Radijsko Novinarstvo

1. OSNOVNE OSOBINE RADIJA KAO MEDIJA, NABROJATI Radio je jednodimenzionalni medij, “slep” medij, okupira samo naše čulo sluha. Radio emituje zvuk, glas, muziku, šum i tišinu. U određenim okolnostima tišina emitovana na radiju može biti izrazito snažna poruka, jer radio uvek “govori”. Kad radio ćuti, to je znak da se nešto vanredno dešava. Pauze između emisija, pred najavu tačnog vremena, pred uključenje u direktan prenos nekog događaja, ili između pitanja i odgovora u intervjuu, imaju funkciju upozorenja da nešto novo sledi, te da je vreme da slušaoci na to obrate pažnju. Funkcija pauze (tišine na radiju) je i da pojača značaj onoga što dolazi. Radio se prostire u vremenu, a ne u prostoru, stoga je uobičajeno da se najavljuju i odjavljuju segmenti programa i emisije, daju međunajave u okviru iste emisije, zvučnim signalima (džinglovima) prozivaju rubrike u okviru emisija. Tako se na različite načine savladava nedostatak dimenzije prostora. Stvara se zvučni “okvir” u kojem će se odvijati naredni sadržaj. Radio je medij sadašnjosti (i u gramatičkom i u vremenskom smislu) bez obzira da li se poruka emituje “u živo”, ili je ranije snimljena. Radio je uvek “sada”. Sve što se na radiju emituje, neponovljivo je. Reprize su izuzetno retke. Radio je medij imaginacije. Svaki slušalac, na osnovu emitovanog zvuka zamišlja, dočarava sebi kontekst poruke i ličnosti koje govore. Radio je intimni medij. Slušaoci vole da se ispovedaju svom radiju (kontakt emisije). Radio se danas (kraj XX veka) retko sluša kolektivno, u smislu da u istoj sobi sedi cela porodica ispred radija i sluša, što je tridesetih i četrdesetih godina XX veka bilo uobičajeno. Crisell navodi, na primer, da u Engleskoj danas u proseku svaka porodica ima 2,53 radio prijemnika. Ovaj broj bi mogao biti i veći ukoliko se uzmu u obzir i neregistrovani prijemnici u automobilima. Radio ne zahteva kontinuitet u slušanju. On dozvoljava svojim slušaocima da se uključe i isključe iz programa kad god to zažele. Pokazalo se da su najslušanije kolaž emisije lokalnog radija jer omogućuju slušaocima da se uključe i isključe iz programa bez vidnih posledica po razumevanje sadržaja, ili osećanja da je nešto bitno propušteno. Radio se sluša usput, dok se obavljaju i drugi poslovi. Na to ukazuje i podatak da su radnici na poslu (23,7 %), domaćice (16,1 %) i penzioneri (15,5 %) najverniji slušaoci radija. Razvojem tehnologije prijemnici su sve manji i sve jeftiniji, tako da svako može da ima svoj radio i da ga sluša na svakom mestu, u automobilu, na utakmici, u čekaonici, u prodavnici, autobusu, dok ide ulicom (walkman), dok obavlja neki manualni posao, itd. Radiju ne mogu konkurisati ni novine niti TV. Radio je sugestibilan i fleksibilan medij. U toj simbiozi leži njegova ubeđivačka snaga. Radio ostvaruje tri zadatka: informiše, obrazuje i zabavlja. Posebno značajnu ulogu ima lokalni radio u objavljivanju servisnih informacija (stanje na lokalnim putevima, isključenje struje i vode, popravke, javni radovi, repertoar bioskopa, pozorišta). Sva tri navedena zadatka radio ostvaruje pomoću raznih tehnika. Intervju je jedna od najprisutnijih, bez obzira na temu o kojoj se saopštava. 2. JEDNODIMENZIONALNI MEDIJ, MEDIJ SADAŠNJOSTI Radio je jednodimenzionalni medij, “slep” medij, okupira samo naše čulo sluha. Radio emituje zvuk, glas, muziku, šum i tišinu. U određenim okolnostima tišina emitovana na radiju može biti izrazito snažna poruka, jer radio uvek “govori”. Kad radio ćuti, to je znak da se nešto vanredno dešava. Pauze između emisija, pred najavu tačnog vremena, pred uključenje u direktan prenos

1

nekog događaja, ili između pitanja i odgovora u intervjuu, imaju funkciju upozorenja da nešto novo sledi, te da je vreme da slušaoci na to obrate pažnju. Funkcija pauze (tišine na radiju) je i da pojača značaj onoga što dolazi. Radio je medij sadašnjosti (i u gramatičkom i u vremenskom smislu) bez obzira da li se poruka emituje “u živo”, ili je ranije snimljena. Radio je uvek “sada”. Sve što se na radiju emituje, neponovljivo je. Reprize su izuzetno retke. 3. TOPLI MEDIJ, INTIMNI MEDIJ Radio je intimni medij. Slušaoci vole da se ispovedaju svom radiju (kontakt emisije). Radio se danas (kraj XX veka) retko sluša kolektivno, u smislu da u istoj sobi sedi cela porodica ispred radija i sluša, što je tridesetih i četrdesetih godina XX veka bilo uobičajeno. Crisell navodi, na primer, da u Engleskoj danas u proseku svaka porodica ima 2,53 radio prijemnika. Ovaj broj bi mogao biti i veći ukoliko se uzmu u obzir i neregistrovani prijemnici u automobilima. 4. PROSTIRE SE SAMO U VREMENU, A NE PROSTORU I NE ZAHTEVA KONTINUITET U SLUŠANJU Radio se prostire u vremenu, a ne u prostoru, stoga je uobičajeno da se najavljuju i odjavljuju segmenti programa i emisije, daju međunajave u okviru iste emisije, zvučnim signalima (džinglovima) prozivaju rubrike u okviru emisija. Tako se na različite načine savladava nedostatak dimenzije prostora. Stvara se zvučni “okvir” u kojem će se odvijati naredni sadržaj. Radio ne zahteva kontinuitet u slušanju. On dozvoljava svojim slušaocima da se uključe i isključe iz programa kad god to zažele. Pokazalo se da su najslušanije kolaž emisije lokalnog radija jer omogućuju slušaocima da se uključe i isključe iz programa bez vidnih posledica po razumevanje sadržaja, ili osećanja da je nešto bitno propušteno. 10. NOVI MEDIJI: RADIO Godine 1908. emitovan je eksperimentalni radio-prenos sa Ajfelove kule u Parizu. Dve godine kasnije izvršen je radio-prenos iz Metropoliten opere u Njujorku, a 1912. godine preko eksperimentalne radio-stanice u Minesoti data je prva emisija sportskih vesti. Prvi radio-prenos preko Atlantika ostvaren je 1915. godine. Radio je naišao na široku primenu tek po završetku Prvog svetskog rata. Prve radio-stanice koje su počele redovno da emituju govorni i muzički program proradile su 1920. godine u SAD. Među njima je bila i stanica u Pitsburgu (koja je prva dobila odobrenje za komercijalno poslovanje), svečano puštena u rad na dan predsedničkih izbora 2. novembra 1920. godine, da bi emitovala izveštaje o izbornim rezultatima. Taj program se obično smatra za istorijski početak radionovinarstva. Radio se vrlo brzo širio. Za nekoliko godina radio-stanice su dobile skoro sve zemlje Evrope i Severne Amerike, i niz zemalja sa drugih kontinenata. Zahvaljujući, moglo bi se reći, najviše muzici, krug slušalaca se brzo širio. Radio su počeli da slušaju mnogi koji nikada ranije nisu čitali

