, касније, да ће се на страшни глас, заглушени тутњавом новости, моји бивши пријатељи што су тако лако заборавили на Максимилијана Димитријевића, панично пренути из дремежа у својим, недавно добијеним двоипособним и трособним становима на Новом Београду и Бановом брду; да ће хистеричном брзином потрпати у кофере најнеопходније ствари, сјурити се са женама и децом до својих „фијата" и „пежоа", па вратоломно похрлити из града према најпознатијим београдским излетиштима мрмљајући спасоносну истину да свако чудо проће за три дана и да је важно не срести ме одмах, не бити Лрви који ће полагати рачун крчмару кога је клијентела отерала на добош. Тада сам замишљао и очеве који шаљу дечаке са писамцетом до чика-Милоја или тетка-Драге, ломе шаке, уплашено набирају годинама и бригама већ баждарена чела, вичу без разлога на жене, бију децу што нису ништа скривила, шуњају се по улицама и уплашено се осврћу на све стране видећи ме и тамо где ме уопште нема, пију више него обично, у невреме окрећу број неког ко би требало да зна, а можда још није чуо за страшну вест коју му полугласно, оштрим драмским шапатом саопштавају у слушалицу: „Вратио се Маки!" И на ту вест, што се шири брзином ветра, а бешумно, као кад анћео прелети, — веровао сам ја, тако, сам и бедан — мој град ће пропасти пацовиште у које је улетео разјарени тигар, пацомрзац. Празне су куће, празне се улице, незакључане радње пљачкају само они храбри и најграмзивији, на уским грлима изласка из града

345

влада хаос, људи напуштају аутомобиле и пешке настављају да се пробијају према Умки, Липовачкој пгуми, Нишком путу, Авали, Инћији, Панчеву, свеједно где, само што даље од места над које се наднела моја осветничка сенка — разарач уснулих савести. Видео сам тако, сам и бедан, улице и куће, радње и канцеларије из којих се одлио живи Београд: пуст град лупа незатвореним прозорима и вратима на благом ветру који хучи кроз савршену тишину. Замишљао сам, али јако одавно, тако одавно да је право чудо како уопште памтим шта сам сањао онда, када у овој мојој полустварности сада не постоји ништа што би ме подсећало на бивша, похлепна, бело усијана маштања. Све се догодило друкчије. Маки се није вратио. Београд равнодушно тутњи својим трамвајима, нестаје као понорница у подземне пролазе, пребацује се преко реке као нека огромна газела чију виткост и животињски облик најбоље види човек са звезданих висина, ванчулним даром запажања; смрдљив и гарав гуши беспрекорно обучену средовечну господу, младиће у излизаним фармеркама, девојке голих бутина и комотно распуштене дуге косе; говори са пироћанским, лалинским и моравским акцентом; ачи се и бечи; пије ракију и шприцере по баштама кафана у којима се мирис роштиља меша са бензинским испарењима и врелом летњом прашином; производи пољопривредне машине и кока-колу; проси кљакав и поцепан по ћошковима улица; ждере тоне јагњетине и младих кромпирића; гази неопрезне на пешачким прелазима; организује европска првенства и снима се за телевизију; прима стране државнике и бесправно настањене несретнике у гуменим опанцима и радничким панталонама; постаје бучан у седам ујутру, утихне у једанаест увече; препун у три по подне, празан недел>ом цео дан; дисциплиновани колос који не може ништа против властитих навика и ритма оопствене природе, равнодушно несвестан на својих осамсто хиљада точ-

