Regulacija I Samoregulacija Stampanih Medija

Samoregulacija i regulacija štampanih medija (za osnovu predavanja korišćen je naredni dajdžest uvodnog dela studije istraživačkog tima Medija centra u Beogradu o potrebi formiranja Saveta za štampu Srbije iz 2007. godine)

SAMOREGULACIJA

Uvod Definicija i razumevanje pojma samoregulacije razlikuje se od zemlje do zemlje a nacionalni kontekst u kome se sistem samoregulacije u jednoj zemlji razvija čini važan faktor u razumevanju značenja pojma samoregulacije. Predmet ovog poglavlja činei: 1• generalni pregled i analiza pojma odnosno oblika samoregulacije u Evropi i svetu 2• generalni pregled medijske scene u Srbiji Pojam i oblici samoregulacije Ne postoji jedinstvena definicija samoregulacije. Ovaj termin se nije razvijao u svim zemljama na jednakim osnovama i zato nije rezultirao jedinstvenim oblicima, definicijama i istovetnom razumevanju pojma samoregulacije. Različitosti su takve da je u nekim zemljama samoregulacija nastala kao reakcija na pretnju zakonskog regulisanja medija, dok je u drugim zemljama bilo prihvatljivo da se samoregulativno telo uspostavlja zakonom. Zbog toga nije iznenađujuće što seminar Saveta Evrope o samoregulaciji, koji je održan 1998. godine i čiji je jedan od ciljeva bio da istraži i pojasni termin samoregulacije, nije rezultirao dobijanjem jedinstvenog, jasnog i čvrstog stava o pojmu samoregulacije. Stavovi

učesnika veoma su se razlikovali i kretali su se od razumevanja pojma samoregulacije u tradicionalnom smislu koji podrazumeva da je samoregulacija ’skup pravila i tela za implementaciju tih pravila formiranih na dobrovoljnoj bazi od strane medijskih profesionalaca’, preko koncepta ’planirane’ (concerted) ili ’izvršne’ (enforced) samoregulacije koja podrazumeva da su mediji u obavezi da usvoje standarde ponašanja a da se država ili regulatorno telo stara za njihovu implementaciju, do koncepta tzv. ’zakonske’ samoregulacije koja podrazumeva da se samoregulativno telo formira na osnovu zakona. Koncept i pojam samoregulacije u medijima donekle je razvijen i objašnjen u teoriji. Žan Klod Bertrand (Claude Jean Bertrand) definiše ’sistem odgovornosti medija’ kao bilo koju vrstu nevladinog mehanizma koji se koristi da bi se osigurala socijalna odgovornost medija odnosno odgovornost medija prema javnosti. Bertrand smatra da sistemi medijske odgovornosti postoje u više od trideset različitih oblika: od sistema oličenih u ulozi individue (npr.ombudsman), preko onih koji su organizovani kao grupa (komiteti, saveti, komisije, itd), do onih koji su dati u obliku dokumenata (npr. kodeksa etike) itd.