2

štampu. Na svoj način i sport je mnogo doprineo da široke mase prihvate radio, koji je od početka objavljivao i vesti o sportskim takmičenjima – prve radio-reportaže bile su o sportu. Radio se najbrže razvijao u Sjedinjenim Američkim Državama. Godine 1925. u SAD bilo je preko 30 registrovanih radio-stanica, sa dva i po miliona radio-prijemnika, a 1940. godine radilo je 814 stanica, sa 51 milion prijemnika. Radio je preko noći doneo bogatstvo proizvođačima radioprijemnika, vlasnicima radio-stanica i reklamnih agencija. Bez preterivanja može se reći da je radio bio za vreme Drugog svetskog rata glavno sredstvo informisanja. Države su izgradile snažne predajnike tako da su se radio-emisije iz Londona, Rima, Berlina, Moskve, Vašingtona mogle čuti u svim krajevima sveta. Ta mogućnost, da se čuju informacije iz raznih izvora, mnogo je doprinela objektivnijem informisanju svetske javnosti. Prva radio-telegrafska stanica na jugoslovenskom tlu sagrađena je 1904. godine na brdu Volujici, kod Bara, u Crnoj Gori. Iako stanica nije izgrađena za potrebe novinarstva (već za potrebe navigacije), vesti dobijene njenim posredstvom korišćene su ponekad i za novine. Radio-telegrafska stanica na Volujici radila je sve do Prvog svetskog rata, kada je razorena topovima s austrijskih brodova. Posle toga, sagrađene su još dve slične stanice dublje u Crnoj Gori. Jedna stanica bila je postavljena na obali Ribnice, kod Podgorice, i imala je vezu sa radio-stanicom na Ajfelovoj kuli u Parizu. Tadašnji crnogorski dnevni listovi redovno su donosili vesti koje su dobijali preko ove stanice. Posle Prvog svetskog rata, francuska firma za izgradnju telegrafske mreže “TSF” je svoj najjači centar podigla u Rakovici, nadomak Beograda. Ta okolnost omogućila je da Beograd bude ne samo jedan od najjačih radio-telegrafskih centara na jugoistoku Evrope, nego i središte za obuku kadrova u radio-tehnici, kao i za širenje radiofonije. Dva beogradska inženjera dobila su 1924. godine odobrenje da mogu preko predajnika u Rakovici tri puta sedmično emitovati jednočasovni program, koji su ispunjavali koncertima, berzanskim izveštajima i raznim novostima. Bila je to prva emisiona radio-stanica u Srbiji i Jugoslaviji. Emitovala je program nešto više od godinu dana, do proleća 1926. godine. Značajna je kao pionirski pokušaj koji je doprineo afirmaciji radiofonije u našoj sredini. Međutim, ako se govori o radio-novinarstvu, onda je stvarni početak osnivanje Radio Beograda, koji od marta 1929. godine emituje svoj redovni muzički i govorni program. 11. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU – KRATKE VESTI Kratke vesti se emituju na svakih sat vremena i moraju da imaju svoju špicu. Neke imaju rastavnicu, a neke instrumental (u zavisnosti od tipa radio stanice). Vesti traju od 3 do 5 minuta. Emisija kratkih vesti sadrži od 5 do 8 kratkih vesti. Vest ne treba da bude duža od 2 do 3 rečenice. Vesti mogu da čitaju urednici i spikeri. Na radiju je jako važna boja glasa. Najprijatnije boje glasa su alt i bas (najdublji ženski i najdublji muški). Koncepcija kratkih vesti zavisi od tipa radija na kome se emituju. Radio Beograd (republički javni servis) mora imati vesti od nacionalnog značaja jer se čuje na teritoriji cele Srbije. Radio Novi Sad (pokrajinski javni servis) mora imati vesti od nacionalnog značaja i pokrajinskog značaja. Lokalnim radio stanicama su primarne lokalne informacije uz neke pokrajinske i nacionalne. Emisije vesti, posebno one duže (traju najčešće 30 minuta, emituju se dva do tri puta u toku dana), „slažu se“ po tematskim blokovima. Uobičajen redosled je unutrašnja politika, vesti iz sveta vezane za domaću politiku, vesti iz sveta, ekonomija, obrazovanje, kultura, sport, vreme, ponekad na kraju može da bude i neka zanimljivost. Od ovog modela urednici odstupaju kada se

3

kao prva vest nametne neki veoma značajan iznenadni događaj koji po prirodi medijske logike nameće sasvim drugačiji poredak (npr. prirodna katastrofa). Takođe je korisno tematske blokove „prozvati“ međunajavama (džinglovima). Na taj način se auditorijumu skreće pažnja na sadržaje koji dolaze, poboljšava se dinamika emisije i posebno akcentuje prva vest posle međunajave koja se na taj način izdvaja od ostalih, jer se pažnja auditorijuma obnavlja nakon međunajava. U kratkim vestima (na svakih sat vremena) emituju se samo fleš vesti (do 25 sekundi dužine po vesti = 6 redova teksta) i blokovska struktura ne mora biti, i uglavnom nije, potpuno ispoštovana. Pušta se samo najvažnije. Novinari treba da odluče koja vest će se protezati kroz sve emisije celoga dana, a koje vesti će biti zamenljive. Ukoliko je u pitanju događaj koji se prati ceo dan, važno je obratiti pažnju na vreme kada stiže agencijska vest, kako u program ne bi otišla „bajata“ ako je već na vreme stigla „sveža“ vest. 12. UVODNA NAJAVA U INFORMATIVNOJ EMISIJI Najava u elektronskim medijima, posebno na radiju, za razliku od novina ne pravi se za vesti već samo za autorske rubrike. Dakle, najavom se auditorijumu pre svega daje do znanja ko je autor priloga koji sledi (bez obzira na novinarski žanr o kojem je reč). Najava može biti koncipirana na nekoliko načina. Dva su osnovna: a) u fokusu je događaj; 1. ističe događaj u celini 2. ističe najznačajniji segment događaja b) u fokusu su učesnici događaja/ličnosti; 1. ističe ličnosti 2. navodi se direktni ili indirektni citat najznačajnijih reči jednog od učesnika događaja Navedena su samo dva osnovna modela, varijacije su višestruke. Bitno je da je u najavi dat lid. To znači da sve varijante lida mogu biti iskorišćene za najavu rubrika u elektronskim medijima. Tehnička oprema teksta i trake koja se prilaže zavisi od pravila o emitovanju programa svake medijske kuće ponaosob. Osnovno je da se prepoznatljivo obeleži traka, početak, kraj i vreme trajanja priloga. U kompjuterizovanim medijima sve rečeno važi za diskete. Osim toga nazivi fajlova se moraju vrlo asocijativno davati da ne bi došlo do zamena prilikom programiranja za kompjutersko emitovanje. 13. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU: IZVEŠTAJ – MODEL Osnova izveštaja je događaj o čijem toku se informiše auditorijum. Zavisi od značaja i dinamičnosti događaja. Prvi korak i osnovno kod izveštaja je biti prisutan na događaju sa kojeg se izveštava od početka do kraja. Dešava se da i na sasvim predvidljivim, monotonim i stereotipnim događajima do obrta dođe čak i nakon zaključivanja, na primer, zasedanja nekog organa. Drugi korak je selekcija – odvojiti bitno od nebitnog. Utvrditi šta je događaj: istupi aktera ili tema događaja. Sažeti događaj od nekoliko časova u izveštaj od dva minuta nije ni malo jednostavno. Još na događaju, dok beleži tok zbivanja, novinar bi trebalo da označi na neki način šta bi valjalo da obavezno uđe u izveštaj, šta je kontroverzno, šta bi valjalo komentarisati, šta ni pomenuti, jer je reč o, na primer, administrativnoj proceduri, šta je zaključeno. Posebno označiti