346

кова и два милиона ногу да је Максимилијан Димитријевић постојао, и да би он, град, требало да задрхти од Саве до Дунава, од нестале Јатаган-мале до бившег Булбудера кад се као нечујна сабласт на њега спусти реч: „Вратио се Маки! Ж ив је мећу мртвима!" Ж ив сам, гледам, видим: смањили се људи, а много их је више; некад гомилица излупаних и израњављених кућа, склупчана око кичме што кривуда од Калемегдана до Славије, нашла се ево у средишту монструозног, безобличног колоса који се разлио на све четири стране овета као сарком навалио д а гу та њиве и чатрље, села и насеља, природу да прекрива монтажним десетоспратницама око којих гамижу мали аутомобили, разнобојне корњачице, дечије играчке: стају на црвено, крећу на зелено светло у мрављим колонама лако блиндиране моторизације једнаких човечуљака у фићама; тутњи злокобно чудо испод мене, гарави облак дима\и влажне магле преплавио пешчане спрудове на левој обали Саве, сукнуо према Звездари, Шумицама, Петловом брду, осуо се викендицама као малим богињама све до Гроцке и Авале, ружан, једноипособни Београд несолидних степеништа, кровова што прокишњавају, окућница које личе на запуштено градилиште и онда када солитер, за неколико година већ оронуо од старости, пожути и поцрни — млади болесник у искрпљеној болничкој пиџами, упишан и воњав, на самрти. Смањили се људи, а много их је више: армија куља из канцеларија, као скакавци преплаве зелене површине око Београда недељом и празником, у серијама, један по један, на бесконачној траци испадају из самоуслуга као ђаци прваци из основне школе, гурају се кроз Кнез-Михајлову као кроз пролаз измећу седишта у препуном тролејбусу; од црвеног до зеленог светла код Лондона, скупи се, нервозна као на старту, гомила сиво истих људи, да би већ на жуто куљнула преко зебре полутрчећи, раме уз раме, свакодневни сгозз-сћу без

347

победника, Београд, ево га већ — рекли би они који о времену воде рачуна — у осмој деценији двадесетог века после Христа. Гледам одозго, гледам Београд, у осмој деценији двадесетог века после Христа, гледам бестежински безбедан, ванчулним очима, гледам сав-савцат бивши, гледам раднике и сел>аке, ТВ спикере и ћаке, адвокате и џелате, малолетне деликвенте и потиштене асистенте, самоуправл>аче и понављаче, маме и „Наме“ , диско-клубове и добро обавештене кругове, директоре и лекторе, секторе полуделог дана мећу полуделим недељама историје и са врло благим, безопасним и безболним очајањем схватам да Војина никако не могу да згшислим — малог, пасуљасте гл&ве, беспрекорно изглачаних ципела, проналазача нафте испод Динарског масива, дугачких и елегантних шака, са штапом од абоноса, дршком од слоноваче, са лулом из Енглеске и образовањем из Француске, идеалисту и комунисту у башти, на клупи, окруженог јатом црних тетака из Књаз Милошевог времена — не могу да га замислим у гомили која полутрчи преко пешачког прелаза, вози фићу на редовни сервис после десет хиљада прећених километара, или погаћа одговоре на квиз-питања Телевизије Загреб. Зато гледам шта гледам, видим само оно шта видим. Гледам унатраг — идеално постављен — и видим унапред: диже се Шампион из рупе као чудовиште из језерских маглина Лох Неса, квргав, невероватан, мамуран, глава му ко стари пањ невешто исечен тупом секиром, ручерде му дрхтаве, дрхтаво дохвата флашу „виборове" која клокћући и брбољећи нестаје у његовом огромном телу. У рупи је, уграћен у само дно Београда, спрема се да крене на своју велику вечерњу турнеју. Мрзовољан му је израз лица. Мучи га горушица, недоспавано подневно пијанство, и још нешто, још штошта о чему мој Шампион не жели да говори. Видим га врло јасно, видим га као да се још увек налазим усправно постав-