Ono što je po mišljenju Bertranda zajedničko za sve ove oblike samoregulacije je da su, kad god su bili upotrebljeni, doveli do zadovoljavajućih rezultata, a da su u najgorem slučaju, bezopasni. Karakteristično za evropske zemlje jeste da skoro svaka ima kodeks ponašanja, a da velika većina ovih zemalja ima i samoregulativno telo koje administrira kodeks i koje je osnovano u obliku saveta, komisije i sl. Međutim, ovaj oblik samoregulacije nije i jedini koji je prisutan u Evropi. U nekoliko navrata u Velikoj Britaniji u toku 1980-tih, neke novine su uspostavile ombudsmane pri svojim medijskim kućama, kao što je to The Guardian, The Observer i The Independent on Sunday, a ovaj oblik samoregulacije je prisutan i u El Pais i La Vanguardia u Španiji i Politiken u Danskoj. Pri tome, bitno je napomenuti da se ove institucije razlikuju se od institucije ombudsmana u Švedskoj, koji je osnovan pri savetu za štampu, a ne pri medijskoj kući. Samoregulacija u Evropi i svetu Kodeks koji je obavezujući za medije osnova je sistema samoregulacije. Štampani mediji su generalno predmet kodeksa ponašanja koji postavljaju standarde novinarske etike – neki od ovih kodeksa su interni za medijsku kuću, dok su drugi usvojeni od strane profesionalnih udruženja novinara a u pojedinim slučajevima i od strane izdavačkih organizacija. Evropski sistemi za samoregulaciju medija koji su posmatrani u ovoj studiji zasnivaju se na kodeksima koji su usvojeni od strane medija - samo Luksemburg i Danska imaju kodekse koji su usvojeni kao zakonski instrumenti - dok holandski savet za štampu nema pisani kodeks. Ono što je zajedničko svim kodeksima u deset zemalja Evropske Unije koji su bili predmet posebne studije, jeste da su bazirani na široko prihvaćenim standardima kao što su iskrenost, objektivnost, zaštita ljudskih prava, tačnost i preciznost. Sam kodeks bez mehanizma za njegovo izvršavanje nije dovoljan da obezbedi visoke profesionalne standarde u medijima. Urednici i izdavači moraju da osiguraju rigorozno postupanju u skladu sa kodeksom, ne samo od strane novinara i drugih medijskih profesionalaca, već i od strane svih onih koji doprinose publikovanju njihovih medija.

Bertrand smatra da je očigledan, najjednostavniji i najjeftiniji sistem izvršavanja kodeksa onaj koji izvršavaju urednici medija. Pri tome, najjednostavnije je sprovoditi onaj kodeks koji je deo ugovora o radu, jer su tada i suspenzija i opomena i otkaz ugovora veoma brzi postupci. Međutim, kako Bertrand navodi, iako je za očekivati da vlasnici medija formiraju sisteme unutrašnje kontrole, veoma mali broj njih to zaista i učini bez pritisaka sa strane. Još manji broj njih koriste tako uspostavljene sisteme što je veoma problematično u situacijama monopola na tržištu. Sa druge strane, kao dalji nedostatak ovakvog rešenja, Bertand navodi da saradnja novinara i izdavača, to jest vlasnika predstavlja efikasno i jednostavno rešenje u teoriji, ali u praksi prepreku predstavlja to što javnost može da ne veruje takvoj koaliciji. U tom smislu Bertrand navodi primer originalnog britanskog saveta za štampu (the General Council of the Press) čiji je rad pokazao da telo sastavljeno isključivo od profesionalaca postavlja prioritete prema sopstvenim interesima i zanemaruje kritike. U tom smislu, tripartitni mehanizam za kontrolu poštovanja kodeksa, odnosno sameregulativno telo koje se sastoji od predstavnika medijskih profesionalaca, izdavača to jest vlasnika i javnosti, sve je više hvaljen model samoregulativnog tela jer omogućava međusobnu kontrolu različitih aktera uključenih u proces informisanja. U Evropi, većina tela zaduženih za etiku štampanih medija su uspostavljena kao samoregulativna tela. Neka od ovih tela imaju dugu tradiciju, kao npr. više savet za štampane medije Švedske koji postoji od 1916. godine. Britanski savet je razvijen u periodu između 1947. i 1977. godine a nemački savet je osnovan 1956. godine. Neka samoregulativna tela su relativno skoro osnovana, kao što je to savet u Bosni i Hercegovini koji je osnovan 2000. godine, u Gruziji 2005. godine ili u Bugarskoj koji je osnovan 2006. godine. Prema listi saveta za medije koju je 2001. i 2002. godine sastavio Žan Klod Bertrand (Claude Jean Bertrand), kao i prema listi sastavljenoj od strane AIPCE (The Alliance of Independent Press Councils of Europe) saveti za medije odnosno slične samoregulativne institucije uspostavljene su u više od 50 zemalja sveta, uključujući i 28 evropskih zemalja. Najuspešnijim modelom samoregulacije u Evropi smatra se model koji postoji u Švedskoj. Između ostalog, ovo samoregulativno telo uspešnost duguje strukturi - koja omogućava da nijedna od interesnih grupa nije u poziciji da dominira radom i odlučivanjem- i nezavisnosti od vlasti. Veoma snažni interesi izdavača su balansirani prisutnošću novinarskih udruženja i strukovnog kluba novinara. Članstvo novinara osigurava da rad i odluke saveta ne budu pod uticajem komercijalnih, ekonomskih, interesa.