4

zanimljive učesnike i delove izlaganja koje bi trebalo citirati i eventualno jednom tim povodom sa njima napraviti i intervju. Događaj je mesto sa kojeg se piše izveštaj, ali i mesto gde se upoznaju ljudi, stvaraju veze sa budućim informantima i skupljaju informacije za istraživačke rubrike. Treći korak – odluka da li će u izveštaju biti citata. Ako je odgovor „da“ izdvojiti učesnike u događaju koji će biti citirani u izveštaju i odlučiti se na koji način: direktnim citatom ili indirektnim citatom (interpretiranjem njihovih reči). Četvrti korak – pisanje teksta. Izvlačenje vesti za glavu izveštaja (značajna odluka, ili ključne reči – citat najdominantnijeg učesnika, ili samo identifikacija događaja u formi fleš vesti). Tonski insert sa atmosferom (u pozadini se čuje žamor) izveštaju daje autentičnost neophodnu izveštajima sa lica mesta. Sa velikih događaja koji traju dugo i imaju puno učesnika uobičajeno je za elektronske medije da se na lice mesta šalje nekoliko izveštača i da oni prave nekoliko povezanih izveštaja. Izveštaji za elektronske medije su informativno vredniji i verodostojniji ukoliko su citati “tonski” ili “audio-vizuelni”. Sem ukoliko nema dovoljno vremena, tada se prepričavaju učesnici događaja. Autor citiranih reči mora biti veoma jasno naveden i po mogućnosti “odjavljen” nakon citiranog teksta. U odnosu na to šta je cilj novinara pravi se i jezički izbor za najavljivanje i odjavljivanje citata. 15. NAVOĐENJE CITIRANIH LIČNOSTI Citirati samo ono što je slikovito, specifično, kontroverzno. Citat mora sadržati zaokruženu misao. Citat bi trebalo da odražava poentu celog govora, a ne njegov nebitni fragment ili digresiju koja je sasvim sporedna (osim ako ona nije toliko kontroverzna da je predmet izveštaja). U elektronskim medijima nije dobro ukoliko se citat završava sa uzlaznim rečeničnim akcentom; kada se naglo „odseče“ kraj na neprirodnom mestu ili kada slušaoci ili gledaoci sasvim jasno mogu da prepoznaju da je citirani deo istrgnut iz „prirodnog okruženja“ i, kako se to u medijskom žargonu kaže, „visi“. Kako najaviti citiranu ličnost i njegovo zanimanje ili titulu? Odluka zavisi od toga šta je poznatije – ličnost ili posao koji obavlja. Ukoliko je u pitanju predsednik države jedne od vodećih sila u svetu, tada se navodi uglavnom samo ime: Buš, ili Džordž Buš; Vladimir Putin ili skraćena verzija predsednik Putin. Ukoliko je u pitanju manje uticajna i nama daleka država, tada se najpre navodi funkcija aktera, pa zatim ime: predsednik republike Gabon, Omar Bongo. Kod naučnih titula prof., dr, mr. prvo se navodi naučno zvanje, zatim ime, pa funkcija: profesor doktor Irinej Bulović, episkop bački. Uobičajeno je da se funkcija piše iza imena: Elizabet Pen, specijalni izvestilac UN za ljudska prava. Da li citirati prvo ličnost, pa dati citat ili obratno? Zavisi od ličnosti i važnosti citata. Ukoliko je poruka manje bitna, tada u prvi plan izvući ličnost i obrnuto. Ukoliko je iskaz veoma kontroverzan, tada bi autora trebalo najaviti i odjaviti da slušaoci radija, pre svega, ne bi citirani tekst smatrali autorskim tekstom novinara: „Guverner Ričardson je nezaposlene nazvao neradnicima, lenjivcima koje, kako je Ričardson istakao na konferenciji za novinare, treba prisiliti da prihvate bilo kakav posao, a ne da biraju.“ Novinar ne treba da koristi citat da bi sebe „spasio“ tumačenja nejasnog teksta. Ukoliko je njemu nejasan, biće i auditorijumu te onda nema svrhe. Citat nije način da se nekoj osobi diskriminiše i sroza imidž.

5

Poseban oprez u elektronskim medijima zahtevaju citati koji su u žargonu, dijalektu ili lokalnom govoru. Ne bi bilo dobro da se auditorijumu učini de je u pitanju jezička diskriminacija. 17. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU: RADIO INTERVJU, KARAKTERISTIKE Radijski intervju je markiran jednodimenzionalnošću ovog medija. On je izrazito auditivni medij tako da prenosi samo zvučni deo konteksta intervjua, a vizuelni ostavlja imaginaciji slušalaca. Smatra se da dobar intervjuer (IR) ovu činjenicu stalno ima u vidu i usmerava intervju tako da olakša auditorijumu razumevanje razgovora. Stoga empatiše i sa slušaocima i sa sagovornikom i istovremeno sluša šta i na koji način odgovara intervjuisani (IE). Na osnovu rečenog može se zaključiti da u radio-intervjuu ne bi trebalo da bude mnogo podrazumevajućeg. Učesnici radio prezentacije stoga uglavnom objašnjavaju sve što bi inače vizuelna komunikacija pružala sagovorniku u drugim okolnostima. Ponašaju se kao da su i sami lišeni vizuelne komunikacije. Praksa ukazuje da IR stalno imenuje IE kada preuzima red govorenja, jer nije dovoljno učesnike u radio-intervjuu predstaviti samo na početku, valja uključiti i međunajavu i odjavu intervjua. Radio-intervju bi trebalo da bude kratak i dinamičan. Radiofoničnije je ako se dugi intervjui segmentiraju u manje celine. Tako ga auditorijum lakše prati. Očekivano je da jezik radio-intervjua bude standardan, uz izostavljanje specijalizovane leksike i skraćenica. Dijalekatski govor ili upotreba žargona može doprineti utisku autentičnosti ali će istovremeno uticati na razumljivost radio-intervjua. Brzina govorenja bi po mogućnosti trebalo da bude umerena kako bi prosečan slušalac imao vremena da još na fonetskom planu prepozna reč, a zatim u kontekstu izgovorenog, razume njeno značenje u toj prilici. Istovremeno, teško je pratiti i sporo govorenje sa dugim pauzama. Radio je medij kojem ne odgovaraju “tišina”, oklevanje i monotonija. 18. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU: RADIO INTERVJU, KADA SE POSTAVLJA PITANJE SA UVODOM Postojanje uvoda u pitanje uključuje dve mogućnosti: a) postoji uvod koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja npr. IR: Prvo pitanje koje bismo mu postavili pred Božić... npr. IR: I na kraju naše poslednje pitanje glasi... IR na ovaj način daje 3 informacije: prva je da intervju počinje (primer 1), ili da predviđa kraj (primer 2). Druga je da će intervju imati (primer 1), odnosno da je imao (primer 2) više od jednog pitanja. To ukazuje i IE da očekuje još pitanja ili kraj intervjua, a slušaocima koji su se upravo uključili u program da sledi nastavak, ili da je gotovo ceo intervju propušten. Treća informacija je da IR govori i u svoje ime i u ime svih slušalaca (primer 1 – bismo; primer 2 – naše). Ovom strategijom IR sebe promoviše kao “advokata” auditorijuma, ali i infomativne kuće za koju radi. Time u intervju situaciju uključuje “treću stranu” za koju se intervju snima. IR se stavlja u ulogu slušalaca. Empatišući sa njima, postavlja pitanja za koja pretpostavlja da bi i sami slušaoci postavili IE kada bi bili u prilici. IR iskazujući nameru da postavi pitanje, može da se ponaša dvojako. IR može sebe da stavi u prvi plan:

6

npr. IR: Htela sam da Vas pitam... Može se pretpostaviti da IR više empatiše sa IE kada koristi strategiju u postavljanju pitanja stavljajući sebe u prvi plan, odnosno kada “lično” za sebe traži odgovor kao u interpersonalnoj komunikaciji neinstitucionalnog tipa, a slušaoce ostavi prividno po strani. U suštini, IR u ime slušalaca traži informaciju, pa u ovom slučaju model igleda ovako “ja = slušaoci” lično tražimo informaciju. Novinari bi trebalo da naprave uvod koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja kada intervju počinje i kada se bliži kraju kako bi sugerisali sagovorniku i slušaocima šta mogu očekivati u narednom segmentu programa (otvaranje ili zatvaranje intervjua). b) ne postoji uvodni deo koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja (u ovoj grupi su četiri tipa pitanja) 1. pitanja koja se postavljaju upitnom rečju u upitno-zavisnoj rečenici (kako, koliko, kakav, šta, kada, koji, zašto, u kojoj meri) Pitanja sa upitnim rečima su klasičan način postavljanja novinarskih pitanja čiji je cilj traženje informacije ili objašnjenja. Neophodno je poštovati novinarsko pravilo koje se zove “5wh”: informacija nije celovita ukoliko ne sadrži odgovor na pet pitanja “ko”, “šta”, “kada”, “kako” i “zašto”. 2. pitanja sa “da li” IR nerado postavlja “da li” pitanje jer želi da izbegne “da” ili “ne” odgovor. Ovakvi odgovori nisu stimulativni za građenje medijskog intervjua – oni ga zatvaraju. “Da li” pitanja se ipak rado postavljaju u medijskim intervjuima, ali onim drskim, kada je IR cilj da IE “satera u ćošak”. U ostalim komunikativnim situacijama medijskog intervjua, na primer, u izazovnom od IE se traži ocena, mišljenje, program budućeg rada – objašnjenje, a ne sasvim kratka potvrda, ili negacija IR pitanja. Novinari bi trebalo da postavljaju “da li” pitanja veoma selektivno, uglavnom kao potpitanja čiji je cilj da IE dodatno objasni moguću nedoumicu koju je izazvao nejasnim odgovorom. Medijski intervju ne bi trebalo da podseća na sudsko unakrsno ispitivanje u kojem se IE ostavlja jedino mogućnost da odbije ili potvrdi IR stav iskazan u pitanju. 3. pitanja koja se postavljaju imperativom U ovoj oblasti imperativ, bilo da je ublažen ili ne, retko se koristi u postavljanju pitanja. Češće se upotrebljava u uvodu koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja (npr. IR: Kažite nam kako stvari stoje u vašem episkopatu?) Međutim, to nije pravo pitanje već samo uvod u pitanje. Da bi se ublažila naredba IE da na određen način odgovori na imperativno pitanje, IR uvek doda na kraju još i učtivu frazu (npr. molim Vas). U medijskom intervjuu ne preporučuje se upotreba imperativa u pitanju, bez preke potrebe. 4. pitanja iskazana deklarativno Da je saopštenje IR pitanje, a ne izjava, IE prepoznaje po intonaciji koja karakteriše pitanje i na osnovu pauze koja sledi nakon reda govorenja IR. Deklarativna pitanja markirana su ograničenjima koja nameće govorna situacija (tema, sagovornik, mesto intervjua). Deklarativnim pitanjem IR može od IE da traži obrazloženje ili komentar ili da proveri da li je tačno razumeo prethodni odgovor IE (npr. IR: I koliko eparhija? IE: Tri. IR: Tri eparhije. Jelte?). IR red govorenja završava upitnom partikulom (“jelte”) koja podrazumeva potvrdu, a ne pravo pitanje. Time IR signalizira IE da proširi/preformuliše odgovor. Deklarativna pitanja bi trebalo postavljati samo u situacijama kada novinari žele u svom redu govorenja da citiraju sagovornike, ili program institucija koju sagovornici predstavljaju, sa namerom da izazovu njihovu reakciju i komentar. Novinari ne bi trebalo da završavaju pitanje sa partikulom “je l’/jelte” stoga što to slušaoci mogu da protumače kao njihovu pristrasnost, odnosno napuštanje uloge statusno nadređene osobe u institucionalnoj komunikaciji.

7

19. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU: RADIO INTERVJU, KADA SE POSTAVLJA PITANJE SA DELOM O NAMERI ZA POSTAVLJANJE PITANJA Pored toga što pitanje ne mora da ima uvodni deo koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja, postoji i suprotna mogućnost: a) postoji uvod koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja npr. IR: Prvo pitanje koje bismo mu postavili pred Božić... npr. IR: I na kraju naše poslednje pitanje glasi... IR na ovaj način daje 3 informacije: prva je da intervju počinje (primer 1), ili da predviđa kraj (primer 2). Druga je da će intervju imati (primer 1), odnosno da je imao (primer 2) više od jednog pitanja. To ukazuje i IE da očekuje još pitanja ili kraj intervjua, a slušaocima koji su se upravo uključili u program da sledi nastavak, ili da je gotovo ceo intervju propušten. Treća informacija je da IR govori i u svoje ime i u ime svih slušalaca (primer 1 – bismo; primer 2 – naše). Ovom strategijom IR sebe promoviše kao “advokata” auditorijuma, ali i infomativne kuće za koju radi. Time u intervju situaciju uključuje “treću stranu” za koju se intervju snima. IR se stavlja u ulogu slušalaca. Empatišući sa njima, postavlja pitanja za koja pretpostavlja da bi i sami slušaoci postavili IE kada bi bili u prilici. IR iskazujući nameru da postavi pitanje, može da se ponaša dvojako. IR može sebe da stavi u prvi plan: npr. IR: Htela sam da Vas pitam... Može se pretpostaviti da IR više empatiše sa IE kada koristi strategiju u postavljanju pitanja stavljajući sebe u prvi plan, odnosno kada “lično” za sebe traži odgovor kao u interpersonalnoj komunikaciji neinstitucionalnog tipa, a slušaoce ostavi prividno po strani. U suštini, IR u ime slušalaca traži informaciju, pa u ovom slučaju model igleda ovako “ja = slušaoci” lično tražimo informaciju. Novinari bi trebalo da naprave uvod koji se odnosi na samu nameru postavljanja pitanja kada intervju počinje i kada se bliži kraju kako bi sugerisali sagovorniku i slušaocima šta mogu očekivati u narednom segmentu programa (otvaranje ili zatvaranje intervjua). 20. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU: RADIO INTERVJU, MODELI POSTAVLJANJA PITANJA Komunikativni čin pitanja može, ali ne mora, biti iskazan u formi upitne rečenice. Ako se iskazom traži informacija, onda je to pitanje, bez obzira da li je iskazano onim rečenicama koje se smatraju upitnim, ili bilo kojom drugom vrstom rečenice. Govornicima su na raspolaganju različite forme, mogućnosti i strategije u postavljanju pitanja. U srpskom jeziku upitna rečenica označena je intonacijom, inverzijom i upitnom zamenicom, pridevom, prilogom (ko, šta, kada, kako, zašto, gde, kuda, koliki, -a, -o, čiji, čemu, itd.). Rastućom intonacijom (Doći ćeš na nastavu?) koja ukazuje da je reč o govornom činu pitanja, može se iskazati pretpostavka, emocija i mentalno stanje sagovornika, odnosno reč je o ehopitanju (retoričko pitanje). Kada se intonacijom daje sagovorniku do znanja da se želi određena informacija, tada se obično već ima neka pretpostavka o datoj pojavi. Često se ovim pitanjima utiče na slušaoca da odbaci ili potvrdi izrečeni stav (Vi, dakle, mislite da je to u redu?). Najčešće partikule su: “dakle”,

8

“prema tome”, “znači”, ili govornik upotrebljava “možda”, “izgleda”, “verovatno”. Ovaj tip pitanja upotrebljava se često u medijskom intervjuu. Emotivnim pitanjem govornik izražava svoje iznenađenje, ili neko drugo osećanje (To je Jovan? Kako je porastao!). Uobičajeno je u neinstitucionalnoj komunikaciji tako da nije podesno za medijski intervju. Retorska pitanja su ona na koja govornik ne očekuje od sagovornika nužno odgovor, već ih upotrebljava kao stilsko obeležje. Retorsko pitanje u medijskom intervjuu upotrebljava pre svega IE. Sa inverzijom obavezno idu “li” pitanja (Možeš li da mi pomogneš?). Pomoću njih govornik od sagovornika traži informaciju. Ova pitanja služe za predlaganje nečega, ili za sugestiju, pa i za zahtevanje, ili izražavanje sumnje. Karakteristična su za svakodnevni govor. Nije bitno da li govornik već nešto zna o temi razgovora, odnosno ima li neke pretpostavke. Na ova pitanja poželjan je odgovor sa “da” ili “ne”, stoga ona nisu prihvatljiva u medijskim intervjuima kada se zahteva opširniji odgovor na postavljeno pitanje. Uz “li” pitanje nikada ne idu “dakle”, “prema tome”, “to jest”, kao ni “možda”, “izgleda”, “verovatno”. “Da li pitanja” (Da li je plava vaša omiljena boja?) zvaničnija su od “li” pitanja. Traže jasan “da”/“ne” odgovor i stoga se rado koriste u upitnicima, ili u intervjuu u sudnici, ali se ne preporučuju za medijske intervjue. “Da” pitanjem (Da nisi možda bolestan?) izražava se sumnja. Češće se javljaju u govornom jeziku. Uz “da” pitanja upotrebljava se uglavnom glagol “pitati” (Pitam se da nisi možda bolestan?). Priloški izraz koji najčešće ide uz “da” pitanja je “možda”. Ovaj tip pitanja ne traži izričit odgovor već samo novo svedočanstvo tako da nije najbolja forma za medijski intervju. “Zar” pitanja (Zar si zaista to učinio?) izražavaju iznenađenje, razočarenje, protest. Na njih sagovornik ne očekuje pravi odgovor. Ovaj tip pitanja ne očekuje se u medijskom intervjuu jer je uobičajen u neinstitucionalnoj komunikaciji. Pitanja sa upitnom zamenicom, pridevom, prilogom imaju upitno-kvalifikativno, vremensko, mesno, uzročno, identifikacijsko, posesivno, ciljno, objektno i personalno značenje. U zavisnosti od informacije koja se od sagovornika traži upotrebljava se određena upitna reč. Odgovor na ova pitanja ne može biti “da” ili “ne”. Ovaj tip pitanja se veoma često upotrebljava u medijskom intervjuu jer eksplicitno traži novu informaciju od IE što je i cilj intervjua. 22. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU: RAZGOVOR SA VIŠE LICA Panel diskusija, ili okrugli sto, ustvari je intervju u kojem istovremeno učestvuje više sagovornika i raspravlja o istoj temi. Panel diskusije su, uobičajeno, za razliku od polemike, smirenije, u njima ne učestvuju intervjuisani sa izrazito oprečnim mišljenjima. Novinari-voditelji upravljaju raspravom, prozivaju učesnike pitanjima i trude se da istovremeno govori samo jedna intervjuisana osoba. Ukoliki se emituje “u živo” iz studija, predviđa se mogućnost da slušaoci ili gledaoci postavljaju pitanja. Za razliku od kontakt emisije, u panel diskusiji slušaoci se ne uključuju direktno u program telefonom - pitanja saopštavaju organizatorima. Oni prave selekciju i formulišu pitanja na način koji je prilagođen emitovanju, a zatim ih predaju novinarima. Novinari pitanja ponovo selektiraju i postavljaju ih sagovornicima u ime auditorijuma. Na ovaj način treći u interakcijskoj medijskoj intervju situaciji, auditorijum, postaje na posredan način (indirektni) učesnik u komunikaciji, ali po odluci novinara. Panel diskusija se uglavnom po dužini poklapa sa terminom emisije. Polemika podrazumeva više sagovornika koji misle različito o istoj temi. Cilj ovog dijaloškog žanra, zasnovanog takođe na intervjuu, jeste da se auditorijumu pruži, pre svega, dobra