348

љен на усправном саедучету поред астала претрпаног, као и приликом моје прошлогодишње посете, књигама, посуђем, остацима хране и новинама. Протресла га је вотка, истерала му мучан, згађен грч у образе, затворила му очи и извукла из утробе тешко јечање; једном застење, затим узме ваздуха, прогута два-три пута напразно, па опет јекне, али сада краће; каначно савладава први вечерњи гутљај „виборове" и почиње да се снал^зи у свету. Препознаје кревет на коме седи, мркли мрак просторије у којој се обрео; гледа у своје ручерде положене на моћна, буџаста колена, открива и њих као нешто што му припада у животу. Добро је. Ту је. Преживео је Шампион и данашњи сан, и ноћас ће извршити свој задатак и своју свету дужност, само, а то није нимало лако, само да се некако дигне са кревета и покрене своје зарђале и зарибале зглобове. Јер, вуче га глава надоле, није још савим будан и постоји опасност да се претури на кревет и одспава још који минут или сат — тешко је рећи колико дуго, пошто је сваки пут кад му се то догоди време буђења различито: некад се тешко, тежак, подигне у поноћ, некад пред јутро, некад се за пет минута преплашено тргне из кошмарног наставка на поподневни сан и ђипи са кревета унезверено гледајући око себе за сабластима које се разбеже пре него што их окупи у свој медвеђи загрљај. Данас, међутим, Шампион неће поклекнути: диже се одмах са кревета и тетурајући се по скученој и мрачној рупи успева да напипа прекидач и упали сијалицу: преплави га жута светлост, упада му у очи као ситан песак, ношен непријатним ветром, трља их Шампион и жмурећи полази према кибли у предсобљу на мокрење. Код Шампиона је то процес који траје, никад не обави цео посао одједном, него стењући и прекидајући, напињући се пуном снагом као да терет диже, Шампион из неколико наврата успева да се ослободи велике количине вотке која му се током спавања накупила у бешици. Ено га где.

349

клатећи се изнад кибле, дахће са олакшањем, ужива неко време у пријатности која наступи пошто је напетост у бешици попустила. Лепо је Шампиону тих неколико тренутака: сваки од оних доле има право на своја мала задовол>ства. И пошто отпије још један, добар, прави, великп гутљај „виборове", и нагнут над киблом, изручи на главу кофу воде, па се убрише прљавом крпом коју, док му се вода у млазевима цеди са главе, једва успева да наће мећу књигама и шерпама на столу — Шампион је спреман за покрет. Шампион нема часовник, али довољно му је да баци један извежбани поглед на булевар па да зна — не колико је сати — већ нешто много, много важније. Шта се Шампиона тиче доба дана? Датум? Шта се мене или њега тиче које је годишње доба? Шампиону је важно да утврди је ли дошло време за полазак на задатак, и то гледа док осматра осветљени булевар и по разним знацима распознаје оно што активнима и живима говори часовник. Један младић шетка нервозно испред излога књижаре и с времена на време погледа у сат, а други застаје колима уз тротоар, противника свим саобраћајним прописима, и ужурбано отвара врата да би ускочила нафракана лептирица у тесним сомотским панталонама и црвеном жакету а ла Мао; кошуље на пролазницима су чисте, а лица неизгужвана алкохолом и дуваном, неоптерећена притиском роштиља из претоварених стомака; сви журе, хитри су, знају куда иду, и има их на тротоару, као и у аутомобилима на коловозу, у броју који весели старо Шампионово срце: време је, дигао се тачно кад треба, нема потребе да бира којим ће редом обилазити кафане. Када су робна кућа и самопослуга већ затворене, а булевар још препун ужурбаног света — зна искусни, зна мудри, зна непоколебљиви Шампион да су сви ресторани пуни, поље за диверзију најспремније, војска филистејаца ту да чује његове пророчке речи. И оживи рушевина од огромног човека: на