Predstavnici javnosti u sastavu saveta kao i Ombudsman kao telo prve instance, koji se bira od strane tela čiju većinu čine predstavnici javnosti, obezbeđuju zaštitu javnog interesa odnosno interesa građana. Od zemalja u regionu, organizacija Article 19 navodi primer Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu BiH) i Slovenije kao dve zemlje koje su po izveštaju organizacije Reporteri bez granica na 21-om odnosno 15-om mestu po slobodi medija u periodu 2003-2004. godine. Ovako visoka pozicija govori i o kredibilitetu samoregulativnih tela u ovim zemljama. Medijska scena u Srbiji Ne postoje potpuni podaci o broju štampanih medija u Srbiji, njihovom tiražu, geografskoj rasprostranjenosti, vlasničkoj strukturi itd. Pretpostavlja se postoji najmanje 300 štampanih medija na tržištu Republike Srbije, od dnevnih, preko nedeljnih i dvonedeljnih novina do mesečnika, a njihova pokrivenost varira od nacionalne do regionalne i lokalne. Na osnovu rezultata istraživanja studije IREX-a ‘Sta čita Srbija’ iz decembra 2006. godine pokazala je da svega 29 posto ispitanika čita dnevne novine svaki dan. U poređenju sa drugim medijima (TV, radio, internet) vreme koje ispitanik provodi čitajući dnevne novine (44 minuta) i časopise (50 minuta) u toku jednog prosečnog dana je daleko manje nego vreme provedeno ispred televizije (228 minuta) i radija (199 minuta), ali i interneta (61 minut). Istraživanje je pokazalo da su najčitanije dnevne novine u Srbiji Blic, Večernje novosti, Kurir i Politika. Najčitaniji časopis je Blic žena, Skandal, Nedeljni telegraf, Glorija, Ilustrovana politika i NIN. Interesantno je da su lokalne vesti ono što čitaoce najviše zanima. Medijska samoregulacija – kodeks i sudovi časti U Srbiji paralelno funkcionišu dva novinarska udruženja sa nacionalnom pokrivenošću: Udruženje novinara Srbije (u daljem tekstu UNS) i Nezavisno udruženje novinara Srbije (u daljem tekstu NUNS). Oba udruženja članovi su Međunarodne federacije novinara (IFJ), UNS od 2003. godine a NUNS od 1994. godine. Navedena udruženja imaju u svojoj organizaciji sudove časti koji sude novinarima u okviru udruženja. Ova tela predstavljaju vid medijske samoregulacije. Sud časti UNS-a ima pet članova i tri zamenika, organizovan je kao ‘samostalni organ Skupštine’ i ‘odlučuje o članovima Udruženja koji ne poštuju Statut, Kodeks i etiku novinarskog poziva’. Novinaru koji je prema odluci Suda časti povredio Kodeks mogu se izreći:

opomena (koja se saopštava članu i njegovoj organizaciji), javna kritika koja se objavljuje u Novinarskom glasniku i saopštenje o javnoj kritici koja se dostavlja sredstvima informisanja, a član može biti i isključen iz članstva UNS-a, o čemu se obaveštavaju članstvo i javnost. Sud časti NUNS-a ima pet članova i organizovan je kao samostalni organ NUNS-a. Sud časti NUNS-a ‘brine o poštovanju profesionalnih i etičkih načela i pravila’ kao i Kodeksa novinara i ciljeva NUNS-a. Sud časti može javno da izrazi svoj stav ako smatra da se određeni medij ne pridržava ovih načela i pravila, Kodeksa novinara i ciljeva NUNS-a, a ako se radi o članu NUNS-a može da pokrene postupak za izricanje mera predviđenih Statutom. Sud časti može izreći: javnu kritiku redakciji ili novinaru, privremeno isključenje iz NUNS-a u trajanju od šest meseci do godinu dana, i trajno isključenje iz NUNS-a. Na teritoriji Vojvodine deluju dva udruženja građana, Društvo novinara Vojvodine (DNV) koje je osnovano 1945. godine i koje je sastavni deo UNS-a i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDN Vojvodine) koje je osnovano 1990. godine. Organi DNV-a su Skupština i Upravni odbor, i DNV nema samostalno organizovan sud časti, već Sud časti UNS-a odlučuje o prestanku članstva članu DNV-a. NDN Vojvodine ima Sud časti kao svoj organ koji se sastoji od pet članova. Sud časti NDN Vojvodine se stara o poštovanju profesionalnih i etičkih načela, te da se u slučaju kršenja Kodeksa novinarskih načela, članovima NDN Vojvodine mogu izreći javna opomena redakciji ili novinaru, suspenzija iz NDN Vojvodine na godinu dana ili trajno isključenje iz društva. Udruženje UNS i NUNS su po prvi put usvojili zajednički kodeksa novinara u oktobru i decembru 2006 respektivno. Preambula Kodeksa novinara Srbije ima klauzulu kojom se konstatuje da su UNS i NUNS doneli Kodeks novinara Srbije kao ‘etički standard profesionalnog postupanja novinara’, kao i konstataciju da su za primenu Kodeksa odgovorni i urednici i izdavači. Kodeks sadrži odredbe o istinitosti izveštavanja, nezavisnosti od pritisaka, odgovornosti novinara, novinarskoj pažnji, odnosu prema izvorima informisanja, poštovanju privatnosti, korišćenju časnih sredstava, poštovanju autorstva i zaštiti novinara. Od samoregulativnih tela posmatranih u ovoj studiji, veoma mali broj njih ima oblik ‘saveta časti’ odnosno tela koje je osnovano i koje se sastoji isključivo od novinara. U nekim zemljama, kao što je to Island, udruženje novinara obavlja i funkciju saveta za medije; u Hrvatskoj i Sloveniji sličnu ulogu imaju ‘veća časti’ formirani pri udruženjima novinara. Organizacija Article19 je kritična prema ovakvim rešenjima – jer se ista organizacija – udruženje novinara može naći u poziciji i 'branioca' i 'sudije' novinaru koji je

član udruženja. Najstariji primer samoregulativnog tela za medije, savet u Švedskoj u početku svog rada, imao je formu ‘saveta časti’, i nakon što je prošao kroz manipulaciju vestima u periodu Prvog svetskog rata, pretrpeo je radikalne reforme kojima su, inter alia, predstavnici javnosti uključeni u organizacionu strukturu saveta što je isti učinilo više odgovornim .

MEDIJSKA REGULACIJA a. Međunarodni izvori Sloboda izražavanja je osnovno pravo građana koje je garantovano međunarodnim instrumentima i standardima, kao što su to: član 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, član 19 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, član 10 Evropske konvencije o ljudskim ravima, odnosno Rezolucija Saveta Evrope br. 1003 iz 1993. godine, itd. Pravo na informaciju je osnovno ljudsko pravo i kao takvo moraju poštovati svi, uključujući i medije. Rezolucija SE br. 1003 iz 1993. definiše etičke principe novinarstva i navodi da je ‘vlasnik’ prava na informisanje građanin, koji ima izvedeno pravo da zahteva da informacije koje objavljuju novinari budu istinite kada se radi o činjenicama i iskrene kada se radi o informacijama koje predstavljaju mišljenje. Takođe, informacije moraju biti date bez bilo kakvog pritiska odnosno mešanja vlasti i privatnog sektora. Država je u obavezi da ustanovi pravnu osnovu kojom će se garantovati pluralizam medija, neophodni uslovi za realizaciju slobode izražavanja i pristup informacijama kao i zabrana cenzure. Kako je obavljanje novinarske profesije nužno povezano sa medijima kao korporacijama Rezolucija naglašava da se mora napraviti jasna razlika između izdavača, vlasnika i novinara, u tom smislu važna je ne samo sloboda medija već i sloboda unutar medija, koja mora biti zaštićena od unutrašnjih pritisaka. Mediji se moraju razumeti kao posebna socijalno-ekonomska organizacija čiji korporativni ciljevi moraju da budu limitirani osnovnim ljudskim pravima. Transparentnost u pogledu vlasništva i menadžmenta u medijima neophodna je kako bi građanima bio jasan identitet vlasnika i spektar njegovih ekonomskih interesa u mediju. Ideološke orijentacije izdavača i vlasnika su limitirane apsolutnim pravom istinitosti izveštavanja i etike mišljenja. Izdavači, vlasnici i novinari