9

medijska “igra” sa puno kontroverznih odgovora, ali i ponašanja učesnika, koja su često na granici društveno pozitivno vrednovanih konvencija. U polemici je ponekad cilj sagovornika da o drugim učesnicima stvore negativan imidž pred auditorijumom. Uvek postoji opasnost da u polemici izostanu dijalog i tolerancija, da među intervjuisanima paralelno teku monolozi i ekscesna jezička ponašanja. Intervjuisani se uglavnom ne drže pravila da najčešće jedna osoba govori u isto vreme. Česta su prekidanja i preklapanja. Dešava se da u veoma žestokim polemikama voditelji izgube ulogu onih koji rukovode raspravom i preuzmu je najglasniji i najagresivniji polemičari. Retko se predviđa da u tako komplikovanoj komunikacionoj situaciji učestvuje i auditorijum. Polemika obično ispunjava ceo termin predviđen za emisiju. Česta su i prekoračenja termina trajanja emisije ukoliko se polemika jako razvije. Elektronski mediji rado neguju polemike u programu jer one, poput žute štampe koja diže tiraž u novinskim izdavačkim kućama, podižu slušanost i gledanost radio i TV stanicama. 23. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU: ANKETA (IDEOLOŠKI ŽANR), IZJAVA Anketa je mehanički zbir izjava ili kratkih intervjua sa slučajnim, najčešće anonimnim učesnicima koji odgovaraju na isto pitanje. Obično se snima na nekom javnom mestu (ulica, stadion, pijaca). Anketa se uvek montira pre emitovanja. U montaži se bitno skraćuju i pitanja i odgovori, a ostavlja se samo ono što će IR poslužiti u emisiji kao ilustracija za temu o kojoj će govoriti, na primer, sa gostima u studiju. Redosled govorenja anketiranih je takođe plod IR montaže. Nema pauza, pogrešnih početaka, preklapanja, jer se sve to u montaži izbacuje da bi anketa bila što kraća i efektnija. Anketa bi trebalo da posluži kao „glas javnog mnenja“, mada je to u suštini montirani „glas naroda“. U anketi je IR apsolutno dominantna osoba u interakciji, jer ne samo da odabira ko će govoriti i šta će govoriti, već i ko neće govoriti. Montaža omogućuje manipulaciju iskazima tako da je anketa, iako u mnogim medijima omiljeni žanr, u suštini veoma provokativan i persuazivan komunikativni događaj. Ukoliko ne sadrži oprečna mišljenja o problemu, anketa nije dobra. Izjava je intervju bez pitanja. To je najkraći dijaloški medijski markiran žanr. Izjave novinarima najčešće daju samo javne ličnosti koje su se našle u nekim izuzetnim situacijama i povodom značajnih događaja kada bi trebalo brzo i efikasno medijski delovati. U takvim okolnostima IR je statusno daleko ispod IE i potpuno nebitan kao učesnik u intervjuu. Kada IR uzima izjavu - on postavlja pitanja, ali ih kasnije u montaži izbaci i emituje samo jednu izmontiranu celinu kao zaokružen odgovor. U nekim kulturama u kojima se na radiju i TVu, posebno u vestima, neguje brza smena kratkih rubrika, izjava je čest medijski izraz. (npr. u SAD). 25. MEDISJKI ŽANROVI NA RADIJU: RADIO PAKET – MODEL/NAJAVA Tematska zvučna hronika naziva se radio paket – ozbiljan, analitički, tematski prilog, složene unutrašnje strukture, izražene dinamike i radiofonije, koji objedinjuje nekoliko novinarskih postupaka. Ime je dobio u anglosaksonskoj medijskoj praksi, stoga što činjenice, podatke, izjave, intervjue, ankete treba u dobroj analitičkoj formi objediniti i upakovati da budu dinamični i radiofonični te na kraju sve poentirati sa rezimeom. Radio paket uključuje nekoliko žanrova: vest, elemente izveštaja tipa zvučne hronike, intervju, izjavu, anketu, katkad i muziku. Polazište je vest čijim tragom ekipa istražuje događaje, pojavu ili ličnost.

10

Konstitutivni elementi radio paketa: • najava • novinarski tekst: efektan početak i kraj sa vezivnim međunajavama koje čine celinu • tonske izjave, inserti iz intervjua, anketa • podaci iz dokumentacije • rezime Radio paket je najatraktivniji ukoliko sadrži kontroverzu. Tada obavezno uključiti stavove svih aktera. Poželjno je da sadrži i zvuke okruženja kako bi se zadovoljio zahtev za radiofoničnošću. Nije neophodno da ga otvori ili zatvori novinar kao kod zvučne hronike. Radio paket može biti i najava događaja i reakcija na događaj. Ukoliko ga zatvara novinar, to ne sme da bude moralistička pouka, propoved ili komentar. Na kraju treba naglasiti koje sve posledice proizilaze iz navedenih činjenica i šta je sve moguće ukoliko se zajednica ne pozabavi problemom, tačnije naglasiti društveni značaj problema. Dužina paketa je direktno uslovljena emisijom u kojoj se emituje: u centralnim informativno-političkim emisijama do 2 minuta, u kolaž emisijama do 10 minuta, a u programskim blokovima 30 minuta. Bez obzira na ukupnu dužinu paketa njegovi segmenti moraju biti kratki i veoma efektni da bi se postigla dinamika, radiofoničnost i održala pažnja slušalaca. Paket često radi tim. Mnogo više materijala se pripremi u odnosu na ono što se emituje bez obzira na dobro planiranje. Montaža je izrazito bitan činilac radio paketa, kao i dokumentarne radio reportaže. Najava za radijski paket piše se po istim modelima kao i za izveštaj. Uvodni tematski deo se najavljuje prema jednom od navedenih modela: • ističe se događaj u celini • ističe se najznačajniji segment događaja • ističu se ličnosti • navodi se direktni ili indirektni citat najznačajnijih reči jednog od učesnika događaja Elementi najave: • uvodni tematski deo prema jednom od navedenih modela • može, ali nije obavezno, navesti radio stanicu koja emituje paket, ili naziv emisije u kojoj se emituje • imena osoba koje su pripremile radio paket 26. MEDIJSKI ŽANROVI NA RADIJU: DIREKTAN PRENOS Prednost elektronskih medija nad ostalim je da su prisutni na događaju i da “događaj dovode u kuću slušalaca i gledalaca”. Direktan prenos je u suštini kompletan izveštaj o događaju. Tada se medijsko vreme i vreme događaja podudaraju. Nema sažimanja ukoliko se događaj prenosi u celini, mada nije neuobičajeno da se prenose samo neki njegovi delovi ili da se novinari javljaju direktno u program sa događaja objašnjavajući šte se odigrava uz manje audio (ili audiovizuelne) inserte. Nije svaki događaj pogodan za direktan prenos. Informativna vrednost događaja, zatim njegova radiofoničnost (ili televizičnost) je osnovni parametar koji “događaj” kvalifikuje za direktan prenos. Radijski prenos podrazumeva: a) spikersku najavu prenosa – najava radio stanice, događaja, mesta, vremena, reportera i tehničke podrške