350

моје очи исправљају му се рамена, а посивела сенка спада са чворугавог, згрђеног лица; нестаје горушица из сгомака, из очију крмељи сами од себе испадају, светле две Шампионове звезде испод белих жбунова куштравих, седих обрва! Клати се Шампион средином булевара, споро, незграпно, али некако моћно и неумитно, не скреће са праве линије, никоме се са пута не склања, пушта да се лево и десно од њега одбија лака коњица ужурбаних, брзоплетих, ситних пролазника. Тек се понекад, овлашно ударен у бок, мало, јеДва приметно затетура, али брзо враћа равнотежу и наставља уздигнуте браде, погледа упереног десет метара испред себе, виши за људску главу, као врач неког ишчезлог пламена, језди Шампион у огромном шињелу што му до земље с§же и, закопчан јединим преосталим дугметом испод самог грла, ландара око њега као неки сукнени плаигг, несклопљени падобран, шатор за десет особа пребачен преко широких Шампионових рамена из неких магијских ритуалних разлога. Застаје Слишковић пред кафаном, из џепа вади флашу „виборове" и отпија велики гутљај, враћа флашу у џеп од шињела, спрема се, концентрише, па као да упада у непријатељски буњ кер, нагло отвара кафанска врата и улеће право у салу; већ је у њеном центру, већ је дигао своју моћну десницу увис, и — док се четири брзоходајућа кељнера још нису ни снашла — већ Шампион грми своју поруку гостима који, са белим салветама око врата, застају пуних уста и са страхом и нелагодношћу чекају када ће неко надлежан интервенисати и обезбедити им мир за који поштено плаћају. — Доле тиха контрареволуција — грми Шампион — доле ћифте и профитери, доле свиње, доле фиће и фрижидери! Кућепазитељи свих земаља — чувајте се! Кирка не прашта, револуција све памти, социјализам сте продали за ћулбастију на жару, резИз зииш вас је ожгадио! Наздрављајте

351

филистејци, радничким знојем се куцате, крв православаца са содом испијате! — грми Шампион и не обраћа пажњу на гардеробера који, ухвативши га отпозади око паса, покушава да извуче људину из кафане; без успеха то ради стари и оронули службеник, више про форме ради, показује гостима добру вол>у да реши ову непријатну ситуацију на ефикасан начин, док му у помоћ не прискочи задригли, црвен у лицу шеф сале, док се четири лака келнера, као четири бела скакавца, не окаче на разгневљеног Шампиона, док клозетофрајла, држећи се на безбедном одстојању, као чавка злосутница не закрешти: „Избаците мрцину напоље!" Зна Шампион да ће бити избачен и не опире се много насртају енергичног особља, али покушава под оптерећењем четири келнера, гардеробера, и под ударцима задриглог шефа — док га као неки стари и исушени шлеп по обали, вуку по кафани, измећу столова, према излазу — да још коју реч каже онима којима је његова пророчка порука намењена: — Знајте квислинзи и филистејци; ревизија ревизионизма је на помолу, час преврата није далеко, идеја хришћанска није умрла, живела револуција — виче Шампион — доле ИеоћипоЈопба М о п ги ттап б а — само се још као далеки ехо чује у кафани, пошто је Шампион већ изгуран напоље и пошто је мукла тишина полегла по белим столњацима поново експлодирала у жамор гласова кроз који цикне по неки кратак смех и помеша се са звецкањем посућа и чаша. Наслоњен на зид, испод светлеће рекламе ресторана, Шампион испија у два потеза преосталу вотку у флаши. Брише уста рукавом, задовољан и велик, али сада већ много мање сигуран на ногама, покушава да крене према другој кафани. Свестан је да ће га на неком од пунктова сигурно сачекати милиција, или ће „плави“ стићи пре него што заврши говор, али то му је свеједно, јер зна да га патрола добро познаје и ако је добро

352

расположена да ће се и овога пута све завршити као и увек: одвешће га у станицу и пустити да се испава до јутра. Ако је патроли досадно, чак ће га изазивати да и њој одржи говор, мало забаве за беспослене анћеле, ако су запослени, обавиће целу операцију ефикасно и брзо, не обраћајући пажњу на Шампионове пламене речи колико ни на лањски снег. — Тише, бре, Светозаре, видшп да разговарам — рећи ће му, евентуално, возач плавог мерцедеса који не може да чује шта му јављају преко његове мале телефонске централе. — Шта је то ту код тебе? — питаће, можда, онај из станице, а милиционер, мрзовољан због посла на који га шаљу — туча ножевима у „Динари", провала у трафици на Цветку, тровање дрогом у Змаја од Ноћаја, судар код Каленића, или већ тако нешто — лаконски ће одговорити: — Ма ништа, Света Револуција, сад ћемо га привести. Вечерас, мећутим, Шампиона неће ухапсити. Видим: грч му неки прелази преко усана, као да је великом еластичном пантљиком око струка везан за зид испод светлеће рекламе, направи корак, с великом муком други, па га затегнути појас повлачи уназад и прибија уза зид. Испада Шампиону флаша из руке и бледи му чело. Руке му се тресу, цело тело подрхтава у напору да се одлепи од последње кафане у његовом животу. Хладан, предсмртни зној слива се преко увала и вртача, долина и планина његовог искасапљеног лица, образи му се тресу, жиле на слепоочницама искачу, рамена му се напињу јер хоће, по сваку цену хоће да се одлепи од зида, да прекине еластични појас који му допушта да узнапредује метар-два, али га увек изнова враћа на упориште уз које, прислоњен лећима, некако успева да остане на ногама. Десет, двадесет пута, не умем да кажем, престао сам да бројим, покушава Шампион исто, разјарен, усредсрећен, крваво решен да успе, али неће мишићи, отказују ноге, слабост велика у стомаку, празнина