ne treba da sebe smatraju vlasnicima informacije, već se informacija mora tretirati kao osnovno ljudsko pravo građana. Rezolucija dalje predviđa osnovne principe istinitog izveštavanja i novinarske etike, kao što je to poštovanje pretpostavke nevinosti, prava na privatnost, itd. i predviđa obavezu medija da te principe poštuju, kao i da samoregulativna tela ili mehanizmi za superviziju implementacije ovih principa treba da budu sastavljeni od izdavača, novinara, asocijacija korisnika medija, ali i ekperata kao što su akademici i sudije. b. Domaće zakonodavstvo Ovaj deo poglavlja razmatra odredbe ustavnih, zakonskih i drugih propisa Republike Srbije kojim se garantuje sloboda izražavanja, sloboda medija i definišu obaveze medija u realizaciji prava građana. Poseban fokus čine zakonske norme kojima se uspostavlja granica između zakona i etičkih pravila u novinarstvu u Srbiji. Ustav Republike Srbije usvojen septembra 2006. godine garantuje pravo na slobodu mišljenja i izražavanja kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Sloboda izražavanja se može zakonom ograničiti ako je to neohodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Odredbe člana 50 stavovi 1. i 3. Ustava posebno garantuju i slobodu medija. To podrazumeva da je svako slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja, ali i da u Republici Srbiji nema cenzure. Član 50. stav 4 Ustava izričito predviđa kao ustavnu kategoriju pravo na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno nečije pravo ili interes kao i pravo na odgovor na objavljenu informaciju i predviđa dalje uređenje ostvarivanja ovih prava zakonom. Član 51. stav 1. Ustava predviđa da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i obavezu sredstava javnog obaveštavanja da poštuju ovo pravo građana. Štampani mediji u Srbiji regulisani su i Zakonom o javnom informisanju (u daljem tekstu ZIJ) iz 2003. godine, kojim se uređuje: 1 pravo na javno informisanje, kao ’pravo na slobodu izražavanja mišljenja’ 2 prava i obaveze učesnika u procesu javnog informisanja.