11

b) uključenje reportera nekoliko minuta pre početka događaja koji će slušaocima i gledaocima objasniti povod događaja, njegovu suštinu, učesnike, dati neke brojčane podatke i sl. Radio-reporteri će opisati mesto događaja i druge vizuelne elemente koji su važni da bi slušaoci mogli da se užive u ceo “spektakl”. Reporteri bi trebalo da pripreme barem trostruko više arhivskog materijala za uvodnik direktnog prenosa jer se nikada ne zna da li će događaj zaista početi na vreme. To posebno važi za radio-reportere jer se zna da “radio ne sme da ćuti ni nekoliko sekundi”. Većinu uvodnika u direktan prenos reporteri bi trebalo da napišu (bez obzira na iskustvo, rutinu, poznavanje materije) što ne znači da u toku samog prenosa taj unapred pripremljeni tekst ne treba da “osvežavaju” elementima događaja čiji se početak pred njihovim očima priprema. Uobičajeno je da se prati ko od poznatih ličnosti dolazi da prati događaj, kako se sami učesnici pripremaju za početak. Ukoliko redakcija obezbedi dva reportera, uobičajeno je da je jedan na samom mestu događaja i pokušava da “dobije” izjave učesnika o njihovim očekivanjima, a drugi je u reporterskoj kabini određenoj za direktne prenose. Ovaj model je mnogo bolji jer omogućuje kombinovanje, bolju pokrivenost događaja i veću atraktivnost prenosa. Takođe, reporterima je mnogo lakše da rade u paru jer su rasterećeniji i mogu bolje da reaguju na sve nepredviđenosti događaja. c) U toku samog događaja od reportera se zahteva ozbiljna koncentracija i povremena uključivanja. Pre svega na licu mesta mora da odluči kada i sa kojim intervencijama će se uključiti u objašnjavanje događaja, interpretaciju onoga što je na “sceni” (bilo da je reč o sportskom takmičenju, koncertu, sednici skupštine, svečanoj akademiji, mitingu). Pri tome, reportersko uključenje ne bi trebalo da “gazi” trenutnog govornika. Zatim mora proceniti koliko dugo će to uključenje trajati i šta mu je cilj: pokrivanje “praznog hoda u događaju” (npr. pauza između stavova u koncertu, vreme dok govornici glasaju u skupštini, smena govornika na svečanoj akadameiji i sl.), intervencija zbog kontroverze koja je nastupila u toku odvijanja događaja ili zbog paralelnog zbivanja koje preti da ugrozi događaj. Ukoliko je događaj veoma specifičan, reporter kraj sebe ima i stručnog tumača događaja. Kada je reč o prenosu sportskog događaja na radiju, reporteri su stalno angažovani u opisivanju situacija. To je veoma zahtevan posao. Reporteru se može olakšati tako što će imati stručnog savetnika pokraj sebe koji će komentarisati pojedine situacije na sportskom događaju i procenjivati ishode. Kroz dijalog prenos dobija na dinamici. Dobri reporteri su oni koji ne upadaju u jezičke stereotipe (npr. “delfini u plavim kapicama”, “naš mlađani Ćirić pliva kao foka” i sl.) c) odjavu prenosa - nakon što se događaj završio reporter ima zadatak da u najkraćem rezimira događaj. Ukoliko postoje dva reportera, to je i prilika za “uzimanje” izjava od učesnika i kratko komentarisanje onoga što se dogodilo. Radio reporter će na kraju odjaviti ekipu koja je obezbeđivala direktan prenos. Nikada se ne sme smetnuti s uma da je direktan prenos zaista timski rad i svaki član tog tima je od neprocenjivog značaja, bilo ko da pogreši posledice snose svi, ali i zadovoljstvo uspeha treba podeliti sa svima. d) spikersku odjavu – najava (tj. odjava) radio stanice, događaja, mesta, vremena, reportera i tehničke podrške Reporteri bi trebalo da pripreme rezervni tekst, ne samo za početak i kraj prenosa, već i za njegov tok. Za to im mogu dobro poslužiti arhive, statistike, internet. Više podataka i zanimljivosti vezanih za ličnosti koje učestvuju u događaju, ali i za sam događaj, čine prenos atraktivnijim. Nikada se ne bi smeli osloniti samo na sopstvenu elokventnost i domišljatost. Važno je unapred smisliti i zapisati dobre rečenične obrte za tipične i predvidljive situacije. Direktan prenos je najzahtevniji vid izveštavanja i za njega je neophodna veoma temeljna priprema, izuzetna koncentracija, vežba, ali i samokontrola. Izveštači ne smeju biti navijači ni u jednom prenosu, kako sportskom tako ni političkom. Neutralnost je jedna od osnovnih osobina dobrih reportera.

12

27. ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO: KORACI Istraživačko novinarstvo nije nastalo i izdefinisalo se kao poseban način rada novinara sedamdesetih godina sa Votergejt aferom1, kako često teoretičari medijske metodologije navode. Podsetimo da se, na primer, reportaža kao jedan od nastarijih i temeljnih zahtevnijih medijskih žanrova zasniva na istraživačkom novinartsvu. Pravilnije bi možda bilo istaći da je istraživačko novinarstvo metoda kojom se dolazi do veoma medijski atraktivnih sadržaja značajnih za javnost. Ono što bismo danas mogli da izdvojimo kao trend je specijalizacija novinara istraživača na otkrivanju različitih društvenih kontroverzi i devijacija, nejčešće malverzacija izvlačenjem dobro čuvanih informacija od teško dostupnih izvora. Njihov motiv je da javnost ima pravo da zna i da sve što je od javnog interesa mora biti predmet medijske pažnje. Istraživačko novinarstvo podrazumeva dugotrajan, mukotrpan rad sa neizvesnim krajem pretraživanje arhiva i internet sajtova, čitanje publicistike, razgovori sa drugim novinarima, stručnjacima, specijalistima za datu oblast, zatim osobama koje najčešće nisu odmah spremne da daju relevantnu informaciju, ili su jako raspoložene za razgovor, ali ubrzo se uviđa da one, u suštini, nemaju ništa značajno da kažu. Istraživačko novinarstvo podrazumeva mnogo ćorsokaka i samo jedan pravi put do istinske informacije. Osnovna opasnost kod istraživačkog novinarstva je da se krene tragom “novinarske patke” i utroši mnogo vremena da bi se došlo do saznanja da je informacija bila podmetnuta. Nažalost, u našem društveno-političkom i kulturnom kontekstu teško da će se redakcija odlučiti da izdvoji osobu koja bi zatim provela mesece radeći samo na jednoj temi bez izvesnosti da će je i dovesti do kraja. Koraci: 1. Utvrditi temu koja je od javnog značaja. Malo se o njoj zna, a mnogo nagađa u kuloarima. 2. Saznati što više o tom problemu, ući u stručnu terminologiju, informisati se ko se bavi tom oblašću, ko su mogući javni izvori informisanja. 3. Pregledati, pre svega, medijsku arhivu, a zatim i ostalu, informisati se da li se i na koji način uopšte o tom problemu pisalo u nekim drugim zemljama sličnog kulturnog konteksta; pregledati statističke godišnjake, a ako je potrebno i druga službena dokumenta i publikacije; sudska arhiva je takođe dobar izvor. 4. Sačiniti spisak osoba sa kojima bi trebalo obavezno razgovarati, a sa kojima po mogućnosti. Naći kontakt-osobe koje će vas sa njima povezati. 5. Sačiniti prvu skicu koja će sadržati sve “za” i “protiv” argumente teze koju novinar misli da bi trebalo zastupati u prvom razmatranju teme. Utvrditi šta još nedostaje, sebi definisati nedoumice i moguća rešenja. 6. Nastaviti traganje za novim izvorima informacija i nakon tih razgovora redefinisati prvobitnu skicu. Dileme podeliti sa kolegama novinarima u čiju stručnost imate veliko poverenje. Uporediti iskaze različitih izvora, odvojiti bitno od nebitnog. 7. Odrediti osobe za intervju. U istraživačkom novinarstvu intervjui su dugi neformalni razgovori sa informantima što ne znači da nisu temeljno pripremljeni. Većinu tih razgovora nikada nećete iskoristiti, ali će vam oni otvoriti put ka novim informacijama i, posebno, drugim izvorima. Te razgovore obavezno treba snimati i posle veoma pažljivo nekoliko puta preslušavati. Iskustvo uči da su važne činjenice često “zamaskirane” u nekoj sasvim običnoj i, na prvi pogled, nevažnoj priči. U američkoj medijskoj praksi istraživačkog novinarstva uobičajeni su tzv. “islednički 1