353

као ураган пустоши његов моћни грудни кош. Као да видим чућење у његовим згаслим, мутним, уморним очима кад коначно посустаде, кад се као неки огроман, допола пун џак кукуруза, сроза низа зид на прашњави тротоар. Још хоће Шампион да се дигне, не да се Шампион, >није Шампиону то прва битка коју води, али је последња коју бије против властитог тела; још он не верује да тако једноставну ствар није више кадар да изведе, па се одупир>е великим шакама о плочник посут стаклићима од разбијене флаше његове „виборове", и не обраћа пажњу « а бол од посекотина што крваре, него упорно, мада све слабије и слабије, одушгре се о земљу и зид, не би ли се дигао: Видим: неће моћи. Знам: готов је Шампион. Нема сумње, завршава Светозар Слишковић свој живот уз кафански зид. Замро и опуштен, као да спава, прикупља снагу за онај мали остатак посла што треба да се обави до краја његове велике битке. Још има пгга да се уради, никада није све учињено и никада није све изгубљено. Хоће Шампион да се покрене, кад већ ништа друго не може да уради, да докаже да није готово и да није ту, где срозан седи уза зид, последња тачка до које је стигао. Даље, још мало, макар педаљ да узнапредује, не предаје се велики Слишковић са Вождовца, не одустаје ш трајкач и робијаш, револуционар и светац, можда мученик, убица свакако, издајник несумњиво, почиње седећки, стално прислоњен уза зид, да се пребацује према углу иза кога је, зна одраније, слепа уличица у којој кафана држи сандуке за киселу воду и пиво, празне флаше, канте за ћубре и где шеф сале паркира своју „шкоду". И мада је последња, видим да то никако није и најлакш а битка коју је Шампиоп водио у свом животу испуњеном биткама. Сантиметар по сантиметар, уз велике и све чешће паузе, напредује Шампион према углу иза кога је његов коначни циљ. Два метра је прешао, прелази трећи, можда му је до ћошка још тридесетак сантиметара остало, кад смалакса сасвим, опружи

354

се по земљи, рекао би ко не зна — готов је, не може даље Слишковић. Обилази га свет, лук прави као да кужног избегава или заепалог неће да буди, као да не види Шампиона који се већ годинама, налази само у надлежности његових „пла,вих" анћела. Неко се сети да би требало обавестити милицију, али, осврнувши се око себе, и тај одустаје од безвољног покушаја када види да се ништа у околини не плави, и наставља пут поред хрпе Светозара, гомиле Слишковића, омањег брдашца Шампиона, прекривеног великим шињелом, сукненом одором врача. И када то нико не би претпоставио, Светозар Слишковић, кога ја назвах Шампионом, покрену се, оживе хрпа испод шињела и победоносно настави пут према углу не очекујући помоћ ниоткуд. Успева Шампион, последњу своју битку завршава величанственом победом, ено га великог, као камила на умору, где се вуче поред „шкоде", и завлачи све дубл>е у џунглу разнобојних, пластичних сандучића са празним флашама од кока-коле и киселе воде „књаз Милош". Победу, победу хоће Шампион по сваку цену; циљ, циљ је оно, што је неопходно Шампиону колико и сам живот; успех, успех и сад тражи Шампион, а налази срепу — срећан је Шампион, смеши се Слицпсовић, постигао је што је хтео: успео је да се завуче мећу пластичне сандучиће и канте за ћубре, стигао је до циља. И, гле чуда, смирио се Шампион, по земљи огроман полегао, главу мећу флаше положио, лежи и негде далеко, негде пут мене, дугим и измореним погледом гледа у нешто врло одрећено. И гле чуда: тада једва чујно, тако тихо да више наслућујем по мицању усана него што одиста разабирам шаптање, Шампион, са застајањем, реч по реч изговори: — ТЈгпог. . . тогИ з . . . сопШгћаГ . . . ше . . . — и како то рече, како порука Шампионова стиже до мене, као муња ми пројуре главом празве речи: па он је старац, рекох себи, он је једноставно и најпростије на свету, схватих одједном да је он