U smislu ZJI javna glasila su između ostalih i novine kao i internet izdanja novina. Takođe, ZIJ definiše: načela javnog informisanja i to slobodu javnog informisanja od cenzure, zabranu uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i distribuciju javnih glasila, slobodu od bilo kakve vrste pritiska na javnog glasilo i njegovo osoblje te da o povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud u hitnom postupku. Sa druge strane ZJI definiše i obavezu novinarske pažnje i to novinara i odgovornog urednika javnog glasila koji su dužni da pre objavljivanja informacije provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, dužnost verodostojnog i potpunog prenosa i objavljivanja tuđih informacija, ideja i mišljenja. ZJI zabranjuje svaki vid monopola u oblasti javnog informisanja kako na osnivanje odnosno distribuciju javnog glasila tako i na objavljivanje ideja, informacija i mišljenja u javnom glasilu. Obavezu svakog javnog glasila da objavi impresum – skup osnovnih podataka o javnom glasilu, i skraćeni impresum. ZIJ takođe predviđa. Impresum i skraćeni impresum se objavljuju u svakom broju i na svakom primerku novina. Osnivač kao i odgovorno lice u pravnom licu osnivača odgovorni su za prekršaj neobjavljivanja impresuma javnog glasila u skladu sa zakonom. ZIJ uređuje i da svako javno glasilo mora da ima odgovornog urednika te da se glavni urednik smatra odgovornim urednikom celog javnog glasila a da odgovorni urednici za pojedino izdanje to jest rubriku odgovaraju za sadržaj koji uređuju. Pitanja prigovora savesti novinara, pravo za zaštitu novinarske tajne odnosno izvora informacije; obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti, zabrana govora mržnje, pravo na tužbu u građanskom postupku za povredu zabrane govora mržnje; zaštita prava maloletnika, zabrana javnog izlaganja pornografije, kao i zaštita prava na privatni život odnosno lični zapis; kao i pravo na odgovor na informaciju i ispravku informacije sa pravom na tužbu u građanskom postupku za objavljivanje odgovora odnosno ispravke. takođe su uređeni ovim zakonom. ZJI predviđa novčane kazne za povrede zakonskih odredbi koje se smatraju privrednim prestupima i prekršajima u rasponu od 20.000 dinara do 1.000.000 dinara (oko 12.500 €). Sredstva prikupljena od novčanih kazni, na osnovu člana 100 ZJI raspoređuju se javnim glasilima to jest novinarima koji su pretrpeli finansijsku štetu u opremi i sredstvima za rad u vreme primene Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine. Na osnovu člana 91 ZJI nadzor nad sprovođejem ovog zakona obavlja republički organ državne uprave nadležan za poslove javnog informisanja, to jest Ministarstvo kulture, a na teritoriji autonomne pokrajine pokrajinski organ uprave nadležan za poslove javnog informisanja.

Od značaja za štampane medije je i Zakon o oglašavanju (u daljem tekstu ZO) usvojen 2005. godine. Zakonom se uređuju prava i obaveze oglašivača, proizvođača i prenosilaca oglasnih poruka. Novine i njihova internet i druga elektronska izdanja su ovim zakonom definisana kao vrsta javnog glasila koje je prenosilac oglasne poruke, bez obzira da li njihovu osnovnu ili sporednu sadržinu čine oglasne poruke. Zakon se zasniva na načelu slobode oglašavanja u skladu sa zakonom, drugim propisom, dobrim poslovnim običajima i profesionalnom etikom, načelu istinitosti, potpunosti i određenosti oglasne poruke u skladu sa dobrim poslovnim običajima lojalne konkurencije i profesionalnom etikom, zabrane diskriminacije, zabrane povrede morala itd. Nadzor nad primenom zakona obavljaju nadležna ministarstva to jest organi jedinice lokalne samouprave odnosno grada kao i Radiodifuzna agencija u odnosu na oglašavanje u elektronskim medijima. Zakon ne predviđa posebno telo koje bi se bavilo pitanjima isključivo u odnosu na štampane medije. Osim toga, odredbe ZO definišu novčane kazne za privredni prestup i prekršaje predviđaju kazne za ’pravna lica’ i odgovorna lica u pravnim licima bez razlikovanja da li se misli na pravno lice oglašivača, proizvođača odnosno prenosioca oglasne poruke. S obzirom da javno glasilo odnosno novina nema svojstvo pravnog lica, na odgovornost se može pozvati osnivač javnog glasila. Od značaja za rad štampanih medija su i odredbe Krivičnog zakonika iz 2005. godine kojim se definišu posebni oblici krivičnih dela klevete i uvrede, odnosno krivičnog dela iznošenja ličnih i porodičnih prilika kada su ista učinjena putem štampe, radija ili televizije. Osim za poslednje navedeno krivično delo - za koje je predviđena i zatvorska sankcija (od najviše jedne odnosno najviše tri godine u zavisnosti od težine krivičnog dela) - za uvredu i klevetu su predviđene isključivo novčane kazne, sa najvišim iznosom zaprećene kazne (oko 5000 €), s tim da se gonjenje za ova krivična dela preduzima isključivo po privatnoj tužbi. Krivični zakonik definiše posebnim odredbama krivičnopravnu odgovornost autora informacije, odgovornog urednika, izdavača, štampara i dr. lica kao i izuzimanje od odgovornosti za izvršenje krivičnog dela u vršenju novinarskog poziva ako su pri tome zadovoljeni drugi zakonski uslovi kao što je to istinitost tvrđenja odnosno nepostojanje namere omalovažavanja i dr. Dodatno, Krivičnim zakonikom štiti se institut zaštite izvora informacija i autor informacije, odgovorni urednik i druga lica uživaju imunitet od krivične odgovornosti zbog neotkrivanja izvora informacije osim u određenim slučajevima predviđenim zakonom kao što je to sprečavanje izvršenja krivičnog dela, odnosno u