Votergejt (Watergate) je jedna od najpoznatijih političkih afera u SAD. Ova afera poznata je i pod nazivom “prisluškivanje”. Novinari Vašington Posta na osnovu dobijenih informacija razotkrili su da je stranka predsednika Ričarda Niksona prisluškivala prvaka protivničke stranke. Istraživanje i pisanje novinara dovelo je do ostavke Niksona 8. avgusta 1974. godine.

13

intervjui” u kojima je sasvim legitimno postaviti pitanje tipa “Možete li mirno da spavate nakon svega?”, “Da li vas je sramota?” i sl. i to čak snimati skrivenom kamerom. Evropski standardi nisu otvoreni za ovakve metode jer se smatra da svako ima pravo da iznese svoje viđenje problema, a posbeno da se niko ne sme smatrati krivim dok se to ne dokaže formalnim putem na sudu (pravilo je precizirano u svim evropskim novinarskim kodeksima). 8. Anonimne izvore citirati, samo kada nema druge mogućnosti. 9. Nekada je neophodno raditi i u tajnosti. Poznate su situacije kada su se američki novinari zapošljavali na određenim radnim mestima (zatvor, srednja škola za koju se smatralo da “prodaje diplome”, bolnica koja tajno trguje organima, ludnica za koju se priča da maltretira i eksperimentiše na štićenicima, starački dom koji manipuliše sa imovinom svojih onemoćalih stanara i sl.) da bi na kraju u prvom licu napisali izvanrednu novinarsku priču. U našem društveno-političkom kontekstu je malo verovatno da biste mogli na taj način da dođete do dobre rubrike, ali vredi katkad pokušati. Najvažnije pravilo ovakvog poteza je da ne smete svojim postupcima, dok radite inkognito, ugroziti nečiji život, naravno ni svoj, niti dovesti u zabludu (i možda time navesti na krivično delo) nekog ko ne zna vaš pravi identitet. 10. Kada ste sve višestruko poroverili i sigurni ste da vas niko nije izmanipulisao, tada odredite novinarski žanr i počnite da radite na prikupljenom materijalu vodeći računa o kontekstu medija, kontekstu žanra i teme. Nastojte da budete korektni, izbalansirani, jasni, držite se centralne teme bez puno digresija koje opterećuju i uvek imajte na umu etički kodeks, ali i krivični zakon. 28. KONTAKT PROGRAM/EMISIJA – OSOBINE Kod nas je uobičajeniji termin kontakt program. Kontakt program (ili emisija) je telefonski intervju sa slušaocima o određenoj temi, koji se emituje “u živo”. Često se kombinuje sa gostima u studiju. Ovo je jedini medijski žanr u kojem je treća strana (auditorijum) obavezno direktno uključena u institucionalnu interakciju sa IR i IE. Ovakve emisije stvaraju iluziju da je radio medij dvostruke, povratne komunikacije i da određena stanica ima svoju vernu i mnogobrojnu publiku koja je sposobna da razume i odgovori na poruku koju medij šalje. Praksa pokazuje koliko je to samo iluzija. Radijska realnost sasvim je drugačija. Svaka radio stanica, pa i svaka emisija, ima određeni uski krug slušalaca koji se uvek javljaju telefonom u emisiju. Istovremeno, u prosečnoj kontakt emisiji dužine 60 minuta, ukoliko se u program uključi samo deset osoba, utisak je da su se “telefoni usijali” i da je nebrojeno mnogo slušalaca na talasnoj dužini baš tog radija. Zato elektronski mediji rado koriste ovaj žanr. U pitanju je, ustvari, statusna komunikacija u kojoj je IR dominantniji nego u klasičnom intervjuu. IR ima moć, ali i odgovornost, da na licu mesta, najpre, odluči sa kim će razgovarati, a sa kim neće, zatim odlučuje u kojem trenutku i na koji način će prekinuti razgovor, bez obzira na to da li “drugoj strani” to odgavara ili ne. U telefonskom intervjuu sa nepoznatim osobama IR u mnogo manjoj meri obraća pažnju na očuvanje njihovog pozitivnog imidža, takođe se u mnogo manjoj meri drži uobičajenih pravila lepog ponašanja. Kontakt emisiju možemo posmatrati i kao “radijsku inverziju”. Ona nije samo program za slušaoce, već je i program koji “realizuju” sami slušaoci, dakle koriste radio i aktivno (kao učesnici u intervjuu) i pasivno (kao publika). Televizija još nije usavršila prezentaciju direktnih uključenja tako da je radio tu u velikoj prednosti. Pandan u novinama bi bile rubrike “među nama”, ali tu nedostaje komunikacija medijpublika.

14

Savet: bez dobre pripreme i organizatora programa koji će proveravati telefonske pozive ne upuštati se u avanturu telefonskih anketa. 33. FORMATIRANJE I PROGRAMIRANJE RADIJA, PROGRAMSKI BLOKOVI Savremeni teoretičari, ali i praktičari medija smatraju da osnovna svojstva radija dovode do najvažnijeg principa – planiranja programa. Radio mora da se fokusira u odnosu na određenu grupu slušalaca, mora de se formatira. Neke stanice imaju “zamišljenog slušaoca”, odrede mu pol, godine, socijalni status, pa onda razmišljaju o tome šta takvog slušaoca zanima da čuje na radiju. Programski koncept javnog servisa je takav da on zadovoljava najširu publiku (osnivači javnog servisa su građani – kontrolišu, osnivaju i finansiraju). Radio Novi Sad, koji je po zakonu javni radio-servis, u svom programu sadrži emisije (ali i muziku) koje moraju da odgovaraju najširoj mogućoj publici. To nikako ne znači da treba da zanemari marginalizovane grupe – žene, penzionere, mlade, seksualne i nacionalne manjine, ljubitelje ozbiljne i nekomercijalne muzike. Programska šema Radija Novi Sad (radni dan): 05:00 – 09:00 “Jutarnji program” – vesti, servisne informacije, dogodilo se na današnji dan, vremenska prognoza, izveštaj o stanju na putevima, bitne vesti za Novi Sad i Vojvodinu 09:00 – 13:00 “Od devet do jedan” – vesti, tema popodneva – gost u studiju, kontakt program na zadatu temu, rubrike iz turizma, medicine, ekonomije, radio-sport, izlog dešavanja – aktuelno tog popodneva, radio-most sa stanicama iz regiona 13:00 – 17:00 “Popodne uz Radio Novi Sad” – vesti, pop ekspres, priče iz vojvođanskih varoši, knjiga dana, novosti dana Radio Beograda, radio-sport, kuda večeras, “Na dlanu Vojvodina” – centralna informativna emisija 17:00 – 00:00 “Večernji program” – vesti, starogradska muzika, tamburaši, novosadska hronika, poetsko-muzička emisija, domaća rok scena, džez muzika, hronika dana, ozbiljna muzika, radio-drama 00:00 – 05:00 “Noćni program” – vesti i muzika do zore Pravi primer formatiranog radija u Srbiji je lokalni privatni Radio 021. Koncept ciljne grupe generalno je prihvatljiv za vlasnike lokalnih stanica jer je finansijski isplativ. Zbog relativno malog tržišta kod nas, ciljna grupa mora biti šire fokusirana – npr. mladi visokoobrazovani ljudi od 19 do 30 godina. Nakon uzorkovanja ciljne grupe celokupan program i muzika se formatiraju njihovim potrebama. Vlasnik stanice svesno žrtvuje i “tera” sa frekvencije jedan deo (dotadašnjih) slušalaca, ali uspeh je garantovan ako se dobro uklope muzika, korisne informacije i reklame. Programska šema Radija 021 (radni dan): 06:00 – 06:45 – jutarnji servis, vremenska prognoza 06:45 – 07:00 – jutarnji dnevnik Bi-Bi-Sija, uključenje u London 07:00 – 09:00 “Moje jutro” – jutarnji program sadrži vesti, vreme, servisne informacije, uključenje reportera, stanje na putevima, najave događaja i jutarnji dnevnik “Zornjak” u 08:00 09:00 – 10:00 “Ženski sat” – informacije posvećene ženama, roditeljski servis, prava žena, muzika koju vole, kupovina, recepti, nagradne igre, sms 10:00 – 14:00 “Copetov taksi” – vesti, uključenja reportera, sms, tema dana, taksisti, saobraćaj u