355

само један обичан пијани старац, ништа више, ни за длаку мање, сгарац који још једном промрмља: — Иптог — па после предаха испуњеног муком и напором — т о г б з — рече, али не могаде више, него издахну пре но што објаони шта га узиемирује. А ја, запањен ваљда последњи пут (гле чуда) велим, „зар Шампион" — помислим још једном, кажем себи исто, сада само гласно, мада саговорника нема нигде: — Па он је старац, и то је све што је он, он је један обичан мртав старац. Чудна је дозлабога чудна моја позиција између: жив мећу мртвима и мртав мећу живима; мргви ме не примају, ја нећу мећу живе. Шта сам ја том ужурбаном свету испод? Шта је Шампион? Шта је Војин био мени, полумртав зачет у мени живом, неки смешни закључак донет до Трошарине у колони Димитријевића, са којих су у ходу отпадали перчини и бркови, бакенбарди и ленте, имања и издања у златотиску да бих у ко'лони остао на крају само ја, ни жив ни покојни, са питањем и без одговора, мртав без разлога који' се ни за моје живљење, по свему судећи, није мо-ј гао наћи? Шта је тек Златина смрт мећу смртима? Што ока издахну окамењених ћелија од тшсулина, без одговора на питање које јој ни живот није мОгао дати? Седи на столици, у полумраку дечје ообе, спарушена женица, срамно обнажене, мршаве бутине. Спале јој чарапе, сукња се подигла, блуза јој се извукла иза паса, у руци, шго млитаво виси опуштена низ столицу, ландара празан шприц. Мирна је сасвим, очи јој затворене. Бедна нека мисао, последња која јој пролази главом, лено се копрца, недовршена и јалова, предсмртна идеја нероткиња, мучи јој слећену главу и искињено срце: што су ми све то радили — копрца се мисао према речима које не може да дохвати — да ли је баш мени све то — прескаче бедна мисао празнинс испуњене тачкицама — зашто

356

су та два дечака, тај један Максимилијан, зашто су тако сурово, тако безобзирно — не стиже непотребна мисао до цил>а, а шприц испада из руке и Злата полако почиње да клизи са сголице. Још се задржава на њој, шака грчевито стеже наслон као да се за живот држи, једном ногом с оне стране, а хоће, пркжлето, још мора да пита док је држи нит што само није пукла, која је то коб, како се то дешава, са млаким чућењем покушава да дозна док јој коначно столица не измакне из руке, полегла лако по земљи, биљка пузавица, сва омекла, сва раздрл>ена, ниједан мишић стегнут осим усана са којих, чујем одлично, чујем као грмљавину н>ен шапат: — Будале, мрзим вас! И шта сад значи Злата? Шта је инсулин у њеним можданим вијугама што стадоше окамењене у оном гренутку пре годину дана што је гек данас до мене доплутао, или ће тек доћи неке друге, неке патетично будуће године? Шта је година дана у неформастом времену чији делић испунимо својим краткотрајањем? Шта ако л>уди морају да постављају таква гштања чак и кад знају да су глупа, и кад верују да су она бесмислена, морају да се упитају: да ли је стварносг тако недвосмислена? — увек када, ма како ретко то било, увиде да је све то заједно, да је све што није свакодневница — сувише неозбиљно, сувише детињасто да би могло бити једино што постоји? Па када схвате да јесте — успаниче се опасно, почињу да убијају и да сб заклињу у другу рајску птицу коју нико никада није видео у свакодневници, али ипак у њу сви верују из паклено хумане потребе за самопоштовањем. Горе на облаку и два метра испод земље видим да је свакодневница, а не загробни живот, да је живот вечиг, вечито свакодневан: свакодневно раћање и свакодневно умирање; рајска пгица под оклопом средњовековног вигеза или под хаубом „заставе 750", птица у коју човек верује — верује уместо, јер по свему судећи без тога не може.