slučaju kada je učinjeno krivično delo za koje je propisana zatvorska kazna od pet godina ili veća mera ove kazne. Zakon i samoregulacija nisu međusobno isključivi pojmovi a granice između zakona i standarda etike variraju od zemlje do zemlje: Danilo Leonardi smatra da se, u načelu, etički standardi novinara primenjuju u oblasti koja nije direktno regulisana zakononom; posledično, fokus nadležnosti samoregulativnih tela za medije je oblast koja nije direktno zakonski regulisana. Odnos između zakona i samoregulacije je takav da zakon može biti konsultovan u kasnijoj fazi ako to rešenje problema zahteva, odnosno u ranijoj fazi ako je umesto samoregulativnom telu, pritužba upućena direktno sudu. Ka potrebi uspostavljanja saveta za štampane medije Uspešan samoregulativni sistem podrazumeva ne samo postojanje kodeksa ili pisanih pravila o etičkim principima već i postojanje mehanizma za superviziju implementacije etičkih principa od strane medija. Takav sistem ima prednosti nad bilo kojom formom isključive zakonodavne kontrole jer zakonodavna kontrola ne pomaže u slučaju kada građani ne mogu da priušte pravnu akciju. Osim toga sudski postupci su dugački dok samoregulacija obezbeđuje besplatnu, brzu i efektivnu reakciju na žalbe građana. Samoregulativni sistem obezbeđuje i razvoj kulture ponašanja kako medija tako i građana: mediji se uče na greškama a da pri tome ne podležu skupim sudskim postupcima i novčanim kaznama, dok građani razvijaju kulturu korišćenja osnovnog ljudskog prava na informaciju. Iskustva iz zemalja u regionu, Evropi i svetu, potvrđuju ove zaključke. U Evropi štampani mediji istorijski ili nisu uopšte ili su veoma malo regulisani zakonom - svega nekoliko evropskih zemalja ima poseban zakon za štampane medije. Za razliku od elektronskih medija, koji su istorijski regulisani zakonom, štampani mediji su tradicionalno regulisani tzv. ’čistom’ samoregulacijom sa odvojenim pravnim okvirom i potpunim odsustvom mešanja države odnosno vlasti. Štampani mediji nisu, međutim, potpuno oslobođeni od zakonske odnosno tržišne regulacije a bilo bi pogrešno i zaključiti da je samoregulacija, bez zakona odnosno tržišne regulacije, dovoljna da osigura visoke profesionalne standarde. Žan Klod Bertrand (Jean Claude Bertrand) razlikuje tri vrste medijske regulacije – zakonom, tržištem i etičkim pravilima, i pri tome smatra da upravo slabosti isključivo zakonske odnosno isključivo tržišne regulacije dovode do ubrzanog razvoja demokratske samokontrole u medijima u svetu. Po Bertrandu, glavni nedostatak tržišnog načina regulisanja medija to što je