15

gradu 14:00 – 17:00 “Vremeplov” – vesti i strana muzika osamdesetih i devedesetih 17:00 – 18:00 “Info sat” – centralni dnevnik “Akcenti”, regionalne vesti, intervju dana 18:00 – 22:00 “Samo muzika” – format osamdesetih i devedesetih, kao i malo noviteta (odnos domaće i strane muzike 1:4) 22:00 – 00:00 “Noć pod zvezdama” – najlepše balade 00:00 – 01:00 – uključenje u Prag i program Radija Slobodna Evropa 01:00 – 06:00 – muzika (formatirana plej-lista) 35. i 36. DOKUMENTARNA RADIO REPORTAŽA (DIJAHRONI I SINHRONI PRISTUP, FUNKCIJA) Reportaža se bavi pojavama, događajima, ljudima, putopisima. a) dijahrona: sećanja i rekonstrukcije b) sinhrona: autentični i arhivski snimci U osnovi reportaže često leži vest, ona je odraz doživljenosti autora. Tema reportaže ne mora biti od javnog interesa. Ono što reportažu čini umetničkom medijskom formom jeste umetničko ređanje i povezivanje podataka i činjenica. Za razliku od komentara, reportaža ne sme otvoreno da deluje ubeđivački, niti je mobilizatorska. Njena funkcija je da izazove emocije auditorijuma prema mnogo različitih subjekata koji obično učestvuju u reportaži. Stoga neki teoretičari reportažu svrstavaju u polifonijske novinarske žanrove. Reportaža je odraz novinarske inspiracije i uživljavanja u temu, događaje, aktere. Dobra reportaža bi trebalo da sadrži elemente dramske radnje: uvod, zaplet, uspon, kulminaciju, pad, rasplet i na kraju poruku/pouku, ali ne moralizaciju ili naravoučenije. Opasnost kod reportaže je da se ne ode u patetiku ili melodramu. Reportaža na radiju insistira na audio snimcima (dobri sagovornici koji živopisno pričaju), vešto montiranim i “komentarisanim” muzičkim i drugim tonskim zapisima poput šumova, tonskih efekata itd. Autentičnost zvuka je aksiom reportaže. Reportaža na radiju uobičajeno traje do 30 minuta i, ako je potrebno, nekad joj se posvećuje više od uobičajenog prostora za prosečnu rubriku. Reportaža je jedini novinarski žanr koji se ne radi u “stisci s vremenom”. Ona se radi dugo i studiozno, istraživački. Odnos prikupljenog i upotrebljenog materijala je 1:10, pa čak i 1:100. U realizaciji reportaže u elektronskim medijima uvek učestvuje ekipa (terenski snimatelji, tonski snimatelji/montažeri, muzički urednici, reditelji, novinari, organizatori). Svi zajedno stvaraju audio/audiovizuelno umetničko delo. Koliko je reportaža cenjen novinarski žanr govori i podatak da se na svim festivalima radija nalazi kao zasebna takmičarska kategorija. Reportaže iz svakodnevice običnih, malih ljudi poseban su izazov jer se novinarima postavlja zadatak da otkriju temu koja će zainteresovati auditorijum, pobuditi njegova osećanja, navesti ga na empatisanje sa ličnostima u reportaži. To nije nimalo jednostavan zadatak. Mnogo je lakše napraviti reportažu o “velikoj” temi poput onih o ratovima i nepravedno stradalim u vrtlogu istorije, jer te teme u sebi već nose emotivni naboj i dramatiku. Slično je i sa putopisima iz malo poznatih krajeva - “izazov nepoznatog” već je dovoljan razlog da zaintrigira slušaoce. Upravo je u tome suština izazova za novinare sklone istraživačkom radu van redakcije i unapred organizovanih institucionalizovanih događaja (sednica, konferencija, kongresa i sl.).

16

37. JAVNI SERVIS GRAĐANA/RADIO Nosioci javnog radiodifuznog servisa u Republici Srbiji su republičke i pokrajinske radiodifuzne ustanove. Programi koji se proizvode i emituju u okviru javnog radiodifuznog servisa od opšteg su interesa. Oni obuhvataju programe informativnog, kulturnog, umetničkog, obrazovnog, verskog, naučnog, dečjeg, zabavnog, sportskog i drugih sadržaja, kojima se obezbeđuje zadovoljavanje poreba građana. Programima koji se proizvode i emituju u okviru javnog radiodifuznog servisa mora da se obezbedi raznovrsnost i izbalansiranost sadržaja. Nosioci javnog radiodifuznog servisa su dužni da: 1. obezbede da programi koji se proizvode i emituju, a posebno programi informativnog sadržaja, budu zaštićeni od bilo kakvog uticaja vlasti, političkih organizacija ili centara ekonomske moći; 2. proizvode i emituju programe namenjene svim segmentima društva, bez diskriminacije, vodeći pri tom računa naročito o specifičnim društvenim grupama kao što su deca i omladina, manjinske i etničke grupe, hendikepirani, socijalno i zdravstveno ugroženi, gluvonemi (sa obavezom paralelnog emitovanja ispisanog teksta opisa zvučnog segmenta radnje i dijaloga) i dr.; 3. uvažavaju jezičke i govorne standarde, kako većinskog stanovništva, tako, u odgovarajućoj srazmeri, i nacionalnih manjina, odnosno etničkih grupa, na području na kome se program emituje; 4. obezbede zadovoljavanje potreba građana za programskim sadržajima koji izražavaju kulturni identitet, kako naroda, tako i nacionalnih manjina, odnosno etničkih grupa, kroz mogućnost da određene programe ili programske celine, na područjima na kojima žive i rade, prate i na svom maternjem jeziku i pismu; 5. obezbede odgovarajuće vreme za emitovanje sadržaja vezanih za delovanje udruženja građana i nevladinih organizacija, kao i verskih zajednica na području na kojem se program emituje; 6. u vreme predizborne kampanje, obezbede besplatno i ravnomerno emitovanje promocije političkih stranaka, koalicija i kandidata koji imaju prihvaćene izborne liste za izbore, pri čemu ne mogu emitovati plaćenu predizbornu promociju i mogu odbiti emitovanje programa i reklamnih spotova ako oni ne služe predizbornoj kampanji; 7. godišnjim planovima predvide emitovanje programa nezavisnih produkcija; 8. omoguće korišćenje teleteksta,, u sopstvenoj ili nezavisnoj produkciji trećeg lica; 9. obezbede korišćenje i razvoj savremenih tehničko-tehnoloških standarda u proizvodnji i emitovanju programa i, u oredviđenom vremenu, realizuju planove prelaska na nove digitalne tehnologije; 10. uvažavaju tradicionalni duhovni, istorijski, kulturni, humanitarni i prosvetni značaj i ulogu crkava i verskih zajednica u društvu; 11. međusobno sarađuju i razmenjuju programske sadržaje koji su od interesa za građane Republike Srbije; Nosioci javnog radiodifuznog servisa su duži da pri proizvodnji i emitovanju informativnih programa poštuju princip nepristrasnosti i objektivnosti u tretiranju različitih političkih interesa i različitih subjekata, da se zalažu za slobodu i pluralizam izražavanja javnog mišljenjam, kao i da spreče bilo kakav oblik rasne, verske, nacionalne, etničke ili druge netrpeljivosti ili mržnje, ili netrpeljivosti u pogledu seksualne opredeljenosti.

17

Za finansiranje delatnosti ustanova radiodifuznog servisa plaća se radio-televizijska pretplata (210 dinara mesečno).

18