357

Можда би без тога било досадно, можда је, све чешће мислим, тако једино забавно, можда трк за рајском птицом и није ствар која се бира, можда је човек направл>ен као тркач, можда човек и јесте човек пре свега зато што је способан за тај самоуништавачки и самомучилачки маратон; можда се и разликује од шимпанза који се мећусобно не убијају, баш по томе што увек изнова мора да измишља живот важнији од људског живота, сан стварнији и озбиљнији од неозбиљне стварности, нешто, макар и невероватно, због чега је дозвољено клати, картечом растурати, по затворским ћелијама давити своје ближње, како би смрт стекла достојанство, како би живот престао да црвени. И ако је тако, и ако није, свакако је све то заједно — знам ли, наслућујем ли, шта је, како се зове све то заједно? Постоји ли реч? Да ли 1е детињасто? Да ли и сада, Злато, са неког суседног облака, наднета над земљу, замишљаш бескрајан, пуст пејзаж испуцале суве земл>е, крваво обасјан неподношљивом јаром, уоквирен само хоризонтом, на коме хиљаде и хиљаде неуредно разбацаних, зарћалих, прашњавих компјутера тик-тачу појединачно програмиране, мећуообно дисонантне, индивидуалне успомене? Или са свог облака видиш да људи одлазе на посао, присусгвују састанцима, једу више и спавају мирније, раћају децу и веселе се, забрину се тек понекад и то не сви, кад заћу за улични угао и схвате да су смртни, па онда почну да замишљају да ће после њих остати крвавом јаром обасјани пејзаж, врста гробља за појединне, крематоријум успомена, хор чавки у зеленом гају у коме свака зна и понавља своју причу што ће користити тек онима који хор чавки не могу да чују, него као и ми пре њих и они после нас одлазе на посао и присуствују састанцима све док се природно и једноставно последњи радни дан не заврши; опружи се човечанство заувек, као Шампион мећу пластичним сандучићима и кантама за ћубре, као ти, Злато, спа-

358

дне са столице зарозаних чарапа, срамно разголићено пред равнодушннм очима неких иследника из свемира? Ја не замишљам више ништа; чак ни то да ли ти, Злато, замишљаш; ја гледам зато што не знам, и после свега не знам постоји ли веза измећу мене и мога оца Војина, или је све ипак једна велика, неслана шала; не знам да ли сам беочуг? И како сам беочуг, ако не постоји ланац него само низ почетака, милиони, милијарде и билиони почетака који се ни у шта не продужавају? Не знам, па гледам, жив мећу мртвима и мртав мећу живима; мртав зато што ми је одузета могућност да се погрешно понашам; жив зато што видим да неки други праве друге грешке, они који се доле котрљају на осамсто хиљада точкова и два милиона ногу савршено несвесни да је некада постојао Максимилијан Димитријевић, комбинација двадесет четири слова, коначно коначан и, из дозлабога чудне позиције, способан само да гледа у нешто што је једино вечито — у свакодневницу. Само свакодневница постоји, видим јасно, и зато смртно неузбућен, ледено објективан гледам, гледам све што стигнем, оно на шта ми поглед падне, што ми се пред очи испречи. Шампиона гледам мећу пластичним сандуцима; Радишу и Максимилијана гледам како се мешкоље у својим креветима док векерица упорно. све докраја звони. Гледам како Радиша покушава да отвори очи, и како Максимилијан седа у кревет и смешно набирајући нос чека када ће да зевне. То је живот. То што гледам, сип/рно је то живот, ако није то, ја не знам шта би друго могло да буде то што зовм живот. Живот је то што Радиша спава, све док Максимилијан не уће у његову собу и живо га не продрма, истера из сна. уведе мећу живе и свесне своје ситуације. Затим Радиша кува касћу, јер је недеља, а у њиховом животу, од смрти Златине, недељом ујутру Радиша кува кафу и пушта сина Максимилијана да за то