glavni cilj operatora ne javni interes već privatni što, kada su u pitanju štampani mediji, često znači da se ne investira u informaciju, već da se novine oslanjaju na vesti novinskih servisa i saopštenja za javnost. Pri tome, isključivo tržišna regulacija nosi rizik visoke medijske koncentracije što je još jedan od izazova visokim profesionalnim standardima u medijima. Sa druge strane, uprkos značaju zakona u oblastima kao što je to zaštita dece, izvršenje zakona i slično, Bertrand nalazi da zakoni nisu prilagodljivi kontinuiranim promenama u medijskoj sferi, i da služe interesima vladajuće elite, vlade, itd. Dodatno, Bertand navodi da je traženje pravde kroz sudske postupke toliko spor, skup i komplikovan postupak da obično uplaši prosečnog građanina te zakonska regulacija kao takva služi samo bogatima. Uprkos tome, stav učesnika seminara Saveta Evrope (između ostalih i profesora Bertranda) bio je da samoregulacija u medijima nije dovoljna i da je neophodna kombinacija samoregulacije sa drugim elementima, zakonom odnosno tržištem, kako bi se osigurali visoki medijski standardi. Sa druge strane, mora se naglasiti da nemaju sve zemlje odnosno njihovi mediji želju da formiraju uspostave samoregulativna tela. To je slučaj u Francuskoj i SAD gde ne postoje samoregulativna tela za štampane medije (u SAD su u više navrata samoregulativna tela formirana u nekoliko federalnih jedinica). Kao razlog tome navodi se odbijanje medija obe da prihvate bilo kakvo limitiranje slobode izražavanja. Pri tome, opozicija formiranju samoregulativnog tela je veća u Francuskoj nego u SAD, pretpostavljeno je zbog toga što je zakonska regulacija medija veća u Francuskoj. Međutim, Bertand je kritičan prema situaciji u medijima u ovim zemljama: u SAD zbog toga što reguliše medije tržištem, a u Francuskoj zbog toga što regulaciju zasniva na arhaičnom, nerevidiranom zakonu. Iskustva pokazuju da je većina samoregulativnih tela za štampane medije u svetu ustanovljena kao reakcija na pretnju većom zakonskom regulacijom štampanih medija. Želja vlasti da reguliše štampane medije uglavnom je bila rezultat neke vrste krize u štampanim medijima – npr. usled nepoštovanja privatnosti ili niskog nivoa poštovanja drugih novinarskih standarda. Leonardi smatra da je istorijski borba između vlasti i medija kontinuirani proces koji izlazi na površinu s vremena na vreme. Štampani mediji imaju više slobode u odnosu na elektronske da iskoriste benefite samoregulacije i uspostave red unutar svoje profesije bez potrebe za obezbeđenjem poštovanja slobode izražavanja ali i poštovanja legitimnih ograničenja ove slobode od strane državnog aparata. Jedan od benefita pravilne regulacije štampanih medija je povećana čitanost. Na seminaru u Strazburu 1998. godine, švedski Ombudsman je naglasio da ova

zemlja, zajedno sa Noveškom i Japanom, ima najveći broj novinskih izdanja po glavi stanovnika. Ombudsman je naglasio povezanost između ove i činjenice da švedske novine uživaju poverenje građana, i dodao da je u zemljama u kojima je izgubljeno poverenje građana u štampu prodaja novina po glavi stanovnika veoma mala, kao npr. u Italiji. Organizacija Article 19 ocenjuje da švedski samoregulacioni sistem doprinosi čitanosti novina jer građanima nudi dobar mehanizam koji im omogućava da reaguju i isprave greške učinjene od strane medija. U interesu samih medija je stoga da iskoriste benefite samoregulacije i izbegnu veću zakonsku kontrolu, odnosno veću primenu strogih zakonskih odredbi kojima se reguliše poštovanje osnovnih standarda u procesu informisanja. Prve formalne korake ka uspostavljanju zajedničkog samoregulativnog tela odnosno sistema udruženje UNS i NUNS su postigli potpisivanjem zajedničkog kodeksa novinara. Značaj kodeksa je izuzetan: kodeks u svakoj zemlji čini osnovu sistema samoregulacije. Sam kodeks, međutim, nije dovoljan i neophodno je uspostavljanje tela odnosno mehanizma koji će administrirati kodeks. Član 3 poglavlja IX zajedničkog kodeksa predviđa se da ‘(s)vako ko smatra da je novinar povredio neku od odredbi ovog kodeksa, može se obratiti Sudu časti i Savetu za medije’. Kodeks ne sadrži dalje odredbe kojima se detaljnije definiše odnos ova dva samoregulativna tela odnosno definiše njihova struktura, nadležnosti i sl. Ovo su, između ostalog, i naredni koraci neophodni radi uspostavljanja samoregulativnog sistema za štampane medije u Srbiji.