359

време обави своје потребе у купатилу. Не говоре иишта; функционишу као добро увежбана посада на броду. Свак зна свој носао, и обавља га без речи и забуне, готово механички. Радиша је управо завршио кување кафе кад из купатила излази Максимилијан, али не долази одмах у кухињу, него одлази прво у собу из које узима уредно нослагане, још синоћ припремљене штапове и остали ирибор за пецање. Док пију кафу, још једном прегледају опрему по неком реду о коме толико знају да су речи непотребне. Онда Радиша одлази у купатило, а Максимилијан припрема сендвиче од мортаделе и у термос сипа остатак кафе. Под пуном опремом стоји у ходнику испред купатила н чека да се Радиша појави, држећи уз ногу онај део товара који његов отац треба да ггонесе до аутомобила. Видим их затим како иду празним, јутарњим Београдом, тек неку ћубретарску грдосију градске чистоће или камион са млеком у тетрапаку претекну на свом путу до Новог гробља, где опет без иједне речи излазе из аутомобила — Радиша са кантом, Максимилијан са четком, метлом и кутијом детерџента. Максимилијан иде право према гробници Димитријевића, а Радиша застаје код чесме и пуни канту водом. Док Радиша стигне, Маки ће завршити са метењем. Затнм Радиша механички, једнаким и одмереним покретима полива мермер водом, Максимилијан замаче четку у детерџент и риба. Без речи. Све се зна шта је потребно урадити и шта је чије задужење. Рационално, времена нема за губљење. Заливају цвеће. Затим стоје тачно један минут са рукама прекрштеним негде подно груди и мисле, ћаво ће га знати, на Злату, ваљда, и на мене, можда на Војина мисле један минут, да би се без команде, али у истом делићу секунде, окренули и пошли натраг према колима. Не проговарајући седе и пецају, све док не чујем одоздо, негде око подне, сунце високо одскочило: — Шта је? — виче Радиша. — Буцов — довикује Максимилијан, па за-

360

тим настављају да живс, Јер то Је вал>да, сигурно мора бити да је то живот што њих двојица долс раде када сам ја мртав, када је смртна завршеност оно из чега гледам на обалу Саве и видим и друге пецаче који такође живе живот и такође пецају. Неки други људи раде неке друге иослове што лако запажам чим окренем поглел од рекс у другом правцу. Чистачи чисге, говорници говоре, пекари пеку, возачи возе, певачи певају, произвођачи производе, студенти студирају, видим мртваци мртвују, ннкоме ништа не казују (шта комс ја говорим?); жнви живе у јединој ствари која је живот — у свакодневницн: видим три девојке трче низ Доситејеву улицу, поред Народног позоришта, и чујем како средња, највиша и иајлепша међу њима, задихана од трчања, виче: „Маме ми моје волим га! Што се смејете, кретенке, часна реч сам зал>убл>ена!“ , и видим возача аутобуса 26, Браће Јерковића — Студентски трг, како нритишће педалу и креће на својС прву, јутарњу туру. Гледам, па видим затвор у коме сам умро, и у коме више није затвор који је сад на другом месту, видим неке л>уде који хрчу доле, видим неке трупе које се спремају да освојс неке земље, видим да ствар и није у одговорима, видим да су наша питања била погрешно постављена, видим . . . Београд, 1972.

САДРЖАЈ

МАКСИМИЛИЈАН, први пут ЗЛАТА, први пут — — — РАДИША, први пут — — ШАМПИОН, нрви пут — — МАКСИМИЛИЈАН, други пут ЗЛАТА, други пут — — — РАДИША, други пут — — ШАМПИОН, други пут — — МАКСИМИЛИЈАН, трећи Пут

— — — — —— — —— — —— — —— — —— — —— — —— — ——

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

— 7 — 47 — 73 — 113 — 159 — 221 — 265 — 309 — 341